Tri minuta mržnje

- Sada prepuštam govornicu njegovoj ekseleniciji Aleksandru Vučiću nakon koga sledi gospođa Osmani-Sadriu, na po tri minuta svakom shodno dogovoru, pošto smo već utrošili dosta vremena. Hvala.
- To nije bilo dogovoreno, ali nema veze.
- Bilo je dogovoreno, ali...
- Ne, nije bilo dogovoreno.
- ... upravo mi je predočeno da ste se vi i ona dogovorili, i ne prihvatam da je sada predstavljate kao lažova! OK?
- Ja samo... ja... ja...
- Dakle, hvala vam gospodine predsedniče. Imate tri minuta.
- Hvala.

Da je stvarno išao u vojsku, umesto što laže i o tome, znao bi da se ožičenom Maljutkom ne ide na HIMARS.

To što Oskar radi po belom svetu, obična je predstava striktno za unutrašnju upotrebu. U njega njegovi ovde gledaju kao mesiju i spasioca dok ga tamo, u stvarnom svetu, smatraju za korisnu budalu koja je već debelo zabrazdila u poslednje trenutke roka trajanja koje pokušava očajnički da produži. Njega na tronu Srbistana drže samo dve stvari: 1. laganje i 2. pare kojima "kolektivni Zapad, NATO, EU, USA i ostali mrzitelji Srbije i srpskog (na)roda" plaćaju te laži. Laganje je njegov prirodni habitat u kome pliva, ali bez para od toga ne bi bilo ništa. A sada se konačno došlo - do para. Nije samo zaprećeno zavrtanjem deviznih slavina, već i međunarodnom istragom o do sada svemu bačenom na kradikalsku stabilokratiju.

Neće valjati, nikako.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.

Poslednji njegov igrokaz pred (proređenom) publikom u UN, i potonji odijum besnila i mržnje na njegovom licu i u svim domaćim medijima koji traje već treći dan bez prestanka, najbolje se daju opisati pasusom iz Orvelove "1984" u kome se govori o čuvena "dva minuta mržnje" - propagandnoj metodi potpirivanja i eksplozije mržnje nakon koje sledi postorgazmično ispiranje mozgova svih koji u tome učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.

Svi.

Džordž Orvel "1984":

(Okeanija - Pista Jedan, sala Ministarstva istine, od 11:00 do 11:02)

Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše počela.

Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Partije. Svi kasniji zločini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beše zgrčila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim čupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u dugom tankom nosu pri čijem su vrhu čučale naočari. Bilo je nalik na ovčju glavu; nečeg ovčjeg je bilo čak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maršu - stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.

Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovčje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo - ukoliko se uopšte i pričalo - o njoj, govorilo se jednostavno "ona knjiga". No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni blejavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Čak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše počela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati težak rečnik Novogovora i baci ga na ekran. Rečnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je nasmrt gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovaće je i preseći joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer joj je oko slađanog gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.

Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO

NEZNANJE JE MOĆ

No, lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao "Spasioče moj!", ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: "V-B! V-B! V-B!", bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B - težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko "V-B! V-B!" ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo - ako se uopšte i desilo.

To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka.

***

Veliki Oskar je napredovao u odnosu na Velikog Brata, umesto dva dobio je čak tri minuta za svoju Mržnju, o kojoj će potom tri dana njegovi mediji u Kradikalstanu laprdati i ispirati višestruko isprane mozgove stanovnika ove farme. A onda će svi oni, tako isprani i provučeni kroz propagandnu SNS centrifugu, krenuti da po ugledu na Orvelove članove Partije skandiraju - umesto VB! VB! inicijala Velikog Brata - inicijale Velikog Oskara:
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.

O Dva minuta mržnje:

- Građanski krug: Leteći cirkus Željka Mitrovića (post #1755, 25.07.2019)

Bumerang

Ne mora ovaj narod da se ugleda baš na sve strano, pa tako ni na ovu australijsku mozgalicu. Dovoljno je i naše, čuveno "kako seješ, tako žanješ". Baciš bumerang (ili bilo šta drugo, što je ove omiljeno za bacanje s ramena) pa onda godinama živiš sa strahovima i osvrćeš se na sve strane, jer ne znaš sa koje strane će da te to što si bacio zvekne.

A hoće, sigurno.

Obično iz svojih redova, s leđa.

Jer 100 se o 1 glavu obija.

Jer sve se vraća sve se plaća.

Kad tad.
Važi za svakoga, a posebno za one koji umisle da su nedodirljivi, pa se preigraju van terena.

Ko razume, shvatiće.

Apropo zajebancije sa referendumom kao kondicionim treningom za aprilske izbore, stvar je više nego jasna:

Mogla je Vučiću da iskoči iz lude glave i naredba (odsadpanadaljeiubuduće) o obaveznom uvođenju i primeni rečnika Novogovora iz Orvelove "1984", pa bi na referendumskom listiću umesto "DA" i "NE" stajalo "YES" i "UNYES". Moglo je, ali nije jer bi tada njegovim idolopoklonicima listom proključala pileća pamet pa ne bi imao ko da "ga glasa" na sledećim izborima - osim Čede i Čanka. I još nekih...

Zaista, probajte da zamislite nekog kradikala kako se ubija od dvopremišljanja pred domaćom referendumskom mozgalicom - da li da zaokruži (i slika mobilnim telefonom) "DA" ili "NEDA".
Ne ide bre, pa to ti je. Nemoguća misija. Totalni opoziv.
To bi zbunilo čak i Boška Obradovića.
Eto, i to smo rešili.

U pamet se - do aprila.

Zašto kengur

Kompletno ludilo i besnilo ovdašnje, ne samo ovih dana već poslednjih sto i kusur godina, staje u sledeći citat iz Orvelove "1984":

Dokle god su oni (Prolovi) radili i množili se, ostale njihove aktivnosti bile su beznačajne. Prepušteni sami sebi, poput raspuštene stoke po argentinskim ravnicama, vratili su se načinu života koji im se činio prirodnim, nalik nekakvom obrascu predaka... Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kockanje ispunjavali su obzorje njihovih umova. Držati ih na uzdi uopšte nije bilo teško.

- islednik O'Brajen

And now, something completely different...

Ma šta kažete - Novak Đoković je srbenda, heroj, legenda, borac protiv imperijalizma, kapitalizma, hegemonije, duboke države, farmakomafije, koronalobija, svetske antisrBske zavere, kosovar koji je poreski obveznik dinastije Renije, čovek koji je patriotska dimna zavesa za privatni biznis svoga oca i tašte, lik koji u životu nije praherom omlatio jedan tepih ali tim istim praherom mlati milione dolara baveći se sportom rezervisanim striktno za pripadnike bogataške kaste (kako na terenu tako i na tribinama)?!
I tako redom i tako dalje...

Sve to brani standardni stanovnik Srbistana koji je obavezno oduvek bio antikomunista (nemoj slučajno da bi neko...), tradicionalista, srboslavac, domoljubac, rusobrat, slavodomaćin, nedamokosovar (ali na daljinu, nikako izodavde - jokmore!), apologeta svake svinjarije koja u sebi sadrži niz od tri slova SRB (jebala ga ekstenzija), vrebač uvek prekoplotatuđeg al' nikad u svoje gaće - a takvih je ovde (ili odavde) najmanje 95%.

