Pa kako sad?

Ivica Dačić je konačno saznao za današnji tajni sastanak vlasti i opozicije...

mesto: Fakultet političkih nauka u Beogradu

vreme: utorak 30. jul 2019.

tema: izborni uslovi (čitaj: pobiće nas oni iz EU ako bude bojkota)

vlast: dr Nebojša iz Beograda i stranački zamrznut Đuka od Lutrije

opozicija: Đitler i Lutanovac

civilni sektor: Sonja eeeee Šliht

kontrola pregovaračkog procesa: CeSID

moderator: Fond za otvoreno društvo (sic!)

publika: nema, bio je to tajni zatvoreni sastanak o kome su mediji izvestili još pre početka

Danas: Zatvoreni sastanak vlasti i opozicije na FPN - priprema za dijalog o izbornim uslovima

N1: Zatvoreni sastanak vlasti i opozicije na FPN

Blic: Opozicija i vlast tri sata iza zatvorenih vrata

RTS: Zatvoreni sastanak vlasti i opozicije na FPN-u

Alo!: Sastanak vlasti i opozicije pošao po Zlu! Novinari N1 upali u zgradu Fakulteta!

Sve go reprezentativni očin do očina, baš kao i medijsko izveštavanje.

Zbog njih takvih će čak i glasači SNS u bojkot.

A SPS-a ako se sete, sete...

... i kud baš na FPN da se zatvoreno susretnu, a studenta generacije da ne pozovu?

Razgraničenje

More, druže Mojsije, jebe se tebi što Srbija nema Crveno more koje bi predsednik Vučić razgraničio.

Patrijarh Pavle Vučić & kalemar-akademik Dobrica Vučić 👍👍 it.

Zombie dance

Socijalistička partija Srbije nakon 2000. godine nije niti jednog jedinog trenutka bila "nužno zlo", "koalicioni kapacitet" ili neminovna "kolateralna šteta", kako to u poslednje vreme opet mantraju neki vajni opozicionari u Srbistanu.

Sve to, pobrojano, bili smo i ostali svi mi - njima.
Oni jedva čekaju, sanjaju dan kada će se u velikom stilu vratiti na tron i svima se najebati majke milosne za sve ono što su morali da "trpe". Neki od njih to otvoreno, bez skrivanja govore godinama unazad, i najozbiljnije misle danas, ovog trenutka dok čitate, za nekim stolom gde se odlučuje daleko više toga nego na Andrićevom vencu, u Nemanjinoj ili Skupštini.
Naravno da i kod njih ima svađa, neplaniranih istupa, soliranja i preleta, ali to se u najvećoj meri nikada ne sazna, za raziku od drugih "stranaka". Oni savršeno dobro znaju šta duguju jedni drugima i to je ono što ih i dalje veže da ostanu zajedno. Njihove porodične svađe ostaju iza zatvorenih vrata i spuštenih zavesa; kroz debele zidove utvrđenih komiteta širom Srbije ne čuje se ništa, komšije ne prijavljuju nikakvu buku ili porodično nasilje, mogu samo pod prozor da im pljunu.
Sa druge strane, "ovi" u opoziciji što bi trenutno da nadjašu "one" na vlasti samo neka se i dalje prave blesavi, u potaji računaju na još jedan prevratnički potez Miloševićevih nacionalsocijalista, sa kojima su već bili u koaliciji. Neki od njih su bili i partijski drugovi sa espeesovcima, u ona "preddemokratska" vremena. Da se ne zaboravi.
To Zlo je preživelo Miloševića i Miru, Šešelja, nadživelo Koštunicu, Tadića i Đilasa, preživeće i Vučića. A kad se većina sadašnjih kradikala vrati kući, u SPS odakle su planski natenane bili ubačeni baš kao i onomad u DSS i DS - pušićemo se svi. Takva će biti cena "pobede" opozicije (...) nad Vučićem - ili nad sobom; isto nam je to, kada je SPS u pitanju
Koalicioni kapacitet je za malu decu. Moć je ono što se jedino računa, a ovi u SPS - ako ništa drugo - to odlično znaju da koriste.
Najebaćemo, svi ćemo najebati.

Opet.
Jer, tako (nam) treba.

Zombi ples,
gde Ben i Beti
cupkaju u mestu
i ne znoje se,
za sve ih zabole
jer su odavno mrtvi.
Zombi ples,

niko ni da mrdne.

The Cramps - Zombie dance
(Songs The Lord Taught Us, 1980)

Alisa

Alisa u Zemlji Čuda:

Upadne u zečju rupu.

Čas se smanji, čas poveća.

Pukne 2 miliona dolara za kampanju Hilari Klinton.

Angažuje Tonija Blera za savetnika.

Čestita Erdoganu izbornu pobedu u Istanbulu, pre završetka brojanja glasova.

Ne može da odlepi prste imitirajući Merkelovu, za čije prkno ima zelepljene otečene usne.

Ne odvaja se od Kurca.

Arapska braća.

Novi američki ambasador u Srbiji je Kajl Skat.

Putin mu u Moskvi pokaže kako daviti kera tamošnjeg a da ostane živ.

Muva se sa crvenom Kraljicom Srce.

Šešelj u Hagu, zločinac.

Čiča Toma, Slina iz Beograda, Bata Santos, Siniša Malev & Co. imaju lažne diplome i doktorate.

Policija izbije brata.

Bratu ukrali ličnu kartu pa otvorili lopovsku firmu na njegovo ime.

Od gej parade pobegne u Tekiju "da radi".

Predsednik vlade i partije.

Prosečna plata u Zemlji Čuda biće 500 evra do kraja godine!

Preživi atentate za koje i ne zna da su bili organizovani, pohapsi atetatore a ne zna ko ih je organizovao.

Ne zna ko je kriv za pad vojnog helikoptera, smrt bebe i posade.

Babić direktor Koridora Srbije.

Martinović poslanik radikala.

Dodo Dodik.

Zatrpa zečju rupu, betonira otvore za kišnu kanalizaciju.

Poplave.

Alisa u Zemlji iza ogledala:

Gleda se do besvesti u ogledalu i divi sebi, pa propadne kroz njega.

