4891

egroeG llewrO "4891"

Po ko zna koji put: Orvelova "1984" je napisana kao upozorenje, a ne kao priručnik za vladanje.

Ali... ne vredi. Džabe pričaš budalama koje ništa ne čitaju.
Istorija je majka ludosti.

Ovde.

Serbian Gothic

Američki umetnik Grant Wood je autor čuvene slike "American Gothic" (1930), gde vidimo jednog farmera iz Ajove i njegovu kći kako stoje ispred svoje u belo obojene drvene kuće, na kojoj se vidi prozor u stilu tzv. stolarske gotike - po čemu je slika i dobila naziv. Smatra se da ova slika predstavlja satiričan prikaz "običnih" ljudi sa Srednjeg Zapada SAD u vreme ekonomske krize tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Neki kritičari ovo delo ne smatraju umetničkom slikom već karikaturom običnih Amerikanaca. Drugi, pak, smatraju da vile koje farmer drži u ruci njega predstavljaju kao "čuvara koji strepi od stranaca i bori se da odbrani ono što je njegovo", aludirajući na palanačku zatucanost stanovnika tog dela SAD.

Šta li je umetnik hteo da kaže fotografijom Tome i Dragice Nikolić - teško da će bilo ko stručan ili normalan uspeti da odgonetne. Jasno je da je kuća iza njih dvoje sva u stilu "srBske gotike" (sa sve pripadajućim duševnim depandansom desno od nje), baš kao i da ovom farmeru od vila daleko više pristaju grabulje. Mada, s obzirom na osnovnu prijavljenu delatnost istog, pre bi se reklo da on u ruci drži grobulje (kako bi to Brnabićka izgovorila). Kako god, ova slika podjednako prikazuje Srbiju danas baš kao što je Grantova oslikavala Ameriku pre sto godina.

Jedina razlika je u tome da su Grantovi likovi izmišljeni (dok kuća iza njih zaista postoji, i to još uvek), a ovi Srbistanski iako su stvarni izgledaju kao da su ispali iz najgorih košmara.

Jedno je slika koju su prozvali karikaturom, drugo je fotografija života koji su pretvorili u karikaturu - i to lošu.

Što je negativac uspešniji, to je uspešniji i film u kome se on pojavljuje.

- Alfred Hičkok

Vidimo se u nekom drugom filmu... reče jedan drugi ovdašnji, prethodnik grobuljara sa donje slike, i sam debelo zaslužan što i dalje živimo u hororu kradikalske gotike srBske.

Spektaklizam

Kako fašizam koristi masmedije da politiku pretvori u spektakl?

U svom eseju "Umetnička dela u eri mehaničke reproduktivnosti" (1935), Valter Benjamin, čuveni nemački kritičar jevrejskog porekla, uvodi termin "aura" kojim opisuje autentično iskustvo umetnosti. Aura se odnosi na fizičku blizinu između nekog objekta (umetničkog dela) i posmatrača. Gubitak aure predstavlja izraziti fenomen XX veka, uzrokovan nametanjem distance između objekta i posmatrača od strane masmedija, iako je izgledalo kao da mediji približavaju umetnost publici kroz simulaciju intimnosti. Ovaj esej danas posebno dobija na značaju. Masmediji - u Benjaminovo vreme su to bili radio, fotografija i film - sve nas pretvaraju u potencijalne glumce, kritičare, stručnjake a umetnost izvlače iz carstva svetog u carstvo spektakla - pritom i dalje zadržavajući privid rituala. Prinosimo žrtve kultovima ličnosti, koji su danas prošireni pa obuhvataju i influensere, cenjene ili nagrđene milijardere i političare koji se po medijskim naslovima nadmeću poput kečera, pod dirigentskom palicom nekog Vrhovnog Podlaca.

Benjamin kaže:

• Film reaguje na oseku aure veštačkom konstrukcijom "ličnosti" van studija. Kult neke filmske zvezde, održavan parama filmske industrije, ne odražava jedinstvenu auru te ličnosti već njenu lažnu "čaroliju" najobičnije robe. 

Benjamin se fokusirao na medije ne samo kao ekspresivne već i kao konstitutivne, što njegov esej svrstava u osnovno gradivo izučavanja komunikacija i teorije medija, odmah uz Maršala Mekluhana. Brojni radovi imaju tendenciju da politiku ostave po strani, naročito otkad su "svi osim najmilitantnijih marksističkih tumača zaboravili na politizaciju umetnosti od strane komunizma, kao lek" - što je retko kome izgledalo kao lek u eri Hladnog rata, kada su prevodi  Benjaminovih radova postali dostupni širom sveta.

Na stranu Benjaminov osoben pogled na politiku, njegov esej predviđa krizu autorstva i autoriteta koja je isplivala na površinu tokom istrage povodom neuspelog puča u Beloj kući (u januaru 2021. godine), koja obuhvata objave na tviteru kao ključne dokaze tj. korišćenje društvenih mreža uopšte, kao dominantan vid političkog spektakla.

• Sa sve većim širenjem uticaja štampe - koja, umesto čitaocima, primat daje novim političkim, verskim, naučnim, profesionalnim i lokalnim organima - sve je veći broj čitalaca koji postaju autori tekstova, isprva povremeni. Sve je počelo tako što je dnevna štampa svojim čitaocima otvorila prostor za "pisma uredniku". Tako je danas teško moguće da neki zaposleni Evropljanin ne pronađe priliku i mesto da negde nešto objavi ili da drugi napišu komentar na njegov rad, pohvale ili pritužbe, dokumentarne izveštaje ili nešto u tom stilu. Tako će razlika između autora i javnosti uskoro izgubiti svoj osnovni karakter.

Benjaminova analiza konvencionalnog filma, naročito, navodi na zaključak da je za prihvatanje nekog filma dovoljan tako mali broj gledalaca, da je postalo lako odvratiti im pažnju na neku drugu stranu. Svi postaju kritičari, ali "kod filmova to uopšte ne zahteva pažnju gledalaca; publika nešto propituje, ali na jedan potpuno dekoncentrisan način". Pasivna potrošnja i svakodnevno odvlačenje pažnje ne pomažu kreiranju promišljenog, informisanog stava o nečemu ili zdravom osećaju proporcije.

Ono što je Benjamin smatrao za mehaničku reproduktivnost, mi danas zovemo Internet (kao i nizove drugih "stvarčica" koje nas poput poltergejsta proganjaju). Potonji teoretičari na koje je Benjamin uticao, predviđaju da će naše doba digitalne repoduktivnosti ukinuti potrebu za autentičnim objektima, kao i za stvarnim ljudima. Sam Benjamin bi mogao da okarakteriše jedan takav medij, u potpunosti odvojen od fizičkog sveta i materijalnih uslova svojih korisnika - medij u kome svako ima svoju kolumnu, javnu foto galeriju i studio za video produkciju - kao idealno odgovarajući ciljevima fašizma:

• Fašizam se trudi da organizuje novonastale proleterske mase bez uticaja na vlasničku strukturu koju te mase teže da eliminišu. Fašizam ne vidi svoj spas u davanju prava tim masama, već u pružanju prilike da se one izraze. Te mase zaista imaju pravo da menjaju imovinske odnose; fašizam im pruža priliku da o tome pričaju, ali da do stvarne promene ne dođe. Logičan rezultat fašizma predstavlja uvođenje estetike u politički život.

Želja ugnjetavanih da se oslobode represije, tako biva uhvaćena u klopku službe ritualizovanoj političkoj estetici:

• Zloupotreba masa, koje fašizam sa svojim kultom Firera baca na kolena, ima svoj pandan u zloupotrebi jednog aparata koji je primoran da proizvodi ritualne vrednosti.  

Krajnji rezultat ritualizovane plemenske politike fašizma je rat:

• Svi napori da se politika učini estetskom kulminiraju u jednoj stvari, a to je rat. Rat i samo rat može postaviti ciljeve masovnih pokreta najvišeg nivoa uz poštovanje tradicionalnog sistema vlasništva.

Logičan rezultat pretvaranja politike u spektakl zarad očuvanja nejednakosti jeste romantizacija rata i ubistva, koje su neskriveno u svojim delima veličali italijanski futurista Filipo Marineti i nacistički intelektualci poput Ernsta Jungera. Benjamin završava svoj esej raspravom o tome kako fašizam estetizuje politiku sa jednim ciljem: uništenje aure trajnijim sredstvima. U vreme uspona fašizma u Evropi, Benjamin je uvideo da je "ljudsko samootuđenje dostiglo nivo na kome sopstveno uništenje može doživeti kao prvoklasno estetsko zadovoljstvo. To je stanje politike koju fašizam čini estetskom." Učesnici u tom spektaklu žude za masovnim nasiljem "kako bi obezbedili umetničko zadovoljstvo čulnog opažanja koje je tehnologija promenila". Kao takvi, odvraćene pažnje i bezosećajni, oni traže nadoknadu za sopstveno suštinski bestelesno bivstvovanje i gubitak smislenog, autentičnog iskustva.

