Tri minuta mržnje

- Sada prepuštam govornicu njegovoj ekseleniciji Aleksandru Vučiću nakon koga sledi gospođa Osmani-Sadriu, na po tri minuta svakom shodno dogovoru, pošto smo već utrošili dosta vremena. Hvala.
- To nije bilo dogovoreno, ali nema veze.
- Bilo je dogovoreno, ali...
- Ne, nije bilo dogovoreno.
- ... upravo mi je predočeno da ste se vi i ona dogovorili, i ne prihvatam da je sada predstavljate kao lažova! OK?
- Ja samo... ja... ja...
- Dakle, hvala vam gospodine predsedniče. Imate tri minuta.
- Hvala.

Da je stvarno išao u vojsku, umesto što laže i o tome, znao bi da se ožičenom Maljutkom ne ide na HIMARS.

To što Oskar radi po belom svetu, obična je predstava striktno za unutrašnju upotrebu. U njega njegovi ovde gledaju kao mesiju i spasioca dok ga tamo, u stvarnom svetu, smatraju za korisnu budalu koja je već debelo zabrazdila u poslednje trenutke roka trajanja koje pokušava očajnički da produži. Njega na tronu Srbistana drže samo dve stvari: 1. laganje i 2. pare kojima "kolektivni Zapad, NATO, EU, USA i ostali mrzitelji Srbije i srpskog (na)roda" plaćaju te laži. Laganje je njegov prirodni habitat u kome pliva, ali bez para od toga ne bi bilo ništa. A sada se konačno došlo - do para. Nije samo zaprećeno zavrtanjem deviznih slavina, već i međunarodnom istragom o do sada svemu bačenom na kradikalsku stabilokratiju.

Neće valjati, nikako.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.

Poslednji njegov igrokaz pred (proređenom) publikom u UN, i potonji odijum besnila i mržnje na njegovom licu i u svim domaćim medijima koji traje već treći dan bez prestanka, najbolje se daju opisati pasusom iz Orvelove "1984" u kome se govori o čuvena "dva minuta mržnje" - propagandnoj metodi potpirivanja i eksplozije mržnje nakon koje sledi postorgazmično ispiranje mozgova svih koji u tome učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.

Svi.

Džordž Orvel "1984":

(Okeanija - Pista Jedan, sala Ministarstva istine, od 11:00 do 11:02)

Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše počela.

Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Partije. Svi kasniji zločini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beše zgrčila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim čupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u dugom tankom nosu pri čijem su vrhu čučale naočari. Bilo je nalik na ovčju glavu; nečeg ovčjeg je bilo čak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maršu - stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.

Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovčje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo - ukoliko se uopšte i pričalo - o njoj, govorilo se jednostavno "ona knjiga". No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni blejavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Čak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše počela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati težak rečnik Novogovora i baci ga na ekran. Rečnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je nasmrt gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovaće je i preseći joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer joj je oko slađanog gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.

Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO

NEZNANJE JE MOĆ

No, lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao "Spasioče moj!", ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: "V-B! V-B! V-B!", bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B - težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko "V-B! V-B!" ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo - ako se uopšte i desilo.

To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka.

***

Veliki Oskar je napredovao u odnosu na Velikog Brata, umesto dva dobio je čak tri minuta za svoju Mržnju, o kojoj će potom tri dana njegovi mediji u Kradikalstanu laprdati i ispirati višestruko isprane mozgove stanovnika ove farme. A onda će svi oni, tako isprani i provučeni kroz propagandnu SNS centrifugu, krenuti da po ugledu na Orvelove članove Partije skandiraju - umesto VB! VB! inicijala Velikog Brata - inicijale Velikog Oskara:
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.

O Dva minuta mržnje:

- Građanski krug: Leteći cirkus Željka Mitrovića (post #1755, 25.07.2019)

Sve vas voli Otok Goli

Kad svinja naredi kerovima da ga vole ovce.

- Farma Srbija

Na početku predizborne kampanje za neraspisane ponovljene nove beogradske (i ne samo te) pokradene izbore umesto istrage i zatvora za odgovorne, okupljeni & od strane Kolovođe u Šumicama popišani kradikali mogli su konačno saznati i to da On već piše svoju autobiografiju koja će biti svojevrsni nastavak Orvelove "1984".
Zvaće se "1948 - Povratak u budućnost".

Sve vas voli Otok Goli.

Sve vas boli... i to sve više.
Bolje bi vam bilo da se lečite, počnite od vrha.

I tačka.

Vreme sporta i razonode

"Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni."

Ova rečenica kao da je prepisana iz nekog partijskog udžbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prolove ropstva. U stvari, o prolovima se znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kocka ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško. Među njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, šireći lažne glasine i likvidirajući ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokušaja da se zadoje ideologijom Partije.

Nije bilo poželjno da prolovi imaju čvrste političke poglede. Od njih se tražio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duže radno vreme ili smanjenje sledovanja. čak i kad su postajali nezadovoljni, kao što se ponekad dešavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajući opštih predstava, mogli usredsrediti samo na sitne pojedinačne trzavice. Veća zla po pravilu nisu primećivali.

Čak se i obična policija retko mešala u njihove poslove.

- Džordž Orvel "1984"

Stadioni nisu dizajnirani za "kulturno obrazovanje" potlačenih, već za njihovu "pacifikaciju" (depolitizaciju) i idiotizam. "Sport je najjeftinija duhovna hrana za (radne) mase koja ih drži pod kontrolom" - ovo je najtačnija sociološka (politička) definicija sporta do koje je, posle Prvog svetskog rata i tadašnjih revolucionarnih pokreta u Evropi, došao "otac" modernog olimpizma Pjer de Kuberten. Sport postaje način uništavanja klasne svesti i prebacivanja borbe sa političke na sportsku arenu. Stadioni nisu hramovi kulture već lomače za spaljivanje nezadovoljstva potlačenih. To je ono što određuje njihov izgled: stadioni su savremeni koncentracioni logori za ljude lišene građanskih i ljudskih prava.

Utakmica je povod za davanje oduška čoveku sve više lišenom svojih prava, i ne odražava ljudsko "zlo" već patnju i očaj. Sportski spektakli su način pretvaranja kritičkog i ka promenama orijentisanog potencijala ljudi lišenih prava u agresiju usmerenu prema tzv. "protivnicima" - koji pripadaju istoj klasi potlačenih - i način izazivanja sukoba između njih. To je osnova na kojoj se formiraju navijačke grupe: umesto da svoje nezadovoljstvo okrenu prema vladajućem poretku, mladi ga okreću ka drugim navijačkim grupama, koje su takođe žrtve neljudskog poretka. "Navijačke mase" su oblik degeneracije radničke omladine, dok je fanatizam navijača oblik degeneracije njene kritičke svesti. Simboli i slogani pod kojima se mladi okupljaju ne govore o slobodi, bratstvu, miru, saradnji, ljubavi: oni su fašističkog karaktera.

