Neandrejev krst

Tzv. Srbijavoz objavljuje da danas zaustavlja sve vozove u Srbiji... opet.
I opet pred veliki protestni skup nepodobnih i odnarođenih pripadnika Naroda snebapalog.
I opet će, sve dok neko u poslovodstvu te tzv. firme (poželjno je svi) ne popije minimalno desetogodišnju robiju zbog svega što rade sa (još uvek?) državnom firmom koja je pride i jedan od najvećih i veoma bitnih resursa ove Apsane koju (još uvek?) zovemo "država Srbija".
Nebitno je da li su oni uopšte nadležni za bilo šta, a ne samo za sopstvene kompozicije, uključujući i međunarodne vozove koji prolaze kroz Srbiju baš kao i za sav teretni transport koji nije neophodan samo kineskim fabrikama i rudnicima već i ostalim okupatorskim firmama sa spiska finansijera kradikalske bande. I još po nekome ko još uvek to nije. Ovakvo divljaštvo i besnilo jasno govore u kakvom stanju se već nekoliko godina nalazi banda koja sebe zove SNSPSPC glumatajući nekakvu vlast u Srbiji na čijem upokojavanju maksimalno rade više od tri decenije.

Kratko uputstvo za nepoznavaoce saobraćajne signalizacije sa gornje slike:

(1)

Vozači u šoku kad saznaju šta znači ovaj znak - a svakog dana prolaze pored njega: "Andrejin krst" označava ukrštanje puta i železničke pruge bez branika ili polubrana. To znači da na tom mestu nema fizičke prepreke koja zaustavlja vozila, već je vozač taj koji mora da proceni bezbednost prelaska. Naziv znaka potiče iz hrišćanske tradicije - Sveti Andrej Prvozvani bio je, prema predanju, raspet na krstu u obliku slova "X". Odatle potiče i simbolika: upozorenje na opasnost, patnju i potrebu za oprezom.

- Blic, 28.10.2025

(2)

Mašinovođe u šoku kad vide ovaj znak - a nije da nisu čuli za njega: Neandrejev krst ne označava ništa što iziskuje upotrebu moždanih ćelija. To znači da na tom mestu niti ima ikakvih ukrštanja niti ima branika ili drugih prepreka, ali mašinovođa mora da proceni sopstvenu ličnu bezbednost bezumnog čina eventualnog prelaska. Naziv znaka potiče iz posthrišćanske tradicije - Sveti Neandrej Prvoprozivani, rođeni brat Svetog Andreja Drugoprozivanog (koji je, prema nepredavanju, bio razapet na falsifikovani APR nalog uz pomoć ukradene lične karte), bio je napadnut od strane putnika Srbijavoza i duplo razapet u obliku slova "X" na kolosek u obliku slova "H". Odatle potiče i simbolika: upozorenje na opasnost, patnju i potrebu za oprezom ako se usudite da vozite kad voz ne vozi.

- Enigmatski magazin "Splavovi na betoniranim burićima", 23.05.2026.

p.s.
Kratko uputstvo iz još uvek važeće gramatike srpskog jezika, za urednike i lektore u tzv. Blicu: da bi se nešto zvalo "Andrejin krst" neophodno je da se taj neko zove Andreja a ne Andrej. To što se ekipa iz Blica uvlači u dupe Vučićima Uveocima u najboljem stilu Nade Macure koja je sebi dopustila medijska lupetanja u stilu "Bulevar Kralja Aleksandra Vučića" i "Ulica Gospodara Vučića hahahaha", samo govori o mentalnom sklopu kradikalske Srbije i to ne samo od vrha Srbijavoza do vrha Blica - već daleko, daleko šire i dublje od toga. A i duže od gorespomenute ukrštene braće.
A da je u Srbiji vaistinu u upotrebi Andrejev a ne Andrejin krst, sve govori današnja zabrana prolaska vozova širom naše zemlje ponosne i celodnevna zajebancija po društvenim mrežama na račun nalogodavca koji o tome (naravno) nema pojma i sa tim (naravno) nema ništa.
Opet.

Zašto kažeš pasoš a misliš na predsednika?

Evo ključnih novina u vezi sa novim srpskim pasošima:
1. Vizuelne promene: nova boja korica - umesto dosadašnje bordo boje, novi pasoši imaju korice u burgundi crvenoj nijansi

2. Bezbednosni elementi: unapređena zaštita (nova sigurnosna nit sa stilizovanim krstom, četiri ocila i trobojnim natpisom "Republika Srbija"); polikarbonatna strana sa podacima koja sadrži "duh sliku"

3. Naknada za izdavanje: poskupljuje sa 3600 na 4500 rajhsdinara

4. Važne napomene za građane: sve postojeće ostaje isto do isteka roka trajanja, promene slede posle

Zašto odmah potežete milionski redizajn logotipa Pošte? Milion i po evra za taj logo ili pola miliona dinara za promenu boje korica Predsednika (na gornjoj slici), kome sad treba to prozivanje i cepidlačenje oko valuta - čovečanski vas pitam: Kome?
Sram vas bilo da vas bude sram...

Zašto, ali Z-A-Š-T-O, kad spominju boje (nebitno koje) uvek misle samo na jednu? Pink, i samo pink.
Zbogzato.
I tačka.

Kolona

Kolona tenkova je 19. septembra 1991. godine iz Beograda krenula ka Vukovaru. Osam godina kasnije (u junu 1999.) čelo te kolone tenkova je ušlo nazad u "samoSrbiju", nakon Kumanovskog sporazuma. Ovih dana, nakon 26 godina lutanja, rep te kolone tenkova je ponovo u Beogradu, spreman da 20. septembra paradira tačno 35 godina od svog polaska.
Sa istog mesta, pred istim likovima.

Da li u istu svrhu?

Šta su svih ovih godina radili, i gde, oni sami to najbolje znaju. Znaju i ovde skoro svi, ali prave se mrtvi - ili blesavi. Ako znamo za čije babe maslo su od ponedeljka tenkovi isterani na ulice Beograda, al' stvarno, najblaže rečeno bi bio težak bezobrazluk naprasno se zapanjiti ili iznenaditi ako kolona krene da radi upravo to što je 35 godina radila... tamo gde je radila, pa se vratila tamo odakle je krenula.
Kolona duga 35 godina namerno ima zamaskirane glavu i rep, jer zna da se zmiji staje za vrat ako hoćeš da je uhvatiš živu. Od belouške i poskoka do kobre, isto vam je to.
Put glave je pre 35 godina bio posipan cvećem zla, i to baš na Novom Beogradu.
Videćemo čime će put repa biti posipan. Vrlo brzo.

