GRAĐANSKI KRUG: Fascism begins at home

Dan Evrope - 9. maj. Dan kada je 1945. godine pao Berlin a Nemačka kapitulirala. Dan koji u SSSR/Rusiji slave kao dan pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Dan pobede nad fašizmom. Dan, kada je 1950. godine predloženo stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik, od koje je nastala današnja Evropska Unija - Nova Evropa. Evropa, čiji je moto "In varietate concordia" - ujedinjeni u različitosti.

Građanski krug, 10.05.2009.

Nova Evropa se izdigla iz pepela stare, ali da li je fašizam tada zaista bio pobeđen? Da li ga je bilo pre Hitlera, Musolinija i kompanije, pre nacional-socijalizma, internacional-boljševizma ili multikorporacionalizma? Da li ga ima i danas, u manjoj ili možda većoj meri, i odakle uopšte takvo zlo u ljudskoj prirodi? Ima li ga i u vulgarkapitalističkom poimanju stvarnosti, verskoj ili palanačkoj isključivosti?

Pokušaćemo da makar malo rasvetlimo tu "fatalnu privlačnost fašizma" kojoj, nažalost, podjednako podležu i stari i mladi.

Neurobiologija fašizma

Neurolozi i ostali naučnici koji se bave istraživanjima na polju neurologije, psihologije i psihijatrije, zbog svoje (ne baš svakome prijatne) navike da otvoreno i bez uvijanja saopštavaju neke nimalo prijatne istine - itekako bi se našli na Hitlerovoj listi za odstrel nepodobnih, kada bi kojim slučajem on danas bio živ. Organizovano ludilo, kojim se on povodio da nepoželjnima proglasi Jevreje, homoseksualce, hendikepirane, crnce, Poljake, Jehovine svedoke, postoji i danas, ne samo kod organizovanih (ali minornih) bandi neonacista, već u jednoj daleko prikrivenijoj ali veoma raširenoj ravni - među zaposlenima. U svakoj zemlji, političkom/ekonomskom sistemu, tehnika i metode eliminacije nepoželjne konkurencije, kolega ili čitavih firmi, podmetanja, cinkarenja i diskvalifikacije bez osnova, skoro su identični (naravno, u malom) onima koje su praktikovali kompleksirani Kaplar, ćelavi Drekavac ili gruzijski Brko.

Svaki od tih primera predstavlja očigledan dokaz emotivne nezrelosti, koja pomešana sa enormnom (oružanom) moći i masovnom histerijom obavezno dovodi do istog istorijskog rezultata - istrebljivanja. Sa radnog mesta ili iz lebensrauma, posledično biva isto i nebitno po eksterminisane.

Fašizam potiče i počinje u nesređenim porodicama, nesrećnim i prepunim širokog spektra zlostavljanja, nasilja i potiskivanja emocija. Skoro svaki istorijski diktator je imao traumatično detinjstvo. Bez stručne pomoći, traume iz rane mladosti utiču na kasniju smanjenu sposobnost mozga da kvalitetno obrađuje energiju i informacije. Fašista teško sebe prepoznaje kao takvog, zahvaljujući psihološkim odbrambenim metodama (poput poricanja ili transpozicije).

Psiha svakog od nas poseduje određeni potencijal za reakcije u određenim situacijama, koje tada nadraže Hitlera što u nama čuči i čeka svoju priliku:

1. Neko uradi ili kaže nešto što iritira naš limbički sistem; to uzrokuje emotivnu uznemirenost - bol, bes, strah, tugu, povučenost ili želju za osvetom.

2. Da bi smo povratili ravnotežu sopstvenog unutrašnjeg emocionalnog mira, sve više vremena trošimo na traženje nekakvog oduška - i vrlo često bez uspeha.