- Ljubodrag Duci Simonović "Sport i drama"

📺⚽🍺💰

Iako su Orvelove, de Kubertenove i Simonovićeve reči bezmalo identične - i sve izgovorene pogleda okrenutog Zapadu - razlika između njih trojice je poput one između neba i zemlje.

Džordž Orvel je vizionarski upozoravao Zapad, na osnovu ličnog iskustva kako u Španskom građanskom tako potom i u Drugom svetskom ratu, šta će se desiti bude li (prvenstveno britanska) intelektualna elita nastavila da koketira sa Staljinovim budalaštinama.

Pjer de Kuberten je toliko duboko zabrazdio u vreme Olimpijade u Berlinu 1936. da su se nakon nje on i Hitler "gađali" međusobnim ljubavnim čestitkama, slaveći i hvaleći sportsko jačanje duh(ova) nacije... "Kraft durch Freude" kao nacistička verzija olimpizma, po prepodobnom Gebelsu.

Šta tek reći o filozofu, pravniku i sportisti Ljubodragu Simonoviću Duciju - a ne spomenuti svevremensku zaljubljenost u Slobodana Miloševića, dan-današnje bljuvotine na račun ubijenog Zorana Đinđića ("i šta još ostaje da izmisle posle parastosa Đinđiću, parastos Hitleru?"), gostovanja samo po medijima angažovanim na nacionalnim radovima, prozivanje Vučića striktno kao lopova i izdajnika jer je prodao Kosovo i Srbiju, "nemci hoće da nam otmu Vojvodinu uz pomoć autonomaša koji su najgora fašistička banda kao u Ukrajini... kao što je radio Đinđić (koji je upropastio privredu u Srbiji)... ništarije smrdljive", "Klinton je zabranio da se do 2030. pojave dokumenta, Kenedija je ubilo osmoro ljudi", "Soroš, Soroš... šta rade radnicima danas te bitange kapitalističke", "Rusija će imati u Srbiji vojnu bazu da štiti i sebe i nas"... i još bezbroj kilotona baljezgarija po internet portalima patridiotske provenijencije. Kao da su Drainac, Jonić, Micić i Justin Popović ustali iz groba pa sa Ducijem, držeći se svi međusobno za uši, odigrali Olimpijsko kolo u pet krugova, crnih da crnji ne mogu biti. Sve gorenavadeno, pa i ono o sportu, u toj glavi spada u nametnuto zlo "zapadnih vrednosti". E, al' zato u Rusiji... intelektualna elito srBska.

Džaba zlato, kad Duciđokovićšapićšpanovići & ostali medaljodarodAVci sve to bacaju u blato.

Ergo, važna je samo zabava za prolove - na sportskim terenima, i naročito van njih.

Konstatacija na račun sporta, bez obzira na autora, kao alatke u tehnologiji potlačivanja - stoji.

Ubeđen sam da bi Mirko Đorđević, da je živ, danas rekao - mrtva trka između "sporta" i "crkve".
Baš kao što je i mrtva trka između navijača i botova/sendvičara, ko je veći terenski bašibozuk kradikala.

4891

egroeG llewrO "4891"

Po ko zna koji put: Orvelova "1984" je napisana kao upozorenje, a ne kao priručnik za vladanje.

Ali... ne vredi. Džabe pričaš budalama koje ništa ne čitaju.
Istorija je majka ludosti.

Ovde.

U rikverc

Da li se sećate pacova, hijena, domicilnih ništarija, domaćih izdajnika, stranih plaćenika i lokatora? Onih, koje je tadašnji Ministar Istine Aleksandar Vučić, zajedno sa ostalim Miloševićevim satrapima besomučno 24/7 prozivao? Ne? Naravno da se ne sećate jer vam je i ono malo preostalog mozga trajno isprano 5G koronom sa silnih pinknformera u vlasništvu Aleksandra Vučića, sadašnjeg Predsednika Istine.

Btw, valja se iznova podsetiti: na današnji dan, u Srbiji su glasačka mesta još uvek otvorena - pa vi vidite, uskočite ako Arhiparazitu zafali još koji glas... U RIK-u je sat već mesec i kusur dana zakucan na 19:59, k'o da je bio neki zemljotres.

Priča se da je u Srbiju stigla velika pošiljka višestruko recikliranog ruskog toalet papira sa prigodnim motivima, od sibirske kestenovine, četvoroslojnog za po svaki od famozna četiri stuba državne politike sedenja na dve stolice; onog istog papira na kome su bili štampani glasački listići za poslednje izbore (specijalni kineski telefoni za slikanje istih su ionako već duže vremena na tržištu), oni isti na koje ćemo se grejati naredne zime. Navodno, svaka rolna ovog papira ima dva lica, prvo je predviđeno za vlast a drugo za opoziciju srBsku.

Priča se i da su prve pristigle rolne hitno preusmerene na adrese ambasada velikih svetskih sila i stranih centara moći u Beogradu. Na njihov zahtev.

Evrazija i Istazija trenutno odaju privid združenog poduhvata protiv Okeanije, ali... znate već kako to obično ide u večno proleće 1984, dok svi satovi otkucavaju 13 sati a mi izdajemo jedni druge (i sami sebe) pod kestenovom senkom.

E - to vam je Vučić šiljio na današnjoj KZN, umalo cela dva sata.

Orvelova distopija "1984" počinje rečenicom koja u Velikoj Britaniji i SAD deluje nadasve čudno:

"Bio je to jedan vedar i prohladan aprilski dan, a satovi su otkucavali trinaest."

Britansko-američki sistem prikazivanja vremena podrazumeva dvanaestočasovnu skalu sa naznakom AM/PM (pre/popodne), ali u ovom slučaju se trinaesti čas ne odnosi na način na koji vreme prikazuje ostatak sveta (u UK/USA dvadesetčetvoročasovno vreme nazivaju i "military time", vojno), već na jednu staru izreku iz engleskog jezika koja kaže da "trinaesti otkucaj časovnika ukazuje na to da neki događaj ili otkriće dovode u pitanje sve u šta se do tada verovalo". Drugim rečima, trinaesti otkucaj sata ne dovodi u pitanje samo sopstveni već i kredibilitet prethodnih dvanaest.

Kod Orvela, to čitalac neizostavno mora da primeti, trinaesti sat ne otkucava samo Vinstonov časovnik, bio on ispravan ili ne. Pisac na samom početku romana jasno kaže - satovi. Najverovatnije svi. U tom i takvom svetu, užasavajuće bolno nalik ovom našem danas, satovi koji otkucavaju trinaest nisu nikakva aberacija, već jedan u potpunosti normalan stil i način života.

U srpskom jeziku bi isto značenje imala rečenica "satovi su otkucavali dvadesetpet" ili "bio je trideseti februar".

Malo morgen.

Na taj način, Orvel od samog početka suptilno upozorava čitaoca da izjave o istini u tom izmišljenom (?) društvu, koje je apsolutno nemoguće izbeći od prve do poslednje stranice romana, treba sve vreme dovoditi u pitanje.

Dobrano razmišljati dok čitate.