Naduje se kao balon, i ne pušta više.

Tramp pobedi u SAD.

Džonson postane britanski premijer.

Erdogan pukne na izborima u Istanbulu.

Merkelova ga otrese, a on se pravi da je nikada po prvi put u istoriji nije poznavao.

Ne poznaje Kurca.

Kineska braća.

Odlazeći američki ambasador u Srbiji je Kajl Skot.

Putin u Beogradu odbije da sa sobom u Rusiju povede Pašu, poklonjenog kera ovdašnjeg.

Riknula Mira Marković.

Šešelj iz Haga, dežurno pseto koje besomučno ujeda redom svakoga ko popreko pogleda Alisu.

Čiča Toma, Slina iz Beograda, Bata Santos, Siniša Malev & Co. imaju lažne diplome i doktorate.

Brat izbije policiju.

Brat krade redom lične karte pa sa svojom ekipom organizuje glasanje na izborima.

Dovede "gej" premijerku, ne zna gde je Tekija.

Predsednik svega.

Prosečna plata u Zemlji Iza Ogledala biće 500 evra do kraja godine!

Preživi atentate za koje i ne zna da su bili organizovani, pohapsi atetatore a ne zna ko ih je organizovao.

Niko nije kriv za pad vojnog helikoptera, smrt bebe i posade.

Babić direktor Naplatnih rampi Srbije.

Martinović poslanik kradikala.

Dodo Dodik.

Razbije ogledalo.

Sedam godina nesreće.

Nije ni Alisa lud, već je njegova realnost drugačija od naše.

"Realnost nije ono što ti vidiš oko sebe, Vinstone, već ono što ti Partija kaže. Sve ostalo ne postoji. Kada to konačno shvatiš, bićeš izlečen od neljubavi prema Velikom Bratu" reče O'Brajen.

Lopovi i naročito kleptomani imaju sopstvenu realnost, u kojoj ne čine ništa loše.

Za to vreme, običan čovek - koga ti isti lopovi časte etiketom "tranzicionog luzera" - besomučno glasa za njih a da više i ne zna ne samo zašto, već i da je uopšte glasao. Eto, doći će nam i stranci, dokazati da nema nikakvih mućki u Zemlji Čuda Iza Ogledala, 

Doći će s onu stranu stvarnosti, u Apsurdistan.

Pre bi se reklo - u Apsanu.

Dobrodošli.

Bolje nas (ne) našli.

Leteći cirkus Željka Mitrovića

Džon Kliz i ostali iz ekipe Pajtonovaca su se, kako je to u odeljku "Komnetar" objavio hrvatski portal Net.hr, nosili mišlju da ožive serijal "Leteći cirkus Montija Pajtona" i krenu u snimanje novih, savremenih epizoda. Odustali su od toga jer, po njihovim rečima, to više ne bi bila parodija - već dokumentarac.
To je pogrešno viđenje stvari.

Danas bi ih Željko Mitrović, po svom ustaljenom običaju, garantovano tužio za kršenje autorskih prava tvrdeći da mu kradu ideje iz njegovog dezinformativno-propagandnog desetominutnog programa koji je hiperinventivno nazvao "Minut, dva".

Mitrovićeve "vesti" su prerasle sve varijante teatra apsurda i postale čist teatar mržnje, po staroj dobroj, uvežbanoj i u novo ruho upakovanoj formuli iz staljinističkih vremena. Po svom običaju, plagijator ŽM je maznuo čak i naziv tog svog "programa" - od Džordža Orvela.
Dva minuta mržnje (Two Minutes Hate) je naziv javnog rituala koji EngSoc vlast svakodnevno organizuje u Okeaniji, jednoj od tri supersile Orvelovog sveta "1984". Tada se građani - ali samo članovi tzv. Spoljašnje partije (obaveza ne važi za one u vrhu, iz tzv. Unutrašnje partije), bez Prolova kojih je najviše, ali smatrani su za neumne pa time i beskorisne - okupljaju ispred javnih telekrana, na svojim radnim mestima ili na ulici, i gledaju slike državnog neprijatelja #1 i izdajnika Emanuela Goldštajna, njegovih saučesnika, kao i vojnika dvaju neprijateljskih superdržava (Evrazije i Istazije). Cilj tog programa je da se u dva minuta emocije onih koji gledaju iz potpune ravnodušnosti preobrate u agresivni izliv mržnje prema onima čije likove gledaju. Svrha dnevnog rituala Dva minuta mržnje je ista kao i onog godišnjeg, koji traje nedelju dana i nazvan je Sedmica mržnje.

Cilj je sledeći: kanalisanje ličnih frustracija i nezadovoljstva širokih delova društva prema poželjnom unutrašnjem (izdajnici) i spoljašnjem (sile) neprijatelju radi otklanjanja opasnosti po režim. Tako se podsvesno eliminiše i mogućnost pojave Zlomisli kod članova Partije, koji su po nju uvek opasniji od onih spolja.

Dakle, Dva minuta mržnje su namenjeni striktno članovima Partije.

To treba uvek imati na umu kada povlačimo paralelu sa Srbijom, jer se preko naprednjačkih propagandnih glasila zapravo širi poruka o tome da smo svi članovi Partije - zato što smo smo Srbi. Dobro, osim izdajnika, stranih plaćenika i ološa, šačice ludaka koji mrze svoju Partiju. Pardon - zemlju.
Jer Srbija = Partija.

Orvel kaže:

• Užas Dvominutne mržnje ne leži u činjenici da su svi bili u obavezi da u njoj učestvuju, već suprotno - u tome da je bilo nemoguće izbeći tu obavezu.

Kada masovna histerija doživi potpuni klimaks u drugom minutu, buka sa ekrana i vrištanje onih koji gledaju postanu jedan kovitlac obostranog ludila, sve se u 2:00 prekida pojavom lika Velikog Brata na telekranu, što izaziva trenutno olakšanje svih prisutnih, opšti izliv sreće i ljubavi prema Zaštitniku koji ih u poslednji čas spašava od neprijatelja.

