Sunday, 31 March 2019

Selfidiotizam



Uprava muzeja Aušvic je pre desetak dana na Tviteru zamolila posetioce da pokažu više poštovanja i prekinu sa pravljenjem selfija na železničkim šinama koje vode u logor - istim onim šinama, kojima je bezbroj vozova dovodilo svoj "tovar" u tu fabriku smrti.


"Kada dođete u muzej Aušvic, imajte na umu da ste na mestu na kome je bilo ubijeno više od milion ljudi. Poštujte sećanje na njih. Imate druga mesta na kojima možete vežbati da balansirate, umesto na mestu koje simbolizuje deportaciju stotina hiljada ljudi u smrt."

U doba sveprisutnih društvenih medija, muzeji posvećeni Holokaustu se suočavaju sa jednim posebnim izazovom na planu edukacije posetilaca po pitanju primerenog ponašanja na takvim mestima. Sama tema nije nova, ali i dalje je aktuelna jer su društvene mreže u sve većoj meri integrisane u svakodnevni život današnje omladine dok Holokaust u sve većoj meri odlazi u prošlost i zaborav. Granica između prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja, itekako ume ponekad da bude fluidna.
Da ne bude zabune - društvene mreže su podjednako bitne za Muzej, koji redovno objavljuje fotografije na svom Instagram profilu (mnoge od njih su snimili upravo posetioci).
"Možete naći kako obične fotografije tako i tzv. selfije, uz koje idu veoma emotivne poruke koje pokazuju da su njihovi autori itekako svesni mesta na kome se nalaze i da takve fotografije služe kao sećanje na posetu" rekao je Pavel Savicki, PR muzeja Aušvic, u intervjuu za američki ABC News. "Međutim, ima slučajeva kada je savršeno jasno da su autori sačinili te fotografije samo zabave radi, bez ikakvog pokazivanja svesti i poštovanja prema mestu na kome to rade, tako da mesto logora ponekad postaje čak i pozornica za gluposti i neduhovite šale".
Iako su objave neprimerenih fotografija relativno retka pojava (u odnosu na više od dva miliona ljudi koji godišnje posete Aušvic), uprava muzeja reaguje veoma brzo. Jedan od načina je apelovanje da se to ne radi (poput spomenutog tvita), ali Muzej radije teži ohrabrivanju posetilaca da dolaze u grupama sa vodičima, umesto da to rade sami i pojedinačno, jer se na taj način pojačava osećanje značaja mesta na kome se nalaze.    


Po drugim spomen-obeležjima Holokausta širom Evrope, na društvene mreže se gleda nešto pozitivnije. "Selfiji su postali deo današnje kulture" smatra Ginter Morš, koji je 25 godina bio direktor muzeja Zahsenhauzen, nekadašnjeg koncentracionog logora kraj Berlina. "U virtuelnom svetu, ljudi pokušavaju da integrišu neko autentično mesto u sopstvenu sliku sveta i to je zapravo nešto pozitivno."
Morš kaže da je vidljiva promena stava prema memorijalnim centrima Holokausta, naročito zbog toga što je sve manje pripadnika generacije koja je taj užas preživela. Međutim, on je i dalje impresioniran: "Ogromna većina od 700 hiljada posetilaca godišnje ponaša se na primeren način tokom posete."
Jedna od vrućih tačaka rasprave o neprimernom ponašanju na društvenm mrežama jeste i berlinski memorijalni centar podignut u znak sećanja na pobijene evropske Jevreje, koji se sastoji od 27.111 betonskih blokova različitih dimenzija. Ta različitost i velika površina koju pokriva memorijalni centar, kod posetilaca izazivaju osećaj izgubljenosti u nekom lavirintu. Osim toga, sam apstraktni dizajn Centra podstiče brojne debate o načinu interakcije između njega i posetilaca, s obzirom da mnogi od njih gornje površine blokova koriste kao mesto za sunčanje ili piknik.



Izraelsko-nemački pisac Šahak Šapira je 2017. napravio vebsajt koji je nazvao "Yolokaust", gde postavlja selfije posetilaca berlinskog Centra ukomponovane u fotografije uznemirujućih scena iz koncentracionoh logora (poput leševa ili izgladnelih logoraša), kako bi istakao da su, po njegovom mišljenju, i te fotografije bile vid nepoštovanja žrtava nacističkih logora. Vebsajt je izazvao medijsku buru i zadobio kako pohvale zbog hrabrosti da se tako nešto uradi i kaže, tako i oštre kritike onih koji su smatrali da se sa tim otišlo predaleko.
Konstruktor berlinskog Centra, arhitekta Peter Ajzenman koji živi u Njujorku, kaže da mu je namera bila da napravi mesto koje bi se slobodno koristilo, ne samo kao sakralni prostor. "Konceptualno, to je otvoren prostor koji posetioci doživljavaju svako na svoj način, rade ono što žele, kao što i on radi njima" kaže PR Centra Felicitas Borzim za ABC News.
Neke stvari su tu ipak zabranjene, pored skakanja po blokovima i drugih aktivnosti koje mogu biti opasne, zbog čega Centar ima jedan broj službenika čiji je zadatak da se obrate posetiocima koji se neodgovarajuće ponašaju. "Selfiji nisu zabranjeni, ali ukoliko neko zauzme pozu koja je previše provokativna, naši službenici će tu osobu opomenuti da ovo nije pravo mesto za tako nešto, pritom objašnjavajući značaj i poruku memorijalnog centra" kaže Borzimova. Takav način dijaloga, po njoj, ima efekta. "Selfiji i druge fotografije su u velikoj meri prihvatljivi. Posetioci treba da istražuju ovaj prostor kao neko ko sa sobom nosi svoj pametni telefon. Imati fotografije sa ovakvih mesta zaista predstavlja jedan od načina da ih mladi ljudi na svoj način iskuse."

- Sarah Hucal: When a selfie goes too far: How Holocaust memorial sites around Europe combat social media disrespect (ABC News, 30.03.2019)


***
Nakon brojnih reakcija po društvenim mrežama, fotografije koje je Šahak Šapira postavio uklonjene su na zahtev svih 12 autora. Svako od njih je napisao komentar u kome se izvinjava zbog neprikladne poruke koju je poslao svojim fotografijama. Među njima se ističe onaj koji je uz svoju fotku, na kojoj skače sa jednog na drugi betonski blok, dodao opis "Skakanje po mrtvim Jevrejima". Napisao je: "Ja sam onaj koji vas je inspirisao da napravite sajt Yolocaust. Nisam nameravao da uvredim bilo koga, a sada vidim svoje ime svuda po vestima. Nije mi to bila namera. Žao mi je, zaista mi je žao."
Na sajtu Yolocaust se sada mogu pročitati samo komentari i reakcije.
Selfidiotskih fotografija više nema.