- Josh Jones: Walter Benjamin Explains How Fascism Uses Mass Media to Turn Politics Into Spectacle (Open Culture, 15.07.2022)

- Walter Benjamin: The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (1935) (ed. Hannah Arendt, 1969) pdf

Fašizam je politička doktrina u kojoj je Partija spremna da se cenka sa srednjom klasom:

1. Vas su lagali, vi ste bili pod represijom, vas kontrolišu, vas eksploatišu. Vi tumarate bez cilja, bez napretka, bez smisla, bez budućnosti. Vas su prevarili da podržite jedan sistem koji vas mrzi i koji teži da vas ponizi.
2. Mi ćemo vam dati mesto za stolom zajedno sa bankarima i biznismenima. Mi ćemo vaše živote učiniti boljim i sadržajnijim. Mi ćemo više klase zauzdati zarad nacionalnog interesa - vašeg interesa. Mi ćemo rasturiti trulež koja je dovela do korupcije i najgoreg hedonizma, vratićemo nacionalni ponos. Mi ćemo naciju ponovo učiniti ujedinjenom, kompletnom, ispunjenom i snažnom.
3. Mi ćemo sve to uraditi, samo vi nama prepustite apsolutnu moć i štitite našu revoluciju od podmuklih međunarodnih sila koje nam prete.

Svim sredstvima.
Istinska opasnost od fašizma leži u tome da: prva tačka i nije u potpunosti netačna, druga tačka je mnogima privlačna, dok se treća tačka naizgled čini dobrom pogodbom ukoliko izborna politika nije uspela da identifikuje te probleme niti je bilo šta učinila da ih reši. Kada masa ljudi stane iza tog (i takvog) pokreta, onda postaje veoma teško kasnije izaći iz njega, bez obzira na zločine koje takva vlada počini u ime te mase.

Spektaklizam je jedna od društvenih pojava, ako ne čak i vid društvenog uređenja i sistema, koji predstavlja direktnu posledicu primene fašističke doktrine u praksi.

***

Bez obzira što su spektakli danas postali digitalni, izgradnja fizičkog okruženja u gradovima, infrastrukture i životnog prostora barem za sada opstaje. Vredi napomenuti da je Trampova kompanija do savršenstva dovela sopstvene kapacitete u vremenu "post-istine" upravo kroz izgradnju takvih prostora, uključujući hotele, odmarališta, kazina, tržne centre i druge prostore za užitak. Iznova, to otelotvorenje spektakla nas uvlači u niz aktivnosti koje nas dovode u neprijatnu blizinu potrošačkog sveta koji promoviše porodični biznis Trampovih.

Trampizam kao podvrsta spektaklizma, predstavlja deo tog ideološkog biznis sistema.

***

SPEKTAKL KAO ZAMENA ZA STVARNU DEMOKRATIJU

Savremene političke kampanje imaju dobro uspostavljen repertoar reklamnih tehnika koje obuhvataju ulične plakate, društvene mreže, radio i televiziju. Mnoge od tih taktika dolaze iz sfere marketinga i odnosa sa javnošću, koja je podjednako fokusirana na komunikaciju i na ubeđivanje kapitalizacijom ljudskih strahova i težnji. Iako reklame poput političkih plakata postoje još od XIX veka, današnji politički marketing je proizvod komunikacione revolucije XX veka. Brzi razvoj radija, nedugo potom televizije, praćen nešto kasnije i društvenim mrežama, označava stapanje politike sa marketingom i industrijom zabave dok je imidž zauzeo centralno mesto u društvenom životu današnjice. Ali imidž i estetika sami po sebi ne predstavljaju problem. Na kraju krajeva, umetnost i zabava mogu biti iskorišćeni kao podrška emancipatorskoj i humanističkoj politici. Međutim, značaj imidža može imati zlonamerne političke implikacije ukoliko se koristi za manipulaciju biračkim telom u reakcionarne i destruktivne svrhe.

Benjamin je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imao priliku da to proučava iz prve ruke, primetivši da su režimi Musolinija i Hitlera svojim sledbenicima pružali osećaj (sa)učestvovanja u velikim istorijskim događanjima. međutim, to je samo služilo kao zamena za stvarne promene u sistemu društvene moći - masa koja je podržavala fašizam suštinski je predstavljala samo publiku koja je sopstveno demokratsko učešće menjala za vladavinu autoritarnih i militarističkih siledžija.

Iako su fašistički režimi vojno poraženi sredinom četrdesetih godina prošlog veka, brojni elementi njihove "estetizacije politike" su opstali u svakodnevnom marketingu i političkom govoru liberalnih građanskih država. Francuski filozof Gi Debor tvrdi da je spektakl konzumerizma i politike preuzeo ulogu religije i mita u sprovođenju društvene dominacije. Grejl Markus je 1982. rekao da "spektakl" potrošnje predstavlja antitezu stvarnom javnom životu, građanskom angažmanu i demokratskom učešću:

• U društvenom životu učestvujemo kao potrošači; spektakl proizvodi gledaoce štiteći se tako od propitivanja. On indukuje pasivnost umesto akcije, kontemplaciju umesto razmišljanja, kao i degradaciju života u čist materijalizam.

Primer političkog spektakla su političari poput Ronalda Regana, bivšeg glumca koji je naročito uzgajao imidž nasmejanog patrona Ujka Sema kako bi svoju tvrdolinijašku konzervativnu politiku učinio što prijatnijom masama u publici. Donald Tramp samo sledi tu liniju i prilagođava je trendovima koji su popularni danas.

Jasan primer političkog spektaklizma u svetu predstavljala je kampanja za prošlogodišnje lokalne izbore u Južnoafričkoj republici. Politički cirkus u toj zemlji vrtio se oko "velikih" centralističkih partija koje se obilato koriste spomenutim metodama političkog spektaklizma, sa jedne, i "malih" lokalnih pokreta koji su fokusirani na rešavanje konkretnih problema lokalnih zajednica, sa druge strane. Ponašanje "velikih" je u potpunosti odražavalo aktuelni uznemirujući globalni trend u vođenju političkih kampanja. Britanski Bregzit i političari poput Trampa, Bolsonara i Modija podstiču ultradesničarski sentiment zarad očuvanja moći i tako ih u sve većoj meri normalizuju upotrebom sirovog širenja mržnje (koju često raspiruju onlajn ekstremisti) kroz politički marketing. Igranje na kartu rasizma i fantazija o granicama preplavljenim migrantima privlačni su najgorim instinktima onih koji podržavaju takve politike. Takvi reakcionarni stavovi nisu samo politički opasni, već podjednako služe i za skretanje pažnje sa svakodnevnih problema lokalnih zajednica. Brendiranje i kampanje brojnih političkih partija koje su na ovim izborima učestvovale, pokazali su njihov ciničan i oportunistički stav prema biračima. Nasuprot dreke "velikih" stajali su "mali", lokalne organizacije i pokreti koji su na izbore izašli fokusirani na stvarno rešenje malih sredina koje su pred kolapsom (što je, takođe, svetski trend). Umesto hvalisanja "uspesima" ili traženja žrtvenog jarca za svetske probleme, oni su bili usmereni na direktnu komunikaciju sa glasačima kako bi se pozabavili rešavanjem njihovih problema. Sve je to u potpunoj suprotnosti sa politikom izbornog spektakla, koju podjednako definišu reakcionarna politika i suštinski nedostatak ideja za rešavanje problema lokalnih zajednica.

- Cristopher McMichael: The spectacle as substitute for real democracy (New Frame, 28.10.2021)

Pitate se gde je tu Srbija, njen spektakularni politički cirkus bez dna?

Hvala na pitanju, ne zaostaje ni milisekunde za svetskim trendovima.

Makaršta.

BIA snajka, BIA

Velika Vučićeva rokada

Zamenio mesta kralju i topu? Nema šanse, iako ih je teško razlikovati čak i po inicijalima u ovoj simultanki koju kradikali igraju sa nama, gde je 31 figura njihova a naša samo jedna. I sve pioni. Sve uredno i po d-Ontovim pravilima šaha - sami igraju, sami biraju koje će figure biti na tabli a koje ne, koliko ih uzimaju za sebe a koliko preostaje za nas - da li i ako.

I opet varaju, kradu, ne poštuju ni ta pravila ("to nam je u genocidu"), zastavica im pada bezbroj puta dok u beskonačnom cajtnotu sami sebe sateruju u bezizlaznu klinč-poziciju u uglu table. I opet, po ko zna koji put, optužuju tog jednog jedinog preostalog piona da je bio u ofsajdu. U toj partiji, kralj može biti samo jedan. On ne menja položaj ni sa kime i nikada, ni po koju cenu, pa makar se taj top zvao i AV - bilo koja varijanta od više ponuđenih klo(v)nova. Za njega su svi samo topovsko meso.

