Mamac iz kinder jajeta

Ko o čemu, čaršija o... mizoginiji, ovog puta.
Neke stvari treba podrobnije pojasniti, naročito u društvu poput našeg, koje u sve većoj meri "misli" da je život stvarniji na mreži nego na ulici. Na to slobodno možete dodati omiljeni palanački običaj "frljanja" stranim rečima i izrazima čije stvarno značenje i primenu, činjenično i u praksi lako dokazivo, ovde zna zaista mali broj ljudi.
Elem, ovoga puta je na tapetu karikatura Dušana Petričića.

Ne nasedajte na spinove iz kuhinje Bebe Popovića o "mizoginim" karikaturama Petričića i Coraxa. To je samo najnovija smrdljiva bomba koju vam je ubacio u šesnaesterac.

Na "ždrijebu" prilikom formiranja kriznog štaba, pre uvođenja vanrednog stanja, dr Darija Kisić Tepavčević (u daljem tekstu DKT) je izvukla kinder jaje u kome je bio papirić sa sledećom porukom:
- Ti ćeš da se "prepakuješ" kako bi smo mogli da im podmetnemo mizoginiju svaki put kada nas uhvate u laži ili nepoznavanju matematike za prvi osnovne. I tačka.

Decoy, što bi se na engleskom reklo.

Mamac.

Varalica.

Koristili su kinder jaja, jer kineski kolačići sudbine previše asociraju na - sudbinu.
Lučonoša, šampionka u toj kategoriji poznata i kao Zorka Koridorka, veoma je lukavo nestala ispod radarskog horizonta čim je krenulo kradikalsko korona-ludilo, povukla se u senku odakle vreba budućnost: da li da krene sa pranjem biografije - odmah ili sad. Neko je to morao da nasledi, preuzme ulogu zeca; neko podjednako željan tantijema, dovoljno beskrupulozan a povoljno jeftiniji - za pomenutu ulogu. I zato... neka se DKT spremi da sa klupe za rezerve utrči na teren.

Znaju oni vrlo dobro koliko su "građanisti" osetljivi po pitanju balkanoidnog šoferskog pogleda na žene i njihovo "mesto" u društvu. Dovoljno je da samo jednom neko vikne "vuk!", bilo gde na društvenim mrežama, i eto instant lavine copy/paste zabrinutih komentatora. A ako ovi antiprotivni i ne odreaguju baš odmah, uvek je tu neko od dežurnih botova sa lažnim profilima da ih podseti kako da "razmišljaju". Ubaciš par puta Vučića, izdaju i Kosovo, 5G i maske, pa onda tras - mizoginija!

Moguće je da, čak, ponekad i ne sačekaju na botove - ako im se žuri da plasiraju tu priču. U tom slučaju na scenu stupaju njihovi pitbuli Đuka, Vučićević i DJŽex koji lično krenu sa balavljenjem o mizoginiji po Informeru, Pinku i Hepiju. Kao, čitaju tvitove i fejsbuk statuse mrzitelja lika&dela Gospodara Zaraze, Srbije i srpskog naroda u celini celosti.
Ako vam i dalje nije jasna ova matrica, koju primenjuju i u ostalim situacijama, setite se scene iz filma "Mi nismo anđeli", kada Branka Katić, naslonjena na zid preko puta garaže "Obilićev venac" pali cigaretu i kroz zube "viče":
Silovanje!

Vuk!

Mizoginija!