Neki nisu čitali a neki nisu razmišljali dok su čitali, i eto nas tu gde smo sada.

Vučić tvrdi da mu dan traje dvadeset i pet sati, toliko je preokupiran borbom za Srbiju. Danas je u svom obraćanju prolupao najmanje trinaest puta. Verovatno ni sam ne zna koliko puta je ponovio "u rikverc", niti na koju temu. Počeo je sa osamnaestim otkucajem, da bi na kraju reklame bile (konačno) puštene od 19:49 do 19:59. A onda, zna se - Dnevnik, nova doza prepričavanja prethodna dva sata. Dnevnik nije počeo intoniranjem himne "Volimo te otadžbino naša", nije april, nije hladno a nije ni trinaesti čas.

Ali kao da jeste.

Sve.

AVeliki Brat je danas, svime što mu je (voljno ili ne) prešlo preko usana, još jednom otvoreno pozvao ono malo preostalih razumnih ljudi u Srbistanu da još jednom preispitaju sve što je u životu rekao ili uradio. Samo, nije u tome problem, to oni ionako rade već trideset godina. Problem je sa druge, njegove strane. Da li u redovima kradikala ima makar malo, ili više, razumnih pa da se zapitaju šta je sve pričao i radio njihov Gazda, a šta priča i radi sada. Dovršava salto mortale dug tri decenije.

Koga i šta sve prodaje za tuđe pare.

Bez kapare?

Gazije

Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek.

I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve kroza šta si prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti, i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja,  pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam.

- Džordž Orvel "1984" (1949)

Granice svakog tiranina zavise samo od granica trpeljivosti potlačenih. Ako nema otpora, nema ni napretka.
- Frederik Daglas (03.08.1857)

***

Gazija (od turske reči gazi) - termin koji je označavao počasnu titulu u Osmanskom carstvu, a danas se koristi u značenju junak, heroj, ratni junak. Izraz potiče iz iranskog jezika i označavao je plaćenike i borce na granici Persijskog carstva. Gazije su u periodima mira svoj opstanak bazirale na pljačkanju i odavale se odmetništvu i hajdučiji. U narodu se često za hvalisavca tj. onoga ko voli da se razmeće može upotrebiti izraz gazija.

Grupe gazija su bile tako organizovane da su privlačile avanturiste i različite religiozne i druge otpadnike svih nacionalnosti. Da dodamo - i članskih knjižica političkih partija.

Aleksandar Vučić, u nekim krugovima poznat i kao predsednik Republike Srpske Napredne Stranke (RSNS) koji se na svom Instagram profilu predstavlja i kao "budućnost Srbije", diplomirani pravnik i samozvani najbolji student prava u istoriji sveta&veka, gazi Ustav ove zemlje svakoga dana, časa, minuta i sekunde, i time gazi po svima nama, građanima države Srbije a ne životinjske farme u koji su on i njegova banda pretvorili ovu zemlju. Gazi on i po sebi, po svojima, po sopstvenoj diplomi i struci, ali ako se to njemu i njima sviđa to je onda njihov a ne naš problem.
Naš - i samo naš - problem smo bili i ostali mi sami. Taj isti Ustav, ma koliko bio vampirski i koštunjav, kilav, ipak je naš i jedina je prava garancija zaštite čovečnosti svakoga od nas. To smo morali znati na nedavnom referendumu, čak i da većina nije ili se pravila da ne zna već je slepo saučestvovala u tom gaženju po svima (pa i sebi).
Naravno da postoji i onaj drugi način zaštite od gaženja i ustavogazitelja, ali niko nije dovoljno lud ili voljan da se bez razmišljanja njega hvata a da prethodno ne pokuša stvar da reši mirnim putem. Problem je što većina ovdašnjih gaženih i dalje ne pokušava. Problem je i to što gaziteljima ni na kraj pameti ne pada da bi mogli drugačije da vladaju osim - zauvek.
Ali, ništa na ovom svetu nikada nije bilo niti će biti zauvek.
On i njegovi besomuci to znaju i zato su toliko sumanuti i bezobzirni u pljačkanju i gaženju (i to ne samo čizmama, potežu oni i automobile i bagere), laganju i međusobnom huškanju i zastrašivanju građana. 

Ako hoćete sliku o BudućnostisrbijeAV, zamislite kradikale u čizmama kako vas gaze gde god stignu - zauvek.
Ako hoćete sliku budućnosti bez kradikala, čizama i gaženja - onda 3. aprila više nema neopredeljenih. Kradikalske gazije moraju biti oterane perom, baš zato što sve vreme prete mačem. Stvar je jednostavna: dovoljno je da što više građana sa pravom glasa izađe na izbore i da Vučići Uveoci sami nemaju većinu (jer upravo to predstavlja njihov glavni ucenjivački potencijal). Gazije treba na izborima oterati da se ne bi smo uskoro međusobno gazili po ulicama - daleko gore nego po supermarketima. Ko god bude došao na vlast posle ove bande moraće da bude podjednako smenjiv i to je jedina slika (njihove) budućnosti koju treba svima njima jasno i glasno predočiti.
Zbog naše dece.

Al' stvarno.

Bumerang

Ne mora ovaj narod da se ugleda baš na sve strano, pa tako ni na ovu australijsku mozgalicu. Dovoljno je i naše, čuveno "kako seješ, tako žanješ". Baciš bumerang (ili bilo šta drugo, što je ove omiljeno za bacanje s ramena) pa onda godinama živiš sa strahovima i osvrćeš se na sve strane, jer ne znaš sa koje strane će da te to što si bacio zvekne.

A hoće, sigurno.

Obično iz svojih redova, s leđa.

Jer 100 se o 1 glavu obija.

Jer sve se vraća sve se plaća.

Kad tad.
Važi za svakoga, a posebno za one koji umisle da su nedodirljivi, pa se preigraju van terena.

Ko razume, shvatiće.

Apropo zajebancije sa referendumom kao kondicionim treningom za aprilske izbore, stvar je više nego jasna:

Mogla je Vučiću da iskoči iz lude glave i naredba (odsadpanadaljeiubuduće) o obaveznom uvođenju i primeni rečnika Novogovora iz Orvelove "1984", pa bi na referendumskom listiću umesto "DA" i "NE" stajalo "YES" i "UNYES". Moglo je, ali nije jer bi tada njegovim idolopoklonicima listom proključala pileća pamet pa ne bi imao ko da "ga glasa" na sledećim izborima - osim Čede i Čanka. I još nekih...

Zaista, probajte da zamislite nekog kradikala kako se ubija od dvopremišljanja pred domaćom referendumskom mozgalicom - da li da zaokruži (i slika mobilnim telefonom) "DA" ili "NEDA".
Ne ide bre, pa to ti je. Nemoguća misija. Totalni opoziv.
To bi zbunilo čak i Boška Obradovića.
Eto, i to smo rešili.

U pamet se - do aprila.