Jer, onaj glavni AV uopšte nije figura na ovdašnjoj tabli. Zato na nekoj drugoj jeste. Pion, i to manji od ovog našeg, jednog, jedinog preostalog. Ništavniji od nule. Zato se svakodnevno sveti svima, ovde. Jer više nema kud i ne može drugačije.

Velika rokada se u šahu označava sa 0-0-0.

Ne postoji bolji opis ovog poteza.

Obratite pažnju na naslovnu rečenicu iz novinske vesti o predlogu sastava nove Vlade i kadrovskim rešenjima za neke od Službi: Vulina čeka mesto direktora BIA.

Ta rečenica, kada je Šizoje izusti, ispravno se čita na sledeći način: Vulin čeka mesto direktora BIA. I nikako drugačije. Pravo pitanje glasi: Da li to mesto čeka Vulina? Doduše, ako je neko "sposoban" da do temelja razori i u potpunosti rasturi Službu (kao i sve ostalo čega se dotakao), onda to svakako jeste AVlevi na predlog AVdesnog.

I zato, sačekajmo još par dana do ovaploćenja Proročanstva. Ipak je to i dalje samo predlog za ispunjenje vlažnih snova jednog jovanjičkog paradajz-turiste na proputovanju kroz destinacije po ministarstvima ljubavi & sile. Ništa manje. Ništa više. Uvek previše.

A ako/kad bude, lako ćemo premeštati ugalj u podrumu. Na smenu.

Do besvesti, pa onda iz početka.

Biće zanimljivo videti koga će angažovati za šnit novih ziherdinst uniformi. Priča se da su nakon objave ove Šizojeve blagovesti Vulini izustili "aaahhhh... konačno". Smrt u diskoteci, i tačka.

***

Neočekivano

Uglavnom u crnom

Bez pitanja

Samo zadovoljstvo

Neočekivano

Odsustvo od svih

Izgled

Uglavnom u crnom

Samo zadovoljstvo

U svakom trenutku

Neočekivano

Borghesia "U crnom"

(Ogolelo Mesto, 1988)

***

Oni nam nikada neće oprostiti što nas nisu dotukli.

Trebalo je na vreme da to shvatimo.

Rezolucija 14899

Srbistan, u pozno leto 2022.

U prodavnicama nema mleka jer:

- nema krava, ostali samo bizoni

- mleka ima, ali u agregatnom stanju svih mogućih i nemogućih vrsta mlečnih prerađevina

- udarila neka silna suša pa se Beograd na vodi pretvorio u Beograd bez kanalizacije

- drastično poskupila hrana za stoku, osim u skupštinskoj mehani

- Austrija zabranila izvoz Imlekovog mleka u Srbiju zbog neuvođenja sankcija Rusiji

- arapska braća pojela sve krave nakon kupovine PKB-a (zašto onda nisu prodali indusima?)

- benzin pojeftinio, dizel poskupio

- skupastrujašesipoposto poskupila 10%, zbog čega će onaj ko ne troši struju biti oslobođen dela mesečnog računa za utrošenu električnu energiju

- u Nemačkoj narod već počeo da se smrzava po kućama jer hitleri naredili da smanje temperaturu na 19 celzijusa, uz pretnju ruskom gasnom komorom ko ne sluša

- Dodik i Brnabićka svoj na svom svako za sebe

- Dačić nikako da se ugasi

- ukrajinska teroristkinja napala dronom iz Avganistana centralu Večernjih Novosti u Beogradu

- na Dan zastave neka budala okrenula barjak ovdašnji naopako pa sad ambasade stranih centara moći Amerike misle da ovde sve organizuje kagebe

- Vulin propo, Grčić pobedio

- opozicija ne da Kosovo Vučiću

- pederaši ne daju pedverašima

- popovi SNSPC skinuli Isusa sa krsta pa ga prikovali na Z

- srbistansko Zlatno tele A.Vučić ne spava niti se prazni (čak ni u Skupštini)

... i tako to.

Elemdaklem: jedan litar trenutno nedostupnog artikla "dugotrajno mleko" sada košta 148,99 rajhsdinara.

Kad ga nema.
A kad ga ima?

Ko ga ima taj ga nema.

Ko ga nema taj ga ne da.

Isto tako i Kosovo.

I babine palačinke.

I sve.

Srbistan, pred ranu jesen 2022.

ZZ Pop

Zbornaja komanda zapoveda:
Zaspaćemo nikad!

Popodnevna dremka, može.

☦☦☦

Prispeo hitni telegram iz Centralnaje komande.
Veli:

str.pov.

br. 1389-12/44

Odsadpanadaljeiubuduće, ima se pisati veliko latinično P sa prednje strane a veliko latinično naše milo Z sa zadnje strane svih vozila i odevnih predmeta, da onim kučkama agresorskim naše milo Z bude stalno pred očima dok se povlačimo ili, nedajbožemesaklonipupu, bežimo. 

Stop.
Isto važi i pred onim natopederima, semnadcatog sentjabrja - svi naše milo Z da stavite na guzice a P odnapred, da ti fašistički elementi ne pomisle kako P otpozadi znači "prkno" pa krenu da vas jure obljube ulične radi. A naše milo Z je zbog vašeg "zabranjeno za starije od 18". Zato.
I tačka.

Stop.
U potpisu,

vaš P. (veliko)

Stop.

ZZ Pop.

CirkuZ

Ne krivite klovna što se ponaša kao klovn.

Zapitajte se zbog čega i dalje idete u cirkus.

Da li ste negde već čuli ovu izreku?

Iako vas može nasmejati, ona bi vas u stvari mogla naterati da se zamislite. Analogija koja se podrazumeva, sugeriše vam da bi trebalo preispitati i uskladiti svoja očekivanja i akcije. Očigledno, treba očekivati da u cirkusu ima klovnova i treba očekivati da se oni ponašaju kao... klovnovi. Dakle, ne uzbuđujte se ukoliko odete u cirkus i ukoliko se upravo to tamo dešava. Ako vas nervira što stvari tako stoje, trebalo bi da razmislite gde ste i zašto ste baš tu gde jeste. Možda je to vaše radno mesto, vaše redovno okruženje, susreti u vašem životu ili čak krug vaših prijatelja.

Šta tu nije u redu? Da li je krivica zaista u nekom određenom elementu te (vaše) sredine, koji se ne ponaša onako kako bi trebalo? Ili je njegovo ponašanje upravo onako kakvo bi trebalo da bude u toj sredini - a vi ste onaj ko se nalazi na pogrešnom mestu?

Ukoliko se klovnovi u cirkusu ponašaju kao klovnovi a vama se to ne dopada, onda je to odraz vas a ne klovnova. Tu nešto treba promeniti, ali to verovatno nisu klovnovi. Možda su to ipak samo vaša očekivanja i stav... ili možda lokacija?

- Dan Nielsen: Don't Blame a Clown for Acting Like a Clown (DanNielsen.com, 07.03.2019)

Ako ti smeta što se klovnovi u cirkusu ponašaju kao klovnovi, ne menjaj cirkus već ne idi tamo. Ne saučestvuj. Ako ti smeta što su ti klovnovi (ponašajući se klovnovski, jedino kako znaju i umeju) život pretvorili u cirkus, onda ne menjaj život, ne pridružuj im se - već najuri bagru iz njega.

Prosto.

Kića Slabinac

Sećate se crtaća u kome Duško Dugouško izluđuje dva gangstera, Kiću (mali, šef, mozak) i Miću (veliki, poslušnik, mišići), i međusobno ih svađa sve dok ne dođe policija i pohapsi ih?

Čuveni dijalog sledi:

Kića: (šamara Miću) Nećeš ti meni više da razmišljaš!

Mića: Ali šefe, pa ti dobro znaš da ja ne umem da razmišljam...

Kića: Nastavi tako.

Kića i Mića jesu samo dva lica iste rascepljene ličnosti koja zajebava ceo jedan narod i po potrebi se pretvara da je čas jedan čas drugi, zavisno od toga da li treba ili ne da razmišlja tj. da li je šef ili samo poslušnik nekog Nadkiće. Važno je samo da biznis ne staje, da se para okreće, jer zato smo tu. Zar ne?

Aleksandar Nejaki ima za unutrašnju upotrebu i umetničko ime - Kića Slabinac.

pre

Kad čujem tambure, skočim na bure

Pa izvadim litru dvije, pijem do zore

Vina da pijem, da se napijem

Svako jutro žena zove kući da idem

Ja lego do zida, žena do kraja

Dođe komšija, pa me otjera

Nije prošla godina, žena rodila

Žena rodila, isti komšija

Ajca, vinca-ca, vinca rumena ha ha

Ajca, vinca-ca, vinca rumena

posle

Smatrate da je ponašanje predsednika Srbije na sajmu vina bilo neprimereno? I to javno, a ne u "svoja četiri zida"?