Zečja rupa

Kako Radio-Hulja javlja:
- Nakon sloma blokadera i uništenja obojene revolucije, kao i uspešnog pruženog otpora uz pomoć antiblokaderskih blokada širom naše zemlje ponosne, mojim poslednjim merama pošteni narod Srbije je konačno ugledao svetlo na kraju tunela.

Kakav odron, kakvo klizište od čoveka.

Da vidimo šta Kembridž rečnik Engleskog jezika kaže o idiomu "rabbit hole" (zečja rupa):
- rupa/jama koju kopaju zečevi ispod zemlje, u kojoj obitavaju

- bizarna, zbunjujuća ili besmislena situacija, iz koje je posebno teško moguće izvući se

- situacija ili aktivnost koja postane toliko "lepljiva" da osoba samo o njoj misli i "istražuje" zanemarujući sve ostalo
- u digitalno doba društvenih mreža, fraza se koristi kao sinonim za distrakciju, odvlačenje pažnje od drugih, suštinskih i daleko bitnijih tema od one koja nas "privlači"
Pa vi sad sami izaberite u kojoj od definicija ćete prepoznati sebe i druge.

Može i više od jedne.

***

Poseban slučaj predstavlja tzv. Sindrom zečje rupe, koji psihologija prepoznaje i definiše.

Teoretičar zavere se ne rađa, već se takvim postaje.
- Simon de Bovoar

SINDROM ZEČJE RUPE:

Nesmotrena, ubrzana i ukorenjena posvećenost teorijama zavere 

Nema sumnje da su teorije zavere za mnoge ljude zabavne, zanimljive i u suštini bezopasne. Međutim, postoje ljudi koji misle da su one mnogo ozbiljnije od toga. Sve je više primera da ljudi upadaju u "zečje rupe" verovanja u zavere, sa posledicama koje se kreću od otuđenja od prijatelja i porodice pa sve do političkog ekstremizma i nasilja sa smrtnim ishodom. Jasno je da ovaj fenomen iziskuje ozbiljnu pažnju, ali i skepticizam jer do sada nije bilo ozbiljnijih i sistematskih akademskih istraživanja zašto ljudi sebi to rade i da li uopšte rade. Ovaj članak pokušava da tu temu učini makar malo jasnijom.

Definicija Zečje rupe
Metaforu zečje rupe možemo pratiti do "Alise u Zemlji čuda" Luisa Kerola:

• Alisa se zapanji, jer joj kroz um sinu da nikada nije videla zeca u prsluku koji iz džepa vadi sat, pa sva uzbuđena potrča za njim preko polja, i srećom uspe da ga vidi kako uskače u veliku zečju rupu ispod žive ograde. Odmah krenu za njim, ne razmišljajući kako će se odatle izvući. Tunel je neko vreme išao pravo, a onda se spuštao nadole, tako naglo da Alisa nije imala ni časa da pomisli kako da se zaustavi pre nego što je shvatila da pada u nešto što je podseti na veoma strm bunar.

Ovaj odlomak ističe neke od glavnih karakteristika koncepta zečje rupe u laičkoj upotrebi. U nju možete biti slučajno uvučeni i biće vam teško da se iz nje izvučete. Zato vas ona uvlači sve dublje i dublje, u nelinearnom padu, vi gubite osećaj za vreme, stvarnost i razum. Sa pozitivne strane, ta zečja rupa vodi Alisu u "Zemlju čuda" i naširoko se koristi kao put ka epifaniji (otkrovenju) - kao npr. u psihodeličnoj pesmi "White Rabbit" (1967) benda Jefferson Airplane ili u filmu "Matrix" (1999) i njegovim nastavcima. Stoga, poput termina "teorija zavere", metafora zečje rupe ne mora nužno biti pogrdna ili u upotrebi samo kod onih koji odbacuju alternativne narative. Upotreba metafora je endemska u psihologiji i, iako ne bez mana, pomaže istraživačima da stvore kreativne uvide i sa njima komuniciraju na razumljiv način. Ovde ćemo koristiti metaforu zečje rupe kako bi pokušali da sagledamo ovaj fenomen kroz prizmu psihološke teorije i istraživanja. Ovu metaforu smo povezali ne samo sa stanjem intenzivne posvećenosti teorijama zavere, već i sa skupom pratećih procesa uz pomoć kojih neko stiže i ostaje zaglavljen u njima. Pretpostavili smo da su ti procesi nenamerni, nesmotreni, ubrzavaju se i na kraju dovode do ukopavanja u rovove teorija zavere.

Nesmotrenost
Ljudi u teorije zavere ne ulaze namerno ili očekujući da razviju duboku posvećenost njima. Pažnju im, poput Alise, može privući nešto zanimljivo ili privlačno. Studije ukazuju da ljude prvo može privući prosta zabavna crta neke teorije zavere, povezivanje sa članom neke onlajn zajednice koja se tiče teorija zavere, ili zainteresovanost za teoriju zavere koja se tiče neke određene teme (npr. Kovid19) - sve to može da posluži kao "ulaznica" u svet drugih teorija zavere (npr. mahinacije na predsedničkim izborima u SAD 2020. godine) i vodi ka uopštenijem pogledu na svet zavera. Važno je napomenuti i to da ljudi izgleda nisu sposobni da prepoznaju koliko izloženost teorijama zavere menja njihova uverenja te stoga ne primećuju šta im se stvarno dešava u ovim ranim fazama Sindroma zečje rupe. 

Pet faza ideološke posvećenosti:

1) nevernik 2) posmatrač 3) iskreni vernik 4) aktivista 5) otpadnik

Dok se spuštamo "u zečju rupu" verovanja u teoriju zavere, raslojava se pet različitih faza ideološke posvećenosti zasnovanih na 1) eskalaciji kognitivnih dimenzija verovanja, emocionalnom ulaganju 2) socioepistemičkim faktorima, 3) povezanom moralnom sudu, 4) spajanju verovanja i identiteta i 5) samorelevantnoj konsekvencijalnosti. Dvosmerne strelice ukazuju da, umesto da bude "transportna traka", ovo se kretanje može odvijati i napred-nazad između faza.