Kao po običaju, Srbistanci ni za pedalj ne zaostaju za globalnim trendovima idiotluka - pa tako ni za ovim. Srećom, još uvek nismo videli selfije sa Starog sajmišta, Šumarica i drugih stratišta širom naše zemlje ponosne (iako se u poslednje vreme tamo otvaraju kafane i teretane) - što ne znači da ih nema.
Umesto anonimusa, za domaće budalaštine su se pobrinule "poznate ličnosti" iz sveta politike.

Ima li razlike kada se neko iz vlasti slika isceren na Miloševićevom grobu, ili neko iz opozicije iskežen selfiše u zgradi RTS ispred kordona žandarma napaljenih da uskoro krenu sa praktičnim vežbama iz kiropraktike - i onih selfija iz gornjeg teksta?
Šta, nema - jer nisu žonglirale lopticama, pravile zvezdu, sunčale se, piknikovale, skakale po betonskim blokovima, balansirale po šinama, radile sklekove, zauzele provokativne poze koje pokazuju previše?
Samo je još to falilo, mada nismo daleko od toga.

  

Doduše, imali su mladi naraštaji ovdašnji od koga da uče.
Od majstora selfidiotskog zanata.

Friday, 29 March 2019

SPCHF



Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je građane koji protestuju ispred Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu zbog kredita u švajcarskim francima i preneo im da je država spremna da razmotri kako da pomogne. Vučić je u razgovoru sa građanima rekao da država mora delimično da u tome pomogne finansijski, ali da ne treba da imaju iluzije da će sav teret tog problema da preuzmu banke. Građani su ocenili da država ne treba da bilo šta plati, ali im je on u više navrata rekao da nema načina da se to drugačije reši. Na to su oni koji protestuju rekli da ne žele da drugi građani trpe. "Lepo je to, to je odgovoran stav prema državi, hvala što brinete o državi. Moraće da košta državu, nemojte da vam neko priča bajke", rekao je Vučić.
Vučić ih je zamolio da prestanu sa svojim protestom, a da je on spreman da se sa njima sastane i da se to zajednički reši, kao i da uvek mogu da se vrate u sledeći petak ako ne budu zadovoljni reagovanjem države. "Vaši ljudi posle neka kažu jesu li zadovoljni ili ne, ali nemojte da gladujete ili budete žedni", rekao je Vučić i dodao da više neće dolaziti ispred Suda.
Demonstranti su tražili da i oni učestvuju u definisanju rešenja, a njemu su iskazali poverenje i, uz aplauz, poštovanje što je došao da ih sasluša i pomogne.
Sonja Vujanović iz Udruženja CHF Srbije je agenciji Beta rekla da su građani koji su protestovali ispred Vrhovnog kasacionog suda bili iznenađeni današnjom posetom predsednika Srbije koji im je obećao pomoć, ali da neće da odustanu od svojih zahteva. Oni su danas obustavili protest ispred Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, posle posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića i najavili da će se u utorak, 2. aprila ponovo okupiti ispred tog suda.
Inače, sudije i zaposleni u Vrhovnom kasacionom sudu su preko ograde bežali od dužnika u švajcarskim francima, koji su od ponedeljka blokirali svaki izlaz iz suda u Nemanjinoj ulici.

Ne razumem, kako to mislite "pogrešna fotografija"...
Gde?

Thursday, 28 March 2019

Dan bezdržavnosti


28. marta 1989. godine, u Beogradu su usvojeni amandmani na Ustav Srbije, kojima su socijalističke autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija izgubile mogućnost veta na ustavne promene u Srbiji, kao i deo zakonodavne, upravne i sudske funkcije. Revizija Ustava je na Kosovu bila propraćena masovnim demonstracijama Albanaca, a u sukobima demonstranata s policijom poginula su 22 demonstranta i dva policajca. Nakon toga, uz pomoć kosovskih Srba i "probuđenog naroda", dovezenih autobusima u Novi Sad, smaknuta je vojvođanska "autonomaška" vlada u puču koji se i danas pamti kao "jogurt revolucija".


Današnji datum se, kao nametnuti Dan državnosti, održao još par godina nakon pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine, jer je nova vlast DOS-a "imala važnija posla od gubljenja vremena na beznačajne datume", kako su izjavljivali neki od čelnika (poput Vladana Batića, tadašnjeg ministra pravde).
Nakon ukidanja ovog datuma kao državnog praznika, palo je i (očekivano) masovno skidanje tabli sa istoimenim nazivom ulica širom naše zemlje ponosne - po istoj formuli po kojoj su ti nazivi bili kačeni 1989. Znajući kakav smo to mi narod, jasno je da su se u obe "akcije" najverovatnije isticali uglavnom isti ljudi, palanački profesionalni sprovodnici volje "odozgo".
Paradoksalno, upravo su te ustavne promene, čiji je cilj bio ponovo "uvođenje jedinstvene Srbije" (praćeno deseteračkim ojkavicama u stilu "Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!") - čitaj: legalizovanje diktature Slobodana Miloševića, u najavi - dovelo do onoga što danas zovemo Republika Srbija: država bez državnosti, bez ikakve nadležnosti nad nekadašnjom južnom pokrajinom, bez poštovanja brojnih specifičnosti severne pokrajine, bez trunke milosti prema građanima ma gde god oni živeli u ovom državnom i društvenom provizorijumu.
Situacija je, bez preterivanja, ista kao u vreme Slobodana Miloševića, jer je on Kosovo golom silom i lažima držao u okvirima Srbije. Aleksandru Vučiću su za to danas preostale samo laži, pa je silu okrenuo "na ovu stranu" (jer je svakako veća sila "sa one strane", a ne zato "što je pametan"). Zato što mu više nije preostala nijedna druga strana, na koju bi mogao da se drvi.