Nažalost, ne baš mali broj komentara (i naročito "komentara") na objave oblepljene etiketom mizoginosti, zaista se može svrstati u kategoriju ogavnih - ako već ne među zakonski kažnjive. Ali, na to su i računali, jer nisu bitni komentari već ono koje komentarišu - zar ne? Pa naravno, nije kriv silovatelj već "ona, što se izazivala".
Problem je što karikaturista, koji kritikuje vlast (koja se uporno izaziva da bude kritikovana), nikako nije silovatelj već žrtva koja pokušava da se odbrani - kako u svoje, tako i u ime svih nas.
Btw. samo pozivanje na mizoginost karikaturista na temu DTK mamaca za skretanje pažnje sa stvarnih problema (u čemu ona svakako nije preterano uspešna, jer je i sama deo problema) na samom (klizećem) startu je pogrešno, jer se oni - takvi - mogu podvesti pod seksističke a ne mizogine. Razlika je više suštinske nego formalne prirode, i to bi morao da zna svako ko poteže tu argumentaciju. Samo, ako to zna, onda bi morao da zna i da od toga nema ni trunke u Petričićevim i Coraxovim karikaturama, ili ozbiljnim analizama tehologije sluđivanja narodnih masa koje sprovodi kradikalska vlast.
Mizoginija:
Netrpeljivost, prezir, mržnja ili predrasude prema ženama. Najčešće se ispoljava u vidu muških predrasuda, odnosno muškog šovinizma ili seksizma, usmerenog prema ženama, odnosno protiv žena. Sam pojam mizoginije je širok i takođe može označavati i oblik paranoidne fiksacije vezane za "stvar" koja je istovremeno predmet mržnje i ljubavi. Iako prvenstveno personalna patološka pojava, mizoginija može biti i organizovana, institucionalna mržnja, neprijateljstvo i nasilje nad ženama u nekom društvu u kome preovladavaju polni stereotipi. Mizoginija se najčešće ispoljava na personalnom, pojedinačnom nivou, osim u sredinama gde se gaji kao "zli blizanac" seksizma. 
Seksizam:
Diskriminaciju suprotnog pola (najčešće ženskog) i presuđivanje stereotipnim gledanjem na muškarce i žene na osnovu polnih karakteristika; verovanje ili stav da je jedan od polova inferioran, manje sposoban i samim tim manje vredan u odnosu na drugi. Odnosi se na mržnju ili predrasude ka bilo kom polu (mizoginija tj. mizandrija). Iz seksizma proizilazi i polna diskriminacija (on da brani, ona da rađa i slične idiotarije). Seksizam se pre može svrstati u kolektivne sportove, jer se (za razliku od mizoginije) češće upražnjava u grupama koje ne moraju neizostavno biti mizogine. Dovoljno je da budu pijane ili poluobrazovane.
Mizoginija zgodno dođe kao etiketa kada nekoga treba proglasiti nenormalnim, ludim... zato što ne voli Predsednika i njegovu dvorsku kamarilu. Drugim rečima - stanje vanredno. Ali zato seksizam, e to je već nešto drugo - to je tradicija, folklor, normalno ponašanje - stanje redovno.
Međutim, sa seksizmom ide još jedna, nikako zanemarljiva činjenica...
U svojoj definiciji fašizacije jednog društva, datoj u 14 tačaka, dr Lorens Brit kaže:
#5 Vlasti fašističkih režima se trude da u njima skoro isključivo dominiraju muškarci. U takvim sredinama, tradicionalne uloge polova su još rigidnije. Razvod, abortus i homoseksualnost su pod presijom, a država se predstavlja kao vrhovni čuvar institucije porodice.
Noam Čomski, kada nabraja 10 strategija manipulacije, na prvo mesto stavlja preusmeravanje pažnje:
#1 Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.
Spojite #5 Lorensa Brita sa #1 Noama Čomskog, i biće vam sve jasno. Konačno.
Oni svoje osobine spočitavaju, projektuju na svoje kritičare, što je standardna karakteristika šizofrenije - od pojedinaca do kolektiviteta, od manjih grupa poput partija do društva u celini.
Eto.

***

Ova, najnovija Petričićeva karikatura oslikava stanje i povod zašto postoji apel-lista lekara (i ostalih koji je podržavaju) "Ujedinjeni protiv kovida", ali i razlog - zbog koga. Na njoj nedostaje još samo On - stvarni razlog svemu. U stvari, možda Gospodar Zaraze i jeste na karikaturi, sakriven u mraku bekstejdža, iza zavese odakle upravlja svojim lutkama i mamcima, varalicama. U sve većoj panici, jer je publika konačno počela da reaguje na njegovu očajnu poslednju predstavu. I to ne onako kako je planirao.

Nema tu mesta nikakvom "da, ali..."
Ali-kaida je odavno provaljena, i te "aštaćemoističke" fore više ne pale.

Ne nasedajte, da se ne ponavljamo više.

Đura nam nikada neće oprostiti što nas je tukao.

Aštaćemoizam, ijatebizam i tićemikažešizam

- Da li je, po Vama, normalno ovo što Vi i Vaša vlast radite?
- Prvo bih da dodam... A šta ćemo sa... Vi, gospodo iz... Samo nemoj ti da mi...

