Seti se seti, oktobar je peti

Ne znam da li je istina ovo što objavljuje N1, ali ne znam ni zašto nisam iznenađen ako jeste...

Naravno da su za sve - pa i za "nosače kovčega", Šuntanovca, Vesića, Malog, Šapića, Čedu, Bebu, Koleta, Krmeta, Žileta, Jelenu Milić, Ostojića & silesiju vajnih demokrata-preletača-prevrtača širom naše zemlje ponosne, još od 2012. godine još uvek (i opet) krivi - nevažeći listići. Nemoj slučajno da bi za nešto odgovorni bili idiot Boris Car & Co. Ljudi, koji su sami polupali sva ogledala u svojim kućama ne bi li udovoljili sopstvenoj veličini. Danas, deset godina kasnije, niti bilo kad.

Ili dvadeset tri, naravno.
Čuveni ugostitelj sa Vračara, zet onog što mu pogled luta nad poljem pšenice dok pod šatrom voli devojku iz grada, bivši ministar odbrane bivšeg ministra odbrane koji lupeta više od aktuelnog ministra odbrane tzv. Hadži-Vulina u pokušaju - ima nadasve relevantno mišljenje, koje još relevantnije prenosi sverelevantna N1 televizija i s(a)putnjik joj NovaS..

Svakog iole razumnog i pristojnog građanina Republike Srbije zastole bojko za dup... pardon, mišljenje bilo koga iz te plejade politikantskih bitangi, od Vučića do Šutanovca, od Predsednika Svega do šefa mesne kancelarije, od "vlasti" do "opozicije", jer svako od nas dobro zna i vidi da Srbija kao država više ne postoji. Osim kao bodljikavom žicom (iznutra) i sve izglednijim sankcijama (spolja) omeđena jama u koju će, već koliko sutra, ponovo biti bačeni svi koji ovde životare, upravo zahvaljujući ovakvima sa "mišljenjem" i onima na koje se to "mišljenje" odnosi. Zahvaljujući svakom ko je mast&hleba detinjstvo zamenio parizer-patridiotizmom, i još uvek se toga nije nasitio.

Dvadeset i tri godine nakon Petog oktobra, Srbija nikada nije bila bliža 1993. Za protekle 23 godine smo u rikverc otišli još 10.

Vlast bulšituje da se sve što dotakne pretvara u zlato.
Opozicija bulšituje da je različita od sebe same.
Bulšiteri bulšituju da onaj ko sve to jasno vidi i neće da ćuti zapravo radi za bulšitersku vlast, za koju opozicija svesrdno bulšituje i tako samo pokazuje koliko su svi zajedno življenje u ovoj zemlji sveli na običan bulšit - i ništa drugo.

Ejbre, Šutanovac nešto "misli" a "nezavisna" N1 širi dalje...
Ukoliko još uvek neko ne vidi u šta se ova zemlja pretvorila, samo neka uporedi šta je b92 TV bila 2000. a šta je danas, 2023. godine. NIšta više, ništa manje.

***

Naslov blogposta je parafraza poznate engleske dečije pesmice "Remember, remember the fifth of November", posvećene tzv. Barutnoj zaveri od 5. novembra 1605. godine, kada je grupa katoličkih zaverenika pokušala da digne u vazduh engleskog kralja, članove Parlamenta, sudije i vrh Anglikanske crkve, ne bi li nakon smrti Elizabete I Klete vratila Ostrvo u kandže Vatikana. Srećom, nisu u tome uspeli, inače bi istorija Evrope /pa i sveta) dokazano bila drastično drugačije ispisana.

Za razliku od engleske petonovembarske, naša petooktobarska revolucija jeste uspela u tome da je bude. Sve posle toga je neminovno dovelo do ovoga što imamo danas, što bi i Engleska imala da su Gaj Fouks & Co. u svojoj nameri uspeli. Na sreću, nisu. Na našu nesreću, nismo ni mi.

To je nama naša borba dala.

Šuntanovci su živ dokaz toga.

petooktobarska lektira:

2008 5. Oktobar ...

2009 TT sindrom

2014 Oktobarska deevolucija

2017 Antisistem v.5.10

2019 Vuk Vučić

2020 Juče, danas, morgen

+ + +

Juče je bio 5. oktobar. Ako vam je dobro, onda ništa.

- Ljubodrag Stojadinović: Ekselencije (Peščanik, 06.10.2023)

Tomislava

Crvena ili plava?
"Ovo je tvoja poslednja šansa. Posle ovoga, nema više povratka. Ukoliko odabereš plavu pilulu - priča se završava, probudićeš se u svom krevetu i verovati u šta god hoćeš da veruješ. Ukoliko uzmeš crvenu pilulu - ostaješ u Zemlji Čuda i ja ću ti pokazati koliko je duboka zečija rupa." (Morpheus)

Napredni Matriks na N1.

Ne znam da li je večeras na N1 startovala repriza dokumentarne serije "Kako je počela realizacija Tadićevog projekta osnivanja stranke Tomislavu Nikoliću" iz 2008. godine, ali tada nezavisna (a danas sveovisna) B92 televizija je upravo ovako krenula u promociju tmurnog mućak-rasturača Šešeljevih radikala kroz neustavni i nezakoniti klub ukradenih poslaničkih mandata pod nadasve inspirativnim umetničkim imenom "Napred Srbijo".
Šta se potom iz toga izrodilo, svi dobro znamo.
Po zlu.

Šta je sledeće - Dačić obara vlast zbog "iznuđene" ostavke Ružića, dajte mu ne jedan već odmah tri termina na N1, N2 i N3?! Štbr nemate tri, imate samo N-Keca? Pa kakva ste to vi stranoplaćenička televizija, pogledajte samo kako to Pink radi na trocifrenom broiju kanala i ima za svakoga po nešto - od Dva minuta do Dva sata mržnje kojih se ni Orvel ne bi postideo, na svakom od tih kanala. Deder Žeks, odma' da si im dao par svojih kanala (može i porno, otključaj) da se malo i oni umnože pa da narod vidi&čuje i nešto drugo osim ove zločinačko-izdajničke vlasti... a i ti da malo propereš biografiju, po običaju. Nisi odavno.

Ili možda bregasta osovina Šormaz-Mihajlović kao kontrola ventila raspoloženja dela tog glasačkog tela? Rešila je da izađe na izbore "ako budu idućeg proleća", osniva "organizaciju, još ne zna da li pokret ili stranku, koja će biti na levom centru, a koja će moći da utiče na kreiranje politike u Srbiji", ima "dve najvažnije stvari koje će joj biti u fokusu: put Srbije u Evropsku uniju i bavljenje stvarima koje interesuju građane". Ajdebre...
Zorana, pardon - Tomislava Zmihajlović, nema šta da kaže ni na N1 niti bilo gde drugde osim pred istražnim organima države Srbije, slobodnim i nezavisnim od ucena vlasti, ni kao svedok saradnik niti u svoju odbranu već samo kao jedan od optuženih za saučesništvo u vrhu zločinačke udruge koja će u istoriji ostati upamćena pod konspirativnim imenom "Srpska napredna stranka - Kradikali".
Umesto medijskih termina treba joj garantovati samo fer suđenje i zakonski predviđen potonji tretman, ništa više i ništa manje. Gorespomenuta obezvlašćena Gospođa Ministarka opšte prakse bila je i ostala samo u belo prekrečena verzija kolektivnog identiteta poznatog i kao Kara-Vulini, u mrežastim halter-čarapama po potrebi.
Doduše, nisam siguran da Vulini i dalje ne nose takve iste čarape u svakoj prilici, od glave do pete.

Za to vreme, Šizoje najavljuje veličanstveni kontramiting-selfi za 26. maj. Predizborni, naravno.

Buđenje ili nastavak iluzija?
Biraj bre, Neo.

Čemu služi danas Fejsbuk?