Odmah po okončanju NATO bombardovanja, u Srbiji je formiran opozicioni "Savez za promene" koji su činili: Demokratska stranka (sa Zoranom Đinđićem na čelu), Građanski savez Srbije (Goran Svilanović), Demohrišćanska stranka Srbije (Vladan Batić), Nova Srbija (Velimir Ilić), Socijaldemokratija (Vuk Obradović), uz pomoć brojnih javnih ličnosti poput Dragoslava Avramovića, Milana St. Protića i drugih.
Tokom leta i jeseni 1999. godine SZP je, i pored velikog pritiska policije i režimskih medija, uspeo da širom Srbije održi nekoliko desetina protestnih skupova na kojima je tražena ostavka Slobodana Miloševića, vanredni parlamentarni izbori i formiranje ekspertske vlade. Oko SZP i konkurentskog Saveza demokratskih partija (SDP), "zujao" je tada još uvek nedokazani (i neiživljeni) ekonomista Mlađan Dinkić koji je svima nutkao dobre usluge svoje ekspertske grupe G17, od koje će nekoliko godina kasnije napraviti partiju G17Plus tj. simulakrum poznat i kao Udruženi regioni Srbije. Bilo je to vreme i prvih koškanja lidera SZP sa sve sumanutijim Vukom Draškovićem (nakon raspada koalicije Zajedno 1997), gde su se svi utrkivali u međusobnom etiketiranju "saradnjom sa Miloševićem". Iako se najveći deo lidera DOS na kraju nije nešto proslavio, defintivno se pokazalo da čak ni svi zajedno nisu mogli da priđu smradu koji se i dan danas još uvek odaziva na ime "Vuk Drašković".
  • Dobronamerni savet Miloševiću da, iz patriotskih razloga, podnese ostavku dali su Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, akademici, deo demokratske opozicije i nepoznat broj građana. Srpski pokret obnove traži formiranje prelazne republičke i savezne vlade, dok ubedljivo najveću političku inventivnost pokazuju radikali, koji delimično izlaze iz republičke vlade, flertuju sa saveznom vladom i optužuju marginalnu i neuticajnu demokratsku opoziciju za predaju Kosova. Osobe s izvesnim razumevanjem ovdašnje politike smatraju da će vlasti u Beogradu, pošto su uspele da sačuvaju Kosovo unutar Srbije, ali ne i Srbe unutar Kosova, imati veoma uzbudljivu jesen. (NIN, 01.07.1999)


Kao da to nije bilo dosta, na mitingu u Kikindi došlo je do koškanja nekih od lidera SZP (Svilanović) i predstavnika "autonomaških partija" (Nenad Čanak, Mile Isakov), koje je tada bilo uspešno zataškano. Čanak i Isakov su tada, sa bine, uz zahteve za prestanak pljačke i vraćanje autonomije Vojvodini izjavili kako im je "drago što mogu da ugoste prijatelje iz Srbije", na šta je kroz zube bilo odgovoreno "Nije vreme da se o tome priča, sada treba da se okupimo oko zajedničkog cilja da Onog oteramo sa vlasti". (Vreme, 17.07.1999)
  • SLOŽNI U SVAĐI: Opozicija ima samo jednu zajedničku ideju - da sruši režim; ostalo su nijanse. (NIN, 09.09.1999)

Počev od 21. septembra, na beogradskom mitingu ujedinjenja SZP i SDP, dolazi do radikalizacije protesta koji postaju svakodnevni, najavljen je generalni štrajk i započeta priprema velikog skupa u Beogradu na koji su pozvani građani iz cele Srbije. Policija sve češće i masovnije prebija demonstrante, ali i prolaznike i goste kafića u okolini mesta gde se protestuje. Formiran je DOS a Vuk Drašković definitivno biva udaljen od opozicije. Milošević sebi skraćuje predsednički mandat, krade na izborima 2000, isprovocira sopstveni pad 5. oktobra i... tako sve do danas, vrzino kolo službi sa jedne i građana sa druge strane, sa partijama koje (poput baba na vlaškoj svadbi) sede u sredini i igraju igru "stolica".


Pored ostalih, na mitinzima SZP tada je bio deljen i jedan letak na kome su bile prikazane faze "pobeda Miloševićeve mudre politike" u periodu od 1990.do 1999. godine. Upadljivo zaobilaženje problema nastalih upravo ustavnim promenama iz 1989. sigurno je bilo jedan od razloga koškanja na mitinzima SZP po Vojvodini, tj. izbegavanja predstavnika vojvođanskih ("autonomaških") partija da učestvuju na početnim mitinzima u tzv. "užoj Srbiji". Dobrim delom i u tome leži razlog zašto je to pitanje i danas, još uvek goruće iako se u poslednjih dvadeset godina sve i svašta ovde izređalo na vlasti.
"Samo da maknemo Skota, pa ćemo onda da se pozabavimo..."
Previše je tema čekalo na maknuće skota, ne samo pitanje autonomije pokrajina (tj. samo Vojvodine), a da nije dočekalo svoj čas - opet zbog "viših razloga". 
Ova tema je ponovo izbila u prvi plan nedavnim medijskim šamaranjem između Sergeja Trifunovića i Nenada Čanka, nakon nadasve netaktične izjave prvog na protestu u Novom sadu i standardno šibadžijske reakcije drugog (ovoga puta bez plastificiranih "bratanica"). Koliko je sve to ispalo glupo, govori i mlaka reakcija javnosti na poslednje zajebavanje skupštinske većine na račun Vojvodine, od pre dva dana. Zato što je odbijanje predloga Zakona o finansiranju Pokrajine, iako daleko opasnije ne samo po pokrajinu već i po celu republiku, ipak medijski manje primamljivo od međusobne psovačine opozicionih lidera - sa i bez navodnika.


Dvadesetak godina kasnije, u Srbiji je formiran jedan opozicioni blok koji namerava da iznova na smetlište istorije oduva Miloševičev režim, ovoga puta oličen u nekadašnjem ministru informisanja u Vladi narodnog jedinstva iz 1999. i njegovim radikalima zaogrnutim postavom vučje kože izvrnutom naopačke. Savez za Srbiju (SZS) čine uglavnom demokrate - od DS (koju su skoro u potpunosti zajedno sjebali Vučić spolja i buljuk bivših predsednika iznutra) do gomile sitnih ex-DS partijica i pokreta koje su formirali bivši predsednici i funkcioneri Demokratske stranke. Na to treba dodati nešto bivših koštunjara i rusofila, pokret Dveri i neke odbegle poslanike koji trenutno traže pečat iza koga bi mogli da formiraju nove poslaničke klubove u parlamentu.
SZS po organizaciji i razlogu okupljanja (i stanju u kome se nalazi Srbija) više podseća na SZP nego na DOS (što im se najčešće spočitava). SZP je nastao u "sveže" posleratnom stanju, dok je SZS formiran u stanju koje - nažalost - sve više podseća na predratno. Sa druge strane, "Sporazum sa narodom" koji SZS deli tokom protesta "1od5miliona" donekle liči na nekadašnji DOS-ov "Ugovor sa narodom" iz 2000. godine, mada više po formi nego po suštini.
Na primer, tačka 1 DOS-ovog Ugovora glasi: "Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa." To je bilo najbliže što se tiče ustavnog položaja automnih pokrajina (pokrajine?) u sastavu Republike Srbije.
U Sporazumu SZS - ni toliko.
"Samo da smaknemo Vučića i naprednjačko zlo, izborimo fer i poštene izborne uslove (ili idemo na bojkot), pobedimo, onda formiramo ekspertsku vladu na godinu dana, ona raspiše prave fer izbore, pa ćemo onda videti ko koliko vredi."
Lepo i jednostavno zvuči, ali i delom šuplje odjekuje
Ako se držimo teme ovog teksta, tj. ustavnih promena iz 1989. kojima su de facto ukinute autonomne pokrajine u Srbiji na današnji dan pre 30 godina, onda itekako ima razloga za ne baš malu dozu zabrinutosti po tom pitanju. Ne samo činjenično ukidanje (i današnje zakidanje) autonomije, već sama suština kako Miloševićevog Ustava iz 1989. tako i onog Koštuničinog iz 2006. pokazuje da politička klasa u Srbiji nema mnogo volje da nešto menja na tom planu. Baš kao ni ona ekipa "na drugoj obali Dunava", koja na to odgovara sopstvenom bandoglavošću, obilato koristeći kao razlog nepoverenja (pa čak i neučestvovanja) činjenicu da se među osnivačima SZS i kreatorima Sporazuma nalaze i Dveri.
A Dveri su po pitanju autonomnih pokrajina "govorile" i ovo:


Teško da tu ima dovoljno prostora - ili makar margine - za sporazum ili dogovor.
Jer... Srbija je ovo, bre.
No, ovakvi i slični ultimativni stavovi se mogu neutralisati jasnom političkom agendom svih aktera na domaćoj sceni, uključujući Dveri i "autonomaše" ali i same građane koji o svemu tome treba da iskažu stav i donesu sud na spomenutim budućim "fer i demokratskim izborima". Osim toga, sva prašina i odijum usmereni su na Dveri, a da se pritom (svesno ili ne) previđa činjenica da u SZS sedi i Milan Stamatović, lider tzv. "Zdrave Srbije" koji pored opozicionog delovanja ima običaj da u svom ataru pravi nekakve kampove za vojnu obuku maloletne dece i to u saradnji sa veoma sumnjivom ekipom tipova iz Ruske Federacije koja ga često obilazi i donosi razne "darove" - od bajkerske i vojne opreme do svakakvih fiks-ideja, koje je svojevremeno plasirao i Tomislav Nikolić zajedno sa tom istom "braćom" koja podržavaju "ustavni poredak i celovitost Srbije". Samo još ne rekoše i po kom to Ustavu.
Evo sad će, tek što nisu.
Nakon pada Vučića i njegovog čopora sa vlasti, Srbija mora da sedne, hladne glave debelo porazmisli o tome šta sa sobom hoće, kakva da bude, i da li uopšte da je bude. Da odluči da li je i dalje važnije besmisleno glupiranje i koketiranje sa Miloševićevim idiotarijama iz 1989. koje su nas dovele do ruba raspada ovog društva i njegove države, ili izgradnja Srbije budućnosti iz koje se ne beži nego u koju se vraća - i to ne sahrane radi, već da bi se u njoj normalno živelo.
Sa ili bez Kosova?
Sa ili bez autonomne Vojvodine?
"Hajde da prvo oborimo Vučiće" pa ćemo onda videti šta dalje, sa tim i mnogim drugim problemima.
OK - hajde.
Ali, ako nakon toga sve bude nastavilo da se kreće po starom, uz novu šminku, čemu onda ova priča? Svakako da rešenje nije ni u kukavičjem jajetu "regiona" koje je pokušao da podmetne Dinkić, u nameri da od jedne centralizovane Srbije napravi nekoliko Srbijica, podjednako "regionalno centralizovanih". 
Onda slobodno možemo da vratimo i 28. mart za Dan državnosti. Ili Dan bezdržavnosti, jer razlike (skoro da) neće biti.
A šta ćemo onda, takvi, sa Srbijom bez njenih građana?
Bez autonomije svakog pojedinca, građanina ove države, sve druge autonomije bilo čega neće imati ama baš nikakvog smisla. Nema autonomije Vojvodine bez autonomije građanina. Nema međunarodne autonomije Srbije bez autonomije Vojvodine. Bez međunarodne autonomije Srbije neće biti ni autonomije Kosova, kako god na nju gledali svako sa svoje strane Ibra. Podržite i glasajte za onoga ko vam to jasno i glasno ponudi i garantuje da će uraditi. Ovi bilmezi koji već osmu godinu glumataju vlast, u koaliciji sa starim ortacima iz Miloševićeve jazbine, to svakako ne žele niti mogu da urade.
Ostaju nam svima ovi u kakvoj-takvoj opoziciji, od udruženja i pokreta do stranaka, jer ionako druge nemamo. Da završimo već jednom sa Miloševićevim zlom koje divlja punih trideset godina, i još bi.
Da više nikada ne pričamo o 28. martu kao danu kada se u Srbiji "slavilo" ludilo.
Ako je i od nas, za nas - mnogo je.



appendix:
28. marta 2003. u jami na Fruškoj Gori pronađeno je telo Ivana Stambolića. Ubijen je metkom u potiljak i bačen u živi kreč. Identifikovan tek po patikama.
28. marta 2019. u Beogradu, na ulici, napadnut je Rodoljub Šabić, dugogodišnji republički Poverenik za dostupnost informacija od značaja javnosti. On je izjavio da "ovo nije politički inspirisan napad" - time je stvar još užasnija, jer upravo kradikalska politika nasilja stoji iza ovakvih naizgled nasumičnih napada, zarad dodatnog podjarivanja atmosfere u kojoj niko nije siguran ukoliko nije "na liniji". Pa čak ni tada. Zapravo, napad jeste politički inspirisan i uperen na ama baš svakoga. Šabić je večeras bio samo pokazna vreća za udaranje, lakmus opšteg stanja u društvu (koje se bliži crvenoj liniji) - možda čak i bez naloga. Jednostavno, bilo je "Eno ga onaj antiprotivni, vido sam ga ja na teve, udri tebra!"

Onaj debeo i okrvavljen kažiprst Mrcine Požarevačke i dalje je uperen u svakoga od nas.