Gospodo, drugovi, braćo, prijatelji, rimljani, zemljaci... ova zemlja i ovaj narod u svojoj istoriji nikada nisu bili više boljševičko-staljinistički nego što to jesu danas. Nikada Srbin u svojoj istoriji nije manje bio Čovek i nikada više samo deo krda - nego danas. Nikada gluplji i neodgovorniji nego što sada jeste, a da to uopšte nema veze sa tim gde trenutno živi i radi. Štaviše, oni van su donekle čak i gori od onih u Srbiji. Tolika potreba samopotiranja sopstvene ličnosti i bežanija u izmišljenu gomilu koja sve više poprima osobine rulje a ne društva, može biti posledica samo jedne stvari - straha. Potpuni slom samoodbrambenog sistema, kolektivna i stereotipna panika, institucionalna sluđenost koja se sprovodi decenijama unazad sa retkim incidentnim kratkim periodima pauze posle kojih je obavezno sledilo još gore ludilo - sve to ostavlja posledice kako na psihu pojedinca tako i na društvo - na ne srBstvo, kao izmišljeni kolektivitet, već na društvo kao dogovornu zajednicu pojedinaca koji imaju minimum zajedničkih interesa koje štite međusobno dogovorenim i poštovanim pravilima (koje se u nekim "zločinačkim" zemljama zovu i zakoni).

Apsolutno je razumljivo da se ljudi, lišeni racionalnog reagovanja upravo navedenim metodama, vraćaju životinjskim korenima borbe za opstanak, okupljanjem u krdo iz koga prvo stradaju najslabiji i oni na rubu gomile. Rulje.

Nije problem što se plašite, iako je strah samo vaš lični izbor i ništa drugo (bol je odbrambeni prirodan mehanizam, strah to nije), razumljivo je i da je rezon tada u autu i slabije radi, ali svoj strah nećete ni umanjiti niti ćete odagnati ono što vas plaši tako što ćete se na svaki privid koske koju vam lopovi nabacuju ujedati međusobno kao besni psi po fejsbuku ili - što je daleko gore - "druge" gurati na rub krda nadajući se da će oni a ne vi biti pojedeni. Strah je razumljiv, ali ni na koji način ne može biti opravdanje ni za šta. Jer nije.

Đoković nikome od vas nije ništa više (ni manje) nego bilo ko drugi na ovoj planeti. Što to pre shvatite to ćete pre razumeti da za vaše živote nikom drugom neće "pući dugme" - osim vas samih. Srbovanje ne leči od korone, ni od besnila, niti od bilo koje druge bolesti, a najmanje od gluposti, ili sluđenosti i oguglalosti.

Neverovatna je potreba ljudi (ne samo ovde) da sami sebe pretvaraju u orvelijanske prolove, nikada lakše nije bilo bitangama da svoje zločine i lopovluke kriju iza potpunih besmislica i budalaština a da se pritom čak ni ne oznoje. Ali "svuda je tako" nije opravdanje, jer mi ne živimo svuda već ovde i sad.

Da je kojim spletom nesrećnih istorijskih okolnosti danas živ, Gebels bi se pojeo od muke što nije u svoje vreme imao fejsbuk i slična ortopedska pomagala totalitarne obeućenosti.

Na donjoj slici, umesto lika Velikog Brata na telekranu, slobodno stavite sliku onoga zbog koga ste se zakrvili, popljuvali, izujedali i besomučno vređali po nedruštvenim mrežama poslednjih dana, nedelja, meseci, godina, decenija. Nema nikakve razlike, čiji god lik bio - to će uvek zapravo biti samo odraz nas samih.

Glede Đokovića, koga utamničiše (kako njegov otac tvrdi) Riotinto kenguri, jedino je važno da se što više po internetu baljezga o toj budalaštini a ne o tome da je sve jača kampanja izlaska na referendum i zaokruživanja NE umesto bojkota. To je toliko providno, da je više besmisleno ako to još neko ne vidi. Zato je sevalo Karleušino dupe u ponoć, zato sad i ovo. Nije Đoković napravio cirkus u Australiji da bi radio referendumsku kampanju Vučiću, naravno, već zato što je glupan koga rođeni otac i tašta zloupotrebljavaju kako bi izmuzli pare od države sluđenih, ali kradikalska đubrad na vlasti to savršeno zloupotrebljavaju za svoje lopovske šeme i potpaljuju ljude da se svađaju ni oko čega. Ništa lakše, đavola bi to mogli da nema fejsbuka.

I to je sve što ćete od mene ikada više pročitati na račun Novaka Đokovića, jednog razmaženog prebogatog derišta koje se od svog glavnog sportsko-finansijskog rivala Federera razlikuje samo po godinama. Srbovanje o tenisu, kao glavnom višecevnom oruđu patridiotske borbe protiv celog sveta, zanima me taman koliko i englesko plemstvo koje je to mlataranje izmislilo da ubije vreme između dve ture kavijarske kontemplacije o tome šta predstavljaju poeni u gemovima. A vi nastavite da kunete i pljujete po tim istim "anglosaksoncima", kako baljezga hipokrit Nestorović, i naslađujte se njihovom zabavom - ako vam je i dalje lepo da budete budale koje to sebi same rade. Ništa lakše nego usrati se na sebe samog, do guše. Ali samo kad si dete. Odrastite već jednom, jebo vas onaj ko vas plaši toga da budete svoji.

Kada jednog dana konačno poraste, čak će i Novak Đoković shvatiti zašto kengur.

Ili tako, ili sikter.

***

Zaista, što reče panker Ćirilo u filmu "Nešto između": Trgnite se, otišli ste u PM. Borite se, niste deca.

ustAV

Životi nam se svakodnevno pretapaju u orvelijansku dvomisao (doublethink) i dvogovor (doublespeak), koji su sve manje forma a sve više suština obesmišljavanja svega - pa i samog života. Dvomisao je "sposobnost" pojedinca da istovremeno prihvati dva međusobno isključiva stava, oksimoron de profundis. Dvogovor nije samo puko laganje, već bi se pre moglo reći da je to svesno i namerno zamagljivanje istine, relativizacija i dvosmislena komunikacija: tu je ropstvo biti slobodan, mir je u ratu, moć u neznanju, u laži je istina, sporo je brzo, loše je dobro, nazadno je napredno.

Biračko telo dvomisli dok birano telo govori, pa se posle čudi "otkud Palanka?!"

Otud.

Što bi rekao Konstantinović: smrt, kao život palanačkog duha.

Eto, tako je čak i na Koraksovim karikaturama - što je šesnaestojanuarski referendum sve bliži, to Aleksandar Vučić sve više liči na Vojislava Koštunicu. Razlike su kozmetičke prirode, poput dlake na jajetu. Sad će i legalizam, tek što nije...

Pa posle - šesnaestojanuarska diktaRIOTINTOrtura.

Nije odavno.

Leteći cirkus Željka Mitrovića

Džon Kliz i ostali iz ekipe Pajtonovaca su se, kako je to u odeljku "Komnetar" objavio hrvatski portal Net.hr, nosili mišlju da ožive serijal "Leteći cirkus Montija Pajtona" i krenu u snimanje novih, savremenih epizoda. Odustali su od toga jer, po njihovim rečima, to više ne bi bila parodija - već dokumentarac.
To je pogrešno viđenje stvari.

Danas bi ih Željko Mitrović, po svom ustaljenom običaju, garantovano tužio za kršenje autorskih prava tvrdeći da mu kradu ideje iz njegovog dezinformativno-propagandnog desetominutnog programa koji je hiperinventivno nazvao "Minut, dva".

