tito i Ja

Vučić je ocenio da je Vlada u protekle dve do tri godine uradila onoliko koliko svojevremeno i Josip Broz Tito u bivšoj Jugoslaviji. On je konstatovao da će jednog dana da kažu da je i Vučić uradio kao Tito, "dok ne dođe neko treći".

- N1, 28.04.2016.

Upravo tu reč izgovorio je teča kada ga je jedanput uhvatio kako jede zid:

A danas?
Pa, u međuvremenu, kašika je zarđala.
Za malter bolje ne pitajte... izazvao je trajnu opstipaciju za skupštinskom govornicom.

R.I.P. R.I.K. + Panika

U domaćoj politici poodavno važi pravilo "ako te uhvate u pizdariji, samo zažmuri - da te ne vide". Shodno tome, kako bi razvejali sumnju u sopstvenu umešanost u postizborni nadrealizam, kradikali su preko svog ovlašćenog lica koje se odaziva na "Nebojša iz Beograda", sluđenoj i zbunjenoj Republičkoj izbornoj komisiji uručili do sada najvredniju donaciju - specijalne olovke kojima je nemoguće falsifikovati zapisnike sa biračkih mesta.

Ukoliko se dobro pokaže, ova olovka će postati zvanična RIK-olovka kojom će glasači u Srbiji ubuduće moći, zarad ravnopravnosti & čistote izbornog postupka, da zaokružuju opozicione kandidate.

Ali, ovakvim olovkama su već radili dva popisa posle dvehiljadite plus ustavni referendum, zar ne?

Matematika, naročito izborna, ume da bude veoma zaguljena stvar kada je daš u ruke ponavljačima i prepisivačima, falsifikatorima i radikalima, sa i bez onog "k". Ta ekipa se avgusta 2008. zabrojala u Boru, neke odbornike ubaciše u Veće pa se odjednom nađoše u nebranom grožđu kada su ukapirali da više nemaju skupštinsku većinu - jer im je ponestalo odbornika taman za tih nekoliko novih većnika. I, kao da im nije bilo dosta, u januaru 2009. su bukvalno sve to isto i preslikano uradili u Negotinu, zajebali i sebe i koalicioni agrodžiberalni PNTK, pa na kraju izazvali vanredne izbore. Garantovano ima još takvih primera, u kojima su na kecu bili baš mozgovi koji danas otvaraju Potemkinove pruge i pripadajuće im železničke stanice, da im se krave ne useknu pa im usahne aflatoksinsko mleko. Nije ni čudo što su bacili oko na prostor oko stare železničke stanice u Beogradu: previše podseća na "ona" vremena; baš kao i na Pašića, studenta inžinjerstva i budžetskog grebatora (poznato, zar ne?) poslatog u Evropu da nauči kako se grade pruge, koji se odande vratio da uradi sve suprotno od onoga zbog čega je bio poslat.
To ne ume da broji ni da mu umesto prokletih NATO-kompjutera daš pasulj i kukuruz uvezen iz Rusije. Ne ume, jer je falsifikovalo diplome i bežalo sa časova još u zabavištu.

Ovoga puta su se, za razliku od izbora 1887. godine, radikali preobučeni u naprednjačke kože žestoko zaleteli kako ne bi morali (baš odmah) zajedno sa nemaskiranom sabraćom i Miloševićevim socijalnacionalistima da nastave tamo gde im je tatko Nikola Pašić stao. Zapelo bre to da dvesta godina strančarenja u Srbiji svede na puko šetanje uspravne crte između dva iksa, i ništa drugo. Aktuelnih 70% (?) glasova u džakovima za kupus radikalnog palanačkog nacional-socijalizma iz XIX po njima govori o tome kakvo društvo narod ovdašnji hoće u XXI veku, i čega mu to nikada nije dosta.

E pa, neće moći baš sve kako ste zamislili.
Braćo.
Prideve i epitete, onako u stilu tatka Pašića, dodajte sami sebi po volji i potrebama.

Totenkopf, pozor!

Stvarno, kakav je to junak koji se sopstvenog dverinja plaši?

+

And now, something completely serious:

Izborni rezultati su konačno zacementirani, sve se zna. Niko nije pobedio, Srbija je izgubila. Niko nema moralno pravo da se oseća pobednički posle brutalno i vandalski sprovedene izborne krađe. Novi saziv Narodne skupštine je zapravo posledica niza krivičnih dela, zastrašivanja, kupovine glasova, falsifikovanih potpisa, medijskog mraka i sveopšteg ludila koje je simptom hronične bolesti ovog i ovakvog društva.
Kada se desila izborna krađa 24. septembra 2000. i kada je Milošević proglasio najveću pobedu kao sinoć Aleksandar Vučić, tadašnju opoziciju nisu zanimali njihovi glasovi kao ostatak od pokradenih glasova i montiranih rezultata, a koji su tada projektovali apsolutnu pobedu jednog čoveka. Sloboda se branila na ulicama, nisu se gledali monitori u Republičkoj izbornoj komisiji, organizovao se 5. oktobar i raskrinkala se zločinačka družina. Odbranili smo izbornu volju, sačuvali dostojanstvo i proglasili zasluženu pobedu. Izostao je 6. oktobar, odustalo se od lustracije i od 12. marta 2003. se spremalo vaskrsenje zločinaca i ratnih profitera. Preživeli su, a mi sa njima nećemo.

Niš, 24.04.2016.