3. U toj situaciji, ili se sami sklanjamo od osobe koja je izazvala emotivni nadražaj, ili ponekad pristupamo njenom uklanjanju iz naše okoline. Što je veća moć, sredstva prinude i sila u našim rukama, to je druga opcija sve izglednija a naša samokontrola sve manje moguća.

Puko uklanjanje spoljnjeg izvora unutrašnjeg nemira, u toj situaciji izaziva lažni osećaj zadovoljstva u umu koji obitava unutar uskog, rigidnog, "pravedničkog" zatvorenog sveta. Zajedno sa uvlačenjem drugih u ovo postizanje "zadovoljstva", širi se krug njegovih konzumenata, ali i daleko više umnožava spisak onih koji to remete i koji moraju biti eliminisani daljeg užitka radi.

Nauka pruža dokaze o mehanizmu kako sve to funkcioniše: u pitanju su slabe veze unutar limbičkih struktura mozga povezanih sa strahom, kao i procesi u prednjem čeonom režnju i levoj polovini mozga (u njoj nastaju slike/laži u čiju smo istinitost "ubeđeni"). Da bi glavni inhibitorski neurotransmiter (GABA) mogao da deluje, neophodno je povećanje broja nervnih vlakana koja povezuju određene delove našeg mozga (naročito amigdalu, talamus, hipokampus i hipotalamus). Normalno detinjstvo podrazumeva takve veze, tj. neurološku reakciju postizanja ravnoteže koja se podrazumeva i koju je teško uočiti jer je automatska i podsvesna. Kod onih koji imaju problem sa manjkom neuroloških veza, hipotalamus mora da radi prekovremeno kako bi postigao kakav-takav balans, koji je najčešće kratkog veka. U takvom stanju, pod pritiskom iznutra ili spolja, uvećanja doza straha dovodi do sve češćeg gubitka samokontrole i devijantnih reakcija sa katastrofalnim posledicama po ličnost i okolinu.

Kada se uzme u obzir ova veoma krhka i tanka linija psihološke ravnoteže po kojoj hodamo, pravo je čudo da nema mnogo više zgarišta ljudi i imovine, ratova i razvoda, tj. kompanija, škola i domaćinstava u kojima glavnu reč vode hitleroidi.

Put u ekstremno nasilje: Nacizam i serijske ubice

Psihoistorija

Činjenica da se slučajevi "organizovanog ludila", tj. ekstremnog nasilja nad bespomoćnim žrtvama, ponavljaju a njihova učestalost uopšte ne smanjuje, govori da (u inat razumu) ipak postoje određena pravila po kojima se to dešava i da ona važe podjednako kod slučajeva pojedinačnog i kolektivnog nasilja. Istraživanja govore da postoje brojne sličnosti u psihologijama serijskih ubica - pojedinaca i političkih ekstremista, i to naročito kod fašističkih lidera. Slučajevi odgovornih za teške i organizovane masovne zločine prkosi standardnim naučnim teorijama o nasilju, a naročito potpuno odsustvo osećanja odgovornosti i pokajanja za učinjeno. Teorija o povezanosti teških psihičkih poremećaja (kod serijskih ubica) sa izvršenjem teških zločina protiv čovečanstva, u slučaju nacističkih vođa stoji na veoma krhkim nogama. Hitler i ostali su, nasuprot uvreženoj teoriji, imali psihoporemećaje blagog intenziteta i simptoma (shodno njihovim pedantno vođenim zdravstvenim kartonima). Baš zbog toga, oni su bili u stanju da sopstvene deluzije racionalizuju i na njima izgrade ideologiju koju će potom praktikovati na proskribovanim socijalnim kategorijama i ciljnim grupama. Za razliku od teško psihički poremećenih ubica-pojedinaca, nacisti su stvorili sopstvenu složenu i nadasve bolesnu sliku sveta (Weltanschau) kojom su opravdavali svoje zločine.