Zaista, čemu to - al' stvarno - služi "najveća i najpoznatija" društvena mreža, koja u svetu danas ima približno 2,5 milijarde korisnika. Srbija je po broju korisnika FB u top-20 u Evropi, i podjednako kao i svet pati od sveopšteg trenda smanjenja tog broja (sa 90% u 2018. na 88% u 2020). Šta je razlog tome? Pa, tačan odgovor na to pitanje najverovatnije leži upravo u pitanju sa početka teksta: čemu to uopšte služi, tj. za šta ga ljudi danas koriste.
A koriste ga na ubedljivo prvom mestu da bi lagali, širili dezinformacije i teorije zavera, reklamirali sve i svašta, sprovodili političke kampanje, špijunirali jedni druge, lažno se predstavljali, trolovali, spamovali, botovali, lajkovali, šerovali sve i svašta - ponekad čak i nešto, da prostite, normalno - kako kod sebe tako i kod drugih; neki ga koriste da se "nutkaju", neki za prostituciju, neki su "vrebači", špijuniraju i supružnike i švaler(k)e, neki skrinšotuju i štampaju tuđe objave pa potom autore cinkare naokolo (od direktora firme u kojoj rade pa sve do udbaša), neke jednostavno mrzi da izađu iz kuće i bez karantina i policijskog časa pa se onda dopisuju sa komšijama iz zgrade ili ukućanima - preko stola.
Nekada je fejs bio mesto gde si mogao da nađeš i kontaktiraš osobu koja je od tebe daleko u vremenu i prostoru. Danas važi ono "daleko od očiju, daleko od srca".

Danas padaju ozbiljne pretnje i najogavnije psovke ako nekoga ne prihvatiš za FB prijatelja ili ga ukloniš sa liste, iako se viđate ili srećete svakoga dana na ulici.

A tek ako kažeš po koju proširenu ili složeniju rečenicu argumentovane kritike na račun voljenog Vođe... to je kao da si sam sebi potpisao smrtnu presudu - i to ne samo virtuelnu. Te bljuvotine u najvećem broju slučajeva prođu nekažnjeno od strane FB administratora koji se prave nevešti iako im navedeš koja su sve "njihova" pravila ponašanja prekršena. E, ali zato popiješ instant višednevni ban ako okačiš npr. YouTube klip neke numere sa prvog albuma Bauhaus "In The Flat Field", samo zato što je autor tog klipa za thumbnail postavio omot tog istog albuma. Razlog - širiš pornografiju, sa kojom taj omot inače nema ama baš nikakve veze. Ako kreneš da ispravljaš krive Drine i raspravljaš se sa fejs-adminima, dobiješ produžetak zabrane na još 24 časa. Pa ti vidi.

Fejsbuk danas - ne da to nisu radili i pre, već nije bilo sumnji i dokaza - špijunira svoje korisnike, prodaje njihove podatke agencijama za reklamiranje i vođenje političkih kampanja. I ne samo da špijunira pojedinačnog korisnika, već snima i sve ostale sa kojima je u vezi pa čak i one koji se samo spominju u njegovoj komunikaciji na ovoj društvenoj mreži iako oni uopšte nemaju na njoj otvoren profil. Afera sa Kembridž Analitikom je samo najpoznatija u moru sitnih i krupnih pizdarija koje nam svakodnevno priređuju Šećerberg & Co.

Mnogi će reći - pa šta ćeš onda tamo, obriši nalog i gotovo.

Mnogi će odgovoriti - pa kako, ne mogu, pa svi su tamo zašto da se izdvajam, kako da posle komuniciram i čujem šta ima novo. A to "novo" je skoro isto kao da verujete u laž da je stvarni svet oko vas samo onaj prikazan na portalima Informera, Alo, Kurira, Blica, RTS, Telegrafa, Sputnjika, Novosti, na kanalima nacifrekventnih televizija i ostalih glasila vladajuće kaste. Sve ovo važi kako za Srbiju tako i za Svet - i obrnuto.

Ovaj svet se izokren'o, rekao bi Tozovac.
Ovaj svet se posuvratio, rekao bi neki daleko pažljiviji posmatrač.

Jedan od saučesnika tog "posuvraćivanja" jeste upravo Fejsbuk, zbog toga što je takav kakav je. I što su mu korisnici takvi kakvi su. Svo to ludilo koje se danas prosipa naokolo sa fejsa buja iz hiperplodnog tla koje čine kradikali, antivakseri, antimaskeri, ravnozemljaši, koronaši, hemtrejlovci, haarpije, petgejevi, lemurijanci, trećeokaši, srboslavci, patridioti, udbaši, cijaši, kagebeovci, politikanti i bezbroj drugih sorti ludaka i džeparoša tuđih života.

Onih, koji su u školu išli samo da bi mogli da pobenu sa časa.

Koji danas sumanuto drmaju po kavezu zvanom Srbija.
Nije Fejsbuk kriv za to njihovo stanje, da se ne lažemo.

Ali jeste kriv jer im je omogućio, baš kao i moderni politički sistemi u većini zemalja sveta, da takvi kakvi su dobiju svojih 5 minuta slave, koji traju predugo da bi to bilo bezopasno po širu okolinu. Jer bitan je broj korisnika, puta broj reklama po svakom od njih, puta pare od svake od njih. Privatna je to platforma, vlasnika od ranije poznatog Organima širom kugle Zemaljske kao veoma kooperativnog kada se to od njega zatraži. Njegova firma, njegova volja šta će sa njom - a i sa svima nama u paketu. Kome se ne sviđa neka ide, kako je to nekada govorio Zaratustra Lilič iz Brzu Palanku, možda na neke druge platforme, ali neka se ne zanosi - sve su to isto privatne firme kao i fejs, koje se godinama unazad samo ukrupnjavaju, ujedinjuju, kupuju jedne druge, od suparnika postaju suvlasnici i saučesnici u zamajavanju niščih.

I zatvorite vrata za sobom, kada izađete.

Pa da, naravno.

Orvel je predviđao totalitarnu budućnost u kojoj Veliki Brat sve špijunira preko telekrana i nas samih. Haksli je predviđao nešto drugačiju budućnost, onu u kojoj se po beskonačnim žurkama drogiramo somom i seksom, u kojoj samoispiramo mozgove beskonačnim buljenjem u potpuno besmislene televizijske programe na kojima se, zapravo, ne prikazuje ništa. Čista reklamokratija i vidio(t)kratija kao društveno uređenje.

I zato, slobodno možemo reći da Fejsbuk danas služi samo kao veoma bitno sredstvo repanacije društveno umrežene kolektivne besvesti i odvraćanja pažnje od realnosti, stvarnog sveta oko nas, njegovih problema i rešenja, ružnih i lepih stvari, sitnica i krupnica koje život znače. Od nas samih.
Stvarno, pa kad je tako što onda ne dignem ruke od Fejsbuka, ugasim nalog, manem se ćorava posla i Šećerbergove distrakcije?
Zato što je Fejsbuk, sa svim ovim ludilom koje u poslednjih nekoliko godina sve više buja, idealno mesto i inspiracija za pisanje bloga toka svesti na temu besvesti. Besplatan izvor neograničene količine informacija i živih primera koje samo može priželjkivati svaki ozbiljan društveno-politički analitičar, istraživački novinar, sociolog, psiholog ili psihijatar.

Ili hroničar palanačkog uma.

Povratak Nekromansera

On je zaista ovo izgovorio, i još mnogo toga u tih sumanutih 13 minuta.

O sebi.

Marko, a 'el mogu sad da aplaudiram sam sebi, a? Marko? Đuriću?

Pa gde je bre taj magarac sad kad mi je najpotrebniji...

***

"Sram vas bilo, sprdate se sa sahranom..."

To vam kažu oni koji nemaju trunku stida ni srama dok se sprdaju sa životom.

Nekrofilna Džamahirija Srbistan.

Nema sad kukanja da nismo bili upozoreni.

Jesmo.

Lutka sa naslovne strane Pinkformera

Trbuhzborci (iliti stručno rečeno ventrilokvisti) uvek nađu sebi odgovarajućeg lutka da kroz njega kažu i ono što "kroz sebe" ne bi. Ponekad i lutak nađe sebi podređene lutke (i lujke), ali u Vučićevom slučaju to sve teže ide jer on i svojim podlutkama više ne veruje pa je zato sam sebi lutkar - na domaćoj sceni. A na onoj velikoj, pod reflektorima svetske pozornice - zna se. Tu bi hteo da sedi na dva, tri pa čak i četiri (para) kolena odjednom - podrazumeva se - različitih lutkara.
Neće moći. Nikad bilo niti će, da takve lutke dugo traju.

Lutka ili lujka, nije ni bitno jer razlike više i nema.