I tako, svaki dan.
U beskraj.

Elemdaklem, u čemu se ogleda stvarni značaj dvominutne ejakulacije mržnje u Orvelovoj "1984"?

Dva minuta mržnje i Emanuel Goldštajn, iako fiktivni zapravo predstavljaju sasvim realno oruđe u rukama vlasti željne kontrole podanika i nespremne na najmanju trunku verovatnoće gubitka iste. Njihov značaj, kako u romanu tako i u stvarnosti, je (horizontalno) višestruk i (vertikalno) višeslojan:

1. Oni služe kao podstrek na mržnju građana Okeanije prema neprijateljskim nacijama i domaćim izdajnicima. Tako se održava "ispravan" način (partijskog) razmišljanja, što omogućava Partiji da u rukama zadrži ono što je suština njenog vladanja: moć zarad moći. Time što bivaju držani u neznanju i strahu, blokiranog sagledavanja realnosti, ljudi postaju nesposobni da vide svog stvarnog neprijatelja: Vlast samu.
2. Uz pomoć njih, Vlast efikasno kontroliše i neutrališe postojanje individualnosti i razmišljanja. Ona ih svesno i planski otuđuje od svojih građana - pojedinaca, i nameće kolektivni "um". Dakle - neumlje, autocenzura, strah, strogo su kontrolisani do granice izbezumljenosti. Građani gube kontrolu nad sopstvenom svesti, postaju od nje otuđeni, Vlast ih lišava individualnosti i nezavisnosti, raznim trikovima sprovodi masovno kolektivno ispiranje mozg(ov)a. Samostalno razmišljanje postaje nešto nezamislivo, masa prihvata sve što joj Partija servira. Na kraju, društvom caruje mentalitet Rulje, željne tuđe krvi u strahu za sopstvenu. Pojedinačni atomi kolektiva su, konačno, okrenuti ne samo protiv Drugih (drugačijih, izdajnika, neprijatelja, neupodobljenih) već i protiv sopstvene volje, ličnosti i postojanja van Rulje.
3. Žrtveni jarac (Goldštajn) je obavezan u svakom zatvorenom, totalitarnom (fašističkom, boljševičkom, militarističkom) kolektivističkom društvu. Bez njega nema kontrole nezadovoljstva i straha podanika uperenih prema Vlasti, koje treba skrenuti sa tog puta. Jednostavno, samo njegovo postojanje i "transfer blama" koji se sa vlasti na njega praktikuje, omogućava da građani (članovi Partije?) bez razmišljanja, u trenu, znaju na koga treba da upru prstom, bace kamen ili knjigu (kao u "1984"), pljunu ili vrište "Svinjo! Svinjo!". Naravno, isto rade i prilikom masovnih javnih vešanja zarobljenih neprijateljskih vojnika, ali sve se to pomno svakodnevno uvežbava tokom Dva minuta mržnje, i dovodi do potpunog automatizma.

Inače, Orvel mudro pravi paralelu, vezu svoja dva, vremenski i tematski povezana romana "Životinjska farma" i "1984", tako što u prvom svinje vladaju farmom, a u drugom hipnotisana gomila urla "Svinjo!" na Goldštajnov lik - čime se odvlači pažnja sa stvarnih svinja koje su sa Farme prešle na vladanje celim Svetom.
Koristeći trikove poput Dva minuta mržnje, Vlast/Partija u potpunosti sprovodi svoju filozofiju negiranja spoljašnje realnosti; neće biti nikakvo čudo ako/kada jednoga dana bude izjavila da "2+2=5", i svi u to bespogovorno poveruju. Jer, dva po dva minuta, sedmica po sedmica, godina za godinom mržnje, i - eto nas tu, gde se sada nalazimo.

Za dve, najviše dve i po godine, stigli smo do sedam. I više.
Naša Dva minuta mrže umeju da traju i po deset. I ne jednom, već više puta na dan. Svaki dan. A Sedmica mržnje? Pa, i to se promenilo.

Dobili smo Sedam godina mržnje.
Ovde mržnja počinje odmah, u prvoj sekundi, pojavom lika Velikog Brata. "Poštovani gledaoci, dobro veče. Predsednik Aleksandar Vučić je danas..." Tek nakon toga slede vesti o neprijateljima, s tim da se svaka od njih pojedinačno završava opet njegovim likom, da bi na kraju celog tog "programa" On još jednom sve zasolio svojom nadurenom facom, uredno podsećajući da - i pored postojanja tolikog broja beznačajnih neprijatelja - nas je upravo on, Veliki brat, spasao te pošasti još u prvoj sekundi te da nema bojazni od njih sve dok je on tu da bdi i ne spava umesto svih. "Poštovani gledaoci, laku noć. Predsednik Aleksandar Vučić je sutra..." isto kao i juče.
Jer:

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.

Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

U svetu gde je sve obmana - pričati istinu je revolucionaran čin.

Možda i ne morate to da gledate, ili ne želite, ali svakako ćete učestvovati jer nećete moći da izbegnete "obavezu informisanja" o svemu što u dva desetominutna minuta objavljuju Leteći cirkusi Aleksandra Vučića. Dovoljno je da se po ko zna koji put, iznova, prevarite i od ranog jutra ulogujete na telekrane Fejsbuka i Tvitera. Ne treba vam ništa više nego da vas opet uvuku u svoje vrzino kolo mržnje i frustracija.
Oni oko vas, redovni gledaoci i konzumenti, će vas ionako dodatno podsetiti na to šta ste sve propustili.
Od Dva minuta - ili Sedam godina - mržnje nećete moći da pobegnete čak ni u kafeu "Pod kestenom", omiljenom mestu okupljanja izdajnika i ološa prezira dostojnog što čekaju čas svoje egzekucije koji je neminovan.
Samo da rata... pardon - pada Vlasti ne bude.
Tako nam je to, svima nama Vinstonima i Džulijama ovoga sveta.
Danas.
Oduvek.

p.s.
Leteći cirkus Montija Pajtona je parodija britanske zatucane palanke (u koju obavezno spada i tamošnja intelektualna "elita"), iz koje je jedino bilo moguće iznedriti svinjokratiju Farme, engsocijalističko društvo Okeanije, Blerove šampanj-laburiste ili Bregzit-Borisa.

p.p.s.
Tužio bi DJ Žex i Orvela, da može.