Wednesday, 27 March 2019

Defetizam, panika i strah



Današnja akcija režima protiv nekolicine preostalih slobodnih medija, predstavlja nastavak politike cenzure i njihovog gašenja koja sada neprekidno traje već više od dve nedelje. Sve je započelo odmah nakon pretnje koju je NATO uputio povodom obračuna sa kosovskim Albancima. Ministar za informisanje, Aleksandar Vučić, optužio je novine Danas i Dnevni Telegraf da "podstiču defetizam, paniku i strah". Treća novina, Naša Borba, takođe je dobila slično pismo upozorenja od strane Vučića u toku dana, pa se očekuje da će i njihove prostorije biti zapečaćene od strane policajaca u civilu. Slavko Ćuruvija, glavni i odgovorni urednik Dnevnog Telegrafa, novine koja ima pouzdane izvore informacija unutar vlasti, kaže da je Ministarstvo informisanja našlo opravdanje u naslovu koji glasi "NATO odobrio napad, Milošević potpisuje plan".
U današnjem saopštenju Ministarstva informisanja stoji: "Pozivamo medije da svoje uređivačke politike stave u funkciju očuvanja teritorijalnog integriteta, suvereniteta i nezavisnosti Srbije i Jugoslavije."
Pritisak na medije - uključujući i zatvaranje dve radio stanice prethodne nedelje i zabranu emitovanja programa BBC, Glasa Amerike i Radija Slobodna Evropa na srpskom jeziku - izgleda kao deo dobro organizovane Miloševićeve kampanje radi ojačanja njegove moći pred najavljene ustupke oko Kosova. Targetiranjem medija koji štampaju ili emituju vesti koje se razlikuju od zvaničnih, novinari i urednici tvrde da Milošević iznova sprovodi svoju tehniku raspirivanja ksenofobije kako bi opravdao strogu cenzuru.
"Broj novina i radio stanica je svakoga dana sve manji" kaže Veran Matić, osnivač beogradske radio stanice B92, koja je okosnica mreže nezavisnih lokalnih radio stanica sa oko 1,6 miliona slušalaca širom Srbije i Crne Gore, dve republike koje čine ono što je preostalo od Jugoslavije. Sa vrha gomile papira i knjiga na svom stolu, Matić uzima i pokazuje faks Ministarstva informisanja - radi se o obaveštenju da će prošlonedeljna uredba, u kojoj se insistira na štampanju i emitovanju samo onih vesti koje su u nacionalnom interesu, imati neograničen rok važenja. Dve radio stanice, članice mreže ANEM, bile su prethodne nedelje zatvorene: beogradski Radio Index i Radio Senta (koja emituje program na mađarskom jeziku), a Matić se pribojava da će njegov B92 radio biti jedna od sledećih meta. Nakon sastanka sa američkim zvaničnicima, Matić je izrazio veliko razočarenje zbog ćutanja američke administracije povodom pritisaka koji se vrše na novinare: "Ostavili su nas na cedilu. To znači da njihova priča o podršci demokratiji u Srbiji nije u potpunosti iskrena. Američka administracija ne vrši nikakav pritisak, to rade samo grupe poput Komiteta za zaštitu novinara i Human Rights Watch." Komitet je izdao saopštenje u kome izražava zabrinutost zbog pretnji upućenih nezavisnim medijima.
"Suština problema je u tome da je Miloševiću bilo dozvoljeno da uništi demokratsku opoziciju, a sada će mu na isti način biti dozvoljeno da uništi nezavisne medije" smatra Matić, podsećajući na mlaku podršku koju je Vašington dao uličnim protestima protiv Miloševića 1996. godine. Poput mnogih drugih protivnika Miloševičevog režima - novinara, akademika, studenata - i Matić je zbunjen neizgled jedinstvenom podrškom Miloševiću od strane visokih američkih zvaničnika koji dolaze u Beograd.



Radio-televizija Srbije (RTS) saopštila je večeras da je uputila zahtev Regulatornom telu za elektronske medije (REM) da ispita "na koji način" je došlo do toga da utakmicu fudbalske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, "prenosi kablovska, odnosno televizija koja ne obuhvata celokupno područje Srbije". Navodeći da je time "značajan deo domaće javnosti lišen mogućnosti praćenja tog prenosa", RTS je saopštio i da su se tom zahtevu priključile i televizije Prva, O2 i Hepi.
RTS je naveo i da prema članu 64 Zakona o elektronskim medijima, događaje od posebnog značaja za građane Srbije, u koje po zvaničnoj listi spadaju i kvalifikacione utakmice reprezentacije za Evropska prvenstva u fudbalu, mogu prenositi samo televizije čija zona pokrivanja obuhvata celokupno područje Srbije.



Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) današnjom odlukom upozorio je kablovskog operatora SBB da je neophodno da odmah vrati pređašnji raspored kanala u svom kablu. Iz odluke, međutim, kako navodi Udruženje novinara Srbije, nije jasno da li REM traži da SBB RTS vrati na prvo mesto sa kojeg je pomeren 2017. godine ili na drugo gde je Prvi program Javnog servisa bio do pre dva dana. REM sada u dopisu upozorava SBB da "nepoštovanje utvrđenih obaveza kao i nepoštovanje odluka Regulatora povlači za sobom sve zakonske posledice i predstavlja osnov za odgovornost za nastale posledice na tržištu" i eventualne štete koju na ovaj način trpe pružaoci medijskih usluga zbog pomeranja redosleda kanala.
Kablovski operator SBB je marta 2017. godine promenio raspored kanala, pa je svoj prekogranični kanal, televiziju N1 stavio na prvo mesto na daljinskom upravljaču na kojem je do tada bio program RTS1. SBB je juče ponovo promenio poziciju RTS1, pa ga je sa drugog mesta, gde je postavio svoj kanal TV Nova S, pomerio na treću poziciju. zbog čega je Savet REM-a podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv SBB-a jer ovaj operator nije obavestio Regulatora da je program RTS-a pomerio iza stranih kanala.


***
Epilog priče iz 1998. znamo: Slavko Ćuruvija ubijen, Naša Borba i Dnevni Telegraf ugašeni, Danas i Vreme još uvek postoje; od nekada rado slušane i objektivne radio i TV stanice, B92 se pretvorio u režimsku O2 čije vesti izgledaju kao beskonačno čitanje naslova "vesti" objavljenih u Informeru, napisanih rukom nekog Vinstona Smita iz Ministarstva Istine. Veran Matić nije ostao veran samom sebi iz 1998.
A priča iz 2019, kakav će biti njen epilog?
Srbija uopšte nije daleko od "1984", koliko god da okrećemo glavu od činjenica koje nas svakodnevno treskaju posred čela. Štaviše, Srbija je duboko zagazila u orvelovštinu koja sve više isplivava na površinu, bolje reći izbija u sve teže kontrolisanim erupcijama, kako Vučićeva vlast postaje sve nervoznija zbog onoga zbog čega je i postala vlast.
Poput Miloševića, Vučić koristi istu tehniku potpaljivanja svojevrsne ksenofobije među samim građanima Srbije, s tim da su ovog puta "tuđini" svi oni koji nisu za njega i njegovu kradikalsku bandu na vlasti. Totalna cenzura od strane vlasti, oličene u nekadašnjem Miloševićevom ministru informisanja (istine?), već je sprovedena nad domaćim medijima. Kao trn u oku, međutim, opstaje "prekogranična/strana" televizija sa svoja dva kanala (N1 i Nova S) koje je moguće pratiti preko privatnog kablovskog operatera SBB tj. njegove internet verzije EON. Izmislivši "problem" oko TV prenosa utakmice reprezentacije Srbije tj. oko "logičkog" rasporeda kanala na daljinskom, Vučić je ponovo posegnuo za oprobanom tehnikom cenzure koju je tako zdušno rabio pre dvadeset i kusur godina.
Od njega se ništa drugo i nije moglo očekivati, naročito kada mu je "hrabrost" sve više u procepu.