Autoritarna ličnost

Istraživanja pokazuju da postoje određene karakteristike ličnosti koje su zajedničke za sve osobe prijemčive na fašističku propagandu. Njihov mentalni sklop je etnocentričan i sklon predrasudama; takva ličnost je u suštoj suprotnosti sa liberalnom. Ukoliko ste u ovom opisu uočili elemente stila filozofije palanke, koji opisuje Radomir Konstantinović u svojoj knjizi, onda vam sigurno neće predstavljati problem ni njegova definicija nacizma palanke, jer se radi o istoj stvari. Ne o nacional-socijalizmu, već o umu prijemčivom za fašističke ideje.

Psihopatija

Po istraživanjima objavljenim još 1941. godine, standardni um psihopate ne poznaje kajanje zbog počinjenog zločina. Njegov pogled na svet je egocentričan, on iskrivljuje stvarnost kako bi opravdao svoje postupke. Kombinacija psihopatije i autoritarne ličnosti postoji kod psihopatskih agresivaca (tip ličnosti zajednički za sve oblike ekstremnog nasilja). Ponašanje koje će dovesti do zločina, prisutno je u razvoju ličnosti takvih osoba već dugo vremena - praktično, još od detinjstva.
Pogledajte samo slike iz mladosti Musolinija i Hitlera. Na njima obojica drže prekrštene ruke na grudima. Svaki psiholog će vam reći kako to predstavlja čvrst, odbranaški stav osobe koja je verovatno već ušla u problematičnu komunikaciju sa okolinom. Dodatno podignuta brada, svojstvena "pogledu sa visine" (bez obzira na stvarnu, topalovićevsku dužinu persone), ukazuje na egocentričnost i dodatno potvrđuje postojanje psihološkog zida prema drugima.
Staljinove ruke se ne vide na slici; te ruke, koje su vavjek imale problem da, od Baltičkog do Crnog i Japanskog mora, prigrle sve ono za čim je čupava glava žudila celoga života.

Psihopatska agresija

Kao što smo već rekli, autoritarni sindrom u kombinaciji sa psihopatskim osobinama i psihološkim poremećajima omogućava sam čin ekstremnog nasilja. Takva ličnost ima sledeće karakteristike:

- egocentričnost: jača sopstveno samopouzdanje omalovažavanjem žrtava

- okrutnost: potčinjava žrtve radi pojačanja osećanja sopstvene svemoći (koja je rezultat egocentričnosti)

- nepostojanje kajanja: patnja žrtava je dokaz njegove superiornosti i dominantnog položaja, pojačava unutrašnju simulaciju potrebnu za kompenziranje emocionalne nestabilnosti

- socijalna polarizacija: njegov pogled na svet podrazumeva idealizaciju sopstvene (referentne) grupe i klevetanje stigmatizovanih grupa koje doživljava kao pretnju; ovakva manihejska socijalizacija dostiže svoj pun kapacitet kod političkih kriminalaca, poput nacista

Moguće je ustanoviti i hronologiju razvoja autoritarnog sindroma kod psihopatskih agresivaca: 1. pojava emocionalnih poremećaja 2. potiranje emocionalnih konflikata autoritarnim sindromom, transformacija objektivne inferiornosti u poziciju moći 3. mentalna degeneracija 4. dinamika koju tako stvara uzrokuje imploziju ličnosti i gubitak kontakta sa realnošću.

Zbog slabo razvijene diferencijacije kategorija "u grupi" i "izvan grupe", u detinjstvu ne postoji sposobnost socijalne polarizacije i razvoja autoritarnosti, usled čega su i emocionalni konflikti nenasilni. Tek razvojem i sticanjem novih veština, dolazi do mogućnosti iznalaženja alternativa frustracijama u egocentričnosti i autoritarnosti. Kod odraslih, autoritarni simptomi se mogu svrstati u subkategoriju nazvanu "konfliktna empatija" (izraženu u npr. porodičnim i poslovnim krugovima). Potpuno razvijen sindrom ekstremne autoritarnosti, javlja se samo kod najtežih agresivaca - pojedinačno (kontaktni zločin) ili kolektivno (politički zločin).