Sinoć je apsolutnu pobedu proglasio izrod najmračnijeg vremena, sluga ratova i beščašća. Sinoć je trijumfovala sila nad pravom, nemoral nad moralom i laž nad istinom. Bez obzira što je pod pritskom Vučić na kašičicu nahranio opozicione stranke kako bi prešle cenzus i time stvorio privid demokratije i poštovanja izborne volje, realnost je crna, surova i opasna.
Aleksandar Vučić je za sebe birao koliko i šta mu treba, nije preterao u krađi glasova ali je u svakom mestu kraduckao taman koliko želi kako bi obezbedio većinski broj poslanika u novom sazivu Narodne skupštine. On srećan, jer će nastaviti da teroriše društvo i širi svoju imperiju, a opozicione stranke slave jer su prešle cenzus. Izborne krađe se više niko neće sećati, slobodu nismo odbranili, hrabrost dokazujemo pisanjem na fb, i time smo svi na neki način saučesnici u prekrajanju izborne volje. Svi su pristali na njegove rezultate, čime su prećutno ozakonili pljačku i dali legitimitet izborima koji su očigledno bili predstava jednog čoveka. On ih je indirektno raspisao, on je plaćao glasove, on je rukovodio izbornim procesom i na kraju on je presudio.
Svi mi, građanke i građani, sada čekamo izvršenje kazne.
U okovima smo. Nismo se borili a mogli smo. Zato ne znam ko to može da slavi i šta da slavi? Dobili smo skupštinu nastalu na prevarama umesto izabranu od naroda.

Radovan Nenadić (Fejsbuk, 25.04.2016)

***

I, šta sad - ponoviti kompletne izbore jer je - koliko god koštalo - to manja šteta za demokratiju i same građane? OK, može i tako, ali prvi korak svih koraka je istraga i zatvor za sve odgovorne za ovo otvoreno pljuvanje u lice kako nosiocima biračkog prava u Srbiji tako i potonjim generacijama njihove dece. Za sve umešane, od onih sitnih, iz bugarskog voza, preko falsifikatora zapisnika i obijača džakova sa glasačkim listićima, pa do najnaprednijeg naprednjaka i njegovog gazde. Bez toga možete ponavljati u nedogled ovu cirkusijadu, Vučići Uveoci će imati sve više i više glasova. Birači će žmuriti na lopovluk i glasati za njih dokle god se ne pokaže da zakoni funkcionišu čak i u ovoj državi, i da važe podjednako za sve. Budite ubeđeni u to.

Lustraciju u preambulu Ustava, umesto krvi i tla, pa da vidiš šta je tranziciono čudo u regionu.

Rip, Rig + Panic - Biting tongues

Neko se (opet) gadno ujeo za jezik, pa neće da prizna.

Srbija, izbori 1996-2016.

Case reopened.

Pelin

Pelin (Чернобьіль)

Tehnologija je čudo jedno. Zato i ne treba zaboraviti "uspehe" koji su koštali ljudskih života. Danas se navršava 23 godine od kako se desio "manji incident" (SSSR zvaničnici) tj. "nuklearna katastrofa svetskih razmera" (ostatak planete).

Razdrndana sovjetska nuklearka u ukrajinskom gradu Černobilju, do danas je zabeležila 500.000 smrtnih slučajeva direktno ili indirektno povezanih sa nesrećom, koja je bila najavljivana godinama pre ali se niko nije na to obazirao. Naravno, zaposleni u elektrani su ionako imali sva zaštitna sredstva za slučaj radijacije - votku u svim mogućim pakovanjima.

Fascinira me ova karta rasporeda i skale ozračenosti širom Evrope, u vreme Černobiljske katastrofe. Na njoj (skinuta sa Wikipedije) se vidi nešto čudno: u Bugarskoj, Srbiji, Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini kao da zračenja nije ni bilo! Kako da ne - to važi za one "blede" oblasti. Ova naša "nebeska" plava (radikalska) boja pokazuje da nisu dostupni podaci.
Te 1986. godine, bio sam u vojsci - u Novom Sadu. Pustili su nas kući za Prvi Maj ne rekavši ništa. Kao, kada si kući ne odgovaraju za tebe ako se ozračiš - danas ispada da je tako bilo. Ali, zadržali su zato one jadnike iz ABHO voda, kao morali su da idu na teren na Frušku Goru. Kada su se vratili "sa terena" rečeno im je da provere da li im rade Gajgerovi aparati, a da potom idu svi na tuširanje, komplet - u odelima. I da ih potom bace. Mislim odela, ne vojsku.
Na gornjoj slici mi se naročito ne sviđa ona crvenija oblast u Rumuniji, sa kojom se i mi u ovom kraju graničimo.
Danas nema votke bez akcize, pa vi vidite šta ćemo. Za domaću radžu ne garantujem.

Elena Filatova

Svima preporučujem teme Avetinjski grad i Zemlja vukova na blogu Elene Filatove, Ukrajinke koja odlično govori jedan od "naših" jezika. Podjednako je zabrinjavajuća i biblijska paralela sa Knjigom Otkrovenja na strani br.2 (ali ne o odnosu pelinkovca i votke), kao i deo o Staljinovim gulazima.
Dajem samo jedan citat, da vas zaintrigiram:
"Černobilj je teška lekcija, i pokazao je svijetu da ne možemo dozvoliti da se tehnologija razvija brže od nas samih. Vjerujem da je najveći problem današnjice što trka za profitom dovodi samo do tehnološkog razvoja, bez uzimanja u obzir očajničke potrebe za ljudskim razvojem."
Gorko k'o pelin. Do bola.
Umalo da zaboravim: černobilj je na ukrajinskom naziv za pelin, ko to nije znao.

Građanski krug: Post #128 (26.04.2009)

 ***

26.04. 1986-2016

30 godina od nuklearne katastrofe u Černobilju

Ogledalce, ogledalce...

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića iz SNS.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, člana Saveta za reformu javne uprave.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, člana ispitnog odbora pri Ministarstvu pravde.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, člana ispitne komisije pri Ministarstvu pravde.

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, člana Nadzornog odbora JP "Službeni glasnik".

Predsednik Republičke izborne komisije ugledao Dejana Đurđevića, predsednika Republičke izborne komisije.

Mislim, stvarno da se usekneš.

Kolumnista down

Na prvi pogled - Srbija je ponovo kažnjena.

Međutim...

