Tuesday, 27 July 2021

Mrtav ladan


Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu "para iz helikoptera": 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest - slušajte Vučića. Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate - doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci - s kamatom, naravno.
Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020, na preko 30 milijardi na kraju 2021. godine. Uzgred, javni dug za vreme "žutih" čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31.12.2000. bio je 14,2 milijarde evra a 31.12.2011. godine 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.
Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna. Ili neće ili ne ume - jer, evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. "To nikad nije bilo", rekao je Vučić.
To nažalost - Vučićevu, razume se - nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. godine ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska od 32 milijarde evra. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP - 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram 5 miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.
Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći - zato što on to od njih i traži.



Elemdaklem, AV577 opet mrtav ladan laže.
Ko mrtav ladan laže - taj mrtav ladan i krade, kaže narodna poslovica.
A ko mrtav ladan krade - mrtav ladan ima, veli kradikalska maksima.
I tako svaki dan - svi mrtvi ladni.
Bez trunke stida i srama.

Ma zna Jezda sve to, al se i on već dve godine pravi mrtav ladan.

Saturday, 24 July 2021

Narodna Olimpijada



3. jula 1936. godine, mesec dana pre događaja koji će postati poznat kao "nacistička Olimpijada" u Berlinu, grupa američkih sportista ukrcala se na brod koji se uputio ka Evropi. U američkom timu bili su crni sprinteri iz Harlema, jevrejske gimnastičarke sa Menhetna i bokser iz Pitsburga, dete "rasno" mešovitog braka. Njihov trener bio je Abraham Alfred "Čik" Čakin, imigrant čija je porodica pobegla od pogrome u Rusiji. Čakin, penzionisani rvač, vratio se na strunjaču da povede ove sportiste - ali ne na zvanična takmičenja u Nemačkoj. Uputili su se u Španiju na otvaranje Narodne Olimpijade, događaj koji bi mogao postati "najveći antifašistički spektakl ikada viđen".
Iako su Olimpijske igre 1936. upamćene kao igre u kojima je afroamerički sprinter Džesi Ovens srušio nacističku rasističku ideologiju osvojivši kao pojedinac najviše zlatnih medalja, sportisti Narodnih Olimpijskih igara nadali su se da će njihove igre pokazati snagu antifašističkog pokreta. Ubrzo su otkrili da je nadmetanje sa fašistima daleko brutalnije nego što su očekivali.
Narodne Olimpijske igre, čije je otvaranje bilo planirano za 19. jul 1936, nastale su iz globalnog pokreta za bojkot onoga što se tada dešavalo u Nemačkoj, što je prvi takav pokušaj bojkota u istoriji Olimpijade. Ali ovo nije bio prvi put da su na Olimpijadu uticali svetski događaji. Igre su bile otkazane 1916. tokom Prvog svetskog rata; ponovo će biti otkazane tokom Drugog svetskog rata i odložene 2020. godine zbog pandemije Kovid-19. Do leta 1936. više se nije moglo ignorisati ono što se dešavalo u Nemačkoj: Hitler je remilitarizovao Rajnsku oblast, prekršio Versajski ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat i započeo hapšenje Jevreja, Roma, levičara, muškaraca optuženih da su homoseksualci i osoba sa invaliditetom, i sve ih slao u koncentracione logore.