Rukavice bele

Srpski predsednik nam je, podržan od Rusije, izneo sraman predlog: Srbija će priznati Kosovo ako se mi odrekemo dela teritorije. Srbija želi da stvori etnički čistu državu, oduzimajući prava ljudima na državljanstvo i isterujući ih iz svojih domova.

- Ramuš Haradinaj (Al Jazeera Balkans, 29.11.2018)

Nemojte da sanjamo snove kako će neko da nam donese pravdu, nije nam je donosio do sad, neće nam je doneti ni ubuduće. Moramo da razumemo da naša suza nema roditelja i da ga neće ni naći u svetu. Ali, sa nama svi razgovaraju, sa njima malo ko više i razgovara. Mi moramo da budemo staloženi. Naše moći su ograničene, ali kolike god da su mi ćemo ih do maksimuma koristiti. Nego, kada će taj koktel koji organizuju u Hagu, Haradinaj i ostali? Da još malo popriča sa njima kako se namučio. Težak je taj let bio od Prištine do Beča i Haga.

- Aleksandar Vučić (Blic, 24.07.2019)

To što je Haradinaj progovorio na srpskom je provokacija.
- Dejan Vuk Stanković (O2, 25.07.2019)

Naravno da je sve ovo za srpsko tržište, inače ne bi ni sva trojica govorila istim, nemuštim jezikom. Što bi naš narod rekao - zmijskim. Račvast jezik istu stvar uvek kaže na dva, najviše dva i po naizgled potpuno različita a ipak ista načina.

Nego, vaistinu - kad će taj koktel?

Veži gazdu gde ti konj kaže

Za ovih trideset godina menjale su se samo maske "države" i "vlasti".
Sve ostalo, bilo je i ostalo isto - statično. Stalo.

Srbistansko živo blato, a mrtvo.

U toj disciplini smo šampioni sveta.

O građanskom diskursu

Zašto je "civilizovanost" postala prejaka reč, zašto na nju danas uglavnom gledamo samo kao na "biti ljubazan prema drugima", zašto nam je ona više nego ikada potrebna i šta zapravo predstavlja pojam građanskog (civilnog) diskursa?

O svemu tome, govori Eli Pariser, autor knjige "The Filter Bubble: What the Internet is hiding from you"

Brojne teške debate su vođene, ili se još uvek vode, o tome šta je civilizovano, uljudno ponašanje i potrebi za njim na internetu, i ja sam jedan od onih kojima se zapravo ta reč ne dopada jer to često podrazumeva nametanje ljudima poštovanje normi i autoriteta neke grupe koja ima određenu moć (vlast) u svojim rukama. To je čest slučaj u društvu, gde su oni koji glasno negoduju i oni na nižim nivoima spektra moći okarakterisani kao necivilizovani. U stvari, ako se osvrnemo na razvoj pokreta za građanska prava ili većine najznačajnijih pokreta u američkoj istoriji koji su se borili za ljudsko dostojanstvo i ugled, sve je to u svoje vreme na neki način bilo okarakterisano kao nešto nepristojno, necivilizovano. Upravo se u tome krije opasnost da civilizovanost bude protumačena kao nekakav kodeks putem koga stvari treba održati takvim kakve jesu i na vlasti zadržati one koji je već imaju u svojim rukama. Međutim, ja ovde mislim na jedno drugo značenje, koje je po meni zaista važno, a to je pitanje ljudskog dostojanstva i poštovanja. Mislim da je to kritično pitanje, koje je takoreći nestalo iz naše onlajn konverzacije danas.

Po mom skromnom mišljenju, čini mi se da je to samo deo sveukupne istine. Možda grešim, i zato mi je potrebna pomoć drugih ljudi kako bi smo na što bolji način sagledali svet u kome živimo. Ako spojim svoj komadič istine sa vašim, možda ćemo zajedno uspeti da nešto smislimo ili uradimo. Deo toga je, po meni, osećaj da unutar svakog ljudskog bića postoji nešto jedinstveno dragoceno i da je naš zadatak da u kontaktu sa drugima pokušamo da to pronađemo, da ga razumemo i zaštitimo.

To je ono što nas čini ljudima.

Dakle, hajde da komuniciramo tako da nam to bude početna tačka razgovora, umesto da započnemo komunikaciju međusobnim traženjem (pretpostavljenih) najgorih osobina sagovornika. Mislim da je divna stvar upravo taj način, na koji bi smo došli do osećaja međusobnog poštovanja među ljudima i osećaja da je svako od nas jedinstvena ljudska jedinka, da to treba vratiti u sadašnji kontekst komunikacije koji nas zapravo ohrabruje da jedni na druge gledamo kao na sopstvene sićušne ikone i umanjene stereotipe.
Čini mi se da je upravo to onaj kritični prag preko koga treba preći.

- Eli Pariser: 'Civility' is a loaded word, and we need it more than ever (Big Think, 13.06.2019)

No further comments.

Moša!

Vučić najavi ostavku u Partiji.

Đuka podnese ostavku u Partiji.

Haradinaj podnese ostavku u kosovskoj vlasti sa Vučićevom ekipom.

Vučić sazove KZN i više ne spominje ostavku... svoju.

- Doktore, šta im je?

- Ma ništa, sve što oni rade, to su obični politički trikovi i pokušaj podizanja rejtinga. Samo bez euforije.

- Znači, opet ono njihovo "oćekakinećekaki"?

- Opet.

- Pa dokle bre više tako?

- Dok poslednjem sendvičaru ne ispadne poslednji zub.

20. jul 1995.

Samo se magarci ne menjaju.

- Aleksandar Vučić (The Guardian, 31.03.2017)

Uđe Vučić u kafanu, konobar priđe i pita:
- Sto za jednog?
- Aaa, ne ne... nisam ja to nikad rekao, to su mediji krivo preneli. Sram te bilo ološu, prezirem te.