Ubrzanje
Postoje dobri razlozi za pretpostavku da verovanje u teorije zavere u početku raste sporo, da bi potom počelo da nelinearno ubrzava. Rekurzivna dinamika (međuzavisnost teorija zavere i drugih varijabila) može vremenom dovesti upravo do takvog ishoda. Skorašnja istraživanja pokazuju da je verovanje u zavere podstaknuto psihološkim frustracijama, ali umesto da zadovolji te psihološke potrebe ono podstiče dalju spiralu frustracija. Pojačana posvećenost teorijama zavere može dovesti do još većeg osećaja nesigurnosti, osećaja manje vrednosti u društvu i manje bezbednosti nego pre, što ih još više uvlači u spiralu teorije zavere. Struktura nečijeg društvenog umrežavanja takođe može postati deo slične rekurzivne interakcije. Jedno istraživanje na uzorku korisnika Fejsbuka je pokazalo da ljudi, što su im jača verovanja u neku teoriju zavere to sve više komuniciraju sa istomišljenicima, izbegavaju kontakt sa oponentima i "konzumiraju" sve veću količinu internet sadržaja o toj zaveri - što sve zajedno dalje jača "uverenje" u istinitost te zavere.
Ove promene u društvenom umrežavanju će najverovatnije biti praćene promenama u društvenoj kategorizaciji. Štaviše, postoje dokazi da su verovanja u zavere i društvena identifikacija međusobno zavisni, što povećava rekurzivnu dinamiku. Što je verovanje u zavere veće, to se ljudi sve više identifikuju sa drugima koji u isto veruju, prihvatajući identitete poput "istinoljubac" ili "kritički slobodni mislilac" koji, zauzvrat, ohrabruju dublju posvećenost takvim verovanjima. Teorije zavere ne menjaju samo one sa kojima se njihovi "vernici" poistovećuju, već i samu prirodu te identifikacije - drugim rečima, način na koji se identifikuju sa takvim grupama. Rezultati istraživanja sugerišu da ovo prelazi u rekurzivnu dinamiku u kojoj je verovanje u teorije zavere podstaknuto, i takođe podstiče nesigurne, narcističke forme grupnog povezivanja sa  državama u kojima žive.

Verovanje u zavere može biti dodatno ojačano izazivanjem kvalitativnih promena u osnovnim psihološkim procesima - čini se da iluzorna percepcija obrazaca i uzročnosti (npr. u slučajnostima ili u umetnosti) igra određenu ulogu u verovanju u zavere. Što su teorije zavere istaknutije u poimanju sveta, one postaju suštinski stimulans ljudima da "povezuju tačke". Ovo je jasno vidljivo u naširoko rasprostranjenoj QAnon naraciji o zaveri, koja crta uzročne veze između raznorodnih navodnih zavera poput "Picagejta" (teorija da su visoki funkcionere američkih demokrata upravljale pedofilskim lancem iz jedne picerije u Vašingtonu) i zavera o poreklu, vakcinaciji i lečenju Kovid19.
U principu, mnoge od varijabila koje hrane verovanje u zavere, mogu zauzvrat biti ojačane verovanjem u zavere, na taj način opstajući u ovoj prostoj formi rekurzije. Uticaj tih rekurzivnh procesa na verovanje u zavere može dodatno biti pojačan interakcijom sa trećim faktorom. Na primer, što se više ljudi "prima" na teorije zavere, to je veća verovatnoća da će rasti uverenje o nemoralu elita a teorije zavere će biti sve istaknutije. Zauzvrat, oba ova faktora imaju interakciju sa povećanom potrebom za postizanjem kognitivnog zaključivanja. Konkretno, utvrđeno je da ljudi zatvorenog uma skloniji teorijama zavere samo kada su one istaknutije ili dostupnije od zvaničnih stavova. Slično tome, život u stanju visoke neizvesnosti povećava verovanje u teorije zavere, ali samo ukoliko ljudi već veruju da su navodni krivci nemoralni. Dakle, rekurzivna dinamika može katalizovati treće faktore (poput potrebe za kognitivnim zaključivanjem), koji bi inače mogli imati mali ili nikakav uticaj na verovanje u teorije zavere.

Ukorenjenost

U završnim fazama Sindroma zečje rupe, pojačana posvećenost teorijama zavere postaje sve teža (mada ne i nemoguća) za preokret i vraćanje u normalu. Mehanizmi koji hrane pojačanu posvećenost teorijama zavere, generalno, ovu posvećenost mogu očekivano učiniti teškom za prekid. Važno je upozoriti da nam je malo poznata psihologija ljudi koji su jako posvećeni teorijama zavere, i ne samo zbog toga što ih je jako teško uključiti u istraživanja. U njihovom slučaju, nelinearna dinamika može promeniti pa čak i obrnuti obrasce uzročnosti koje imamo kod studenata, na internetu ili u reprezentativnim uzorcima. Na primer, važne psihološke potrebe se mogu zadovoljiti uključivanjem u snažno identifikovanu zajednicu sa sopstvenim normama, društvenim vezama i izvesnostima. Verovanje u zavere tako može početi da zadovoljava (umesto da frustrira) bitne psihološke potrebe, čineći njihov uticaj još jačim.

Slično tome, kvalitativni rezultati istraživanja ukazuju na to da se u ovoj fazi posvećenost verovanju u zavere može učvrstiti prihvatanjem radikalno transformisanih epistemologija. Daleko izvan verovanja o uzrocima specifičnih društveno-političkih događaja, posvećenost verovanju u zavere može biti praćeno snažnim mističnim osećajem potrage i radikalno skeptičnom orijentacijom prema samoj prirodi stvarnosti. Sam pojam istine u nekim "zavereničkim" diskursima je izmenjen kooptiranjem postmodernističkih ideja, baš kao i vrednovanjem spekulativne imaginacije kao legitimnog i autoritativnog puta ka znanju. Ove novonastale epistemiologije mogu otežati predstavljanje dokaza koji bi mogli osporiti njihovo prihvatanje verovanja u zaveru.

Doprinos teoriji, istraživanju i primeni

Uz neke izuzetke, teorija i istraživanja su obično bili fokusirana na mali skup neposrednih prethodnih faktora, a ne na dinamičan razvoj verovanja u teorije zavera - fokus je bio više usmeren na te faktore nego na ljude na koje oni utiču. Retki su bili pokušaji identifikovanja tipova "posvećenosti" teorijama zavere, a i tada su bile favorizovane tehnike poput analize faktora koje su se bolje uklapale u glavne tipove verovanja u zavere nego u tipove onih koji u iste veruju. U ovom članku je prezentovana sinteza različitih pravaca teorije i dokaza kako bi smo predočili činjenicu da neki od "vernika" zavera vremenom prolaze kroz niz procesa koji zajedno sačinjavaju Sindrom zečje rupe. Istraživanje je imalo personalnu perspektivu o verovanju u zavere, pružajući važan dodatak teorijama i metodologijama fokusiranim na faktore koje su bile dominantne u literaturi. Iako postoji dosta toga zajedničkog, ono dopunjava analizu uticaja uključivanja u "zavereničke" zajednice na razvoj i podršku kolektivnih aktivnosti tih zajednica. Iako je jasna važnost angažovanja u tim zajednicama, prioritet je bio dat fokusiranju na razvoj i učvršćivanje samog verovanja u zavere, sa daleko većim naglaskom na stavove i društvene kognitivne procese.