Međutim, čini se da mu to više nije dovoljno, jer je ovih dana posegnuo za jednom daleko više zabrinjavajućom tehnikom Slobodana Miloševića - počeo je da otvoreno najavljuje "spontane" kontramitinge podrške samom sebi a protiv "fašista i lopova" čije protestne šetnje nikako da posustanu već četvrti mesec.
Njegove ministar-supozitorije svakoga dana pojačavaju širenje panike i straha preko medija sa nacionalnom frekvencom; umesto da te iste medije koriste za prenos utakmica "od nacionalnog značaja", sa sve većom dozom histerije i izlivima šizofreničnog bulažnjenja koga se ne bi postideo ni lično Milošević, oni seju paniku i strah upravo među građanima koje su potpuno sludeli prethodnih godina preko medija nad kojima imaju potpunu kontrolu (od RTS i Politike, preko nepostojećeg Tanjuga, do Pinka i Informera).
Ako to nije širenje defetizma, šta onda jeste?
Možda služenje petnaestodnevnog vojnog roka, besomučno laganje ili ljigavo cmizdrenje pred kamerama?
Ili nazivanje običnih ljudi - kojima je više preko glave njega i njegovih, i njihove pljačke - ološem?
Koliko je još dana preostalo do početka konzumiranja fraza lokatori, pacovi i hijene, domicilne ništarije?
Ne sme mu se dopustiti da izazove sukob običnih ljudi na ulicama gradova širom Srbije, podeljenih samo oko toga ko je za ili protiv Najveće Plačipičke u istoriji srpskog naroda, umesto da se ujedine oko onoga što im je svima zajedničko: da su, činjenično, svi zajedno jedan duboko sluđen, ojađen, prevaren i žestoko opljačkan narod.
I da, trenutno, većeg i goreg lažova i lopova od Njega nema.

Nema, i tačka.

Monday, 25 March 2019

dr Usta Sauronova


"Srpski Dorijan Grej: tipičan autsajder, amimičan momak dečjeg lica, bez svojstava i političke dinamike, čak i sa prividnim deficitom poželjne agresivnosti, sa znanjem i izrazom lica smušenog knjigovođe pripravnika, bez nagoveštaja operativnih sklonosti, zamrznuto lice koje ne ume da napravi grimasu radosti ili očaja, neko ko je prilježno vrhunio svoju doktorsku tezu nastalu bezobzirnom prepisivačkom kompilacijom, čovek koji će svoju dremljivu intonaciju uspostaviti kao antipod vrištećih ekspresija neospornog gazde. I sve to sa vrha jednog državnog organa."
Ovako je Ljubodrag Stojadinović opisao aktuelnog vrhovnika "ministarstva plave sile", u svom tekstu za Peščanik pod naslovom "Neša i tata".

A ovako je sin Nebojša dr Stefanović opisao samog sebe, u izjavi glede upada demonstranata u RTS:

19. mart 2019.

Ne znam da li mu je ovo još jedna od budućih teza za još po koji doktorat, ali da je prepisano - jeste:

15. avgust 2018.

Ali, zar bi moglo drugačije?
Sin Nebojša najavljuje, kao kontrapunkt prošlogodišnjoj najavi još jednog kradikalskog Narodnog odisaja, malo za promenu i jedan kontraodisaj fašističko-tajkunske bande opozicionih lidera - istim rečima, do u zarez. Zar je kradikalska propagandna mašinerija toliko pukla, pa je počela čak i samu sebe da plagira?
Izgleda da jeste.
FBI priručnik za hvatanje kriminalaca u laži preporučuje da se tokom ispitivanja osumnjičenom nasumično postavi isto pitanje nekoliko puta, iznenada i van konteksta, zato što će on - ukoliko laže - stvari izmišljati na licu mesta, a ukoliko se ispitivanje obavlja stručno, garant će negde nešto pobrkati i uskočiti sam sebi u usta. Čak je i profesionalne lažove moguće na takav način uhvatiti u laži.
Zamislite sad ispitivanje, koje zapravo uopšte ne postoji, a sumnjivo lice pritom ima potrebu da beskonačno priča i priča i priča... punih šest meseci. Taj i takav, opisan na početku teksta, zaboraviće šta je odvalio pre šest minuta a kamoli pre šest meseci (nebitno da li to rekao lično on ili neko drugi, ta pamet ionako ide van samo iz jednih usta tj. iz usta Jedinog). I uskočiće sam sebi u usta, tj. u usta Jedinog iz kojih je ispao tog jutra.


Nebojšu iz Beograda zovu još i "Usta Sauronova".
Danas je 25. mart 2019. godine.
25. marta 3019. godine Trećeg doba, Sauron Mordorski je konačno proteran sa Srednje Zemlje. Deder da vidimo, koliko će još dana proći dok Sauron Srbistanski bude oduvan odavde.
Ne još mnogo, nadam se.

Sunday, 24 March 2019

Na morskome plavom žalu


Jedna slika, bezbroj tumačenja.


Kako bi opravdao bombardovanje, izdajnički tajkun Dragan Đilas je pre 20 godina dok je bio na vlasti Srbiju pretvorio u pustinju i tako navukao svoje NATO gazde na laž da ovde ima nafte kao u Libiji, Iraku i Siriji. Kao da mu to nije bilo dosta, već je u Briselu lagao da je svojevremeno Drug Tito rekao Gadafiju i Arafatu kako je ovo njihova druga otadžbina i da slobodno mogu odavde da šalju svoja pisma-bombe na Zapad jer su kod nas poštanske marke najjeftinije. Kako bi to sprečio, notorni Đilas je uz pomoć svog saradnika Krkobabića uveo kao obavezne poštanske marke sa likom Hrama kako bi arapsku braću odvratio od korišćenja poštanskih usluga. No, sve je to bilo uzalud, narod im je presudio i izabrao predsednika Vučića da nam povrati slavu. Zato taj izdajnik Dragan Đilas, sa svojim satrapima, danas uludo sedi u pesku i čeka NATO. Neće moći, No Paseran! Viva la muerte & el Lupito Presidente!
- Informer

Takozvani domaći "opozicionari" Đilas, Jeremić, Obradović i Lutovac, u bednom iščekivanju da im Blerove, Šrederove i Klintonove NATO bombe obore sa vlasti predsednika Aleksandra Vučića, isto kao što su to čekali pre dvadeset godina - sede i pišaju u pesku.
- O2/b92 vesti

Građani Srbije čekaju u redovima, bez nervoze i guranja, kako bi preuzeli Vučićeve vaučere za godišnje odmore na nekoj od domaćih destinacija.
- Blic

Pustinski pesak je žut a nebo plavo. To je krunski dokaz da su Srbiju u pustinju pretvorili "žuti", koji se sada na +20°C okupljaju u zimskim jaknama kako bi izgledalo kao da ih ima više od 1023.
- Đuka Bizon, uz jutarnju kafu na TV Happy

Građani Srbije, spontano okupljeni na autobuskoj stanici u Beogradu, željno iščekuju da im predsednik Aleksandar Vučić vrati more koje nam je fašistička Evropska unija oduzela 1878. na Berlinskom kongresu.
- Telegraf

Kočitelji svega naprednog em progresivnog protestvuju protiv izgradnje mini hidroelektrana u Srbiji.
- Alo!

