Ko se boji Spinoze još?

Desničarski kultur-borci su nedavno nemačkog filozofa Imanuela Kanta prozvali "ocem kritičke rasne teorije". Sada su, likovi poput Čarlija Kirka, udarili na Baruha de Spinozu - holandskog radikalnog prosvetiteljskog filozofa, od koga možemo ponešto naučiti o tome kako se boriti protiv Desnice.

Čarli Kirk, konzervativno orijentisani tok-šou voditelj, nedavno je dodao ime Baruha de Spinoze na spisak neprijatelja, među kojima su i tzv. "kultur-marksisti" Žak Derida i Mišel Fuko. Ta dvojica su mnogima dobro poznata, a naročito onima koji se sećaju debata o političkoj korektnosti vođenih tokom osamdesetih, kada je postmodernizam bio proglašen neprijateljem razuma - pa čak i same Amerike. Međutim, Spinoza - holandski racionalista iz XVII veka - deluje nekako potpuno van te priče i bezopasno.

Barem tako izgleda... na početku.

Jedna od stvari koja izdvaja aktuelnu paniku oko "novokorektnosti" (wokeness - budnost) u odnosu na prethodne debate o političkoj korektnosti je to da, dok se ova prethodna odnosila na odbranu Zapadnog kanona od postmoderne politike identiteta, današnji kultur-borci u sve većoj meri sprovode istragu izvora ideja poput one koju nazivaju "kritičkom rasnom teorijom" i ćeraju do samih osnivača Zapadne filozofije poput Imanuela Kanta - stav, koji smo nedavno ponovo mogli da čujemo prilikom saslušanja sudinice Braun-Džekson pred Vrhovnim sudom SAD. Kako stoje stvari, izgleda da se i Spinoza pridružio viševekovnoj zaveri usmerenoj na uništenje "Zapadnih vrednosti" pomoću tzv. socijalne pravde!

"Kritička rasna teorija je podvrsta kritičke teorije, koja počinje sa Imanuelom Kantom oko 1790. Kritička teorija odbacuje principe Prosvetiteljstva i Doba razuma na kojima je osnovana američka republika." (Ketandži Braun-Džekson)

Međutim, ako se odmaknemo od ovog sve paranoičnijeg zaokreta u tim desničarskim kultur-ratovima, možemo videti da je Spinoza zapravo dostojan protivnik Desnice. Na kraju krajeva, marksistički filozofi i teoretičari su se u prošlosti često pozivali na Spinozu - postoji čitava tradicija "marksističkog spinozizma", od Luja Altisera do Antonia Negrija. Ne deluje preterano verovatno da je Čarli Kirk čitao "Figures de Communism" Frederika Lordona. Umesto fokusiranja na zagrljaj Spinoze i marksističke levice, bolje bi bilo pronaći odgovor na pitanje: Šta je to Spinoza konkretno napisao, što predstavlja legitiman izazov desničarskim lujkama?

Teško sujeverje

Spinozina glavna politička intervencija tokom njegovog života, delo "Teorijsko-politički traktat", ima zanimljiv podnaslov: "Uz pomoć koga se pokazuje ne samo da je sloboda filozofiranja dozvoljena unutar Očuvanja pobožnosti i Mira Republike, već i da je ta sloboda neodrživa osim kada je praćena samim Mirom Republike i Pobožnošću." Drugim rečima, Spinoza se zalagao za slobodu mišljenja i filozofiranja.

S obzirom da je veliki deo Desnice, od Donalda Trampa do Elona Maska, udružen oko zahteva za "slobodom govora", čini se da je Spinoza njihov prirodni saveznik. Međutim, upravo način na koji Spinoza formuliše svoj zahtev za slobodom govora i posmatra vezu između filozofije i politike, pokazuje zašto je on anatema za sve ono što Desnica zastupa.

Za početak, Spinoza smatra da stvarni neprijatelj slobode mišljenja, govora i filozofiranja uopšte nije državna cenzura, već nešto sasvim drugo: sujeverje. A sujeverje je nešto u šta su današnji desničarski demagozi duboko ugazili.

Iako je pisao sredinom sedamnaestog veka, Spinoza je bio veoma svestan načina na koji je Sveto pismo postalo ne samo autoritet znanja već podjednako i politike. On je čak bio izopšten iz male jevrejske zajednice u Amsterdamu zbog svojih jeretičkih ubeđenja i bio je direktan svedok sukoba moderne filozofije i političkog autoriteta religijskih spisa. Taj konflikt između autoriteta Svetog pisma i nauke definisao je Spinozino vreme, uticajući na filozofe od Galileja do Dekarta. Na sebi svojstven način, Spinoza spor oko sujeverja i nauke nije video kao sukob vlasti i naroda, kako su to tvrdili liberalni filozofi, već kao unutrašnji sukob svojstven celokupnom političkom životu i - što je još intrigantnije - kao unutrašnju borbu svakog pojedinca. Drugim rečima, sujeverje nije samo spoljašnja sila, poput državne cenzure, već i sila pokornosti koja u izvesnom smislu dolazi iz svakoga od nas.

Spinoza je napisao:

"Vrhovna misterija despotizma, njegov oslonac i uporište, jeste u tome da se ljudi drže u nekom stanju obmane, da se lažnom titulom religije prikrije strah pomoću koga se oni moraju držati pod kontrolom, pa će se oni za svoje ropstvo boriti kao da se bore za spasenje, i to neće smatrati nikakvom sramotom već najvećom čašću da proliju svoju krv i daju svoje živote zarad veličanja jednoga čoveka."

Mnogo pre Karla Marksa, Spinozina formulacija nudi nešto slično teoriji ideologije: ne kao da su preovlađujuće ideje samo ideje vladajuće klase, dok mi ostali patimo pasivni pod njihovom dominacijom; ljudi se zapravo aktivno bore protiv sopstvenih interesa i sopstvenog oslobođenja. Umesto težnje da budu slobodniji i racionalniji, oni se bore da održe sopstveno robovanje, a sa time i autoritet onih koji tvrde da znaju šta je za njih najbolje.

Da bi smo razumeli ovaj paradoks (ljudi mogu da se bore za svoje ropstvo kao za spasenje), neophodno je razumeti vezu koju Spinoza povlači između znanja i politike, u kojoj leži ključ za razumevanje moći sujeverja. Odnos između znanja i politike, kako razmišljamo i kako živimo, leži u središtu Spinozine filozofije. U stvari, dok su Spinozini savremenici razdvajali svoj metod spoznaje sveta od svog načina življenja u njemu, u jednoj od svojih najprovokativnijih formulacija Spinoza vidi razmišljanje i život, um i telo, kao dve strane iste realnosti.

"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.

"Za Spinozu, oslobođenje je težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet." 

Drugim rečima, predrasude postaju sujeverje kada se naše neznanje i želje socijalizuju: kada vera u konačne uzroke postane nešto što ljudi mogu da iskoriste dok ubeđuju druge ljude u svoja tumačenja. Predrasude su pokušaj da se osmisli svet sa malo znanja koje posedujemo, zasnovanog na našim željama; sujeverje je pokušaj organizovanja tih osnovnih želja pojedinaca kako bi se uhvatili u koštac sa svetom, sa krajnjim ciljem sticanja moći.
Naravno, dilema o kojoj je pisao Spinoza, u kojoj sujeverje iskorišćava prirodne predrasude, bila je specifična za društvenu dinamiku perioda u kome se neznanjem moglo manipulisati preko Svetog pisma. Međutim, Spinozine ideje sežu dalje od kritike religije. Osnovna Spinozina poenta je da svi polazimo od tačke fundamentalnog neznanja, nesvesni uzroka stvari; relevantna politička razlika, kako u Spinozino tako i u naše vreme, je između onih koji iskorišćavaju to neznanje i onih koji nastoje da ga prevaziđu. Za Spinozu, oslobođenje je upravo to: težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet.