Kampanja bojkota berlinske Olimpijade nije uspela da ubedi zemlje širom sveta da zadrže svoje sportske ekipe kod kuće. Međunarodna konferencija za poštovanje olimpijskih ideala, održana u aprilu te godine u Parizu, donela je jedan drugačiji plan - alternativni događaj koji će predstaviti Narodni front, široki savez levičara, liberala, komunista i socijalista okupljenih kako bi sprečili širenje fašizma. Katalonska vlada u Barseloni ponudila je da bude domaćin tih Igara, iako je Španija sve više tonula ka unutrašnjem sukobu. Početkom te godine vlade Narodnog fronta izabrane su u Barseloni i Madridu - što je kao kontrameru izazvalo poziv na oružje monarhista, fašista, katoličkih ekstremista i zemljoposednika desničara. Uprkos tome, oko 20.000 antifašista sportista i navijača odlučilo je da prisustvuje Igrama.
Alternative Olimpijskim igrama nisu bile nova ideja. Međunarodna radnička olimpijada održavala se svake četiri godine počev od 1921. godine, kao kontrateža aristokratskom "stilu" zvaničnih igara, ali taj trud socijalista nije uključivao anarhiste i još neke članove Narodnog fronta. Makabijske Igre pokrenute su 1932. godine i traju do danas, ali to takmičenje je bilo i ostalo prvenstveno za jevrejske i kasnije izraelske sportiste.
Narodne Olimpijske igre bile bi drugačije, naročito u odnosu na one zvanične u Berlinu. Tokom ceremonije otvaranja, prognani Jevreji iz Evrope i kolonizovani ljudi iz severne Afrike ulazili bi na stadion u timovima koji bi predstavljali i nacionalne države i nacije bez država, praćeni pesmom koju je komponovao jedan prognani nemački Jevrejin za tekst jednog katalonskog pesnika. Publiku bi činila 21 nacija, a prvi atletski događaj na igrama bila bi štafeta 10 x 100m - desetočlana štafetna trka zamišljena više kao nagrada tim nacijama zbog rada na fizičkoj spremi i zdravlju njihovog radnog naroda, nego kao slavljenje individualnog talenta svakog od trkača.
Žene bi se takođe takmičile, sa daleko više prilika da pokažu svoje veštine nego što bi to Međunarodni olimpijski komitet dozvolio u Berlinu. "Slika Narodne Olimpijade ne bi bila potpuna, da u njoj ženi nije pripalo mesto koje zaslužuje“, objavili su organizatori, među kojima je bio i Katalonski feministički sportski klub.


Narodne Olimpijske igre, isplanirane za samo tri meseca, nisu mogle da ponude raskoš zvaničnih igara. Berlinski sportisti su boravili u novoizgrađenom Olimpijskom selu (nakon njihovog odlaska u selu je bila smeštena legija Kondor, nemačka vojna jedinica koja će godinu dana kasnije bombardovati baskijski grad Gerniku, pritom ubivši stotine civila). Sportisti u Barseloni boravili su u domovima, hostelima i za tu priliku preimenovanom hotelu "Olimpik". Nekoliko nedelja pre početka igara, katalonski zvaničnici jurili su gradom očajnički pokušavajući da pronađu što više prostora za smeštaj zbog neočekivano velikog intresovanja za antifašističke Olimpijske igre. Kada je trajanje igara produženo sa četiri na nedelju dana, već okačeni plakati morali su biti ručno prepravljeni.
Američki tim stigao je u Barselonu 15. jula. Čuli su glasine o nemirima u Španiji - govorkanja o puču koji se sprema - ali sprinterka Dot Taker, jedina žena u timu, sećala se godinama kasnije da "u njima nije bilo straha". Čakin se uzalud trudio da sportiste drži podalje od barova i noćnih klubova o Barseloni. Međutim, noć pre početka Igara, svi su ranije otišli na počinak.
Nekoliko sati kasnije, sprintera Frenka Pejtona probudila je "grmljavina topova, hiljade mitraljeza i pušaka, bat čizama koje marširaju". Sa prozora svojih hotela sportisti su videli muškarce i žene kako vade kaldrmu i pune džakove peskom kako bi podigli barikade.
Nedugo potom, španska vojska je umarširala u grad u nameri da svrgne katalonsku vladu.


Civili na barikadama su uzvratili na napad. "Socijalisti, komunisti i unionisti ujedinili su se da bi iskorenili fašizam", rekao je Pejton kasnije u jednom intervjuu. "Žene su se borile na barikadama; neke od njih su čak predvodile odrede radnika protiv fašista". Mnoge od njih bile su osnivači Feministički sportski klub, koji je pozvao mlade Katalonke da se takmiče i bore, ravnopravno sa muškarcima. Na jednom mestu u gradu, katalonski anarhisti su, ruku podignutih u vazduh, prišli vojnicima, razgovarali sa njima i čak ih ubedili da artiljerijsko oruđe okrenu i upere na oficire.
Borbe su ostavile ogroman utisak na mlade Amerikance. Čarli Berli, državni šampion u boksu iz Pitsburga, izjurio je na ulicu sa svojim kolegama iz tima čim je pucnjava prestala, zgrabio lopatu rešen da pomogne u ojačanju barikada. Pridružili su im se prognani Nemci i Italijani, koji su znali da je jedini način da se ikada vrate kući poraz fašizma, prvo u Španiji, zatim u Berlinu i Rimu. Širom grada radnici su se opremili oružjem iz zauzetnih oružarnica, i uspeli da odbiju žestoke napade španske profesionalne vojske.
Za samo nekoliko sati antifašizam je od ideje prešao u akciju do pobede u glavnom gradu Katalonije koja je gromoglasno odjeknula. U tom trenutku pučisti su bili poraženi, ali Narodnih Olimpijskih igara više nije bilo. Počeo je Španski građanski rat.
Po završetku sukoba, ekipe su marširale ulicama pevajući levičarsku himnu "Internacionala", svako na svom jeziku. Poginuo je jedan francuski sportista - bila je to prva od preko 15000 međunarodnih žrtava u tom ratu. Mnogi sportisti su otišli ​​kasnije te nedelje. "Došli ste na takmičenja a ostali ste da vidite pobedu Narodnog fronta", govorili su im organizatori. "Širite svetom vesti o onome što ste videli u Španiji."


Nisu se svi sportisti dugo zadržali kod kuće. Čakina je progonilo ono što je video u Barseloni. Sledeće godine, on i njegova supruga Dženi Berman Čakin vratili su se u Španiju. Ona je uspostavila program umetničke terapije za decu raseljenu zbog rata, dok je on otišao na front gde je služio kao intendant u Mekenzi-Papino bataljonu. U martu 1938. nacionalisti su Čakina zarobili i pogubili.
Od sportista koji su nameravali da se takmiče na Narodnim Olimpijskim igrama, njih dve stotine borilo se na strani republikanaca u Španiji. Većina njih je poginula. Džordž Orvel, koji je takođe bio učesnik tog rata, jednom je rekao da je sport "rat bez pucnjave", ali za antifašiste koji su došli u Barselonu na igre 1936. godine, to je zaista bilo takmičenje na život ili smrt.

- James Stout: The brutal story of the 1936 Popular Olympics: A boycott of fascism and Hitler (National Geographic, 19.07.2021)
Simon Worrall: There's a dark history behind the glittering Olympic games (National Geographic,31.07.2016)
- Wayne Drehs: The Iroquois’ quest to compete in 2028. Olympic lacrosse: "It's more than a game to us." (National Geographic, 17.11.2020)

Wednesday, 21 July 2021

Hit Tvit


Kako bi izgledala emisija "Hit Tvit" kada je ne bi uređivala PR ekipa onog što se odaziva na AV577?
Možda ovako:



Ali... ne izgleda.
I mada svi znaju zašto je to tako, većina se pravi blesava. E, zato je ta "emisija edukativnog karaktera" bila i ostala samo roze Shit TvitI ništa drugo. Pa ko voli nek' izvoli, školovanje je u Srbistanu besplatno.
Tako mi svih 577 dabroAV Ontarija, jelenskih rogoAV i bubnjeAV Darkvuda!


Friday, 9 July 2021

Deveti krug



Kada je Njegova ekselencija Marko Đurić ambasador Srbije (u daljem tekstu Njemđas) pre nekoliko dana, ukazom predsednika Srbije Aleksandra Vučića (u daljem tekstu Psav) imenovan za ambasadora Srbistana u Kolumbiji, prve reakcije su se očekivano odnosile na dvoglavost te funkcije koju obavlja bezglava osoba koja neodoljivo podseća na slepo kuče. Potonjim prebrojavanjem utvrđeno je sledeće činjenično stanje:
Kao prvo, Njemđasu to ne bi bila dvojna funkcija, jer shodno većinskom "mišljenju" koje preovladava u srbistanskom kolektivitetu na račun "najveće fašsčke zemlje na svijetu", Amerika nije država već provizorijum koji se sastoji od 50 ucenjenih saveznih država koje samo što se ne raziđu jer je svima jasno da to ne postoji (...) Dakle, kolumbijski agreman bi Njemđasu zapravo bio pedeset prvi - a ne drugi. Ili deveti.
Kao drugo, potonjim kopanjem medijskih radnika po bespućima diplomatije srBske, utvrđeno je da prepodobni Njemđas glumi ambasadora u više od dve zemlje:
- Sjedinjene američke države (ne postoje, naravno - dakle: 50)
- Antigva i Barbuda (1)
- Surinam (1)
- Belize (1)
- Komonvelt Dominika (1)
- Sveti Kits i Nevit (1)
- Barbados (1)
- Kolumbija (1)
- Sveti Vinsent i Grenadini (1)
Na to treba dodati još:
- ambasador u Karipskoj zajednici (okuplja ostrvske države u kojima je već ambasador)
- posmatrač u Organizaciji američkih država (OAD)
Da podvučemo: 58 + 2 = 60
Sve te silne ambasade i ambasadorska mesta nalaze se u jednoj istoj kancelariji, u zgradi ambasade Republike Srbije u Vašingtonu. Kvadratura te kancelarije je potpuno nebitna za ovaj slučaj, jer tih 60 ambasadora-posmatrača staju u jednu jedinu glavu u kojoj ima slobodnog prostora za najmanje još toliko. Takvih.