Zašto kengur

Kompletno ludilo i besnilo ovdašnje, ne samo ovih dana već poslednjih sto i kusur godina, staje u sledeći citat iz Orvelove "1984":

Dokle god su oni (Prolovi) radili i množili se, ostale njihove aktivnosti bile su beznačajne. Prepušteni sami sebi, poput raspuštene stoke po argentinskim ravnicama, vratili su se načinu života koji im se činio prirodnim, nalik nekakvom obrascu predaka... Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kockanje ispunjavali su obzorje njihovih umova. Držati ih na uzdi uopšte nije bilo teško.

- islednik O'Brajen

And now, something completely different...

Ma šta kažete - Novak Đoković je srbenda, heroj, legenda, borac protiv imperijalizma, kapitalizma, hegemonije, duboke države, farmakomafije, koronalobija, svetske antisrBske zavere, kosovar koji je poreski obveznik dinastije Renije, čovek koji je patriotska dimna zavesa za privatni biznis svoga oca i tašte, lik koji u životu nije praherom omlatio jedan tepih ali tim istim praherom mlati milione dolara baveći se sportom rezervisanim striktno za pripadnike bogataške kaste (kako na terenu tako i na tribinama)?!
I tako redom i tako dalje...

Sve to brani standardni stanovnik Srbistana koji je obavezno oduvek bio antikomunista (nemoj slučajno da bi neko...), tradicionalista, srboslavac, domoljubac, rusobrat, slavodomaćin, nedamokosovar (ali na daljinu, nikako izodavde - jokmore!), apologeta svake svinjarije koja u sebi sadrži niz od tri slova SRB (jebala ga ekstenzija), vrebač uvek prekoplotatuđeg al' nikad u svoje gaće - a takvih je ovde (ili odavde) najmanje 95%.

Gospodo, drugovi, braćo, prijatelji, rimljani, zemljaci... ova zemlja i ovaj narod u svojoj istoriji nikada nisu bili više boljševičko-staljinistički nego što to jesu danas. Nikada Srbin u svojoj istoriji nije manje bio Čovek i nikada više samo deo krda - nego danas. Nikada gluplji i neodgovorniji nego što sada jeste, a da to uopšte nema veze sa tim gde trenutno živi i radi. Štaviše, oni van su donekle čak i gori od onih u Srbiji. Tolika potreba samopotiranja sopstvene ličnosti i bežanija u izmišljenu gomilu koja sve više poprima osobine rulje a ne društva, može biti posledica samo jedne stvari - straha. Potpuni slom samoodbrambenog sistema, kolektivna i stereotipna panika, institucionalna sluđenost koja se sprovodi decenijama unazad sa retkim incidentnim kratkim periodima pauze posle kojih je obavezno sledilo još gore ludilo - sve to ostavlja posledice kako na psihu pojedinca tako i na društvo - na ne srBstvo, kao izmišljeni kolektivitet, već na društvo kao dogovornu zajednicu pojedinaca koji imaju minimum zajedničkih interesa koje štite međusobno dogovorenim i poštovanim pravilima (koje se u nekim "zločinačkim" zemljama zovu i zakoni).

Apsolutno je razumljivo da se ljudi, lišeni racionalnog reagovanja upravo navedenim metodama, vraćaju životinjskim korenima borbe za opstanak, okupljanjem u krdo iz koga prvo stradaju najslabiji i oni na rubu gomile. Rulje.

Nije problem što se plašite, iako je strah samo vaš lični izbor i ništa drugo (bol je odbrambeni prirodan mehanizam, strah to nije), razumljivo je i da je rezon tada u autu i slabije radi, ali svoj strah nećete ni umanjiti niti ćete odagnati ono što vas plaši tako što ćete se na svaki privid koske koju vam lopovi nabacuju ujedati međusobno kao besni psi po fejsbuku ili - što je daleko gore - "druge" gurati na rub krda nadajući se da će oni a ne vi biti pojedeni. Strah je razumljiv, ali ni na koji način ne može biti opravdanje ni za šta. Jer nije.

Đoković nikome od vas nije ništa više (ni manje) nego bilo ko drugi na ovoj planeti. Što to pre shvatite to ćete pre razumeti da za vaše živote nikom drugom neće "pući dugme" - osim vas samih. Srbovanje ne leči od korone, ni od besnila, niti od bilo koje druge bolesti, a najmanje od gluposti, ili sluđenosti i oguglalosti.

Neverovatna je potreba ljudi (ne samo ovde) da sami sebe pretvaraju u orvelijanske prolove, nikada lakše nije bilo bitangama da svoje zločine i lopovluke kriju iza potpunih besmislica i budalaština a da se pritom čak ni ne oznoje. Ali "svuda je tako" nije opravdanje, jer mi ne živimo svuda već ovde i sad.

Da je kojim spletom nesrećnih istorijskih okolnosti danas živ, Gebels bi se pojeo od muke što nije u svoje vreme imao fejsbuk i slična ortopedska pomagala totalitarne obeućenosti.

Na donjoj slici, umesto lika Velikog Brata na telekranu, slobodno stavite sliku onoga zbog koga ste se zakrvili, popljuvali, izujedali i besomučno vređali po nedruštvenim mrežama poslednjih dana, nedelja, meseci, godina, decenija. Nema nikakve razlike, čiji god lik bio - to će uvek zapravo biti samo odraz nas samih.

Glede Đokovića, koga utamničiše (kako njegov otac tvrdi) Riotinto kenguri, jedino je važno da se što više po internetu baljezga o toj budalaštini a ne o tome da je sve jača kampanja izlaska na referendum i zaokruživanja NE umesto bojkota. To je toliko providno, da je više besmisleno ako to još neko ne vidi. Zato je sevalo Karleušino dupe u ponoć, zato sad i ovo. Nije Đoković napravio cirkus u Australiji da bi radio referendumsku kampanju Vučiću, naravno, već zato što je glupan koga rođeni otac i tašta zloupotrebljavaju kako bi izmuzli pare od države sluđenih, ali kradikalska đubrad na vlasti to savršeno zloupotrebljavaju za svoje lopovske šeme i potpaljuju ljude da se svađaju ni oko čega. Ništa lakše, đavola bi to mogli da nema fejsbuka.

I to je sve što ćete od mene ikada više pročitati na račun Novaka Đokovića, jednog razmaženog prebogatog derišta koje se od svog glavnog sportsko-finansijskog rivala Federera razlikuje samo po godinama. Srbovanje o tenisu, kao glavnom višecevnom oruđu patridiotske borbe protiv celog sveta, zanima me taman koliko i englesko plemstvo koje je to mlataranje izmislilo da ubije vreme između dve ture kavijarske kontemplacije o tome šta predstavljaju poeni u gemovima. A vi nastavite da kunete i pljujete po tim istim "anglosaksoncima", kako baljezga hipokrit Nestorović, i naslađujte se njihovom zabavom - ako vam je i dalje lepo da budete budale koje to sebi same rade. Ništa lakše nego usrati se na sebe samog, do guše. Ali samo kad si dete. Odrastite već jednom, jebo vas onaj ko vas plaši toga da budete svoji.