Psihopatska paranoja

Uronimo sada u dubine uma kako bismo videli kako to jedan psihipatski agresivac organizuje svoj unutrašnji svet. Svaki put kada počini zločin, primeni silu, on dolazi u sukob sa dve vrste anksioznosti koje prirodno regulišu naše ponašanje: paranoidna (štiti naš sopstveni integritet) i depresivna (kajanje - odvraća nas od činjenja štete drugima) anksioznost. Da bi izbegao ovu dvostruku blokadu, agresivac razvija sistem poricanja u cilju eliminacije svake neizvesnosti koja dovodi do strahova. On tu primenjuje nekoliko autoritarnih mehanizama poricanja: 1. pravdanje (nalazi korist u svom nasilju), koje blokira osećanja ili kajanje izazvano depresivnom anksioznošću; 2. svaljivanje krivice na žrtve nasilja i zamena uloga - žrtve su krive, "izazivaju se" i dobijaju šta su zaslužile - "Jevreji nisu žrtve, oni su agresori" (Hitler, Mein Kampf 1933); ovo objašnjava suštinu brojnih masakra koje su počinili nemački vojnici tokom napada na Rusiju 1941-1942 nad Jevrejima i lokalnim stanovništvom.
Psihoanalitičari i kriminolozi se slažu u stavu da, bez obzira na pozadinu i izvedbu samog zločina, svi počinioci su slični u jednom - po tome kako razmišljaju.
Kada spirala poricanja krene svojim silaznim tokom, agresivcu postaje sve teže da kontroliše narastajuću paranoju, to podstiče nova poricanja, pojačava autodestruktivnost autoritarnog sindroma, ireverzibilan proces rasturanja ličnosti. Primeri ovog procesa su brojni, kako kod pojedinaca - serijskih ubica, tako i kod političkih zločinaca poput Hitlera, Staljina, Pinočea, Bokase, Pol Pota ili pomahnitalog Kim Jong Una.
Još 1939. godine, Otto Rühle u članku "Borba protiv fašizma počinje borbom protiv boljševizma" (koji je deo šireg teksta "Weltkrieg, Weltfaschismus, Weltrevolution" - prevod, očigledno, nije potreban), tvrdi da je u Staljinovoj Rusiji uveden novi princip ustavne diktature zajedno sa pratećim sistemom političkog i administrativnog terora nad građanima. Rusija je postala totalitarna država, model ponašanja državama koje su krenule putem odustajanja od demokratskih principa u korist diktature. Tako je (takva) Rusija postala uzor fašistima.

Martin Luter King je jednom, sličnim povodom, izrekao: "Svako zlo sadrži seme sopstvenog uništenja."

Selektivnost
Dobrovoljci u Hitlerovim elitnim jedinicama su skoro bez izuzetaka bili primer primitivnog psihološkog mehanizma na delu - njihovi okoštali i učaureni umovi sadržali su nekoliko fiksiranih, dogmatskih i uprošćenih koncepata, redovno dolivanih čistim emocionalizmom. Sve njihove emocije javljaju se striktno po propisanom obrascu koji korespondira sa zadatim ciljevima SS-a. Ovim je jasno istaknuta veza psihološke poremećenosti i autoritarnog sindroma, koja je dovela do ekstremne nasilnosti usmerene u unapred determinisanom pravcu, ka jasno targetiranim i odabranim žrtvama.
Diskriminacija i diskvalifikacija pojedinaca ili društvenih grupa, kao glavni kriterijumi komunikacije, predstavljaju jasan pokazatelj postojanja fašističkog potencijala u ličnosti osobe koja je poteže, bez obzira na starosnu dob.

