Ne broj, ustani

Padni sedam puta,

ustani osam.

Život ponovo počinje.

(japanska zen-mudrost)

Prevazilaženje životnih prepreka je jedan od najboljih načina za učenje. Kada padnete to je nezgoda. Kada ostanete dole to je vaš izbor, jer to zavisi samo od vas i nikoga više. Pogledajte samo neke od najuticajnijih ličnosti na svetu, i videćete dug istorijski niz padova i grešaka. Svi su oni ne samo prolazili kroz teška iskušenja, već su uspeli i da ih nadvladaju. Učite na svakom neuspehu, i steći ćete znanje neophodno da sledeći put odete korak dalje. Sve zavisi samo od vas i vaše volje.

- Rosemary Nonny Knight 

Zanimljivo, naziv za jesen u engleskom jeziku je isti kao i za pad: "fall". Predhrišćanska narodna verovanja kažu da je jesen poslednje godišnje doba, a da je zima "stvarno" prvo u narednoj godini tj. da godina počinje prvog zimskog dana koji se - gle čuda - skoro poklapa sa hrišćanskim Božićem (teorija religije kaže da je Isusovo rođenje zapravo metafora rađanja novog Sunca - početak nove kalendarske godine, i da je to kult daleko stariji od krstaškog).

Počela je jesen.

Kako stoje stvari na jednom bolničkom kartonu, čini se da je počeo i pad.

Srpsko društvo, za razliku od svojih parazitskih "elita", u poslednje tri decenije je uglavnom bilo na kolenima, uz nekoliko kratkotrajnih pokušaja ustajanja. Ne znam, nisam brojao da li smo do sada padali sedam puta i da li smo došli do osmog ustajanja, ali puko brojanje u društvenom nokdaunu ionako samo može do dovesti do konačnog nokauta. Japanska mudrost kaže "ne broj, već ustani".

Istorija nas uči da niko nije ustao a da prethodno nije pao, i da nije ustao samo onaj ko to nije hteo.

Kad se neko nečem dobrom nada

CSI: Derbi

Da je ova udarnička količina forenzičke nacrtne geometrije bila primenjena na

- ubistvo gardista u Topčideru

- ubistvo novinarke Dade Vujasinović

- ubistvo novinara Milana Pantića

- ubistvo novinara Slavka Ćuruvije

- (samo)ubistvo Zorana Sokolovića

- ubistvo Zorana Đinđića

kako bi bila utvrđena konačna i neopoziva istina, onda bi bilo i 6. oktobra, lustracije, boljeg života (stvarnog, a ne lažnog), zdrave i obrazovane dece, srećnijih penzionera, uređene države, društva koje nije podivljalo, dosadnih vremena i domaćeg fudbala koji nešto vredi.

Ali nije.

Zato što je ovcama bitno da li je svinjska bešika prešla štraftu od kreča dok je međusobno ritaju dva krda tetoviranih švercera na nekoj poljani; bitnije od istine da ih slepac-vuk (mali ili veliki, potpuno je isto) sa zvonom oko vrata polako ali sigurno tamani i vodi direktno u provaliju.

Zapravo, Vučić kao najnoviji sociopatološki simptom za to i nije nešto posebno kriv; ovde je tako vekovima - još od pre dolaska fudbala među besna balkanska plemena. Radoje Domanović bi to uvek (pa i danas) sa lakoćom dokazao bez VAR sokoćala.
Odavno nismo imali precizniju metaforu onoga što nazivamo "životom" u Srbiji, od ove nogo(pod)metaške budalaštine.

Kale yok

- Alo, Predsedniče Erdogan? Ovde Iskander Kurtoglu.
- A... aha, Vučić. Preseče me... Mani bre da mi se uvlačiš ko Dačić, kaži šta ti treba.

- Paa... čuo sam da kod Vas po Anadoliji prave neke tunele po dolinama.
- Jes, čupekpezevenk!, zaturili negde brdo.
- Pa što odmah ne kažete, Predsedniče - ja baš slučajno imam jedno brdo viška! Domaće, neprskano, od stare grdeličke sorte! Pravi taš-bujuk!

- Opa. A pošto?
- Cijena? Prava sitnica, kao za Vas, Predsedniče. Po nabavnoj, može?

- Može, kume. Ruka ruci, mada nismo svi Turci. Ima vas nešto u janičarima, ali uglavnom je čist bašibozuk.
- Tako je Predsedniče! Kad da šaljem?

- Što pre. Isporuči taj breg šefu gradilišta, zove se Muhamed.

- Evo odma! Ivice, reguliši to!
- Kale, znači, brdo.

(... minut ćutanja ...)

- Ej, vas dvojica, još uvek ste na vezi?
- Da, Predsedniče. Kažite, Predsedniče.
- "Kale" ne znači brdo, debili. A sad, sikter po moje brdo! I tačka.

(mrak u sobi)

- Ivice?

- A?

- Još si tu?

- Aha.

- Onaj prekide vezu?

- Valjda.

- Jbt, ko me tero da obećam brdo za dolinu, sad sam se setio da ga Bata priveo na saslušanje i nije vratio.

- Pa kojmoj će da radimo sad?

- Deder vidi da Turcima uvalimo šljaku iz Bora i pržotinu iz Prahova, znaju oni malo morgen šta je brdo...

- SVE VAS ČUJEM, ČUKAFALIJE NIJEDNE! NISTE SPUSTILI SLUŠALICU.