Mitrovićeve "vesti" su prerasle sve varijante teatra apsurda i postale čist teatar mržnje, po staroj dobroj, uvežbanoj i u novo ruho upakovanoj formuli iz staljinističkih vremena. Po svom običaju, plagijator ŽM je maznuo čak i naziv tog svog "programa" - od Džordža Orvela.
Dva minuta mržnje (Two Minutes Hate) je naziv javnog rituala koji EngSoc vlast svakodnevno organizuje u Okeaniji, jednoj od tri supersile Orvelovog sveta "1984". Tada se građani - ali samo članovi tzv. Spoljašnje partije (obaveza ne važi za one u vrhu, iz tzv. Unutrašnje partije), bez Prolova kojih je najviše, ali smatrani su za neumne pa time i beskorisne - okupljaju ispred javnih telekrana, na svojim radnim mestima ili na ulici, i gledaju slike državnog neprijatelja #1 i izdajnika Emanuela Goldštajna, njegovih saučesnika, kao i vojnika dvaju neprijateljskih superdržava (Evrazije i Istazije). Cilj tog programa je da se u dva minuta emocije onih koji gledaju iz potpune ravnodušnosti preobrate u agresivni izliv mržnje prema onima čije likove gledaju. Svrha dnevnog rituala Dva minuta mržnje je ista kao i onog godišnjeg, koji traje nedelju dana i nazvan je Sedmica mržnje.

Cilj je sledeći: kanalisanje ličnih frustracija i nezadovoljstva širokih delova društva prema poželjnom unutrašnjem (izdajnici) i spoljašnjem (sile) neprijatelju radi otklanjanja opasnosti po režim. Tako se podsvesno eliminiše i mogućnost pojave Zlomisli kod članova Partije, koji su po nju uvek opasniji od onih spolja.

Dakle, Dva minuta mržnje su namenjeni striktno članovima Partije.

To treba uvek imati na umu kada povlačimo paralelu sa Srbijom, jer se preko naprednjačkih propagandnih glasila zapravo širi poruka o tome da smo svi članovi Partije - zato što smo smo Srbi. Dobro, osim izdajnika, stranih plaćenika i ološa, šačice ludaka koji mrze svoju Partiju. Pardon - zemlju.
Jer Srbija = Partija.

Orvel kaže:

• Užas Dvominutne mržnje ne leži u činjenici da su svi bili u obavezi da u njoj učestvuju, već suprotno - u tome da je bilo nemoguće izbeći tu obavezu.

Kada masovna histerija doživi potpuni klimaks u drugom minutu, buka sa ekrana i vrištanje onih koji gledaju postanu jedan kovitlac obostranog ludila, sve se u 2:00 prekida pojavom lika Velikog Brata na telekranu, što izaziva trenutno olakšanje svih prisutnih, opšti izliv sreće i ljubavi prema Zaštitniku koji ih u poslednji čas spašava od neprijatelja.

I tako, svaki dan.
U beskraj.

Elemdaklem, u čemu se ogleda stvarni značaj dvominutne ejakulacije mržnje u Orvelovoj "1984"?

Dva minuta mržnje i Emanuel Goldštajn, iako fiktivni zapravo predstavljaju sasvim realno oruđe u rukama vlasti željne kontrole podanika i nespremne na najmanju trunku verovatnoće gubitka iste. Njihov značaj, kako u romanu tako i u stvarnosti, je (horizontalno) višestruk i (vertikalno) višeslojan:

1. Oni služe kao podstrek na mržnju građana Okeanije prema neprijateljskim nacijama i domaćim izdajnicima. Tako se održava "ispravan" način (partijskog) razmišljanja, što omogućava Partiji da u rukama zadrži ono što je suština njenog vladanja: moć zarad moći. Time što bivaju držani u neznanju i strahu, blokiranog sagledavanja realnosti, ljudi postaju nesposobni da vide svog stvarnog neprijatelja: Vlast samu.
2. Uz pomoć njih, Vlast efikasno kontroliše i neutrališe postojanje individualnosti i razmišljanja. Ona ih svesno i planski otuđuje od svojih građana - pojedinaca, i nameće kolektivni "um". Dakle - neumlje, autocenzura, strah, strogo su kontrolisani do granice izbezumljenosti. Građani gube kontrolu nad sopstvenom svesti, postaju od nje otuđeni, Vlast ih lišava individualnosti i nezavisnosti, raznim trikovima sprovodi masovno kolektivno ispiranje mozg(ov)a. Samostalno razmišljanje postaje nešto nezamislivo, masa prihvata sve što joj Partija servira. Na kraju, društvom caruje mentalitet Rulje, željne tuđe krvi u strahu za sopstvenu. Pojedinačni atomi kolektiva su, konačno, okrenuti ne samo protiv Drugih (drugačijih, izdajnika, neprijatelja, neupodobljenih) već i protiv sopstvene volje, ličnosti i postojanja van Rulje.
3. Žrtveni jarac (Goldštajn) je obavezan u svakom zatvorenom, totalitarnom (fašističkom, boljševičkom, militarističkom) kolektivističkom društvu. Bez njega nema kontrole nezadovoljstva i straha podanika uperenih prema Vlasti, koje treba skrenuti sa tog puta. Jednostavno, samo njegovo postojanje i "transfer blama" koji se sa vlasti na njega praktikuje, omogućava da građani (članovi Partije?) bez razmišljanja, u trenu, znaju na koga treba da upru prstom, bace kamen ili knjigu (kao u "1984"), pljunu ili vrište "Svinjo! Svinjo!". Naravno, isto rade i prilikom masovnih javnih vešanja zarobljenih neprijateljskih vojnika, ali sve se to pomno svakodnevno uvežbava tokom Dva minuta mržnje, i dovodi do potpunog automatizma.

Inače, Orvel mudro pravi paralelu, vezu svoja dva, vremenski i tematski povezana romana "Životinjska farma" i "1984", tako što u prvom svinje vladaju farmom, a u drugom hipnotisana gomila urla "Svinjo!" na Goldštajnov lik - čime se odvlači pažnja sa stvarnih svinja koje su sa Farme prešle na vladanje celim Svetom.
Koristeći trikove poput Dva minuta mržnje, Vlast/Partija u potpunosti sprovodi svoju filozofiju negiranja spoljašnje realnosti; neće biti nikakvo čudo ako/kada jednoga dana bude izjavila da "2+2=5", i svi u to bespogovorno poveruju. Jer, dva po dva minuta, sedmica po sedmica, godina za godinom mržnje, i - eto nas tu, gde se sada nalazimo.

Za dve, najviše dve i po godine, stigli smo do sedam. I više.
Naša Dva minuta mrže umeju da traju i po deset. I ne jednom, već više puta na dan. Svaki dan. A Sedmica mržnje? Pa, i to se promenilo.

Dobili smo Sedam godina mržnje.
Ovde mržnja počinje odmah, u prvoj sekundi, pojavom lika Velikog Brata. "Poštovani gledaoci, dobro veče. Predsednik Aleksandar Vučić je danas..." Tek nakon toga slede vesti o neprijateljima, s tim da se svaka od njih pojedinačno završava opet njegovim likom, da bi na kraju celog tog "programa" On još jednom sve zasolio svojom nadurenom facom, uredno podsećajući da - i pored postojanja tolikog broja beznačajnih neprijatelja - nas je upravo on, Veliki brat, spasao te pošasti još u prvoj sekundi te da nema bojazni od njih sve dok je on tu da bdi i ne spava umesto svih. "Poštovani gledaoci, laku noć. Predsednik Aleksandar Vučić je sutra..." isto kao i juče.
Jer:

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.

Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

U svetu gde je sve obmana - pričati istinu je revolucionaran čin.

Možda i ne morate to da gledate, ili ne želite, ali svakako ćete učestvovati jer nećete moći da izbegnete "obavezu informisanja" o svemu što u dva desetominutna minuta objavljuju Leteći cirkusi Aleksandra Vučića. Dovoljno je da se po ko zna koji put, iznova, prevarite i od ranog jutra ulogujete na telekrane Fejsbuka i Tvitera. Ne treba vam ništa više nego da vas opet uvuku u svoje vrzino kolo mržnje i frustracija.
Oni oko vas, redovni gledaoci i konzumenti, će vas ionako dodatno podsetiti na to šta ste sve propustili.
Od Dva minuta - ili Sedam godina - mržnje nećete moći da pobegnete čak ni u kafeu "Pod kestenom", omiljenom mestu okupljanja izdajnika i ološa prezira dostojnog što čekaju čas svoje egzekucije koji je neminovan.
Samo da rata... pardon - pada Vlasti ne bude.
Tako nam je to, svima nama Vinstonima i Džulijama ovoga sveta.
Danas.
Oduvek.

p.s.
Leteći cirkus Montija Pajtona je parodija britanske zatucane palanke (u koju obavezno spada i tamošnja intelektualna "elita"), iz koje je jedino bilo moguće iznedriti svinjokratiju Farme, engsocijalističko društvo Okeanije, Blerove šampanj-laburiste ili Bregzit-Borisa.

p.p.s.
Tužio bi DJ Žex i Orvela, da može.

Dan

Danas je ponedeljak 13.

Maj.

U verskom kalendaru UDB-e stoji: sv. Ilija Čvorović

Fiksni praznik.

Crveno slovo.

Sve ostalo crno - k'o u kuhinji Danice Čvorović, preterano naivne domaćice.

Zajebana stvar, ta kuhinja...

Od obrenovićevskih sreskih špijuna i žandara, preko Crne pa Bele ruke, karađorđevićevskih batinaša, večitih cinkaroša, Krste Mišića, poljske straže, posleratnih komunjarskih kožnokaputaša na Cindapima, Leke Rankovića, Dolanca, udbe, debea, vebea, supa, milicije, policiota, Crvenih beretki, Miloševićevih mupovaca, sindikalaca "prvog poziva", "svedoka"-saradnika, do koštunjavog Bulatovića, protivpožarne policije, komunalne policije, hilfspolicaja, građanskih i jezičkih trojki, Dačića, sije, bije, Bate Santosa i svih ostalih Balkanskih špijuna, Profesionalaca, gviruša, uhoda i uholaža iz naših sokaka - na današnji dan, njihov praznik, poručujemo:

Nikom nije lepše nego vam'

Zato nam je 'vako svaki dan

Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) osnovano je 13. maja 1944. godine, zbog čega je taj datum bio obeležavan kao Dan bezbednosti, sve do ukidanja 2001. godine. Nema sumnje da je i to jednim, makar malim, delom bilo razlog za 12. mart 2003. U proteklih 75 godina, ta "firma" je doživela brojne transformacije u nazivu - i skoro nikada u suštini. Red bi bio da ovo čudo koje imamo danas, a koje su tetošile sve "vlasti" (naročito u poslednje tri decenije), ipak nazovemo svojim pravim i primerenijim nazivom:

OZONA - Odeljenje za zaštitu od naroda.

Drugačije se ne može nazvati silno orvelijanstvo koje ovde vlada otprilike koliko je stara i Džordžova knjiga - 70 godina. Prava sitnica.

Nema tu mesta ni za kakvo "ako se sete" - kod njih, ama baš niko i nikada nije zaboravljen.
Jednom u službi - uvek u Službi, jednom u dosijeu - uvek u Arhivi.
A sad, svi na svoje zadatke. Praznik je, kao i uvek, maksimalno radni.
Značka - obavezna.

Godine koje su pojele svinje

Danas počinje kineska nova godina, u znaku "zemljane svinje".

Kinezi smatraju da će godina u ovom znaku biti dobra, jer Svinja sa sobom donosi napredovanje, sreću, dobre šanse za finansijski i profesionalni uspeh - pod uslovom da ste prethodno završili sve započete poslove, stavili tačku na sve veze koje vas ispunjavaju negativošću i troše vam snagu, ukratko - da ste se oslobodili svega što vas opterećuje.

Baš super, ali mi nismo Kinezi.

Nama ne počinje godina Svinje, ciklično, na svakih 12 godina.

Nama su svinje pre trideset i kusur godina okupirale farmu, nahuškale svoje džukele na sve ostale (gle čuda, prethodna 2018. je bila kineska godina Psa), razjurile ljude i nepodobne živuljke, promarširale na dve noge, uskočile u gospodska odela i ljudske fotelje i krenule da kroje sudbine svima. Poput kineske Velike Partije, njena ovdašnja posestrima (SNSPSRS) takođe praktikuje dinastičko arčenje javnih i partijskih funkcija, decenijama praktikuje "prvobitnu akumulaciju kapitala" bez trunke namere da negde zastane ili nedajbože porazmisli kolektivnm mozgom gde sve to vodi.
Hah, "kolektivni mozak"... oksimoron koji je moguć samo na farmama poput naše, na kojoj je dopušten jedino mozak kolektivizma i ničiji više. Biser, dostojan onih koji farmom upravljaju.

Nakon svih ovih godina, da li je uopšte potrebno iznova objašnjavati tvrdnju da su nam ih svinje pojele? Dovoljno je setiti se kroz šta smo sve prošli, počev od političkog "streljanja" Dragiše Pavlovića 1987, preko Trećeg balkanskog rata u kome je bio streljan svako ko im je natrčao na nišan (od beogradskih ulica do svih susednih zemalja), NATO bombardovanja, streljanja Stambolića i Đinđića, pa do besomučne pljačke koja je sve vreme trajala - do dana današnjeg. I koja još uvek traje, bez trunke naznake da su se svinje zasitile naših godina i života.

I svinjice, umalo da na njih zaboravimo.
I gde se tu uklapa onaj Vučićev "nemački kralj mesa", bez obzira da li je on Napoleon ili Tönnies?

Pig dynasty: Tata, mama, šćer & Pantelija

Te svinje su nam sve pojele, a naše stvarne bisere - decu i pamet - proterale odavde. Sa ove Životinjske farme su čak i neke svinje počele da beže. Međutim, koliko god loše stanje bilo - a očajno je, Srbija ipak nije farma svinja.
Svinjarija.
Svinjac.

Ovde još uvek ima živih ljudi, koliko god stoka bila glasna.

Neka je i počela, ta kineska nova godina Svinje.

Neka bude srećna i uspešna, iako nismo Kinezi.
Samo neka ne bude više napredna.
Dosta.


GK čitanka:
- post #870: Farme, životinjske (17.08.2015)
- post #1051: 12+1 stvar koju niste znali o Životinjskoj farmi (02.09.2016)
- post #1236: Farme (01.07.2017)
- post #1548: Glavni obor (19.09.2018)

Orvel o kontroli jezika

"Jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude."