Kao treće, za paket pobrojanih aktivnosti, građani naše zemlje ponosne plaćaju šuntavog Njemđasa negdecirkaoko šest tisuća rajhsdolara i još neki kusur pride. Razdeljeno na pojedinačne stavke, taj iznos izgleda ovako:
- plate 60 ambasadora i ostalih = 941 USD (da li onih 59 ekstra funkcija obavlja volonterski?)
- naknada za uvećane troškove života i rada u diplomatskom konzularnom predstavništvu = 5.225 USD
Deder da i to podvučemo: 941 + 5225 = 1166 USNS dolara žive mere (bez kostiju)
Mediji ne kažu ništa za topli obrok, putne troškove i regres za godišnji odmor. Sindikati su to krvavo izboksovali od žute vlasti, i zakon se ima poštovati bez izuzetka! Važi podjednako i za one koji ne poštuju i one koji poštuju zakone. I tačka.
Umalo da zaboravim - i naknada za odvojeni život.
Odvojen, od Psava - ali ne i razdvojen.

***
Za zemlje ovisne o Americi često se kaže da su "51. država" (51st state of America). Sudeći po Njemđasu, država koju on predstavlja nalazi se najmanje na rednom broju 60. To svakako nije Republika Srbija, šta god da to znači i kakva god bila, koju on ni na trenutak svojim likom & delom nije predstavljao. To, čega je hendklaper Njemđas reprezent, najpribližnije se da opisati kao SNSrbistan - najekstremniji mogući vid (k)radikalnog palanaštva, bahatosti, ignorancije i društvenog besnila.
Po svojoj definiciji (praksa nam to svakodnevno dokazuje), kradikalizam ne poznaje granice. Baš kao ni ludovanje Psava i poltronizam Njemđasa. Marko Đurić nikada, u svom životu, nije mogao biti ništa drugo osim ambasadora svog Gazde. I ništa više.

Svi oni imaju potrebnu kategoriju da nas beskonačno vozaju devetim krugom.
O našem trošku.
Ne opuštajte se.

Wednesday, 7 July 2021

O Beogradu i šta dalje



Nebojša Popov (1939-2016)
Još jedan (ili dva) pokušaj odgovora na pitanje Kako smo dospeli dovde.

O Beogradu (TV Politika, jun 1992)