Kolumnista up

Očajni ste? Pakujete kofere? Vrtite glavom u neverici? Ne brinite. I ja sam isto radio. Jedino što nisam pakovao kofere. Tek kad sam pogledao cifre, rekao sam da sam - zasigurno - bio u pravu. Hajde sad malo hladne glave, da se pozabavimo matematikom. Iz ovog jednostavnog sabiranja videćete zašto kažem da su ovi izbori označili početak kraja Srpske napredne stranke. Kada pogledate procentualno koliko je ko osvojio glasova (sve sa slučajevima krađe koji su dokumentovani video snimcima), s pravom vas podiđe jeza. I mene je podišla sinoć, kada su saopšteni prvi rezultati.

ZAPRAVO, NIJE TAKO

Izbori na kojima je SNS razvalio, masakrirao, desetkovao, ubio, ponizio - kako god opoziciju, bili su izbori 2014. To su izbori koje će Aleksandar Vučić pamtiti dok je živ: Kao zenit svoje moći i svog statusa polubožanstva. Na tim izborima, stranka Aleksandra Vučića sa njegovim koalicionim partnerima odnela je 158 poslaničkih mesta. Od toga je SNS nosila 131 poslanika, Ljajićev SDPS 10 fotelja u Narodnoj skupštini, Nova Srbija 6, SPO-DHSS 5, Pokret socijalista 3, Karićev Pokret snaga Srbije 2, Ujedinjena seljačka stranka 1, Bošnjačka narodna stranka 1 mandat.
Na nedeljnim izborima, stranka Aleksandra Vučića je sa svojim koalicionim partnerima osvojila 130 ili 131 poslaničko mesto. Od tog broja treba izdvojiti mandate Ljajićevog SDPS-a, Krkobabićevih penzionera gladnih vlasti, ništa manje alavih Julinovih socijalista, SPO-a, Srpske narodne partije Nenada Popovića koji je uneo svež kapital u koaliciju, Pokreta snaga Srbije i "Samostalnog" DSS-a. Ujedinjena seljačka stranka i Marjan Rističević su se utopili u SNS u međuvremenu.
Razlika je, dakle jasna: 27 (ili 28) poslanika manje za Vučićevu "naprednu" opciju.
Zato je bio kiseo. Zato nije nazdravljao. Zato se nisu grlili, pevali, igrali kolo i skandirali. Zato ni naprednjaci po Srbiji nisu bili previše veseli: "Generalštab" je vojsci glasača naredio da se prebaci 50 odsto u svim sredinama. U mnogim sredinama - jedinice na terenu ni izbliza nisu ispunile zadatak.

A IVICA? BEZ MARICE?

Vučićev dojučerašnji (a možda i budući) koalicioni partner, SPS na izborima 2014. osvojio je 44 poslanička mesta. Od toga, Dačićevcima je otišlo 25 mandata, PUPS-u 12, a Jedinstvenoj Srbiji - 7 fotelja u zdanju Narodne skupštine.
Na izborima održanim u nedelju, koalicija SPS-JS osvojila je 30 poslaničkih mesta. 14 manje nego prošli put.
Zato je Veliki Vođa bio kiseo. Zato je i Dačić bio kiseo.
Velikom Vođi ponovo treba Dačić. A Dačić je svestan da će, ako ponovo potpiše koalicioni sporazum sa Velikim Vođom - stranku osuditi na drugu političku smrt, iz koje će se mnogo teže reinkarnirati nego prošlog puta.
Dačić je bio kiseo i zato što zna da će mu stranka teško izdržati finansijski udar koji će se silinom cunamija ustremiti ukoliko odluči da bude opozicija.

DAJ VUKU DA SE VUKUJEMO

Druga opcija za Aleksandra Vučića jednako je nepovoljna: Radikali. Iako se povremeno čuje kako jedni s drugima nikako ne mogu, politički otac Velikog Vođe u nedelju uveče je vrlo pomirljivo govorio o rezultatima.
Zli jezici (da li baš zli?) bili bi skloni da kažu kako su Svpski vadikali spvemni da budu koalicioni partner sa svojih dvadesetak poslanika.
Objektivno, to bi šokiralo evropsku administraciju. Barem deklarativno. Jer znate, nije problem kada imate poslanike proustaške provinijencije u Briselu, ali je neviđeni problem ako bi šovinista i ultradesničar došao iz Beograda. Naročito posle sapunske haške opere.
Bio bi to alibi da nam se kaže "E, ne može se u EU".
Ali bi pokazalo (i dokazalo) još jednom da je na političkom nebu Srbije - sve moguće. Uostalom, u Evropskom parlamentu ima stranaka koje su toliko desno orijentisane da je Vojvoda od Lisovića za njihove lidere tek nadrkana pojava i ništa više.

KO TREBA DA SLAVI, A KO DA STAVLJA KATANAC

Što se tiče stranaka, najviše razloga za zadovoljstvo u ovom trenutku treba da imaju pripadnici pokreta Dosta je bilo. Da se ne lažemo: Za dve godine sa minimalnim ulaganjima i ultra-upornim aktivistima, bez ikakve polazne tačke, bez uporišta u Skupštini Srbije - do šest odsto glasova… Upravo pripadnici DJB imaju i najviše razloga za nezadovoljstvo, jer su na nekim mestima, kako govore izveštaji, baš oni prilično pokradeni, što se vidi u nekim velikim gradovima.
Članstvo DS-a (i koalicije) i onog drugog DS-a (Borisovog, sa Čedom i Čankom) treba da slavi na sva zvona što su ušli u republički parlament. Krajnje je vreme da te političke grupacije ozbiljno izanaliziraju promašaje i katastrofalan imidž njihovih lidera, koji je ugrozio opstanak ovih stranaka na političkoj sceni Srbije, ali i da možda prvi put iskreno kažu - vreme je da "veliki igrači" budu smenjeni. Pre četiri godine kaznili su ih beli listići. Pre nepune dve godine kaznili su ih sopstveni članovi. Sada ih je kaznio DJB.
Mnogo razloga za slavlje ima i u koaliciji Dveri - DSS. Posle svih izdvajanja i preletanja, cepanja članstva i jedne i druge stranke, uspeli su da zgaze na crtu od pet odsto.
 