Whataboutism ("aštaćemoizam") je bila omiljena sovjetska taktika skretanja fokusa dijaloga sa glavne teme, izbegavanje davanja odgovora na kritiku potkrepljenu činjenicama, podmetanje drugih tema (izmišljenih ili stvarnih, podjednako) o kojima se u tom trenutku ne vodi razgovor, kao i izbegavanje odgovora direktnim napadom na sagovornika (tzv. tu quoque ili ad hominem). Ovu taktiku je osmislila i razvila sovjetska propagandna mašinerija tokom hladnog rata kao odgovor na američku foru "moralizma" kao opravdanja za sve i svašta - uglavnom za svašta.
U javnom i svakodnevnom govoru, na svaku kritiku upućenu Sovjetskom savezu odgovarano je optužbom za moralno licemerje onoga ko kritikuje (najčešće SAD).

Dobro pripremljen javni nastup laika vičnog govorništvu, može čak i stručnjaka u sopstvenoj profesiji izludeti i zbuniti pukim rafalnim ispaljivanjem gomila budalaština koje nemaju ama baš nikakvu vezu sa temom razgovora. Snagu ove sovjetske taktike za odvraćanje od davanja odgovora primetile su i primenile kolege sa druge strane "Bare", što se najbolje moglo videti u ponašanju Niksonove administracije tokom afere Votergejt. Američki predsednik Ričard Nikson je na prozivke o laganju i korupciji odgovarao kao da ga je za nastupe spremao lično direktor KGB-a. Evidentno, Niksonu se - kao neopevanom profesionalnom lažovu - posebno dopadala ova taktika "moralnog revizionizma" tj. svojevrsna "moralna uravnilovka" uperena na neki detalj iz lične prošlosti svakog njegovog kritičara, pomoću koje je gađano pravo istog da upućuje kritike.
Kada nema drugih argumenata kojima bi se odbranio od kritike, uvežbani whataboutista će posegnuti za standardnim frazama poput "dva loša daju dobro", mešaće babe i žabe, ili će jednostavno slagati. Što je takav "odgovor" bio luđi, besmisleniji - to bolje. Na svako dalje insistiranje, postajao je sve glasniji, kako bi suparnika konačno prisilio da odustane od dalje kritike.

No, vratimo se na izvorne (umesto izvoznih) primere ove taktike:

- Ko je dao nalog da se pusti gas u pozorištu prilikom antiterorističke akcije u Moskvi, kada je dosta civila stradalo upravo zbog takvog karaktera operacije?

- A šta ćemo sa indijancima koje ste skoro istrebili?

- Ko je ubio novinarku Politkovsku?

- A šta ćemo sa crncima, koje i danas u Americi tretirate kao robove?

- Da li je Kremlj umešan u hakerske upade tokom predizborne kampanje u SAD 2016. godine?

- Amerika je najveća fašistička zemlja, koja glumi svetskog policajca..

Propagandna mašinerija savremene Rusije i danas obilato koristi ovaj bezobrazluk, shodno prilikama i potrebama.

Ovu taktiku danas upražnjavaju kradikali, skloni ubrzanom slobodnom padu, tako što na opravdane prozivke za bezakonje i ludilo horski odgovaraju na način kao da su bili najbolji učenici KGB škole vrdanja dupetom na električnoj stolici - ili makar poligrafu. Dosadašnju ali-kaida praksu ("da, ali...") upotpunili su aštaćemoizmima širokog spektra, mada sve slabijeg dejstva na publiku.
Domaća, srbistanska verzija sovjetskog "aštaćemoizma" može se prepoznati u ovdašnjim tradicionalno konzumiranim taktikama koje se ukratko daju opisati kao "i ja tebi" (ijatebizam) i naročito omiljena "ti će mi kažeš" (tićemikažešizam).

Evo jednog od najnovijih primera kulture "argumentovanog" dijaloga:

Sergej Trifunović

• Ostavka osobe koja vrši funkciju ministra zdravstva, koja je sumnjičena da je radila za Zemunski klan, te naposletku dozvoljava ovakve pizdarije. Zlatibore Lončare: jasno je da nemaš obraza ni savesti, ostavka je ljudski minimum.

Zlatibor Lončar

• Sergej Trifunović je nezadovoljan medicinom i to čovek može da razume, ali mora da shvati da medicina nije svemoćna. Ona može da nešto sa 4 centimetara poveća na 7. Ali na 14, koliko bi on želeo, to ne može! Pa, nije dotle došla medicina. E, odatle idu svi problemi.

Dragoljub Žarković

• Već imamo poligraf a sad je vreme da pri svakom domu zdravlja imamo i kurograf i da prvi aparat pusti u rad ministar Zlatibor Lončar.