Ovakav personalni pristup ima potencijal da podrži važan napredak u teoriji, istraživanju i praksi psihologije. To je pomoć u razumevanju bitne razlike/diskontinuiteta između prethodnice i posledica verovanja u teorije zavere unutar populacija koje imaju tendenciju iskazivanja relativno slabog interesovanja za teorije zavere (studenti i internet paneli) u odnosu na populacije koje iskazuju duboku "ušančenost" tih teorija. Ovo se odnosi na problem koji je poznat u literaturi - teorije razrađene u drugoj populaciji testirane su na prvoj. Istovremeno, nelinearni procesi Sindroma zečje rupe nam pomažu da objasnimo zašto distribucija verovanja u zavere ima zakrivljenu putanju, tako da ih većina odbacuje dok ih izrazita manjina prihvata i podržava sa naročitim entuzijazmom.

Zauzvrat, ovo pruža teorijsku motivaciju za personalno usmerene istraživačke metodologije i okvir za integraciju njihovih rezultata u mejnstrim istraživačku literaturu. Analize porasta latentnog profila u podacima mogu ukazati na to da li neka grupa pojedinaca razvija teorije zavere prema obrascu prikazanom u Sindromu zečje rupe. Studije slučaja i rigorozne kvalitativne metode mogu takođe proceniti da li vremenski sled razvoja duboko posvećenih teoretičara zavere odgovara očekivanom obrascu. Mogu ih sprovoditi stručnjaci za međugrupna pomirenja, klinički psiholozi i psihijatri, koji od nedavno pokazuju pojačano interesovanje za verovanje u teorije zavere, i koji kroz svoj rad mogu imati lakši pristup društvenim grupama sa kojima drugi istraživači teže ostvaruju kontakt. Kompleksna vremenska dinamika Sindroma zečje rupe, zajedno sa otežanim uključenjem grupa duboko posvećenih teorijama zavere u kvantitativne ankete velikih razmera, ukazuje na potrebu konvergentnih pravaca istraživanja.

Pokušali smo da artikulišemo društvene i psihološke procese koji su izgleda prisutni u izveštajima o "zavereničkim zečjim rupama" u koje neki ljudi upadaju. Glavni cilj je bio da iz rezultata istraživanja izdvojimo jednu hipotezu, pa smo se fokusirali na pojašnjenje koraka sadržanih u onome što smo okvirno nazvali Sindrom zečje rupe kao i na pojašnjenje zašto su ti koraci - nepažnja, ubrzanje i konačno učvršćivanje tokom vremena uverenja u postojanje teorija zavere - teoretski i empirijski mogući. Početna analiza ovog hipotetičkog sindroma ostavlja otvorenim brojna teorijska i empirijska pitanja. Glavni fokus je bio na pojašnjenju kako i zašto neki ljudi napreduju kroz tu "zečju rupu", a ne zašto većina ljudi to ne radi. Drugim rečima, nisu bili artikulisani faktori koji određuju da li su ti ljudi propadali od početnih do završnih faza sindroma. Međutim, analiza podrazumeva da se propadanje kroz zečju rupu može zaustaviti ili preokrenuti ukoliko se spreči ili prekine rekurzivna dinamika (npr. ako je moguće sprečiti frustraciju psiholoških potreba ljudi novim zaverama, izolovanjem od onih koji ne veruju u zavere ili primoravanjem da usvoje odbrambene i nesigurne društvene identitete). Još jedna važna stvar koja nije bila artikulisana jeste kako ljudi mogu izaći iz završne faze Sindroma, kada je intenzivna i duboko ukorenjena posvećenost teorijama zavere već razvijena. Postoje primeri i dokazi da su neki ljudi uspeli da izađu iz toga, da je poštovanje prema njima važno i da tehnike razotkrivanja mogu biti efikasne sve dok ljudi razotkrivanje tih teorija zavere doživljavaju kao deo sopstvenog autonomnog preispitivanja u potrazi za istinom.

Važno je razmotriti sva ova pitanja jer je jasno da postoji jedna manjina u ljudskoj populaciji kojoj verovanje u teorije zavere predstavlja ozbiljan problem, a u ekstremnim slučajevima ih čak inspiriše da stvaraju probleme i drugim ljudima. Da bi smo u potpunosti razumeli ove probleme i šta nam valja sa njima činiti, potrebno je da razumemo ko sve čini tu manjinu i kako se razvijaju ta njihova uverenja. To zahteva personalizovanu psihološku analizu verovanja u zavere, u okviru koje će istraživači iz osnovnih i primenjenih subdisciplinarnih grana psihologije moći da dele i razmenjuju svoja otkrića.

- Robbie M. Sutton & Karen M. Douglas: Rabbit Hole Syndrome - Inadvertent, accelerating, and entrenched commitment to conspiracy beliefs (2022)

***

Luis Kerol nije napisao priču o jednom čoveku koji nije upao već je sam uskočio u zečju rupu, za sobom povukao jedan čitav narod, okružio se ljudima sličnim sebi, kopa rupu sve dublje i dublje (nego što je na početku bila), i nikome ne dopušta da iz te rupe izađe.
Ali baš nikome.

Priču je napisao sam život, i dao joj ime "Aleksisa u Zemlji čuda iza razbijenog ogledala".
Od tog trenutka svi živimo kao u bajci - gutamo otrovne jabuke, živimo u kućicama od slatkiša, svakodnevno se samonabadamo na pendrek-vretena, zaboravili smo da se zec u čijoj rupi smrdimo zvao Platon, zovemo se Tvidldi i Tvidldam jajca, blokiramo blokadere dok nam Ludi Šeširdžija svira na uvce oproštajnu pesmu i beži od novinara. 
Jer smo tako u mogućnosti.

Leto je, a njima hladno je

Da se ne zaboravi, pa posle opet bude "nismo znali" i "gle, otkud to":

Jer nisu odavno,
i opet će
odustati neće.

facebook: 3ugao

Цоса Ностра

Privatna inicijativa, porodični biznis, domaća radinost... realni sektor da realniji ne može biti.
Vlastela srBska na prelasku iz ranog 21. u još kasniji 14. vek.
Ovo je samo vrh, trenutno ne postoji pikselaža u koju mogu svi da stanu a da ne obore internet.

***

Zajebancija na račun dokazanih idiota sa gornje slike, organizovanih u najveći pljačkaški poduhvat u istoriji ovog naroda i pripadajuće mu države, ne služi da pokrije ili iz fokusa izmesti neoborivu činjenicu:

Potrebno je da budeš ili apsolutno retardiran ili suštinsko do u srž dvonožno ljudoliko đubre pa da ne vidiš (ili se praviš) kako su obe gornje svinjarije napisane na jednom istom mestu, vrlo verovatno i istom rukom. Pardon - papkom. Ta stoka ne pokazuje ni trunku namere da se obuzda ili opameti.

Naprotiv.