(mrak, sad još mračniji)

***

turski tuneli bez brda:

Prvo su napravili tunel, važno da je svečano otvaranje 2019.

AKP i korupcionaška banda su čudo

Konstrukcija tunela na auto-putu pored aerodroma Sabiha Gokčen

Konstrukcija tunela na terenu na kome nema planine

I planinu su ukrali

Poraz i dokaz

"Mi smo doživeli poraz, prvu rundu je dobila Srbija propasti, plakanja, kuknjave, a ne Srbija koja pobeđuje. Da li ćemo imati novu šansu, plašim se da ne, ali borićemo se još snažnije i jače za narod na Kosovu i Metohiji. Sami smo sebe izbacili iz UN 2009. godine. 2012. godine smo sami doneli presudu protiv sebe. 2011. godine smo postavili granicu na Brnjaku između Srba i Srba. I danas što imamo ljude koji obmanjuju i lažu da ćemo to da vratimo.

Ako nećete da se sukobite sa onima koji direktno propagiraju silovanje, onda nemojte da budete u ovoj stranci. Ne sme naša stranka da postane ono što su oni i zato stranka mora imati borce koji će da se bore rečima, idejom, marljivošću, da se bore za svoje kolege, prijatelje i normalnu Srbiju. Srbija nije normalna ako neko silom hoće na vlast da dodje ili propagire silovanje. A Željko Veselinović je kreten.

Jedan deo stranke koju vodim, počinje da se ponaša kao oni pre njih, koji su opljačkali Srbiju. Jedan deo naše stranke, srećom manji deo, jer sam ponosan na stranku koju vodim i ima dobrih, odgovornih i poštenih ljudi, domaćina u svakom selu Srbije, ali ima jedan deo koji sve više podseća na ono što smo mogli da gledamo u funkcionerima Saveza za Srbiju, koji su opljačkali Srbiju. Kad god se neko pozove na mene ili zatraži nešto da je potrebno za predsednika stranke ili SNS, odmah ga oterajte u majčinu, poštovani građani."

Za sve ove, prethodno navedene tvrdnje je predsednik SNS - aaa, će da nećete vi meni da će da dobacujete strančarenje o državnom trošku, jokmore! - prisutnim članovima Glavnog obora predočio konačne & neoborive dokaze.
Od Kosova do majčine, kristalno jasne:

"Predlažem članovima Glavnog odbora da se sledeće godine održi vanredna skupština SNS i izabere novo rukovodstvo, kako bi SNS bila spremna da se novom energijom, snagom i poštenim ljudima krenu u pripreme parlamentarnih izbora 2020. godine, u maju ili septembru."

Dakle, rešio je da krene u kampanju sa novom snagom i energijom, plus poštenim ljudima. Konačno da barem jednom ne slaže, priznao je sa kakvima je do sada radio sve što je radio. Mada...

... nije da to nismo znali i bez njega.

***

prilog:

"Vučić nije imao nikakve šanse protiv samoga sebe. Naprosto je morao da bude poražen od nadmoćnog protivnika."

Dejan Ilić: Poraz (Peščanik, 25.09.2018)

Nikako

"Prvi put ću svim penzionerima ponaosob, i to ne o državnom trošku, nego kao predsednik stranke koju vodim, da napišem pismo, da im zahvalim na strpljenju i veri u svoju državu i svoje rukovodstvo."

- Aleksandar Voldemort, 21.09.2018.

Kako?

Ne, nije pitanje kako će on to "svim penzionerima" napisati pismo (za)hvale, pa i onima koji su u međuvremenu otišli na drugi svet zahvaljujući "veri u državu i rukovodstvo". Odgovor na njega već znamo, jer se AV definitivno primio na to da je priča o Hariju Poteru istinita. Ako će da bude letećih automobila u Srbiji, onda će da bude i sova-pismonoša, čarobnih kamina i nezačepivih otvora za poštu na ulaznim vratima.

I tačka.

Hajde da prvo razjasnimo jednu sitnicu u ovoj njegovoj izjavi: rekao je "svim penzionerima ponaosob". Ako ste pomislili da će napisati pismo svakom penzioneru lično - grdno grešite, jer on to nije rekao. Rekao je da će napisati lično pismo svim penzionerima. Ko ne razume razliku, taj ne poznaje svoj maternji jezik; baš kao ni onaj koji daje takve izjave. O tome "šta je pesnik hteo da kaže", neka raspravljaju na opštinskim odborima i kućnim savetima SNS, niko drugi to ionako ne može da razume.

Međutim...

Pitanje "Kako" odnosi se na nešto drugo: ako neće o državnom trošku, već kao predsednik Velike Partije (a Država = Partija = On) o čijem će to trošku onda AV da napiše to svoje pismo? 

Ponovo iz njega izbija unutrašnji nemir koji on sve teže kontroliše, zbog čega sve češće daje ovakve u potpunosti besmislene izjave. Šta znači "napisati pismo o državnom trošku", ili stranačkom, svejedno? Apsolutno ništa, baš kao i sama izjava. 

O čijem će to on trošku poslati tj. uručiti ta pisma, a ne napisati ih - e, to je pravo pitanje. Neće o državnom, kao predsednik, a hoće o partijskom - opet kao predsednik. Dakle, kao predsednik, sa koje god da ga strane posmatraš. Sorry, ali neće moći, jer se zvanično ta njegova "partija" finansira upravo o državnom trošku.
Pa što ga onda ne bi finansirao o svom, ličnom?