Kao da mu sopstvene Punch & Judy predstave bez konca i kraja (koju svakodnevno priređuje građanima Naše Zemlje Ponosne) nikada dosta, ovaj naš Čaki mora još i da nam se 24/7 obraća iz trbuha, iz koga non-stop na sve strane nešto kulja bez ikakve kontrole.

I to ne kao lutkar.

Ta maska je spala početkom septembra u Vašingtonu.
Ostala mu je samo ona druga - njegovo pravo lice svačije marionete na trulom koncu.

The Parker Zone

Čak i njegove marionete svakodnevno, polako ali sigurno, kreću ka izlazu iz tog njihovog pozorišta u kome se predstava Teatra Mržnje igra previše dugo da bi to bilo normalno.

To više i ne kriju, zato i "kradu k'o u povlačenju" (što neko ovih dana reče).

Pribeležite ih, sve takve. Učabrena rezonanca (od Gazde do poslednjeg piona) ih odaje, džaba se kriju na kolenima lutkara. Zatrebaće ta beleška jednoga dana, koji i nije baš toliko daleko kao što se čini.

Vučićev orvelijanski Riziko

Kad šamari krenu, onda krenu sa svih strana - sa leve i desne, odozgo i odozdo, sa Zapada i Istoka. Najgluplja odbrana je da se inadžijski okreneš šamaranju sa Dalekog Istoka (jer, ako zapneš dovoljno daleko onda ti Daleki Zapad opet dođe Daleki Istok), vodeći se logikom - što je dalje, to manje boli.

Riziko je društvena igra - strategija, koja više podseća na nadgornjavanje Orvelovih superdržava iz "1984" nego na Martinovu "Igru prestola", bez obzira koliko igrača učestvuje u njoj. Cilj je osvajanje sveta, koji ćete postići tako što ćete sve ostale takmace počistiti sa table (mape) pametnom strategijom. I tenkovima.

Koja je Vučićeva strategija i da li je pametna?

Ako je suditi po poslednjim vestima iz Okeanije, Evrazije i Istazije, čini se da ono što Aleksandar Vučić & Co. trenutno rade, potezi koje povlače, niti liče na strategiju niti na bilo šta pametno. Čini se kao da "vlasnik" poludefinisanog parčeta teritorije povazdan na razmeđi dvaju supersila, po nekadašnjoj postinformbirovskoj formuli Enver Hodžine Albanije, pomoć traži od treće, ne vodeći mnogo računa o tome da li će i u kojoj meri ta igrarija izaći na nos onima koji na tom parčetu zemlje žive. Jer, igra Riziko ne boli kada izgubiš (osim ako igraš u pare ili kokavce), dok se budalaština koju kradikali zovu "srpskom spoljnom politikom" itekako obija direktno o glavu stanovnicima Životinjske farme. Kao da im nije dosta unutrašnjih tegoba, pa im nedostaju i one spolja.

Elem, otkako je obelodanjena afera sa srbijanskim državnim biznisom u prodaji oružja koje je završilo čak i u rukama boraca Islamske države, a nešto od toga i kod (za Moskvu nepodobnih) režima nekih bivših sovjetskih republika, glavni igrači na tom tržištu više ne sede skrštenih ruku. Odskora ni nogu. Malo li je kada brkneš zapadnim trgovcima oružjem u oko, nije ti dosta pa brkneš u drugo i ruskim - i onda ti je kriv Đavo (čitaj: Đilas) što je počela da puca grana na kojoj si sedio dok si je sam, lično, testerisao.
Problem sa Vučićevim orvelijanskim Rizikom je u tome što on u toj igri ne rizikuje, već srlja.

***

U jednom danu - duplo samonokautiranje i, sledstveno tome, duplo šamaranje.
Šamar zapadni:

SAD su danas upozorile Beograd da treba da bude svestan rizika koji nosi kupovina oružja od kineskih kompanija i ocenile da izbor snabdevača treba da odražava deklarisani cilj Srbije da se integriše sa Evropskom unijom.

- N1, 10.08.2020.

Šamar istočni:

Većina ruskih medija izrazila je iznenađenje odlukom Srbije da kupi kineski raketni sistem PVO FK-3, a u propratnim komentarima provejava razočarenje što nije naručeno rusko oružje iz familije S-300.

- Danas, 10.08.2020.

Bez obzira što i jedni i drugi kažu da im smeta to što Vučić kupuje kinesko naoružanje, još im više smeta to što srpsko prodaje tamo gde ne bi smeo da gura nos bez njihove dozvole - onaj sve duži, Pinokiov lažovski nos.

Logično je da nakon šamaranja sledi šutiranje.

Što su ti veći protivnici, to je veći i broj otiska čizme koji ti utisnu na guzici.

I bolniji.

Čačkati istovremeno Okeaniju i Evraziju nije preterano pametno, a još je nepametnije utočište potražiti u Istaziji koju jedino interesuje da zarije klin razdora među takmace. Problem je u klinu - tup je, klimav i vrbov.

I zato će Istazija, baš kao i druge dve superdržave, taj klin iskoristiti samo da iz njega izvuče što više para i sirovina - što je već uspešno oprobana strategija u nekim Afričkim zemljama koje su pažljivo bile targetirane za takvu sudbinu.
Gle čuda - pa i Orvelove superdržave su se nadmetale i ratovale ponajviše baš oko Afrike, njenih neizmernih prirodnih resursa i naizgled beskrajnih ljudskih, besplatnih robova za konstantnu industriju rata i politike straha kojima sopstvene građane drže na uzdi?!

Šta, odjednom vam Srbija liči na Afriku, a cela priča na Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu?

Pa i nije baš odjednom, još manje iznenada.

Prc.

Za kraj, nagradno pitanje:

- Kada je to Aleksandar Vučić odlučio da postane Enver Hodža?

Od tačnog odgovora na ovo pitanje zavise odgovori na sve ostalo što se dešavalo i tek će se desiti.

appendix (21:36)
Aleksandar Vučić je danas, nakon jučerašnjeg šutšamaranja, izjavio da tako nešto nije izjavio i da nije pazario kinesko oružje već da je o tome samo naglas razmišljao ("razmatrao") pritom upotrebivši ličnu zamenicu "mi".

Mamac iz kinder jajeta

Ko o čemu, čaršija o... mizoginiji, ovog puta.
Neke stvari treba podrobnije pojasniti, naročito u društvu poput našeg, koje u sve većoj meri "misli" da je život stvarniji na mreži nego na ulici. Na to slobodno možete dodati omiljeni palanački običaj "frljanja" stranim rečima i izrazima čije stvarno značenje i primenu, činjenično i u praksi lako dokazivo, ovde zna zaista mali broj ljudi.
Elem, ovoga puta je na tapetu karikatura Dušana Petričića.

Ne nasedajte na spinove iz kuhinje Bebe Popovića o "mizoginim" karikaturama Petričića i Coraxa. To je samo najnovija smrdljiva bomba koju vam je ubacio u šesnaesterac.

Na "ždrijebu" prilikom formiranja kriznog štaba, pre uvođenja vanrednog stanja, dr Darija Kisić Tepavčević (u daljem tekstu DKT) je izvukla kinder jaje u kome je bio papirić sa sledećom porukom:
- Ti ćeš da se "prepakuješ" kako bi smo mogli da im podmetnemo mizoginiju svaki put kada nas uhvate u laži ili nepoznavanju matematike za prvi osnovne. I tačka.

Decoy, što bi se na engleskom reklo.

Mamac.

Varalica.

Koristili su kinder jaja, jer kineski kolačići sudbine previše asociraju na - sudbinu.
Lučonoša, šampionka u toj kategoriji poznata i kao Zorka Koridorka, veoma je lukavo nestala ispod radarskog horizonta čim je krenulo kradikalsko korona-ludilo, povukla se u senku odakle vreba budućnost: da li da krene sa pranjem biografije - odmah ili sad. Neko je to morao da nasledi, preuzme ulogu zeca; neko podjednako željan tantijema, dovoljno beskrupulozan a povoljno jeftiniji - za pomenutu ulogu. I zato... neka se DKT spremi da sa klupe za rezerve utrči na teren.