Ne bi ih bilo da nisu takvi.

A82

Elemdaklem, šta smo zanimljivo ovih dana mogli uočiti na malim ekranima naših TV prijemnika i antidruštvenim mrežama? Jednog četnologa i jednu mizantropološkinju kako sprovode terensko istraživanje o starim zanatima (i alatima) na reprezentativnom studentsko-opozicionom uzorku.
U praksi - za dlaku.
Bukvalno.
Nema veze, biće toga još i još, imaju oni dovoljno vremena za nepovratno-popravni. Ionako nam to svakoga dana u svakom pogledu sve više i sve neskrivenije obećavaju, a poznato je da oni nikada ne lažu.
Baš kao i njihov Gazda.

Srbistan, kradikalno leto dvadeset i peto.

***

Međunarodni šifarnik bolesti MKB-10 pod šifrom A82 kaže: besnilo (rabies).
Kad neko takav sa šifrom A82.0 (šumsko besnilo, rabies silvatica) siđe među ljude, dolazi do transformacije u šifru A82.1 (urbano besnilo, rabies urbana) koja tu odavno čuči i čeka pojačanje.
Eto, i to smo rešili.

F25.0

MKB-10 šifarnik bolesti kaže:
F25.0 - šizoafektivna psihoza, manijački tip (psychosis schizoaffectiva, typus maniacus)

#onokad na semaforu iz zelenog uletiš direktno u cr(ve)no...

Mrtva trka između Vučića i Karleuše, kome je više riknula licna.

I tek će, tek je sredina godine dvadesetipete.

Povratak u budućnost u koju ni sami ne veruju

Od Jagodine do Pionirskog parka
To je neka druga slika
Pit, to nije Srbija

Doteraju te u Beograd, ždereš, sereš, oteraju te iz Beograda. Analogija sa nemačkim vojnicima nateranim da usrani paradiraju ulicama Moskve nakon oslobođenja Staljingrada je neminovna. Ostaje još samo da i mi oslobodimo Beograd i Srbiju od Ćacilenda i njegovih štićenika; usrali su se oni i sami već unapred, tako da ne moraju još i da paradiraju. I ovo je previše.

Hipnoza

Mislim da Vučić uopšte nije u svesnom stanju niti kontroliše svoje ponašanje. Njemu je neko, tokom onih noćnih 15 minuta kada jedino spava, ladno opalio regresivnu hipnozu i on sve sada radi hipnotisan vraćajući se korak po korak, potez po potez unazad kroz vreme i događaje iz Miloševićevog života. Sve na to miriše.

Eto, odradio je skoro sve što nam se već desilo:

- imao je svoju Osmu sednicu,

- zabio nož u leđa političkim očevima (jedino što ih je namirio, nisu u krečani - još uvek),

- uspeo je da posvađa i pocepa opoziciju do tačke kada im je preostalo jedino da se ponovo udruže protiv njega,

- okupirao je ili potkupio skoro sve medije (počev od RTS pa nadalje),

- laže i falsifikuje izveštaje i snimke sa svojih "fantastičnih" a propalih mitinga,

- Večernje novosti i dalje rade sve isto,

- penzionere bukvalno ubija na buljuke a oni su i dalje velikim delom za njega,

- uspeo je da digne omladinu protiv sebe iako se svojski trudio da visokoobrazovane protera iz zemlje a one sa manjim školama potkupi stranačkim zaposlenjima ili drogom,

- mafija caruje državom i svim njenim organima,

- ne sere baš o švedskom standardu (sad je to Zlatno doba) ali sve je ionako isto pakovanje čim uđeš u prvi supermarket,

- svi oko i ispod njega su samo marionete stare Punch&Judy predstave,

- novinske članke i pisma čitalaca su zamenili botovi po društvenim mrežama, iz soški su ponovo izvađene antidemonstrantske babe-kletvodobacivačice,

- Srbi sa Kosova i iz Bosne su i dalje udarna pesnica (i bukvalno) režima,

- poput Miloševića i Hulja radi za kagebeovštinu i PRC a usta i mediji su mu puni baljezganja o podršci Zapada od koga jedino krade pare a uzvraća jeftinom visokoškolovanom radnom snagom kao glavnim izvoznim artiklom (čudo da još uvek nije uveo akcize na odlazak iz zemlje),

- kontramitinzi, autobusi, sendvičari i vikari,

- vojvođanski separatizam,

- obojene revolucije,

- liste za odstrel pojedinaca koji štrče,

- maltretiranje "nepodobnih" stranih državljana na granicama,

- bahato paradiranje kolona vojnih i policijskih vozila po ulicama i putevima Srbije,

- Željko Mitrović i Vulin su tu jer nigde nisu ni išli (a i zašto bi),

- tu je i Unuk Marko zajedno sa skoro kompletnom ekipom Dedinih podguznih muva,

- besomučna pljačka Bora i Majdanpeka se nastavlja već četvrtu deceniju,

- tu su i neizostavni predstavnici SIZ-a Nebeskog bez kojih je nemoguće kompletirati trio politika-služba-crkva koji je zacementiran na vlasti više od sto godina,

- Hram na Vračaru je još uvek u izgradnji, sudeći po državnim donacijama koje nemilice pljušte,

- faktor stabilnosti u regionu i faktor uništenja sopstvene države,

- lažne ankete i pokradeni izbori ne mogu da sakriju činjenicu da ogromna većina građana više ne može da ga podnese ili da ga čak otvoreno mrzi (što on, poput Miloševića, nikada nije ni krio - da mrzi narod na čije se čelo uporno samopostavlja),

- njegovi mu sve više okreću leđa i traže novu "šljivu" pod koju bi sklonili guzice,

- Služba i SPS (dobrim delom je to zapravo isto) se skoro više i ne kriju da mu već neko vreme šilje kolac (to su i Slobi uradili u leto dvehiljadito)...

Deca su mu u inostranstvu.

Baš kao i Miloševića, smaknuće ga njegovi.

A ratovi? Pa ko sve vreme priča o ratovima i plaši narod svetskim ratom, velikim silama i domaćim izdajnicima, naređuje privođenje skloništa po opštinama prvobitnoj svrsi (opet) pod pretnjom kaznama upravnicima stambenih zajednica, čak koristi u potpunosti isti rečnik. Rat? Pa ako o tome priča, iako ne može da izazove nikakav rat spolja a da zbog toga Srbija ne nestane kao država (kao jedina realna posledica takvog ludila), šta ga košta da izazove unutrašnji, građanski rat? Kako zovete stotinak napada za tri meseca na ljude koji protestuju i traže pravdu, svakoga dana po nekoliko nasrtaja?

Ima toga još i još i još i... ali od samog nabrajanja želudac krene da se "posuvraća". Svakome, bez izuzetka.