***

Vučić je novinaru britanskog Gardijana rekao da je ono o magarcima stara srpska izreka.
Sve što danas, 2019. godine, Šešelj govori u Skupštini i medijima, samo je druga strana istog magarećeg lika, prividno suprotna od Vučićevog. Sve što rade i govore Vučić i Šešelj - još od ranih radova pa do danas - rade zajedno.

Jer, stara latinska poslovica kaže: Asinus asinum fricat.

Magarac se o magarca češe.

Magarac se na magarca oslanja i čuva mu leđa.
I tako, ta igra traje već četvrt veka - Vučić i Šešelj, u magarećoj koži.
Jer, samo se magarci ne menjaju.

Apsurd i stvarnost

Efemernost apsurdne stvarnosti

Američka politika je skliznula u stanje apsolutnog apsurda. Otkad smo uvučeni u igrariju gneva i tuge zbog brojnih strahota počinjenih na međunarodnom i unutrašnjem planu u ime "američke izuzetnosti" i globalizacije Pax Americane, tzv. izbori za predsednika između Trampa i Klintonove dodatno su pojačali raspad američke političke sfere - što samo izaziva dodatni podsmeh i porugu. Primese te apsurdne stvarnosti već godinama prožimaju američku politiku u formi političkih satiričnih emisija (poput Colbert Report i Daily Show). U stvari, poplava te apsurdnosti pokuljala je iz samih temelja rigidnog dvopartijskog političkog sistema, što se jasno videlo kroz uspon raznih neokonzervativnih i "čajanka" pokreta - bilo da se radi o prostačkim budalaštinama Buša Juniora ili besmislenom etiketiranju Obame (koji je, inače, pre ulaska u politiku bio profesor Ustavnog prava na univerzitetu u Čikagu) da je on "musliman iz Kenije koji hoće da uvede šerijatski zakon u SAD", da bi se poslednjih nekoliko godina taj kancer proširio na celokupno američko političko telo. Stvarnost je postala satirična, satira se često činila potpuno prihvatljivom, ali sve što smo mogli da uradimo bilo je da samo sedimo i smejemo se.

U "praktičnom" (materijalnom i društvenom) smislu, apsolutna apsurdnost današnje američke politike nimalo iznenađujuće izaziva strah kod posmatrača; međutim, iz jednog više holistički metafizičkog pogleda na stvarnost i našu egzistenciju u okviru nje, čini se da ta apsurdnost može biti i neko dobro znamenje. Mi određene stvari percipiramo kao apsurdne - i stoga smešne - kada se ne uklapaju u naše razumevanje potencijalnih okvira stvarnosti; satira je zabavna jer uz pomoć nje možemo promešati stvarnost sa onim što ne može biti stvarno. Da li nešto apsurdno (što izaziva snažne emocionalne i intelektualne reakcije koje negiraju njegovu stvarnost) poseduje neku vrstu večne stvarnosti ili istine, ili je američka politika jednostavno privid četvorodimenzionalnog vremena koje je (usled sopstvene smešne apsurdnosti) osuđeno na svoj kraj u vidu nepostojanja? Možemo li poverovati u to da apsurd poseduje neku vrstu večnosti?

Demonska politika

Apsurdna stvarnost savremene američke politike izaziva povećanu dozu straha u javnosti. Ali, ako apsurdnost posmatramo kao nešto osuđeno na nepostojanje usled sopstvene nestvarnosti, te da je strah inspirisan nestvarnošću tog apsurda, da li je onda i strah od te efemerne fatamorgane takođe osuđen na isto nepostojanje? Može li strah biti razvejan podjednako lako poput "stvarnosti" apsurda? Možemo li strah pobediti - smehom?

Aristotel je pravio razliku između Istine (kojoj nedostaje pokret, pa je stoga večna) i Činjenice (koja je Istina u pokretu, pa je stoga ne možete uporediti sa večnošću). Nije li nedostatak Istine u Činjenici ono što je čini apsurdnom? Pokret bez Istine je apsurd, tako da apsurdu nedostaje refleksija Istine, a time i večnost koja dopušta četvorodimenzionalnom svetu činjenica da učestvuje u večnom. Kao takvo, ono što je apsurdno mora na kraju prestati da postoji.

Poput duhova i demona u mitologiji o Hariju Poteru, naši najmračniji strahovi zapravo bivaju raspršeni smehom. Svašta! U sopstvenoj apsurdnosti, "racionalnosti" naših strahova bivaju prepoznate kao efemerna fatamorgana u stalno promenljivom tkanju četvorodimenzionalne vreme-prostor stvarnosti koju čine; ništa apsurdno se ne može iskristalisati kao fiksna tačka u vremenskim tokovima i stoga mora biti osuđeno na konačni raspad u nepostojanju. Apsurdnost, a sa time i strah, je efemeralna poput demonske fatamorgane naših najmračnijih strahova. Apsurdnost, zajedno sa strahom koji pokušava da inspiriše svoju opipljivu viziju, pati od nedostatka večnosti, i u tom nedostatku večnosti na kraju mora prestati da postoji.

Nedostatak večnosti kod Donalda Trampa i Hilari Klinton, kao njihova satirična apsurdnost, negira potencijal da njihova Činjenica leži u Istini sa pokretom. Njihova apsurdnost znači da oni ne mogu biti stvarni ni u jednom večnom smislu (npr. na onom zasnovanom na Istini); štaviše, sama ideja da su oni "stvarni" poprilično je smešna. Pouka ove priče je da čovek treba prestati da živi u strahu od apsurdnih manifestacija i umesto toga pokuša da se smeje, jer u takvom aktivnom prepoznavanju efemerne nestvarnosti apsurda zapravo negira njen potencijal neprekidnog postojanja.

Vrhovna Štetočina (Vermin Supreme)

Iako često biva ignorisan zbog svog svesnog postojanja u sferi apsurda, Vrhovna Štetočina je možda (u kontekstu svega do sad izrečenog) uspeo da razvije najplodonosniju moguću strategiju negiranja "apsurdne stvarnosti" američke političke scene.