Psihopatska neuroza

Ovaj poremećaj je daleko ozbiljniji nego "obična" nenasilna neuroza/psihoza, jer sadrži dvostruku distorziju (neurotičnu i autoritarnu). Usled tog dualiteta, analitičke terapije (poput psihoanalize) imaju slabog ili skoro nikakvog efekta jer deluju samo na nenasilne simptome - baš kao i zatvaranje u institucije (zatvor, ludnica), gde psihopatski agresivac kaznu preokreće u sopstveni sebičan i naopak svet u kome je on nepravedno kažnjen. Ovaj problem iziskuje efikasniji sistem zaštite, kako pojedinaca tako i cele zajednice, jer i posle otpuštanja iz institucije postoji ogromna verovatnoća povratničkog nasilnog ponašanja. Ta terapija deluje najbolje kod onih kod kojih je najmanje potrebna - pojedinci sa manje izraženom agresivnošću lakši su za primenu terapije lečenja pomoću podsticanja osećanja kajanja za nanete patnje, jer se oni posle otpuštanja mogu lakše prilagoditi pravilima društvenog života i ponašanja.

Put do ekstremnog nasilja

Dinamika događaja koja serijskog ubicu vodi do svog prvog ubistva, najčešće je dugotrajna i ima pet jasno definisanih faza:

1. emocionalni problemi

2. inicijacija

3. prijemčivost za zločin

4. okidač (trigger event)

5. sam čin ubistva

Još u ranoj mladosti, nasilnik postaje svestan kompenzacionog potencijala nasilja nasuprot rešenju emocionalnih problema, ali svoje intelektualne sposobnosti koristi prvenstveno za nadogradnju egocentričnih konstrukcija umesto za razvijanje društvenih interakcija. Ovaj "šegrt-ubica" uspostavlja sistem fantazija i samoopravdanja za sopstvenu sve veću socijalnu disfunkcionalnost. Okidač postaje neka obično (ali ne i obavezno) negativna životna situacija koja ga izbacuje iz ravnoteže.

Dinamika događaja koja pojedinca - serijskog ubicu dovodi do svog "prvenca", potpuno i podjednako važi i za kolektivitete. Šta dovodi do čina genocida? To je postepen i konstantan proces radikalizacije koji se sastoji od sledećih faza:

1. Socijalna brutalizacija: društvo opterećeno krizom suočava se sa ekonomskim, političkim i ideološkim problemima; to stvara ekstremne socijalne tenzije, a kao posledica se javlja pojačana tolerancija pojedinaca prema nasilju.

2. Konsenzus oko fašizma: socijalna brutalizacija dovodi do saveza među ekstremistima, koji u nasilju vide rešenje problema, ali i masa koje to nekritički prihvataju. Kada se jednom dokopaju moći, ekstremisti odmah zavode diktaturu.

3. Događaj-okidač: poslednji korak čija je kulminacija u genocidu, događaj koji pokreće stvaranje podloge za buduća sistematska masovna ubistva. To često može da bude neki vojni poraz - nacisti su pokrenuli mašinu genocida sa prvim neuspesima u kampanji invazije na Rusiju, tokom leta 1941. godine, kada su shvatili da posle dve godine rata polako gube inicijativu. Genocid je tako postao sredstvo jačanja svoje grupe, nasrtajem na bespomoćnu grupu (Jevreji) koja je bila okrivljena za sve probleme.

I drugi kolektivni zločini počinjeni tokom XX veka imali su slične okidače: genocid od strane Crvenih Kmera je započet posle prvih poraza u sukobu sa Vijetnamom; Turska je sprovela genocid nad Jermenima kada je doživela nekoliko teških poraza u bitkama sa Rusijom tokom Prvog svetskog rata; genocid nad Tutsima u Ruandi započeo je usred mirovnih pregovora u Tanzaniji, koji bi lokalne ekstremiste naterali da ustupe deo vlasti koju su držali. Svi su oni planirali i započeli genocid kao sredstvo kojim bi se održali na vlasti, napadajući bespomoćne žrtve.
U jednoj rečenici se ne može opisati šta su sve, i zarad čega, podivljala Balkanska plemena istih radila jedna drugima tokom celog XX veka.