A sad još i - atentat, podmetnuta mu sjebana kola da bi ga smakli. Ko bre?!, glasi pitanje na bilo šta što vam u prvom trenutku padne na pamet. Ma neee, nego je njegovo vozilo "čini se, naletelo na određenu prepreku na putu, nakon čega je došlo do zanošenja, a točak je otpao". Usred ravnice, na putu ka Mokrinu. Taj put je, inače, odavno poznat po vojvođanskom separatizmu, tvrdi osoba koja se odaziva na "Bizon", tako da su stvari sada daleko jasnije. Pa i to je isto kao sa Miloševićem, na koga je takođe bio izvršen atentat na skoro isti način kod Pećinaca. Opet ta Vojvodina... Jedina razlika je u tome što je u trenutku "atentata" Miloševićeva karijera bila u brzom usponu a Huljina je u sve bržem i nezaustavljivom strmopizdu.
Čuj, zanošenje... c c c

Podrazumeva se da je On lično zamenio točak. U stvari samo gumu, ali to mu je isto jer on ne ume da zameni ni uložak za hemijsku olovku a kamo li točak ili, nedajbože, odgovorne za smrt petnaest ljudi pod urušenom nadstrešnicom u Novom Sadu.

Ko misli da je ovaj gori od Miloševića, ili je pao sa Tarabića šljive ili se namerno pravi blesav jer je i sam deo SPS mašine ili je zaista težak slučaj budale. On nije ni gori ni bolji pa čak ni isti, jer su obojica ispala iz istog inkubatora koji je nabaždaren na četnoboljševičku struju uskog koloseka i po definiciji ne mogu da budu različiti ni po čemu. Pa ni po dijagnozi.

Po aboridžinima (i ne samo po njima) sve je ovo samo san. Pa kud bre da budemo toliko kurate sreće i upadnemo baš u njegov... Ne znam, nisam pametan. Neki predlažu šamaranje kao metodu buđenja i vraćanja iz hipnoze u realnost. Opet, neki kažu da od toga mož' i da se rikne. Opcija je sve manje, šta nas košta da probamo?

Dosta je on probao na nama, sve i svašta. I opet će, ako mu dozvolimo.
Dosta, jer građani Srbije nisu hipnotisana gomila.

Nisu, i tačka.

Tretiraj to

Antiduhovita reklama nam poručuje:

- Ako tamo dole mirišeš na ribu, tretiraj to odmah Canesbalance gelom.

Narodna izreka kaže:

- Pokvarena riba od glave smrdi.

Većina ljudi u Srbistanu "misli", ali nikako da kaže jasno i glasno onome kome to jedino treba da kaže:

- Pokvarena "tamodoleusta" naduvena lignja, koja misli da vlada ovom zemljom a zapravo je satire, smrdi od glave do pete. Ili do repa, po volji vam bilo. Ali svakako bazdi i tamo gore i tamo dole, i to podjednako. Smrdi bre, gore od najgorih smrdibuba koje ga slepo podržavaju. 

Tretirajmo to, ako već on sam nema nameru.

Zadnje je vreme.

p.s.
Kad smo već kod gelova&masti tj. katrana&perja, pre tretiranja govnjivom motkom nemojte konsultovati ni lekare niti farmaceute, previše je među njima onih koji podjednako smrde na kradikalsku socijalvaginozu. Ovoga puta deca znaju daleko bolje od tradicionalnih bapskih lekova šta i kako nam svima valja činiti.

*** 2025 ***

U narednoj godini će nam svima trebati mnogo sreće sa ovim Smradom i njegovim Smrdibubama.
Mnogo, možda više nego ikada do sad.

Oflajn

Ovi iz Oksforda se baš prave englezi, pojma nemaju o svetu oko sebe.
Kakve bre društvene mreže, koji bre sadržaji - pa truljenje mozga kod nas nije pojam godine već stanje nacije koje jedva preživljavamo preko trideset godina, pa i više od toga. Onlajn... malomorgen.
Oflajn, i to onaj najcrnji.

Bre.

F-kolektiv

Mesta nema čuđenju otkud toliko silan Stokholmski sindrom u srbalja - ko je onomad verovao u Miloševićev švedski standard, bolje ne ume.

Niti zaslužuje.

Narode moj

Narode moj... volim i ja vas!

A sad, svi na svoje zadatke.

Službene, naravno.

I tačka.

isklj.

Šta se može učiniti da više ne živimo u strahu?

Za početak, isključimo male ekrane naših TV prijemnika.

U poslednjih nekoliko dana sam se više puta uverio u ispravnost ove tvrdnje, jer Oskar i njegova banda medijskih manipulatora ovdašnji puk drže u čeličnim okovima straha od svega i svačega, što se naročito odnosi na stariji deo ovdašnje populacije. Mlađih je ionako višestruko manje, barem tako kaže poslednui popis - a i ne razlikuju se (pre)više, zar ne? Plaše ih "najvećom NATO" bazom u Rumuniji, napadom ustaša, šiptara i balija na Srbiju sa svih strana, sledećom zimom koja će biti gora od one staljingradske, treći svetski rat je počeo a atomski rat uskoro sledi (za dve, dve i po godine?), "Šveđani se mešaju u ruske unutrašnje stvari", "Ukrajinci su tu došli na tuđu zemlju", "Zelenski, ta jevrejčina, on je tražio pomoć od Evropa ali Evropa se uskoro raspada", "Kina će stati za vrat tim Amerikancima jer Putin ima novo, najjače oružje", struje i hrane će u Srbiji biti dovoljno (za razliku od ovih prodanih duša oko nas) a mraka i gladi još više, ako Oskar padne s vlasti (na koju bre foru - pa taj je zabranio banane u krugu od kilometar oko njega, ne boji se on opozicije koja to nije) penzionerima više neće porasti penzija niti će je ikada više primiti, "ako najurimo Rio Tinto, uzeće nam više nego što smo im dali" (čitaj: tražiće da im vratimo reket), "ako hitno ne napravimo nacionalni stadion, igraćemo u utorak samo nerešeno sa Dancima, a možda i izgubimo ako ne pobedimo" (zaista strašno), njegovi hepipinkovski dobošari su se namnožili i razmileli širom naše zemlje ponosne od Beograda na vodi do dunavskih plaža duž Đerdapa pa na sav glas smaraju prisutne svojim i Njegovim baljezgarijama i nebulozama o "našim uspesima" i "njihovoj propasti" ali samo "ako mi - onda oni", sve nacifrekventne i ine televizije 24/7 mahnito ponavljaju apsolutno iste "vesti" i "emisije" bez obzira koji kanal okrenete, kviz "Lagalica: sam protiv sebe" je ušao u novu spiralu sumanutosti baš kao i glava iz koje nemilice kuljaju to besnilo i bezumlje...
Kod njih je sve zapravo suprotno od onoga što izgovaraju, dokazano u praksi.