Kada jednog dana konačno poraste, čak će i Novak Đoković shvatiti zašto kengur.

Ili tako, ili sikter.

***

Zaista, što reče panker Ćirilo u filmu "Nešto između": Trgnite se, otišli ste u PM. Borite se, niste deca.

Nije ti ovo 1984, bre

Čuj, "otkazao"...

Zvuči neverovatno, ali on je zaista ubeđen kako može da vuče za nos ambasadore i predstavnike Okeanije, Evrazije i Istazije istovremeno. Ubedio je sebe, ubeđen je da zbog toga i svaki Vinston Smit ovdašnji veruje u te njegove silne budalaštine. Dobro, ovo poslednje mu najbolje polazi za rukom ali ni to u zadovoljavajućoj (po njemu) meri od 111% - koliko će imati glasova na predstojećim lokalnim izborima u Negotinu i Mionici. Provereno, em vežbopokazno (kako je to pre neki dan "objasnio" Dačić).

Šizoje jeste stariji, ali ne i Veliki brat.
Sitan je, mali, manji od miša pred stvarno velikima.

A ne ume ni da se "kurči s merom" poput Miloša Velikog. I da "otkurči" u pravom trenutku.

Jokmore.
Orvel je lepo rekao da je njegova knjiga upozorenje a ne priručnik. Ne vredi, budale to ne čitaju, ali imaju potrebu...

***

Car voli da paradira go, iako se stidi sopstvene naduvene telesine. Jer zna istinu. Preostaje mu samo da pučanstvu, koje se stidi nepostojanja njegove sramote, zabrani da okreće glavu kada ga negde vidi tako razotkrivenog, ali i da naredi obavezno verovanje u njegovu veličinu & silinu... i pored očinjeg vida.

Dakle, Vinstoni nijedni, koliko prstiju sada vidite: dva ili tri?

Nije bitno koliko ih stvarno ima, sendvič dobija samo onaj ko tom ludilu veruje.

- Dejan Ilić: Čovek vest

- Ljubodrag Stojadinović: Trube i gusenice

bogojAVljenje

The Church of AV

ili

još malo o rečniku Praznovogovora naprednog i Bogostvoritelju još naprednijem

Odsadpanadaljeiubuduće, ima se govoriti i pisati:

- bogojAVljenje

- AVskrs

- AVistinu

- srpska prAVoslavna crkva

- svetosAVlje

- stAVrofor

- sastAV

- postAVa

- dodvorAVanje

- AVloplast

- AVtrogasci

- AVkcinacija

- dostAVa

- prAV pomoć

- utvrđiAVnje

- imenoAVnje

- akreditoAVnje

- kAVlitet

- izjAVa

- ispitiAVnje

- ogoAVranje

- obAVljanje posloAV

- lazareAVc

- mladenoAVc

- obrenoAVc

- slAVija

- gAVtemala

- dAV, dAVnaest, dAVdeset

- hAVarija

- zahAVliti

- plAVo

- dunAV

- sAVa

- morAVa

- akAV viAV

- dobAVljač

- dostAVa

- jAVna nabAVka

- zAVod

- siloAVnje

- trAVa

- AVtra

- zaostAVština

- pliAVnje

- AVljevo

- petroAVradin

- statiAV

- AVjkrem

- zastAVa

- krAVa

- AVion

- vladAVina prAVa

- zaostAVština

- AVrenje

- bukAV

- hrAVtska

- jAVor

- lAVor

- prAVopis

- lAV

- AV AV...

Istotakođe, zakonom se ukidaju sva (sAV) velika slova (sloAV) osim A i V, i to važi (AVži) kao apsolutna obAVeza prilikom upotrebe ćiriličnog, latiničnog, kineskog i klinastog pisma.

Iznimno, u preambuli novog Ustava (ustAVa) naziv ove države (držAVe) se menja u srbijAV.

Piši & čitaj & govori kao što ne misliš.

I tačka.

Praznovogovor

Poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović izjavio je da se protivi da članove Visokog saveta sudstva biraju samo sudije, jer "pravosuđe ne može biti nezavisno od naroda, a veza sa narodom je preko Skupštine". Đukanović je, na sednici Skupštine na kojoj se biraju članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, rekao da bi, ako sudije same sebe biraju to bila "sudokratija, država u državi" i odvojenost od te grane vlasti i da bi strane ambasade mogle da utiču na to.
- N1, 23.12.2020.

Višeslojna plitkoća kojom imanentno evaporira pokvarenost ove spodobe, koja se pritom predstavlja kao adv Đukanović (valjda skraćeno od "advokat", mada sa tim molerima nikada ne možeš biti siguran), baš kao i podržavajućeg kolege mu adv File (koji je od Miloševićevog branitelja konačno stigao do kraja svoje karije postavši deputat Dačićevih nacionalsocijalista), pokazuju šta to pravna "struka" (baš kao i ona zdravstvena u Kriznom štabu) misli o građanima ove zemlje i pripadajućoj im državi.
Stvarno mislite da oni pričaju o lažnoj nezavisnosti sudova i njihovoj odnarođenosti?

Svaki diktator i priateća mu svita supozitorija, kada se pozivaju na narod, zapravo taj isti narod javno pozivaju na linč onoga koga u svom pozivanju prozivaju. U tom pozivanju na linč, obavezno je koristiti tehniku što bombastijih i što glupljih fraza koje ne znače ama baš ništa (ili čak suprotno od onog što se inače misli da znače, što je podjednako čest slučaj - naročito kada ih fašisti svih boja uzmu u usta), ali besomučnim ponavljanjem ulaze u uho pučanstva, zariju se poput propagandne trihinele u mozak i blokiraju normalno funkcionisanje organizma. Ili društva, svejedno.

Propagandnu tehniku trovanja rečima imamo fantastično precizno opisanu u starom dobrom "Priručniku za totalitarizam - For dummies". Naravno da mislim na Orvelovu "1984":

Sajm je bio filolog, specijalista za Novogovor. Radio je u Istraživačkom odeljenju Ministarstva istine. Bio je član ogromne ekipe koja je radila na sastavljanju jedanaestog rečnika Novogovora. Niska rasta, niži od Vinstona, imao je crnu kosu i krupne izbuljene oči, istovremeno tužne i podsmešljive, koje kao da su ispitivale sagovornikovo lice. Sajm je, na neki intelektualni način, bio otrovno ispravan. Umeo je da govori sa ogavnim sladostrasnim zadovoljstvom o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o suđenjima i priznanjima zlomislitelja, o izvršavanju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovarati s njim uglavnom je značilo odvraćati ga od tih tema i navoditi, ukoliko je moguće, na stručni razgovor o Novogovoru, za šta je bio stručnjak i o čemu je govorio zanimljivo. Vinston okrete glavu malo u stranu da izbegne krupne crne oči koje su ga ispitivale.

"Kako napreduje rečnik?" upita Vinston podižući glas da nadjača buku.

"Sporo", reče Sajm. "Ja radim na pridevima. Neopisivo privlačan posao."