(1984)

Jedna od glavnih stvari koje su brinule Džordža Orvela u vezi kapitalističkih, fašističkih ili komunističkih društava, bila je nemilosrdnost koju su ti režimi ispoljavali prema svim drugim oblicima vlasti i prema bilo kakvim neslaganjem naroda. Orvel je istakao da su vlasti poput Staljinove u Rusiji i Maove u Kini manipulisale masama, obrazovale ih preko medija da rade sve ono što vlast želi. Propaganda, manipulacija rečima, bila su njihova glavna sredstva za ispiranje mozgova ljudi, baš kao što je to radio i Hitler u Nemačkoj. Hitlerove reči hipnotisale su naciju i naterale Nemce da maltretiraju i ubijaju Jevreje i druge "ne-arijevce".

Orvel je rekao da se nacije primaju na govor svojih nepojmljivo budalastih lidera, zato što je ljude lako zaplašiti. Strah je ono što ih ih kontroliše. Oni u svemu vide neprijatelje. Njihove vođe im govore kako neprijatelji žele da ih pobiju. To je sukob ideologija koji će se okončati tek kada jedna nacija konačno uništi drugu. U "1984", takva situacija se odražava kroz postojanje tri velike sile koje neprestano međusobno ratuju: Okeanija, Evrazija i Istazija.
Orvel je rekao i da jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude. Doživeo sam jednostavan i praktičan primer tog pojma kada sam razgovarao sa jednom mladom kineskinjom koja mi je rekla da njen dijalekt nije imao reči koja odgovaraju engleskom pojmu za privatnost. Privatnost je koncept koji je njenim roditeljima u potpunosti bio nerazumljiv. Dakle, u kući njenih roditelja nije bilo privatnosti. Nakon nekoliko godina provedenih u Americi, povratak u Kinu sludio ovu mladu ženu, jer više nije imala privatnost na koju se navikla. Tamo nije bilo brave na vratima njene spavaće sobe. Kada je stolom podglavila vrata, kako bi mogla biti sama, njena majka se nekako provukla u sobu i bez pardona je optužila da ne voli svoju porodicu, i da je Amerika upropastila njenu kćerku.

U "1984" Orvel nas upozorava na ovu opasnost od gubitka reči i shodno tome gubitka sposobnost razmišljanja o konceptima poput privatnosti. Rekao je da će kroz propagandu i kontrolu medija muškarci i žene širom sveta izgubiti svoje ljudske kvalitete i postati bezdušni automatoni, a da toga neće biti svesni. Ljudi više neće uviđati nehumanost u politikama svojih vlada. Ljudi će živeti u stalnom strahu od Drugih - neke zemlje ili nekih ljudi koji su drugačiji od nas. Orvel naglašava da je lako navući jednu rasu, religiju ili ideologiju na dehumanizaciju svih ostalih i želju da ih pobije. To je ono od čega svi ljudi strahuju, da će nas nekakvi stranci napasti i neće prepoznati "čojstvo" koju sa njima delimo. I da će nas pobiti kao da smo nekakvi odvratni insekti, ili potomci Satane. U "1984" vlada se postarala da se taj strah kanališe u mržnju prema drugim nacijama i ljudima. Orvel je taj strah koji je kanalisan u mržnju opisao nečim što je nazvao "Dva minuta mržnje":

• ... bilo je nemoguće ne pridružiti se tome. U roku od trideset sekundi svako dalje pretvaranje je postajalo nepotrebno. Čudna ekstaza straha i osvete, želje za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem lica maljem, kao da je tekla kroz celu grupu prisutnih poput električne struje, pretvarajući ih čak i protiv njihove volje u gomilu iskeženih ludaka koji urlaju ...

Orvel kaže: "Imao sam jednom priliku da prisustvujem vešanju nekog čoveka. Stekao sam utisak da je to bilo gore nego hiljadu ubistava." Zašto? Zato što je to bilo ubistvo iz najneutralnijeg od svih razloga - ne iz besa, ili zbog novca, ili iz ljubomore, već zarad zaštite nekog političkog stava. Bitno je da shvatimo kako nas strast može preplaviti i možda izazvati trenutak besa u kome možemo nekoga ubiti. Ali ubiti nekoga bez strasti, hladnokrvno, samo zato što se ne slaže sa našom ideologijom ili politikom - to je bio neoprostvi greh u Orvelovim očima.

DVOMISAO, kao što svi znamo, predstavlja pojam koji je Orvell iskovao. To je koncept u kome ste naučili da istovremeno držite dva kontradiktorna verovanja u svom umu i oba prihvatate kao istinita. Tada možete reći "Rat je mir", "Sloboda je ropstvo", "Neznanje je snaga", i pritom  uopšte nećete dovoditi u pitanje oksimoronske kontradikcije koje postoje u bilo kojoj od ovih fraza.
Svako ko odustane od osećanja moralnog altruizma (pomaganje svojoj ljudskoj braći) pred pohlepnim željama, poput npr. optuživanja neke korporacije da je kriva za dvomisao, jer je on sebe prisilio da misli suprotno od onoga za šta je nekada verovao da je etičko ponašanje - odustaje od te velika ideje koja nam govori da ne treba biti pohlepan i da ljudi treba da međusobno vode brigu jedni o drugima. Međutim, ukoliko želimo da zaradimo novac i napredujemo u toj kompaniji, moramo verovati da je to što ona radi ispravno. Ako udovice i siročad pate - to je njihova krivica, a ne naša. Krajnji rezultat dvomisli je da više nismo svesni postojanja razlike između istine i laži. Uglavnom, dvomisao je način gledanja na život koji proističe iz potpuno verovanja u neku vrstu ideologije - komunizma, kapitalizma, socijalizma, fašizma, ili bilo kog drugog "izma". Taj "izam" sadrži istinu, koja je usađena u jezik.

Hrišćanin koji krene u rat i ubija druga ljudska bića mora biti u stanju da dvomisli kako bi mogao da uništio ljudske živote. U Bibliji crno na belo piše: NE UBIJ. Ali vojnik ipak ubija, jer je sposoban da istovremeno u glavi ima dva kontradiktorna uverenja. Seksualni sram, moralni konformizam i anti-intelektualnost su koncepti dvomisli koji se koriste za kontrolu ponašanja ljudi. Vilijem Blejk nas je odavno upozoravao na ta tri oružja, govoreći nam da ako već treba nešto da veličamo, onda neka to ne bude rat, već je bolje da veličamo svoju kreativnu dušu, umetnika u nama koji Bogu obraća kroz ono što stvaramo. U "1984" Orvel opisuje društvo koje pokušava da uništi ljubav ubijanjem ili makar kontrolom seksualne želje: "Partija se trudila da ubije seksualni nagon, ili ako on nije mogao ubiti ubijen, onda da ga izopači i onečisti".

"Zar ne vidiš da je opšti cilj Novogovora da suzi slobodu misli? Na kraju ćemo zločin misli i bukvalno učiniti nemogućim, jer više neće postojati reči kojima bi on mogao biti iskazan."
Pored dvomisli, drugi izraz koji je Orvell iskovao je DVOGOVOR: upotreba jezika zarad iskrivljenja stvarnosti i kvarenja misli. Jezik postaje sredstvo koje koriste oni na vlasti kako bi postigli svoje ciljeve. Dvogovor se najviše oslanja na eufemizme. "Upoznavanje", "spavanje sa", "prethodni vlasnik vozila", "veliki C", "sanitarni inženjer", "nezadržano", "neobnovljeno", "izabrano", "negativan ishod brige o pacijentu" - sve su to primeri dvogovornih eufemizama. 
Ministarstvo Mira je eufemizam za rat.
Ministarstvo Istine je eufemizam za laž.
Ministarstvo Ljubavi je eufemizam za mučenje.