Zato što, baš kao i svaki patridiot u istoriji ljudskog roda, lopov to nikada ne radi.

Dakle, odgovor je jasan:

Nikako.

Dupli petak

Danas, od svitanja do sumraka u petak 21. septembra 6. godine Napredne - dupli program:

1. matine: zvanično otvaranje Malogospojinskog vlašara

Čim je sleteo iz Kine, imperator Si-Vučić je momentalno krenuo za Negotin. Veli, mora da se iskupi za decembarsku ispalu kada je za bespotrebno vanredne 3 meseca pred redovne lokalne izbore ceo Negotin bilo premalan Njegovim plakatima, zastavicama, bilbordima, posterima i salvetama, najavljujući dolazak lično Njega na predizborni koncert u Hali sportova, a On ih je sve - željno & strasno iščekujušče Ga - zjbao spičivši sa fruštuka u Nišu direkt na visinske pripreme za odlazak u goste imperatorskom kolezi Putinu.

E zato će danas, u Negotinu, On svečano otvoriti Zid smrti!

Tom prilikom će demonstrirati i veštine balansiranja koje je naučio tokom noćenja u Šaolin manastirima.

Tehničku podršku u pit-stopu pružaju Tomislav Dragice Bajčetinski, Zmihajlovićka i Oborknez Zaječarski.

Pored toga, na vlašaru će biti upriličena i demonstraciona prezentacija mini-salona prototipova kineskih letećih električnih automobila. Manekenka & hostesa: Nada Lincura.

2. povečerje: zvanično zatvaranje 53. Mokranjčevih dana

Tokom Mokranjčevih dana, između ostalih događanja i instalacija, beše upriličena promocija knjige (?) - sa pripadajućim joj predavanjem - pod nazivom "Počeci masonskog rada u Srbiji krajem XIX veka, sa osvrtom na članstvo Stevana Stojanovića Mokranjca", autora naširoko nepoznatog osim samom sebi i radnim krugovima o kojima slovi.

Kao radno-prateći deo ove promocije, posred festivalske sedmice, pored masonskih započeti su i zemljani, fasaderski i infrastrukturalni radovi u samom centru, u združenoj organizaciji Telekoma & opštine Negotin. Telekom je uredno zaorao prvu brazdu u parku od stare Pošte do spomenika narodnim herojima, a opštinarski rovci su krenuli da gule kolovoz i trotoare na potezu biblioteka - Gerina kahvana - stanica policije - opština i nazad do biblioteke. Termin između petka 15. (otvaranje) i 21. septembra (zatvaranje festivala) povazdan je bio najbolji deo godine za rovovsku borbu sa neprijateljima Duha Palanke.
Povremeno i za smene predsednika opštine.

Nije jedan od dunđera uludo, na pitanje "Pa gde ste našli da radite sad, i to još u centru, zašto niste sačekali da se Mokranjčevi dani završe?", odgovorio "Koe be to veze ima, ovi što dođu idu da slušu muziku. Šta mi imamo snji i oni snas."
Pa odoše dalje s onija kamenčiki iz Gornju Dubravu.

19.09.2018.

Revoltirani negotinci su u znak protesta prkosno razbacali đubre iz kanti po preostalim nepreoranim površinama, u inat dunđer-rovcima koji im brukaju grad pred tolikim stranim i domaćim gostima iz muzičke sviračko-slušalačke branše. Ako se članovi hora iz Slovenije, zvanično ekološki najčistije zemlje na svetu u 2017. godini, nešto budu bunili ili (nedajbožeponjih) pitali, uvek možemo da se vadimo na spontanost, gastajbarterska pijana derišta koja su napravila haos po gradu pa pobegla u Nemačke još pre mesec dana, ili NATO koji tokom noći namerno iz aviona vrši desant đubretom po centru Negotina tokom Mokranjčeve sedmice. Nećete verovati koliko ima domorodaca koji bi zaista poverovali u neku od ove tri ponuđene opcije, pa što ih onda ne bi statistički bilo i među Slovencima. Msm, stvarno...
Da ne grešimo dušu, komunalci centar grada čiste prepodne a radnici zadruge popodne, shodno dogovoru sa opštinom, ali ovde definitivno postoji pokret otpora & subverzivnih delatnosti koji interregnum između 15 i 17 časova neometeno koristi za svoja dejstva.

Ne znam šta bi drugo moglo da bude u pitanju.

***

Znajući o kome se radi, ne bi me čudilo da iduće godine padne predavanje "sa osvrtom na članstvo Stevana Stojanovića Mokranjca u SNS". Jbg, bilo je ovde svojevremeno prizivanja "druga Hajduk Veljka", "proslave sedam godina od smrti Svetog Save", "vatanja dvaes kila pužova po bioskop", "davanja spomena brojnim Krajnicima koji su položili život za slobodu u Prvi srpski ustanak" i ostalih "osmih padeža" u lokalnoj vlasti.

Sve je ovde moguće.

Eto, to se desilo, dešava i desiće se.

Svakoga dana, kao i obično.

This is Serbia.

Glavni obor

Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom, nešto oni rade i zajedno. Sa kineskim investitorima razgovaramo i o otvaranju industrijskih zona u Smederevu i Borči, kao i o izvozu svinjskih glava i papaka u Kinu i zajedničkom korišćenju litijuma iz nalazišta u Srbiji. Kineski investitori u Srbiji bi mogli da otvore fabriku električnih automobila i autobusa, kao i da proizvode leteće automobile.