U normalnoj državi to pitanje ne bi ni bilo postavljeno, baš kao što takva bitanga ne bi ni bila predsednik, premijer ili bilo ko drugi sa ovlašćenjem da kroji tuđe živote. Ali ovo nije normalna država, baš kao što ni okolne nisu. Balkan je psihoetnogeografska odrednica koja se odnosi na kolektivni mamurluk svih plemena koja tu žive. A mamuran nikada ne bira normalnog već sebi sličnog da ga vodi iz kafane kući. Zato što i nema neki izbor jer normalni od takvih beže; beže iz kafana u koje su im države pretvorene. Mamuran to stalno radi, iako iz iskustva zna da se to "vođenje" najčešće završava u jarku na pola puta između kafane i kuće. I opet radi to isto, iznova, u beskraj. Jer smo tako u mogućnosti.

Jer, okretanjem glave i ćutanjem pravdajući Njega, pravdamo sebe.

Neće moći.

Nema ćutanja.

Kvazifinoća ne opravdava besvest.

Ovde još uvek ima onih koji imaju meru, u svemu.

***

Originalni stari Kića je nedostižno bolji od ovog našeg lumper-plagijatora i njegove bratije danas:

Krunoslav Kićo Slabinac i Bećari - Kad čujem tambure
(Kad čujem tambure 7'', 1974)

p.s.

Mića Grčić samo trenutno glumi Miću "Džak-Za-Udaranje"; to se ionako menja na dnevnom nivou. A da on ne ume da razmišlja i da nastavlja tako, to smo znali od samog početka. Znali su to i mamurni, ali...

Eto.

Orvel o fašizmu

Dva neologizma - "post-istina" i "alt-desnica" - su ušla u politički diskurs poslednjih godina punih previranja i preokreta; te su reči danas na toliko lošem glasu da su proglašene za prvo i drugoplasiranu u 2016. od strane uredništva Oksfordskog rečnika. Noa Berlacki smatra da ta dva orvelijanska eufemizma služe za "prikrivanje starog zla i izbeljivanje fašizma, podsećajući kako po formi tako i po sadržaju na dobro nam poznate Orvelove reči, i naročito na novogovor iz 1984. 'Zlomisao', 'zločin misli', 'odpersonizovanje'... One čak zvuče isto, sa svojom prostom ali uvrnutom konstrukcijom pojedinačnih slogova nabacanih na gomilu da čine reči. Od čiste i ružne aljkavosti se očekuje da jezik pretvori u nešto futurističko i vrhunsko. Svet koji dolazi biće utilitaran, žargonski, i moderan po svojoj neeleganciji. Takva se budućnost očekivala u Orvelovo vreme; budućnost je upravo takva danas."

Kao i u Orvelovo vreme, naš aktuelni žargon je mobilisan zarad "odbrane neodbranjivog" - onako kako je taj pisac, novinar i revolucionar napisao u svom eseju "Politika i engleski jezik" iz 1946. Baš kao u njegovo vreme, i danas ti eufemizmi opslužuju konstantno besramno laganje i rasističke ideologije. Slobodno možemo povući još jedno lingvističko poređenje sa Orvelovim vremenom: sveopšta upotreba reči "fašizam".

Berlacki tu reč koristi ali je ne definiše (kada spominje izbeljivanje fašizma), osim kada kaže da "fašizam cveta na lažima". Možda je u najvećem delu tako, ali da li je to dovoljan kriterijum za jedan celokupan politički i ekonomski sistem? Ta reč naprosto vapi za jednom dubljom analizom. Čak je i Umberto Eko, koji je odrastao u vreme Musolinijeve vladavine, osećao potrebu da se to jasnije odradi, s obzirom da su "američki radikali" (kako ih je 1995. nazvao) zloupotrebili frazu "fašistička svinja" kao pežorativ za bilo koju vlast, tako da je taj pojam skoro u potpunosti izgubio svoje značenje tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, da li bi Orvel (koji se 1936. borio protiv fašista u Španiji, i čiji su zloslutni posleratni distopijski romani više od bilo kog književnog dela ilustrovali to zlo) mogao da nam pruži pouzdanu definiciju fašizma? Kada pogledamo njegove radove, čak i pre nego što se rat završio, već ga vidimo kako piše: "Fašizam je skoro u potpunosti besmislen." Njegov kratak esej iz 1944. "Šta je fašizam?", međutim, ne ide u pravcu ukidanja te reči. Naprotiv, on poziva "na jasnu i opšteprihvaćenu definiciju tog pojma" umesto težnje da se on "degradira na nivo psovke".

Ali Orvel ne bi bio Orvel da nije bio pesimista. Jedan od razloga zašto je tako teško bilo doći do definicije, po njemu, leži u tome da bi svaka grupa na koju bi je primenili morala da "prizna" kako većina njenih članova nije bila "voljna da dela" - priznanje stvarne prirode njihove ideologije i ciljeva, prikrivenih iza eufemizama, laži i dvosmislenog govora. Ako niko nije fašista, onda to znači da potencijalno svi jesu. Čak i tokom četrdesetih, Orvel kaže: "Ako pogledate štampu, otkrićete da maltene nema grupe ljudi - svakako nijedna politička partija ili druga organizovana grupa bilo koje vrste - koja nije bila proglašena fašističkom." On potom nabraja optužene: "Konzervativci, socijalisti, komunisti, trockisti, katolici, pacifisti, antiratni aktivisti, oni koji podržavaju rat, nacionalisti..."

A šta sa školskim primerima onih sa druge strane linije fronta? Orvel priznaje: "Kada koristimo pojam fašizam za Nemačku ili Japan ili Musolinijevu Italiju, u velikoj meri znamo na šta mislimo. Međutim, pozivanje na te ekstremne režime nije previše korisno, jer se "čak i vodeće fašističke države međusobno u mnogo čemu razlikuju po strukturi i ideologiji". Umberto Eko se zadovoljava time što kaže da fašizam usvaja kulturološke zamke nacija u kojima niče, ali ipak deli nekoliko konstantnih, iako kontradiktornih, ideoloških osobina. Orvel nije bio u potpunosti siguran da zna koje su to osobine.

Dakle, šta nam Orvel može reći o pojmu fašizma, koji želi da drži u šaci ali nikako ne može da ga uhvati? Iako veruje da se njime mora imenovati "politički i ekonomski sistem", on se na kraju ipak odlučio za običnu lingvističku definiciju, kojoj "u svakom slučaju pridajemo emocionalni značaj". Nevezano da li tom rečju "gađamo na sve strane" ili je koristimo na neki precizniji način, mi uvek mislimo "grubo rečeno, na nešto okrutno, beskrupulozno, arogantno, mračno, antiliberalno i protiv radničke klase. Osim relativno malog broja simpatizera fašista, skoro svaki Englez bi prihvatio reč siledžija kao sinonim za reč fašista". Svako ko danas nije siledžija (ili neopravdani simpatizer fašista), kome za ove pojmove ne trebaju eufemizmi, verovatno bi se složio sa ovim Orvelovim stavom.

- Josh Jones: George Orwell Tries to Identify Who Is Really a "Fascist" and Define the Meaning of This "Much-Abused Word" (Open Culture, 2016)

- George Orwell: What is Fascism? (London Tribune, 1944)

Kristofer Hičens je jednom napisao da su tri glavna problema dvadesetog veka imperijalizam, fašizam i staljinizam. Pokazalo se da je Džordž Orvel za svaki od njih - bio u pravu.

Orvel pokazuje svoju izvanrednu dalekovidost u fascinantnoj recenziji (objavljenoj u martu 1940) Hitlerove ozloglašene biografije "Moja borba" (Mein Kampf, 1925). U toj recenziji, Orvel precizno secira knjigu do samih korena Hitlerove toksične harizme, i usput najavljuje teme koje će se potom pojaviti u njegovim budućim remek-delima "Životinjska farma" i "1984".

• Činjenice govore da u njemu postoji nešto duboko privlačno... Hitler zna da ljudska bića ne žele samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu, kontrolu rađanja i uopšte zdrav razum; ljudi takođe, barem povremeno, žele borbu i samopožrtvovanje, da ne spominjemo bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god moguće spadali u ekonomsku teoriju, fašizam i nacizam su psihološki daleko zdraviji od bilo kog hedonističkog koncepta življenja.

Orvel svakako nije bio Hitlerov obožavalac.

U recenziji, u jednom trenutku, on zamišlja kakav bi svet mogao da bude ukoliko bi Treći Rajh pobedio:

• Ono što Hitler predviđa da će se desiti za sto godina, jeste kontinuitet države od 250 miliona Nemaca sa obiljem "životnog prostora" (koji se npr. prostire do Avganistana ili tako nešto), užasavajuća imperija bez mozga u kojoj se suštinski ne događa ništa osim obuke mladića za rat i beskonačni uzgoj topovskog mesa.

Ovaj članak je napisan u trenutku kada, kako to Orvel napominje, viša klasa žestoko odstupa od dotadašnje podrške Trećem Rajhu. To se jasno videlo u odnosu na britansko izdanje "Mein Kampfa" iz 1939. godine, koje je imalo jako favorizovan stav prema Hitleru.