Još jedan pojam treba razumeti u vezi sa Orvelovim delom: DISTOPIJA.
Reč je nastala od prefiksa "dis-" (grčka reč za "loše, nenormalno, oštećeno, bolesno") i Utopije, naziva kojim je Tomas Mor (1516) imenovao izmišljeno ostrvo iz svog romana. Utopija, naravno, potiče od latinske reči za "nigde, nedođija". Međutim, za nas to predstavlja idealizovano mesto sa savršenim političkim i društvenim sistemom. Filozof iz 19. veka Džon Stjuart Mil je te dve reli spojio u jedan pojam kako bi opisao nekakvu državu u kojoj vlada stvara uslove i kvalitet života koji su užasni. Pisci poput Oldosa Hakslija (Vrli novi svet), Reja Bredberija (Farenhajt 451) i Margaret Etvud (Sluškinjina priča) upotrebili su ovu Millovu reč kako bi opisali moguća društva u budućnosti koja bi porobljavala sopstveni narod i koristila ga za svoje političke ciljeve. Sve ove distopije su upozorenja koja kritikuju aktuelne trendove u kulturi, koji mogu dovesti do budućnosti koju niko od nas ne želi. U stvari, budućnost koju niko od nas ne bi trebalo da poželi. Da svi govorimo isti jezik, ne bi smo se pribojavali sopstvene distopijske budućnosti. Ali, naravno, naš jezik u proteklih deset godina ne samo da je otišao od lošeg u još gore, već je postao neskriveno korumpiran. "Nije bitno ako lažete, ako ćete tako ostvariti svoje namere", postala je mantra Republikanaca. I Demokratska stranka je takođe puna svojih lažova, ali ako ih uhvatite u laži oni su barem dovoljno pristojni da pokažu makar minimum srama zbog toga. Današnji soj Republikanaca jedva da zna ili ga uopšte zanima značenje te reči.

Prema Orvelu, šta će se desiti sa bilo kojim demokratskim društvom ukoliko se uruši jezička jasnoća? On predviđa da će se tada urušiti i samo društvo. Lošom upotrebom jezika će nam lakše na pamet padati budalaste i apsolutno nekoretne ideje. Izopačeni jezik može izopačiti i nas same, pokvariti nas i načiniti nas toliko glupim da nećemo prepoznati laži kada ih čujemo. Nećemo dovoditi u pitanje naše vođe. Nećemo imati jezičke alate uz pomoć kojih ćemo moći da govorimo istinu. Pogledajte samo vesti na glavnim TV kanalima i poslušajte političare koji izvrću istinu u nešto potpuno neprepoznatljivo (njihove reči zavise isključivo od veličine praznog prostora između vaših ušiju) i možda ćete doživeti Džojsovsku epifaniju, trenutak prosvetljenja o tome da je Orvell bio u pravu kada nas je upozoravao a da smo ga mi, kaonarod, ignorisali na sopstvenu štetu.

- Duff Brenna: George Orwell and Language Control (Serving House Journal #2, 2010)

Pomrčenje

"Ako baš želiš da vidiš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek."

- Džordž Orvel "1984"

Dana 27. jula 2012. formirana je Vlada koju su napravile Nacionalsocijalistička partija Srbije i Srpska kradikalna stranka. Po prvi put u istoriji, kradikali su zvanično došli na vlast u Srbiji, mada je još od njihovog formiranja 2008. širom naše zemlje ponosne bilo raznih varijanti lokalnog kurvarluka sa njima oko vlasti.

Iako je Dačić iz braka sa Tadićem u miraz Vučiću i Nikoliću doneo funkciju premijera, od prvog dana se znalo ko je pravi gazda - ni onaj ko je glumio premijera niti onaj ko je glumio predsednika, već onaj koji je glumio prvog potpredsednika. I do dana današnjeg ostao na sve tri funkcije odjednom.

Ko je za to kriv (ili odgovoran) - demokrate koje su spasile bandu crvenu političke smrti, Tadić koji je skraćenjem predsedničkog mandata zajebao sve redom, (opet) Tadić koji je nakon poraza na predsedničkim izborima od Dačića tražio da ostanu u koaliciji ali da on bude premijer, EU koja je prerano čestitala pobedu Nikoliću, DOS jer nije streljao i vešao "pripadnike bivšeg režima", svi domaći i strani faktori koji su pre deset godina osnovali SNS kako bi ta i takva banda na vlasti danas odradila ono što se oko Kosova odraditi mora? Možda tzv. beli listići koji tako zgodno dođu kao univerzalni izgovor svakoj od do sad navedenih bitangi? Ili svi oni koji bojkotuju, ne žele da izađu na izbore, predali su se ili ih to uopšte ne interesuje jer im je pun kufer svega, i Srbije i Sveta i ovakvog života, i svih onih koji im se non-stop proseravaju da su krivi za sve, pa tako i za Vučića?

Ko je to članovima i simpatizerima DS nakon majskih izbora isprao mozak i napunio uši pričom da ne treba mnogo da se brinu, jer sledi "velika koalicija" DS i SNS u kojoj će žuti biti zaduženi za Svet a maskirno-crni za Kosovo? (Previše je bilo priča i svedoka da bi sada neko rekao kako ovo nije istina. I te kako jeste, još uvek mi se želudac grči kada se setim čega sam se tada sve naslušao, zbog načina na koji su neki članovi DS o tome govorili i naročito zbog nivoa oduševljenja koje čak nisu vešto ni krili, uz obavezno "ma bilo šta, samo da se otarasimo komunjara".)

A ko je po toj podeli trebalo da bude zadužen za Srbiju?

Niko, tačno.

Takva koalicija bi imala više glasova zajedno nego ova danas, i bitangama koje bi je tvorile Srbija bi bila najmanje važna, ako bi to uopšte bila. Danas, kada je Dačićeva banda samo privezak Velike Partije i Velikog Vođe, imamo odgovor i na to poslednje pitanje, i oni se svakoga dana trude da nam ga ugaze u lice što je trajnije moguće.

Nažalost, ovo novo okupljanje "opozicije" previše liči na ekipu koja bi da Vučićevu čizmu zameni kopačkom sa 30 krampona - po istom licu. Takvom smenom - nacionalističke folirante zameniti ekipom folirantskih nacionalista - Srbija dobija jasnu sliku budućnosti.

Zauvek.

Večeras je bilo drugo (i poslednje) ovogodišnje potpuno pomračenje Meseca. Iako se Srbija našla u drugoj zoni iz koje se ova nebeska pojava mogla posmatrati - odmah nakon one prve, u kojoj je pomračenje bilo stoprocentno - za ovu godinu standardna svakodnevna oblačnost je onemogućila amatersko posmatranje golim okom.

U Srbiji, danas, čak ni pomračenje nije moguće videti. Narod nebeski, a ne vidi nebo. Svašta.

Zato što pomrčenje ovde predugo traje (daleko duže od šest godina, kako neki naivno misle i pričaju) i kraj mu se uopšte ne nazire.