- iz anala Marka Polavučića "Tamo i natrag: Svilenoputešestvije kineskim zidom & Moravom"

Svinjske glave...

Papci...

Obor...

Da li je mislio na (srpske) svinje "nemačkog kralja mesa", ili tu ima neke poruke skrivene između redova i apostrofa?
Nije bio blesav Orvel kad je napisao "Životinjsku farmu" - tako kako je napisao. Uopšte nije.

Jokmore.
Grokmore.

Baš me nešto kopka... da li mu je ovo sa svinjskim glavama i papcima palo na pamet "posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom"?
Nešto oni rade i zajedno, vaistinu.

Leti, leti, leti...

Predsednik Aleksandar Vučić je danas otvorio novu liniju na kojoj će saobraćati najsavremeniji kineski leteći vozovi. Tako nam više neće plašiti krave i kamile u PKB-u, a one će zauzvrat povećati proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda za dva, najviše dva i po puta - kao nikad do sad u istoriji Puteva Srbije.

Umesto letećih automobila, predsednik bi za promenu mogao da propeva šta je bilo sa padajućim helikopterima. Veća bi korist po Srbiju bilo to nego sve neopašićevske budalaštine koje neprekidno izlaze iz kradikalskih glava.

Daleko veća, nego što se na prvi pogled da zamisliti.

Žvazbuka građanske hrabrosti i pobune

Hrabrost je veoma često i gotovo uvek u vezi sa izgovaranjem istine. Nekada je ta istina da je zemlja okrugla, a nekada da živimo u zemlji na čijem čelu sedi jedan mafijaš sa ozbiljnim mentalnim problemima. To su istine koje se moraju izgovoriti. Ukoliko se ne izgovore, kao što znamo iz istorije, posledice su neverovatne. Postoji hrabrost kada je ulog manji, kada ne dobijete sendvič ako ste hrabri. Neki put ostanete bez posla, a neki put ugrozite svoju porodicu ili sebe. A bogami na kraju te liste, ili na vrhu te liste, često se kao ulog nalazi i glava.
Građanska pobuna se događa onda kada ne postoje uslovi, demokratski uslovi, u jednoj sredini i zemlji u kojoj mi živimo trenutno. Bojim se da je pobuna na ulicama, takođe nešto bez čega nećemo proći. Ja ne mislim da je to neophodno, ja ne mislim da narod voli ulicu. Narod ne voli ulicu, kao što vidimo. Vrlo se čuva da izađe na ulicu i krene u neke proteste. Ali, ovo je vlast koja jednostavno ne da nikakvu drugu šansu narodu.

- Dušan Petričić

- Istinomer, 15.09.2018: Šta je danas građanska hrabrost u Srbiji? povodom Međunarodnog dana demokratije

Kad se neko nečem dobrom nada

Nada je jedina stvar jača od straha.

- predsednik Snou (The Hunger Games)

Snou ovo kaže u trenutku kada shvati koliki uticaj glavna junakinja Ketnis ima na okruge koji odbijaju da se povinuju njegovoj upravi. Svi njegovi pokušaji da ih disciplinuje uterivanjem straha propali su pred nadom da je sloboda moguća. Za promenu, u nameri da slobodno žive, stanovnici tih okruga su počeli da se bune do tačke na kojoj dovode sopstvene živote u rizik - upravo zato što su konačno videli nadu u svojim težnjama da slobodom.

Zamislite samo koliki uticaj bi ova rečenica imala na nečiji život ako bi bila u potpunosti primenjena kao životni moto. U životu postoje razne sitnice, npr. poput nade da ćemo po kišnom danu naći mesto za parkiranje blizu ulaznih vrata. Postoje i "srednje" nade, poput one da će nam neka veza uspeti na duže staze. A postoje i velika iščekivanja, poput nade da ćemo imati ispunjen život.

Međutim, sve te nade strah može uništiti ako mu se to dopusti čak i na tren.

Kako provesti život pun nade? Na šta to liči, da li je tako nešto uopšte moguće?

Moguće je. Takav život ima četiri osnovna postulata:

1. Srčanost: Da bi nadanja bila efikasna, nečije srce, duša ili duh moraju biti usaglašeni sa nečim većim od njih samih. To obično zahteva neku vrstu duboke vere (npr. poput vere u Boga kod religioznih ljudi). Takvo gledište predstavlja konstantan podsetnik da je život mnogo više od onoga što možemo da vidimo u nekom trenutku (dugom ili kratkom, svejedno). Takvo gledište daje prednost jer smanjuje efekat straha svakome ko polaže nadu u budućnost.
2. Optimizam: Nada nije negativan, već bi se pre moglo reći da je pozitivan način gledanja na život i svet. To se ogleda u traganju za najboljim osobinama kod drugih, to je motivacija da se stremi ka višem, želja da se traga za optimističnim rešenjem u svakoj situaciji. Takvi ljudi radije prihvataju pozitivne nego negativne modele nadanja. Sve to inspiriše poverenje i entuzijazam koji su bitni elementi u suzbijanju straha.
3. Mogućnosti: Bez izgleda na promene, nema mogućnosti. A bez mogućnosti nema mesta realnim nadanjima. Nečija sposobnost i sklonost ka promenama jača atmosferu mogućnosti za promene; kada vide takvu osobu, onda i drugi bivaju ohrabreni da krenu putem promena. Ta promena hrani nadu kod drugih i umanjuje snagu njihovih strahova.
4. Energičnost: Nada umire ako nema goriva koje bi je pokretalo. Neophodno je stvoriti energiju koja pokreće nadu u opstanak. To mogu biti neke svakodnevne aktivnosti, kada se ponovo fokusiramo na sopstvenu svrhu, viziju ili misiju u životu. U roku od samo nekoliko minuta, na taj način možemo ponovo napuniti baterije svoje nade i one će izdržati ceo dan. Nada koja ima konstantan izvor energije, nikada ne nestaje.