Ipak, neko na političkom nebu Srbije treba da stavi i katanac.
CeSID. Zbog svoje uloge u manipulacijama tokom izborne noći.

ŠTA SAD?

Ništa. Spremajte se za sledeće izbore. Po mojoj proceni, kao što već rekoh, oni će biti održani do kraja 2017. Na njima će levica konačno imati za koga da glasa. A desnica - neka se pazi. Na tim izborima SNS će biti na rubu propasti. Budite sigurni u to.

Aleksandar Bećić (Kolumnista, 25.04.2016)

Kolumnista down

U međuvremenu, "neko" je opet oborio sajt Kolumnista.com, pa je autor morao da okači integralni tekst na fejsbuk. Baš kao i u slučaju obaranja Peščanika, Telepromptera, Opozicionara i gomile blogova, "nekoga" opet svrbi guzica. Pa dobro bre, šta je sad u pitanju - pundravci, besne gliste, stenice ili bajata salama iz sendviča?

Nebitno.

Neka gornji tekst bude dostupan i ovde, dok Kolumnista ponovo ne proradi.

***

Slažem se sa gornjim tekstom i dodajem par sitnica:
- Vučić ne bi raspisao izbore da je "hteo" da ih izgubi. Stvar je prostija (iako upakovana u Informer masan od bureka), jer on zna da je pad podrške neminovan i hteo je da produži mandat, kao i da dodatno izblamira opoziciju pred Zapadom (procenio je da je najefikasnija i daleko jeftinija metoda za to da nema kampanju, već opozicionare prepusti jedne drugima i njihovim sujetama - što je imalo delimičan uspeh).

- Ovako besmisleni izbori nisu ni mogli da predstavljaju nekakav rasplet situacije u kojoj se nalazi Srbija, tako da je bilo nerealno očekivati bilo šta više od ovog "postnaprednjačkog" sleganja terena u kome je došlo do popunjavanja rupa u tlu koje Vučićeva vlast ostavlja za sobom na sve strane. Zapravo, Vučićeva ekipa se jeste uplela u kučinu koju je sama dodatno zapetljala.

- Za SPS me zabole taman koliko i za SPO.

- Vučićevu "razliku" pojeli su radikali i koštunjavo dverinje, baš kao što je Radul-beg ošišao sve DS-frakcije i deo "nevažećih" glasača taman za onoliko koliko mu je bilo potrebno da komotno pređe cenzus. Za to nije kriv niko drugi do Ošišanih. Fazon je u tome da SNS nikako ne može sprečiti dalji pad podrške, dok DS&Co. moraju da rade na njenom povećanju. Kako? Prosto: sikter liderima Pajtiću, Šutanovcu, Dulu, Mićunu, Tadiću, Jovanoviću, Živkoviću, Čanku. Za njima će i lokalni takvi isti, liderčići. Tako će izbiti Vučiću jedan od najjačih argumenata za saplitanje reinkarnacije jedinstvene nove Demokratske stranke, koja će morati da ga smeni sa vlasti - za dve ili četiri godine, svejedno.

- Nažalost, u atmosferi zastrašivanja koju su podgrevale obe strane (i vlast i opozicija) sluđeni građani-birači nisu mogli drugačije da procene koliki je nivo farse koja im je podmetnuta oko ovih izbora, pa su po starom dobrom običaju na to naseli. Umesto da, hladne glave, odglasaju u nedelju to što se imalo glasati (ili precrtati), ponovo je došlo do mahnitog ujedanja "ko je kriv" (baš onako kako je Gospodar to i planirao), čaršijskog lupetanja po fejsbuku bez imalo samokontrole ili želje da se argumentovano brani to što se "abruje" (slučaj viralnog širenja laži o prelivanju nevažećih glasova i glasova podcenzusnih u džakove SNS je više nego dovoljan primer, jer u domaćem izbornom zakonodavstvu ne postoji niti jedno slovo u prilog takvim tvrdnjama, samo što to niko ne želi da javno kaže). Malo više pameti i hladnih glava nikome neće biti na odmet, umesto kuknjave o penzosima, zatvorenicima, nepismenima, "belima" i ostalima koje ćete izbrisati sa lista fejsbuk prijatelja. Grdne li stvari. A i glupo je, bre, šikumije.

- Levica, kao politička opcija koja u Srbiji trenutno ne postoji (parlamentarno svakako ne, pitanje je i van skupštine da li je ima)? Ukoliko Borko Stefanović i njegovi, nakon 1% osvojenih glasova padnu u nekakav fras, pa pomisle na politički sepuku, onda nije ni trebalo da krenu u ove izbore. Pošteno rečeno, i nije trebalo sada, ali dobro je što jesu jer se samo samostalnim izlaskom na izbore gradi ozbiljna politička stranka, ili se (sa druge strane) usijane glave najbrže hlade udaranjem u zid. Borkova Levica sada ima pred sobom otvorenu situaciju: da li će glumiti domaću Sirizu, ali za daleko manje američkih para nego što to radi Tsipras, i ponuditi političku saradnju na prvom mestu Novoj stranci kako bi već sada formirali ozbiljan socijaldemokratski blok u kome će biti mesta za daleko više grupa i pojedinaca nego što se to danas misli (Siriza nije partija već koalicija, savez).

- Od lokalnih odbora svih stranaka, i količine mangupa u njihovim redovima, zavisiće i rezultat na narednim izborima. Predsednički su već naredne godine, u petnaest opština lokalni za dve. A možda i pre... svima?

Pre desetak dana je Mokranjčevu kuću u Negotinu posetio stariji bračni par iz Beograda. Oboje politikolozi u penziji, pregazili osamdeseti prag, ona se profesionalno bavila geopolitikom. Kako smo, pored Moce i Krajine, dotakli i neizbežnu temu domaćih izbora, rekli su nam sledeće: "Deco, ne trošite energiju i ne gubite vreme, ovi izbori neće ništa promeniti jer nisu ni raspisani za to. Ovi što su sada na vlasti, biće smenjeni za manje od dve godine i doći će sasvim novi i od njih drugačiji ljudi, među kojima mnogi iz inostranstva. Biće ovako još malo, i to tako mora da bude. To zna i vidi svako ko ozbiljno prati politiku, i razume šta se dešava kod nas i oko nas. Samo vi sačuvajte živce, energiju i svoje znanje, trebaće vam. Nemojte se plašiti i predati, oni to i hoće."