Čim se pomenuo Novogovor, lice mu je zasijalo. On gurnu svoju šerpicu u stranu, podiže jednom tankom rukom komad hleba a drugom kocku sira i naže se preko stola da ne bi morao vikati.

"Jedanaesto izdanje je definitivno", reče on. "Sada dajemo jeziku konačni oblik - oblik koji će imati kad više ne bude govorio drugačije. Kad budemo gotovi, ljudi kao što si ti moraće da ga uče ispočetka. Verovatno misliš da nam je najveći posao pronalaziti nove reči. Ali ni govora o tome! Mi uništavamo reči - na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne reči koja će zastareti pre 2050 godine."

On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strašću cepidlake. Mršavo i tamno lice mu beše oživelo, a oči izgubile svoju podsmešljivost i dobile skoro sanjalački izgled.

"Divna stvar, to uništavanje reči. Razume se, najviše se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako možemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji reč koja nije ništa drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka reč u sebi sadrži i svoju suprotnost. Uzmi na primer reč 'dobar'. Ako takva reč postoji, čemu onda reč 'loš'? 'Nedobar' bi vredela isto toliko - čak i više, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od reči 'loš'. Ili, ako hoćeš jaču verziju reči 'dobar', čemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih reči kao što su 'odličan' ili 'izvrstan' i sve ostale? To se sve može iskazati rečju 'višedobar'; ili 'dvaputvišedobar', ako hoćeš nešto još jače. Razume se, te reči su već u upotrebi, ali u konačnoj verziji Novogovora neće se upotrebiti nijedna od onih drugih. Na kraju će celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo šest reči - u stvari samo jedna. Zar ne vidiš koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat", dodade on posle jednog trenutka.

Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz čile revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak oduševljenja kod svog sagovornika.

"Ti još uvek ne shvataš dovoljno pravu vrednost Novogovora", reče on gotovo tužno. "Čak i kad pišeš novogovorski, ti misliš na Starogovoru. Ja sam čitao neke od onih članaka koje povremeno objavljuješ u Tajmsu. Nisu loši; samo, vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini duše ti se i dalje držiš Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u značenju. Ti ne shvataš kakva lepota leži u uništavanju reči. Znaš li da je Novogovor jedini jezik na svetu čiji se rečnik svake godine smanjuje?"

Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajući se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usuđivao da progovori.

"Zar ne shvataš da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg mišljenja? Na kraju ćemo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemoguća, jer neće biti reči kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban moći će da se izrazi samo jednom rečju čije će značenje biti oštro omeđeno a sva ostala značenja izbrisana i zaboravljena. Već sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj će proces trajati još dugo posle naše smrti. Svake godine sve manje reči, sve manji obim svesti. Razume se, ni sam nemam razloga - ni opravdanja - za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnošću. Ali na kraju neće biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavršen, Revolucija će biti gotova. Novogovor je Engsoc, a Engsoc je Novogovor," dodade on sa nekim mističnim zadovoljstvom. "Je li ti ikad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, neće više postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo?"

"Sem..." sumnjičavo poče Vinston, pa zastade. Bilo mu je na vrh jezika da kaže "Sem prolova", ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideološki potpuno na mestu. Međutim, Sajm beše pogodio šta je on hteo reći.

"Prolovi nisu ljudi", bezbrižno reče on. "Do 2050. godine - a verovatno i ranije - Starogovor će se potpuno izgubiti. Cela književnost prošlosti biće uništena. Čoser, Šekspir, Milton, Bajron - svi će oni postojati samo u novogovorskoj verziji; ne samo izmenjeni, nego okrenuti u svoju suprotnost. Čak će se i njiževnost Partije izmeniti. Čak i parole. Kako da se održi parola kao što je 'Sloboda je ropstvo' kad neće postojati čak ni pojam slobode? Cela klima mišljenja će biti drugačija. Mišljenja, u današnjem smislu te reči, u stvari neće ni biti. Biti ideološki ispravan znači ne misliti - nemati potrebe da se misli. Biti ideološki ispravan znači biti nesvestan."

Jednog dana, pomisli Vinston s iznenadnim dubokim ubeđenjem, jednog dana Sajm će biti isparen. Previše je inteligentan. Vidi suviše jasno i govori suviše otvoreno. Partija takve ne voli. Jednog dana će nestati. To mu se vidi na licu.

"U Novogovoru postoji jedna reč", reče Sajm. "Ne znam da li je znaš: patkogovoriti, gakati kao patka. To je jedna od onih interesantnih reči koje imaju dva suprotna značenja. Primenjena na protivnika, ona predstavlja uvredu; primenjena na istomišljenika, pohvalu."

"Sajm će, bez daljnjeg, biti isparen", ponovo pomisli Vinston. Ta ga misao malo rastuži, iako je znao da ga Sajm nipodaštava i pomalo prezire, i da je savršeno sposoban da ga potkaže kao zlomislitelja ako nađe i najmanji razlog. Kod Sajma - neka nijansa, nešto neuhvatljivo, nije bilo u redu. Nešto mu je nedostajalo: diskretnost, povučenost, izvesna spasonosna doza gluposti. Za njega se ne bi moglo reći da je ideološki neispravan. Verovao je u principe Engsoca, obožavao Velikog Brata, uživao u pobedama, mrzeo jeretike, i to ne samo iskreno, nego i s nekim nesustalim žarom, izuzetno dobrom obaveštenošću kojoj obični članovi Partije nisu bili ni blizu. A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa. On je govorio stvari koje je bolje prećutati.

Džordž Orvel "1984"

prvi deo, poglavlje V, str.24

Tako se osoba, koja je letos lično Vučiću preko tvitera (...) poslala ljubavno pismo u kome se javno odriče daljeg političkog angažmana u SNS jer su na površinu isplivali poltroni i preletači, a i dosta mu je više politike jer je sve svoje protivnike pobedio - ponovo obrela pred skupštinskim valovom.

Stanoviti adv Đukanović izmislio je - za ovu priliku - reč "sudokratija", jer tako nešto ne postoji ni u srpskom niti u jezicima okolnih balkanskih plemena. Nema je, ali mogla je biti izmišljena kao takva samo u nacističkoj Nemačkoj (poput neke od beskonačnih kovanica), staljinističkom Sovjetskom savezu (poput nekog od beskonačnih akronima) ili u - Orvelovoj engsocijalističkoj Okeaniji Velikog Brata.
Mogao je isto tako, 'ladne duše, da izmisli i reč bizonogovoriti, mukati kao bizon. Naravno, i ta reč bi imala dva suprotna značenja. Primenjena na protivnika, ona bi predstavljala uvredu; primenjena na istomišljenika, pohvalu. Znajući o kome se radi, nećemo dugo i na to čekati.