STRAH i NADA predstavljaju dva osećanja koja sami razvijamo u okviru naše ličnosti. Strah je obično definisan kao "iščekivanje ili briga zbog nečeg lošeg ili neprijatnog", dok je nada definisana kao "iščekivanje puno poverenja u pozitivan ishod".

Kada strah obuzme sva naša čula, i tako nas parališe, počnemo da se ponašamo asocijalno, padamo u depresiju, upropaštavamo sopstveni život. Počnemo da izbegavamo svoje svakodnevne uobičajene aktivnosti, krećemo u negativan stil života. Tada depresija, anksioznost, gnev upravljaju našim životom, dovode nas u stanje kada izgubimo sve svoje sposobnosti. Snažno osećanje straha može čoveka dovesti dotle da upropasti svoj život, pa čak i digne ruku na sebe. Strah da nešto ne izgubimo, propustimo, strah od neuspeha, samoće, od sebe samog, strah od ovoga ili onoga... uz pomoć straha ne postiže se ništa. Strah nas sprečava da radimo ono što bi inače trebalo da radimo, on nas veže; strah je duboko negativno osećanje.

Sa druge strane, nada je tako privlačna - i besplatna. Ukoliko prihvatimo pozitivan stav i verujemo u sebe i društvo, na odličnom smo putu da nadvladamo sopstvene slabosti. Nada predstavlja najsnažniju pokretačku silu u životu. Nada je pozitivnost kada je svuda naokolo tama, to je svetlo u mraku. Nada motiviše, hrabri, unosi optimizam - a u životu on nam je najpotrebniji. Kada sve izgleda pogrešno, kada bi smo da odustanemo od svega u strahu, nada je emocija koja će nas iznova pokrenuti da još jednom pokušamo - nada donosi uspeh i sreću, definitivno.

Možemo se istovremeno i nadati i strahovati, ali nada predstavlja "ne predajem se" stav dok strah predstavlja gubitnički osećaj. Ovaj par zajedno, daje nam svu snagu neophodnu da se suprotstavimo životnim preprekama i nedaćama. Gubitnički osećaj generiše strah koji nam pomaže da razumemo svoja ograničenja, prepeglamo ih i potom uspemo u životu. Nada i strah idu ruku pod ruku. Upravo zbog toga, nada i strah zajedno predstavljaju najsnažniji lek za sve naše životne probleme.

Dakle, šta je jače - nada ili strah?

U principu, to su podjednako snažna osećanja. Međutim, koje je od ta dva u određenoj situaciji jače, prvenstveno zavisi od nas samih. Težnja ka strahovanju zaista jeste veća, ali ne i jača od nade, baš zato što nadanje u nešto što smo sigurni jače čak iako to ne možemo da vidimo.
Strah često povećava jaz između naših ciljeva. Ponekad u strahu odustajemo od posla; strah od bilo čega - neuspeh, sramota, ugled - postaje prepreka koja nas ometa u pokušaju da ostvarimo svoje snove. U mnogim situacijama, strah je ono što nas parališe. Strah od duhova, smrti ili propasti - strahovi poput ovih proganjaju nas tokom celog života, koliko god se trudili da ih ignorišemo ili čak znamo da su u potpunosti iracionalni. Pa kako onda uspevamo da nadvladamo svakog od njih i preživimo svaki tren svog života?
Tu na scenu izlazi nada, kao sjajno svetlo u najdubljoj tami. To svetlo obasjava okolinu i omogućava nam da je mnogo bolje sagledamo i razumemo, jer čak i najmanje rađa nadu. Moglo bi se reći da je nada svetlo koje hiljade ljudi vodi kroz život i daje im snagu. Ona je način boljeg života, bez koga bi život ostao bez ikakvog ukusa. Sve što radimo, započinjemo nadom da ćemo u tome uspeti. Nada je sposobna da nadvlada i uništi svaki strah, to je ono za čim bi trebalo da tragamo u životu.

Strah je okean.
Nada je čamac,
a ti u njemu putnik.

Manje se plašite, i mnogo više nadajte.


Christine Hammond: Hope is more powerful than fear

Is hope stronger than fear?
What is stronger, fear or hope?

Ne pravite političke poene na pogibiji američkih perača prozora

Najdublje saučešće porodicama nastradalih na gradilištu, obema porodicama sam uputio izraze saučešća i ne znam šta imate da dodate tome. To je život, to su stvari koje se dešavaju i nadam se da, ako postoji odgovornost, da ja ne spadam u one koje će da progone.

U Americi svakih 10 sekundi gine jedan perač prozora, na Đerdapu je sedam radnika poginulo, to nisu manekeni, nikom se nije iskrivila štikla na pisti, to se na građevini desi.