• Kada postanem predsednik, svako će besplatno dobiti po jednog ponija.

Umesto da američki politički sistem prihvati kao stvaran i tako "zaradi" strah, ozbiljnost ili tugu, Štetočina aktivno radi na negiranju samog potencijala za stvarnost tog sistema tako što nas navodi da prepoznamo krajnji apsurd sistema i otvoreno mu se smejemo u lice.

Materijalne posledice

Greha nema.
Ti si taj koji čini da greh postoji,
kada deluješ u skladu sa navikama
sopstvene iskvarene prirode.

Tu leži greh.

Ti si taj koji je učinio da greh postoji. Greh nije nerazdvojiv od stvari, niti je to neki element Kosmosa ili ljudske prirode. Pa opet, on se definitivno nalazi u načinu na koji se ljudska priroda prevodi. To je dezorijentacija žudnje, neka vrsta previda ili nedostatak cilja.

Nema sumnje da naše prihvatanje apsurda kao stvarnog za uzrok ima veliku količinu nepravde i patnje širom ovog sveta. Ovo nije poziv da jednostavno odbacimo patnju pojedinaca koji su uleteli u mrežu dominacije i stvorili poredak koji čini Američku Imperiju. Umesto toga, cilj ove analize je da podseti čitaoca da u svojim rukama imaju kontrolu nad prevazilaženjem nestvarnosti (npr. nedostatkom Istine a time i večnosti) apsurdnih manifestacija prepoznavanjem njihovog apsurdnog nedostatka Istine i davanjem aktivne manifestacije tog prepoznavanja kroz smeh. U apsurdu prevodimo "greh", kao uzrok patnje, u nestvarnost koja čini nužnom njenu negaciju kao potencijal za manifestaciju. Ko zna, možda pronađemo iskupljenje vremena i prostora u smehu prema apsurdu svega što inspiriše patnju i strah...

Borba za rezonancu
Kasandrin usud - vi znate šta će se dogoditi, pokušavate da objasnite šta će se dogoditi onima koji nemaju oči da bi to videli, prolazite kroz emocionalni stres prihvatanja onoga što će se dogoditi itd. - ne ublažava činjenice o tome u trenutku kada se dogodi. Visceralna trauma kolektivne svesti, bilo da se radi o mržnji, krvožednosti, beznađu, strahu ili tuzi, ni u kom slučaju nije ublažena znanjem da će do toga doći. Apsurdno i nerealno, kao činjenice našeg sveta, imaju nedostatak rezonance sa Istinom i Dobrotom, bez obzira na nedostatak večnosti koji taj apsurd obuhvata, zamršene energije kolektivne svesti koje su se formirale oko te prelazne manifestacije ostavljaju pogan ukus u našem emocionalnom biću. Opšta rezonanca ljudskosti biva uvučena u jamu beznađa, straha, gneva i mržnje.
Tramp nije manifestacija rođenja tog emocionalnog i psihološkog virusa. Beznađe, strah i njihova manifestacija kroz gnev, mržnju i slično predstavljaju obeležja dominantnog uticaja koji je video devoluciju ljudskosti i njen "izgon iz raja". Taj uticaj kaže da moramo stvoriti red uz pomoć dominacije, on na svet gleda kao na večitu borbu između "dobra i zla" i pozicionira prirodu, emocije, žudnju i ženstvenost kao nešto večno, haotično što se mora dovesti u red kroz dominaciju. On nam omogućava da biramo "manje od dva zla", da sklapamo poznati pakt sa đavolom, osvetom i dominacijom (tj. manifestacijama perverznosti) zato što prihvatamo "zlo" (što će reći, lišavamo se dobra kroz perverznost) kao neophodan sastojak kosmosa.
Strahom se nećemo spasiti od straha. Beznađe ne donosi nadu. Gnev koji živi od bilo čega drugog osim Ljubavi za Večnom Istinom isti je poput vatre koja koja nekontrolisano bukti usred sasušenog žbunja.
Borbu naše generacije moramo videti onu kakva jeste - za rezonancu. Hoćemo li sebi dopustiti da budemo odvučeni u ambis straha i beznađa, gnev i mržnju koje hrani nesklad sa večnom harmonijom izazvan strahom i beznađem, ili ćemo se izboriti za novu rezonancu? U toj rezonanci sa večnim (Ljubav, Dobrota, Lepota i Istina), atributi beskrajnog ništavila (potencijal za strah i beznađe, zlo) i "greh" koji činimo kroz manifestovanje rezonance u njima, prestaju da postoje jer nešto što nema svoje mesto u večnosti na kraju mora prestati da postoji. Borba naše generacije se vodi za rezonancu. To je borba za pretvaranje dualnosti nametnutih našoj kolektivnoj svesti, za uspon do rezonance u kojoj je zlu lišeno potencijala manifestovanja. Snage protiv kojih se borimo nastoje da čovečanstvo zadrže u lancima straha i beznađa. Ukoliko se potčinimo takvoj rezonanci, nećemo moći da budemo slobodni. Borba naše generacije za slobodu ne leži u promeni politike ili izboru novog predsednika, u novom ekonomskom sistemu ili odbacivanju svih oblika društvenog organizovanja, već u svesnoj evoluciji našeg bića u vremenu, našoj rezonanci, ka harmoniji sa večitim u kome je apsurdnost našeg sadašnjeg stanja potisnuta (jer je to nužnost) u nepostojanje. To je metafizički sukob u kome možemo pobediti samo aktivnom evolucijom našeg tela, emocija, uma i duše u stanje rezonance sa večnošću.

- Luke R. Barnesmore: Apsurdity and Reality (Academia.edu, 2019)

Privid slobode će postojati sve dok bude isplativo održavanje te iluzije. A kada dođu do tačke u kojoj će održavanje te iluzije biti previše skupo, oni će jednostavno poobarati svu tu scenografiju, navući zavesu, ukloniti sa puta stolove i stolice, i ugledaćete samo goli zid od cigala u dnu pozorišta.
Po meni, apsurd je jedina realnost.

- Frenk Zapa

Tomislav Nikolić likes this. 👍

Časna...