Hvala za ono "deco", mnogo više za ostalo.

Izbor 2016

Rade.

Matrix je ionako svuda isti.

Kako spraviti šolju vraški dobrog čaja

Upekla nešto ova hladnoća poslednjih par dana, pa rekoh sebi 'deder baci oko, vidi šta mudre internetske glave kažu kako spraviti šolju vraški dobrog čaja sproću stomačnih grčeva'.

Evo na šta nabasah:

Džordž Orvel u svojim "Esejima" ima i jednu kratku priču nazvanu "Fina šolja čaja" (A nice cup of tea), koju je objavio 12. januara 1946. godine u londonskom Ivning Standardu. On tu daje tucet saveta o tome šta sve podrazumeva jedna šolja pristojnog čaja:

1. Obavezno koristiti indijski ili cejlonski čaj. Kineski je jeftiniji, može se piti bez mleka, ali tu nema nikakve stimulacije, nećete se osećati pametnije, hrabrije ili optimističnije ako njega pijete.
2. Čaj se sprema u malim količinama, a to znači u čajniku. Onaj iz metalnog kuvala je bezukusan, dok vojnički iz kazana ima ukus na drnč ili kreč. Čajnik treba da bude od porcelana ili keramike, eventualno kalaja. Čaj je očajan ako je čajnik srebrn ili emajliran.
3. Čajnik treba unapred zagrejati; staviti ga na ringlu a ne preplaknuti vrućom vodom.
4. Čaj treba da bude jak, jer je jedna šolja jakog čaja uvek bolja od dvadeset slabog. Dobra merka je šest punih kašičica čaja na litar vode.
5. Čaj se stavlja direktno u čajnik - bez cediljki, vrećica ili sličnih sprava za mučenje dobrog čaja. Ništa vam neće faliti ako i progutate koju trunku čaja.
6. Ima ljudi koji smatraju da u čajnik treba sipati iz kotlića samo vodu koja je jedared proključala, ali ja mislim da to nema nikakvog uticaja jer je bitno da voda proključa takoreći u momentu sipanja u čajnik.
7. Čaj treba obavezno promešati, ili još bolje - dobro protresti čajnik, nakon čega treba sačekati da se listići "smire".
8. Čaj se pije iz šolje za čaj ili mleko a ne za kafu, cilindrične i duboke (nikako plitke). Samo u takvoj šolji se čaj neće već napola ohladiti dok se vi nakanite da ga popijete.
9. Sa mleka obavezno skinuti kajmak pre sipanja, inače će čaj imati kilav ukus.
10.  U šolju se prvo sipa čaj pa tek onda mleko, jer ćete jedino tako moći da kontrolišete količinu mleka u šolji, tj. kvalitet samog čaja koji ste spremili. U Britaniji postoje dve škole sipanja čaja, ali oni koji su pripadnici "prvo mleko pa onda čaj" škole nemaju pojma, šta god vam pričali.
11. Na kraju, osim ako nije na ruski način, čaj se ne pije sa šećerom - to mu uništava originalni ukus. Isto tako možete staviti biber ili so, ali pravi čaj podrazumeva gorak ukus i tako treba da ostane. Ako ga zašećerite, onda to više nije ukus čaja već šećera. Svaki iskreni ljubitelj dobrog čaja nikada ne bi šerbetom zamenio svoj omiljeni napitak.

Daglas Adams, autor "Autostoperskog vodiča kroz galaksiju", pojašnjava svojim američkim prijateljima zašto ne shvataju engleski ritual ispijanja čaja, uz opasku da Amerikanci nemaju pojma šta je to, jer nikada u životu nisu popili kvalitetnu šolju čaja. Razlog - zato što sve rade naopako. Doduše, ni većina Engleza nije ništa bolja od Amerikanaca, smatra on. 
Njegovi saveti za dobar intergalaktički čaj su sledeći:

1. Skoknite do Marks&Spensera i pazarite pakovanje Erl Greja. Vratite se odakle ste pošli i stavite da se u lončiću kuva voda kojom ćete pristaviti čaj.
2. Dok se voda kuva, otvorite paketić i usnifajte miris sadržaja. Pazite, može vam se malo zavrteti u glavi, ali nema frke jer je to ovde u potpunosti legalno.
3. Kada se voda ugreje, ulijte malo u čajnik, promešajte pa je odlijte nazad.
4. Da vam olakšam muku, umesto listića stavite 2-3 vrećice čaja u čajnik (zavisno od njegove veličine). Neka vam voda opet proključa i onda je brzo prelijte iz lončića u čajnik.
5. Neka tako odstoji dva do tri minuta, pa potom sipajte u šolju.
6. Neki ljudi će vam reći kako mleko ne treba mešati sa Erl Grej čajem, dovoljna je samo kriška limuna. Ko ih šiša, ja volim sa mlekom. Ako se i vama tako sviđa, onda prvo sipajte malo mleka u šolju pre nego što dolijete čaj. Ukoliko sipate mleko u vreli čaj, ono će se opariti i zgrušati. Ja znam da moj način smatraju društveno nekorektnim - društveno korektno je sipati mleko u čaj - ali društvena korektnost tradicionalno nema blage veze sa razumom, logikom ili fizikom. U stvari, u Engleskoj se uopšteno smatra društveno nekorektnim da razmišljate ili ste u nešto upućeni. Imajte to na umu kada nam dođete u goste.

Usred Bitke za Britaniju (26.01.1941), Čerčilova vlada je preko tzv. Imperijalne kancelarije za čaj plasirala 10-minutni propagandni film nazvan "Saveti za spremanje čaja", u sklopu kampanje smanjenja panike nastale usled besomučnog nacističkog bombardovanja 16 najvećih gradova u Engleskoj i Škotskoj. Kampanja je bila praćena posterom "Samo mirno i produži dalje" (Keep calm and carry on). Sam postupak spremanja čaja, u okviru ove kampanje, predstavljao je održanje svakodnevne rutine i privida normalnog života u uslovima ratne oskudice i stalne pretnje stradanja.