Da, rešenje jeste u isključivanju televizora, ignorisanju portala u ludilo, zaobilaženju kioska sa novinama u najširem luku. I šutiranju njegovih uličnih bukača u dupe, uz obaveznu opomenu da narednog puta šut ide naviše, jer im se glave ni po čemu više ne razlikuju od guzica.

Zanimljiva je još jedna pojava koja se u poslednje vreme dešava nešto češće nego što je to za ovdašnje prilike uobičajeno: razne digitalne televizije, listom bez izuzetka pod kontrolom državnog MTS-a, povremeno ne samo da "štucaju" već u potpunosti gube svoj "program" i to onda traje po nekoliko dana bez obzira da li ste i koliko puta zvali korisničke servise ili lično obijali pragove njihovih palanačkih poslovnica. Kao da "neko" opipava puls raji, kako bi reagovala kada bi joj bila uskraćena duševna hrana oličena u svakodnevnoj dozi zapečenog sendviča filovanog strahom. Histerija počinje za manje od pola sata nakon prekida programa, provereno.

Da, baš to crveno dugme sa belim kružićem na daljinskom, moglo bi da predstavlja razliku.

Drastičnu.

p.s.
Umalo da zaboravim - sve ovo gorenapisano je čista laž.

Pa naravno.

Sinomanija

Vučić i Si potpisali Izjavu o strateškom partnerstvu i zajednici Srbije i Kine.
- Politika, 08.05.2024.

Ejbre Politiko, stani malo! Pa da su gloduri i lektori u najstarijoj javnoj kući informisanja na Balkanu čuli za bonton, lepo ponašanje i kućno vaspitanje, onda bi u gornjem naslovu Vučić i Si tj. Srbija i Kina morali da zamene mesta, bili bi imenovani kao Aleksandar i Si ili Vučić i Đinping, a ne ovako... ali ne lipši pekinška patko do zelenog kolačića sudbine, Oskaru je Srbija na prvom mestu a on je Srbija tako da - tako. I tačka. Toliko o sinomaniji, tom silnom kradikalskom PRC-uvlakaštvu i megaeuforiji oko "dolaska" kineskog predsednika u Srbiju (istinu govoreći, bilo je zapravo: samo sam bio u prolazu na povratku iz Pariza, pa rekoh da svratim i obiđem plac).
Umalo da zaboravim, Oskar u crtanom filmu je noj a ne patka. Dakle: guta i ne pita, glave duboko zabijene u pesak i prkna vinutog više od naroda nebeskog. Kao navijen.

Donald je patka, braćo&sestre. To smo već videli, onomad ali i sad, na crvenom aerodromskom tepihu.

Pa... da.

U gornjoj "vesti" nema ničeg originalnog niti po prvi put u istoriji sveta, sve smo to već videli i to ne toliko davno iako bi kradikalska banda volela da je bilo nikad. Šta, ne sećate se? Deder, mućnite još malo sivim ćelijicama između ušiju, kako bi to kazao Herkul Poaro. Ko je to pre 75 godina proglasio Staljina izdajnikom revolucije i komunizma, pa sklopio partnerstvo i zajednicu sa Kinom?

Pomoć prijatelja, za one rođene juče (ili malo morgen): nije Tito.
Ali zato jeste - Enver Hodža, doživotni komunistički gospodar života i smrti u Albaniji.

E moj šoku Oskare...

Oskalee, majstolee

Kradikali danas iščekuju dolazak brata Sija gorljivije nego bombardovanje 1999. godine - ali dan pre, 23. marta uveče na Svetog Mošu. Tada su džonjali po krovovima zgrada širom Srbije, uperenih pištolja i baterijskih lampi u nebo, čekajući da vide nevidljivo. Danas, 25 godina kasnije, oni definitivno pretvaraju Srbiju u Zapadnu Koreju, više se ne pretvaraju da je tako. Severna već postoji, hvala na pitanju.
Nekada davno je i brat Enver Hodža od Albanije isto tako...

Evo jednog zanimljivog posta sa FB grupe Milan Charlie Info, ko zna čemu sve može da posluži:

Kada je Zoltan Dani, vojvođanski Mađar u uniformi pukovnika PVO Vojske SRJ tog 27. marta 1999. sa svojom jedinicom pogodio američki F-117A, verovatno nije slutio da će time omogućiti uzlet kineske vojne tehnologije. No, delove ovog aviona koji su bili strogo čuvana vojna tajna SAD (čak ni saveznicima iz NATO u to vreme nije bilo dozvoljeno da poseduju te avione, niti tehnologiju za njihovu izradu) režim Slobodana Miloševića je ustupio - Kini (ne Rusiji!). Među tim delovima, bili su i materijali oplate aviona i boja kojom je premazan da bi imao manji radarski odraz. Amerikanci su, naravno, znali šta se dešava i upozorili Kineze da to ne rade - ali avaj; Kinezi, tradicionalno vešti u obrnutom inženjeringu, su preuzeli ponuđene delove bez obzira na cenu. Reakcija SAD je došla relativno brzo, ali bez većeg efekta; 7. maja je iz "nevidljivog" bombardera B2, bombama vrhunske tehnologije sa ekstremno preciznim navođenjem "greškom" pogođena Kineska ambasada u Beogradu... pa tako pet puta. To nije sprečilo da 12 godina kasnije svoj probni let ima Chengdu J-20, prvi kineski "nevidljivi" lovac, a zahvaljujući tehnologiji koja je sa neba pala na sremske Buđanovce tog marta '99. Fotografiju J-20 možete videti kao ilustraciju ovog posta.

Uglavnom, obzirom na ovu priču, očekivalo bi se da Kina tada i kasnije pokaže odgovarajuću zahvalnost SRJ, pa Srbiji, ili bar Miloševiću. Ništa od toga se nije dogodilo. Miloševićevom režimu je ostalo da im najveća nagrada bude to što su napravili pakost onima koji su im radili o vlasti i o glavi. I ništa više, bar koliko se moglo primetiti. Ni kasnije, kad su nakon 2012. isti razbojnici ponovo zaseli na vlast u Srbiji, nikakve zahvalnosti niti pomoći sa kineske strane nije bilo. Naprotiv, korist je obrnuta: Kina koristi aktuelan režim u Srbiji da širi svoj uticaj i svoje polje državno generisane korupcije. To najčešće radi ekonomskim putem, kroz ono što oni zovu kreditima. Njihovi krediti nisu isti kao kada uzmete kredit na nekoj drugoj strani; više liči na "prodaju cigle" po mračnim ćoškovima u Beogradu sedamdesetih godina. Kinezi daju kredite isključivo za radove koje će oni izvesti, robovskom radnom snagom koju će oni dovući, i to po ceni koju oni odrede. Primer je "Osmeh Vojvodine", budući poluautoput od Sombora preko Vrbasa i Bečeja do Kikinde, čija će izgradnja po kilometru koštati više od izgradnje kilometra autoputa punog profila kroz Alpe, sa sve tunelima i mostovima.