Danas,

kada suspendujem sve svoje aktivnosti u SNS,
dajem časnu kradikalsku reč loto-molera koji je na funkciji loto-devojke zamenio Suzanu Mančić:

1. da ću marljivo krečiti prostorije Lutrije Srbije svake noći, poštovati predsednika Aleksandra Vučića, voleti našu domovinu Srpsku Naprednu Srbiju i čuvati njeno bratstvo i jedinstvo, da ću biti veran i iskren drug član partije koji drži datu reč
2. da se neću boriti za one koje je predsednik Aleksandar Vučić, na nedavnoj sednici Glavnog odbora, direktno prozvao za najgore moguće bestidnosti, a oni su i nakon toga nastavili sa starom praksom; za takve više ne da ne mogu, nego neću da se borim
3. da neću ćutke pognuti glavu poput svih njih, posebno onih koji su se prepoznali u zamerkama predsednika Aleksandra Vučića, a koji su mu najviše aplaudirali zbog obraćanja jer su mislili da su time kupili dalji opstanak
4. da mi je muka od toga da najpre predsednik Aleksandar Vučić, a potom i svako od nas koji srcem voli SNS, mora stalno njihove svinjarije da pravda po medijima i da troši sopstveni kredibilitet
5. da ni ja neću da gledam šanel tašnice, isto kao predsednik Aleksandar Vučić
6. da volim predsednika Aleksandra Vučića i podržavam ga najpre kao čoveka
7. da ni ja, isto kao predsednik Aleksandar Vučić, neću da ćutim kao svi kada ga protivnici nazivaju džiberom i Hitlerom
8. da ni ja, isto kao predsednik Aleksandar Vučić, neću da trošim više energije u međusobnim sukobimau SNS nego u suprotstavljanju političkim protivnicima
9. da javnost mora jasno da vidi da će predsednik Aleksandar Vučić pokazati odlučnost prema osobama koje je prozvao, ili da znamo da su oni daleko jači od čitavog sistema pa da mi ostali ne ispadamo budale
10. prozvani moraju najhitnije da budu smenjeni i da imenom i prezimenom bude obelodanjeno šta su uradili
11. da čak neki od njih budu i uhapšeni, o čemu svakako tužilaštvo ima zadnju reč
12. da ne želim da me više trpaju u isti koš sa onima koje je predsednik Aleksandar Vučić onako brutalno obeležio
13. da prihvatam da je možda Aleksandar Vučić i mene prozvao, ali neka mi se onda to kaže u lice i ja odoh
14. da prihvatam da ponekad preterujem u izjavama
15. da prihvatam da činim štetu stranci svojeglavošću, neretko i ekstremnim istupima i neslaganjem sa onim što stranka zastupa
16. da ne prihvatam da mi neko kaže da sam nešto ukrao, da sam korumpiran ili da sam se neregularno školovao
17. da ću i ja, isto kao predsednik Aleksandar Vučić, da stanem u cipele naroda
18. da stranka mora da krene sa čišćenjem od onih koji su prozvani
19. da dok ne krene, sve svoje aktivnosti u SNS suspendujem u potpunosti, po cenu da više nikada ništa ne budem u toj stranci i po cenu da budem izbačen
20. da za mene nikada nije važila stara srpska narodna mudrost koja glasi "ne lipši bizonu do zelene trave"
21. da je došlo do tačke gde nema nazad

Manje reči, više dela!

U Beogradu,

18. jula 2019. godine napredne

Pored ovog autorskog teksta Zakletve u Blicu (koji je sa njihovog portala naknadno uklonjen), zaklinjem se da ću da se - ako treba, a treba - zakunem i u cvet i u med da ću u kradikalima da napravim red. Ili to, ili da se raziđemo ko ljudi pa da ja potražim drugi pašnjak.

Tako mi magične kuglice broj 27.

...

I 21, umalo da je zaboravim.

FaceOff

Ima li još nekoga, na umreženoj Kugli Zemaljskoj, da nije video fotke svojih stvarnih i virtuelnih prijatelja - kako izgledaju danas, a kako će izgledati u budućnosti?

Ili da se i sam nije oprobao?

Upecao?

Viralna aplikacija FaceApp već sada ima pristup licima i imenima preko 150 miliona korisnika

FaceApp daje mogućnost korisnicima da izmene crte svog lica, izgled, pa čak i doba (za koju godinu u budućnost). Sa druge strane, ti isti korisnici omogućavaju vlasnicima ove aplikacije da koriste njihove fotografije, imena i druge lične podatke - u bilo koju svrhu koju požele, i dokle god to žele.

A bili smo tako ubeđeni da smo naučili lekciju na primeru Cambridge Analitica, BREXIT i predsedničkih izbora u Americi...

Više od sto miliona ljudi je preuzelo ovu aplikaciju sa Google Play platforme. Tako je FaceApp dospela na vrh iOS prodavnica aplikacija u 121 zemlji.

Shodno FaceApp uslovima pružanja "usluga", svako ko se na nju upecao i dalje zadržava u svom vlasništvu "korisnički sadržaj" (čitaj: lice, tj. fotografiju istog); međutim, FaceApp poseduje beskonačnu i neopozivu licencu, oslobođenu plaćanja bilo kakvih autorskih prava, da sa tom istom vašom "korisničkom svojinom" radi šta hoće... i za bilo koga. Evo šta, između ostalog, piše u uslovima korišćenja ove aplikacije:

• Ovim ste saglasni da FaceApp ima neprekidno, neopozivo, neisključivo, besplatno, širom sveta, u potpunosti isplativo i slobodno za naknadno licenciranje, pravo na: korišćenje, reprodukovanje, modifikovanje, prilagođavanje, objavljivanje, prevođenje, kreiranje derivata, distribuiranje, javno izvođenje i objavljivanje vašeg "korisničkog sadržaja", kao i svakog imena, korisničkog imena/naloga i ostalih podataka povezanih sa vašim "korisničkim sadržajem", u svim medijskim formatima i kanalima koji su danas poznati ili mogu biti kasnije razvijeni, i to bez ikakve naknade u vašu korist. Kada postujete ili na neki drugi način podelite svoj "korisnički sadržaj" na našem servisu (ili dalje, preko njega), prihvatate da ste razumeli da će vaš "korisnički sadržaj" i ostale povezane informacije (poput vašeg korisničkog imena, lokacije ili profilne slike) biti javno vidljivi i dostupni.