"Dobra teorija zavere je nedokaziva"

Ovo nas vraća nazad na Čarlija Kirka i svet desničarskih radio emisija, podkasta i TV medija - svet pun predrasuda i sujeverja. U izvesnom smislu, celokupna desničarska medijska sfera potiče od prostih želja, često da se održi nečiji status ili osećaj sigurnosti. Ono što je važno u svetu Aleksa Džounsa, Bena Šapira i drugih, nije sama priroda pretnji ili njihova stvarna uzročna veza sa osećajem nesigurnosti; važan je način na koji to utiče na nas i naše želje.

Uzmimo neki savremen primer, poput obaveznog diverziteta korporacijske obuke zaposlenih ili učenja o istoriji robovlasništva u školama, koji može uzrokovati da se neko zbog toga oseća loše. Takav neko može zaključiti da posledica (poznavanje istorije robovlasništva) mora biti uzrok tog osećanja, tako da naročito loš osećaj koji taj neko ima u vezi navedena dva primera objašnjava njihovo uzročno-posledično stanje. Posledice postaju uzroci. "Ako te učenje o robovlasništvu tera da se osećaš loše, onda je to garantovano tako zato što je to učenje namerno tako osmišljeno da bi ti bilo loše."

Dakle, kritička rasna teorija postoji samo da bi se ljudi osećali loše - i da gura agendu "liberalne krivice" - na potpuno isti način kao što su zmije zle. Efekat nečega postaje svojstvo koje ga definiše. Ova inverzija, pretvaranje posledica u uzroke, tako postaje formula za davanje smisla svetu. Što manje razumemo stvarne uzroke ekonomskih i političkih faktora koji svet čine zbunjujućim i pretećim, to smo više spremni da ih shvatamo u okviru naših želja i skrivenih namera kojima se one hrane. Pošto su, po Spinozi, želje i namere način na koji funkcionišemo i dajemo smisao svojim postupcima, onda one postaju i način na koji tumačimo funkcionisanje celokupnog sveta oko nas. Moglo bi se reći da su teorije zavera sekularna verzija okvira "konačnog uzroka" (koji je nekada bio povezan sa Svetim pismom i religijom): kroz teorije zavera vidimo da se iza ove "stvarnosti" kriju mračne sile koje orkestriraju podmukle planove. U takvoj "zavereničkoj" filozofiji posledica nečega postaje uzrok, a sve biva tumačeno u skladu sa takvim namerama i planovima - ne samo da se "konačni uzrok" uzima kao princip tumačenja svega, već su na taj način stvarne posledice materijalnih stvari i događaja izokrenute da bi postale uzroci i, konačno, zlokobni planovi. Sledstveno takvoj logici, svet se pretvara u niz znamenja koja treba dešifrovati - tu odmah uskaču samoproklamovani "slobodni mislioci" - kako bi se spoznale prave namere koje se kriju u njihovoj osnovi.

Jedna od klasičnih metafora religioznih bigota je ta da, dok drugima uskraćuju njihova prava tvrde kako su njima prava uskraćena. Kada proganjaju druge, tvrde kako njih neko proganja. Kada se ponašaju kolosalno uvredljivo, tvrde da su oni uvređena strana. Njihov svet je naglavačke okrenut. (Salman Rušdi)

Istinsko znanje

Znanje je itekako povezano sa slobodom govora i filozofije. Tačno je da je Spinoza bio zagovornik slobode govora i iznošenja mišljenja - čak i onog (moguće) "zavereničkog". On je svoje razumevanje politike uvek zasnivao na razumevanju ljudske prirode i prirodnih procesa, predviđajući da je neizbežno i prirodno da ljudi sa različitim iskustvima i istorijom različito gledaju na svet. Svaki pokušaj potiskivanja naših prirodnih razlika samo bi doveo do toga da rade, pričaju i misle - isto. Slažete se, to bi bilo podjednako i tiranski i osuđeno na propast.

Međutim, to ne znači da je širenje mišljenja i predrasuda samo po sebi dobro i vredno truda. Spinozin politički ideal je možda bio, kako to filozof Etjen Balibar kaže, da "što više ljudi što više razmišlja" (bavi se filozofijom), ali njegova poenta nije u tome da se slavi mnoštvo slobodno izraženih suprotstavljenih predrasuda niti besnilo koje potom obuzima njihove zagovornike u međusobnoj komunikaciji. Za Spinozu, suština slobode misli i govora ima definisan cilj: sticanje "adekvatnog", istinskog znanja.

Kako doći do istinskog znanja? Uz pomoć, kako ih je Spinoza nazvao, zajedničkih pojmova: ti pojmovi su "zajednički" ako obuhvataju razumevanje uzročno-posledičnih odnosa - fizičkih, prirodnih, društvenih, ekonomskih i političkih - koji utiču na sve (tj. smatraju se zajedničkim). Razumevanje stvari kroz njihove složene i ukrštene uzročno-posledične veze suprotno je od razumevanja stvari (samo) kroz njihove posledice: potonji, karakteristični za teorije zavere, otkrivaju samo namere. Spinozino zajedničko znanje spoznaje da svet u svoj svojoj složenoj kauzalnosti prevazilazi ne samo naše već i namere bilo kog drugog pojedinca, klase ili grupe. Upravo to je jedna u mnoštvu važnih dodirnih tačaka između Spinoze i Marksa.

Čarli Kirk i svet desničarskog radija su u pravu kada Spinozu vide kao svog neprijatelja.

Za Spinozu, pitanje govora je ultimativno pitanje moći, shvaćeno kao povećanje ili smanjenje naše kolektivne ili individualne moći da delujemo ili mislimo. Skoro četiri veka kasnije, čini se da je ovo još uvek dobar način pristupa centralnom pitanju slobode govora: umesto fokusiranja na apstraktno pravo da nešto kažemo ili ne kažemo u učionici ili na nekom internet forumu, možda bi bilo korisnije zapitati se kako te prostore možemo iskoristiti za širenje zajedničkih pojmova kao pomoć pri shvatanju naših zajedničkih uslova, umesto da širimo predrasude i praznoverice.

Čarli Kirk i svet desničarskih radio programa jesu u pravu kada smatraju da im je Spinoza neprijatelj. Iako ne citiraju Sveto pismo, oni jesu na strani sujeverja u specifičnom smislu koji je Spinoza imao na umu: oni grade bazu svoje moći upravo na neadekvatnim idejama, spajanjem pogleda na svet koji vide samo posledice složenih interakcija društvenih, političkih i ekonomskih faktora. Kao najvažnije, desničarski teoretičari zavere ne nastoje da transformišu neznanje već da ga iskoriste, očaravajući svoju publiku beskrajnom potragom za znamenjima predstojeće opasnosti. Naravno, to im u potpunosti odgovara jer su oni samoproklamovani tumači tih istih znamenja.

Međutim, mi ostali ne možemo dopustiti našim stvarnim strahovima i anksioznostima da se povežu sa izmišljenim uzrocima. Cena toga je previsoka: u pitanju je naše razumevanje stvarnih uzroka naših strahova i, zajedno sa tim razumevanjem, kolektivna moć da dokučimo  i transformišemo uslove našeg znanja.

- Jason Read: Charlie Kirk Is Right to Be Afraid of Spinoza (Jacobin portal, 11.08.2022)

I Čovek stvori boga

I Čovek stvori boga po liku i obličju svojem.

- Ludvig Fojerbah

Na ovom svetu, jedinom koji (za sad) imamo, postoje stotine naroda sa hiljadama kultura koje sežu unatrag do praistorije, i za sve to vreme smo imali nebrojene religije i njihov uticaj. Bilo da ste pripadnik hindu, jevrejske, katoličke, šinto, budističke ili neke od milion drugih verskih zajednica, Svetski dan religije je svakako prilika da sopstvenu kulturu podelite sa drugima i iskoristite priliku da od drugih naučite nešto o njihovim kulturama.

Dan religije je prvi put obeležen 1947. godine u Portlandu (SAD), pod radnim naslovom "Svetski mir kroz svetsku religiju". Od tada se obeležavanje ovog dana, svake treće januarske nedelje, proširilo kuglom zemaljskom. Cilj obeležavanja ovog dana je širenje svesti i znanja o hiljadama religija koje danas postoje u svetu, kao i širenje tolerancije i razumevanja među njihovim sledbenicima.

Ovaj dan je posvećen učenju o religijama koje oblikuju svet oko nas, podizanju svesti o tome koliko ih zaista ima, a da se o tome ne govori mnogo u mejnstrim zapadnjačkoj kulturi. Odvojite toga dana malo vremena pa otvorite religijsku tabu temu: u šta to veruju ljudi oko vas - hiljade hindu bogova, hrišćanske denominacije proistekle iz jevrejske vere, bezbroj drugih vera.

I uvek imajte na umu: ovaj dan nije predviđen za preobraćenje drugih u vaša verovanja.

- Days of the year: Religion Day (17.01.2021)

Nemački filozof Fridrih Niče je u svom delu Sumrak idola (Götzen Dämmerung, aluzija  na Vagnerovu operu Götterdämmerung - Sumrak bogova, ragnarok ili smak sveta u nordijskoj mitologiji) napisao "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka", dok je hrišćane nazvao "propovednicima smrti" u Tako je govorio Zaratustra (Also sprach Zarathustra).
Ali, kvragu, šta je time pesnik hteo da kaže?! Koje je značenje ovih njegovih izjava?
Na prvi pogled, tvrdnje deluju previše smelo, čak i danas a ne samo u vreme kada su napisane, ali ovde je u igri filozofija daleko dublja od uobičajeno površnog prvog pogleda na svet. Da zagrebemo malo po toj površnoj površini, i zavirimo u dubine Ničeovih tvrdnji.

Vera je, zapravo, jedna forma metafizičkog uništenja, jer ama baš svaki put uspe da izneveri onoga ko veruje njenim obećanjima, tako što ih jednostavno - ne ispuni. Vera najčešće oslabljuje onoga ko je u sebi čuva tako što izda njegova svetovna čula, osećaj za stvaran svet oko sebe. Hrišćani jesu "propovednici smrti" zato što postavljaju veru u zagrobni život ispred iskustva življenja na human, ljudski način; to svi mi veoma dobro, iz iskustva, znamo. Na taj način oni glorifikuju smrt do te mere da se naprosto raduju kada neko umre. Kao da pričaju neki vic, mnogi hrišćani imaju običaj da kažu "O, tako sam srećan jer je osoba X sada sa Isusom. Isus će nas sve Iskupiti." Ali, čemu sad pa to "iskupljenje", da li je i zašto neophodno?!
I zbog čega su hrišćani čovečanstvu uvalili koncept "greha"?!

Možda baš u tom grmu leži zec hrišćanske krivice i samonipodaštavanja...

Postoji razlog za te i takve nazadne težnje kod hrišćana. Oni, zapravo, sebi onemogućavaju napredovanje na bilo kom polju i drže se svoje okoštale religije poput male dece. Stvorili su bezbroj pravila koja je jednostavno nemoguće ispoštovati. Niče u svojoj knjizi Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches) kaže: "Asketa od vrline čini ropstvo." Hrišćani su u potpunosti ovladali ropskom praksom asketizma. Ako nekog hrišćanina upitate, on će vam odmah reći da doslovno nijedan čovek nije bez greha i da samo Bog može činiti dobro. Tako postaje fizički nemoguće da čovek bude i sam dobar, da čini dobra dela, pa stoga mora da veruje u Boga kako bi "izlečio" tu navodnu manu u svom biću. U čemu je značaj nečega takvog? "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka" zato što se on mora odreći onoga što mu je najvrednije i jedino istinito: svog života. Ćovek se mora odreći svog zemaljskog bića i počiniti (doduše, veoma dugo i sporo) samoubistvo da bi mogao da bude pravi hrišćanin.

Kako bi osvojio nagradu večnog života, čovek mora poslušno da sledi Isusa. Dakle, hrišćanstvo funkcioniše tako što dehumanizuje čoveka oduzimajući mu njegovo biće i suštinu. To za cilj ima devalviranje čoveka tako što će ga žigosati kao manjkavo stvorenje i ubediti ga da su njegove lične želje ništavne u odnosu na one božje. Kao što roditelji znaju šta je najbolje za njihovu decu, tako Bog zna šta je najbolje za čoveka. Samo, svi mi dobro znamo koliko na ovom svetu ima i loših roditelja. Pa koliko, onda, na ovom svetu ima loših bogova?

Hrišćanstvo je od uživanja načinilo greh a od patnje vrlinu. Prihvatiti religiju, a naročito hrišćansku, znači pojeftiniti sopstveni život do obezvređenja. Međutim, ako to odbijete i prepustite se ovozemaljskim osećanjima, prigrlićete život.

Da li ćete prigrliti život ili ćete ga odbaciti, poput smeća? Na vama je izbor.

Život nema vrednost samo zato što mu je Bog dodelio, već zato što život svako od nas živi i doživljava na svoj način. Svako od nas treba da definiše sopstvenu moralnost i prilagodi je svojoj prirodi. Niče u Sumraku idola dalje kaže: "Da li mi, nemoralni, nanosimo vrlini štetu? Ne, ništa više nego anarhisti prinčevima. Samo zato što se na ove druge puca, oni zapravo još čvršće sede na svojim prestoljima i vladaju. Pouka glasi: moral je taj na koga treba pucati." Moral nije nešto što je (od Boga?) dato; on se pravi i oblikuje da bi se uskladio sa nečijom voljom.

Artur Šopenhauer, Ničeov prethodnik, reče: "Čovek može da uradi šta želi, ali ne može da želi ono što želi."

Kako se Ničeov koncept "volje za moć" uklapa u hrišćanstvo?

Radi se o filozofskom konceptu po kome moć, metafizički gledano, leži u osnovi svega. Na primer, ako kažemo da je nešto "istinito", to znači da ono ima moć. Kada kažemo "1+1=2", ta tvrdnja je istinita zato što ima moć - naime, algebarske izjave imaju moć određivanja matematičkih vrednosti. Nauku proučavamo zato što nam njene teorije nude moć predviđanja. Narodi i države su u istoriji stvarani da bi spojili moć mnogih ljudi u dominaciju nad drugima. I tako dalje u beskraj. I hrišćanstvo sledi volju za moći. Samo što je, metafizički, Bog izvor svih moći. Međutim, ako se čovek zapita "Pa gde je ta Božja moć, sila?" - on ne vidi ništa. Jer Božja moć je uvek nevidljiva i sveprisutna. Ona je svuda oko tebe i ne možeš je videti! Naravno, shodno svojoj prirodi, ove osobine predstavljaju suštu suprotnost svemu onome što znači biti moćan. Moć pretpostavlja vidljivost i određene osobine koje se ističu. Na primer, svaki put kada predsednik SAD drži javni govor, svima je jasno ko je on i da je to neko ko poseduje određenu moć. Ali kada sveštenici pričaju o Bogu - nikome ništa nije više jasno. Bog je najnejasniji koncept koje se može zamisliti i ništa što poseduje veliku moć ne bi moglo biti više nerazlučivo i dvosmislenije od toga.

To su se razlozi postojanja ateista i egzistencijalista. Naravno, u ovom tekstu je hrišćanstvo bilo kritikovano samo sa metafizičke i moralne tačke gledišta. Postoje brojne druge filozofske kritike vezane za ostale aspekte hrišćanstva, koje ovoga puta nisu bile uzete u razmatranje. Za ispravku te "greške" bila bi verovatno potrebna cela knjiga, daleko obimnija od ovog teksta.

- A Critique of the Metaphysics and Morality of Christianity (Reddit, 2017)

Logično bi bilo da svaki iskreni kreacionista pre poveruje u to da je čovek stvorio boga, nego obrnuto. I to osmog dana Postanja. Nekako je opipljivije i - da prostite - manje neverovatnije. Jer:

- Čovek bez boga je samo čovek.

- Bog bez čoveka je ništa.

Eto, i to čovekokreacionističko Sveto pismo bi takođe moglo da počne Knjigom postanja:

1. U početku, čovek stvori boga. Bog beše po liku čovekovom, da ne zbuni one budalaste. Bog beše stvoren da objasni svet pun nagađanja i priča čiju netačnost beše lako dokazati.

2. Potom, čovek stvori nauku da činjenicama objasni stvari, što silno razljuti indoktrinisane.

3. Kako bi sebe sačuvali u mraku, indoktrinisani bombardovaše klinike za abortus i vikaše da im treba oružje teškog kalibra kojim ne loviše ništa, osim što ga nosaše sa sobom svaki put kad hođaše dućanu u pohode, po hranu.

Ostatak dopišite sami, po slobodnoj volji i moći.

Konačno, neko će se u celoj ovoj priči zapitati i "A gde je tu - politika?"

Pa, eno je, u Ničeovoj tezi o volji za moć - religijska varijanta.

Politika je nastala onda kada je Melkor raštimovao Iluvatarov hor Valara, i postao Morgot.

Politika je, takođe, nastala kada je prvo Lučonoša hteo da postane Pametniji od Najpametnijeg, a onda je Najpametniji izmislio Krstonošu kao opoziciju opozicionom Lučonoši. Zato što je pametan.

Ne, ne mislim na Vučića.

Ili... ipak mislim.

Jer on od sebe stvori boga.

Apsurd i stvarnost

Efemernost apsurdne stvarnosti

Američka politika je skliznula u stanje apsolutnog apsurda. Otkad smo uvučeni u igrariju gneva i tuge zbog brojnih strahota počinjenih na međunarodnom i unutrašnjem planu u ime "američke izuzetnosti" i globalizacije Pax Americane, tzv. izbori za predsednika između Trampa i Klintonove dodatno su pojačali raspad američke političke sfere - što samo izaziva dodatni podsmeh i porugu. Primese te apsurdne stvarnosti već godinama prožimaju američku politiku u formi političkih satiričnih emisija (poput Colbert Report i Daily Show). U stvari, poplava te apsurdnosti pokuljala je iz samih temelja rigidnog dvopartijskog političkog sistema, što se jasno videlo kroz uspon raznih neokonzervativnih i "čajanka" pokreta - bilo da se radi o prostačkim budalaštinama Buša Juniora ili besmislenom etiketiranju Obame (koji je, inače, pre ulaska u politiku bio profesor Ustavnog prava na univerzitetu u Čikagu) da je on "musliman iz Kenije koji hoće da uvede šerijatski zakon u SAD", da bi se poslednjih nekoliko godina taj kancer proširio na celokupno američko političko telo. Stvarnost je postala satirična, satira se često činila potpuno prihvatljivom, ali sve što smo mogli da uradimo bilo je da samo sedimo i smejemo se.

U "praktičnom" (materijalnom i društvenom) smislu, apsolutna apsurdnost današnje američke politike nimalo iznenađujuće izaziva strah kod posmatrača; međutim, iz jednog više holistički metafizičkog pogleda na stvarnost i našu egzistenciju u okviru nje, čini se da ta apsurdnost može biti i neko dobro znamenje. Mi određene stvari percipiramo kao apsurdne - i stoga smešne - kada se ne uklapaju u naše razumevanje potencijalnih okvira stvarnosti; satira je zabavna jer uz pomoć nje možemo promešati stvarnost sa onim što ne može biti stvarno. Da li nešto apsurdno (što izaziva snažne emocionalne i intelektualne reakcije koje negiraju njegovu stvarnost) poseduje neku vrstu večne stvarnosti ili istine, ili je američka politika jednostavno privid četvorodimenzionalnog vremena koje je (usled sopstvene smešne apsurdnosti) osuđeno na svoj kraj u vidu nepostojanja? Možemo li poverovati u to da apsurd poseduje neku vrstu večnosti?

Demonska politika

Apsurdna stvarnost savremene američke politike izaziva povećanu dozu straha u javnosti. Ali, ako apsurdnost posmatramo kao nešto osuđeno na nepostojanje usled sopstvene nestvarnosti, te da je strah inspirisan nestvarnošću tog apsurda, da li je onda i strah od te efemerne fatamorgane takođe osuđen na isto nepostojanje? Može li strah biti razvejan podjednako lako poput "stvarnosti" apsurda? Možemo li strah pobediti - smehom?

Aristotel je pravio razliku između Istine (kojoj nedostaje pokret, pa je stoga večna) i Činjenice (koja je Istina u pokretu, pa je stoga ne možete uporediti sa večnošću). Nije li nedostatak Istine u Činjenici ono što je čini apsurdnom? Pokret bez Istine je apsurd, tako da apsurdu nedostaje refleksija Istine, a time i večnost koja dopušta četvorodimenzionalnom svetu činjenica da učestvuje u večnom. Kao takvo, ono što je apsurdno mora na kraju prestati da postoji.

Poput duhova i demona u mitologiji o Hariju Poteru, naši najmračniji strahovi zapravo bivaju raspršeni smehom. Svašta! U sopstvenoj apsurdnosti, "racionalnosti" naših strahova bivaju prepoznate kao efemerna fatamorgana u stalno promenljivom tkanju četvorodimenzionalne vreme-prostor stvarnosti koju čine; ništa apsurdno se ne može iskristalisati kao fiksna tačka u vremenskim tokovima i stoga mora biti osuđeno na konačni raspad u nepostojanju. Apsurdnost, a sa time i strah, je efemeralna poput demonske fatamorgane naših najmračnijih strahova. Apsurdnost, zajedno sa strahom koji pokušava da inspiriše svoju opipljivu viziju, pati od nedostatka večnosti, i u tom nedostatku večnosti na kraju mora prestati da postoji.

Nedostatak večnosti kod Donalda Trampa i Hilari Klinton, kao njihova satirična apsurdnost, negira potencijal da njihova Činjenica leži u Istini sa pokretom. Njihova apsurdnost znači da oni ne mogu biti stvarni ni u jednom večnom smislu (npr. na onom zasnovanom na Istini); štaviše, sama ideja da su oni "stvarni" poprilično je smešna. Pouka ove priče je da čovek treba prestati da živi u strahu od apsurdnih manifestacija i umesto toga pokuša da se smeje, jer u takvom aktivnom prepoznavanju efemerne nestvarnosti apsurda zapravo negira njen potencijal neprekidnog postojanja.

Vrhovna Štetočina (Vermin Supreme)

Iako često biva ignorisan zbog svog svesnog postojanja u sferi apsurda, Vrhovna Štetočina je možda (u kontekstu svega do sad izrečenog) uspeo da razvije najplodonosniju moguću strategiju negiranja "apsurdne stvarnosti" američke političke scene.

• Kada postanem predsednik, svako će besplatno dobiti po jednog ponija.

Umesto da američki politički sistem prihvati kao stvaran i tako "zaradi" strah, ozbiljnost ili tugu, Štetočina aktivno radi na negiranju samog potencijala za stvarnost tog sistema tako što nas navodi da prepoznamo krajnji apsurd sistema i otvoreno mu se smejemo u lice.

Materijalne posledice

Greha nema.
Ti si taj koji čini da greh postoji,
kada deluješ u skladu sa navikama
sopstvene iskvarene prirode.

Tu leži greh.

Ti si taj koji je učinio da greh postoji. Greh nije nerazdvojiv od stvari, niti je to neki element Kosmosa ili ljudske prirode. Pa opet, on se definitivno nalazi u načinu na koji se ljudska priroda prevodi. To je dezorijentacija žudnje, neka vrsta previda ili nedostatak cilja.

Nema sumnje da naše prihvatanje apsurda kao stvarnog za uzrok ima veliku količinu nepravde i patnje širom ovog sveta. Ovo nije poziv da jednostavno odbacimo patnju pojedinaca koji su uleteli u mrežu dominacije i stvorili poredak koji čini Američku Imperiju. Umesto toga, cilj ove analize je da podseti čitaoca da u svojim rukama imaju kontrolu nad prevazilaženjem nestvarnosti (npr. nedostatkom Istine a time i večnosti) apsurdnih manifestacija prepoznavanjem njihovog apsurdnog nedostatka Istine i davanjem aktivne manifestacije tog prepoznavanja kroz smeh. U apsurdu prevodimo "greh", kao uzrok patnje, u nestvarnost koja čini nužnom njenu negaciju kao potencijal za manifestaciju. Ko zna, možda pronađemo iskupljenje vremena i prostora u smehu prema apsurdu svega što inspiriše patnju i strah...

Borba za rezonancu
Kasandrin usud - vi znate šta će se dogoditi, pokušavate da objasnite šta će se dogoditi onima koji nemaju oči da bi to videli, prolazite kroz emocionalni stres prihvatanja onoga što će se dogoditi itd. - ne ublažava činjenice o tome u trenutku kada se dogodi. Visceralna trauma kolektivne svesti, bilo da se radi o mržnji, krvožednosti, beznađu, strahu ili tuzi, ni u kom slučaju nije ublažena znanjem da će do toga doći. Apsurdno i nerealno, kao činjenice našeg sveta, imaju nedostatak rezonance sa Istinom i Dobrotom, bez obzira na nedostatak večnosti koji taj apsurd obuhvata, zamršene energije kolektivne svesti koje su se formirale oko te prelazne manifestacije ostavljaju pogan ukus u našem emocionalnom biću. Opšta rezonanca ljudskosti biva uvučena u jamu beznađa, straha, gneva i mržnje.
Tramp nije manifestacija rođenja tog emocionalnog i psihološkog virusa. Beznađe, strah i njihova manifestacija kroz gnev, mržnju i slično predstavljaju obeležja dominantnog uticaja koji je video devoluciju ljudskosti i njen "izgon iz raja". Taj uticaj kaže da moramo stvoriti red uz pomoć dominacije, on na svet gleda kao na večitu borbu između "dobra i zla" i pozicionira prirodu, emocije, žudnju i ženstvenost kao nešto večno, haotično što se mora dovesti u red kroz dominaciju. On nam omogućava da biramo "manje od dva zla", da sklapamo poznati pakt sa đavolom, osvetom i dominacijom (tj. manifestacijama perverznosti) zato što prihvatamo "zlo" (što će reći, lišavamo se dobra kroz perverznost) kao neophodan sastojak kosmosa.
Strahom se nećemo spasiti od straha. Beznađe ne donosi nadu. Gnev koji živi od bilo čega drugog osim Ljubavi za Večnom Istinom isti je poput vatre koja koja nekontrolisano bukti usred sasušenog žbunja.
Borbu naše generacije moramo videti onu kakva jeste - za rezonancu. Hoćemo li sebi dopustiti da budemo odvučeni u ambis straha i beznađa, gnev i mržnju koje hrani nesklad sa večnom harmonijom izazvan strahom i beznađem, ili ćemo se izboriti za novu rezonancu? U toj rezonanci sa večnim (Ljubav, Dobrota, Lepota i Istina), atributi beskrajnog ništavila (potencijal za strah i beznađe, zlo) i "greh" koji činimo kroz manifestovanje rezonance u njima, prestaju da postoje jer nešto što nema svoje mesto u večnosti na kraju mora prestati da postoji. Borba naše generacije se vodi za rezonancu. To je borba za pretvaranje dualnosti nametnutih našoj kolektivnoj svesti, za uspon do rezonance u kojoj je zlu lišeno potencijala manifestovanja. Snage protiv kojih se borimo nastoje da čovečanstvo zadrže u lancima straha i beznađa. Ukoliko se potčinimo takvoj rezonanci, nećemo moći da budemo slobodni. Borba naše generacije za slobodu ne leži u promeni politike ili izboru novog predsednika, u novom ekonomskom sistemu ili odbacivanju svih oblika društvenog organizovanja, već u svesnoj evoluciji našeg bića u vremenu, našoj rezonanci, ka harmoniji sa večitim u kome je apsurdnost našeg sadašnjeg stanja potisnuta (jer je to nužnost) u nepostojanje. To je metafizički sukob u kome možemo pobediti samo aktivnom evolucijom našeg tela, emocija, uma i duše u stanje rezonance sa večnošću.

- Luke R. Barnesmore: Apsurdity and Reality (Academia.edu, 2019)

Privid slobode će postojati sve dok bude isplativo održavanje te iluzije. A kada dođu do tačke u kojoj će održavanje te iluzije biti previše skupo, oni će jednostavno poobarati svu tu scenografiju, navući zavesu, ukloniti sa puta stolove i stolice, i ugledaćete samo goli zid od cigala u dnu pozorišta.
Po meni, apsurd je jedina realnost.

- Frenk Zapa

Tomislav Nikolić likes this. 👍

Sinteza i antisinteza

U istoriji je bilo mesta i vremena kada su jedino oni sa urođenim optimizmom imali nadu u dalji opstanak ljudskog roda. Pomislite samo na kraj zlatnog doba Atine, pad Rimskog carstva, prestanak doba renesanse i vremena prosvetiteljstva, uspon fašizma...

Baš u takva sumorna vremena vredi prisetiti se Georga Vilhelma Fridriha Hegela, nemačkog filozofa iz 19. veka. U svom delu "Filozofija istorije" (1830) on nam nudi pogled na mračne periode istorije, koji niti ulepšava njihovu mračnu i bolnu stranu, niti odbija da odustane od nade - već nam inteligentno pomaže da shvatimo zašto ljudski razvoj ne može biti pravolinijski, pritom nas hrabreći da će do napretka doći bez obzira na sve okolnosti. Po Hegelu, istorija ide napred - kako je to on nazvao - na dijalektički način.

Dijalektika je filozofski pojam za neki argument koji se sastoji od tri dela:

1. teza
2. antiteza
3. sinteza

I teza i antiteza sadrže delove istine, ali takođe predstavljaju i preterivanje i izvrtanje cele slike, zbog čega dolazi do njihovog neminovnoa sukobljavanja i interakcije sve dok njihovi najbolji elementi ne iznađu rešenje problema kroz sintezu. Hegel je smatrao da ta matrica predstavlja istorijsku konstantu: svet napreduje tako što se tetura od jednog do drugog ekstrema, pokušavajući da kompenzira prethodne greške i uopšteno zahteva ta tri koraka pre nego što iznađe pravu ravnotežu po bilo kom pitanju.

Na primer, drevni Atinjani su izmislili ideju individualne slobode, ali njihova vlast je bila slepa za neophodnost kolektivne discipline i organizacije. Drevni Persijanci su bili odlično o tome obavešteni, što im je pomoglo da pobede Atinjane na bojnom polju, ali oni su bili i despotski neprijatelji slobodne misli što im se vremenom pretvorilo u sopstveno breme. Trebalo je da prođe nekoliko vekova, pa da se prava sinteza slobode i discipline iznedri u obliku Rimskog carstva.

U Hegelovo doba, Francuska revolucija je ukinula duboko nepravedni sistem nasledne monarhije 18. veka, ali umesto da bude miroljubivo rođenje predstavničke demokratije ona se završila u anarhiji i haosu Velikog Terora. To je za posledicu imalo Napoleonov dolazak na vlast, koji je povratio red pritom se pretvorivši u militarističkog siledžiju koji je na svakom koraku gazio slobodu u koju se toliko mnogo kleo. Tek nakon četrdeset godina i silnog krvoprolića, pojavio se moderni "uravnoteženi ustav", društveni dogovor koji je na daleko razumniji način izbalansirao narodno predstavništvo i manjinska prava.

Uzmimo još jedan primer - evropsko Prosvetiteljstvo je isticalo važnost Razuma, mada je u mnogim svojim delovima bilo sterilno pa čak i reduktivno. Pokret poznat kao Romanticizam je potom preplavio Evropu, ističući važnost Emocija, mada je i on sa sobom nosio gomilu sopstvenih budalaština. Sve se okončalo tek kada je došlo do pravog pomirenja nadmetanjem legitimnih potreba i Razuma i Osećajnosti.

Hegelova argumentacija deluje zaista utešno u trenucima kada se čini da je neki vid napretka u potpunosti izgubljen. On nam se uvek nađe pri ruci da nas ponovo uveri kako je sve to što vidimo i doživljavamo samo jedan običan prolazak klatna Velikog Časovnika, da će se to klatno neizostavno vratiti - i produžiti dalje, na drugu stranu. Hegel nas mudro savetuje da je upravo to i tako neophodno, jer smo pri prvom pokretanju tog klatna bili slepi za brojne druge bitne stvari. Sve strane u raspravi o nekoj temi zastupaće brojne istine koje će, iako sapete u poplavi preterivanja i dreke, na kraju nekako isplivati na površinu upravo zahvaljujući mudrosti Vremena.

Hegel nas podseća da su velike i preterane reakcije veoma kompatibilne sa događajima koji se u dobroj meri kreću u pravom smeru. Mračni trenuci nisu kraj, oni su izazov i čak su na neki način neophodni kao deo antiteze koja će - konačno - mudro pronaći tačku sinteze.

- The Book Of Life: Hegel knew there would be days like these

Nije bilo neophodno da svi postanemo Hegeli i očekujemo klatno pročišćenja do rešenja, samo je trebalo posmatrati ponašanje postpetooktobarskih vlasti i ne ćutati im za sve što su loše radili. A ćutalo se bogami, i to mnogo. Ćutalo se zato što su se oni predpetooktobarski lukavo ućutali, čekali povratak svog klatna. Pa dočekali.

Nema mesta očaju i padanju u fras, ali treba mrdnuti guzicama i malim sivim ćelijama, uvek biti teza dobrog i antiteza budalama, i eto nama sinteze - kad tad. Predugo smo bili antiteza sami sebi, svi, bez razlike u odnosu na to šta mislimo ili mislimo da mislimo. I predugo je antiteza normalnom bila u opticaju ovde; toliko, da je postala teza svega danas. Takva dva ludila može da spoji samo antisinteza.
Neki filozofi smatraju da vreme ne postoji, barem ne na način koji je uvrežen u našim kulturama. Smatra se da je vreme društveni konstrukt, da realnost postoji samo onakva kakvu je percipiramo, da "pre" i "posle" tj. prošlost i budućnost ne postoje na linearan već jedan drugi - poprilično "matriksast" način.
Da vreme postoji u samo jednom trenutku, a tačno vreme je:

Sad.
Ili nikad.

Na nama je odluka.

Da li je demokratija pukla?

Brexit, Trampova izborna pobeda...
2016. definitivno nije bila dobra godina za Zapadne demokratije. Čini se da posledice takvog glasanja britanaca i amerikanaca u 2018. izgledaju još gore nego što su mnogi pesimisti očekivali.
 Šta bi Platon, čuveni žestok kritičar demokratije, imao da kaže o svemu tome?

Da li je demokratija pukla?

Britanija plaća tešku cenu svoje referendumske odluke da napusti EU. Pod Trampovom komandom, SAD su napustile Pariski sporazum o klimatskim promenama i u velikoj meri smanjuju zaštićene površine svojih nacionalnih parkova. Međunarodni odnosi obe zemlje sa saveznicima, ali i sa protivnicima, danas su na najnižem nivou. Najnovije poreske reforme najviše koristi donose bogatima i delimično ukidaju Obamacare sistem. Trampovo jednostrano priznavanje okupiranog Jerusalima za prestonicu Izraela bi moglo dovesti do novih nemira u tzv. Arapskom regionu.

Takav razvoj događaja, naravno, svakako će imati i neke nove posledice. Jedan američki profesor filozofije već sada drži predavanja pod nazivom "Kako je demokratija doživela neuspeh", dok su mnogi - pa i autor ovog teksta - veoma zabrinuti narastajućim talasom novih anti-demokrata.

Da li je priča o uspehu savremenih Zapadnih demokratija došla do kraja?

Da li je pobeda demokratije nad konkurentskim političkim sistemima (poput monarhije i neskrivene oligarhije) u prvoj polovini dvadesetog veka uopšte bila dobra stvar? Platon, koji je većinu stranica svojih Dijaloga posvetio političkoj filozofiji, na ovo poslednje pitanje bi neuvijeno odgovorio sa "nije".

Dakle, šta je to Platonova kritika demokratije?

Politika je umetnost koja zahteva specifično znanje

Za početak, Platon na politiku gleda kao na neku nauku ili umetnost, koja zahteva određeno znanje i obrazovanje. Kapetan nekog broda mora da poznaje vode, vetrove i zvezde kako bi uspešno mogao da upravlja brodom. Slično tome, političaru je neophodno znanje o tome šta je dobro i pravedno za određenu političku zajednicu i njene građane. Po Platonu, takvo znanje ne postoji samo kao objektivna moralna stvarnost, već pravi filozof takođe mora da ima sposobnost pristupanja istini o njoj. Jezikom savremene meta-etike rečeno, Platon je bio kognitivista i - ovo može zvučati malo šašavo - moralni realista. Savremeni filozofi i danas brane razne verzije takvih gledišta.

Jedan od glavnih razloga zašto je demokratija po Platonu loša stvar, leži u tome da običan svet ima stav samo o tome šta je dobro a šta loše. Púk nije sposoban da dostigne moralno i političko znanje niti da donosi sud o ljudima koji tvrde da to znanje poseduju.

Objektivna moralna realnost ne postoji

Po mišljenu autora ovog teksta, Platonovo razumevanje politike je jednim delom tačno a drugim problematično. 

Postoje dobri razlozi da se podjednako sumnja u postojanje objektivne moralne realnosti i da bi smo mi, ukoliko ona zaista postoji, mogli da steknemo potrebno znanje kako bi smo je dostigli. Različita društva i kulture imaju - kako to etički relativisti uporno naglašavaju - različite pa čak i suprotne poglede na to šta je dobro i pravedno. Čak i među filozofima postoji uobičajeno neslaganje oko tih pitanja.

Moderna društva karakteriše vrednosni pluralizam. Građani treba da diskutuju i raspravljaju po pitanju svojih suprotstavljenih stavova oko toga šta je dobro i pravedno, ali oni obično ne umeju da usklade svoja međusobna neslaganja. Kroz izbore i referendume, demokratija obezbeđuje makar neke procedure odlučivanja oko toga u kom smeru bi državni brod trebalo da plovi. Političari i političke partije koji pobeđuju na izborima i čine većinu, tako stiču pravo da preuzmu kormilo tog broda na određeni vremenski period.

Platon: Izbori nisu ni dobri niti pravedni

Izbori i referendumi su efikasne procedure za rešavanje političkih nesuglasica. Međutim, mi možemo sumnjati u to da li su te procedure zaista dobre i pravedne. Po Platonu, one su loše zbog slabe sposobnosti ljudi da adekvatno sude o političkim pitanjima, kao i da biraju istinski odgovarajuće predstavnike. Osim toga, ljudi su poprilično iracionalni, pa demagozi i političari njima mogu lako da upravljaju.

Zaista je teško opovrgnuti činjenicu da referendum za Brexit i glasanje na izborima za Džordža Buša Mlađeg i Donalda Trampa idu u prilog Platonove kritike. Izbori i referendumi su po Platonu takođe nepravedni zbog svog egalitarističkog karaktera. Po njemu, zbog različitih intelektualnih sposobnosti i obrazovanja, ne bi trebalo da svi muškarci i žene imaju isto pravo glasa.

Slično tome, najuticajniji britanski filozof 19. veka - liberal Stjuart Džon Mil - smatrao je da glasovi građana treba da imaju nejednaku težinu zbog toga što oni nemaju podjednak nivo znanja i stručnosti. Bez obzira na kritike, Mil i pored nejednake težine pojedinačnih glasova, smatra da biračko pravo treba da imaju svi građani.

Da li vredi braniti demokratiju?

Milov predlog nije samo teško primenljiv. On bi, takođe, teško dobio širu podršku u savremenom svetu koji je tako snažno uobličen verom u jednakost i podjednaku vrednost svakog ljudskog bića.

Međutim, Platon i Mil su u svojim kritikama jasno izneli bolnu tačku demokratije - temu koja zaslužuje buduću pažnju i napor, i koju nije nimalo lako razrešiti. Podizanje nivoa obrazovanja i političkog znanja ljudi bi trebalo da predstavljaju jedno od rešenja tog problema.

Treba imati na umu i to da pravo glasa nikako ne predstavlja jedinu odliku demokratije. Zapravo, pravo glasa nije bilo čak ni karakteristična odlika drevnih demokratija, u kojima je najveći broj političkih funkcija bio biran ne na izborima već - žrebom.

Uprkos neslaganjima modernih teoretičara demokratije oko same definicije onoga čime se bave, treba imati na umu da demokratija u savremenom svetu takođe podrazumeva ključna prava i slobode, vladavinu zakona, pluralizam, toleranciju, te razdvajanje vlasti (na zakonodavnu, izvršnu i sudsku) čime se ostvaruje i zaštita od zloupotrebe neke od tih vlasti.

Zbog suštinskog značaja tih odlika, bez obzira na nedavne neuspehe, svakako i dalje vredi braniti savremenu Zapadnu demokratiju.

Manuel Knoll: Is democracy broken? What Plato would have said about Trump and Brexit (De Gruyter, 24.01.2018)

Profesor Manuel Knoll je 2000. godine na minhenskom univerzitetu odbranio doktorsku disertaciju u oblasti filozofije, političkih nauka i istorije. Nakon predavanja koja je držao na Univerzitetu u Minhenu i minhenskoj Školi političkih nauka do 1998, on postaje profesor filozofije na istambulskim univerzitetima Fatih (2011) i Šehir (2015). Takođe, od 2013. je član Instituta "Lusio Aneo Seneka" na univerzitetu "Karlos III" u Madridu.

bonus:

Charles P. Pierce: The only guy who predicted 2016, did it in 380 B.C: (De Gruyter, 30.12.2016)

Paradoks tolerancije

Da li tolerantno društvo treba da toleriše netolerantnost?

"Hoćete veću toleranciju? Onda poštujte i moje ideje!"

Odgovor je: NE.

To jeste paradoks, ali neograničena tolerantnost može dovesti do nestanka tolerancije.

Kada tolerišemo one koji su otvoreno netolerantni...

"Hajde da im damo šansu!"

... tolerantni na kraju bivaju uništeni. A zajedno sa njima i tolerancija.

Svaki pokret koji propoveda netoleranciju i progone, mora biti stavljen van zakona. Zaista deluje paradoksalno, ali odbrana tolerancije zahteva netolerisanje netolerantnih.

Karl L. Poper: "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji I+II" (1945/1947)

Talični i Falični

Talični Tom je brži od svoje senke.

Falični Alek je... nije.

E pa jbg, život nije strip - ne možeš pobeći od svoje senke, niti kostura u ormaru.

Neće moći, ne ide to tako.

O LOGICI I SOKRATOVIM METODAMA... I JOŠ PONEČEMU

Hajde da malo popričamo o sledećim tvrdnjama:

1. Talični Tom je veoma brz revolveraš, on ume da upuca svoju senku pre nego što ona potegne.
2. Gari Kasparov je veliki šahista, on ima naročitu sposobnost da u samo jednom potezu pomeri piona za čak tri polja.

Rekli bi smo da su obe tvrdnje nemoguće. Međutim, veoma je bitno uočiti suštinsku razliku između ove dve rečenice. U prvoj postoji empirijski problem, u drugoj je problem logičke prirode. Možemo to reći i ovako:

1. Prva rečenica je logički/gramatički moguća, ali empirijski je vrlo neverovatna (stvar nauke).
2. Druga rečenica je logički/gramatički nemoguća zbog postojećih pravila šahovske igre (pion može da se u jednom potezu pomeri najviše za dva polja, i to samo pri otvaranju), tako da tu uopšte nema mesta empirijskom/naučnom istraživanju (ne)mogućeg.

Prva rečenica zavisi od tačke posmatranja, druga od unapred dogovorenih pravila.

Neki ljudi smatraju da je fensi preskakati logiku. Čisto sumnjam da je tako. I da li je uopšte moguće kršiti zakone logike? Možemo reći da je kršenje zakona logike doslovce analogno kršenju pravila u šahu (doduše, nije baš lako govoriti o logici u pravom smislu, iz razloga koje je teško objasniti). Ako nekada budete igrali šah, da li ćete se zapanjiti ukoliko vaš protivnik pomeri piona za tri polja? Teško da ćete takvim potezom biti impresionirani, ali on će vas svakako iznervirati. Ali, šta ako igrate šah protiv Boga i on pomeri piona za tri polja, kako ćete onda reagovati? Da li je to, u stvari, način da vam on pokaže koliko je moćan?
Filozofi, naročito oni koji se drže analitičke tradicije, izgleda da često smatraju kako je njihov zadatak odbrana logike ili ispravne upotrebe jezika. Reklo bi se da je to pomalo problematično gledište. Odbrana logike uvek podrazumeva određena pravila, ali koja su to pravila koja filozof treba da brani? Možda zvanična pravila šaha, ili pravila koja su naučnici uspostavili o tome kako treba koristiti jezik u naučnim istraživanjima? Odgovor bi bio - ne. Pre bi se reklo da filozof mora prihvatiti pravila sa kojima se slaže onaj kome se obraća.
Podsetimo se sada Sokratove metode: on je ljudima postavljao pitanja, a njihove odgovore koristio da postavlja sledeća (bez ikakvih potpitanja sa svoje strane). U tome leži suština čiste filozofije - poput "neiznuđene sile", što bi Habermas rekao. Ovo je još jedan dokaz zašto se filozofija smatra "dijaloškom".
Da vidimo šta Vitgenštajn ima da kaže na ovu temu:

• Stvari će biti onakve kako izaberete. Samo treba reći kakve želite da budu - sačinite verbalnu sliku, ilustrujte je po svom izboru, i tako ćete napraviti skicu. Ostaje samo pitanje "Šta i kako dalje s tim?"

Ovde je Vitgenštajn dobrano u skladu sa Sokratovom metodom. On pita svog sagovornika da odluči o pravilima, tako da ih slušalac sam postavlja. Na primer, ako želite da igrate šah tako da je dopušteno pomeranje piona za tri polja, neka tako i bude - pa vi onda nastavite da vodite debatu o šahu po tim pravilima.

Henri Džonstoun takođe pokušava da objasni zašto filozof treba da igra po pravilima slušaoca:

• Pošto ne možemo prosuditi valjanost nekog filozfskog argumenta bilo pozivanjem na dokaze ili na unutrašnju konzistenciju, ostaje nam jedino da se pozovemo na konzistentnost sa namerom originalnog podnosioca tog argumenta. Opšta šema "ad hominem" argumentacije je da ona predstavlja odgovor na prethodni argument što pokazuje da taj prvi argument "poništava sopstvenu svrhu".

Ako se podrazumeva da šah igramo po važećim pravilima, u čemu je onda smisao podsećati nekoga da piona sme da pomeri samo jedno ili dva polja, ako on to ionako već zna? Uglavnom, nije neophodno da u tome postoji određena poenta. Međutim, ona postaje neophodna ukoliko dospete u ozbiljan problem - npr. da li će vaš protivnik pomeriti piona za tri polja, sa F5 na F8, i tako ga zameniti za kraljicu. Tada ćemo ga svakako podsetiti na to da piona sme pomeriti samo za jedno polje unapred, i da će mu za taj njegov "naum" trebati najmanje tri poteza i da ćete za to vreme vi imati dovoljno vremena da to sprečite.
Pomalo je čudno uobičajene šahovske probleme nazivati filozofskim, ali ti problemi su zapravo veoma slični. Vitgenštajn je rekao da se "posao filozofa sastoji od sklapanja podsetnika za određenu svrhu". Metode koje koriste šahisti su dobrano iste. Razlog zašto šahovske probleme ne treba smatrati filozofskim je u tome što šahovske možemo svrstati u "normalni diskurs" dok filozofski spadaju u "abnormalni diskurs" (po Kunu i Rortiju).
U strogom smislu, termini "izvesno", "moguće" i "nemoguće" su bez ikakvog sadržaja za empirijske naučnike. Zašto? Zato što ništa nije izvesno, ništa nije nemoguće, i sve jeste moguće. Odgovor na svako pitanje može biti dat pre nego što ono bude postavljeno, tako da sam odgovor nema nikakvu funkciju. Međutim, nauka ipak upotrebljava ove izraze, i to zato što se oni koriste u drugačijem smislu (možda i ne sa namerom). Reči "izvesno", "moguće" i "nemoguće" dobijaju drugačije značenje u jezičkoj igri empirijske nauke, u odnosu na značenje koje imaju u jezičkoj igri logike. Evo primera:
- jezička igra logike (npr. u matematici)

izvesno = izvesno

moguće = moguće

nemoguće = nemoguće

logički zakon = neophodnost

- zajednička jezička igra empirijskih nauka (ili običnog jezika)

izvesno = vrlo verovatno, bez sumnje verovatno

moguće = niti je nesumnjivo verovatno niti nesumnjivo neverovatno, već je u određenoj meri verovatno
nemoguće = veoma neverovatno (nesumnjivo neverovatno)
zakon prirode / naučni dokaz = veoma jaka hipoteza
To vam je kao kada se neko zapita da li je moguće da Talični Tom zapuca pre nego što njegova senka potegne svoj pištolj, gde bi implicitno pitanje zapravo glasilo: "Da li je u određenoj meri verovatno da on to može učiniti, ili je nesumnjivo neverovatno?"
Problem mnogih filozofa je u tome da insistiraju na (jezičkim) pravilima po kojima niko i ni na koji način ne želi da igra. Za njih je to "igra poznavanja pravila i davanja instrukcija o njima", iako bi u stvari to više trebalo da bude "igra igranja po zadatim pravilima".
Razlika je suštinska, a ne semantička.

***

Falični Alek obožava da citira razne filozofe, zato što je pametan. Međutim, on nije filozof jer ne igra po pravilima slušalaca iako zahteva da svi osim njega budu slušaoci i ne pitaju ništa.

Falični Alek obožava da često koristi "ad hominem argumentaciju" kao odgovor na svako neugodno pitanje, napadajući onoga ko pita ili nekog njegovog imaginarnog nalogodavca koji ga na to tera, tako "dokazujući" da je pitanje besmisleno i bez ikakve svrhe, tj. da na njega nema svrhe odgovarati.
Falični Alek, takođe, obožava da igra šah sa decom, penzionerkama i prolaznicima, pravi "šahovske" aluzije na račun političkih protivnika, ali i na račun sopstvene dvorske svite satelita i supozitorija koji ga okružuju i ispunjuju. Tako želi da svima jasno stavi do znanja da na šahovskoj tabli postoji samo jedan kralj (koji po potrebi menja boju kada igra međunarodne mečeve), a da su svi ostali samo pioni (to važi čak i za konja koji se odaziva na "Krle22"). Sa druge strane, on ne podnosi da igra crnim figurama na domaćoj sceni, zato što ga one podsećaju na senku. Zbog toga, kao beli, briše sve sa table ne štedeći ni svoje.
Falični Alek naročito obožava da "u trku" donosi zakone i pravila igre kako bi on i njegovi mogli da ih ne poštuju, jer se tako više ne zna po kojim se pravilima igraju sve igre i igrice koje oni igraju. Igrajući igru donošenja i poznavanja pravila, oni izbegavaju igru po pravilima, pritom glumeći filozofe.

U životu, baš kao i u šahu, moguće je na neigranje po dogovorenim pravilima odgovoriti istom merom, ali onda to više nije ta igra niti se igrači razlikuju; zapravo, uopšte više nije igra, već nešto sasvim drugo. Problem sa takvim "igrama" i igračima, koji se empirijski uvek javljao kroz istoriju, jeste taj da zaista ne možeš biti brži od svoje senke niti je se možeš rešiti.
I da senka (baš kao i kosturi iz ormara) uvek - pre ili kasnije, ali obavezno - uzvrati.

p.s.
Šta mislite, zašto je veća verovatnoća da Falični Alek slučajnu partiju šaha izgubi od nekog deteta, pre nego od nekog penzionera ili (nedajbože) aktivnog šahiste?
Ili izbore.