Poslednja opomena

Sedamdeset godina nakon prvog izdanja knjige "1984" i potonje smrti njenog autora, na Džordža Orvela sve više gledamo kao na neku vrstu proroka koji je najavio nedaće koje sa sobom donose korporativna, socijalistička, autoritarna i totalitarna društva - baš kao i svi ostali "izmi" moći, prepuni poganih i razarajućih implikacija po slobodu. BBC-jev dokumentarac "Orvel: Slike života" (2012) naglašava njegovo upozorenje o opasnosti da ubrzano skliznemo u korporativni/socijalistički/autoritarni/totalitarni svet. U poslednjoj, dramatičnoj sceni filma, Orvel najavljuje (moguću) zlokobnu budućnost:

Nakon svega, možemo sebi dozvoliti da 1984 smatramo i nekom vrstom parodije, ali tako nešto sa ipak zaista može dogoditi. To je smer u kome se svet već sada kreće. U takvom svetu neće biti drugih emocija osim straha, besa, trijumfa i samoponiženja. Seksualni nagon će biti iskorenjen. Ukinućemo orgazam. Neće biti druge lojalnosti osim one prema Partiji. Međutim, trovanje moći će ostato prisutno. Uvek, svakoga trena, postojaće to pobedničko ushićenje, osećaj gaženja po bespomoćnom neprijatelju. Ako želite sliku budućnosti, zamislite čizmu koja večno gazi nečije lice. Iz ove užasne noćne more treba izvući jednostavnu pouku: ne dopustite da se tako nešto desi, jer to samo od vas zavisi.

Lik iz filma, baš kao i pravi Orvel, ne ublažava to što kaže, ali to ipak maskira stvarnost koja je komplikovanija. Iako Orvelovim poštovaocima svaka reč ovog govora deluje poznato, naročito deo o "čizmi i licu", on zapravo tako nešto nije nikada izgovorio - barem ne u ovoj formi. To je zapravo mešavina stvarnih Orvelovih izjava i rečenica iz teksta "1984", a njen dramatičan završetak ("ne dopustite da se tako nešto desi, jer to samo od vas zavisi") potiče od saopštenja koje je izdavač uputio čitaocima, po kome su oni "pogrešno razumeli Orvelovu nameru, smatrajući je kritikom tadašnje Laburističke partije tj. kritikom tadašnjeg socijalizma u opštem smislu", pretvorivši je ubrzo "u njegovu poslednju želju, s obzirom da je Orvel u vreme objavljivanja knjige već bio hospitalizovan, a šest meseci kasnije i preminuo".

Sledi tekst izdavača, u celini:

Neki od recenzenata "1984" su sugerisali publici kako je autorov stav da će se to, ili nešto tome slično, svakako dogoditi na Zapadu u narednih četrdeset godina (od 1949 do "stvarne" 1984). To nije tačno. Mislim da bi, ako knjigu nakon svega posmatramo kao parodiju, nešto poput "1984" ipak bilo moguće da se dogodi. To je smer u kome se svet danas kreće, čiji trendovi duboko leže u političkim, društvenim i ekonomskim osnovama današnje svetske situacije.
Posebna opasnost leži u strukturi koju nameću socijalistička i liberalna kapitalistička društva potrebom da se svi pripreme za totalni rat Zapada i SSSR, kao i novim oružjima, od kojih je atomska bomba svakako najmoćnija i o njoj se najviše priča. Međutim, opasnost podjednako leži u prihvatanju totalitarnih stavova od strane intelektualaca svih boja. Iz ove užasne noćne more treba izvući jednostavnu pouku: ne dopustite da se tako nešto desi. To samo od vas zavisi.
Džordž Orvel pretpostavlja da ako društva opisana u "1984" postanu stvarna, onda će to biti u formi nekoliko super-država. On se tom temom u potpunosti bavi u relevantnim poglavljima knjige. Džejms Bernam se time takođe bavi, samo iz drugačijeg ugla, u svojoj "Menadžerskoj revoluciji". Te super-države će prirodno biti u stalnom međusobnom sukobu (kako stoji u romanu) ili će se pretvarati da su daleko više suprotstavljene i različite nego što to zaista jesu. Dve od tih super-država će očigledno biti anglo-američki i evroazijski deo sveta. Ukoliko se ta dva velika bloka sukobe kao smrtni neprijatelji, jasno je da anglo-amerikanci neće prihvatiti ime svojih protivnika niti će svoju ulogu na svetskoj sceni dramatizovati nazivajući sebe komunistima. Zbog toga će sebi morati da iznađu novi naziv. Ime koje "1984" sugeriše je, naravno, Engsoc iako je u praksi i dalje ostavljen širok spektar izbora. U SAD je izraz "Amerikanizam" ili "stoprocentni Amerikanizam" sasvim prigodan, a pridev kojim bi se to dalo opisati je totalitarizam po svačijoj meri.
Ukoliko nervi popuste i Laburistička partija se prelomi u pokušaju da izađe na kraj sa teškim problemima sa kojima se suočava, gadniji likovi od aktuelnih lidera Laburista će neminovno preuzeti vođstvo partije, verovatno je izvući iz redova levice, ali pritom neće deliti liberalne stavove onih koji su trenutno u Britaniji na vlasti. Članovi aktuelne britanske vlade neće nikada svojevoljno prepustiti inicijativu protivnicima - uopšteno uzev, stariji ljudi (tradicionalno liberalno odgojeni) su bezbedni, ali mlađe generacije su pod senkom sumnje i seme totalitarnih ideja je moguće naširoko među njima posejano. Nepristojno bi bilo ovde nabrajati imena, ali svako od nas bi bez ikakvih poteškoća i sam mogao da nabroji poznate engleske i američke ličnosti koje se uklapaju u taj profil.

Čitaoci mogu, čak i danas, u Orvelovim knjiga pronaći dlaku u jajetu za koju bi se uhvatili, ali to će svakako predstavljati samo još jedan poen u korist njega kao nadasve fascinantnog pisca. Ova lekcija, koliko god ona bila pogrešno interpretirana - ponekad čak i od samog Orvela - i dalje čvrsto stoji, ne odustaje: Ne dopustite da se tako nešto desi.

Na koji način ne dopustiti da se tako nešto desi, naravno, ostaje stvar aktivnog traganja za odgovorom na to pitanje.

- Collin Marshall: George Orwell's final warning - Don't let this nightmare situation happen. It depends on you! (Open Culture, 26.11.2014)

Prva petoljetka

"Da li se sećaš" nastavi O'Brajen, "kada si u svoj dnevnik zapisao Sloboda je kada slobodno možeš da kažeš da je dva plus dva jednako četiri?"

"Da", odgovori Vinston.

O'Brajen podiže svoju levu šaku, nadlanicom okrenutom prema Vinstonu, ispružena četiri prsta i palca savijenog ka unutra, da se ne vidi. "Koliko prstiju ovde ima, Vinstone?"

"Četiri."

"A ako Partija kaže da nije četiri već pet - koliko onda?"

"Četiri."

Reč mu se završi u agoniji bola. Kazaljka na instrumentu je pokazivala 55. Znoj izbi po čitavom Vinstonovom telu. Vazduh mu je kidao pluća dok je udisao, i opet dok je stenjući izdisao, jer čak ni stisnutih zuba to nije mogao da zaustavi. O'Brajen ga je posmatrao, još uvek držeći četiri prsta ispružena. On okrenu potenciometar unazad. Ovoga puta, bol je samo malo popustio. "Koliko prstiju, Vinstone?"