Možda sve to ne predstavlja neku veliku opasnost ukoliko vaši podaci ostanu na Amazonovim serverima u SAD, kako to tvrde na portalu Forbes, ali FaceApp i dalje poseduje pravo da sa tim podacima radi šta hoće. FaceApp je ruska aplikacija, autora Jaroslava Gončarova. Naravno, to ne znači da će ruska kompanija Wireless Labs, koja je vlasnik ove aplikacije, automatski ponuditi vaše lice i podatke tamošnjoj obaveštajnoj službi (FSB), ali određene posledice svakako postoje - kako to Peter Kostadinov iz PhoneArena tvrdi:

• Možda i osvanete na nekom bilbordu u Moskvi, ali vaše lice će najverovatnije biti iskorišćeno u obuci na nekom od softvera za prepoznavanje lica.

Na vama je da sami odlučite da li vam je to (i koliko) bitno ili ne.

Međutim, u poslednjih par godina smo na primeru viralnih Facebook aplikacija naučili da podaci koje one prikupljaju nisu uvek bili korišćeni u svrhe za koje smo pretpostavljali da će biti upotrebljeni. Takođe, naučili smo i da podaci, na taj način prikupljani, nisu bili pohranjivani na bezbedan, siguran i privatan način.

Kada nešto smestite na klaud, nad tim ste izgubili svaku kontrou bez obzira da li ste svom sadržaju dodelili ili ne zakonsku licencu. Upravo to predstavlja jedan od razloga zašto kompanija Apple, veoma "osetljiva" kada su u pitanju problemi vezani za privatnost, većinu svojih V.I. aktivnosti zadržava "na uređaju" (telefon, tablet, računar...), umesto na virtuelnim onlajn bazama (poput klauda i sličnih servera za masovno skladištenje podataka).

Sve je to sasvim dovoljno za oprez kada neka aplikacija od vas traži pristup i licencu za vaš digitalni sadržaj i/ili identitet.

Bivši menadžer Rackspace, Bob La Gesse, kaže:

• Da bi FaceApp zaista funkcionisao, morate mu dozvoliti da pristupi vašim fotografijama - ali baš SVIM fotografijama. Istovremeno, aplikacija dobija pristup i Siri Search opciji koju ima svaki iPhone... Aha, ima pristup i svim refresh opcijama u pozadini, tako da čak i kada vi ne koristite FaceApp - FaceApp koristi vas.

Ova aplikacija danas više ne mora da radi ništa kriminalno što bi vas nateralo na oprez i razmišljanje da li joj dopustiti toliko visok (i dubok) nivo pristupa vašem uređaju i ličnim podacima na njemu.

Jednostavno - kako kažu na portalu Gizmodo - nemojte to da radite.
Šta će vam.

- John Koetsier: Viral app FaceApp now owns access to more than 150 million people's faces and names (Forbes, 17.07.2019)

- Thomas Brewster: FaceApp - Is the Russian face-aging app a danger to your privacy? (Forbes, 17.07.2019)

- Peter Kostadinov: No, you probably shouldn't be using viral sensation FaceApp to make yourself look older (PhoneArena, 17.09.2019)

- John Koetsier: 1.5B Accounts? Facebook's Epic Free Data Giveaway Could Be The Largest Privacy Breach Ever (Forbes, 22.03.2018)

- John Koetsier: This Big Data Marketing Firm Claims To Have A Perfect Track Record In Winning Elections (Forbes, 09.11.2017)

- Khari Johnson: Apple debuts Core ML 3 with on-device machine learning (Venture Beat, 03.06.2019)

***

Da li ste primetili koliko se puno ljudi sa Fejsbuka srBskog u poslednje vreme primilo na FaceApp zajebanciju, u fazonu 'na šta ću da ličim kad ostarim' i slično. Šta, i vi?
Super... usput ste sve podatke o sebi i svojim prijateljima dali svojevoljno na raspolaganje Cukerbergu, Gončarovu i firmama koje na tome zarađuju. Ovo je samo najnovija podmetačina, nakon što je pukla šema sa Kembridž analitikom, pa su krenuli da uvaljuju nove zvrčke umesto kvizova i "istraživanja".

Kapirate valjda da Facebook i drugi sarađuju, između ostalog, i sa marketinškim firmama koje rade za vlasti u Srbiji - baš kao i u drugim zemljama, tj. sa onima koji debelo plaćaju?

Kapirate?

Ne?

Onda ne kukajte zbog idiotskih reklama kojima vas Facebook zatrpava, ili vam one pune mailbox, ili vas neko nazove da glasate 'za' iako niste takvima dali svoj broj telefona.

Niste uneli, niti dali lične podatke? Da, ali vaši prijatelji možda jesu, a vi ste ih upravo ocinkarili onima koji će te podatke upariti sa već postojećim i napraviti vaše profile koje će potom gađati reklamama za bilo šta. I bilo koga. Jer, nisu više dovoljni samo vaši (pojedinačni) podaci, danas se mnogo više traže međusobne veze kako bi se od njih pravili kolektivni profili i cilj(a)ne grupe.

Jer, ako ste (naivno) pomislili da Facebook sa svim ovim, ovde opisanim, nema nikakve veze... pa, naivno je bre, i to mnogo. Cukerberg neće propustiti priliku da i tu nešto zaradi, čim čuje za magične brojke u stilu sto pedeset miliona korisnika i slične crvene lampice.

Jer, FaceApp se figurativno može prevesti i kao "dobrovoljno ste skinuli gaće, sami".
Posle toga nema kajanja.

povezani tekstovi:

- post #1429: Nikad izvini (12.04.2018)

- post #1494: Laža i Paralaža (15.07.2018)

- post #1661: Vrh ledenog Cukerbrega (14.03.2019)