Znaju oni vrlo dobro koliko su "građanisti" osetljivi po pitanju balkanoidnog šoferskog pogleda na žene i njihovo "mesto" u društvu. Dovoljno je da samo jednom neko vikne "vuk!", bilo gde na društvenim mrežama, i eto instant lavine copy/paste zabrinutih komentatora. A ako ovi antiprotivni i ne odreaguju baš odmah, uvek je tu neko od dežurnih botova sa lažnim profilima da ih podseti kako da "razmišljaju". Ubaciš par puta Vučića, izdaju i Kosovo, 5G i maske, pa onda tras - mizoginija!

Moguće je da, čak, ponekad i ne sačekaju na botove - ako im se žuri da plasiraju tu priču. U tom slučaju na scenu stupaju njihovi pitbuli Đuka, Vučićević i DJŽex koji lično krenu sa balavljenjem o mizoginiji po Informeru, Pinku i Hepiju. Kao, čitaju tvitove i fejsbuk statuse mrzitelja lika&dela Gospodara Zaraze, Srbije i srpskog naroda u celini celosti.
Ako vam i dalje nije jasna ova matrica, koju primenjuju i u ostalim situacijama, setite se scene iz filma "Mi nismo anđeli", kada Branka Katić, naslonjena na zid preko puta garaže "Obilićev venac" pali cigaretu i kroz zube "viče":
Silovanje!

Vuk!

Mizoginija!

Nažalost, ne baš mali broj komentara (i naročito "komentara") na objave oblepljene etiketom mizoginosti, zaista se može svrstati u kategoriju ogavnih - ako već ne među zakonski kažnjive. Ali, na to su i računali, jer nisu bitni komentari već ono koje komentarišu - zar ne? Pa naravno, nije kriv silovatelj već "ona, što se izazivala".
Problem je što karikaturista, koji kritikuje vlast (koja se uporno izaziva da bude kritikovana), nikako nije silovatelj već žrtva koja pokušava da se odbrani - kako u svoje, tako i u ime svih nas.
Btw. samo pozivanje na mizoginost karikaturista na temu DTK mamaca za skretanje pažnje sa stvarnih problema (u čemu ona svakako nije preterano uspešna, jer je i sama deo problema) na samom (klizećem) startu je pogrešno, jer se oni - takvi - mogu podvesti pod seksističke a ne mizogine. Razlika je više suštinske nego formalne prirode, i to bi morao da zna svako ko poteže tu argumentaciju. Samo, ako to zna, onda bi morao da zna i da od toga nema ni trunke u Petričićevim i Coraxovim karikaturama, ili ozbiljnim analizama tehologije sluđivanja narodnih masa koje sprovodi kradikalska vlast.
Mizoginija:
Netrpeljivost, prezir, mržnja ili predrasude prema ženama. Najčešće se ispoljava u vidu muških predrasuda, odnosno muškog šovinizma ili seksizma, usmerenog prema ženama, odnosno protiv žena. Sam pojam mizoginije je širok i takođe može označavati i oblik paranoidne fiksacije vezane za "stvar" koja je istovremeno predmet mržnje i ljubavi. Iako prvenstveno personalna patološka pojava, mizoginija može biti i organizovana, institucionalna mržnja, neprijateljstvo i nasilje nad ženama u nekom društvu u kome preovladavaju polni stereotipi. Mizoginija se najčešće ispoljava na personalnom, pojedinačnom nivou, osim u sredinama gde se gaji kao "zli blizanac" seksizma. 
Seksizam:
Diskriminaciju suprotnog pola (najčešće ženskog) i presuđivanje stereotipnim gledanjem na muškarce i žene na osnovu polnih karakteristika; verovanje ili stav da je jedan od polova inferioran, manje sposoban i samim tim manje vredan u odnosu na drugi. Odnosi se na mržnju ili predrasude ka bilo kom polu (mizoginija tj. mizandrija). Iz seksizma proizilazi i polna diskriminacija (on da brani, ona da rađa i slične idiotarije). Seksizam se pre može svrstati u kolektivne sportove, jer se (za razliku od mizoginije) češće upražnjava u grupama koje ne moraju neizostavno biti mizogine. Dovoljno je da budu pijane ili poluobrazovane.
Mizoginija zgodno dođe kao etiketa kada nekoga treba proglasiti nenormalnim, ludim... zato što ne voli Predsednika i njegovu dvorsku kamarilu. Drugim rečima - stanje vanredno. Ali zato seksizam, e to je već nešto drugo - to je tradicija, folklor, normalno ponašanje - stanje redovno.
Međutim, sa seksizmom ide još jedna, nikako zanemarljiva činjenica...
U svojoj definiciji fašizacije jednog društva, datoj u 14 tačaka, dr Lorens Brit kaže:
#5 Vlasti fašističkih režima se trude da u njima skoro isključivo dominiraju muškarci. U takvim sredinama, tradicionalne uloge polova su još rigidnije. Razvod, abortus i homoseksualnost su pod presijom, a država se predstavlja kao vrhovni čuvar institucije porodice.
Noam Čomski, kada nabraja 10 strategija manipulacije, na prvo mesto stavlja preusmeravanje pažnje:
#1 Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.
Spojite #5 Lorensa Brita sa #1 Noama Čomskog, i biće vam sve jasno. Konačno.
Oni svoje osobine spočitavaju, projektuju na svoje kritičare, što je standardna karakteristika šizofrenije - od pojedinaca do kolektiviteta, od manjih grupa poput partija do društva u celini.
Eto.

***

Ova, najnovija Petričićeva karikatura oslikava stanje i povod zašto postoji apel-lista lekara (i ostalih koji je podržavaju) "Ujedinjeni protiv kovida", ali i razlog - zbog koga. Na njoj nedostaje još samo On - stvarni razlog svemu. U stvari, možda Gospodar Zaraze i jeste na karikaturi, sakriven u mraku bekstejdža, iza zavese odakle upravlja svojim lutkama i mamcima, varalicama. U sve većoj panici, jer je publika konačno počela da reaguje na njegovu očajnu poslednju predstavu. I to ne onako kako je planirao.

Nema tu mesta nikakvom "da, ali..."
Ali-kaida je odavno provaljena, i te "aštaćemoističke" fore više ne pale.

Ne nasedajte, da se ne ponavljamo više.

Đura nam nikada neće oprostiti što nas je tukao.

Sestre Marks

Politika je umetnost traženja nevolje: da je svuda pronađeš (čak i kada ne postoji), postaviš pogrešnu dijagnozu i primenjuješ neodgovarajuće lekove.

- Gručo Marks

Napomena:

Ovaj citat se često greškom pripisuje jednom od braće Marks, iako je njegov pravi autor britanski pisac, izdavač i političar ser Ernest Ben.

Ne postoji osoba u Srbiji koja nije dobila podršku respiratora ako joj je bila potrebna, odnosno ne postoji niko ko je preminuo u Srbiji jer nije bilo respiratora ili čekajući na respirator.

- Ana Marks

Ljubiša Ðurić je preminuo od Kovid-19 u Zemunskoj bolnici čekajući na respirator, a uprkos bolničkim izveštajima i samoj potvrdi direktora bolnice da nije bilo slobodnih respiratora, premijerka Ana Brnabić tvrdi da je reč o strašnoj laži njegovog sina Petra. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar takođe je danas negirao tvrdnje Petra Đurića.
- NovaS, 23.07.2020.

Napomena:

Iako je drugu izjavu sasvim komotno mogao da izgovori i čuveni Otto von Grunf, ona je ipak nusprodukt današnjeg misaonog procesa osobe koja se i dalje predstavlja kao premijer(ka) Republike Srbije. Njen svakodnevni cinizam (koji služi - iako odavno provaljen - kao maska za glupost) ne može da pomuti čak ni morbidna konstatacija da zaista i ne može da postoji neko ko je preminuo. Ne više.

Ali svakako može da postoji grupa ološa koja vlada ovom zemljom, čiji je autor(ka) gornjeg citata jedan od najistaknutijih članova, i to pomoću beskrupulozne bljutave medijske kampanje protiv svakoga iole razumnog, pritom nemilosrdno gazeći i po živima i po mrtvima. Upravo je to ekipa koja se savršeno uklapa u opis politike i političara koji je dao Ernest Ben - ili izrekao Gručo Marks.