• Očigledna je bila namera prevodioca da u predgovoru i napomenama ublaži žestinu i svirepost te knjige i prikaže Hitlera u što je moguće lepšem svetlu. Hitler je u tom trenutku još imao kakav takav ugled; ugušio je nemački radnički pokret, zbog čega je bogataška klasa bila voljna da mu oprosti bezmalo sve. A onda se odjednom ispostavilo da Hitler nema, niti zaslužuje bilo kakvo poštovanje.

Sve se promenilo do marta 1940. godine, pa je u Britaniji objavljeno novo izdanje "Mein Kampfa" koje je odražavalo promenu stava prema Hitleru. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj nakon njene invazije Poljske, ali prave bitke u Zapadnoj Evropi su tek sledile. U  mesecima koji su sledili, Francuska će kapitulirati a Britanija će se klackati na ivici iste sudbine. Međutim, u rano proleće te godine, sve je još uvek delovalo poprilično tiho. Svet je kolektivno zadržavao svoj dah u iščekivanju. U tom trenutku zastrašujuće neizvesnosti, Orvel je predvideo veći deo ratne budućnosti.

• Kada uporedimo njegove izjave od pre godinu i više dana sa onim što je pričao pre petnaest godina, u oči upada rigidnost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte ne razvija i menja. To je fiksirana vizija jednog monomanijaka i malo je verovatno da će na nju mnogo uticati aktuelna kretanja u politici sila. Možda, u Hitlerovom umu, rusko-nemački pakt nije ništa više od privremene izmene rasporeda aktivnosti. U "Mein Kampfu" je jasno opisan plan da se prvo pregazi Rusija, i koji je podrazumevao da se potom pregazi Engleska. Danas, kako se ispostavilo, Hitler će morati da se prvo obračuna sa Engleskom, jer je od dve sile bilo lakše potkupiti Rusiju. Međutim, Rusija će doći na red čim Engleska bude zbrisana - jer, nesumnjivo, Hitler na to upravo tako gleda. Da li će na kraju sve zaista tako biti - to je već drugo pitanje, naravno.

U junu 1941. Hitler je napao Rusiju, počinivši jednu od najvećih strateških grešaka u istoriji modernog ratovanja. Staljin je, inače, u potpunosti bio zaslepljen tom invazijom, a zbog vesti o Hitlerovoj "izdaji" i kršenju pakta je navodno doživeo i nervni slom.

Sasvim je jasno: Staljin nije pročitao "Mein Kampf" onako pažljivo kako je to uradio Orvel.

- Jonathan Crow: George Orwell Reviews Mein Kampf: “He Envisages a Horrible Brainless Empire” (Open Culture, 2014)

***

Palanačko društvo, u konstantnom međuratnom previranju (iako "nije učestvovalo u ratu", poput našeg i njemu sličnih) koje traje već dvesta godina kako na spoljnom tako i unutrašnjem planu, kao jednu od bitnih karakteristika ima i to da sve od države do bulevara pretvara u sokake. A u svakom od tih sokaka, zna se, čuči po jedan Hitler i vodi svoju borbu po ugledu na original. Unapred izgubljenu, za njega svakako ali i za sve koji ga podržavaju - ili ćute.

Pa ko se prepozna, tako će mu se i zalomiti.

Pala vlada

Nakon pilot-epizode novog rijalitija "48 sati opstipacije" i dvodnevnih ultrabrižno-somnabulnih mukotrpnih rovovskih konsultativnih pregovora vođenih između predsednika Republike Srbije i predsednika Srpske napredne stranke, doživesmo danas konačno tu žudno&žedno očekivanu obznanu imena (i prezimena) mandatara buduće Vlade. Srpske, naravno. Predsednik AVSNS je predložio imena poslanika koji će izglasati mandatara, ime mandatara koji će predložiti sastav Vlade i imena ministara koji će istu činiti. Predsednik AVRS je uz čvrste garancije sagovornika da će sve baš tako biti, sve to prihvatio i odmah pučanstvu svome priopćio.
Evo kako je to bilo:

Lažu, kučke agresorske, svi koji kažu da nije.

U društvu koje su okrenuli naglavačke, izbor Vlade na ovakav način - kada Jedan bira i postavlja Sebe umesto svih i svega - predstavlja javno streljanje demokratije, države i njenih institucija. Samom najavom i njenim izborom, danas, ta Vlada je već pala. Ko makar toliko ne razume, ili odbija da to učini, svojevoljno i javno priznaje da je saučesnik u tom streljanju koje traje već treću deceniju.

I tačka.

A sad, svi na svoje svakodnevne paranoje i strahove.

Što pre završite te domaće zadatke, to ćete više vremena imati za igre i nećete morati da mislite na hleb.

I struju.

I gorivo.

I komunalije.

I šećer.

I zejtin.

I Kosovo.

I lopove.

I popove.

I manijake.

I školovanje dece.

I politiku.

I lečenje.

I laganje.

I pljačku.

I rat.

I sve ostalo što nije On.

sa, sa,

samo tako

samo jako

p.s.

Vučići Uveoci su definitivno poludeli: počeli su da dele pozive za vojne vežbe ljudima od 65 godina koji su u penziji. Čisto da razbiju monotoniju svakodnevice preživanja u koje su pretvorili život u ovom kradikalskom oboru od zemlje.

Da nisu krenuli po spiskovima iz 1991?

Polušapić protiv Poluvesića

To je pokušaj nekog polušpijuniranja. Ja sam zbog toga morao nekoliko ljudi, koji rade u Starom dvoru, da zamenim. Počeli su papiri da nam nestaju iz kancelarija i onda su te informacije završavale u opozicionim medijima. Nakon pojavljivanja tih poluinformacija, dolazio bi Goran Vesić da ih komentariše. Zato kažem da je to polušpijunaža. Ali nisu ni u stanju da daju pravu informaciju, već feleričnu, kakav je bio i njegov rad. U tom slučaju, mi menjamo ljude koji nam vršljaju po kancelarijama i uzimaju dokumenta i kojima su glavna tema moji televizori - da li sam ih platio ili nisam. Evo, još čekam da me pitaju za te račune, ali ne pitaju me za račune. Važno im je bilo da puste priču, ali posle me nisu pitali da im pokažem račune i da se izvine ako ti televizori nisu plaćeni iz budžeta Grada Beograda.

Važno razlikovati ljude koji su dobro radili svoj posao od onih koji to čine loše. Šta radimo sa polušpijunima? Kad ga uhvatimo, mi ga onda eliminišemo. Tako da ćemo videti ko je dao ovu informaciju.

Ja sam hteo Dragana Pešikana, on će biti moj savetnik. Ja jesam potpisao njegovo postavljanje, ali ono nikad nije postalo pravosnažno zato što on ne ispunjava neke druge uslove. Mi smo njega posle dva, tri dana praktično razrešili, ali on formalno nije ni postavljen.

- Šapić: Vesićevi polušpijuni krivi za curenje informacija iz kabineta, eliminisaćemo ih čim budu uhvaćeni (Danas, 24.08.2022)

polušpijuniranje

poluinformacije

polušpijunaža

polušpijuni

polupolitika

polubeogradonačelnik

poluzamenik

poludemokrate

polunaprednjaci

polutani

polutanti

...

Slobodno nastavite niz po sopstvenom nahođenju, sa ovim polukompletnim budalama ne možete promašiti temu. Shodno staroj dobroj praksi i običajima kvazipolitike ovdašnje, dvojica biših demokrata i najbližih saradnika Tadića i Đilasa punom parom nastavljaju tamo gde su stali dok su bili podvučeni žutom. Jedina razlika je u tome što su svoje vlažne snove (polucije) unapredili. Pardon - ukradikalili.

U pravu je Cukunftsoberfirer: za sve je kriv prethodni režim pa i za ovaj, uključujući i sebe u njemu.

U sebi.
Sa sobom.
U celini celosti.
Žika Obretković je top primer filozofije egzistencijalizma za ova dva kompletna poluidiota.

Svi su oni neoborivi dokaz da, koliko god ih ima, konačan zbir tih ljudolikih polutki uvek iznosi jedan.

Jedva.

Vođostanje

Globalno zagrevanje planete izazvalo je širom sveta suše usled kojih su bez dovoljno vode ostali brojni rečni tokovi i njihove pritoke. Na Dunavu, kod Prahova, nivo reke je toliko opao da je na površinu isplivalo oko 200 nacističkih barži i brodova punih eksploziva i raznih drugih drangulija; sve uredno & pedantno švapski samopotopljeno tokom povlačenja 1944. godine pred nadirućom Crvenom Armijom.

Klima, čini se - kao da je poludela.