Strukturalno nasilje

Ovaj pojam se odnosi na vid nasilja u kome određene društvene strukture ili institucije nanose ljudima štetu sprečavajući ih da ispunjavaju sopstvene osnovne potrebe. Neki od primera strukturalnog (institucionalizovanog) nasilja su: etnocentrizam, nacionalizam, rasizam, elitizam, klasizam, seksizam, heteroseksizam, adultizam ili ejdžizam. Svi oni u sebi sadrže diskriminaciju određene društvene grupe pojedinaca etiketiranih/proskribovanih nekom od osobina svoje ličnosti. Strukturalno nasilje predstavlja uzrok nemalog broja preranih smrti ili besmislenih invaliditeta. Usko je povezano sa socijalnom nepravdom, jer utiče različito na ljude u različitim društvenim grupama. Smatra se da su strukturalno i direktno nasilje međusobno zavisni u visokom stepenu, što podrazumeva porodično i rasno nasilje, zločine počinjene iz mržnje, terorizam, genocid i rat.
Današnja enormna stopa gladnih i siromašnih širom sveta, u vremenu opšteg (potencijalnog) izobilja u kome živi čovečanstvo, predstavlja eksplicitan primer strukturalnog nasilja, fizičke i psihičke štete koja je nastala kao rezultat izrabljivačkih i nepravednih društvenih, političkih i ekonomskih sistema.
Strukturalno nasilje danas u svetu poprima dimenziju strukturalnog kršenja ljudskih prava.

Zaista, umemo li da uočimo bilo kakvu razliku između žrtava Hitlerovog Mauthauzena i žrtava Staljinovih gulaga? Ukoliko ona uopšte postoji.
Kulturalno nasilje predstavlja određene aspekte kulture, zloupotrebljene u cilju opravdanja i legitimizacije direktnog i strukturalnog nasilja, i može se ogledati na primerima (zlo)upotrebe religije, ideologije, jezika, umetnosti, nauke. Ono služi da nasilje prikaže kao "ispravno", ili makar kao ne-loše, da mu da legitimitet i prikaže ga društveno prihvatljivim - da mu promeni "moralnu boju" iz "pogrešno-crvene" u "ispravno-zelenu", ili makar "prihvatljivo-žutu".

Koja je boja sramote kojom bi se dali opisati grafiti što su tokom nekoliko meseci 2005. godine uporno krasili (i bili revnosno obnavljani posle svakog čišćenja) fasade zgrada po Negotinu? U šta se to zaista maskirala devojčica na negotinskom karnevalu 2008, stavljajući na glavu maramu "sa Dražom" - možda u crnu Štrumfetu?

Koja boja besmisla može opisati ludilo koje danas praktikuju deca, državni službenici, nastavnici fizičkog, portparoli i kvazipolitičari Srbije XXI veka?

Da li im je svima ovo bio uzor?

Potezanje nasilja kao argument za rešavanje neslaganja, problema i konflikata, predstavlja jednu od glavnih tehnika praktikovanja fašizma po našim sokacima, širom kugle Zemaljske.

Zaključak: rana prevencija

Rani znaci upozorenja, podjednako važe za pojedince i za kolektivitete.
Ukoliko disfunkcionalni emotivni obrasci budu blagovremeno prepoznati, mogu da posluže za preventivno delovanje. Rana prevencija poslužiće upućivanju pojedinaca vođenih kompleksom poniženosti ka razvijanju otpora porivu za nasiljem kao odbranom, alternativnim rešenjima njihovih problema koja ne podrazumevaju pribegavanje nasilju. Postoji nekoliko faktora rizika koje je nauka prepoznala: zlostavljanje dece, nasilje među roditeljima, rasturanje porodice, nizak društveno-ekonomski status i visok stepen stresa kod roditelja. Svaki od ovih faktora, zasebno ne bi trebalo da predstavlja problem koji dete samo ne bi moglo da nekako prevaziđe; međutim, suočeno sa nekoliko njih odjednom, čak i ako su umerenog intenziteta, predstavljaju detetu problem zbog svog kumulativnog efekta. Nove metode prevencije predlažu tehnike za smanjenje svakog od potencijalnih faktora, što povećava kapacitet detetovog otpora uticaju tih faktora.