Ana, taj izgubljen pa pronađen sedmi od braće Marks, savršeno se uklapa u vodviljski stil kradikalskog Teatra apsurda i mržnje. Njen misaono-verbalni "proces" - lišen većeg dela gramatike jezika kojim se obraća javnosti, baš kao i svakog smisla i logike u svemu što kroz ta usta izađe - odlično valja dodeljenu joj ulogu zeca koji odvraća pažnju od Vrhovnog Režisera ove cirkuske predstave koju smo prinuđeni da živimo kao da ne postojimo.

I u njoj umiremo.

***

Ukupno je bilo šestorice braće Marks. Pored petorice svima poznatih (Čiko, Harpo, Gručo, Gamo i Zepo), postojao je i prvi, najstariji brat Meni, koji je još kao beba preminuo od posledica gripa. Najpoznatiji od braće, Gručo Marks, preminuo je 1977. godine nakon teške upale pluća.

Prvi mehanički aparati za disanje (danas aktuelni "respiratori"), napravljeni su još 1928. godine, ali značajniji tehnički napredak u toj oblasti načinjen je tek početkom XXI veka.

Ulaskom Ane Marks u vrh srbistanske vlasti 2016. godine, načinjen je prvi značajniji pomak u istoriji beščašća i bezobrazluka, oblasti kojom već tri decenije suvereno vladaju Šešelj i njegov nakot. Pretendenata ima na buljuke, ali taj sedmi brat Marks se po svom stilu sve više približava dosadašnjem neprikosnovenom šampionu kradikalizma - starijem od braće Vučića Uveoka.

Osim ako svi oni, ovde pobrojani, zapravo nisu samo manifestacije jedne te iste osobe. Ako je to tako, onda je to bolest kod koje nam respiratori ne mogu pomoći.

Nevolja, s početka ovog teksta.

Preferans sa Studentskog trga br.15

Danas su se u zgradi Predsedništva susreli predsednici SNSrbije i SPSrbije&JSrbije, glede nekakvih "konsultacija" oko nekakve "vlade". Elem, susreli se Sastanak i Rastanak. Po okončanju tog ćaskanja, i nakon naglas pročitanih par hiljada telegrama izvinjenja, drug Rastanak je na pitanje da li će biti vlast ili konstruktivna opozicija, kao iz počasne baterije kaleznačibrdomegdanskih topova spremno odgovorio:

- Alo, slobodno vi udarajte banane i rekete, sa koje god strane vam zgodno bilo. I ti Alek, i ti Boto, čak i ti Koštunjavi... ja ne preferiram da budem opozicija. Ноу веј бре!

(N1, 20.07.2020)

Mali Kalemegdan - juče, danas, sutra

I troјka, naravno.
Pardon - tačka.

Slike dana, slike noći

To je monstruozno bezumno nasilje. Zamislite samo, napali su policiju lopatama, bacali su kamenje, cigle, kamenje veliko, kamenje teško po dva, tri kilograma...

Večeras je pun Mesec iznad RTS-a.

"Kada kreneš, nema odustajanja" reče Nebojša S. iz Beograda.

"Nema nikog iole pametnog, ko može da misli da je ova tuča kerova protiv kerova - oko korone? Ali, brate, fool me once..." reče Biljana S. iz Beograda.

"😱!" reče Aleksandar V. iz Beograda.

Sa njima je samo jedno sigurno: svaka slika je slika noći u kojoj trajno vlada pomračenje punog Meseca.

Bojkot ili ne?

Kajl Skot: Ne vidim kakvu bi korist narod imao od bojkota

(Danas, 26.09.2019)

u Srbistanu sve može, samo nek' je transparentno

Ne radi se tu ni o kakvom bojkotu izbora, već o bojkotu ovakvog vršenja vlasti od strane aktuelne kradikalske bande, koja privid svog legitimiteta gradi upravo na "izborima". Šta god da pričaju Vučić, Skot, Godfri, Mekalister, opozicija ili "opozicija", baš ta priča zapravo pokazuje da im nije svejedno ukoliko izbore bojkotuju neke od stranaka iz opozicije ili (nedajbože, pu! pu!!) - građani.

Bezobrazluk je standardno pozivanje na narod od strane domaćih i stranih političara, jer im je do naroda stalo koliko do lanjskog snega. Ili argata koji su među najjeftinijima na svetu. Bezobrazno je pozivati se na narod iako su te poruke upućene strankama, jer se ne radi o bojkotu od strane opozicionih partija već bojkotu od strane građana sa biračkim pravom, kojima je svih njih preko glave.

Baš kao što je to bilo 2012. sa Nevažećim listićima, kojih se bojao Tadić (i još uvek ima dnevne polucije na tu temu), tako se bojkota boji Vučić. Zašto? Zato što bivši ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot tu nešto "nije video", a očigledno da "ne vidi" ni sadašnji Entoni Godfri. Previše je tu "nevidenja" za ambasadore svetske supersile #1, koji su prošli standardnu diplomatsku/CIA oftalmološku obuku.

Izjava mister Skota je baš u stilu onog sumanutog plakata za koncert Saše Matića, na kome on gleda (...) kroz venecijanere na prozoru. U nešto.

Glupo, zar ne?

Kao, izbore bi da bojkotuje desničarska, nacionalistička, anti-EU/NATO opozicija, a na izbore bi da izađe ona opozicija koja je sve suprotno od toga i... blablasertruć. Pa neka bojkotuju, što su se "gospoda" toliko oko toga uzmuvala - eto odlične prilike za levičare, građaniste, pro-EU/NATO stranke, liberale, zelene, pa kada pošteno (...prc...) osvoje poslaničke mandate neka onda krenu u žestoku parlamentarnu borbu za rušenje Vučićevog režima, i to bez "nepoželjnih" koji su se predizborno "samolapotirali" bojkotom.
Ljubi ih (sve) baba...

Je li, oni to stvarno misle da se narod (oko koga se toliko ubiše od brige) kopča otpozadi?

Ponoviću još jedared:
Izbore ne bojkotuju samo partije, već i građani: Nevažećim listićima su bojkotovali prevarante koji su lagali da im je stalo do naroda, bojkotom će bojkotovati sistem koji je već dvesta godina nepromenjen i kao takav idealan za ucene spolja. Sada u preostalih nekoliko dana do izbora, treba videti koja od dve bojkot-varijante (ostati kod kuće, ili izaći i poništiti glasački listić pa tako dići broj glasova potreban da "opozicija" pređe cenzus) je bolnija po Vučićev režim i njegove supozitorije - i primeniti je.
O tome se radi, i zato tolika frka & silno "nevidenje".

***

I, šta sad da radimo?
Evo jedne od varijanti, koju je predlagao Braca (i ne samo on) u svojim "FB komentarima broj 10 i 12".

BOJKOT ILI NE (komentar #10, 11.06.2020)

Ko hoće da "pasivno bojkotuje" (sedi kući i ne ide na birališta) - neka, njegova stvar, stvar ličnog izbora. Ali, muka mi je više od glupih izgovora! Ne želiš da glasaš? U redu, bojkotuj i ćuti. Ćutao bih i ja, ne bih ovo pisao, al' ovi ga, brate, preteraše!
Sad je snimljen i spot sa najglupljim sloganom ikad: "da ne daš glas Vučiću, najbolje je da ne glasaš uopšte"?!!! Po trenutno važećem Zakonu o izborima, može na glasanje da izađe samo hiljadu ljudi i Veliki Respirator će osvojiti 99,99%. Njemu bi najlepše bilo da što manje ljudi poseti birališta! Taj spot nije jeftin. Kad su se već svi ovih dana raspričali o parama i ko je sve dobio i koliko od Njega, da pitamo onda i: Ko je platio ovaj spot o bojkotu?
Ja ne volim da slušam Micu Trofrtaljku i ostale frtaljke, pa ne ulazim u kafanu iz koje trešti "turbo-treš". I taj bojkot uopšte ne utiče na moj život. Ne sviđa mi se ponašanje prodavaca u nekoj prodavnici - mogu 'ladno da je bojkotujem i ne kupujem u njoj. Ne sviđaju mi se cena benzina i parkiranje - bojkotujem auto, vozim se biciklom i koristim taksi prevoz. Postoje načini da se izrazi nezadovoljstvo i bojkotuju situacije koje ne utiču na moj život, a možda dovedu i do poboljšanja.
Ali izbori? Hoćete da Ovaj vlada još pedeset godina? Ostanite kući i prespavajte narednih pedeset godina. Najebaće oni koji moraju da izađu iz stanova/kuća, idu na posao, u školu - "milion" je izgovora da se ne radi ništa (d'Ont, prelivanje glasova...) i ni jedan smislen, jer - Zakon.