Višedecenijska lokalna i regionalna plima podgrevanja atmosfere ludila i strasti, naročito pojačana u poslednjih deset godina, izazvala je sušu demokratije, građanskih prava i medijskih sloboda. Zbog te plime, njihov nivo je danas toliko opao da je na površinu isplivao sav ološ i talog palanačkog fašizma, koji ovo društvo svojim eksplozivno-zapaljivim "rukovođenjem" neminovno vodi ka slomu.

Došli smo dotle da palanački fašisti slave i veličaju Crvenu Armiju dok istovremeno usijano mrze sve ostale antifašističke saveznike iz Drugog svetskog rata... koji ih, za razliku od ruske "braće" i dalje previše podsećaju na čijoj su strani, u tom istom ratu, zapravo bili. Važi podjednako - kako za vladinu tako i za nevladinu (...) četničku udrugu & ostalu prekograničnu bratiju.

Seme zla i naopakog, odavno posejano, sada daje svoje trule pogane plodove.

Klima ludila, čini se - kao da je dodatno poludela.

❄ ❅ ❆

Nekada je važilo da sneg ne pada samo da pokrije breg, već i da svaka zverka pokaže trag. Sada, pada nivo vode i raste nivo blata. A zverke? Zverke će svakako pokazati trag; sneg ili blato - njima je u potpunosti svejedno. Eh, još samo kad tragova kletih ne bi bilo... gde bi im bio kraj.

Pišonja i Žuga

A onda je Tigar je utrčao u arenu!

Glazgov Rendžers : PSV Ajndhoven

U poluvremenu, umesto uobičajenog maltretiranja gledalaca nacifrekventnim reklamama ...

POŠTOVANI GLEDAOCI,

Naša televizijska kuća dana 16.08.2022. godine, dobila je pitanje elektronskim putem od strane novinarke televizije Nova S. Pitanje je glasilo:

"Poštovani,

Molimo Vas da nam odgovorite na sledeće pitanje danas do 16h.

Odgovor će se koristiti u svrhu obrade teme u emisiji "Među nama" na Nova S TV.

Postoje špekulacije da se tokom emitovanja utakmica u Vašem programu tokom skandiranja navijača protiv predsednika Aleksandra Vučića, ovakvo skandiranje utišava puštanjem muzike. Kako komentarišete ovakve navode i ukoliko su oni tačni zašto se to radi?

Hvala najlepše,

Irena Štikovac, Nova S"

Iako smo na pitanje odgovorili u traženom roku, naš odgovor prenet je samo delimično, odnosno izvučena je samo jedna rečenica, čime su gledaoci uskraćeni da čuju suštinu odgovora. Kada to već nije učinila televizija koja se konstantno poziva na poštovanje slobode govora i koja se samoproglašava za borca protiv cenzure i zaštitnika demokratije, dajemo vam mogućnost da o tome budete objektivno i potpuno informisani, prenoseći u celosti odgovor našeg generalnog direktora, gospodina Nebojše Žugića:

"Poštovana,

Za razliku od vaših tajkunskih ostrašćenih i pristrasnih medija, naša medijska kompanija se ne bavi špekulacijama, već se svakodnevno trudi da podigne nivo kvaliteta svog programa i drži se profesionalne etike i svih standarda koje ona nalaže, a koje sve svetske sportske organizacije propisuju i podržavaju.

Sve navedeno potvrđuje niz pohvala i priznanja koja dobijamo od partnera poput UEFA, NBA, Premijer liga Engleske, španska La Liga, ATP i mnogih drugih.

Ipak najdraža su nam priznanja koja dobijamo od armije naših gledalaca, kojih je iz dana u dan sve više, dok naša matična kompanija Telekom Srbije beleži istorijske rezultate u povećanju broja korisnika, što sve navedeno nedvosmisleno potvrđuje.

Verujem da znate da imamo i filmske, tematske, ali i muzičke kanale, koji su izuzetno popularni, tako da nemamo potrebe da muziku puštamo na svojim sportskim kanalima. Neostvarena želja vaših nalogodavaca gospodina Šolaka i gospodina Đilasa da tajkunizuju našu televiziju uz pomoć prethodne rukovodeće garniture kako TV Arena sport, tako i Telekoma Srbije, je propala, te nas ne čude vaše maliciozne špekulacije, kroz koje demonstrirate frustracije zbog sve izvesnijeg totalnog poraza u tržišnoj utakmici, kao i vašu nemoć na terenu zbog koje utakmicu sa tržišnog pokušavate da prebacite na politički teren. Mi smo bili, jesmo i ostaćemo kompanija koja se profesionalno bavi svojom delatnošću, boreći se za što bolji rezultat na tržištu, štiteći interes kako svoje, tako i naše matične kompanije, ali i svog naroda i svoje države, kao i gledalaca u celom regionu u kome apsolutno dominiramo. Pozivam vas da postanete pretplatnik neke od platformi koje emituju naše kanale, te da se sami uverite u njihov kvalitet, a ne da se bavite špekulacijama o puštanju muzike na sportskim kanalima.

Srdačan pozdrav,

Nebojša Žugić"

Pišonja i Žuga, u celini celosti.

I tačka.

***

Gladijatorska je muka pregolema...

Potpuno je nepotrebno i besmisleno komentarisati Žugićev "odgovor" stavku po stavku - nije on ovo napisao. Saopštenje TV Arena, tj. njenog generalnog direktora, standardna je kompilacija besmislenih rečenica i floskula iz svakodnevnih saopštenja koja se pišu u sedištu kradikalskog trusta mozgova, koja vrvi od uobičajenih lupetanja i izvrtanja mozga zarad izbegavanja jednostavnog odgovora na ono što svi vide (i čuju) kada okrenu bilo koji od Arena kanala prilikom prenosa prvenstveno utakmica FK i KK Partizan. Nebitno je da li nepodobno skandiranje utišavaju, puštaju muziku ili prelepljuju snimcima podobnog navijanja sa drugih utakmica. Nemontirane snimke sa stadiona, koji se vrte po društvenim mrežama, nećemo računati jer svi ovde dobro znamo da su to mediji u vlasništvu stranih centara moći koji su pravi vlasnici spomenutih tajkuna i prethodnih garnitura što rade protiv kompanije, naroda, države, gledalaca... a i šire.
Konačno da neko SNS nazove pravim imenom - kompanija. Bio je red.

Da li iznova treba podsetiti na prošlogodišnje saopštenje uprave FK Partizan koja je deo svojih navijača optužila za političko manipulisanje, napad na institucije države i vređanje Aleksandra Vučića?

Bulšitovanje dostojno pinkformera.

Pa i ova lila pozadina saopštenja (aktuelni logo engleske Premijer lige je  besramno zloupotrebljen), previše vuče na pink da bi to bilo slučajno. Smrdi, bolje rečeno. Opšte je poznato da ovakav tekst "odgovora" DJ Žeks napiše lijevom rukom, iz taka. U kladionicama (koje Arena besomučno reklamira) bi pala podeblja kvota da je baš tako i bilo.

Vaspitno-obrazovni karakter Arena sportskih kanala, po prepodobnom Žugiću, zaslužuje pozornost Zekićke & Co. iz REM-a koji bi podhitno, još noćas na tajnoj sednici nakon još tajnije večere, morali doneti odluku o dodeli pete medijske nacifrekvencije nikome drugome do TV Arena sport Telekoma Srbije. Činišvoliko!

Svakodnevni utisak sve je jači: svakoga dana, u svakom pogledu, diktator Zapadne Koreje postaje sve nervozniji; toliko, da je večeras morao da se oglasi na sportskim TV kanalima povodom više nego očiglednog potprckivanja od strane tajkunskih izdajničkih medija u vlasništvu prethodnih rukovodećih garnitura u vlasništvu stranih centara moći.

Šta je sledeće - Cartoon Network, peti Teletabis?

Kapri ili Rumenko?

- Gde si?!

- U crkvu.

- Dokaži, daj popa na telefon!

- Evo baš sad poje. Jer može selfi?

- Može. I posle crkve pravo kući - da me izuješ, gladan sam & sve ostalo tradicionalno domaćinski po redu.

On:

Dok telefonira šeta po kući u zapišanim gaćama, na nogama štrokave nekad bele čarape i sandale na čičak, prdi na luk iz bureka za doručak, na polici kraj TVa ikona ubiva aždahu a na TVu Vučić ne letuje u NDHrvatsku, na zidu kalendar Tita od prošle i Draže od ove godine sa zaokruženim slavama na koje je išo i na koje će tek ide, posteri Miloševića i Koštunice, uramljena njegova slika sa pionirskom maramom ko mali i sa Draškovićem i kokardama ko veliki, članska karta JUL/DSS/G17 i razlednica iz Paraliju s tri Palme ispod stakla na stočiću u dnevnoj sobi, u hodniku prikucan Krs' Častni što ga osvojio zimus kad je u Terazijskoj fontani ispod vode smako gaće Miši Vaciću da bi pre njega stigo na drugu stranu, na kuhinjskom stolu u dve kolone uredno postrojeno negde oko dvanaestak zidarskih zaječaraca koji čekaju da se Ona vrati iz crkve i potrpa u friz da se razlade pre nego što krene da ih prinosi oltaru tradicionalne muževnosti i domaćinštine dok Oltar pomno gleda snimke sa jučeranjeg mitinga SNSPC na svim nacifrekventnim televizijama ne bi li sebe negde ugledo pa onda tero decu na "gle tata na teve, ene me opet skrsčastni". Posle će spava jer sutra poso.