Aleksandar Tijanić:
- Gospodine Popov, živimo u Beogradu. Gradu koji je grad-heroj. Bez mesa, bez ulja, bez brašna... u blokadi, ali se ne predaje. Može li grad-heroj da pobedi protiv jedne sredine u kojoj je smešten, jer dobijam blagi, blago ubeđenje mi jača, da se ipak radi o jednom sukobu centra protiv ambijenta. Ambijenta koji je potonuo u... pod režimom, koji se više oslanja na unutrašnjost a ne na Beograd. Imate li taj utisak?
Nebojša Popov:
- Od svega što ste rekli jedino je sasvim izvesno da živimo u Beogradu. Što se heroizma tiče, ja nisam nadležan za razmišljanje o herojstvu. U to se slabo razumem, kao što se slabo razumem uopšte u ratne veštine. Što se oskudice tiče, tu takođe ne može biti spora. Blokade, takođe. Ugroženosti. Ali kako idemo dalje, sve je manje, ono je prvo najmanje neizvesno. Ono što je, međutim, bitno jeste kako će Beograd odgovoriti na izazov ovoga trenutka. A izazov ovoga trenutka jeste da li Beograd i Srbija imaju moći i mudrosti da se odreknu upotrebe sile u rešavanju sporova koji se sada rešavaju oružjem. Beograd na koji ja mislim, naravno, ne učestvuje u rešavanju sporova oružjem, jer taj Beograd je postojao i pre nego što je počeo rat. Mnogi od nas su bili protiv rata i pre nego što je on izbio, verujući da dijalogom i kompromisima to može biti rešeno. Hoće li danas, sutra i prekosutra (u pitanju su dani) da se smogne snage i mudrosti da se iziđe iz neprilika u kojima smo, to čini naš život veoma interesantnim. I za sve radoznale ljude, koji još nisu podlegli očajanju, ima mnogo toga o čemu možemo razmišljati, a mnogo štošta i da učinimo bez opterećenja heroizmom ili kukavičlukom.
Aleksandar Tijanić:
- Da, ja sam probao da budem malo sarkastičan na stari naziv grada-heroja, ali možda nisam uspeo. Probaću negde pred kraj. Osim toga, da vas pitam, bez obzira što obojica nismo baš neki stručnjaci za pucanje, da li Vam se čini verovatnijim - građanski rat ili teror?
Nebojša Popov:
- Pa teror se već odvija, kao i terorizam. Jer, teror je vladavina pomoću straha preko državnog aparata, a terorizam je nasilje odozdo. Po mom uverenju, a i znanju, građanski rat u ovoj zemlji traje veoma dugo. 


Šta dalje? O vlasti i stihiji nasilja, prevara i pljački (Zrenjanin, 2014)

Kako će se završiti ova drama oko Rometa, i oko drugih ljudi, i oko Jugoremedije, i oko ovog grada? Ne pada mi na pamet da pričam o tome da se Zrenjanin vraća u kameno doba. Ne pada mi na pamet da ga proglasim za jedno od najgorih mesta života. Ali, na osnovu onoga što znam da se događalo u proteklih pet ili deset godina, ovde je jedan bar mali ključ, ne veliki, ključ koji nam omogućuje da izbegnemo te pošasti širenja nasilja. Da izbegnemo najdramatičnije oblike tog nasilja i da zakoračimo u normalan život za čiji je nastup minimalno ono što se naziva vladavina zakona. Ona je u jednom trenutku, ta vladavina zakona, jedan svoj plamičak ovde upalila 2007. godine kad ih je sud vratio, a sada taj plamičak bi morao biti ozbiljniji jer vidimo da posle onoga stvari se nisu završile kako treba. Morao bi biti malo ozbiljniji, da se u dogledno vreme, vrlo brzo, ako je moguće do - ne na izborima, nego do predstojećih izbora - jasno domisli i jasno kaže: na koji način je vlast u ovoj zemlji spremna da prekine jednu stihiju nasilja, prevara i pljački. I da prekine s jednim običajem koji se kod nas ustalio: da veruju i uspevaju da svakakvim lažima mogu pokupiti glasove i ostati na vlasti ili doći na vlast.


***
Leto 2021. postaje sve toplije.
Kako stoje stvari, jesen će tek biti usijana - u najavi. Tada slede prestonički i palanački izbori, beogradski ali i negotinski. Jeste da su ovi drugi - po redu - tek u decembru, ali to kod kradikala ionako nema veze s mozgom. Ne bi Bananamen Drobnjak bez povoda sletao helikopterom na seoske stadione, premeravao vučićevskih 11 kilometara kvazimagistralnih pačvork-džada koje treba presvući asfaltom tankim poput zmijskog svlaka (do sledeće predizborne prilike), kalkulisao završetak radova i početak uvođenja privremenih mera u Wlashington (sada već standardnih) tri meseca pre zakonskog roka za lokalne izbore. Sve smo to već imali prilike da vidimo po nekoliko puta otkad su kradikali na vlasti - ali i od njihovih koalicionih učitelja. Pre.
Beograd ne sme pasti!
Negotin je pao, i tako treba da ostane.
I Srbija, naravno.
Stigli smo gde smo stigli, dobrim delom zahvaljujući Padu koji traje tri decenije. Koji traje toliko dugo da smo pomislili kako dna, zapravo, nema i da o njega nikada nećemo tresnuti. A upravo to je ono čega smo naučeni da se plašimo. Ne pada, već dna. Kad pad traje toliko, koliko ovde traje, onda dno prestaje da bude bitno, gubi svaki smisao upravo nestankom orijentacije, pa narodi nebeski krenu da veruju u to kako uopšte ne padaju već suprotno - lete i uzdižu se sve više i više.
Sebi uvrte u kolektivnu glavu da jednoga dana neće tresnuti o dno i razbiti se (o da, itekako hoće!), već će tom istom usijanom kolektivnom tintarom nekog drugog Dana probiti plafon i uzdići se povrh svih.
Nema ničeg goreg neko kad jedan narod krene da "misli" glavom ludog Vođe.
Kad stigne dotle, stigao je (narod, ne vođa) i zato što su ga naučili da ne može drugačije, da nema nazad.
Lažu, naravno.
Ima.