I još nešto:
Partije koje bojkotuju nemaju kontrolore/članove biračkih odbora. Dakle, nemaju uvid u dešavanja i nemaju nikakve dokaze o eventualnim malverzacijama. Sva njihova moguća postizborna naricanja i optužbe za "krađe" i "bugarske vozove" padaju u vodu jer nije ih bilo na mestu dešavanja. Sa druge strane, da imaju nekog plana (i da imaju muda) ove stranke što izlaze na izbore i imaju članove biračkih odbora, trebalo bi da dva dana pred izbore izađu i glasno kažu: "Zagovaramo aktivni bojkot! Izađite i nemojte ni za nas da glasate! Odbijamo da sedimo u skupštinskim klupama sa "ovima"! A naši ljudi na biralištima će tačno da obaveste koliko je poništenih listića!"
Dakle: postoje miran i nemiran način promene. Ovo "nemiran" mi se trenutno ne sviđa i ne zagovaram ga, zna se šta to podrazumeva. Poslednji miran način pokušaja promene je poništavanje listića - ali markerom, da se "iz aviona vidi". Ako bi se opet pojavili "peglani listići" onda to znači da Vlast poziva na nemirne promene - to bi podrazumevalo i da Vesna Rakić Vodinelić ne izađe iz sale kad se "peglani" pojave, kao prošli put, nego da pokaže prstom i vikne: "PREVARA! Za ovo svima krivične prijave!" Da podsetim, Milošević je svojim ponašanjem izazvao '96-tu. I njega je "Evropa" tada podržavala, pa je posle dva meseca "okrenula ploču". Izazvao je i onaj oktobar. ON nije hteo mirnu promenu.

Zamislite sad da se u kutijama pojavi dva miliona nevažećih listića! Sve ove novoformirane njegove grupe bi ostale ispod 3%, a Veliki On bi pobedio sa jedva dvadesetak procenata! Da, tačno, pobedio bi, kao što će i sada uz bojkot, ali mnogo ubedljivije! Ali bi morali da se zamisle, jer u dva miliona zainteresovanih ima makar par stotina hiljada koji bi (možda) probali i nemirno.
Znam da je ova situacija teško zamisliva, naročito kad se krenulo u do sad neviđeno agresivnu kampanju ZA BOJKOT! Zbog te agresivnosti mi je sve još mutnije. Znam i da je narod "ubijen u pojam"... Što se mene tiče, ići ću da one svoje listove učinim nečitljivima, a ostali kako 'oće. I ne ubeđujte me u "ostanak kući". I to je smišljeno da niko ne bi Velikog Njega uznemiravao.

TAMNI VILAJET (komentar #12, 17.06.2020)

Poslednji put o izborima (mame mi!):

Za par dana ulazimo u "Tamni vilajet" - ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se (ko nije čit'o, šta mu ja tu mogu). Dakle, ko IZAĐE da glasa: šta god da uradi kao da je glasao za "Njega", po tvrdnjama bojkotaša. A "On" svakako pobeđuje kažu svi i, onda, čemu sve to. Ko BOJKOTUJE, smanjuje potreban cenzus i omogućuje da bez imalo muke, sa 3%, u sledećem sazivu skupštine budu monarhisti, rusi, nacisti, Čeda, Velja i ostala boranija i "kombi stranke".

Koja je korist ili šteta od oba?

"On" će svakako da bude u skupštini, ali jedna je slika kad oko njega postoji lažni privid "demokratije" (a ustvari svi njega slušaju) ili je "On" sâm i imamo sliku ogoljene despotske tiranije.

Glavni je problem u masovnosti koje NEMA!. Da postoji pet miliona koji precrtavaju ili pet miliona koji bojkotuju bilo bi neke koristi, ali se u ovom narodu "masovnost" ispoljava samo kad se nešto deli "džabe": sadnice, sendviči, "šumadijski čaj" za Novu godinu ili bilo šta drugo. Kad je neophodno mrdnuti dupe i uraditi nešto konkretno, bilo šta, nema ni "M" od "masovnosti"!

I opet dolazimo do onog: Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje!

Bratislav Rančić

***

Dakle - to je to po pitanju pro et contra bojkota ili izlaska na izbore.

Stranke opozicije - zajedno, one koje bojkotuju i one koje učestvuju na izborima - ako zaista žele promenu zla koje se ovde još uvek zove "sistem", a ne puku promenu vlasti (toga smo se barem siti i presiti nagledali u poslednjih 20 godina), morale su da pozovu sve svoje članove, one koji to nisu i naročito one koji i bez njih ne bi na izbore izašli, da ovoga puta dođu na biračka mesta i precrtaju glasački listić.

Da Gospodar Vučić ostane potpuno go, samo sa svojim poltronima Dačićem i Šešeljem.

I "nevidećim" ambasadorima.

Ali tog i takvog dogovora opozicije nije bilo i zato je ta varijanta izgubila na svom smislu. Na izbore neće izaći dovoljan broj "poništivača" i to neće sprečiti "opoziciju" da uđe u skupštinsku kafanu i stane pred skupštinsku blagajnu.

Neće, i ne zanosimo se više, baš kao što je dosta bilo zanošenja da će učešće na ovim kriminalnim "izborima" zaista nešto promeniti kod vlasti i onih koji je podržavaju spolja i iznutra.

Jedna od zaista debilnih izjava tokom kampanje, bila je ona o "učestvovanju na izborima kako bi se u parlamentu pravila partijska infrastruktura za naredne izbore". Takvu izjavu može da odvali samo ili potpuno politički neuka (bez ikakvog iskustva u takvom radu) ili potpuno politički i moralno korumpirana osoba. Partijska infrastruktura se pravi "na terenu", "u lokalu", svakodnevnim radom i aktivizmom kroz dokazivanje ispravnosti sopstvenih politika u praksi. Poslanički mandati sa tim nemaju ama baš nikakve veze, a priča kako se zapravo kroz poslaničke plate finansira taj terenski rad - u stvarnom životu ne dobija prelaznu ocenu. "Lokal" i "teren" te pare nikada nisu videli, niti će.

Skoro podjednako debilna je bila i kampanja pretnji i polivanja kiselinom građana (a ne političara) koji smatraju da na izbore treba izaći i glasati za neku od par opozicionih lista za koje je ipak malo teže poverovati da ih je potkupio Šizoje.
Problem opozicionih stranaka je i dalje u tome što su i jedni i drugi izgubili poverenje onih čije glasove svojataju ili ih za to moljakaju, baš kao što je problematično i njihovo igranje na kartu razočaranih Vučićevih glasača umesto na one koji godinama uopšte ne izlaze na glasanje.

No, to je njihov a ne naš problem.

Naš, tj. problem "običnih" građana je saučestvovanje u izbornom lopovluku, koji potom za sobom povlači i sve ostale lopovluke, i tako u nedogled, jedan za drugim "izborni" ciklus - i cirkus. Moralno je, i jedino razumno, u tome ni na koji način i ni po koju cenu ne učestvovati.

Ne saučestvovati.

Zbog kradikala - i zbog korone - preostala nam je samo jedna opcija za nedelju:

#ostanikodkuće

Ne zbog "ovih" ili "onih", već:
Zbog sebe.
Zbog svoje, naše dece.
Al' stvarno.

20/20

Ovih dana se na stranicama dnevnog lista Danas odvija zanimljiva (...ehm...) polemika između istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića, sa jedne, i poitičara Borisa Tadića, sa druge strane. Forma komunikacije: 20 pitanja (u rubrici "Lični stavovi") - 20 odgovora (autorski tekst u rubrici "Društvo"). Nebojša pita Borisa, Boris odgovara Nebojši.
Radi lakšeg praćenja toka svesti Q&A autorskih, ovde prenosim u originalnoj formi pitanja i odgovore (bez ostalih delova oba teksta, kao i komentare na njih), onako kako su objavljeni u Danasu.

1.