Dakle, šta je valjalo činiti da bi se napravio jedan pristojan anti-naci engleski čaj:

1. Čaj treba držati u dobro zaptivenoj kantici, što dalje od sira, sapuna, začina i drugih stvari sa jakim mirisom. Takođe, čaj ne sme da stoji na podu ili kraj zida. 
2. Treba uvek koristiti kvalitetan čaj. Jeste nešto skuplji, ali ugođaj će isplatiti svaki peni.
3. Koristiti svežu vodu. Od ustajale vode se pravi ustajao čaj, a to ne treba nikome - naročito ne u ratna vremena.
4. Obavezno ugrejte čajnik pre nego što u njega stavite listiće čaja i vruću vodu. Primeniti ispravan odnos čaja i vode u čajniku. Staviti čaj u vodu koja nije ni doključala niti preključala. Neka čaj odstoji tako 3-5 minuta da pusti svoju aromu (to će biti dovoljno za većinu vrsta čajeva).
5.  Koristite samo čajnike od porcelana, keramike ili nerđajućeg čelika, izbegavajte emajlirane i limene.
6. Ne sipajte mleko u čaj previše brzo, sačekajte zadnji mogući trenutak.

Na kraju, naletih na domaće čudo: Dragicatravarka.rs i njeni saveti za čudesne čajeve! Svoje ogromno i neutaživo znanje o flori ona pretače u čajeve koji nisu na prodaju, već ih isključivo poklanja prijateljima. Njeni čajevi "moraju da imaju karakter", a neki se čak i jedu! Kako ona kaže, svaki njen čaj koji smisli, prvi proba njen bračni drug kako bi bila sigurna da radi. Čajeve rado konzumiraju i njegovi najbliži prijatelji i saradnici koji, kako sami kažu, u njima uživaju dok meditiraju između dva državnička posla.
Elem, njen recept za pošten domaći čaj je daleko jednostavniji ali i efikasniji od prethodna tri engleska:

1. Nabrstiti koju god travuljinu hoćete (najbolja je ona oko zadužbine u Bajčetinskom rezervatu, iznad koga su hemtrejlsi zabranjeni pod pretnjom PVO fast-risponsa), osušiti je na suncu, sitno naseckati i čuvati u kantici od Santos kafe. Smuljati količinu po želji u vrelu vodu. Mleko, med, rum, tomovaču, surutku, šećer, kanu, zeolit, limontus, propolis, ricinus i ostale arome dodati po želji i nameni.
2. Obavezno dodati kašičicu broma.

E tu me nešto preseče uspomena na nišku "Kožaru" i regrutaciju 1983. i to baš u ovo doba godine. Ja i moj kum smo prvi završili one retardirane preglede i vađenje krvi, sišli u menzu, a prisutni vojnici nam dobaciše 'ej, dođite ovamo s nama, ako sednete gde i ostali uvaliće vam čaj s bromom'. Onaj smrdljiv na metal, antierektilni, kao uvertira za poslednji pregled kod psihologa gde te teraju da razgaćen stojiš pred medicinskim sestrama.

I tako, preskočio sam čaj večeras, baš kao i onomad.

George Orwell: A nice cup of tea (12.01.1946)

Chriss Higgins: George Orwell's 11 tips for proper tea making (Mental Floss, 23.01.2016)

Colin Marshall: George Orwell and Douglas Adams explain how to make a proper cup of tea (Open Culture, 08.07.2013)

Douglas Adams: Tea (h2g2, 12.05.1999)
Keep calm and carry on: History

Dan Colman: 10 golden rules for making the perfect cup of tea (Open Culture, 03.05.2013)

Dragica, ta šumadijska sveznalica: Prva dama Srbije je prava krotiteljka prirode! (Espreso, 20.01.2016)

Daning-Krugerov efekat

Ukoliko nameravate da sopstvene sposobnosti precenite u znatnoj meri, dovoljno je da uradite jednu od dve sledeće stvari:

a) pokidajte se od kokaina, ili

b) sedite za volan vašeg auta

Samo, šta ako je taj problem daleko dublje usađen u ljudsku psihu? Zaista, šta ako se naša nemogućnost da sagledamo sopstvenu nesposobnost u potpunosti poklapa sa nivoom naše nesposobnosti? Naravno, niko od nas ne može baš sve da uradi kako treba, ali svi smo imali prilike u životu da susretnemo ljude koji nemaju nikakve veze sa drogom ili vožnjom auta, što ih nikako ne sprečava da debelo ne shvataju sopstvenu nesposobnost da urade nešto dobro. Razlog tog problema leži u činjenici da su svi oni najobičnije gluperde. Oni nemaju blage veze o tome koliko su glupi.

Saznanje o tome koliko ste u nečemu dobri zahteva isti nivo sposobnosti kao i za njegovu realizaciju. To je jedna zaista neverovatno smešna stvar, jer ukoliko niste apsolutno dobri ni u čemu onda u potpunosti patite i od nedostatka sposobnosti da prepoznate tu svoju nesposobnost. To bi, u načelu, bio kratak uvod u Daning-Krugerov efekat (Dunning-Kruger) - kognitivni poremećaj kod koga nekvalifikovani pojedinci pate od iluzivne superiornosti, pogrešno procenjujući sopstvene sposobnosti daleko višim nego što je to realno, usled metakognitivne nemogućnosti poimanja sopstvene nesposobnosti. Po istom principu, i oni sposobni često potcenjuju svoju relativnu kompetentnost, pogrešno pretpostavljajući da su zadaci koji su za njih relativno laki - podjednako laki i ostalima.