Ma samo ti, misliću na tebe

Samo ti, dok perem prozore

Baci mi i ti jedan pogled

Jer ti si sada meni sve

Ti si moja hrabrost

Moja smelost

Moja muzika koju slušam

Dok očekuju baš svi

Da padnem dole i slomim svoj vrat

Ovi drugi, koji misle da izvuku neku političku korist iz tragedije običnih ljudi, njima na ovako važnom mestu ne mogu da pridajem posebnu važnost.

- Jakovljeviću, nisam ja lud, Jakovljeviću. Ja sam savršeno normalan, nisam lud, Jakovljeviću.

- Onda je to strašno.

***

Predsednik države bi morao javnosti da objasni šta je pod "na Đerdapu je sedam radnika poginulo" mislio. Odakle mu ta informacija? Da li je tačna, i ako jeste - ko je još za nju čuo? Poslednji put je u javnosti informacija o stradanju jednog radnika na Đerdapu bila objavljena 2009. godine. On je rekao sedam, a ne jedan. Kojih sedam, kada, kako, ko još osim njega zna za to? Da li se to krije?

E to je, onda, strašno.

Mozgovo

Ljudskom mozgu su potrebna otprilike tri stota dela sekunde da donese odluku da li je neko vredan našeg poverenja, kako kažu neka naučna istraživanja. Ista ne kažu da li je ispitivanje vršeno na glasačima SNS i satelitskih stranaka, ali sudeći po višegodišnjem (višedecenijskom?) praktikovanju davanja podrške, to je kod njih izgleda prešlo u instinktivno reagovanje kraće i od tri hiljadita dela sekunde. Stvarno, šta pa tu ima da se odlučuje kad se sve zna?
Isprani mozgovi automatona bez vijuga ne donose odluke već reaguju automatski, pravolinijski, po zadatoj šemi.

A možda se tajna uspeha kradikalizma krije i u ovome:

60% ljudskog mozga čini masnoća - baš poput "podrške" koju na izborima prosečno osvaja SNS. U naprednoj zemlji Dembeliji ni mozgovi naprednog (dela) stanovništva ne mogu biti posniji.

Inače, Mozgovo je "mesna zajednica" (novogorni naziv za selo) u opštini Aleksinac. U aktuelnom sazivu lokalnog parlamenta sede čak dva odbornika iz Mozgova - jedan iz Palmine Jedinstvene Srbije i jedan iz SPS. Nakon poslednjih lokalnih izbora, održanih u aprilu 2016. godine, vlast u opštini čine SNS-SPS-JS sa otprilike 70% od ukupnog broja odbornika. U Mozgovu je taj trojni trust mozgova osvojio zbirno oko 85% glasova meštana izašlih na izbore. Dakle - mrsno, pa cepa.

Bio je ovo (blog)post u petak.

Riblje oko

Tzv. riblje oko je ultraširokougaono sočivo za snažnu vizuelnu distorziju, namenjenu kreiranju široke panoramske ili hemisferne slike. Ovim sočivima se postiže izuzetno širok ugao gledanja. Umesto slika sa pravolinijskom perspektivom, "riblje oko" koristi poseban način mapiranja koji slici daje karakterističan konveksni (ispupčen) izgled.

Termin "riblje oko" je 1906. godine smislio američki fizičar i pronalazač Robert Vud, vodeći se načinom na koji ribe pod vodom vide ono što je iznad površine (slike koje one vide imaju ultra-hemisferični izgled, fenomen "Snelovog prozora"). Sa praktičnom upotreboma ovih sočiva krenulo se 1920-ih godina, i to u meteorologiji za proučavanje oblaka. Ugao posmatranja "ribljih oka" je obično između 100 i 180 stepeni, dok tačka fokusa tj. žižna daljina zavisi od filmskog formata za koje je sočivo namenjeno.

Masovna proizvodnja i upotreba "ribljeg oka" u fotografiji krenula je početkom 1960-ih i ono se uglavnom koristi zbog jedinstvenog, izobličenog izgleda fotografija koje se njegovom upotrebom dobijaju. "Riblje oko" ima i druge primene, poput projektovanja slika koje su snimljene uz pomoć njega (ili kompjuterski generisane) na hemisferni ekran. Takođe, koristi se u naučnoj fotografiji npr. za snimanje aurore i meteora, za proučavanje geometrije krošnji drveća ili za izračunavanje sunčevog zračenja pri površini Zemlje.

"Riblje oko" se koristi i za tzv. špijunke na vratima, zbog širokouganog pogleda koji omogućava posmatraču.

***

Pojma nemam na koji je filmski format fokusiran konveksni Marko Đurić i na šta se sve projektuje, ali riblje oko mi padne na pamet svaki put kada vidim njegov podbuo lik. Taj, čim zine, postiže toliko visok nivo suženog širokougaonog panoramskog pogleda (između 1244 i 1389 stepeni naprednog vida), da je njegovu vizuelnu i naročito mentalnu distorziju jednostavno nemoguće ne videti.

A možda je tako i zbog kratkog animiranog horor-filma "Riblje oko" (1980) Joška Marušića, u kome stvorovi ultrahemisferičnog podvodnog pogleda na svet ispužu na površinu i...