Odričeš li se višegodišnje kohabitacije s Koštunicom, kojom je praktično obesmišljeno insistiranje na otkrivanju političke pozadine ubistva dr Zorana Đinđića, na čemu je do poslednjeg dana insistirao advokat Srđa Popović?

Kohabitacija je posledica izborne volje građana. Odricanje od kohabitacije, kako ga Vi zamišljate, značilo bi ostavku svakog predsednika koji nije po volji vlade. Bilo bi korisno da razumete razliku između koalicije i kohabitacije. Istraga Đinđićevog ubistva nije bila u mojoj nadležnosti, a imala je moju punu političku podršku. Pojam političke pozadine ne postoji u pravnom sistemu nijedne države sveta, pa tako ni kao krivično delo. U tom smislu institucionalno je nemoguće sprovoditi "istragu političke pozadine".

2.

Odričeš li se "istorijskog pomirenja" sa Ivicom Dačićem i blanko aboliranja SPS-a od počinjenih zločina tezom o "dva bola" kojom ste frustraciju socijalista zbog gubitka Miloševića praktično izjednačili s bolom "demokrata" zbog ubistva Đinđića?!?

Alternativa koaliciji sa SPS-om je bilo prepuštanje države antievropskoj i šovinističkoj koaliciji Dačića, Šešelja i Koštunice. To znači da ta koalicija nije samo istorijsko pomirenje već i istorijska odbrana od prepuštanja Srbije u Šešeljeve ruke. Nikada nisam "izjednačavao bolove", a pogotovo ne Miloševića i Đinđića, već ih upravo razdvojio, ukazujući na to da svako ima svoj bol. Od osporavanja prava na bol političkom neistomišljeniku do ideje o neophodnosti njegove eliminacije je vrlo kratak put.

3.

Odričeš li se vlastitog osnivačkog udela u SNS-u i ekskluzivnog priznanja izrečenog u emisiji Nedjeljom u dva 28. oktobra 2012. da ste upravo vi pacifikovali čak i Srpsku radikalnu stranku njenim "reformisanjem", "evropeiziranjem" i "nacionalnim konsenzusom" koji ste uspostavili s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem?!

Jedini osnivač SNS-a je Tomislav Nikolić. Uostalom, demantovanje da sam ja "stvorio SNS" godinama izostaje od strane SNS-a, upravo jer su svesni da se tom laži efikasno diskredituje bivša vlast pred svojim glasačima. Naravno, na korist ove vlasti. Pacifikovanje SRS nije pitanje osnivanja SNS-a, već pobede evropskog puta kao dominantne opcije u Srbiji. A ta pobeda je dovela do toga da čak i kada te stranke dođu na vlast, makar deklarativno moraju da zadrže EU kao ključni strateški cilj. Složićete se da je to ipak bolja opcija, nego da je danas predsednik Srbije Šešelj, koji bi i formalno prekinuo proces evrointegracija i opet otvorio Pandorinu kutiju novih zločina protiv čovečnosti.

4.

Odričeš li se prodaje Naftne industrije Srbije Rusiji kao povlašćenom kupcu – odnosno činu ekonomske veleizdaje trajnim energetskim potčinjavanjem zemlje, što je ozvaničeno Međudržavnim ugovorom koji ste s Dimitrijem Medvedevim potpisali 24. decembra 2008?

Niko drugi nije bio zainteresovan za kupovinu NIS-a, a gubici koje smo imali od te kompanije i u finansijskom i ekološkom smislu umnogome prevazilaze gubitke koji proizilaze iz uslova pod kojima je prodata. Ipak, do poslednjeg trenutka sam se borio da se promene uslovi, ali oni su bili već dogovoreni od strane Koštuničinog tima pregovarača. I na kraju, čitav sporazum je morao biti ratifikovan u parlamentu u kom je ogromna većina podržavala takav sporazum. Čak i da DS nije glasala za njega, on bi svakako bio izglasan formiranjem nove većine.

5.

Odričeš li se takozvane reforme sudstva iz 2009, kojom je praktično razorena mreža sudova u zemlji a koja je, samo za obeštećenja nereizabranim sudijama, Srbiju koštala 44 miliona evra?

Ni reforma sudstva nije bila u mojoj nadležnosti. Slažem se da je napravljeno nekoliko značajnih grešaka, ali i uz sve te propuste tadašnje sudstvo je funkcionisalo mnogo bolje nego danas i dalo i neke istorijske rezultate. Recimo, u vreme tog tako kritikovanog sudstva, prvi put smo u Srbiji imali višedecenijske presude za organizovani kriminal i Srbija je prvi put ostvarivala i globalne rekorde u toj borbi. Za prevazilaženje mana takve reforme bilo je potrebno vreme. Nažalost, nakon 2012. smo umesto poboljšanja, imali katastrofalno urušavanje.

6.

Odričeš li se cinizma vaše vlasti prema nezavisnim regulatornim telima – posebno prema gospođi Verici Barać i njenim donkihotovskim nastojanjima da do sudskih razrešenja dovede 24 sporne privatizacije?

U vreme mojih mandata je prvi put i pokrenuta izgradnja regulatornih tela i nezavisnih institucija, tako da svakako nisam mogao da budem ciničan prema tome. I izgradnja institucija je proces koji zahteva vreme, jer se tiče i sveobuhvatnog procesa promene naše političke kulture. To su sve aspekti koji bi, duboko verujem, bili finalizovani u našem trećem mandatu. Inače, komisija koju je vodila Verica Barać uopšte nije bila regulatorno telo, kako to pogrešno ističete, već konsultativno telo Vlade RS. A od spornih privatizacija samo jedna se desila u vreme naše izvršne vlasti i imala je oslobađajući sudski epilog.

7.

Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o javnom informisanju, koji ste svojim ukazom potpisali avgusta 2009, kojim ste delimično suspendovali kritičku ulogu medija u društvu, kao i patentiranja tabloidnog blaćenja političkih neistomišljenika, koje poslednjih godina doživljava svoje metastaze?

Tabloidno blaćenje političkih neistomišljenika je patentirano davno pre mojih mandata, o čemu svedoči i tabloidna priprema Đinđićevog ubistva. U vreme mojih mandata takvi napadi su bili zapravo na istorijskom minimumu. Čak je mnogo više bilo tabloidnih obračuna unutar vlasti nego sa političkim protivnicima. A što se pomenutog zakona o informisanju tiče, ja sam ga uslovno potpisao i nikada nije zaživeo u praksi. Logički je neodrživa Vaša tvrdnja da je zakon koji nikada nije ni bio primenjen mogao da trasira put tabloidnom blaćenju političkih neistomišljenika. Za takav zaključak nije potrebna neka velika pamet.

8.

Odričeš li se izgradnje prvih mini-hidorelektrana na reci Vlasini i donošenja (još uvek aktuelne) Uredbe o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije iz 2009, kojim ste u korist povlašćenih proizvođača struje, a uz državne subvencije, ozvaničili ekocid nad našim rekama?

E, u slučaju izgradnje mini-hidroelektrana na reci Vlasini se apsolutno slažem sa Vama. Iako je uredbu koju ste pomenuli donela vlada, a ne ja, imam s tim u vezi političku odgovornost, jer je stranka koju sam vodio imala ključnu ulogu u toj vladi. Danas bih to pitanje otvorio u javnosti i zalagao se da se takvi projekti ne odbore, a pogotovo ne subvencionišu. Ni tada nisam to odobrio, niti sam bio upoznat sa katastrofalnim ekološkim posledicama takvih projekata, koji su tada, nažalost, bili trend u Evropi. Tek kasnije su se širom Evrope uvidele katastrofalne posledice po ekosisteme.

9.

Odričeš li se Mirka Cvetkovića, kao prvog premijera-fikusa koji je većinu sednica "svoje" Vlade održavao telefonski (mislim da nema potrebe navoditi ko se nalazio s druge strane telefona)?

Mirko Cvetković je vrhunski ekonomski ekspert Svetske banke i sam je donosio odluke kao premijer i nikada se u njih nisam mešao. Percepcija javnosti o njemu je uzrokovana njegovim otklonom prema javnim nastupima. Međutim, upravo ta činjenica da, za razliku od Ane Brnabić, nije bio medijski premijer, govori o tome da nije bio "fikus".

10.