John Cleese: "Stupid people have no idea how stupid they are"

Ova pojava je dobila ime po dvojici istraživača sa Kornel Univerziteta, Džastinu Krugeru i Dejvidu Daningu,sa kojima se Džon Kliz sprijateljio tokom svoje profesorske karijere na tom univerzitetu (gde je, između ostalog, održao predavanje o kreativnosti, dinamici grupe i poznatim ličnostima). On se pozvao na istraživanje Daninga i Krugera u video-odgovoru (Džon Kliz razmatra vaše zaludne komentare) svakojakim komentarima na YouTube klipove Pajtonovaca. U konkretnom slučaju, njegov odgovor se odnosi na spominjanje imena nekih političkih komentatora u komentarima na skeč "Debil godine iz više klase" (1970). Po Klizu, to objašnjava "ne samo Holivud, već i skoro celokupan Foks Njuz".

Oni koje podjednako interesuju fenomen kognitivnosti i konzervativci sa američke političke scene, sigurno su pogledali dokumentarce Erola Morisa "Dveri Nebeske", "Kratka istorija vremena" i poslednji "Poznato neznanje", koji je zapravo snimak jednog podužeg razgovora sa Donaldom Ramsfeldom (bivši američki ministar odbrane). Dokumentarcu je prethodio članak u pet nastavaka, objavljen u Njujork Tajmsu, naslovljen "Anosognozička dilema" (2010); povod za tekst nije bila samo Morisova fascinacija Ramsfeldom već i njegova umalo-pa-opsednutost Daning-Krugerovim efektom. U tom članku, Moris intervjuiše i samog Daninga, koji na kraju teksta zaključuje: "Nismo preterano dobri u poznavanju onoga što ne znamo."

Daning u prvi plan ubacuje Ramsfelda, i naročito njegov govor na temu "nepoznatog neznanja", po kome je Moris naslovio svoj članak. On otprilike ovako glasi: "Postoje stvari o terorizmu za koje znamo da ih znamo. Postoje stvari za koje znamo da ih ne znamo. A postoje i one stvari za koje ne znamo da su nam nepoznate - mi ne znamo da za njih ne znamo."
Tužno, zar ne?
Daning smatra da je takva izjava ispala "najpametnija i najskromnija izjava koju je te godine čuo u javnosti" (asocijacija na pomenuti skeč Pajtonovaca se sama nameće). Za njega je spominjanje "nepoznatih nepoznanica" sasvim u redu; on smatra da bi se dopala i mnogima drugima samo kada bi znali da to nije originalno Ramsfeldova izjava, već da je to pojam koji potiče iz sveta dizajna i inženjeringa.
Možda bi čak mogli da je povežu i sa Ministarstvom za blesavo hodanje?
Ko zna... zna.

Colin Marshall (Open Culture, 31.12.2014)

Pokušajte da zamislite osobu koja istovremeno pati od:

- Daning-Krugerovog poremećaja: ne zna da ne zna, jer je ubeđen da sve zna
- logolepsije: opsednutost rečima, naročito onim za koje misli da ih znaju samo pametni poput njega (problem je što takvi ne postoje jer je on najpametniji, shodno prvoj stavci), teško izgovorljive, još teže razumljive i najteže shvatljive zašto ih uopšte koristi
- logoreje: dijarejična potreba da ne zatvara usta, uglavnom govoreći besmislice (u najvećoj meri su to reči iz druge stavke)
Takvom u potpunosti pristaje da formira ministarstvo koga se Monti Pajton ne bi odrekao. 

Negotin, 12. aprila o.g. u jutarnjim časovima

A sada zamislite jedan narod opisan u gornja tri stava.

...
Sram vas bilo.

Jävla helvete

Najavljena još jedna lista za srbijanske izbore 24. aprila.

Pa kad mogu tri ruske stranke, buljuk kvazipenzionerskih, kriptokineska, staregipćanska, lažnovlaška, može valjda i jedna juto-gitska, nosilac liste Beowulf. Šta je tu smešno - vi Srbi ste kao ozbiljni sa svojim partijama, a mi vikinzi nismo?! Jävla helvete ni är, jävla vi inte!

Đavola jeste.

Đavola nismo.

Nebojša

Dragoš Ivanović

Mirko Đorđević

Republika...

dr Nebojša Popov

20.09.1939. - 07.04.2016.

Poslednji tekst* Nebojše Popova za poslednji broj Republike:

TEŠKOĆE U POIMANJU ELITE

Sukob oko legitimnosti poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.

Decenijama čitam radove Latinke Perović, i uvek sam imao šta vredno da pročitam. Ovoga puta ograničiću se na nekoliko kritičkih zapažanja.
Prvo o samom pojmu elite. Brojni su sporovi oko pojma elite kao kvalitativnom pojmu ili prosto deskriptivnom, kao skupini ljudi koji se nalaze na vrhovima hijerarhije moći novca, politike i ideo­logije. Neću se upuštati ni u izbor osoba koje analizira. Ovde je međutim, sporan pojam "nepoželjna" elita. Šta to znači? Koja je poželjna, a koja nepoželjna i sa kog stanovišta je neka poželjna, a neka nepoželjna? U literaturi se smatra da se putem slobodnih izbora može ustanoviti šta je poželjno za jedno društvo, kako treba da se ponaša elita. Tamo gde nema slobodnih izbora stvar je komplikovanija. Tu je pitanje ko određuje šta je poželjno. U našem slučaju reč je o jednom sistemu koji nije imao slobodne izbore, koji je imao dosta nerazvijenu demo­kratsku tradiciju, nerazvijenu kulturu, ali su jake dimenzije lične vlasti, tako da su oni koji su imali veliku vlast, skoro neograničenu, postavljali ljude koje su cenili najboljim, poželjnim, i istovremeno udaljavali one koje su smatrali nepoželjnim.