Doduše, u tim aranžmanima svakako ima dosta prostora da se odgovarajuća zahvalnost ipak pokaže i onima koji takve ugovore sa njima sklapaju. Danas u posetu Beogradu stiže Si Đinping sa svojom delegacijom, i za pretpostaviti je da će danas takvih ugovora i odgovarajuće zahvalnosti biti u obilatim količinama.

- Obren Markov (07.05.2024)

***

Oskar izgore čekajujući predsednika PRCa, više nego Lečić zbog Tita u "Tri karte za Holivud". Sad samo još da počne da bije i hapsi... wait, to smo već imali. I opet će, ako bude sreće, kako stara pesma kaže - zar ne?

Tri minuta mržnje

- Sada prepuštam govornicu njegovoj ekseleniciji Aleksandru Vučiću nakon koga sledi gospođa Osmani-Sadriu, na po tri minuta svakom shodno dogovoru, pošto smo već utrošili dosta vremena. Hvala.
- To nije bilo dogovoreno, ali nema veze.
- Bilo je dogovoreno, ali...
- Ne, nije bilo dogovoreno.
- ... upravo mi je predočeno da ste se vi i ona dogovorili, i ne prihvatam da je sada predstavljate kao lažova! OK?
- Ja samo... ja... ja...
- Dakle, hvala vam gospodine predsedniče. Imate tri minuta.
- Hvala.

Da je stvarno išao u vojsku, umesto što laže i o tome, znao bi da se ožičenom Maljutkom ne ide na HIMARS.

To što Oskar radi po belom svetu, obična je predstava striktno za unutrašnju upotrebu. U njega njegovi ovde gledaju kao mesiju i spasioca dok ga tamo, u stvarnom svetu, smatraju za korisnu budalu koja je već debelo zabrazdila u poslednje trenutke roka trajanja koje pokušava očajnički da produži. Njega na tronu Srbistana drže samo dve stvari: 1. laganje i 2. pare kojima "kolektivni Zapad, NATO, EU, USA i ostali mrzitelji Srbije i srpskog (na)roda" plaćaju te laži. Laganje je njegov prirodni habitat u kome pliva, ali bez para od toga ne bi bilo ništa. A sada se konačno došlo - do para. Nije samo zaprećeno zavrtanjem deviznih slavina, već i međunarodnom istragom o do sada svemu bačenom na kradikalsku stabilokratiju.

Neće valjati, nikako.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.

Poslednji njegov igrokaz pred (proređenom) publikom u UN, i potonji odijum besnila i mržnje na njegovom licu i u svim domaćim medijima koji traje već treći dan bez prestanka, najbolje se daju opisati pasusom iz Orvelove "1984" u kome se govori o čuvena "dva minuta mržnje" - propagandnoj metodi potpirivanja i eksplozije mržnje nakon koje sledi postorgazmično ispiranje mozgova svih koji u tome učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.

Svi.

Džordž Orvel "1984":

(Okeanija - Pista Jedan, sala Ministarstva istine, od 11:00 do 11:02)

Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše počela.

Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Partije. Svi kasniji zločini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beše zgrčila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim čupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u dugom tankom nosu pri čijem su vrhu čučale naočari. Bilo je nalik na ovčju glavu; nečeg ovčjeg je bilo čak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maršu - stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.

Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovčje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo - ukoliko se uopšte i pričalo - o njoj, govorilo se jednostavno "ona knjiga". No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni blejavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Čak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše počela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati težak rečnik Novogovora i baci ga na ekran. Rečnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je nasmrt gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovaće je i preseći joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer joj je oko slađanog gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.

Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO

NEZNANJE JE MOĆ

No, lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao "Spasioče moj!", ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: "V-B! V-B! V-B!", bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B - težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko "V-B! V-B!" ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo - ako se uopšte i desilo.

To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka.

***

Veliki Oskar je napredovao u odnosu na Velikog Brata, umesto dva dobio je čak tri minuta za svoju Mržnju, o kojoj će potom tri dana njegovi mediji u Kradikalstanu laprdati i ispirati višestruko isprane mozgove stanovnika ove farme. A onda će svi oni, tako isprani i provučeni kroz propagandnu SNS centrifugu, krenuti da po ugledu na Orvelove članove Partije skandiraju - umesto VB! VB! inicijala Velikog Brata - inicijale Velikog Oskara:
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.

O Dva minuta mržnje:

- Građanski krug: Leteći cirkus Željka Mitrovića (post #1755, 25.07.2019)

Vuk Vučić

Dan, kada su se susreli predsednik sveta i predsednik srpskogsveta. Noć, kada je u roze spavaćici ovaj drugi zabasao u stanovize versajske stražnje odaje i još uvek ne zna kako da se odatle iskobelja (ma gde u tom trenutku zaista bio). I sve u istom, beskrajnom danu koji srbistanskim mrmotima traje bez kraja i konca.

Stvarno, kada ih pogledate iz ove perspektive konačno uvidite da jesu isti.

Ide Jeremija preko Save

Nosi patku s pismom navrh glave

A u pismu piše...

A Jeremija, beše ko: Miloševićev pionir, Tadićev mladodemokrata, Đilasov postdemokrata, Nikolićev vodič kroz užase UN i teniskog jet-seta, ruska kovrdžava apricot pudlica, kineska albino panda, dirigent Marša kralja Aleksandra garde na Drinu, RTS komentator prirodnih nepogoda iz mrske nam Amerkajenajvećafašsčkazemljanasvijetu, Vučićev pismonokšir... šta? I ko je on stvarno - Vuk Vučić ili Emanuela Jeremić?
To ni koštunjavi Miloš Francuz ne bi mogao znati.

Ma, 2u1 - langzam & samo šizofreno.

Za Oskara.
Za njega - sve. 

Naravno.

Sve vas voli Otok Goli

Kad svinja naredi kerovima da ga vole ovce.

- Farma Srbija

Na početku predizborne kampanje za neraspisane ponovljene nove beogradske (i ne samo te) pokradene izbore umesto istrage i zatvora za odgovorne, okupljeni & od strane Kolovođe u Šumicama popišani kradikali mogli su konačno saznati i to da On već piše svoju autobiografiju koja će biti svojevrsni nastavak Orvelove "1984".
Zvaće se "1948 - Povratak u budućnost".

Sve vas voli Otok Goli.

Sve vas boli... i to sve više.
Bolje bi vam bilo da se lečite, počnite od vrha.

I tačka.