Odričeš li se "kadrovskih službi" i svih "proverenih kadrova" na čelu javnih preduzeća, državnih institucija, instituta, fondova, agencija, nacionalnih parkova (na raspolaganju sam ako zatrebaju primeri), čime je otvoren put uzurpaciji i razgradnji institucija, odnosno partijsko-državnoj korupciji, čije metastaze takođe živimo danas?

Sistem kadriranja u javnim preduzećima je uspostavljen decenijama pre mojih mandata i deo je naše političke kulture, a promene u tom domenu zahtevaju vreme, a u ovom slučaju i jasnu parlamentarnu većinu, koju nikada nisam imao. S obzirom na našu kulturu, uspeh je bio što se o tome uopšte podigla svest o neophodnosti takve, pre svega kulturološke, a potom i ekonomske reforme.

11.

Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o političkim strankama iz 2009, kojim je zacementirana "aktuelna" oligarhija i praktično onemogućen politički pluralizam (mislim na skoro nemoguće uslove za osnivanje novih političkih stranaka)?

Vašu tvrdnju da je u našem mandatu zakonski otežano formiranje novih stranaka demantuje sadašnjost u kojoj se stranke osnivaju više nego ikada. A ako ste mislili na povećan broj potpisa potrebnih za osnivanje političke stranke, tu nema idealnog rešenja, jer je istovremeno potrebno pospešiti pluralizam, ali i njegov kvalitet, koji podrazumeva sprečavanje toga da se stranke osnivaju pod uslovima zanatskih radnji, jer bi to dovelo do njihovog bujanja, koje uništava kvalitet demokratije.

12.

Odričeš li se nesprovođenja zakona o poreklu imovine i neuspostavljanja transparentnih i institucionalno jasnih odnosa između političkih stranaka i tajkunsko-investitorskih centara moći?

Upravo obrnuto, ja sam bio inicijator zakona o poreklu imovine i insistirao da se u njegovom sprovođenju krene prvo od mene lično. Do 2012. nisam nikada imao većinsku podršku u parlamentu za takav zakon. Što se tiče tajkunsko-stranačkih odnosa, po dolasku na mesto predsednika DS-a sam prekinuo takvu dotadašnju saradnju. Zbog toga sam tokom oba mandata bio izložen napadima upravo tih centara moći, koji su sve vreme finansirali moje političke protivnike iz SRS, a potom i SNS. Podsećam Vas i da sam prvi javno zahtevao da se pronađe pravni osnov za suspenziju poslovanja tajkunskih firmi preko of-šor kompanija, što bi obezbedilo transparentniju poresku politiku prilikom velikih transakcija i s toga sam vršio javni pritisak da kompanija Miroslava Miškovića plati porez za prodaju Maksija, što se nikada pre toga nije desilo u takvim transakcijama. Tako da sam poslednji na političkoj sceni kome biste mogli da uputite ovakvu kritiku.

13.

Odričeš li se ekonomskog modela državnog subvencionisanja tzv. stranih investitora, kojim se diskriminiše domaći kapital, a radnici dovode u položaj u kom su obespravljeniji više no što su to bili čak i kmetovi u feudalizmu – što ste i "ozakonili" (još uvek aktuelnim) Zakonom o radu koji ste svojim ukazom proglasili 15. marta 2005!?

Prvo, tokom ove vlasti je donet novi Zakon o radu, kome od početka upućujem najsnažnije kritike. Ni zakon Koštuničine vlade iz 2005. nije bio idealan, ali i da ga nisam potpisao, većina koja ga je predložila bi mi ga vratila i tada bih morao da ga potpišem ili da otvorim nesagledivu institucionalnu krizu u državi. A slažem se da privilegovanje stranih investitora subvencionisanjem nije pravedno u kontekstu činjenice da takve subvencije nisu dobijali i domaći investitori. Međutim, takav model je bio neophodan zbog dovođenja visokotehnoloških investicija u Srbiju, bez kojih nema viših stopa rasta i ubrzanog podizanja životnog standarda građana.

14.

Odričeš li se (još uvek aktuelnog) Zakona o prinudnom izvršenju koji ste svojim ukazom proglasili 5. maja 2011, kojim su građani Republike Srbije i njihova imovina praktično isporučeni zlovolji, odnosno zverstvima privatnih izvršitelja?

Do kraja mog mandata primena zakona o izvršitelja nije ni zaživela i svakako bi nakon 2012. godine, nakon suočavanja sa ovakvim efektima, zahtevao njegovu promenu.

15.

Odričeš li se suspendovanja unutarstranačke demokratije i sopstvenog "principa" po kom diktatura u stranci vodi do demokratije u državi – kao i (zlo)upotrebe funkcije predsednika Republike u izbornim kampanjama vlastite stranke (što poslednjih godina takođe doživljava svoje metastaze)?

Prvi sam predsednik DS koji je inicirao da se uvede neposredno glasanje svih članova stranke za najviše stranačke funkcije. Međutim, uprkos toj statutarnoj mogućnosti, predsedništvo je demokratskim glasanjem odbilo da se takvi izbori održe te 2010. godine. To samo po sebi opovrgava Vašu tezu o tome da sam suspendovao unutarstranačku demokratiju. Taj model neposrednog glasanja su odbili i Đilas i Pajtić nakon 2012. i tek je primenjen izborom Dragana Šutanovca. U kampanji 2012. godine nisam ni bio na mestu predsednika države, tako da nisam ni mogao da imam funkcionersku kampanju koju mi pripisujete. Što se tiče mog navodnog principa koji pominjete, nikada ništa slično nisam ni rekao ni pomislio i izneli ste notornu laž.

16.

Odričeš li se obesmišljavanja priče o borbi protiv sukoba interesa i vlastitih kadrova – recimo Boška Ristića kao DS-ovog predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe koji je, pred izbore 2012, u vlastitom posedu imao čak pet javnih funkcija?

Potpuno se slažem da je koncentracija javnih funkcija politička zloupotreba i takve anomalije su, nažalost, uvek bile i ostale prisutne. I to je deo naše političke kulture koja mora da se menja. Snosim svoj deo odgovornosti što to nije urađeno u vreme mog mandata.

17.

Odričeš li se Vuka Jeremića i njegove ratoborne diplomatije prema regionu, odnosno državnog pokroviteljstva nad Miladinom Kovačevićem nakon prebijanja američkog studenta Brajana Štajnhauera, baš kao i vašeg ministra Velimira Ilića, političkog pajtosa Milorada Dodika i ostalih političkih siledžija koji nikad nisu naišli na vašu jasnu institucionalnu osudu. Naprotiv!

18.

Odričeš li se Jelene Trivan?

19.

Odričeš li se Nebojše Krstića?

Uvek sam javno govorio o svojim kadrovskim greškama, za razliku od svih drugih, koji o tome nikada nisu govorili, a imali su ih i više nego ja. Te kadrovske greške bi svakako bile ispravljene da smo pobedili na izborima 2012. Što se tiče Dodika i Ilića, oni nikada nisu bili moji kadrovski ili ljudski izbori. Dodik je bio izbor građana Republike Srpske, a ja sam imao i ustavnu obavezu da sa njim sarađujem. A Velimir Ilić nije bio moj koalicioni partner, već Koštuničin.

20.

Ako se svega ovoga odreknete - šta će vam uopšte preostati, gospodine Kluni?!

Na ovo pitanje bih mogao da Vam opširno odgovorim ukazujući na velike uspehe koje smo postigli, ali ako biste pitali mene. A budući da ste ovaj put to pitanje postavili "gospodinu Kluniju", ne bih da odgovaram u njegovo ime. Usput, pristojnost je pitanje elementarne socijalne estetike.

Danas

- 02.06.2020. Nebojša Milenković:Dvadeset pitanja za kineskog Klunija

- 06.06.2020. Boris Tadić: Dvadeset odgovora na dvadeset Nebojšinih pitanja

***

Komentari na oba teksta se množe iz minuta u minut, kako na stranicama Danasa tako i na najpoznatijoj srpskoj tarabi (Fejsbuk). Kako god, ubeđen sam da svako od nas (pa i oni koji pročitaju ovaj blogpost) ima sopstvenih 20 odgovora na 20 odgovora. I bezbroj pitanja, pride.

Jer, u pitanju je elementarno poimanje stvarnosti, istine, i naročito sopstvene odgovornosti, kao preduslov svake pristojnosti.