Najmasovniji miting do sad podrške predsedniku Slobodanu Miloševiću u organizaciji Vojislava Koštunice.
- Večernje Novosti

Građani Srbije, masovno okupljeni u iščekivanju da im sloboda od Vučićevog nenarodnog i izdajničkog NATO režima dođe bez Boška Obradovića, Sande Rašković, Vuka Jeremića, Velje Ilića, Vojislava Koštunice i Đorđa Vukadinovića.
- Nova srpska politička misao

Građani Srbije, masovno okupljeni u iščekivanju negativnih fejsbuk komentara na objavu da će im slobodu od Vučićevog nenarodnog i izdajničkog NATO režima doneti Boško Obradović, Sanda Rašković, Vuk Jeremić, Velja Ilić, Vojislav Koštunica i Đorđe Vukadinović.
- Sputnjik Srbija

"Kupaće gaće imamo. Nebo imamo. Pesak imamo. More nemamo. Ali hoćemo da se kupamo u slanoj vodi!" Eto kako saboteri, iz toplih fotelja u svoja četiri zida i za tastaturom, komentarišu to što Boško Obradović jedini ima muda u Srbiji.
- RTS citira tvitove slučajnih prolaznika kraj 1023 demonstranta na beogradskim ulicama

Objavljivanje ovakvih fotografija predstavlja bezuspešan praznoglavi i ništavno duhovit napad degenerisanih provincijalaca na Zoranu Mihajlović, Maju Gojković, Anu Brnabić, Jorgovanku Tabaković i sve žene Srpske napredne stranke, kao i one zaposlene u kompaniji Pink. Naravno, sve na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Molim vas da to više ne objavljujete.
- Željko Mitrović, u otvorenom pismu vlasniku i glavnom uredniku TV Pink

Ko to kaže, ko to laže
da Srbija nema more?
Ima more, ima more
dok je Svete Gore.

More... mrš.

Thursday, 21 March 2019

Facehugger


Aman više, da li ima negde da ga nema?
On - koji god TV kanal da okreneš.
On - koje god novine da kupiš.
On - koju god internet stranicu da otvoriš.
On - koga god na ulici da sretneš i zapodeneš razgovor, tema je ista.
Svuda gde se okreneš samo njegova žvalava usta, masni prsti, buljave oči, podbuli obrazi, beskonačno bulažnjenje o ama baš svemu i svačemu - u šta se, ionako, ama baš ni trunku ne razume... al' zato ima potrebu da se medijski umnožava jer je umislio da jedino tako nešto vredi.
Srbija za predsednika ima nikoga drugog do jednog od Facehuggera.
Davitelja.


Onda klikneš na TV1000, a tamo neki od delova Alien franšize - po hiljaditi put.
Moraju da opravdaju naziv firme, jbg.
Izeš ga.

Wednesday, 20 March 2019

Jadovan, case closed


Danas, 20. marta 2019. godine, konačno je došao dan da zaključimo priču o jednom letovanju započetom još 31. jula 2008. godine, opisanom u jednoj "razglednici". Podsetimo se toga, još jednom i po poslednji put:


I tako, dođoh, smjestih se, potom me ljubazno sprovedoše do portirnice na ček-buking (ne čeka se mnogo ko što ime kaže), čisto provjere radi da mi neko nije zauzeo apartman. Hm, dobar je, rum servis radi, plazma TV (pitam se kolka li im je pretplata - zna Tijo 100%). Sobarice baš i nisu neki ideal ženstvenosti al ni one naše s Pala nisu ništa manje robusne ni maljave, šta ćeš.
Zelena moja, razglednice su đavolski skupe, jbg morsko je to odmaralište a i € ima nekako drugačiji kurs nego tamo, kod nas. Zato ti šaljem ovu vezu* da vidiš kako sam se dobro udomio, nije nešto al oće i feng-šui da ispoštuju (znaš kolko mi je to važno). Ercegovac me sačeko na kapiji, poželio dobrodošlicu i ponudio da unese kufere. Dosadan je ko i uvjek, sjećam se kad je ko student po Rajvosa menzama pivario i podsmjevao se našemu Drugu Titi, eh ... mali vrag. A vidi ti njega sad, kolki mu nos izraso! Prava muškarčina, ma međed jedan! Tedoh da mu pozajmim nešto brade, al neće bolan ni za živu glavu. Veli, neka dobro je i vako, znaju svi kolki sam ja velki četnik i bez malja!
Plaše me samo one klavijature. Ne tolko zbog sviranja (to sam uvjek znao) kolko zbog pjevanja. Uf!
Ako li se kojim slučajem javi onaj Mlatko Radić reci mu da mu i nije neki fazon, koga će sad da pelješi na tabliću, oni njegovi iz ekipe su prevejani šibicari odraće ga ko vola. Al tako je sam teo.
Ostavio sam ti nešto para (deviza jašta, neću valjda onijeh bezvrednih targuza domaćih), diplome, opremu, jednu od rezervnih brada, ugovore za seminare i predavanja, te ponešto od onijeh tajnih preparata za zdrav život i uzdizanje iz mrtvih. Čujem da ona NATO-fukara namerno obara kurs €, no ne nasjedaj im: to oće da se izletiš i otkriješ im račune i cifre. Provokacija, ja ti kažem!
Pozdravi i devera, i poruči mu: reko ti je Braco, Crni Luka suze ne puštaj, pobjeda je blizu paz šta ti kažem! Tako mu poruči, i očešljaj ga jelenskom kožicom da ne kuka.
Eto.
tvoj Jadovan Karabukvić

p.s.
Malo sam povraćo u samaljotu, al to je izgleda od šampanjca. Izvetrio, šta li je već. A i moro sam se pri dolasku odma obrijat i ošišat - vele, što manje dlaka po glavi to manje grinja u jastuku. Feng-šui i ja njima.
Sliku ti ne mogu poslat. Ne BiH me prepoznala.