Gore je uvek gore, a dole uvek dole - šta god da vam pričaju, tako je oduvek bilo i biće.
Sve je samo stvar orijentacije.
A to ne ide zatvorenih očiju.

Monday, 5 July 2021

Zemljo moja



Prepodobni Marko Đurić postade jednojajčani dvoglavi ambasador Srbije u Sjedinjenim američkim državama Kolumbije. Nego, kad usisa sve bele crta sa američke pa rgne na ocila puna tamjana sa naše... Bogumi, čuda čini to kolumbijsko žuto.

Ambasador(i) ...
... zemljo moja.

Sunday, 13 June 2021

... i Murti


Bajden zapretio...


Ne zna se kome je tačno Bajden podviknuo: Kurtiju, Kurti, Murti ili svima zajedno.
Pardon - zapretio.
Jedino je važno da jeste, štagod bilo u pitanju.
A bilo je, i debelo je zabolelo kako Vođu tako i njegove dobošare čim su to objavili na naslovnoj strani državno-partijskog tabloida. Zanimljivo, ali na internet stranicama istog nigde se pod datumom 11. jun o.g. ne može naći tekst naslovljen sa "Bajden zapretio" baš kao ni rečenica koja sadrži "Ameri gube strpljenje za šiptare".
Tačno je da gube strpljenje za sve njih, iste.

Zašto kažeš Kurti a misliš Kurta?
Plus Murta.

Zato.

Friday, 4 June 2021

Sunday, 30 May 2021

SNSPAS


Nemoj da odeš, Aleksandre.
Idem da donesem vode.


S.N.S.
Hm, ovako se ne piše reč SPAS.
Ovo će te dobro rashladiti, Aco.


Aleksandar je moj drug.

***
U SNS je SPAS.
Kako za koga.
SPASNS...
Pre bi se reklo proPAS'.
Za svakoga.
Živ bio pa video - ko ne žmuri i ne okreće glavu.
A može i snspas.
E, to bi AVučišapiću bašbaš priličilo.

Friday, 28 May 2021

Let's protect women at work (peticija)


Primorane na seks sa nadređenima, silovane po fabrikama... milioni žena suočavaju se sa seksualnim zlostavljanjem na radnom mestu. Međutim, u nedeljama koje slede, moći ćemo svi da pomognemo u pokušaju donošenja revolucionarnog sporazuma kojim bi žene širom sveta bile zaštićene od nasilja na radnom mestu! Pokrenuta je peticija, adresirana direktno na francuskog predsednika Makrona, koji je domaćin velikog globalnog Samita, na kome je da ubedi sve zemlje učesnice da podrže donošenje sporazuma u toj oblasti koji bi bio poštovan na međunarodnom nivou.


