- Sada prepuštam govornicu njegovoj ekseleniciji Aleksandru Vučiću nakon koga sledi gospođa Osmani-Sadriu, na po tri minuta svakom shodno dogovoru, pošto smo već utrošili dosta vremena. Hvala.
- To nije bilo dogovoreno, ali nema veze.
- Bilo je dogovoreno, ali...
- Ne, nije bilo dogovoreno.
- ... upravo mi je predočeno da ste se vi i ona dogovorili, i ne prihvatam da je sada predstavljate kao lažova! OK?
- Ja samo... ja... ja...
- Dakle, hvala vam gospodine predsedniče. Imate tri minuta.
- Hvala.
Da je stvarno išao u vojsku, umesto što laže i o tome, znao bi da se ožičenom Maljutkom ne ide na HIMARS.
To što Oskar radi po belom svetu, obična je predstava striktno za unutrašnju upotrebu. U njega njegovi ovde gledaju kao mesiju i spasioca dok ga tamo, u stvarnom svetu, smatraju za korisnu budalu koja je već debelo zabrazdila u poslednje trenutke roka trajanja koje pokušava očajnički da produži. Njega na tronu Srbistana drže samo dve stvari: 1. laganje i 2. pare kojima "kolektivni Zapad, NATO, EU, USA i ostali mrzitelji Srbije i srpskog (na)roda" plaćaju te laži. Laganje je njegov prirodni habitat u kome pliva, ali bez para od toga ne bi bilo ništa. A sada se konačno došlo - do para. Nije samo zaprećeno zavrtanjem deviznih slavina, već i međunarodnom istragom o do sada svemu bačenom na kradikalsku stabilokratiju.
Neće valjati, nikako.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.
Poslednji njegov igrokaz pred (proređenom) publikom u UN, i potonji odijum besnila i mržnje na njegovom licu i u svim domaćim medijima koji traje već treći dan bez prestanka, najbolje se daju opisati pasusom iz Orvelove "1984" u kome se govori o čuvena "dva minuta mržnje" - propagandnoj metodi potpirivanja i eksplozije mržnje nakon koje sledi postorgazmično ispiranje mozgova svih koji u tome učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.
Svi.
(Okeanija - Pista Jedan, sala Ministarstva istine, od 11:00 do 11:02)
Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše počela.
Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Partije. Svi kasniji zločini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.
Vinstonova dijafragma se beše zgrčila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim čupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u dugom tankom nosu pri čijem su vrhu čučale naočari. Bilo je nalik na ovčju glavu; nečeg ovčjeg je bilo čak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maršu - stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.
Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovčje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo - ukoliko se uopšte i pričalo - o njoj, govorilo se jednostavno "ona knjiga". No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni blejavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Čak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše počela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati težak rečnik Novogovora i baci ga na ekran. Rečnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.
Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je nasmrt gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovaće je i preseći joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer joj je oko slađanog gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.
Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:
RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ
No, lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao "Spasioče moj!", ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.
Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: "V-B! V-B! V-B!", bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B - težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko "V-B! V-B!" ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo - ako se uopšte i desilo.
To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka.
***
Veliki Oskar je napredovao u odnosu na Velikog Brata, umesto dva dobio je čak tri minuta za svoju Mržnju, o kojoj će potom tri dana njegovi mediji u Kradikalstanu laprdati i ispirati višestruko isprane mozgove stanovnika ove farme. A onda će svi oni, tako isprani i provučeni kroz propagandnu SNS centrifugu, krenuti da po ugledu na Orvelove članove Partije skandiraju - umesto VB! VB! inicijala Velikog Brata - inicijale Velikog Oskara:
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.
O Dva minuta mržnje:
