Gladognev

Čini se da gnev može imati razne ukuse, ali onaj izazvan glađu ne liči ni na jedan od ostalih. Neologizam "hangry", reč skovana od engleskih reči "hungry" (gladan) i "angry" (gnevan, besan, ljut), ima ključnu ulogu u lakšem praćenju teksta koji sledi. Spomenuta kovanica je teško (u jednoj reči) prevodiva, zbog čega ćemo morati i sami da smislimo odgovarajuću (i iz nje izvedene pojmove) koja se da primeniti u našem jeziku.

Neka to bude, recimo - gladognev.

Jutarnja šetnja pre prazničnog obroka možda liči na nekakvu kaznu, uzdržavanje pre gozbe, hodanje pod slabašnim jesenjim suncem dok vam vetar vija opalo lišće oko nogu, a vi ste odlučni da ta šetnja ne ide dalje od tačke sa koje uvek imate svoj dom na vidiku. Ako pritom šetate previše sporo, ili odete predaleko, samo ćete iznervirati svoje sapatnike u tom poduhvatu, koji su takođe preskočili doručak ne bi li napravili dovoljno skladišnog prostora u stomacima za praznični krkanluk koji sledi.

Naučnici su tek odskora počeli sa proučavanjem emocionalnih i društvenih efekata akutne gladi (uprave univerziteta ne gledaju blagonaklono na izgladnjivanje studenata koji učestvuju u psihološkim eksperimentima). Međutim, neke stvari su već otkrivene. Na primer, brojne studije pokazuju da je nizak nivo glukoze u krvi (kao jedna od posledica gladi) povezan sa agresivnim raspoloženjem koje su nazvali "hangry".

Gladognev.

Gladognev predstavlja poseban osećaj hitnosti i narastajuće nestrpljivosti, poznat svakome ko je čekao u dugačkom redu da uđe u neki kafić ili restoran, ili je nemoćan da bilo šta uradi stajao među malom decom koja ciče i jurcaju na sve strane. Gnev ima razne ukuse, a psiholozi sada pokušavaju da otkriju kako se to gladognev tačno razlikuje od furiozne, tinjajuće ili pravedničke varijante.

Nedavni eksperimenti koje je sprovela Dženifer Mekormak, doktorant psihologije i neurologije na Univerzitetu Severna Karolina, pokazuju da ljudi - kada su gladni - sebe opisuju kao "nervoznije nego obično", te da imaju smanjenu moć kontrole svojih emocija. Međutim, do takvog ponašanja dolazi samo u specifičnim situacijama, i može se uočiti samo ako međusobno uporedimo članove eksperimentalne grupe koji nisu jeli sa onima koji jesu.

Jednom prilikom su testirali strpljenje eksperimentalne grupe od 230 (dobrovoljno) gladnih studenata, tako što su im iznenada, potajno isključili kompjutere usred rešavanja nekog dosadnog zadatka. Ta frustracija, samo po sebi, nije bila dovoljna da iznervira studente. Potom su ih podelili u dve grupe - u jednoj su bili oni kojima je rečeno da obrate pažnju na svoje emocionalno stanje dok rade za računarom, u drugoj oni od kojih se nije zahtevalo ništa posebno. Upravo su u toj drugoj grupi, verovatno nesvesni rastuće uznemirenosti, pojedinci pokazivali jasne znake stresa i uznemirenosti prilikom "kvara" računara na kome su radili.

"Glad očigledno utiče na našu afektivnost i emocionalno stanje, ali ovi rezultati ukazuju da to ne znači da ćemo automatski postati gnevni ili sebičniji", zaključuje Mekormakova. Glad sama po sebi nije dovoljan razlog za osećanje gneva. Čini se da ljudi emotivno doživljavaju glad u situacijama kada svoje afektivno stanje konceptualizuju kao negativne, visoko uzbuđujuće emocije - naročito u negativnom kontekstu.

Zajednički eksperimenti nemačkih i britanskih naučnika doveli su do sličnih zaključaka. Sprovedeno je istraživanje tvrdnje da se u stanju akutne gladi ljudi ponašaju samoodbrambeno, zadržavajući resurse za sebe umesto da ih podele sa drugima. Istraživanje je pokazalo da su gladni učesnici eksperimenta prema strancima bili podjednako velikodušni poput onih koji su bili siti. Bili su podeljeni u dve grupe od po 51 učesnika; oni u prvoj nisu jeli ništa 14 sati dok su oni u drugoj bili u potpunosti siti. Potom su ih sve uključili u tzv. igre kooperacije (digitalna simulacija zajedničkih ulaganja) i diktatorske igre, i pratili nivo sebičnosti kod ispitanika obe grupe. Iako su, po sopstvenim tvrdnjama, bili izgladneli, a nivo glukoze u krvi je to potvrdio, ponašanje članova prve grupe ispitanika (gladni) se ni u čemu nisu razlikovalo od ponašanja onih u drugoj (siti).

Potom je sproveden drugi test, ovog puta u stvarnom životu. U eksperiment je bilo uključeno preko 600 posetilaca jednog restorana; jedna polovina pre ulaska i obroka a druga polovina nakon toga. Svakome od njih je tom prilikom dat novac (10 eura) ili paketić hrane (suvo voće i orasi), i ubrzo nakon toga prilazio bi im "stranac" (zapravo neko od istraživača, prerušen u prosjaka) sa pitanjem: "Imate li nešto novca ili hrane? Gladan sam."

"Gladni" su u podjednakoj meri davali novac ili hranu kao i "siti", pokazao je ovaj eksperiment. "Otkrili smo da osećaj velike gladi ipak nije uticao na prosocijalno i kooperativno ponašanje ispitanika", zaključuje autor tog projekta dr Paul van Lange, psiholog sa Univerziteta u Amsterdamu.

Van Lange i Mekormakova, na osnovu rezultata svojih straživanja, zaključuju da je društvena velikodušnost kod ljudi duboko usađena i dovoljno snažna da prevaziđe iritaciju izazvanu praznim želucem - ili je barem tako u zemljama u kojima su vršeni njihovi eksperimenti. "Postoji jedna stvar na koju me ovo istraživanje navodi - da smo, duboko u sebi, mi ljudi izgleda daleko prosocijalniji nego što to mislimo", kaže dr van Lange.

Mihael Bang Petersen, politikolog sa Arhus Univerziteta u Danskoj, rezultatima svog istraživanja takođe podržava tezu da će i siti i gladni, u podjednakoj meri, podržati društvene projekte koji uključuju velikodušnost, darežljivost, socijalnu pomoć i solidarnost. On kaže: "Opšte je mišljenje da glad čini ljude razdražljivijima, i da određene činjenice potkrepljuju tu tvrdnju. Trenutni problem kojim se bavimo predstavlja razumevanje kako je moguće da imamo ove osećaje povećane razdražljivosti i percepciju nedostatka samokontrole, a da se najčešće ipak ne ponašamo na taj način." U svojim eksperimentima, Petersen i saradnici su koristili nivo glukoze u krvi kao fiziološki indikator gladi. Ispostavilo se da nizak nivo glukoze (glad) uopšte ne predstavlja prepreku za prosocijalizaciju i društveno blagostanje, kako se uobičajeno misli. Međutim, podrška prosocijalizaciji nije povezana sa motivima za takvim ponašanjem.

Glad u drastičnoj meri ipak ne menja naše ponašanje. Barem je tako kada smo toga svesni. Zbog čega smo onda i dalje ubeđeni da je obrnuto, iako rezultati naučnih istraživanja pokazuju da nije? Po Petersenu, u pitanju je opšta navika da se tako priča, i ništa drugo.

Ispričati sve ovo nekom pripitom i nadrndanom rođaku za trpezom, ne predstavlja pouzdanu dobitnu kombinaciju za praznični mir u kući. Za takvo ponašanje, glad nikada nije bila dovoljno dobar izgovor. Osim toga, uvek je tu i sveprisutna opcija večernje šetnje nakon obilnog prazničnog obroka - ako ni zbog čega drugog, čisto makar varenja radi.

- Benedict Carey: Don't get mad, but "hangry" isn't really angry (The New York Times, 27.11.2019)

- Jennifer MacCormack: Feeling hangry? When hunger is conceptualized as emotion (APA PsycNET, 2019-03)

- Paul Van Lange: Acute hunger does not always undermine prosociality (Nature, 18.10.2019)

- Michael Bang Petersen: Hunger games. Fluctuations in blood glucose levels influence support for social welfare (Sage Publishing, 30.10.2013)

***

Ponekad je zaista teško razlučiti da li smo zaista gnevni zbog gladi, ili smo gladni gneva.

Izgleda da glad nije dovoljno dobar izgovor, kako za činjenje tako i za nečinjenje.

Do nas samih je, više u glavi nego u želucu. Definitivno.

Apsurd i stvarnost

Efemernost apsurdne stvarnosti

Američka politika je skliznula u stanje apsolutnog apsurda. Otkad smo uvučeni u igrariju gneva i tuge zbog brojnih strahota počinjenih na međunarodnom i unutrašnjem planu u ime "američke izuzetnosti" i globalizacije Pax Americane, tzv. izbori za predsednika između Trampa i Klintonove dodatno su pojačali raspad američke političke sfere - što samo izaziva dodatni podsmeh i porugu. Primese te apsurdne stvarnosti već godinama prožimaju američku politiku u formi političkih satiričnih emisija (poput Colbert Report i Daily Show). U stvari, poplava te apsurdnosti pokuljala je iz samih temelja rigidnog dvopartijskog političkog sistema, što se jasno videlo kroz uspon raznih neokonzervativnih i "čajanka" pokreta - bilo da se radi o prostačkim budalaštinama Buša Juniora ili besmislenom etiketiranju Obame (koji je, inače, pre ulaska u politiku bio profesor Ustavnog prava na univerzitetu u Čikagu) da je on "musliman iz Kenije koji hoće da uvede šerijatski zakon u SAD", da bi se poslednjih nekoliko godina taj kancer proširio na celokupno američko političko telo. Stvarnost je postala satirična, satira se često činila potpuno prihvatljivom, ali sve što smo mogli da uradimo bilo je da samo sedimo i smejemo se.

U "praktičnom" (materijalnom i društvenom) smislu, apsolutna apsurdnost današnje američke politike nimalo iznenađujuće izaziva strah kod posmatrača; međutim, iz jednog više holistički metafizičkog pogleda na stvarnost i našu egzistenciju u okviru nje, čini se da ta apsurdnost može biti i neko dobro znamenje. Mi određene stvari percipiramo kao apsurdne - i stoga smešne - kada se ne uklapaju u naše razumevanje potencijalnih okvira stvarnosti; satira je zabavna jer uz pomoć nje možemo promešati stvarnost sa onim što ne može biti stvarno. Da li nešto apsurdno (što izaziva snažne emocionalne i intelektualne reakcije koje negiraju njegovu stvarnost) poseduje neku vrstu večne stvarnosti ili istine, ili je američka politika jednostavno privid četvorodimenzionalnog vremena koje je (usled sopstvene smešne apsurdnosti) osuđeno na svoj kraj u vidu nepostojanja? Možemo li poverovati u to da apsurd poseduje neku vrstu večnosti?

Demonska politika

Apsurdna stvarnost savremene američke politike izaziva povećanu dozu straha u javnosti. Ali, ako apsurdnost posmatramo kao nešto osuđeno na nepostojanje usled sopstvene nestvarnosti, te da je strah inspirisan nestvarnošću tog apsurda, da li je onda i strah od te efemerne fatamorgane takođe osuđen na isto nepostojanje? Može li strah biti razvejan podjednako lako poput "stvarnosti" apsurda? Možemo li strah pobediti - smehom?

Aristotel je pravio razliku između Istine (kojoj nedostaje pokret, pa je stoga večna) i Činjenice (koja je Istina u pokretu, pa je stoga ne možete uporediti sa večnošću). Nije li nedostatak Istine u Činjenici ono što je čini apsurdnom? Pokret bez Istine je apsurd, tako da apsurdu nedostaje refleksija Istine, a time i večnost koja dopušta četvorodimenzionalnom svetu činjenica da učestvuje u večnom. Kao takvo, ono što je apsurdno mora na kraju prestati da postoji.

Poput duhova i demona u mitologiji o Hariju Poteru, naši najmračniji strahovi zapravo bivaju raspršeni smehom. Svašta! U sopstvenoj apsurdnosti, "racionalnosti" naših strahova bivaju prepoznate kao efemerna fatamorgana u stalno promenljivom tkanju četvorodimenzionalne vreme-prostor stvarnosti koju čine; ništa apsurdno se ne može iskristalisati kao fiksna tačka u vremenskim tokovima i stoga mora biti osuđeno na konačni raspad u nepostojanju. Apsurdnost, a sa time i strah, je efemeralna poput demonske fatamorgane naših najmračnijih strahova. Apsurdnost, zajedno sa strahom koji pokušava da inspiriše svoju opipljivu viziju, pati od nedostatka večnosti, i u tom nedostatku večnosti na kraju mora prestati da postoji.

Nedostatak večnosti kod Donalda Trampa i Hilari Klinton, kao njihova satirična apsurdnost, negira potencijal da njihova Činjenica leži u Istini sa pokretom. Njihova apsurdnost znači da oni ne mogu biti stvarni ni u jednom večnom smislu (npr. na onom zasnovanom na Istini); štaviše, sama ideja da su oni "stvarni" poprilično je smešna. Pouka ove priče je da čovek treba prestati da živi u strahu od apsurdnih manifestacija i umesto toga pokuša da se smeje, jer u takvom aktivnom prepoznavanju efemerne nestvarnosti apsurda zapravo negira njen potencijal neprekidnog postojanja.

Vrhovna Štetočina (Vermin Supreme)

Iako često biva ignorisan zbog svog svesnog postojanja u sferi apsurda, Vrhovna Štetočina je možda (u kontekstu svega do sad izrečenog) uspeo da razvije najplodonosniju moguću strategiju negiranja "apsurdne stvarnosti" američke političke scene.

• Kada postanem predsednik, svako će besplatno dobiti po jednog ponija.

Umesto da američki politički sistem prihvati kao stvaran i tako "zaradi" strah, ozbiljnost ili tugu, Štetočina aktivno radi na negiranju samog potencijala za stvarnost tog sistema tako što nas navodi da prepoznamo krajnji apsurd sistema i otvoreno mu se smejemo u lice.

Materijalne posledice

Greha nema.
Ti si taj koji čini da greh postoji,
kada deluješ u skladu sa navikama
sopstvene iskvarene prirode.

Tu leži greh.

Ti si taj koji je učinio da greh postoji. Greh nije nerazdvojiv od stvari, niti je to neki element Kosmosa ili ljudske prirode. Pa opet, on se definitivno nalazi u načinu na koji se ljudska priroda prevodi. To je dezorijentacija žudnje, neka vrsta previda ili nedostatak cilja.

Nema sumnje da naše prihvatanje apsurda kao stvarnog za uzrok ima veliku količinu nepravde i patnje širom ovog sveta. Ovo nije poziv da jednostavno odbacimo patnju pojedinaca koji su uleteli u mrežu dominacije i stvorili poredak koji čini Američku Imperiju. Umesto toga, cilj ove analize je da podseti čitaoca da u svojim rukama imaju kontrolu nad prevazilaženjem nestvarnosti (npr. nedostatkom Istine a time i večnosti) apsurdnih manifestacija prepoznavanjem njihovog apsurdnog nedostatka Istine i davanjem aktivne manifestacije tog prepoznavanja kroz smeh. U apsurdu prevodimo "greh", kao uzrok patnje, u nestvarnost koja čini nužnom njenu negaciju kao potencijal za manifestaciju. Ko zna, možda pronađemo iskupljenje vremena i prostora u smehu prema apsurdu svega što inspiriše patnju i strah...

Borba za rezonancu
Kasandrin usud - vi znate šta će se dogoditi, pokušavate da objasnite šta će se dogoditi onima koji nemaju oči da bi to videli, prolazite kroz emocionalni stres prihvatanja onoga što će se dogoditi itd. - ne ublažava činjenice o tome u trenutku kada se dogodi. Visceralna trauma kolektivne svesti, bilo da se radi o mržnji, krvožednosti, beznađu, strahu ili tuzi, ni u kom slučaju nije ublažena znanjem da će do toga doći. Apsurdno i nerealno, kao činjenice našeg sveta, imaju nedostatak rezonance sa Istinom i Dobrotom, bez obzira na nedostatak večnosti koji taj apsurd obuhvata, zamršene energije kolektivne svesti koje su se formirale oko te prelazne manifestacije ostavljaju pogan ukus u našem emocionalnom biću. Opšta rezonanca ljudskosti biva uvučena u jamu beznađa, straha, gneva i mržnje.
Tramp nije manifestacija rođenja tog emocionalnog i psihološkog virusa. Beznađe, strah i njihova manifestacija kroz gnev, mržnju i slično predstavljaju obeležja dominantnog uticaja koji je video devoluciju ljudskosti i njen "izgon iz raja". Taj uticaj kaže da moramo stvoriti red uz pomoć dominacije, on na svet gleda kao na večitu borbu između "dobra i zla" i pozicionira prirodu, emocije, žudnju i ženstvenost kao nešto večno, haotično što se mora dovesti u red kroz dominaciju. On nam omogućava da biramo "manje od dva zla", da sklapamo poznati pakt sa đavolom, osvetom i dominacijom (tj. manifestacijama perverznosti) zato što prihvatamo "zlo" (što će reći, lišavamo se dobra kroz perverznost) kao neophodan sastojak kosmosa.
Strahom se nećemo spasiti od straha. Beznađe ne donosi nadu. Gnev koji živi od bilo čega drugog osim Ljubavi za Večnom Istinom isti je poput vatre koja koja nekontrolisano bukti usred sasušenog žbunja.
Borbu naše generacije moramo videti onu kakva jeste - za rezonancu. Hoćemo li sebi dopustiti da budemo odvučeni u ambis straha i beznađa, gnev i mržnju koje hrani nesklad sa večnom harmonijom izazvan strahom i beznađem, ili ćemo se izboriti za novu rezonancu? U toj rezonanci sa večnim (Ljubav, Dobrota, Lepota i Istina), atributi beskrajnog ništavila (potencijal za strah i beznađe, zlo) i "greh" koji činimo kroz manifestovanje rezonance u njima, prestaju da postoje jer nešto što nema svoje mesto u večnosti na kraju mora prestati da postoji. Borba naše generacije se vodi za rezonancu. To je borba za pretvaranje dualnosti nametnutih našoj kolektivnoj svesti, za uspon do rezonance u kojoj je zlu lišeno potencijala manifestovanja. Snage protiv kojih se borimo nastoje da čovečanstvo zadrže u lancima straha i beznađa. Ukoliko se potčinimo takvoj rezonanci, nećemo moći da budemo slobodni. Borba naše generacije za slobodu ne leži u promeni politike ili izboru novog predsednika, u novom ekonomskom sistemu ili odbacivanju svih oblika društvenog organizovanja, već u svesnoj evoluciji našeg bića u vremenu, našoj rezonanci, ka harmoniji sa večitim u kome je apsurdnost našeg sadašnjeg stanja potisnuta (jer je to nužnost) u nepostojanje. To je metafizički sukob u kome možemo pobediti samo aktivnom evolucijom našeg tela, emocija, uma i duše u stanje rezonance sa večnošću.

- Luke R. Barnesmore: Apsurdity and Reality (Academia.edu, 2019)

Privid slobode će postojati sve dok bude isplativo održavanje te iluzije. A kada dođu do tačke u kojoj će održavanje te iluzije biti previše skupo, oni će jednostavno poobarati svu tu scenografiju, navući zavesu, ukloniti sa puta stolove i stolice, i ugledaćete samo goli zid od cigala u dnu pozorišta.
Po meni, apsurd je jedina realnost.

- Frenk Zapa

Tomislav Nikolić likes this. 👍

FaceOff

Ima li još nekoga, na umreženoj Kugli Zemaljskoj, da nije video fotke svojih stvarnih i virtuelnih prijatelja - kako izgledaju danas, a kako će izgledati u budućnosti?

Ili da se i sam nije oprobao?

Upecao?

Viralna aplikacija FaceApp već sada ima pristup licima i imenima preko 150 miliona korisnika

FaceApp daje mogućnost korisnicima da izmene crte svog lica, izgled, pa čak i doba (za koju godinu u budućnost). Sa druge strane, ti isti korisnici omogućavaju vlasnicima ove aplikacije da koriste njihove fotografije, imena i druge lične podatke - u bilo koju svrhu koju požele, i dokle god to žele.

A bili smo tako ubeđeni da smo naučili lekciju na primeru Cambridge Analitica, BREXIT i predsedničkih izbora u Americi...

Više od sto miliona ljudi je preuzelo ovu aplikaciju sa Google Play platforme. Tako je FaceApp dospela na vrh iOS prodavnica aplikacija u 121 zemlji.

Shodno FaceApp uslovima pružanja "usluga", svako ko se na nju upecao i dalje zadržava u svom vlasništvu "korisnički sadržaj" (čitaj: lice, tj. fotografiju istog); međutim, FaceApp poseduje beskonačnu i neopozivu licencu, oslobođenu plaćanja bilo kakvih autorskih prava, da sa tom istom vašom "korisničkom svojinom" radi šta hoće... i za bilo koga. Evo šta, između ostalog, piše u uslovima korišćenja ove aplikacije:

• Ovim ste saglasni da FaceApp ima neprekidno, neopozivo, neisključivo, besplatno, širom sveta, u potpunosti isplativo i slobodno za naknadno licenciranje, pravo na: korišćenje, reprodukovanje, modifikovanje, prilagođavanje, objavljivanje, prevođenje, kreiranje derivata, distribuiranje, javno izvođenje i objavljivanje vašeg "korisničkog sadržaja", kao i svakog imena, korisničkog imena/naloga i ostalih podataka povezanih sa vašim "korisničkim sadržajem", u svim medijskim formatima i kanalima koji su danas poznati ili mogu biti kasnije razvijeni, i to bez ikakve naknade u vašu korist. Kada postujete ili na neki drugi način podelite svoj "korisnički sadržaj" na našem servisu (ili dalje, preko njega), prihvatate da ste razumeli da će vaš "korisnički sadržaj" i ostale povezane informacije (poput vašeg korisničkog imena, lokacije ili profilne slike) biti javno vidljivi i dostupni.

Možda sve to ne predstavlja neku veliku opasnost ukoliko vaši podaci ostanu na Amazonovim serverima u SAD, kako to tvrde na portalu Forbes, ali FaceApp i dalje poseduje pravo da sa tim podacima radi šta hoće. FaceApp je ruska aplikacija, autora Jaroslava Gončarova. Naravno, to ne znači da će ruska kompanija Wireless Labs, koja je vlasnik ove aplikacije, automatski ponuditi vaše lice i podatke tamošnjoj obaveštajnoj službi (FSB), ali određene posledice svakako postoje - kako to Peter Kostadinov iz PhoneArena tvrdi:

• Možda i osvanete na nekom bilbordu u Moskvi, ali vaše lice će najverovatnije biti iskorišćeno u obuci na nekom od softvera za prepoznavanje lica.

Na vama je da sami odlučite da li vam je to (i koliko) bitno ili ne.

Međutim, u poslednjih par godina smo na primeru viralnih Facebook aplikacija naučili da podaci koje one prikupljaju nisu uvek bili korišćeni u svrhe za koje smo pretpostavljali da će biti upotrebljeni. Takođe, naučili smo i da podaci, na taj način prikupljani, nisu bili pohranjivani na bezbedan, siguran i privatan način.

Kada nešto smestite na klaud, nad tim ste izgubili svaku kontrou bez obzira da li ste svom sadržaju dodelili ili ne zakonsku licencu. Upravo to predstavlja jedan od razloga zašto kompanija Apple, veoma "osetljiva" kada su u pitanju problemi vezani za privatnost, većinu svojih V.I. aktivnosti zadržava "na uređaju" (telefon, tablet, računar...), umesto na virtuelnim onlajn bazama (poput klauda i sličnih servera za masovno skladištenje podataka).

Sve je to sasvim dovoljno za oprez kada neka aplikacija od vas traži pristup i licencu za vaš digitalni sadržaj i/ili identitet.

Bivši menadžer Rackspace, Bob La Gesse, kaže:

• Da bi FaceApp zaista funkcionisao, morate mu dozvoliti da pristupi vašim fotografijama - ali baš SVIM fotografijama. Istovremeno, aplikacija dobija pristup i Siri Search opciji koju ima svaki iPhone... Aha, ima pristup i svim refresh opcijama u pozadini, tako da čak i kada vi ne koristite FaceApp - FaceApp koristi vas.

Ova aplikacija danas više ne mora da radi ništa kriminalno što bi vas nateralo na oprez i razmišljanje da li joj dopustiti toliko visok (i dubok) nivo pristupa vašem uređaju i ličnim podacima na njemu.

Jednostavno - kako kažu na portalu Gizmodo - nemojte to da radite.
Šta će vam.

- John Koetsier: Viral app FaceApp now owns access to more than 150 million people's faces and names (Forbes, 17.07.2019)

- Thomas Brewster: FaceApp - Is the Russian face-aging app a danger to your privacy? (Forbes, 17.07.2019)

- Peter Kostadinov: No, you probably shouldn't be using viral sensation FaceApp to make yourself look older (PhoneArena, 17.09.2019)

- John Koetsier: 1.5B Accounts? Facebook's Epic Free Data Giveaway Could Be The Largest Privacy Breach Ever (Forbes, 22.03.2018)

- John Koetsier: This Big Data Marketing Firm Claims To Have A Perfect Track Record In Winning Elections (Forbes, 09.11.2017)

- Khari Johnson: Apple debuts Core ML 3 with on-device machine learning (Venture Beat, 03.06.2019)

***

Da li ste primetili koliko se puno ljudi sa Fejsbuka srBskog u poslednje vreme primilo na FaceApp zajebanciju, u fazonu 'na šta ću da ličim kad ostarim' i slično. Šta, i vi?
Super... usput ste sve podatke o sebi i svojim prijateljima dali svojevoljno na raspolaganje Cukerbergu, Gončarovu i firmama koje na tome zarađuju. Ovo je samo najnovija podmetačina, nakon što je pukla šema sa Kembridž analitikom, pa su krenuli da uvaljuju nove zvrčke umesto kvizova i "istraživanja".

Kapirate valjda da Facebook i drugi sarađuju, između ostalog, i sa marketinškim firmama koje rade za vlasti u Srbiji - baš kao i u drugim zemljama, tj. sa onima koji debelo plaćaju?

Kapirate?

Ne?

Onda ne kukajte zbog idiotskih reklama kojima vas Facebook zatrpava, ili vam one pune mailbox, ili vas neko nazove da glasate 'za' iako niste takvima dali svoj broj telefona.

Niste uneli, niti dali lične podatke? Da, ali vaši prijatelji možda jesu, a vi ste ih upravo ocinkarili onima koji će te podatke upariti sa već postojećim i napraviti vaše profile koje će potom gađati reklamama za bilo šta. I bilo koga. Jer, nisu više dovoljni samo vaši (pojedinačni) podaci, danas se mnogo više traže međusobne veze kako bi se od njih pravili kolektivni profili i cilj(a)ne grupe.

Jer, ako ste (naivno) pomislili da Facebook sa svim ovim, ovde opisanim, nema nikakve veze... pa, naivno je bre, i to mnogo. Cukerberg neće propustiti priliku da i tu nešto zaradi, čim čuje za magične brojke u stilu sto pedeset miliona korisnika i slične crvene lampice.

Jer, FaceApp se figurativno može prevesti i kao "dobrovoljno ste skinuli gaće, sami".
Posle toga nema kajanja.

povezani tekstovi:

- post #1429: Nikad izvini (12.04.2018)

- post #1494: Laža i Paralaža (15.07.2018)

- post #1661: Vrh ledenog Cukerbrega (14.03.2019)

Nikad izvini

Dr Aleksandr Krogan je 2014. godine napravio fejsbuk kviz-aplikaciju koju je nazvao "Ovo je vaš digitalni život". Verovatno ste primetili da mnogi od vaših prijatelja sa fejsbuka postuju gomile sličnih aplikacija. Možda ste čak i sami popunili neki od tih kviz-upitnika, ne bi li otkrili koji ste lik iz priča o Hariju Poteru ili na koje umetničko delo ličite.

Više od 270 hiljada ljudi se primilo, preuzelo i koristilo Kroganovu aplikaciju.

Da bi to mogli da urade, prihvatili su uslove korišćenja aplikacije, čime su dopustili ne samo prikupljanje i korišćenje svojih već i ličnih podataka svojih prijatelja, od kojih većina verovatno nikada nije ni čula za postojanje te kviz-aplikacije.

Svetska mreža je Kroganu omogućila da pristupi podacima 50 miliona profila sa Fejsbuka; od toga je on oko 30 miliona uspeo da upari sa podacima na drugim platformama kako bi otkrio stvarni identitet tih korisnika. Sve te podatke je Krogan prikupio uz dozvolu Fejsbuka - tako što je izjavio da će biti upotrebljeni u "akademske svrhe".

Umesto toga, Krogan je sve te podatke predao kompaniji u kojoj je zaposlen - sada već "čuvenoj" Kembridž Analitici, koja je upravo na taj način porekršila pravila Fejsbuka. Fejsbuk je za to curenje podataka saznao 2015. godine kada su celu aferu razotkrili novinari Gardijana, pa je iz Cukerbergove kompanije naloženo Kroganu i Kembridž Analitici da izbrišu sve prikupljene korisničke podatke.

Fejsbuk im je poverovao na reč da će tako i postupiti.

- Hej, sve je obrisano, zar ne?
- Pa naravno! Sve smo u potpunosti izbrisali.

A nisu.

Britansku Kembridž Analitiku finansira ista porodica Merser koja finansira i američki Brajtbart. Stiv Benon je bio potpredsednik te kompanije, koja je potom postala digitalna produžena ruka Trampove predsedničke kampanje. Iskoristili su podatke koje je Krogan prikupio, kako bi kreirali profile američkih glasača i napravili, kako je to jedan od njihovih bivših službenika rekao novinaru Gardijana, "alatku za vođenje psihološkog rata" u vreme izbora 2016. godine.

Fejsbuk je imao prava da proveri i otkrije da li podaci ipak nisu bili obrisani. Kompanija je odlučila da to ne uradi.

Kada je cela afera isplivala na površinu, američki i britanski nadležni organi su zahtevali odgovore na neka pitanja... Međutim, odgovor je jednostavno glasio: "To je stvar Fejsbuka." Njihove informacije o vama su njihov proizvod, ali oni se prave veoma nevešti kada se postavi pitanje šta se sa tim podacima dešava kada napuste njihovu platformu.

Mark Cukerberg je potom odbio da se pojavi pred komisijom britanskog Parlamenta, ali je ipak odlučio da se odazove pozivu američkog Kongresa.

I tako je vlasnik Fejsbuka otišao u Vašington...

... i vratio se, ali ne na magarcu.

Prorok se odavno preselio iz Jerusalima na Fejsbuk. Eno ga u oglasima, sa desne strane vaših profila. Ne skida se odatle.

A vi i dalje klikćite na svaku šarenu sličicu i ogromna slova koje vam podmetnu.

Eleri Harris & Andy Warner: Dark arts - How Cambridge Analytica used Facebook to find out who you are (The Nib, 23.03.2018)

Matt Lubchansky: Mr. Zuckerberg goes to Washington (The Nib, 11.04.2018)

Digitalna Srbija: Gde su podaci koje Facebook i Google imaju o vama? (05.04.2018)

Nedeljnik: Ceo svet čeka, a Zakerberg odbio da odgovori na pitanja (27.03.2018)

Nedeljnik: "Trebaće nam godine da popravimo štetu" - Zakerberg plače nad sudbinom fejsbuka (03.04.2018)

Paul Mason: Break up Facebook or take it into public ownership? I am not kidding. (Novara Media, 19.03.2018)

Paul Mason: Budućnost Fejsbuka (Peščanik, 04.04.2018)
Gary Younge: The poison in politics runs deeper than dodgy data (The Guardian, 22.03.2018)
Gary Younge: Problem nije samo trgovina podacima (Peščanik, 27.03.2018)

Kako politički kandidati znaju da li ste neurotični

Svaka sobarica zna sve o vama već posle par dana pospremanja vaše hotelske sobe.
- Harold Finč

Kada je državni zastupnik Tom Tilis (iz Severne Karoline) 2014. krenuo u izbornu kampanju za američki Senat, koristio je metodu koja je danas postala opšteprihvaćena - onlajn pozivanje da se glasa za njega i direktni politički marketing obraćanjem kroz mejlove sa određenim i targetiranim temama. Podaci o tome koje bi se pitanje ticalo kog glasača, od ISIS do Zakona o zdravstvenoj zaštiti, izvlačeni su iz podataka o njihovom članstvu u određenim grupama i organizacijama ili doniranju novca, a donošeni su i zaključci na osnovu njihovih demografskih podataka i baza podataka o svemu i svačemu - od onoga što kupuju po prodavnicama i na internetu, do web-history podataka u njihovim računarima.

Pored toga, kreatori Tilisove kampanje su probali i neke sasvim nove metode. Na primer, prikazali su Tilisa nasmejanog kako stoji ispred blago fokusirane pozadine od zelenog lišća, uz tekstualno obećanje da će "vratiti zdrav razum u Vašington". Na drugoj slici neki čovek sa zaštitnim šlemom stoji iznad konstrukcionih šema i pažljivo ih proučava zajedno sa svojim saradnicima, uz tvrdnju da Tilis ima dovoljno "iskustva da pokrene ekonomiju". Na trećoj slici je lice vojnika premazano maskirnim bojama, uz Tilisovo obećanje: "Vaša bezbednost je njegov najveći prioritet."

Kome će koja od ove tri "poruke" otići zavisilo je od toga kako je Tilisov propagandni tim ocenio ličnost onoga kome je šalju. Ona sa Tilisovim "kezom" od uha do uha? Slali su je ljudima koji su procenjeni kao "saglasni". Onaj sa šlemom? Tom su slikom ciljali one "savesne". Vojnik? Taj je bio rezervisan za ljude koji su smatrani "neurotičnim".

Da li ste "saglasni", "neurotični" ili "savesni"?
Izgleda da neko to zna bolje i od vas samih.

Tilisov tim je sproveo ovu kampanju uz pomoć Kembridž Analitike - ogranka britanske firme SCL Group - koja se dugo vremena bavi kampanjama (komercijalnim, političkim, vojnim) koje koriste istraživanja bihejviorističkih nauka. Poput drugih kompanija koje se bave analizom velikih količina podataka (tzv. big-data), oni razvrstavaju glasače na osnovu njihovih demografskih podataka i ponašanja, ali izgleda da su bili prvi koji su u taj miks podataka dodali i kategorizaciju zasnovanu na tipu ličnosti. Oni tvrde da su analizirali i procenili ličnost svakog od registrovanih 190 miliona Amerikanaca sa pravom glasa. "Sada smo u mogućnosti da ocenimo ljude na osnovu njihovih psihografskih, a ne samo demografskih karakteristika", kaže Aleks Tejlor, jedan od šefova u londonskoj centrali Kembridž Analitike.

To je jedan poprilično nov pristup, tako da do sada objavljeni podaci ne pokazuju da ono što radi Kembridž Analitika dodaje bilo kakvu stvarnu vrednost. "Brojne osnovne kategorije podataka imaju tren da budu poprilično predvidljive kada su u pitanju glasačke navike: dosadašnja glasanja, starosna dob, pol, rasa, bračni status, deca, kao i neki osnovni popisni podaci" kaže Denijel Krajs, profesor političke komunikacije na Univerzitetu Severna Karolina. "Sve ostalo vam daje samo marginalne potencijalne prednosti. Da li ćemo pomoću nečije ličnosti najbolje (u odnosu na ostale podatke) moći da predvidimo da li je nekoga moguće ubediti? Još nisam imao prilike da vidim podatke koji pokazuju da li tako nešto jeste ili nije moguće."

"U stvari, postoje velike praznine u našem razumevanju mnogih metoda vođenja političkih kampanja", kaže Gregori Hjuber, politolog sa Jejla. Operativci Obamine kampanje su 2012. analizirali podatke o prioritetima i demografiji glasača kako bi kreirali i prilagođavali poruke koje su im potom bile slane ("Perfektnija Unija", januar/februar 2013). Obama je bio ponovo izabran za predsednika, ali da li su pokušaji mikrotargetiranog ubeđivanja zaista imali neke veze sa tim? "Gotovo ništa nije poznato ili pouzdano u vezi sa tim da li to funkcioniše ili ne", kaže Hjuber. "Postoje knjige napisane da posluže za vežbu sa primerima o tome šta je sve preduzimano u toj kampanji. Međutim, u smislu validne, nepristrasne, randomizovane procene njene uspešnosti, smatram da uopšte nemamo mnogo toga u rukama."
Bez obzira na sve, ovo akademsko istraživanje je utvrdilo postojanje veze između ličnosti i političkih sklonosti - i tom prilikom je otkriveno da je neke tipove ličnosti zaista lakše ubediti od ostalih. Ovakvo temeljno istraživanje se ne mora nužno pretvoriti u praktičnu strategiju kampanje, ali ono zaista ukazuje da klasifikacija tipova ličnosti može pružiti određene podatke koje čista demografija ne može. Plus, izgleda dovoljno zadivljujuće da neke timove koji vode kampanje ubedi da alatima Kembridž Analitike pruže šansu. Ta firma je 2014. radila za republikanske i konzervativne kandidate 44 državne i saveznu izbornu kampanju u SAD. 2016. godine je radila predsedničku kampanju za Teda Kruza, senatora iz Teksasa.

Postoji tzv. Velika Petorka karakteristika, pomoću kojih ćete biti svrstani u određeni tip ličnosti, zavisno od toga koja od njih odnosi prevagu:

1. Otvorenost - intelektualno ste radoznali i imate sklonost da razmišljate i delujete na individualistički i nekonformistički način
2. Savesnost - postavljate jasne ciljeve, pouzdani ste, organizovani i imate samokontrolu
3. Ekstrovertnost - uživate u društvu drugih, puni ste energije, imate sklonost ka traženju mogućnosti za uzbuđenja
4. Saglasnost - stalo vam je da se slažete sa drugima, verujete da su ljudi u osnovi pošteni, pristojni i pouzdani
5. Neurotičnost - imate sklonost ka negativnim emocijama, obične situacije često tumačite kao pretnju

Da li spadate u "saglasne"?

Tehnologija Kembridž Analitike pokušava da definiše dominantni tip ličnosti nekog glasača - i to doda na spisak onoga što o njemu već zna. Međutim, iako je mikrotargetiranje nešto novo, osnovni koncept procene ličnosti je odavno poznat. U poslednje tri decenije, razne grupe istraživača su identifikovale niz osnovnih karakteristika ličnosti. Obično ih zovu "Velika Petorka" ili koriste engleski akronim OCEAN (openness, conscientiousness, extroversion, agreeableness, neuroticism). Klasifikovanje se obično sprovodi pomoću upitnika, u kojima se nalaze tipična pitanja poput: Da li ste stalno zabrinuti? Da li lako sklapate prijateljstva? Imate li živopisnu maštu? Da li verujete drugima? Da li uspešno izvršavate zadatke?... i tako dalje.

Hajde da vidimo kako oni to rade.
Kembridž Analitika postavi takve upitnike na internet, promoviše ih kroz aplikacije za oglase (ads) koje obećavaju da će utvrditi kolika je relativna "težina" karakternih crta vaše ličnosti. U kompaniji kažu da su na takav način "požnjeli" karakterne crte nekoliko stotina hiljada Amerikanaca. Čak i da niste uradili nijedan od njihovih testova, može se destiti da ste ipak bili kategorizovani pomoću ekstrapolacije. Oni mogu zaključiti da ste, recimo, "saglasni" ili "neurotični" uparivanjem nekih od statističkih profila (načinjenih na osnovu više od 5000 komercijalno ili javno dostupnih podataka o vama) sa statističkim profilima onih koji jesu popunili test (a kao rezultat dobili da su "saglasni" ili "neurotični"). Nije bilo reči o detaljima tih statističkih podudaranja, već je rečeno da su podaci prikupljeni iz baza potrošača raznih velikih kompanija, kao i baze glasača Republikanske stranke.
Na ovaj način su, kako oni tvrde, sakupili sirove profile ličnosti većeg dela stanovnika SAD. Pod pretpostavkom da je pomenuti metod pouzdan, vaša tipizirana ličnost im je tako obezbedila dodatni nivo informacija o vama, pored demografskih i ostalih informacija koje već koriste timovi za kampanje i njihovi konsultanti. Kao rezultat toga, oni mogu kreirati politički oglas usmeren ka vašem "saglasnom" karakteru, čak iako ste na osnovu demografskih podataka više slični nekom "neurotičaru" iz stana do vašeg.
Kada ove informacije obrade zajedno sa timovima kampanja političkih kandidata, tada mogu osmisliti i testirati političke oglase u malim grupama kako bi videli koji će imati efekta. Da bi plasirala pojedinačne oglase putem interneta, Kembridž Analitika je upotrebila standardnu marketinšku praksu uparivanja svojih podataka sa tzv. kolačićima (podaci o tome koje sve stranice posećujete po internetu), koristeći usluge trećih lica (npr. trgovinskih kompanija) koje spajaju sve dostupne onlajn i oflajn podatke o vama.
Povrh svega, upotrebili su Fejsbuk kao glavnu platformu za plasiranje tih targetiranih oglasa. Iako Fejsbuk tvrdi da ne pruža podatke koji bi mogli da otkriju vaš karakter, ipak će preko njega biti plasirani prilagođeni oglasi svima koji su se našli na listi nekog tima za političku kampanju (a koju je taj tim dostavio - pogađate - kompaniji Fejsbuk).
Konačno, ne šalju se svi targetirani oglasi preko interneta; neki timovi za kampanju svoje letke šalju na kućne adrese - naravno, po onom istom, već spomenutom spisku.

Previše informacija

Sve veća masa obrađenih podataka pokazuje da karakteristike ličnosti obezbeđuju širok spektar ponašanja, finansijskih odluka, pa čak i nivoa sreće na poslu ili u intimnim vezama. Što se tiče politike, istraživači sa univerziteta u Torontu i Minesoti su otkrili da ljudi kod kojih preovlađuje "otvorenost" karaktera favorizuju liberalne kandidate, dok oni više "savesni" preferiraju konzervativne.
Vaša ličnost verovatno ipak ima neku ulogu u nivou vaše opšte osetljivosti na ubeđivanje - a to je veoma značajan podatak koji neki tim za političku kampanju želi da zna o vama. Pre nekoliko godina, grupa politologa sa Jejla i nekih drugih institucija je otkrila da društveni pritisak može ohrabriti ljude da glasaju. Ukoliko su im bili predočeni pojedinačni podaci o tome da li su njihove komšije izašle na glasanje, uz napomenu da bi i njihovi podaci o izlasku na glasanje mogli biti javno objavljeni na način poput komšijskih, verovatnoća da će i oni sami izaći na glasanje bila je veća. Naravno, podatak o tome da li ste glasali - ali ne i za koga - u SAD se smatra javnom informacijom. Osobe kojima je rezultat težio ka tipovima "emocionalna stabilnost" i "otvorenost", snažnije su reagovale na ovaj vid društvenog pritiska (što će reći da su izašli na glasanje).

Dakle, ukoliko želite da osmislite kampanju koja će uz pomoć društvenog pritiska "pogurati" vaše glasače da izađu na biračka mesta, a za to imate ograničene resurse, ima smisla fokusirati se na one koji se uklapaju u tipove ličnosti "emotivna stabilnost" i "otvorenost", sudeći po Hjuberu koji je bio koautor te studije.

Takođe, postoji razlog da se zapitamo da li je dosegnut limit onoga što analiza podataka može da postigne mikrotargetiranjem individualnih glasača. Timovi za kampanje imaju obilje metoda sa kojima mogu da eksperimentišu: po Krajsovom izveštaju iz 2012. godine, IT stručnjaci u štabovima predsedničkih kandidata su osnovali 67 kompanija koje su radile za Demokrate i još 13 koje su radile za Republikance. Međutim, svi oni lako mogu postati preterano samouvereni u to šta sve algoritmi zaista mogu da urade.

"Problem sa analizama podataka i svim tim modelima leži u tome da svi oni stvari posmatraju unatrag, umesto unapred" smatra Mika Sajfri, koosnivač Personalnih Demokratskih Medija koji svake godine organizuju konferenciju posvećenu načinima na koje tehnologija menja politiku. "Najbolje što mogu da urade je da vam ponude prognozu šta će ljudi uraditi, zasnovanu na tome šta su u prošlosti radili kao odgovor na određene podsticaje." 

U izbornoj 2016. godini, punoj promenljivih i prevrtljivih trendova i nepredvidivih kadidata, ta zavisnost od ponašanja u prošlosti i osnovnih tipova ličnosti može predstavljati veoma nepouzdan način za merenje nečijih ličnih političkih preferenci. Možda bi trebalo na sve to dodati još jednu jako izraženu karakteristiku koju bi povezali sa glasačima: gnev.

David Talbot: How Political Candidates Know If You're Neurotic (MIT Technology Review, 16.04.2016)

Te, 2016. godine, kada je gornji tekst bio objavljen, u junu se "desio" BREXIT a u novembru Tramp. U oba "slučaja" je Kembridž Analitika imala ključnu ulogu u mikrotargetiranju glasača, koristeći njihove demografske i psihografske podatke, metode sluđivanja i obmanjivanja jednog broja neodlučnih, kao i faktor koji je spomenut na kraju teksta - gnev prema postojećem establišmentu, kojim je zamaskiran ogroman nedostatak vizije o tome "a šta ćemo dan posle glasanja". Jednokratno i kratkoročno mikrotargetiranje je uspešno plasiralo proizvod tesnoj većini britanskih i američkih glasača, što je očigledno i bio cilj. Međutim, baš kao što Sajfri kaže, to nema nikakve veze sa onim što će se desiti "posle". A desilo se i to da po novim istraživanjima javnog mnenja nemali broj onih koji su svoj glas poverili Trampu ili podržali britansko istupanje iz EU, danas to ne bi uradili.

A mi, u Srbistanu, gde smo tu mi?
Pa, ukoliko se ne slažete sa likom i delom Aleksandra Vučića i njegove kradikalske ekipe, zbog čega imate potrebu da više puta dnevno to u raznim formama iskažete kroz Fejsbuk, Tviter i druge statuse, svaki put ga spominjući najmanje po jednom, trebalo bi da znate sledeće: Kembridž Analitika nije jedina, već je samo najskuplja kompanija koja će kopati po vašim životima i potom vas gađati političkim reklamama. Njihove metode i algoritmi se koriste u sve većoj meri i od strane drugih sličnih kompanija, koje rade isto ali za daleko manje pare. Setite se - prošle godine je Srbija bila jedna od pet zemalja-zamorčića u kojima je kompanija Fejsbuk vršila "određene eksperimente" koje je potom proglasila uspešnim.
Jedna od tehnologija mapiranja tipova ličnosti glasača u Srbiji, sprovedena od strane domaće verzije Kembridž Analitike, bilo je stvaranje i plasiranje imaginarnog lika u belom odelu i vunenim čarapama. Samo je neupućenima predstavljalo iznenađenje koliko je glasača naselo na taj politički ad-in-vivo, i sebe ukalupilo u jedan od (stereo)tipova karaktera.
Nakon svega, još uvek ima onih kojima nikako nije jasno odakle toliko AV/SNS reklama i "vabilica" na desnoj bočnoj strani naših Fejsbuk profila, iako njega i njegove uopšte ne podnosimo i to javno kažemo i po sto puta na dan.
Da parafraziramo oca svih propagandi, Jozefa G:
Neslaganje po sto puta izgovoreno daje jasan znak da se na tog tipa treba fokusirati i izbiti mu te bubice iz glave, ako treba i glasanjem umesto njega, a on posle neka dokazuje samom sebi da nije.

Ljudski rod nije svestan koliku je sreću imao što Fejsbuk nije postojao u Gebelsovo vreme, ali i koliku nesreću ima što su njegove "metode" danas možda i življe nego onomad.

Ma, nema veze - Cukerberg se izvinio.

I tačka.

Veruj mi, lažem

Zašto su lažne vesti dobre vesti

"Istorija vesti je istorija konfuzije između stvarnog i lažnog - u kojoj je stari dobri majstor prerušavanja i obmana (mr. Gjavol lično) uvek bio tu negde, na korak od svega. I danas je još uvek tako - svaki čas spremno prozivamo razma đavolska posla, možda i u nameri da odgovorimo na jedno veoma bitno pitanje: koja je cena pouzdanih informacija?"

Neka vest iz nepoznatog izvora se odjednom pojavila, bila doslovno svuda - poput ukusnog zalogajčića informacija koji ste neizostavno morali da podelite, prosledite, prepričate svojim prijateljima, jer je bio tako šaren, smešan i neodoljiv.

Međutim, da li smo pre izbora Donalda Trampa za 58. "nešto" Amerike, zaista poverovali kako se silni zabavni i neobični tvitovi, postovi i linkovi (koje smo primali i prosleđivali drugima) zaista odnose na stvarne događaje - ostaje i dalje kao otvoreno pitanje. Međutim, sada, nakon svega, sve to više liči na predznake konfuzije u koju smo danas iznenada bačeni. Da li su ti zabavno-groteskni izveštaji zapravo predstavljali nešto sasvim drugačije i daleko ozbiljnije? Da li su to bile ulaznice za sasvim novi vid dezorijentacije i hiperkompleksnosti, u kojoj više nećemo morati (niti moći) da razlikujemo istinu od laži? Da li su jedino bili bitni frekvenca, ubrzanje, retvitovi, repostovi, klikovi... i još klikova?

U svakom slučaju, to je manje-više sve što se u poslednje vreme piše, bloguje ili štampa. Oksfordski rečnik je "post-truth" izabrao za reč 2016. godine, a Orvelova "1984" ("U neznanju je moć") se nalazi na vrhu top-liste prodaje bestselera u SAD. I ne samo tamo. Kanadski sociolog medija Filip Hauard, smatra da su društvene mreže oštetile demokratiju, jer "botovi" (to su automatizovani i programirani korisnički nalozi - za razliku od domaće, srbijanske kromanjonske varijante lupača +/- idiotskih komentara) proizvode sadržaj za fragmetiranu javnost, namerno iscepkanu na samozadovoljne niše, što sistematski rastura sposobnost razlikovanja vesti od teorija zavere.

Primer: za samo nekoliko nedelja, lažna vest je postala sveprisutna u medijima - čak i u Švajcarskoj, gde je tamošnja Fondacija za istoriju audiovizualnih medija održala konferenciju pod naslovom "Lažne vesti? Toga nema u švajcarskoj štampi". Izgledalo je kao da je to još jedna reklamna kampanja u korist švajcarskih novina, pa ste mogli čuti i pročitati da njihovi urednici analiziraju tekuće događaje, proveravaju izvore vesti i prikupljaju dodatne informacije "kako bi čitaoci mogli da razlikuju laži od činjenica". Čini se da su Švajcarci ipak imali sreće.
To je ono što je uverljivo u vestima o lažnim vestima: ono ne samo da korisnicima garantuje da su pronašli pravi kanal, vebsajt ili štampano izdanje koji će im pružiti istinu, već i uverenje da stari dobri standardi istinoljubivosti i dalje postoje. Kao što je digitalizacija sve stare tekstove, slike i filmove pretvorila u "analogne", tako je i priča o novom uznemirujućem fenomenu lažnih vesti izmestila idealan svet u jedan post-činjenični (svet postistine): vreme kada su vesti još uvek bile pouzdane, reporteri bili istinoljubivi a razlikovanje fikcije od stvarnosti bilo brzo i jasno - poput analognih medija, ta je stvarnost bila retrospektivno generisana, precizno uređena i laka za razumevanje.

Takva stvarnost je sada zauvek izgubljena, naravno, ali nekada barem jeste postojala. Ne treba potcenjivati utehu koju je nekada pružala jedna tako melanholična procena, jer za mnoge korisnike medija, jednostavno, kao da nije postojalo "još nešto". Strah od lažnih vesti i "napada botova", kako Hauard ističe, stvara ušuškan percepcijski biotop jučerašnjice. Beše nekada, kada nisu svi bili na Tviteru ili Fejsbuku.
Ali... šta se zaista dogodilo?  

1.

Hajde da se vratimo u prošlost. Kada su to vesti zaista bile pouzdane? Falsifikovanje pisama je očigledno staro koliko i same komunikacije. Još su drevni "pismopisci" koristili poprilično precizne tehnike koje su garantovale autentičnost njihovih poruka - npr. kroz literarne forme, koje su podrazumevale složene procedure u kojima su slova u imenima pošiljaoca, primaoca i glasnika bila u dokumentu kodirana i ponavljana na kraju pisma. Diskretno sakrivene poruke u nekom tekstu koje su dokazivale njegovu autentičnost, postale su uobičajena praksa još od 11. veka, baš kao i tajni natpisi. U srednjem veku su pisma i poruke prenosili trgovci, hodočasnici i sveštenici; od 14. veka raste količina pisanih poruka u opticaju, pa su gradovi i kneževine počeli da stvaraju sopstvene sisteme komunikacija. U Firenci, Veneciji i drugim italijanskim gradovima, istovremeno su uvedeni posebni sandučići za pisma. Ti tzv. tamburi su bili prvenstveno namenjeni za anonimno cinkarenje - to je među sugrađanima bila omiljena metoda ocrnjivanja ali i dobar način da vlastima prijavite korumpiranog službenika. U takvom svetu je samo pisani dokument prihvatan kao pravno valjan, a njegovo pisanje i isporuka su podrazumevali kreiranje sopstvene realnosti i bili ekvivalentni stvarnoj političkoj moći.

Ubrzani porast u komunikacijama (arhive gradova severno od Alpa uvećane su trideset puta u periodu između 1430. i 1500. godine) odvijao se paralelno sa pojavom i razvojem zvaničnih državnih glasnika, drugim rečima - diplomatama. Oni su istovremeno bili istraživači, koji su diskretno prikupljali informacije za vlade svojih zemalja (danas bi ih nazvali špijunima). Međutim, još je teže bilo kontrolisati kanale putem kojih su oni slali i primali informacije. Postojeća korespodencija iz petnaestog veka je puna napomena o nepouzdanosti pošte i brojnim izgubljenim i falsifikovanim informacijama. U nirnberškim arhivama još uvek postoji tajni kod korišćen tokom poslednjih decenija petnaestog veka u razmeni informacija između prestonice i njenih poslanstava. Urgentno prikupljanje novosti je bilo nazvano "lovački pas", a laž ili neistina "lisica". Diplomate su koristile posebnu reč za informacije koje su korišćene da obmanu protivnike - "majmun".

Sve intenzivnija razmena pisanih informacija krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka pretvorila je samu informaciju u oruđe koje se namerno koristilo za obmanu protivnika, poput nekog oružja. 

Venecijanski hroničar Marino Sanudo je "mehurićima" nazvao poruke nepoznatog porekla, koje je inače opsesivno sakupljao i beležio (ponekad na desetine u toku samo jedne sedmice). Sanudovi savremenici su koristili drugu reč za to ubrzano plasiranje novosti - praktika (Praktick). Latinska reč practica je originalno označavala pravne i medicinske procedure; u italijanskom jeziku, reč praticcare označava pregovaranje ili cenkanje, praticha je značila procedura ili uputstvo za rukovanje. Krajem 15. i početkom 16. veka, taj pojam je u nemačkom jeziku postao psovka. Gradske vlasti u Bernu su se 1507. godine žalile na ponašanje francuskih diplomata koje su širile brojne obmanjujuće dezinformacije ("in geschwindigkeit practicierent). U jednom pamfletu štampanom u Strazburu 1513. practick je opisana kao "italijansko (prvenstveno mletačko) i francusko umeće obmane". Desilo se da je u tom pamfletu spomenuta još jedna nova reč: vinantz (financ) - spekulativno finansijsko poslovanje. Poput korupcije i sodomije, smatrano je da sve to dolazi sa juga, gde se "takve stvari praktikuju svakoga dana u godini" (gepracticiert vil jar und tag). Ta zla i strana dela prevare su navodno značila da onaj ko ih praktikuje više ne može da razlikuje istinu od laži. Propagandni pamfleti štampani 1519. povodom krunisanja Šarla V upozoravali su čitaoce da su Francuzi želeli da utiču na njegov izbor putem "brze praktike" (geshwinden practicken). Reformisti poput Lutera i Melanhtona su upozoravali na praktikanstvo katolika, koji su namerno širili obmanjujuće vesti u koje niko ne bi poverovao. "Dodao sam svoj pečat na ovo pismo", jadao se Erazmo Roterdamski u jednom tekstu iz 1535, "zato što su neki ljudi počeli toliko vešto da imitiraju moj rukopis da je postalo jedva moguće prepoznati falsifikat."

Tako su tadašnji komentatori videli transformaciju medija na početku modernog doba: sve brojnije i brže pisane komunikacije, što se takođe odnosilo i na aktuelne pamflete. Martin Luter je 1527. pokušao da podučava vernike kako da se izbore sa informacionom prenatrpanošću. Objašnjavao im je da postoje tri vrste vesti: prve dolaze od anđela čuvara a druge od samog Boga. Nažalost, one se mešaju sa trećom vrstom, koje dolaze od Satane, tog majstora prerušavanja i mimikrije. "Stvari su okrenute naglavačke i čovek nije ništa mudriji". Kako razlikovati dobre od demonskih poruka? Jednostavno, rekao je Luter. Đavo ne veruje sopstvenim znacima jer Bog stalno uspeva da osujeti njegove planove. Zbog toga Đavo komunicira i daje obećanja koristeći "takve reči koje, bez obzira da li se to što on priča desi ili ne, za kojeon zapravo i ne želi da budu smatrane kao istinite". Upravo taj dvosmisleni govor ga odaje.

Vesti su doslovce stvar vere - i to ne samo u 16. veku. Profesor književnosti Džon Keri je 1989. napisao da su vesti jednake verskim ritualima predmodernog doba, koje konzumentima obezbeđuju privremeno zadovoljstvo tj. odvraćanje pažnje od njihovih svakodnevnih rutina. Ljudima je pružena iluzija da se susreću sa događajima koji su daleko veći, autentičniji i relevantniji od onih u njihovim svakodnevnim životima. Poput religioznih rasprava i propovedi u prošlim vekovima, vesti su čitalačkoj javnosti obezbedile konstantan priliv dramatičnih priča koje su se zbivale izvan neposrednog horizonta percepcije svakodnevnog života. Poput zastrašujućih religioznih vizija predmodernog doba, vesti pružaju utehu upravo kada izveštavaju o nekim užasnim događajima. Takve pretnje mogu učiniti prisnost nečije svakodnevice daleko osetljivijom, što se može zloupotrebiti u cilju predstavljanja njegove grupe ili zajednice kao potencijalne žrtve pretnje - a odatle je samo korak do kontrole tako sluđenog pojedinca ili grupe.

2.

Dvesta godina kasnije, početkom 19. veka, nove štamparske tehnike i jeftiniji papir su inicirali medijsku revoluciju. Svanula je zora novinske ere. I još jednom, nisu svi savremenici bili zadivljeni tim porastom brzine i količine informacija. Johan Volfgang fon Gete je 1824. je ozbiljno upozorio na to da "kritike sa pedeset različitih strana jedva da mogu stvoriti samo neku vrstu polutanske kulture masa; za one talentovanije, to je samo štetna magla, otrov". Gete je nove medije nazvao "velociferoznim" (užasavajuće brzim): zahvaljujući njihovoj đavolskoj brzini širenja, razlikovati istine od laži kao da više nije bilo moguće. Pa ipak, to nije omelo uspeh novina: devedeset godina kasnije, na početku Prvog svetskog rata, samo u Nemačkom carstvu je postojalo više od 10.700 novinskih izdanja, štampanih u preko dve milijarde primeraka godišnje. A u Engleskoj, Francuskoj i SAD su te brojke bile još veće.
Da li je baš sve što je u tim novinama bilo objavljeno, bilo istinito i pouzdano?
Google je obećao da će, uz pomoć tajnog algoritma, svojim korisnicima omogućiti frekventnost i druge statističke podatke svih digitalizovanih dokumenata na engleskom jeziku, objavljenih između 1800. i 2000. godine. Ukucate pojam "lažne vesti" i dobijete zanimljiv grafikon, krivu koja nakon "kolebanja" 1810 (Geteov uticaj?), 1850 i 1900, naglo raste u vreme Prvog svetskog rata. Negde oko 1920 blago opada, da bi početkom 30-tih drastično skočio i dostigao vrhunac 1939. godine, da bi potom ponovo krenuo naniže. U periodu 1950-1960, frekventnost je otprilike slična onoj s početka Prvog svetskog rata. Nakon 1990. godine, kriva polako ponovo raste ali nikada nije dosegla više od trećine maksimuma koji je imala na početku Drugog svetskog rata.

Samo godinu dana (1938) pre maksimuma Google krive "lažnih vesti", Ivlin Vo je objavio svoj roman "Scoop" (pojam je teško doslovce prevesti na srpski, ali otprilike znači "udarna vest objavljena pre drugih" op.a.). U njemu jednog pesnika-sanjara uredništvo poznatog britanskog dnevnika nekako pobrka sa njegovim daljim rođakom piscem (zbog prezimena), pa ga kao ratnog dopisnika pošalje u egzotičnu zemlju Išmaeliju. Tokom puta, on sluša komentare na račun rada svog kolege Venloka Džejksa:
- On zarađuje hiljadu dolara nedeljno. Možete se u život opkladiti da, ako se on nege pojavi to će mesto biti medijski centar sveta dokle god je on tamo.
- Jednom se, tako, Džejks zaputio da izveštava o revoluciji u prestonici neke od Balkanskih zemalja. Zaspao je u vagonu pa se probudio na pogrešnoj stanici, nije ni primetio razliku, sišao sa voza i otišao pravo u hotel, telegramom poslao priču od hiljadu reči o barikadama na ulicama, crkvama u plamenu, štektanju mitraljeza u inat zvuku njegove pisaće mašine (dok je na njoj kucao tu priču), o mrtvom detetu koje je, poput pokidane lutke, ležalo pregaženo na kolovozu puste ulice pod njegovim prozorom. I sve tako nešto.
- U uredništvu su bili popilično iznenađeni takvim vestima iz pogrešne zemlje, ali verovali su Džejksu pa su ih objavili u šest nacionalnih izdanja. Istog dana, sva specijalna izdanja širom Evrope hitno šalju svoje izveštače u novu revoluciju. Kada stignu tamo, nađu se zatečeni: sve je izgledalo mirno i tiho, a to nije ono o čemu bi izveštavali. Džejks je napisao hiljadu reči, punih krvi i grmljavine oružja, tako da su morali i sami da se tome jednostavno priključe. Usled svega toga, vrednost akcija lokalnih vlasti je počela da opada, došlo je do finansijske panike, proglašeno je vanredno stanje, vojska bila mobilisana, zavladala je glad, izbile su pobune, i za manje od nedelju dana izbila je jedna sasvim poštena revolucije, baš onakva kakvu je Džejks na početku opisao. Eto, šta ti je moć štampe...

Ratovi dvadesetog veka su bili nešto sasvim novo. Savremenici zenita masmedija u vreme Prvog i Drugog svetskog rata imali su itekako razloga da se zabrinu zbog lažnih vesti. Tokom Prvog, Nemci su koristili jednu posebnu mašinu za preradu konjskih leševa sa bojišta, što je inspirisalo engleske ratne izveštače da jave kako neprijatelj koristi leševe mrtvih vojnika za proizvodnju sapuna i glicerina. Tek 1925. je britanska vlada javno priznala da je to bila izmišljena, lažna priča. Priča zvuči veoma poznato - ali odakle? Kada je tajna operacija "Rajnhart", koja je za cilj imala masovna ubistva Jevreja, započeta u Poljskoj s proleća 1942. godine, Evropom su već kružile glasine o tome da ljude koji su bili raseljeni na istok zapravo ubijaju i od njih prave sapun. Prvi izveštaji o Holokaustu koji su u jesen te godine pristigli u SAD, govore o jevrejskoj deci koja su bila pretvorena u sapun, lepak ili đubrivo. Joakim Neander je 2005. objavio studiju posvećenu modernom mitu o sapunu napravljenom od jevrejske masti (Judenfett), u kojoj kaže: "Deo istorije prijemčivosti te sapunske legende leži u njenom doprinosu podizanju svesti kod Saveznika o postojanju Holokausta u trenutku kada je već bilo kasno da se interveniše." Konačno, ta priča je Saveznicima već bila poznata iz propagande tokom Prvog svetskog rata.

Krajem 1942, sa druge strane Atlantika je teško ko mogao zamisliti da je priča o pretvaranju ljudskih tela u sapun samo iskrivljeni odjek jednog daleko šireg i zaista industrijskog čina zatiranja celog naroda; bio je to pokušaj opisivanja neopisivog nasilja putem prijemčivijih i poznatih metafora. Nakon završetka rata, mit o sapunu od leševa sve se više širio. "Pravili su sapun od leševa" kaže narator u filmu Alena Reznea Noć i magla (1955) o koncentracionim logorima, "a od kože..." - i glas se tu prekida. Do kraja rata, u Nemačkoj je pravljen tzv. standardni sapun (Einheitsseife), na kome je bilo utisnuto "RIF" ("Rajhsministarstvo za industrijsku masnoću"); sve do početka ovog veka, taj sapun je užasnutim posetiocima brojnih muzeja i memorijalnih centara Holokausta bio predstavljan kao "sapun napravljen od jevrejske masti".

3.
Redakcija "The Daily Beast" (Dnevna Zver) iz romana Ivlina Voa danas zaista postoji, i to u SAD kao onlajn platforma za plasiranje vesti. Čini se kao da je istorija vesti oduvek odnosila na nemogućnost razdvajanja stvarnih od lažnih, s obzirom na sve veću brzinu plasiranja informacija - u kojoj glavnu ulogu ima taj majstor prerušavanja, izokretanja i pretvaranja, gos'n Đavo lično, koji od Lutera do Getea (i Ivlina Voa) konstantno iskače iz kutije razmišljanja o medijima i istini. Neki srednjevekovni istoričar bi danas pomislio da prizivanja demonskih sila ima napretek u današnjim raspravama na temu tehničkih mogučnosti medija. Klaus Honef je u katalogu izložbe "Uvećanje" (1987) napisao kako je ubeđen da je razlika između stvarnostii fikcije konačno raspršena. Onsmatra da poplava slika, naročito u komercijalnim reklamama, manipuliše, vara i konačno obuzima gledaoca.
Od samog početka, vesti su (kao novinska roba) imale uspešnog zlog brata-blizanca u reklamama - i to ne samo u onim plaćenim (koje su jasno deklarisane kao takve), već i u onim reklamama koje su bile zamaskirane u vesti. Pariski karikaturista Granvil je 1844. satirično prikazao odnos masovne štampe i prikrivenog marketinga kao nepristojan ali profitabilan brak. Novine su prikazane u liku (novinarske) patke - što je izraz za lažno izveštavanje koji je ostao aktuelan i u 20. veku. U pozadini slike je jedan od najstarijih simbola novog medija oglašavanja: oglasni stub, tj. kolumna. U to vreme oglasi su sadržali isključivo tekst bez slika, što se izmenilo četrdeset godina kasnije nakon izuma novih tehnologija za reprodukciju slike.

Reklame su ono podsvesno u medijima: njihov meki trbuh, opscena i izvrnuta slika, ono što ukazujena njihovu ekonomsku zavisnost. "Lažne vesti? A ne, toga nema kod nas u Švajcarskoj." Međutim, ono što su vodeći ciriški dnevnici objavili u aprilu 2017. kao vest, zapravo je takođe bila reklama uglavljena između druge dve koje promovišu kulturu i kabare, da ne spominjemo male oglase koji - naravno - ne prenose ništa drugo do istinu, i samo istinu: "Usijane seanse sa prelepim latino devojkama, Lili (18) i Kim (25)" ili " Privatno i ekskluzivno, švajcarkinja pokorava gospodu".
Reklame uvek kazuju istinu - manje o proizvodu koji nude, daleko više o sredstvima uz pomoć kojih to rade. U 19. veku su upravo prihodi od oglašavanja učinili medije jeftinijim i pogodnijim proizvodom za masovno tržište - činjenica koja neverovatno poznato zvuči današnjim korisnicima interneta. Zaključak je jednostavan: pouzdane informacije imaju svoju cenu. Ukoliko su jeftine, ili čak besplatne, to samo znači da je neko drugi diskretno za njih platio. Priča o demonskim silama manipulacije, simulacije i obmane, koje su navodno nerazdvojive od medija, možda samo služi kao izgovor za izbegavanje diskusije o novcu.

4.
Pa dobro, pitaće se neko, čega to ima toliko lošeg u laganju?
Kant u svojoj knizi "Antropologija sa pragmatične tačke gledišta" napisao sledeće: "Priroda je mudro usadila u čoveka težnju da sebi dopusti da bude obmanut. Dobra, časna pristojnost je uglavnom eksterna iluzija, baš kao što je i sve drugo što zovemo vrlinama... od te iste sorte" - što bi se reklo: čisto laganje i foliranje. Dvesta godina kasnije (1966), filozof David Niberg je sve to formulisao u nešto pozitivnijem tonu. On tvrdi da je svesna manipulacija jedna od naših ključnih veština kada treba organizovati svet, koordinisati sa onima koji misle drugačije od nas, ili kada se treba suočiti sa nesigurnošću i bolom. Ciriški pedagog Roland Rajhenbah je nedavno izjavio da obrazovni sistem u celini počiva na međusobnom obmanjivanju i sistematskom beščašću, kao i da je to u najboljem interesu i profesora i učenika.

Zabavni mediji su posebno ponosni na svoje "specijalne efekte" - sposobnost da gleadaoce nateraju da poveruju u (serviranu) fikciju. To se ne odnosi samo na literaturu, film i televiziju. U svojoj knjizi "Medijski monopol" (1983) Ben Bagdikijan je napisao da su u vreme pisanja te knjige pedeset kompanija kontrolisale celokupnu medijsku industriju na Zapadu; deset godina kasnije, kada se pojavilo četvrto izdanje te knjige, već ih je bilo manje od dvadeset. Danas ih možete pobrojati na prste jedne ruke. Kao rezultat toga nastali su zatvoreni krugovi i unakrsni marketing, redukovan broj tema i beskonačno ponavljanje onoga što javnost već zna, čime se obezbeđuju pouzdano visoka gledanost i konstantan priliv prihoda od reklama. Režiser Piter Votkins je u svojoj knjizi "Kriza medija" (2003) to nazvao "monoformom". Ono što naizgled liči na vest mora biti u stanju da generiše poznate anksioznosti: dakle, sve super zločince, zavere, ubistva i zloslutne vizije budućnosti - uz pomoć kojih svaki kanal vesti potvrđuje vlastiti značaj na tom tržištu. Istovremeno, namera im je da istrebe jednu potpuno drugačiju i nepodnošljivu dosadu - iznurenost gledalaca njihovom jednolikom svakodnevicom.

Svakako da tu može pomoći ako povremeno proveravate "stanje stvari" na vašem fejsbuk profilu. Pametni telefoni, kao sredstvo komunikacije koje korisnici konstantno nose sa sobom, ispunili su jedan od najvećih snova medijske industrije. Dugme "ISKLJ" je konačno ukinuto: danas su svi uvek i svuda onlajn. Polovina vremena provedena na internetu je zapravo protraćena - problem je što ne znamo koja je to polovina. Naravno, ovo je malo izmenjen citat Dejvida Ogilvija iz 1963. a koji se odnosio na reklamiranje.
Međutim, i internet je sam po sebi reklamiranje - to je verovatno najimpresivniji primer (u poslednjih dvadeset godina) sposobnosti oglašavanja da prodre i preoblikuje svaku novu vrstu javnog prostora. Internet obećava da će ukinuti sve troškove pribavljanja informacija - potrebno je samo da imate pravu mašinu i da budete na pravoj platformi. Na taj način posmatrano, društvene mreže su beskonačna povratna petlja žudnje. To što vam one obećavaju - bićete uvek povezani sa svima, ali bezbedni u svojoj grupi; bićete naširoko uticajni i beskonačno kopirani, a da ne mrdnete iz svog doma - jeste u tolikoj meri prijemčivo, nebulozno i polimorfno, da ga je jednostavno nemoguće falsifikovati. Čak i ako je to (pomalo) laž. 
5.Pored svih divnih kvaliteta koje poseduju, društvene mreže čine jedan ogroman prostor u kome oni željni pažnje tu svoju žudnju dele sa mnogim drugim korisnicima, podjednako željnim pažnje. To je korisno za one koji su bolje informisani; međutim, to ne umanjuje hipnotički efekat koji uspešna diverzija odvlačenja pažnje ima na kolektiv gledalaca/korisnika. Kao i kod magičnih trikova, ključna radnja se ne dešava iza scene već pred očima samih gledalaca - samo što oni to uopšte ne gledaju. Ne radi se o tome da medijski manipulator bude nevidljiv (što samo po sebi prenosi jasnu poruku, npr. mrak, nema signala, "ne vidiš ništa"), već je u pitanju diverzija, odvraćanje, reklama - ogromne količine reklama (preciznije rečeno).
Po tvrdnji Rajana Holideja, uspešnog industrijskog insajdera, u 2012. godini je najmanje 40% informacija koje su kružile po blogovima i društvenim mrežama poticalo ne od pojedinaca već od kompanija. Naslov njegove knjige je "Verujte mi, lažem: Ispovesti jednog medijskog manipulatora".

Ryan Holiday "Trust me, I'm lying: Confessions of a media manipulator" (2012)

Možda sva ova frka oko "lažnih vesti" zapravo predstavlja dobru vest. Nakon internet fantazije tokom devedesetih, kada su međusobno povezivanje i neprekidno onlajn prisustvo bili pozdravljeni kao put ka političkom oslobođenju, samoorganizaciji i formiranju društva, današnja panika zbog preteće moći simulacije nas podseća na to da kolektivna percepcija ima i svoju mračnu stranu. A naročito kada je besplatna.I tako, na kraju se opet vraćamo u Švajcarsku. U sredu, 26. aprila 2017, značajan broj ljudi je odlučilo da ne poveruje novinskim izdavačima koji su tvrdili da se vesti nalaze u dobrim rukama, niti su želeli da informisanje bude besplatno. Nasuprot tome, za 12 sati su uplatili milion švajcarskih franaka kako bi pokrenuli onlajn magazin na kome uopšte nema reklamiranja. Pokretači magazina ni sami nisu znali da kažu nešto više o njemu, osim njegovog naziva. A on je, naravno, došao iz prošlosti.
Pogodili ste: Republika.Već u nedelju, četiri dana kasnije, Noje Cirher Cajtung je, grozničavo tragajući za istinom, osnivače ovog projekta uporedio sa onima koji podržavaju Donalda Trampa. I - eto ga opet gospodin Đavo, taj Veliki Manipulator. Prošlo je dosta vremena otkako je poslednji put nekima bio toliko hitno potreban.

Lažne vesti su postale udarne vesti, a post-istina je postala nova paradigme. Po svemu sudeći, poštovanje činjenica je postalo komercijalni anahronizam, dok se iza svega toga krije jedan širok spektar netrpeljivosti i vođenja međunarodnog "info-rata" protiv zapadnih demokratija. Ovaj članak je deo žižne teme "Dezinformacije i demokratija", onlajn objavljen u Eurozinu krajem septembra, dok je njegov original na nemačkom jeziku bio objavljen 7. novembra 2017. u časopisu "Wespennest" (osinje gnezdo).
Valentina Groebner: Trust me, I'm lying - Why fake news is good news (Eurozine, 07.09.2017)

Na kraju, da se podsetimo:
Grafikon za Srbiju je daleko pre Guglovog dostigao plafon, kvotu snova iz 1939. (pa i više od toga).
Oksfordski rečnik je post-istinu ("post-truth") proglasio u 2016. za pojam godine.

Kolinsov rečnik je za pojam 2017. godine proglasio "fake news" - lažne vesti.
Trend se nastavlja.