Više od 120 žena koje rade po fabrikama konfekcije u Lesotu, izjavljuju da su bile primorane na seks sa svojim pretpostavljenima na radnom mestu. Neke od njih tvrde da su čak bile silovane u prostorijama fabrika u kojima rade. Poseban su slučaj tamošnje fabrike džinsa "Levi Strauss", čiji menadžeri zaduženi za projekat "dobrobiti zaposlenih", na temu seksualnog nasilja i uznemiravanja zaposlenih žena izjavljuju da je to "složen problem, koji je veoma taško otkriti na radnom mestu". 
A te žene nisu usamljene - 80% anketiranih radnica zaposlenih u konfekcijskoj industriji u Bangladešu, iskusile su ili svedočile seksualnom nasilju i uznemiravanju na radnom mestu. "Svaki komad odeće koji izađe iz tih fabrika, natopljen je našim znojem, krvlju i dostojanstvom", tvrde one.
Milioni žena širom sveta doživljavaju to isto.
Donošenje međunarodno priznatog i poštovanog Sporazuma, u narednih nekoliko nedelja, predstavljalo bi revolucionarni potez koji bi pomogao zaštiti žena od nasilja na poslu ma gde da se nalaze na kugli Zemaljskoj.
Do sada je sporazum ratifikovalo 6 zemalja, ali daleko više je potrebno kako bi on stupio na snagu. Upućen je direktan poziv, građanska peticija u cilju alarmiranja kompletne međunarodne javnosti, direktno francuskom predsedniku Emanuelu Makronu koji će za nekoliko nedelja biti domaćin velikog međunarodnog Foruma.
Danas, u svakoj četvrtoj zemlji na svetu uopšte NE POSTOJI bilo kakva zakonska forma koja pokriva oblast seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, a i u onim zemljama u kojima to postoji - ne funkcioniše uvek. Uzmimo Francusku kao primer: 30% žena tvrdi da su bile seksualno uznemiravane ili napastvovane na poslu.
Donošenje pomenutog Sporazuma bi preokrenulo stvari. Po prvi put u istoriji, sve države na svetu bi morale da usvoje na nacionalnom nivou zakone pomoću kojih bi bilo zabranjeno seksualno nasilje na radnom mestu, preduzimane preventivne mere a žrtvama tog nasilja bila obavezno omogućena zaštita i lečenje posledica.
Upućeni smatraju da je ovo trenutak da se u ovu priču uključi još više zemalja.
Brojni primeri seksualnog nasilja i nasrtaja u nama izazivaju osećaj nemoći, ali uvek postoji nešto što u nekom trenutku možemo učiniti kako bi smo u što većoj meri zaštitili žene širom sveta. Evo prilike da nam se i veliki pridruže, kako bi smo svi bili ponosni na ono što zajedno možemo postići.
Svetski lideri će se sastati na velikom međunarodnom Forumu o ravnopravnosti, koji će u organizaciji UN biti održan od 30. juna do 2. jula ove godine u Parizu; zbog toga je ova peticija pokrenuta, radi pritiska na njih da podrže i postignu Sporazum koji bi imao zakonsku težinu. Cilj je prikupljanje najmanje milion potpisa širom sveta, koji bi bili prezentovani domaćinu i učesnicima predstojećeg Foruma.
Ovo je poziv okupljenim svetskim liderima da podrže zaštitu žena na njihovim radnim mestima. Proširimo ga i dalje, pomozimo da što više zemalja što pre ratifikuje ovaj Sporazum i primeni ga kroz nacionalna zakonodavstva.

***
Peticija:
Predsedniku Makronu, svetskim liderima i vladama država
Kao građani širom sveta, pozivamo vas da hitno utičete na eliminaciju rodno zasnovanog nasilja na radnom mestu. Pozivamo vas da ratifikujete i efikasno primenite Konvenciju o nasilju i uznemiravanju #190 Međunarodne organizacije rada (MOR/ILO) i njoj srodnu Preporuku #205, kao i da sprovedete reforme domaćeg zakonodavstva u toj oblasti.

Potpišite i delite dalje: AVAAZ - Let's protect women at work!

Međunarodna organizacija rada:
Linkovi:
Radomir Konstantinović u "Filosofiji palanke" kaže da je palanka svuda moguća, bilo gde na svetu. Zato su mogući i belosvetski Jutke, Palme, Bajatovići, Dačići, Ročulji, Lepe Ace i mnogi drugi neimenovani i bezimeni koji su se izlegli iz inkubatora neiživljenih malopačića, frustriranih sopstvenim (najčešće pubertetsko-fantazijskim) manama koje obilato - u znak osvete sudbini - prosipaju na sve strane oko sebe.
Najčešće - po ženama, domaćinski.
Ništa tu oni nisu originalniji od braće im širom sveta; najčešće su samo plagijatori tog zla, i to tradicionalno loši.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...