Što krivo sraste, vrijeme ne ispravi

Deder Marko gvirni na špijuna

Onako... ultraširokougaono

Pijani od mraka

Izašli smo naglo

Odjednom oči sjaje

Iznutra jako lupa

Možda će nas naći pijane od mraka

Možda će nas naći

Pojeli smo novine zajedno sa slikom

Zapalili zastave

Napuhani ognjem urlali kroz noć

- Paraf, Zastave (1984)

Jesen počinje 23.09.2018. u 02:54 po ponoći. To svakako nije dovoljan razlog da zastavnik III klase Vesić već sad, uz barjake, ne okači i novogodišnju rasvetu po Beogradu. I biva okačeno.
O spaljivanju knjiga, novina i pameti - neki drugi put. Kada knjige više niko ne čita, na isto mu izađe - kao da su spaljene, pod zastavama, stomaka punih sendviča zavijenih u novine, uz urlanje kroz noć. Pijani od mraka...
Dok ponoć orvelovski otkucava trinaest puta.

podsetnik
Lorens Brit "14 odrednica fašizma"
#1 Snažan i kontinualan nacionalizam
Fašistički režimi teže konstantnoj upotrebi patriotskih slogana, parola, simbola, pesama i drigih "rekvizita". Zastave se kače na sve strane, poput oznaka na garderobi ili javnim i istaknutim mestima.

Dy shokë nga ushtria

na slici: džomba Vučić (levo) i guja Fikret (desno)

Konačno se u Blicu pojavio neoboriv dokaz da je Vođa zaista služio vojsku i da postoje stvarni ljudi koji su sa njim tada bili. Eto, taj pravnik-poslastičar-goranac je potpuno iskreno takođe izjavio "Volim Vučića i rado ga se sećam."

U inat ološu.

A ako je On služio vojsku, onda su i svi oko njega isto. Bez izuzetka.

...

Molim? Evo, upravo me sad zovu iz redakcije Blica. Kažu, izgleda da je neki fotomonter-pripravnik pobrkao slike iz JNA sa onima iz londonske gvožđare za prodaju mesa, gazde indusa kod koga je budući Vođa bio strani plaćenik. Ili je to, ili je u pitanju fotografija kada je Vučić spasio život Titu priikom desanta na Drvar, u rukama ga kroz majske smetove nosio sve do Glamočkog polja i lično ubacio u britanski avion na redovnoj liniji za Bari. 

p.s.

Sve fotke iz vojske uslikane su bez Bljica, otuda tolike senke u prošlosti.

Gazi

Od Miloševića koji je 1989. bio na Gazimestanu (bolje da nikada nije), do Vučića koji 2018. do Gazivoda neće stići (jer neće ni poći, niti je to ikada nameravao - čak ni "crkvozom"), postoji samo jedna jedina stvar, reč kojom se da opisati vlast u Srbiji u ovih trideset proteklih godina:

Gazi.

Gaze, a sebe samopromovišu kao "gazije": bila je to počasna titula u Otomanskom carstvu, dodeljivana vojskovođama i ratnicima koji su se isticali na bojnom polju, prvenstveno u bitkama protiv nevernika. Reč se koristila i za junake, heroje, borce za pravdu. Takođe, u narodu su se gazijama nazivali i razmetljivci, hvalisavci, plaćenici zaduženi da održavaju nestabilnost duž granica carstva koristeći svaku priliku za pljačku sa one strane. 

Napredne gazije danas nemilosrdno gaze gde i koga stignu, i ne samo po licu; nose čizme (u koje uvlače sve - dugačke gaće, hulahopke, trenerke, lažne uniforme, suknje i šlafroke); biju bitke davno izgubljene, koje vode vojskovođe dezerteri, i to protiv svih neverujućih u njihovu budućnost; razmeću se i hvale, lažu i kradu, pričaju o stranim plaćenicima dok prebrojavaju zaradu u devizama, fabrikuju nestabilnost duž granica iscrtanih samo u njihovim glavama. Pljačkaju striktno sa ove strane.
I obožavaju sultana gazi-Erdogana.
Za takve baš-vucibatine u srpskom jeziku postoje i drugi turcizmi, koji ih možda još bolje opisuju: janičari, bašibozuk, fukara, poturice i ostali čupeci.

"Ako hoćeš sliku budućnosti, Vinstone, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek. To je svet koji pripremamo. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći. Vidim da počinješ da shvataš kako će taj svet izgledati. Ali na kraju ćeš prevazići golo shvatanje. Prihvatićeš ga i postati deo njega."
- Džordž Orvel "1984"

***

Umesto komentara, citat:
"Gazimestan se, nažalost, dogodio, i tako obesmislio Gazivode. Drugim rečima, Gazimestan je zaista bio (loša) vest. Gazivode su samo odjeci i reagovanja. Dakle, svejedno je gde će Vučić gaziti za vikend."

- Dejan Ilić: Gazimestan i Gazivode (Peščanik, 07.09.2018)

Ko to tamo investira

Knez Miloš Obrenović je jednom pitao svoje savetnike "Šta narod kaže?" Dobio je odgovor da narod ćuti. Premudri knez tada reče: "Popuštaj kajase, lebac vam vaš! Dok raja ćuti nešto muti". Ćutanje je ipak velika tajna.
- Tomislav Kresović, 30.01.2017.

Društvene mreže u Srbiji neće nikada biti ukinute (kao u nekim, našoj vlasti "bratskim" takođe kvazidržavama), jer Voždovi, Führeri i Oborknezovi tada ne bi znali šta narod kaže. Plus, ne bi najebali samo "investitori"... već i još neki.
No further comments, ćutanje je najbolja odbrana.
Za početak.