Ova konstatacija važi i za grupe/kolektivitete. U krizna vremena, faktore rizika (finansijske poteškoće, politički problemi, nejednakost, previranja na međunarodnoj sceni) treba rešavati jedan po jedan. Odlaganje dovodi do njihovog gomilanja, čime se potencijal za društvenu destabilizaciju povećava, a sledstveno osećanje kolektivnog poniženja gura demoralizovane mase u saveze sa fanaticima i ekstremistima. Strategija rane prevencije kolektivnog nasilja podrazumeva definisanje faktora rizika i intervenisanje pre nego što društvene grupe, na koje bi oni mogli da utiču, dožive široki emocionalni stres od koga sve počinje. Metoda stvaranja preventivne otpornosti ima za cilj da ojača konstruktivne sposobnosti nezadovoljnih masa i istovremeno spreči sklapanje oportunističkih saveza sa fanaticima.

***

Poput varvarizma iz Morisijeve pesme, i fašizam počinje kod kuće - to mora svakome da bude jasno. Na ulici se on potom samo ispoljava - ništa više, i ništa manje.
Standardna rečenica kojom svaki psihoterapeut počne svoju prvu seansu sa novim pacijentom, dobija na težini: "Pričajte mi o svom detinjstvu" - pa ću vam reći da li ste latentni fašista ili ne.
Američka klinka koja pita majku: "šta bi pre da imaš, prvog crnca ili prvu ženu za predsednika?" i njen šesnaestogodišnji brat koji na to dobacuje seksističke komentare na račun žena, dobijaju kaznu zabrane korišćenja interneta do daljeg, zbog svojih očigledno kriptofašističkih stavova. Da li je to prava kazna, da li je kažnjavanje uopšte delotvorno i da li su samo deca "kriva"? Ili, da li svoj deo odgovornosti snose roditelji i katolička škola u koju su ih upisali, država i društvo u kojima žive?

Pretpostavljam, nije prevelik problem uočiti neke od ranih znakova upozorenja, koji pokazuju da u našem društvu nešto smrdi na čičkovo ulje za Hitlerove i Staljinove brkove. Pitanje je da li smo se na njih navikli, oguglali, prepustili se sudbini. Da li nam je svejedno kada na poslu ili po TV-kanalima svakodnevno ćutke prelazimo preko otvorene i sve agresivnije mizoginije koja je zamenila ksenofobiju devedesetih. Da li je baš toliko nevidljiva tehnika vladanja naših političara koja obavezno podrazumeva podjarivanje sukoba između raznih grupa i socijalnih kategorija, koje se sve češće pretvara u ispade nasilja - od porodica, škola, preko ulica, stadiona, preduzeća, do najviših državnih institucija?
Posebno je pitanje da li ste uočili bilo kakve aktivnosti na ranoj prevenciji ovog problema, što je jedan od glavnih zadataka svake normalne države?
Ja nisam.

Protiv fašizma ćemo se najbolje boriti tako što ćemo na njega ukazivati u samom njegovom korenu, i tako što nikada nećemo koristiti njegove metode, već ga napasti u fundamentu - socijalizacijom, uklanjajući frustracije i strahove od kojih sve potiče. Samo tako možemo biti drugačiji i bolji od fašista - svih, pa čak i onih malih koji čuče u svakome od nas, čekajući na svoj triger i trenutak neopreznosti.