Pozivanjem na tobožnju odvojenost te grane (sudstva) od vlasti, on šalje jasnu poruku da oni nemaju ni trunke namere da na bilo koji način sa bilo kim dele vlast. Naročito ne sa narodom, koji toliko vole... posebno kad lažu dok ga pljačkaju. Adv Đukanović aktivno radi na izradi rečnika kradikalskog Novogovora, koji ne nudi ništa osim praznine osmišljene upravo za ispiranje mozgova patridiotski opljačkane raje. I ni za šta više, ili drugo. Ne bude li im se uskoro stalo na put, svi ćemo neizbežno preći na taj njihov Praznovogovor mnogo brže dalje jače pre Sajmove 2050. godine.

I sve to samo zato što umesto izmišljene "sudokratije" nije smeo da izgovori pojam koji itekako postoji u našem jeziku, koji svi dobro znamo i za koji (takođe svi) dobro znamo da ga se Vučići Uveoci najviše plaše, a naročito oni sa diplomama Pravnog fakulteta.

Kaže se: Vladavina prava, adv Đukanoviću.
Ali ti to ne možeš da izgovoriš, otpao bi ti jezik.

Za početak.

p.s.

Istine radi, Đukanović uopšte nije originalan - kao i svaki plagijator, reč je maznuo od dojučerašnjeg idola svoga Gazde: Donald Tramp je reč "sudokratija" upotrebio još 2017. godine, a u martu ove godine i Petar Kunić iz Republike Srpske. Ima neka tajna veza...

A Sajma su, baš kako je to Vinston i naslutio, vaporizovali upravo Njegovi. Isparili ga, starogovoreći. Isto tako će neizostavno proći i Sajm Đukanović, koliko god se ritao. Previše se pravi pametan za ekipu kojoj pripada.

Mile Kitić i orkestar Kako vetar duva

Čekajte, pa zar Štefica M. Dodik nije pre neki dan rekao da nikada zapadnu vakcinu primiti neće jer je čuo da se priča kako ona izaziva sterilitet kod muškaraca, i da će zbogzato primiti samo rusku? Jeste, rekao je. I šta sad, kad se pojavila nova vest da upravo ta vakcina, koju jedan od balkanskih poglavica nikada primiti neće, zapravo ne samo da ne izaziva sterilitet kod mužjaka te sorte već im i produžava vladalački pajser za cirka frtalj? Ma primiće ga, i još ima da traži repete pride.

U neku paru da 'oće?

Pa nije bre Mile neki tamo golub prevrtač, da priča ili nedajbože radi čas jedno čas drugo:

- da se levom hvata za Srce Srbije a desnom potpisuje sporazum kojim Kosovo de facto postaje nezavisno

- da priča kako tamjan i crkvena zvona ćeraju koronu, a kad se razboli trči u bolnicu o državnom trošku

- da Klintonu uplati dva miliona dolara kako bi pobedio Tramp

- da Trampu izbunari ključeve od Bele kuće kako bi Bajden mogao prvi u nju da uđe

- da obori skupštinski cenzus na 3% kako bi "opozicione" supozitorije mogle da statiraju, a sve vreme radi da niko od njih ne stigne ni do stepeništa zgrade parlamenta

- da izmisli ministarstvo za dijalog u zemlji u kojoj sme da postoji samo njegov monolog

- da kaže kako će ukinuti TV pretplatu čim dođe na vlast, pa je onda nekoliko puta poveća

- da priča kako je Đilas izmislio naziv "Milosrdni anđeo" za NATO bombardovanje Srbije, pa onda ode na krkaknluk sa Blerom, Šrederom i Klintonom

- da ide na krkanluke sa američkim ambasadorom po mehanama širom Srbistana pa onda priča kako neke ambasade svetskih sila rade o glavi njemu i Srbiji

- da se hvali kako mu brat Ši poklanja respiratore, pa onda te iste poklone plati... bratu Šiju, naravno

- da kaže kako se nikada nije putovalo vozom brže od Beograda do Subotice, pa postavi dva metra šina

- da kroz Usta Sauronova Nestorovića priča kako je korona najsmešniji virus pa uvede policijski čas za plakanje, da vakcine ne postoje a pusti ostale kerove iz Kriznog štaba da laju kako će vakcinacija biti obavezna za sve

- da priča kako će sa 1,8 miliona vakcina uspeti da vakciniše 6,9 miliona građana Srbije

- da tvrdi kako su izbori pošteni i po zakonu, u zemlji koja ima 600 hiljada glasača više od broja punoletnih građana

- da tvrdi kako nikada neće a jedva čeka da hoće

i još bezbroj tih "jal' je snijeg, jal' su labudovi" fazona ketmanizma, kome je Balkan endemsko žarište.

A ne, Mile takav nije - niti biti neće.
Jok.
Mile je čovek od reči, i kada kaže da oni koji su pobedili na lokalnim izborima u Republici Srpskoj (a nisu iz njegove ekipe) mogu samo da sanjaju pomoć i donacije "odozgo" - on ne laže. Kako bre da laže, pa svi smo videli da nije ni trepnuo kada je to izgovorio, a to je krunski dokaz istinitosti svake tvrdnje koje izgovaraju poglavice na Balkanu. Dobro - i poligraf.

Ne, ne, ovaj Mile se nikada neće povijati kako vetar duva.

Samo... nije Mile bitan u ovoj priči. On je samo (jedna od) slika i prilika svog uzora i poslovnog partnera u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. I zato, što kaže narod, kao na stočnoj pijaci - gledaj Mileta, biraj Vučića. I obrnuto, što zavisi samo od toga sa koje strane gledate Drinu.

Bitno je jedino da lova kaplje bez prestanka, jer to je univerzalni jezik svih ovdašnjih patridiota koji se već treću deceniju prave da se međusobno ne razumeju; jezik koji ne poznaje granice, vere, nacije, teritorije i partijske knjižice.

Potpuno je nebitno to što su obe "vesti" - o muškom sterilitetu i penilnoj augmentaciji izazvanim vakcinom protiv Kovid19 - lažne. Naročito prva, koju besramno dalje širi javna ličnost koja ima nemali uticaj na javno mnenje - Mile revnosno (i za pare, naravno) dalje viralno širi jutarnju zapovest o zlom Zapadu i predobroj Rusiji, ali i podsvesno na taj način odaje izvor iz koga ta zapovest potiče. Ni prići mu nije blesavi Kenijac koji je na svoj fejsbuk profil okačio zajebanciju o vakcini koja produžava "crnjanskog", a Šećerbergovi admini (revnosnije čak i od Mileta) odmah na sva zvona udarili da je to laž. Zanimljivo: kako to da fejsbuk ne cenzuriše Dodikovu izjavu da vakcina izaziva sterilitet, a cenzuriše stanovitog doktora (Daktari) Mugambi Arujarua iz Kenije koji objavi da ta ista vakcina produžava muški ponos.

Da li je to i fejsbuk pobalkanio, pa ima pravilo po kome i laž i istina imaju po dva lica?

Da se ne zanosimo, fejsbuk je idealno mesto za ketmane poput Dodika i njegovog ortaka Vučića. I Cukerberga, pod ruku sa tom dvojicom.

Pravo pitanje glasi: zašto uopšte verujemo likovima koji se uopšte ne kriju da lažu?