Ministar Lončar kao da živi u onoj masnoj narodnoj izreci, koja kaže "što ti veća funkcija, to ti veći... santimetri". Čini se da je upravo tako, u njegovim očima.

Javni nastupi Aleksandra Vučića, u svakoj prilici i bez izuzetka, klasičan su primer praktikovanja spomenute taktike izbegavanja odgovora na pitanja podmetanjem drugih tema, upadicama, teatralnom gestikulacijom, kontrapitanjima i ličnim napadima na sagovornike ili novinare. Pa čak i bezočnim laganjem, kad zatreba. Takve tipove publika (provereno) voli, uvek čuje i pamti reči onog ko je glasniji i nameće se konstantnim privlačenjem kamere na svoje lice.

Gleda, ali ne vidi. Čuje, ali ne sluša. Čita, a ne razume ama baš ništa.

Baš kako treba.

OK, ali... 

A šta ćemo sa...

A, ne. Nećete me zajebati na tu foru.

Gospodo Đuriću, Vesiću, Lončar, Stefanoviću i ostala bratijo - nije vam ovo SNS inkubator kadrova pa da se pravite blesavi i ne dajete odgovor na svako pitanje koje vam postavimo, kao da ste vi predsednik države a ne svi-ga-ovde-znamo ko.

Previše je onih u Srbiji danas koji nikako da prežale što je odgovor na rezoluciju Informbiroa bio takav kakav je bio, a ne dijametralno suprotan. Što umesto "epohalnog NE", nije bilo epohalnog skidanja gaća pred SSSR. No, bez obzira na to, ovde i dalje ima Luka Labana, braće Čvorović i njihovih naslednika na tone, kojima je staljinizam u krvi neizlečiv.

Što bi rekli oni neuki među nama - "to im je u genocidu".

Šta nam preostaje, ukoliko se nađemo u situaciji da nas sagovornik "gađa" ovom taktikom?
Postoji nekoliko načina za odbranu od ovog bezobrazluka:
1. sagovornika opomenite da ne nasedate na njegovu igru
2. ne dopustite mu da vas "izbaci iz koloseka", on najverovatnije izvrće činjenice u sopstvenu korist
3. ne pravite od njega sveca zla nazivajući ga neprijateljem dobra - on, jednostavno, pokušava da vas zbuni činjenicama koje su od malog ili nikakvog značaja za temu razgovora; držite se osnovne teme - npr. kada vas napadne za neku vašu grešku, odgovorite: "Da, to je zaista bio loš potez. Ali kako to opravdava vašu nameru da i vi radite takve stvari?"
I nikada se ne spuštajte na njegov nivo. Ali baš nikada i ni po koju cenu. On upravo to gorljivo čeka.

***

OK, ali... a šta ćemo sa onima kojima ovo nije u krvi?

Ne možete sve najuriti, istrebiti ili učlaniti u Veliku Partiju.

Neće moći.

- Whataboutism (Wikipedia)
- Tu quoque (Wikipedia)
- A guide to Russian propaganda, part 2: Whataboutism (Euromaidan press, 2016)
- Whataboutism (The Economist, 2008)
- Russian whataboutism vs. American moralism (Russia Direct, 2014)
- Zorana Mihajlović: Laban se izvinio, a gde su ostala izvinjenja? (Insajder/N1, 2017)

plus:
- Ministar Lončar uništio Trifunovića: Medicina nije svemoćna! Može da sa 4 poveća na 7 cm, ali ne i na 14, koliko bi on želeo! (Alo!, 2019)
- LONČAR POKOPAO TRIFUNOVIĆA NIKAD JAČE: Medicina može da poveća sa 4 na 7 cm, ALI NE I NA 14, KOLIKO BI ON ŽELEO! (Informer, 2019)
- Lončar reagovao na provokacije Sergeja Trifunovića: Medicina nije svemoćna, ne može da poveća sa 4 na 14 cm koliko bi on to hteo (Telegraf, 2019)
- Zlatibor Lončar: Sergej Trifunović mora da shvati da medicina nije svemoćna i da može da sa 4 poveća na 7 cm, ali ne i na 14, koliko bi on želeo (Nova srpska politička misao, 2019)

Kakve bre veze imaju Trifunovićevi santimi sa Vučićevim kliconosnim desantom na bolesnu decu...
Ama baš nikakve, što i jeste suština aštaćemoizma i ostalih bullshit fora.
Kapirate?