Ona:

Dok telefonira uopšte nije u crkvi, krsti se i slika pred izlogom prodavnice suvenira SPC na Terazijama iz koje trešti duševno pop-mjuzik pojanje, šalje selfije Gospodaru Svom i žuri da se nađe s duhovnikom da ne zakasni na termin uterivanja duhovnosti dogovoren prilikom poslednjeg odlaska u hram iste, subvokalno psuje "samo dok dođem kući ima te izujem mrcino jedna pa će vidiš ti selfi po sred čela pzdtmtrna", opet se prekrsti i namesti sise al sad bez selfija jer kroz Balkansku prošo neki vladika u džipu, konačno se seti da skine maramu kod Zelenjaka, kalkuliše koliko ima vremena da posle uterivanja svrati u dućan na okretnici po kineski Pampers i nešto ostaloj deci za večeru taman dok mu se pivo dovoljno ugreje da nema šanse da se oladi pre Dnevnika, al da ipak namiri pivom Ljubav Svoga Života pre nego što krene da se sprema za izlazak u grad sa instruktorom fengšui joge s kojim treba se nađe kod Ekonomskog zbog dogovora oko preksutrašnjeg trodnevnog vikend odlaska na miting Vulinove partije u Medveđu i Lovćenac. Posle će na splav sa drugaricama pa kući oko pola tri, jer sutra opet mora na jutarnju u jedanes da isteruje uterano čim sve ostale otera na poso, u zabavište i školu, na stadion.

Deca:

Šta deca? Pa deca se spremaju za porodičnu šetnju, da biju pederi. Šta bi drugo očekivo, čitaoče, od pubertetlija u poznim dvadesetim. Između dva odlaska na nacionalni stadion.

Doduše, može sve ovako isto samo obrnuto, da On i Ona zamene uloge. Kao u vicu. Sve zavisi od zavetništva, ionako nema neka drastične razlike čak ni u obrvama. Barem ne primetne. Jer razlike su ovde nepoželjne. Jasno?!

A decu mi ne dirajte, znaju sve sama jer ona su naša napredna budućnos.

I tačka.

- iz edicije On da rađa Ona da brani, epizoda "XXI vek, a meni XIII je"

***

- Pope, šta ćeš: rakiju ili vino?
- I pivo.

- Pope, Kapri ili Rumenko?

- ... obe.

Ko se boji Spinoze još?

Desničarski kultur-borci su nedavno nemačkog filozofa Imanuela Kanta prozvali "ocem kritičke rasne teorije". Sada su, likovi poput Čarlija Kirka, udarili na Baruha de Spinozu - holandskog radikalnog prosvetiteljskog filozofa, od koga možemo ponešto naučiti o tome kako se boriti protiv Desnice.

Čarli Kirk, konzervativno orijentisani tok-šou voditelj, nedavno je dodao ime Baruha de Spinoze na spisak neprijatelja, među kojima su i tzv. "kultur-marksisti" Žak Derida i Mišel Fuko. Ta dvojica su mnogima dobro poznata, a naročito onima koji se sećaju debata o političkoj korektnosti vođenih tokom osamdesetih, kada je postmodernizam bio proglašen neprijateljem razuma - pa čak i same Amerike. Međutim, Spinoza - holandski racionalista iz XVII veka - deluje nekako potpuno van te priče i bezopasno.

Barem tako izgleda... na početku.

Jedna od stvari koja izdvaja aktuelnu paniku oko "novokorektnosti" (wokeness - budnost) u odnosu na prethodne debate o političkoj korektnosti je to da, dok se ova prethodna odnosila na odbranu Zapadnog kanona od postmoderne politike identiteta, današnji kultur-borci u sve većoj meri sprovode istragu izvora ideja poput one koju nazivaju "kritičkom rasnom teorijom" i ćeraju do samih osnivača Zapadne filozofije poput Imanuela Kanta - stav, koji smo nedavno ponovo mogli da čujemo prilikom saslušanja sudinice Braun-Džekson pred Vrhovnim sudom SAD. Kako stoje stvari, izgleda da se i Spinoza pridružio viševekovnoj zaveri usmerenoj na uništenje "Zapadnih vrednosti" pomoću tzv. socijalne pravde!

"Kritička rasna teorija je podvrsta kritičke teorije, koja počinje sa Imanuelom Kantom oko 1790. Kritička teorija odbacuje principe Prosvetiteljstva i Doba razuma na kojima je osnovana američka republika." (Ketandži Braun-Džekson)

Međutim, ako se odmaknemo od ovog sve paranoičnijeg zaokreta u tim desničarskim kultur-ratovima, možemo videti da je Spinoza zapravo dostojan protivnik Desnice. Na kraju krajeva, marksistički filozofi i teoretičari su se u prošlosti često pozivali na Spinozu - postoji čitava tradicija "marksističkog spinozizma", od Luja Altisera do Antonia Negrija. Ne deluje preterano verovatno da je Čarli Kirk čitao "Figures de Communism" Frederika Lordona. Umesto fokusiranja na zagrljaj Spinoze i marksističke levice, bolje bi bilo pronaći odgovor na pitanje: Šta je to Spinoza konkretno napisao, što predstavlja legitiman izazov desničarskim lujkama?

Teško sujeverje

Spinozina glavna politička intervencija tokom njegovog života, delo "Teorijsko-politički traktat", ima zanimljiv podnaslov: "Uz pomoć koga se pokazuje ne samo da je sloboda filozofiranja dozvoljena unutar Očuvanja pobožnosti i Mira Republike, već i da je ta sloboda neodrživa osim kada je praćena samim Mirom Republike i Pobožnošću." Drugim rečima, Spinoza se zalagao za slobodu mišljenja i filozofiranja.

S obzirom da je veliki deo Desnice, od Donalda Trampa do Elona Maska, udružen oko zahteva za "slobodom govora", čini se da je Spinoza njihov prirodni saveznik. Međutim, upravo način na koji Spinoza formuliše svoj zahtev za slobodom govora i posmatra vezu između filozofije i politike, pokazuje zašto je on anatema za sve ono što Desnica zastupa.

Za početak, Spinoza smatra da stvarni neprijatelj slobode mišljenja, govora i filozofiranja uopšte nije državna cenzura, već nešto sasvim drugo: sujeverje. A sujeverje je nešto u šta su današnji desničarski demagozi duboko ugazili.

Iako je pisao sredinom sedamnaestog veka, Spinoza je bio veoma svestan načina na koji je Sveto pismo postalo ne samo autoritet znanja već podjednako i politike. On je čak bio izopšten iz male jevrejske zajednice u Amsterdamu zbog svojih jeretičkih ubeđenja i bio je direktan svedok sukoba moderne filozofije i političkog autoriteta religijskih spisa. Taj konflikt između autoriteta Svetog pisma i nauke definisao je Spinozino vreme, uticajući na filozofe od Galileja do Dekarta. Na sebi svojstven način, Spinoza spor oko sujeverja i nauke nije video kao sukob vlasti i naroda, kako su to tvrdili liberalni filozofi, već kao unutrašnji sukob svojstven celokupnom političkom životu i - što je još intrigantnije - kao unutrašnju borbu svakog pojedinca. Drugim rečima, sujeverje nije samo spoljašnja sila, poput državne cenzure, već i sila pokornosti koja u izvesnom smislu dolazi iz svakoga od nas.

Spinoza je napisao:

"Vrhovna misterija despotizma, njegov oslonac i uporište, jeste u tome da se ljudi drže u nekom stanju obmane, da se lažnom titulom religije prikrije strah pomoću koga se oni moraju držati pod kontrolom, pa će se oni za svoje ropstvo boriti kao da se bore za spasenje, i to neće smatrati nikakvom sramotom već najvećom čašću da proliju svoju krv i daju svoje živote zarad veličanja jednoga čoveka."

Mnogo pre Karla Marksa, Spinozina formulacija nudi nešto slično teoriji ideologije: ne kao da su preovlađujuće ideje samo ideje vladajuće klase, dok mi ostali patimo pasivni pod njihovom dominacijom; ljudi se zapravo aktivno bore protiv sopstvenih interesa i sopstvenog oslobođenja. Umesto težnje da budu slobodniji i racionalniji, oni se bore da održe sopstveno robovanje, a sa time i autoritet onih koji tvrde da znaju šta je za njih najbolje.