Tačan odgovor na to pitanje donosi instant oslobođenje od straha od tih i takvih, i njihov pad.

***

Objava da je "vest" o vakcini koja produžava muškost lažna sadrži jednu stvar koja podjednako žulja podsvest, pored redovnih Vučić-Dodikovih vežbi orvelijanske dvomisli - oni u naslovu imaju, ni manje ni više, upravo reč iz Rečnika Engsoca koji je jedini dozvoljen u državi Velikog Brata, opisanoj u knjizi "1984".

Reč "untrue" (ne-istina) se navodi kao jedan od eksplicitnih primera ispravnog govora koji se ima koristiti u komunikaciji, pod pretnjom drastičnih sankcija za kršenje propisa. Čitaj: nestajanje počinioca, tj. smrtna kazna.

Ali, kad smo to, na globalnom nivou, prešli sa običnog na govor osamdesetčetvrte?

Barem na to pitanje znamo odgovor: prešli smo onog dana kada smo čak i najobičniju zajebanciju počeli da cenzurišemo kao društveno-nepodobnu i po vlast nepoželjnu reč. Nakon toga sve je postalo dozvoljeno.

p.s.

Kad smo već kod jezičkih igrarija, Mile Kitić se zaista može prevesti na engleski kao "Mile Do Dick".

Pod kestenom

 

Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moć, čista moć. Šta znači čista moć, shvatićeš odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, čak i oni koji su nam bili slični, bili su kukavice i licemeri. Nemački nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, možda čak i verujući u to, da su se dočepali vlasti ne želeći, i na ograničeno vreme; da odmah iza ugla leži raj u kome će svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura.

Cilj progona je progon.

Cilj mučenja je mučenje.

Cilj moći je moć.

Da li sad počinješ da me shvataš?

Naravno da gornji tekst nije napisao (ili izgovorio) patrijarh SNSPC, u određenim krugovima poznat i kao Aleksandar Vučić, već Džordž Orvel - koga danas obilato konzumiraju i kao gurua svoje antifilozofije obožavaju diktatori širom kugle zemaljske. Iz toga proizilazi sve što oni rade, pišu, govore svakoga dana i svakog trena u tom pogledu napreduju. Napredno, naravno.

Moć, kao novi poludeli Bog apsolutizma.

Može im se, samo bahato.

Jer, Moć je cilj a Strah je sredstvo.

Engleska reč "power" najčešće se prevodi kao moć, ali koristi se i za snagu, vlast i - silu. Ali ne ona sila, o kojoj smo učili na časovima fizike ("force"), već silna sila silnika i nasilnika. Hajde da, u tekstu s početka ovog blogposta, samo reč "moć" zamenimo rečima "vlast" ili "sila"...
Ispada sve isto.

Od vlasti i sile do kolektivnog silovanja pojedinca tek je mali korak, premali za tako ogroman pad unazad. Naročito onog silovanja, na koje čekaš u kafeu "Pod kestenom" dok igraš šah sa samim sobom, a na telekranu te Veliki Brat čita kao izdajnika koji je osuđen na smrt ali ne zna kada će presuda biti izvršena. Ovog trena ili možda nikad - svejedno. Već si bio mrtav onog časa kada te je osudio - javnim prozivanjem.

To danas najbolje zna svako ko se usudi da zucne nešto što nije "na liniji".

Pitajte glumicu Seku Sablić, dr radeta Panića, novinara Nedima Sejdinovića, potpisnike peticije Ujedinjeni protiv Kovida19 ili bilo kog drugog Vinstona Smita širom naše zemlje ponosne, koji se usudio da živi u ova nekrofilska vremena.

Da se ne vraćamo u prošlost dublje od par poslednjih dana, i ovo je previše.

P.P.P.

 

Dokle god neprestano rade i razmnožavaju se, sve njihove ostale aktivnosti su u potpunosti bez ikakvog značaja. Prepušteni sami sebi, poput izgubljene stoke koja bez kontrole luta ravnicama Argentine, oni su se vratili životnom stilu koji im se učinio prirodnim, poput nekakvog drevnog obrasca ponašanja njihovih predaka: težak fizički rad, briga za dom i decu, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kocka, ispunjavali su horizont njihovih umova.

Držati ih na uzdi uopšte nije bilo teško.

Sve što se od njih zahtevalo bio je primitivni patriotizam na koji ste se mogli pozvati svaki put kada je bilo potrebno naterati ih da prihvate duže radno vreme ili smanjene obroke. A kada postanu nezadovoljni, što ponekad rade, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda i ničemu, jer su oni - uskraćeni za opšte ideje - umeli to nezadovoljstvo da usmere jedino na sitničavu i uskogrudu kuknjavu.

- Džordž Orvel "1984"

Sedamdeset i kusur godina kasnije, na listu ubojnih sredstava za masovno odvraćanje pažnje od opštih ideja kod pripadnika krda dvonožaca, pored prethodno (od strane Orvel Džordža) navedenih, slobodno možete dodati i ona koja su se - zbog masovne histerije u praksi potvrđene - pokazala kao efikasna: toalet papir koga nikad dovoljno čak i kod opstipanata, jednokratne maske iz neke štrokave šupe u bespućima azijskih Nedođija, alkoholni antiseptik koji se u pojedinim zemljama više koristi kao piće za forsiranje zaborava nego kao sredstvo za dezinfekciju ruku, jednokratne lateks rukavice koje u Srbistanu imaju svi osim nekih "javnih službenika" po srbistanskim domovima zdravlja koji od pacijenata zahtevaju da iste kupe i donesu im kada dođu na pregled.

Plus - izbori.

Na to dodajte i šlag od pinkovski organizovane "onlajn nastave" i neautorizovani beskonačni serijal novih epizoda Letećeg cirkusa Montija Pajtona koje svakodnevno upriličuje nešto što se samoprozvalo "Krizni štab", naređujući i preteći bez ikakve zakonske ili ustavne podloge.

Na kraju, ništa od toga neće imati željenog efekta ukoliko se na vrh ove torte ludila (besnila?) ne nabode ona čuvena kandirana trešnjica u vidu Velikog Brata, Firera, Vođe, Predsednika, Poglavice ili kako god već zvali Vrhovnu Bitangu, poludelog trovača svih i svega oko sebe. 

Upropastitelja.

Reform-torta panike, pretnji i pljačke. Partijska piramida propasti. Kakva torta, takve im i reforme.

Prosto je zanimljivo kako se krdo provlači kao glavni opis za ljudski rod, od Orvela do danas.
Neodoljivo zanimljivo.

Prolovski.

Ovaj tekst nije kritika niti ismevanje sredstava za zaštitu od zaraze, naravno, već njihove zloupotrebe od strane stvarne dvonožne stoke koja bi da utera i utori ljude u Životinjsku farmu. Pa niste valjda prolovi, da vam baš to prvo padne na (uskraćenu) pamet?!
Niste, ne nasedajte na tu njihovu - omiljenu - podmetačinu.