Leteći cirkus Željka Mitrovića

Džon Kliz i ostali iz ekipe Pajtonovaca su se, kako je to u odeljku "Komnetar" objavio hrvatski portal Net.hr, nosili mišlju da ožive serijal "Leteći cirkus Montija Pajtona" i krenu u snimanje novih, savremenih epizoda. Odustali su od toga jer, po njihovim rečima, to više ne bi bila parodija - već dokumentarac.
To je pogrešno viđenje stvari.

Danas bi ih Željko Mitrović, po svom ustaljenom običaju, garantovano tužio za kršenje autorskih prava tvrdeći da mu kradu ideje iz njegovog dezinformativno-propagandnog desetominutnog programa koji je hiperinventivno nazvao "Minut, dva".

Mitrovićeve "vesti" su prerasle sve varijante teatra apsurda i postale čist teatar mržnje, po staroj dobroj, uvežbanoj i u novo ruho upakovanoj formuli iz staljinističkih vremena. Po svom običaju, plagijator ŽM je maznuo čak i naziv tog svog "programa" - od Džordža Orvela.
Dva minuta mržnje (Two Minutes Hate) je naziv javnog rituala koji EngSoc vlast svakodnevno organizuje u Okeaniji, jednoj od tri supersile Orvelovog sveta "1984". Tada se građani - ali samo članovi tzv. Spoljašnje partije (obaveza ne važi za one u vrhu, iz tzv. Unutrašnje partije), bez Prolova kojih je najviše, ali smatrani su za neumne pa time i beskorisne - okupljaju ispred javnih telekrana, na svojim radnim mestima ili na ulici, i gledaju slike državnog neprijatelja #1 i izdajnika Emanuela Goldštajna, njegovih saučesnika, kao i vojnika dvaju neprijateljskih superdržava (Evrazije i Istazije). Cilj tog programa je da se u dva minuta emocije onih koji gledaju iz potpune ravnodušnosti preobrate u agresivni izliv mržnje prema onima čije likove gledaju. Svrha dnevnog rituala Dva minuta mržnje je ista kao i onog godišnjeg, koji traje nedelju dana i nazvan je Sedmica mržnje.

Cilj je sledeći: kanalisanje ličnih frustracija i nezadovoljstva širokih delova društva prema poželjnom unutrašnjem (izdajnici) i spoljašnjem (sile) neprijatelju radi otklanjanja opasnosti po režim. Tako se podsvesno eliminiše i mogućnost pojave Zlomisli kod članova Partije, koji su po nju uvek opasniji od onih spolja.

Dakle, Dva minuta mržnje su namenjeni striktno članovima Partije.

To treba uvek imati na umu kada povlačimo paralelu sa Srbijom, jer se preko naprednjačkih propagandnih glasila zapravo širi poruka o tome da smo svi članovi Partije - zato što smo smo Srbi. Dobro, osim izdajnika, stranih plaćenika i ološa, šačice ludaka koji mrze svoju Partiju. Pardon - zemlju.
Jer Srbija = Partija.

Orvel kaže:

• Užas Dvominutne mržnje ne leži u činjenici da su svi bili u obavezi da u njoj učestvuju, već suprotno - u tome da je bilo nemoguće izbeći tu obavezu.

Kada masovna histerija doživi potpuni klimaks u drugom minutu, buka sa ekrana i vrištanje onih koji gledaju postanu jedan kovitlac obostranog ludila, sve se u 2:00 prekida pojavom lika Velikog Brata na telekranu, što izaziva trenutno olakšanje svih prisutnih, opšti izliv sreće i ljubavi prema Zaštitniku koji ih u poslednji čas spašava od neprijatelja.

I tako, svaki dan.
U beskraj.

Elemdaklem, u čemu se ogleda stvarni značaj dvominutne ejakulacije mržnje u Orvelovoj "1984"?

Dva minuta mržnje i Emanuel Goldštajn, iako fiktivni zapravo predstavljaju sasvim realno oruđe u rukama vlasti željne kontrole podanika i nespremne na najmanju trunku verovatnoće gubitka iste. Njihov značaj, kako u romanu tako i u stvarnosti, je (horizontalno) višestruk i (vertikalno) višeslojan:

1. Oni služe kao podstrek na mržnju građana Okeanije prema neprijateljskim nacijama i domaćim izdajnicima. Tako se održava "ispravan" način (partijskog) razmišljanja, što omogućava Partiji da u rukama zadrži ono što je suština njenog vladanja: moć zarad moći. Time što bivaju držani u neznanju i strahu, blokiranog sagledavanja realnosti, ljudi postaju nesposobni da vide svog stvarnog neprijatelja: Vlast samu.
2. Uz pomoć njih, Vlast efikasno kontroliše i neutrališe postojanje individualnosti i razmišljanja. Ona ih svesno i planski otuđuje od svojih građana - pojedinaca, i nameće kolektivni "um". Dakle - neumlje, autocenzura, strah, strogo su kontrolisani do granice izbezumljenosti. Građani gube kontrolu nad sopstvenom svesti, postaju od nje otuđeni, Vlast ih lišava individualnosti i nezavisnosti, raznim trikovima sprovodi masovno kolektivno ispiranje mozg(ov)a. Samostalno razmišljanje postaje nešto nezamislivo, masa prihvata sve što joj Partija servira. Na kraju, društvom caruje mentalitet Rulje, željne tuđe krvi u strahu za sopstvenu. Pojedinačni atomi kolektiva su, konačno, okrenuti ne samo protiv Drugih (drugačijih, izdajnika, neprijatelja, neupodobljenih) već i protiv sopstvene volje, ličnosti i postojanja van Rulje.
3. Žrtveni jarac (Goldštajn) je obavezan u svakom zatvorenom, totalitarnom (fašističkom, boljševičkom, militarističkom) kolektivističkom društvu. Bez njega nema kontrole nezadovoljstva i straha podanika uperenih prema Vlasti, koje treba skrenuti sa tog puta. Jednostavno, samo njegovo postojanje i "transfer blama" koji se sa vlasti na njega praktikuje, omogućava da građani (članovi Partije?) bez razmišljanja, u trenu, znaju na koga treba da upru prstom, bace kamen ili knjigu (kao u "1984"), pljunu ili vrište "Svinjo! Svinjo!". Naravno, isto rade i prilikom masovnih javnih vešanja zarobljenih neprijateljskih vojnika, ali sve se to pomno svakodnevno uvežbava tokom Dva minuta mržnje, i dovodi do potpunog automatizma.

Inače, Orvel mudro pravi paralelu, vezu svoja dva, vremenski i tematski povezana romana "Životinjska farma" i "1984", tako što u prvom svinje vladaju farmom, a u drugom hipnotisana gomila urla "Svinjo!" na Goldštajnov lik - čime se odvlači pažnja sa stvarnih svinja koje su sa Farme prešle na vladanje celim Svetom.
Koristeći trikove poput Dva minuta mržnje, Vlast/Partija u potpunosti sprovodi svoju filozofiju negiranja spoljašnje realnosti; neće biti nikakvo čudo ako/kada jednoga dana bude izjavila da "2+2=5", i svi u to bespogovorno poveruju. Jer, dva po dva minuta, sedmica po sedmica, godina za godinom mržnje, i - eto nas tu, gde se sada nalazimo.

Za dve, najviše dve i po godine, stigli smo do sedam. I više.
Naša Dva minuta mrže umeju da traju i po deset. I ne jednom, već više puta na dan. Svaki dan. A Sedmica mržnje? Pa, i to se promenilo.

Dobili smo Sedam godina mržnje.
Ovde mržnja počinje odmah, u prvoj sekundi, pojavom lika Velikog Brata. "Poštovani gledaoci, dobro veče. Predsednik Aleksandar Vučić je danas..." Tek nakon toga slede vesti o neprijateljima, s tim da se svaka od njih pojedinačno završava opet njegovim likom, da bi na kraju celog tog "programa" On još jednom sve zasolio svojom nadurenom facom, uredno podsećajući da - i pored postojanja tolikog broja beznačajnih neprijatelja - nas je upravo on, Veliki brat, spasao te pošasti još u prvoj sekundi te da nema bojazni od njih sve dok je on tu da bdi i ne spava umesto svih. "Poštovani gledaoci, laku noć. Predsednik Aleksandar Vučić je sutra..." isto kao i juče.
Jer:

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.

Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

U svetu gde je sve obmana - pričati istinu je revolucionaran čin.

Možda i ne morate to da gledate, ili ne želite, ali svakako ćete učestvovati jer nećete moći da izbegnete "obavezu informisanja" o svemu što u dva desetominutna minuta objavljuju Leteći cirkusi Aleksandra Vučića. Dovoljno je da se po ko zna koji put, iznova, prevarite i od ranog jutra ulogujete na telekrane Fejsbuka i Tvitera. Ne treba vam ništa više nego da vas opet uvuku u svoje vrzino kolo mržnje i frustracija.
Oni oko vas, redovni gledaoci i konzumenti, će vas ionako dodatno podsetiti na to šta ste sve propustili.
Od Dva minuta - ili Sedam godina - mržnje nećete moći da pobegnete čak ni u kafeu "Pod kestenom", omiljenom mestu okupljanja izdajnika i ološa prezira dostojnog što čekaju čas svoje egzekucije koji je neminovan.
Samo da rata... pardon - pada Vlasti ne bude.
Tako nam je to, svima nama Vinstonima i Džulijama ovoga sveta.
Danas.
Oduvek.

p.s.
Leteći cirkus Montija Pajtona je parodija britanske zatucane palanke (u koju obavezno spada i tamošnja intelektualna "elita"), iz koje je jedino bilo moguće iznedriti svinjokratiju Farme, engsocijalističko društvo Okeanije, Blerove šampanj-laburiste ili Bregzit-Borisa.

p.p.s.
Tužio bi DJ Žex i Orvela, da može.