Da bi smo razumeli ovaj paradoks (ljudi mogu da se bore za svoje ropstvo kao za spasenje), neophodno je razumeti vezu koju Spinoza povlači između znanja i politike, u kojoj leži ključ za razumevanje moći sujeverja. Odnos između znanja i politike, kako razmišljamo i kako živimo, leži u središtu Spinozine filozofije. U stvari, dok su Spinozini savremenici razdvajali svoj metod spoznaje sveta od svog načina življenja u njemu, u jednoj od svojih najprovokativnijih formulacija Spinoza vidi razmišljanje i život, um i telo, kao dve strane iste realnosti.

"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.

"Za Spinozu, oslobođenje je težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet." 

Drugim rečima, predrasude postaju sujeverje kada se naše neznanje i želje socijalizuju: kada vera u konačne uzroke postane nešto što ljudi mogu da iskoriste dok ubeđuju druge ljude u svoja tumačenja. Predrasude su pokušaj da se osmisli svet sa malo znanja koje posedujemo, zasnovanog na našim željama; sujeverje je pokušaj organizovanja tih osnovnih želja pojedinaca kako bi se uhvatili u koštac sa svetom, sa krajnjim ciljem sticanja moći.
Naravno, dilema o kojoj je pisao Spinoza, u kojoj sujeverje iskorišćava prirodne predrasude, bila je specifična za društvenu dinamiku perioda u kome se neznanjem moglo manipulisati preko Svetog pisma. Međutim, Spinozine ideje sežu dalje od kritike religije. Osnovna Spinozina poenta je da svi polazimo od tačke fundamentalnog neznanja, nesvesni uzroka stvari; relevantna politička razlika, kako u Spinozino tako i u naše vreme, je između onih koji iskorišćavaju to neznanje i onih koji nastoje da ga prevaziđu. Za Spinozu, oslobođenje je upravo to: težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet.

"Dobra teorija zavere je nedokaziva"

Ovo nas vraća nazad na Čarlija Kirka i svet desničarskih radio emisija, podkasta i TV medija - svet pun predrasuda i sujeverja. U izvesnom smislu, celokupna desničarska medijska sfera potiče od prostih želja, često da se održi nečiji status ili osećaj sigurnosti. Ono što je važno u svetu Aleksa Džounsa, Bena Šapira i drugih, nije sama priroda pretnji ili njihova stvarna uzročna veza sa osećajem nesigurnosti; važan je način na koji to utiče na nas i naše želje.

Uzmimo neki savremen primer, poput obaveznog diverziteta korporacijske obuke zaposlenih ili učenja o istoriji robovlasništva u školama, koji može uzrokovati da se neko zbog toga oseća loše. Takav neko može zaključiti da posledica (poznavanje istorije robovlasništva) mora biti uzrok tog osećanja, tako da naročito loš osećaj koji taj neko ima u vezi navedena dva primera objašnjava njihovo uzročno-posledično stanje. Posledice postaju uzroci. "Ako te učenje o robovlasništvu tera da se osećaš loše, onda je to garantovano tako zato što je to učenje namerno tako osmišljeno da bi ti bilo loše."

Dakle, kritička rasna teorija postoji samo da bi se ljudi osećali loše - i da gura agendu "liberalne krivice" - na potpuno isti način kao što su zmije zle. Efekat nečega postaje svojstvo koje ga definiše. Ova inverzija, pretvaranje posledica u uzroke, tako postaje formula za davanje smisla svetu. Što manje razumemo stvarne uzroke ekonomskih i političkih faktora koji svet čine zbunjujućim i pretećim, to smo više spremni da ih shvatamo u okviru naših želja i skrivenih namera kojima se one hrane. Pošto su, po Spinozi, želje i namere način na koji funkcionišemo i dajemo smisao svojim postupcima, onda one postaju i način na koji tumačimo funkcionisanje celokupnog sveta oko nas. Moglo bi se reći da su teorije zavera sekularna verzija okvira "konačnog uzroka" (koji je nekada bio povezan sa Svetim pismom i religijom): kroz teorije zavera vidimo da se iza ove "stvarnosti" kriju mračne sile koje orkestriraju podmukle planove. U takvoj "zavereničkoj" filozofiji posledica nečega postaje uzrok, a sve biva tumačeno u skladu sa takvim namerama i planovima - ne samo da se "konačni uzrok" uzima kao princip tumačenja svega, već su na taj način stvarne posledice materijalnih stvari i događaja izokrenute da bi postale uzroci i, konačno, zlokobni planovi. Sledstveno takvoj logici, svet se pretvara u niz znamenja koja treba dešifrovati - tu odmah uskaču samoproklamovani "slobodni mislioci" - kako bi se spoznale prave namere koje se kriju u njihovoj osnovi.

Jedna od klasičnih metafora religioznih bigota je ta da, dok drugima uskraćuju njihova prava tvrde kako su njima prava uskraćena. Kada proganjaju druge, tvrde kako njih neko proganja. Kada se ponašaju kolosalno uvredljivo, tvrde da su oni uvređena strana. Njihov svet je naglavačke okrenut. (Salman Rušdi)

Istinsko znanje

Znanje je itekako povezano sa slobodom govora i filozofije. Tačno je da je Spinoza bio zagovornik slobode govora i iznošenja mišljenja - čak i onog (moguće) "zavereničkog". On je svoje razumevanje politike uvek zasnivao na razumevanju ljudske prirode i prirodnih procesa, predviđajući da je neizbežno i prirodno da ljudi sa različitim iskustvima i istorijom različito gledaju na svet. Svaki pokušaj potiskivanja naših prirodnih razlika samo bi doveo do toga da rade, pričaju i misle - isto. Slažete se, to bi bilo podjednako i tiranski i osuđeno na propast.

Međutim, to ne znači da je širenje mišljenja i predrasuda samo po sebi dobro i vredno truda. Spinozin politički ideal je možda bio, kako to filozof Etjen Balibar kaže, da "što više ljudi što više razmišlja" (bavi se filozofijom), ali njegova poenta nije u tome da se slavi mnoštvo slobodno izraženih suprotstavljenih predrasuda niti besnilo koje potom obuzima njihove zagovornike u međusobnoj komunikaciji. Za Spinozu, suština slobode misli i govora ima definisan cilj: sticanje "adekvatnog", istinskog znanja.

Kako doći do istinskog znanja? Uz pomoć, kako ih je Spinoza nazvao, zajedničkih pojmova: ti pojmovi su "zajednički" ako obuhvataju razumevanje uzročno-posledičnih odnosa - fizičkih, prirodnih, društvenih, ekonomskih i političkih - koji utiču na sve (tj. smatraju se zajedničkim). Razumevanje stvari kroz njihove složene i ukrštene uzročno-posledične veze suprotno je od razumevanja stvari (samo) kroz njihove posledice: potonji, karakteristični za teorije zavere, otkrivaju samo namere. Spinozino zajedničko znanje spoznaje da svet u svoj svojoj složenoj kauzalnosti prevazilazi ne samo naše već i namere bilo kog drugog pojedinca, klase ili grupe. Upravo to je jedna u mnoštvu važnih dodirnih tačaka između Spinoze i Marksa.

Čarli Kirk i svet desničarskog radija su u pravu kada Spinozu vide kao svog neprijatelja.

Za Spinozu, pitanje govora je ultimativno pitanje moći, shvaćeno kao povećanje ili smanjenje naše kolektivne ili individualne moći da delujemo ili mislimo. Skoro četiri veka kasnije, čini se da je ovo još uvek dobar način pristupa centralnom pitanju slobode govora: umesto fokusiranja na apstraktno pravo da nešto kažemo ili ne kažemo u učionici ili na nekom internet forumu, možda bi bilo korisnije zapitati se kako te prostore možemo iskoristiti za širenje zajedničkih pojmova kao pomoć pri shvatanju naših zajedničkih uslova, umesto da širimo predrasude i praznoverice.

Čarli Kirk i svet desničarskih radio programa jesu u pravu kada smatraju da im je Spinoza neprijatelj. Iako ne citiraju Sveto pismo, oni jesu na strani sujeverja u specifičnom smislu koji je Spinoza imao na umu: oni grade bazu svoje moći upravo na neadekvatnim idejama, spajanjem pogleda na svet koji vide samo posledice složenih interakcija društvenih, političkih i ekonomskih faktora. Kao najvažnije, desničarski teoretičari zavere ne nastoje da transformišu neznanje već da ga iskoriste, očaravajući svoju publiku beskrajnom potragom za znamenjima predstojeće opasnosti. Naravno, to im u potpunosti odgovara jer su oni samoproklamovani tumači tih istih znamenja.

Međutim, mi ostali ne možemo dopustiti našim stvarnim strahovima i anksioznostima da se povežu sa izmišljenim uzrocima. Cena toga je previsoka: u pitanju je naše razumevanje stvarnih uzroka naših strahova i, zajedno sa tim razumevanjem, kolektivna moć da dokučimo  i transformišemo uslove našeg znanja.

- Jason Read: Charlie Kirk Is Right to Be Afraid of Spinoza (Jacobin portal, 11.08.2022)