200

Pa šta vi hoćete? Šta je to dovoljno. Žive ljudi lepo i sa 200 evra u unutrašnjosti Srbije - ćute i žive. Nije idealno ali ide nekako. A najviše se žale ovi što imaju najviše.

- Aleksandar Vučić, 3. septembar 2018.

Kursna lista Jorgovankine banke Srbije (JBS) na dan 3. septembra 2018. godine:

Važeća minimalna cena rada u Republici Srbiji, tj. mesečna zarada:

Ukoliko bi neki Srbistanac, koji prima minimalac, želeo da kupi Vučićevih 200 evra - kako bi od njih lepo živeo - za svoju platu bi mogao da dobije tačno 209,96 evra, po prodajnom kursu JBS od 118,5112 RSD za EUR. Odlično, jer bi mu tada ostalo još čitavih 9,96 evrića koje bi mogao lepo u slamaricu, pa za dvadesetak meseci eto njemu još jedne cele plate! Pa tog 21. meseca on onda uopšte ne bi morao da primi i troši platu, jer bi živeo od dvadesetomesečne ušteđevine, a spomenutu zaradu bi mogao npr. da uplati državi zarad "konsolidacije budžeta". A to je samo 5% (1/20) umesto dosadašnjih 10 i više procenata konsolidacionog umanjenja. Eto kako je predsednik sve to lepo izračunao u svojoj glavi na brzinu, pa prosuo po novootvorenom mostu u Novom Sadu.
Kakvo vizionarstvo!
Kakav blistavi um!

Kakvo vispreno razmišljanje!

Kakva vickastost!

Samo, on nije rekao da ljudi u "unutrašnjosti Srbije" primaju minimalac, kupuju 200 evra a ostatak čuvaju za 21. mesec. On je kazao da ti ljudi "žive lepo sa 200 evra". Iz toga se da naslutiti da ti ljudi primaju mesečno po toliko, a ne da toliko troše (što uopšte nije isto). Ako primaju 200 evra, oni ne bi mogli legalno da ih potroše osim da ih zamene za dinare. Shodno prethodnoj logici, tih njihovih 200 evra koji život znače, po otkupnom kursu JBS vrede 23.560,44 rajhsdinara. Dakle, nedostaje im 1321,56 dinara do iznosa zagarantovane minimalne zarade, tj. 11,15 EUR po prodajnom kursu.

Kako sad pa to?

Pa tako, kako inače funkcioniše kradikalska pamjat.
Da li to, takođe, znači da predsednik Republike Srbije zna da se u "unutrašnjosti Srbije" ne poštuju Zakon o radu i garantovana minimalna cena rada, čim tako nešto javno kaže? Zašto, onda, on to ne prijavljuje nadležnim državnim organima, tj. zašto oni ne reaguju - to je pitanje od suštinskog značaja za pravni poredak ove države.

Zna on odlično, i ovakvim izjavama se cinično smeje u lice svim građanima Srbije.
Na kraju, još jedna nedoumica koju treba razrešiti upravo logikom kojom se vodi Vučić: 

Kako bi, onda, taj "unutrašnji građanin Srbije koji lepo živi sa 200 EUR, i ćuti", mogao da se dobaci do minimalca?
Prosto:
Sedne u autobus putujućeg SNS cirkusa, uzme jednu črvenu, sendvič, sok i vodu - i eto nedostajućih 1321,56 dinara. Pomnožimo to sa 350.000 minimaljčika, plus članovi njihovih porodica, i dobijamo još jednu veličanstvenu pobedu po prvi put u istoriji (a i šire).
Mislite da se zajebavam? Pa pogledajte samo saobraćajne tablice na autobusima koji špartaju širom Srbije svaki put kada Vučića uhvate pundravci. Jednom mesečno odeš na ekskurziju (do mesta po Srbiji za koja nikada nisi pre toga čuo) na koju inače nikada ne bi otišao, kvalitetno ubiješ taj jedan radni dan koji ti fali do minimalca, i...

Ej bre, pa zaista se lepo & ćutke na taj način živi!
Al' stvarno.
Za ponedeljak, 10. septembar, vlast najavljuje obznanu nove cene rada koja će najverovatnije biti uvećana za 10%. Dakle, za toliko će biti uvećana i razlika između minimalca i 200 evra kletih. Kako to rešiti - dodatno pojačati autobuski meni, ubaciti ordever, ili podignuti kurs evra - pitanje je sad?

dvesta, bez dvojke

Naravno da gornja "finansijska matematika" nije tačna, ali naopaka logika kojom se kradikali vode itekako jeste. Upravo ona prikazuje stvarnu sliku stanja u Srbiji. To stanje je - jelte - naopako, baš kao i Glava koja se njime ponosi. A kada je glava naopaka, zna se šta onda umesto nje stoji na ramenima. Da, to.

Za Srbiju će biti nade samo dok bude bilo onih koji se zbog svega toga ne ponose, već naprotiv - stide. Pritom uopšte ne mislim samo na one koji "što više imaju to se više žale", već na sve koji ovde žele da žive normalno a ne naopako (od jednog do drugog kradikalskog mitinga i nameštenih izbora).
Zato što samo oni mogu to stanje da promene.
I niko drugi.