Suština problema legitimnosti
U konkretnom slučaju reč je o sudbini onoga što se naziva liberalima u Srbiji. Reč je naime o jednoj grupi intelektualaca i političara koji su proglašeni liberalima po starom boljševičko-staljinističkom običaju, kao jedna vrsta kadrova koji potcenjuje opas­nost od neprijatelja/protivnika, koji se nedovoljno energično bori protiv toga. U jesen 1968. godine najmoćniji čovek u partiji i državi, Josip Broz Tito, očekivao je da će novi sastav CK SK Srbije koji je on postavio ostvariti zadatak koji im je pos­tavljen, kazniti one u našoj zemlji koji su zlo­upo­trebili studentske demonstracije, studentski pokret 1968. godine da nametnu neke svoje interese, neke svoje ideje i ideologije. Od 1968. godine na dalje on je to često ponavljao i na tome je insistirao.

Ja sam se bavio malo time, istraživao, pa bih rekao da imam razumevanje za njegovu zabrinutost - mislim na Titovu, jer te demonstracije, a naročito štrajk Beogradskog univerziteta juna 1968. godine, zbog nasilja prema studentima otvorili su pitanje o legitimnosti poretka koji koristi monopol na fizičku silu, a da se pritom ne zna ko naređuje korišćenje tog monopola. To je, inače, suština problema legi­timnosti političkog poretka. Ja naravno ne znam da li su u novom CK otvoreno o tome govorili, da li prihvataju takav zadatak, da li su nešto obećali ili nisu, ali znam da je Tito na tome uporno insistirao i da je bio pritisnut većinom svojih najvrednijih i najodanijih sledbenika.
Treće, ima u knjizi rečenica koja me je začudila u kojoj se kaže za 1969. godinu "na površini sve je bilo mirno" (strana 649). Mislim da se to autorki omaklo jer ko god je tada prosto bio prisutan, čak i ne mora biti istraživač, već da je samo čitao novine i slušao šta ljudi pričaju, ili gledao televiziju, mogao je gotovo svakodnevno pratiti talase represije tog režima koji je tražio kažnjavanje krivca za 1968. godinu, naročito ekstremne levičare, ne samo za 1968. godinu, nego je to bila prilika da se počiste neprijatelji svih boja i svih vrsta tako da su organizovani razni sudski procesi. Sve se vrtelo uglavnom oko Beograda, Beogradskog univerziteta, naročito Filozofskog fakulteta i potom je potražena neka grupa koju primerno treba kazniti, to je ono što se u istoriji teorije zove "žrtveno jare". Tako bi bila namirena želja ili zahtev vrhovnog gospodara. Vodio se potom jedan vrlo dug i mučan razgovor, opet vrlo karak­terističan, neinstitucionalni, to nije ni Skupština ni CK, već, kako kažu, razgovor sa drugom Titom, gde su uglavnom njegovi lojalni sledbenici kritikovali Nikezića, Latinku i ostale iz CK zbog toga što su popustljivi, što su nekakvi modernisti, što imaju neke rezerve prema Sovjetskom savezu, a nemaju prema Zapadu. I u tom trenutku pojavio se jedan spisak na kome su se nalazili kandidati za "žrtvenog jarca". Izgledalo je da će Tito biti zadovoljan; međutim, vraga - nije bio zadovoljan. Nastavljan je pritisak dok ljudi koji su tada činili vođstvo Centralnog komiteta Srbije nije podnelo ostavku, umesto da budu puki poslušnici ili poželjna elita.

Legitimacija iracionalnom poretku
Četvrto, kad se pažljivo čita i knjiga, a i izvorni dokumenti, može se primetiti da je glavna pažnja usmerena na to kako Tito reaguje na njih, a ne da li je on u pravu ili nije u pravu. Rekao bih da je to jedna vrsta snishodljivosti, a ne samo poštovanja i da je zbog te nedovoljne distance prema harizmatskom vođi kao osloncu vladajućeg poretka data izvesna legitimacija harizmatskom iracionalnom poretku koju je oličavao Tito. To može da izgleda kao dosta teška ocena, ja bih bio spreman da je branim jer ne može se tumačiti bilo koji kult ličnosti pa ni njegov, ni Staljinov ni Lenjinov, ni bilo koga drugog, bez učešća saradnika i podanika u stvaranju tog kulta ličnosti. Dakle, u stvaranju Titovog kulta učestvovali su ne samo oni koji su mu bili do kraja odani i lojalni nego i oni koji nisu bili, čak i neki koji su bili protivnici, tako se on mogao dugo održati na vrhu vlasti.

Obnova stare ideologije
Taj sukob oko legitimnosti tog poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.
Šta je sledilo? Ubrzo kada odu ovi koji su nazvani liberalima naći će se oni koji će požuriti da ostvare zadatak i Titove želje; počistili su sve što su mogli da počiste, pokažnjavali su ljude po novi­nama, časopisima, pozorištima, filmskim preduze­ćima, krenuli u žestoku kampanju protiv takozvanog "crnog talasa", obnovili ideologiju koja je bila neprikosnovna do 1948. godine. I sam Tito je više puta govorio da su oni možda poranili, požurili, preterali. Obnovljena je dakle ta stara ideologija, na njoj su nastale nove tzv. elite i došlo je do afirmacij, ne revolucije kao poretka slobode, nego revolucije kao poretke jedne partije i njenog vođe, vladajućeg vođe. To se kasnije donekle rastvorilo u vremenima koja su došla, u onome što se zove nacio­nalna revolucija ili populistička revolucija, to više nije ni "staljinizam", ni socijal­demokratija, ni libe­ralna demokratija, ne zna se tačno šta je, to je jedan bućkuriš i zato mislim da je jako važno precizno utvrditi u čemu je bio spor između liberala u vrhu partije Srbije i Tita u ono vreme i neposredno pre toga, ali i posle toga. Bez toga mi ne znamo kako smo se našli u ovom stanju, niti možemo slutiti ima li izlaza iz njega. 

* Autorizovano izlaganje na predstavljanju knjige Latinke Perović "Dominantna i neželjena elita" (Dangraf Beograd, 2015), održanom u "Zelenom zvonu" u Zrenjaninu 18.10.2015.

***

Na pitanje Kako smo dospeli dovde, odgovor je jasan:
dr Nebojša Popov
"dr" Nebojša Stefanović

Zato.