* veza:


Čuveni Dobri Doktor, tj. David Dabić iz Gornje MahPale. Čudotvorac koji je umeo i mrtve da diže iz mrtvih, a kud ne bi žive upokojavao! Taj je bre umeo da oživi spermatozoide u kamenu, samo da je hteo.
E, baš taj je danas konačno popio... ne, nije popio radžu praljkovaču, kako su se neki ponadali (ili poplašili, pa pustili prenos izricanja presude sa "vremenskim iskliznućem" od pola sata). Popio je doživotnu zatvorsku kaznu. Turista Jadovan je od danas postao pravosnažno osuđeni ratni zločinac Radovan.
I ne, nije popio doživotnu zatvorsku kaznu "zato što se žalio", kako glasi jedan od kvazikomičnih komentara koji danas sumanuto kruži ovdašnjim varijantama društvenih mreža. Jeste se on žalio na presudu od pre tri godine (24. marta 2016), kada je dobio 40 godina zatvora za krivicu po 11 tačaka optužnice), ali ne zato što mu je bilo malo - već zato što i dalje ne razume šta je zaista uradio, kako drugima tako i sebi. Dobio je doživotni zatvor zato što je huškao, organizovao, naređivao i učestvovao u izvršenju ratnih zločina nad svojim komšijama i zemljacima.
Domaći mediji se u toku dana ubiše od nagađanja gde bi zločinac Radovan Karadžić mogao da služi doživotnu robiju, vrte i nekakve video-snimke "trenutka kada je osuđen". Bulšit! On je osuđen onoga dana kada je prvu put rekao "pali!" ekipi naoružanih ludaka oko sebe, toga dana je sebi napisao presudu i sam je iščitao. A gde bi mogao da je odradi? Najpravednije bi bilo - tamo gde je počinio zločin, ali na ovom svetu čak ni spora ali dostiđna pravda nije baš toliko pravedna. Odslužiće on svoj zatvorski i životni vek u nekom zlatnom kavezu, u kome će moći da na miru piše svoju "poeziju" i čita je samom sebi.
Jer, niko drugi to nikada nije ni mogao da sluša, a kamoli razume. Jer ni on sam ne razume. Jer to nikada ništa nije ni razumelo, baš kao i nirnberške mu kolege po zločinu.
Danas mu je i zvanično dodeljeno svo vreme (njegovog) sveta da o tome razmišlja, pa neka izvoli. 
Neka se spreme sledeći: Vojislav Šešelj i njegovi ugursuzi.
Langzam aber ziher.

Sunday, 17 March 2019

1023


Kako je Šizoje došao baš do broja od 1023 demonstranta?


Prosto.
Jel' onomad laprdao o pola kvadratna metra po demonstrantu, bez zimske jakne? Jeste. Polovina od kvadratnog metra je tačno 5000 kvadratnih santimetara. E sad, 5 miliona podelite sa 5 hiljada i dobićete 1000. Na to dodajte onih 23 SNS izdajnika što mu zabodoše nož u leđa.
Eto.

10.000 : 2 = 5.000
5.000.000 : 5.000 = 1.000
1.000 + 23 = 1023

Može i ovako:
Šahovska tabla ima 8 puta 8 polja. To je 64. Šizoje je u okviru redovnih nedeljnih popodnevnih predsedničkih aktivnosti odmah pojeo sve Slinine figure, pa je na tabli ostalo samo njegovih 16. Pomnožite 64 sa 16 i dobićete 1024. Onda je svog crnog kralja, tj. samog sebe, stavio na F6 polje pa ga potom sam pojeo kako bi ga sačuvao, i odmah se olakšao u strahu od prazne stolice. Predsedničke.
To je to.

8 x 8 = 64
32 - 16 = 16
64 x 16 = 1024
1024 - 1 = 1023

Prostoprošireno, k'o standardna kradikalska pamet.

A sad - igra asocijacija. Prvi počinje takmičar AV.
Može konačno rešenje?
Probaj, ako smeš.

Saturday, 16 March 2019

AVAV


Negotin je, izgleda, baš neka zajebana palanka.
Danas Vučić nije ispalio svoje kao što je to uradio u decembru 2017, ali...


12. septembar 2000.

Sa sobom dovede 10 hiljada "negotinaca" iz cele Srbije (plus domaći rukoljubi, ubeđeni da baš ima meku ruku).
Instalira kompletnu PVA jedinicu na vrh brda iznad hidroelektrane "Đerdap 2", rasporedi snajperiste po krovovima svih zgrada u centru. Na svakog "spontano okupljenog" po jedan udbaš u civilu.
Gardisti mu nameste crveni tepih do SPS kockaste fontane, a tri lokalna SPS kajmak-ugursuza ga dočekaju u stavu mirno. Isterali i decu iz Zabavišta, skroz do ivice crvenog tepiha.
A onda mu Džo razvali bagerom vrata RTS, pre nego što je otišao da se "posveti unuku Marku".

originalni post je večeras uklonjen sa fejsbuka

16. mart 2019.

Aleksandar Vučić dođe 2019. pred izbore (?!) u Wlashington.
Sa sobom povede hiljadu sendvičara i botova, "negotinaca" pokupljenih širom naše zemlje ponosne.
Niks artiljerija i snajperisti, ali tu su zato buljuci lokalnih cinkaroša & buljouvlakača.
Niks gardisti i crveni tepih, ali tu su zato sveže izribani centar i put od kasarne do SPS kockaste fontane - oprano k'o da je septembar. Strahinja je bio prepeglan dva dana ranije, čisto kao akontacija pred doček Vrhovnika. U podne zakatančena zelena pijaca, a prodavci oterani sa svojih tezgi zbog "skraćenja radnog vremena". Kuće u Rogljevu behu sveže okrečene komunalnom farbom svuda gde je neko pisao istopolne ljubavne poruke Vođi.
Priča se da je među okupljenima bio i Sem Gemdži, nadajući se da će uspeti da vidi olifanta.
A onda mu Đitler, Dverinje & Co. upadnu u RTS, iako još nema unuka Marka kome bi se posvetio.

Dobro bre, ljudi, pa šta je ovo?
Kako da budeš predsednik, kad - čim dođeš u taj pusti Negotin - neko ti upadne u javnu kuću informisanja i totalno razjebe koncepciju posvećivanja unuku Marku. Ka-ko?!
Jel' to u redu, deder recite?
Msm, stvaaaaarno...


Konačno, bilo je i onih koji su se nakon odlaska cirkusa iz Wlashingtona odmah vratili svojim redovnim aktivnostima. Zabole njih za poznate inicijale, treba iskoristiti svaki tren (najzad) lepšeg vremena.
Danas Vučić nije ispalio svoje "negotince". Danas su se mnogi od njih, gurajući se u prve redove - ispalili sami. Garant je isto bilo u Boru i Kladovu. A kako bi drugačije?

Počelo je.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...