"Četiri."

Kazaljka poskoči na 60.

"Koliko prstiju, Vinstone?"

"Četiri! Četiri! Šta drugo da kažem? Četiri!"

Kazaljka je garantovano ponovo poskočila, ali on više nije gledao u nju. Ozbiljno, strogo lice i ona četiri prsta bili su sve što je mogao da vidi. Prsti su stajali pravo ispred njegovih očiju, poput nekih stubova, ogromni, zamagljeni, kao da vibriraju, ali bez ikakve sumnje ih je bilo četiri.

"Koliko prstiju, Vinstone?"

"Četiri! Prekini, prekini! Zašto mi to i dalje radiš? Četiri! Četiri"

"Koliko prstiju, Vinstone?"

"Pet! Pet! Pet!"

"Ne, Vinstone. To ti neće pomoći, jer lažeš. Ti i dalje smatraš da ih ima četiri. Dakle, koliko prstiju?"

"Četiri! Pet! Četiri! Šta god da ti je drago. Samo prestani, zaustavi taj bol!"

Iznenada, on shvati da sedi; O'Brajen ga je rukom obgrlio oko ramena. Izgleda da je izgubio svest na nekoliko sekundi. Veze, kojima je njegovo telo bilo sputano, sada su bile olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, nekontrolisano se tresao, zubi su mu cvokotali, suze lile niz obraze. Za trenutak, on se držao za O'Brajena poput neke bebe, na čudan način utešen njegovom teškom rukom oko svojih ramena. Imao je osećaj kao da je O'Brajen njegov zaštitinik, da je bol nešto što je došlo spolja, iz nekog drugog izvora, da je O'Brajen onaj ko bi ga mogao od toga spasiti.

"Sporo učiš, Vinstone" reče O'Brajen nežno.

"Šta ja tu mogu?" mumlao je. "Šta još treba da uradim povodom toga što vidim pred sobom? Dva i dva jesu četiri."

"Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. A ponekad su sve to istovremeno. Moraćeš da se više potrudiš. Nije lako postati zdrav."

On položi Vinstona na ležaj. Veze oko njegovih udova se ponovo zategnuše, ali bol je minuo a drhtanje prestalo, uglavnom je osećao samo slabost i hladnoću. O'Brajen okrete glavu ka čoveku u belom mantilu, koji je nepokretno stajao tokom celog postupka. Čovek u belom mantilu se nagnu i pažljivo pogleda u Vinstonove oči, izmeri mu puls, uhom oslušnu njegove grudi, čuknu ga tu i tamo, pa potom klimnu O'Brajenu.

"Opet" reče O'Brajen.

Bol se sjuri u vinstonovo telo. Mora da je kazaljka sada bila na 70, 75. Ovoga puta, on zatvori oči. Znao je da su prsti i dalje tu, da ih i dalje ima četiri. Jedino je bilo bitno da nekako ostane živ dok ovo grčenje ne prođe. Više nije primećivao da li je plakao ili ne. Bol ponovo popusti. On otvori oči. O'Brajen je okrenuo potenciometar unazad.

"Koliko prstiju, Vinstone?"

"Četiri. Pretpostavljam da je četiri. Voleo bih da vidim pet, kada bih mogao. Trudim se da vidim pet."

"Šta bi hteo: da me ubediš kako vidiš pet, ili da ih zaista vidiš?"

"Da ih stvarno vidim."

"Opet" ponovi O'Brajen.

Kazaljka je možda otišla na 80-90. Vinston se na mahove više nije mogao setiti razloga za bol. Iza stisnutih kapaka, šuma prstiju kao da se kretala u nekakvom plesu, čas prepleteni čas raspleteni, prsti su jedni iza drugih nestajali pa se opet pojavljivali. Pokušao je da ih prebroji, ali nije mogao da se seti zbog čega. Znao je samo da je nemoguće prebrojati ih, i da je to tako zbog misteriozne identičnosti između četiri i pet. Bol je ponovo počeo da slabi. Kada je otvorio oči, shvatio je da i dalje vidi isto. Mnoštvo prstiju, poput šume u pokretu, i dalje je prolazilo u svim pravcima, iznova se ukrštajući u beskraj. On ponovo sklopi oči.

"Koliko prstiju ovde ima, Vinstone?"

"Ne znam. Ne znam. Ubićeš me ako to opet uradim. Četiri, pet, šest - iskreno, ja zaista više ne znam."

"E, sad je već bolje" reče O'Brajen.

...

"Pokazao sam ti prste na svojoj ruci. Video si da ih ima pet, da li se toga sećaš?"

"Da."

O'Brajen podiže desnu šaku, ispruženih prstiju i povijenog palca. "Evo pet prstiju. Da li sad vidiš pet?"

"Da."

I zaista ih je video, u jednom trenutku koji je proleteo pre nego što se promenila slika u njegovoj glavi - on jeste video pet prstiju, i u tome nije bilo ničega pogrešnog. A onda se sve ponovo vratilo u normalu, a stari strah, mržnja i zbunjenost nahrupiše nazad. Međutim, postojao je trenutak - on nije znao koliko dug, možda trideset sekundi - prosvetljujuće izvesnosti, kada je svaka nova O'Brajenova sugestija popunjavala neku praznu rupu u njegovom sećanju i pretvarala se u apsolutnu istinu; trenutak, u kome su dva i dva lako mogli biti tri baš kao i pet, ako je to bilo potrebno. Taj trenutak bi izbledeo pre nego što O'Brajen spusti ruku; međutim, iako nije mogao da ga ponovo zgrabi, mogao je da ga se seti, onako kako se neko seća živopisnog događaja u nekom trenutku svog života, kada je zapravo bio neko sasvim drugi.

"Eto, vidiš da je ipak moguće" reče O'Brajen.

"Da" odgovori Vinston.

- Džordž Orvel "1984"

plakat lepljen širom Moskve u vreme prvog Petogodišnjeg plana (1928-1932), koji je bilo "moguće" ispuniti i za četiri godine ukoliko rabotnjici svom snagom i puni entuzijazma podmetnu leđa

Na današnji dan, pre pet godina (27. jula 2012), formirana je prva koaliciona Dačivuči Vlada SNSPS, nakon redovnih parlamentarnih izvora održanih u maju iste godine. Trajala je nepunih 20 meseci, nakon čega je formirana istokoaliciona Vučidači vlast. Do danas, za tih pet godina, Srbija je 4 puta izlazila na tzv. izbore: 2 puta redovno na vanredne parlamentarne (2014 i 2016) i po jedne redovne lokalne i predsedničke (2016 i 2017).

"Biće vam bolje za 2 godine... u stvari, već sad vam je bolje ali vi to ne osećate." Da se ne pravimo blesavi, niko normalan nam neće poverovati ukoliko tvrdimo da je ovo rekao O'Brajen. Zato što nije i zato što svi dobro znaju ko jeste, ali lakše nam je da se bojimo kazaljke "do stotke" nego da to sebi priznamo pa krenemo u rešavanje stvarnog problema.

2 + 2 = 5

Jasno, Vinstoni? Lepo. Eto, vidite da je nemoguće ipak moguće.

Još jedan pozdrav iz svakodnevne jučesutrašnjice, pun entuzijazma.