"Da li se sećaš" nastavi O'Brajen, "kada si u svoj dnevnik zapisao Sloboda je kada slobodno možeš da kažeš da je dva plus dva jednako četiri?"
"Da", odgovori Vinston.
O'Brajen podiže svoju levu šaku, nadlanicom okrenutom prema Vinstonu, ispružena četiri prsta i palca savijenog ka unutra, da se ne vidi. "Koliko prstiju ovde ima, Vinstone?"
"Četiri."
"A ako Partija kaže da nije četiri već pet - koliko onda?"
"Četiri."
Reč mu se završi u agoniji bola. Kazaljka na instrumentu je pokazivala 55. Znoj izbi po čitavom Vinstonovom telu. Vazduh mu je kidao pluća dok je udisao, i opet dok je stenjući izdisao, jer čak ni stisnutih zuba to nije mogao da zaustavi. O'Brajen ga je posmatrao, još uvek držeći četiri prsta ispružena. On okrenu potenciometar unazad. Ovoga puta, bol je samo malo popustio. "Koliko prstiju, Vinstone?"
"Četiri."
Kazaljka poskoči na 60.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
"Četiri! Četiri! Šta drugo da kažem? Četiri!"
Kazaljka je garantovano ponovo poskočila, ali on više nije gledao u nju. Ozbiljno, strogo lice i ona četiri prsta bili su sve što je mogao da vidi. Prsti su stajali pravo ispred njegovih očiju, poput nekih stubova, ogromni, zamagljeni, kao da vibriraju, ali bez ikakve sumnje ih je bilo četiri.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
"Četiri! Prekini, prekini! Zašto mi to i dalje radiš? Četiri! Četiri"
"Koliko prstiju, Vinstone?"
"Pet! Pet! Pet!"
"Ne, Vinstone. To ti neće pomoći, jer lažeš. Ti i dalje smatraš da ih ima četiri. Dakle, koliko prstiju?"
"Četiri! Pet! Četiri! Šta god da ti je drago. Samo prestani, zaustavi taj bol!"
Iznenada, on shvati da sedi; O'Brajen ga je rukom obgrlio oko ramena. Izgleda da je izgubio svest na nekoliko sekundi. Veze, kojima je njegovo telo bilo sputano, sada su bile olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, nekontrolisano se tresao, zubi su mu cvokotali, suze lile niz obraze. Za trenutak, on se držao za O'Brajena poput neke bebe, na čudan način utešen njegovom teškom rukom oko svojih ramena. Imao je osećaj kao da je O'Brajen njegov zaštitinik, da je bol nešto što je došlo spolja, iz nekog drugog izvora, da je O'Brajen onaj ko bi ga mogao od toga spasiti.
"Sporo učiš, Vinstone" reče O'Brajen nežno.
"Šta ja tu mogu?" mumlao je. "Šta još treba da uradim povodom toga što vidim pred sobom? Dva i dva jesu četiri."
"Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. A ponekad su sve to istovremeno. Moraćeš da se više potrudiš. Nije lako postati zdrav."
On položi Vinstona na ležaj. Veze oko njegovih udova se ponovo zategnuše, ali bol je minuo a drhtanje prestalo, uglavnom je osećao samo slabost i hladnoću. O'Brajen okrete glavu ka čoveku u belom mantilu, koji je nepokretno stajao tokom celog postupka. Čovek u belom mantilu se nagnu i pažljivo pogleda u Vinstonove oči, izmeri mu puls, uhom oslušnu njegove grudi, čuknu ga tu i tamo, pa potom klimnu O'Brajenu.
"Opet" reče O'Brajen.
Bol se sjuri u vinstonovo telo. Mora da je kazaljka sada bila na 70, 75. Ovoga puta, on zatvori oči. Znao je da su prsti i dalje tu, da ih i dalje ima četiri. Jedino je bilo bitno da nekako ostane živ dok ovo grčenje ne prođe. Više nije primećivao da li je plakao ili ne. Bol ponovo popusti. On otvori oči. O'Brajen je okrenuo potenciometar unazad.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
"Četiri. Pretpostavljam da je četiri. Voleo bih da vidim pet, kada bih mogao. Trudim se da vidim pet."
"Šta bi hteo: da me ubediš kako vidiš pet, ili da ih zaista vidiš?"
"Da ih stvarno vidim."
"Opet" ponovi O'Brajen.
Kazaljka je možda otišla na 80-90. Vinston se na mahove više nije mogao setiti razloga za bol. Iza stisnutih kapaka, šuma prstiju kao da se kretala u nekakvom plesu, čas prepleteni čas raspleteni, prsti su jedni iza drugih nestajali pa se opet pojavljivali. Pokušao je da ih prebroji, ali nije mogao da se seti zbog čega. Znao je samo da je nemoguće prebrojati ih, i da je to tako zbog misteriozne identičnosti između četiri i pet. Bol je ponovo počeo da slabi. Kada je otvorio oči, shvatio je da i dalje vidi isto. Mnoštvo prstiju, poput šume u pokretu, i dalje je prolazilo u svim pravcima, iznova se ukrštajući u beskraj. On ponovo sklopi oči.
"Koliko prstiju ovde ima, Vinstone?"
"Ne znam. Ne znam. Ubićeš me ako to opet uradim. Četiri, pet, šest - iskreno, ja zaista više ne znam."
"E, sad je već bolje" reče O'Brajen.
...
"Pokazao sam ti prste na svojoj ruci. Video si da ih ima pet, da li se toga sećaš?"
"Da."
O'Brajen podiže desnu šaku, ispruženih prstiju i povijenog palca. "Evo pet prstiju. Da li sad vidiš pet?"
"Da."
I zaista ih je video, u jednom trenutku koji je proleteo pre nego što se promenila slika u njegovoj glavi - on jeste video pet prstiju, i u tome nije bilo ničega pogrešnog. A onda se sve ponovo vratilo u normalu, a stari strah, mržnja i zbunjenost nahrupiše nazad. Međutim, postojao je trenutak - on nije znao koliko dug, možda trideset sekundi - prosvetljujuće izvesnosti, kada je svaka nova O'Brajenova sugestija popunjavala neku praznu rupu u njegovom sećanju i pretvarala se u apsolutnu istinu; trenutak, u kome su dva i dva lako mogli biti tri baš kao i pet, ako je to bilo potrebno. Taj trenutak bi izbledeo pre nego što O'Brajen spusti ruku; međutim, iako nije mogao da ga ponovo zgrabi, mogao je da ga se seti, onako kako se neko seća živopisnog događaja u nekom trenutku svog života, kada je zapravo bio neko sasvim drugi.
"Eto, vidiš da je ipak moguće" reče O'Brajen.
"Da" odgovori Vinston.
- Džordž Orvel "1984"
plakat lepljen širom Moskve u vreme prvog Petogodišnjeg plana (1928-1932), koji je bilo "moguće" ispuniti i za četiri godine ukoliko rabotnjici svom snagom i puni entuzijazma podmetnu leđa
Na današnji dan, pre pet godina (27. jula 2012), formirana je prva koaliciona Dačivuči Vlada SNSPS, nakon redovnih parlamentarnih izvora održanih u maju iste godine. Trajala je nepunih 20 meseci, nakon čega je formirana istokoaliciona Vučidači vlast. Do danas, za tih pet godina, Srbija je 4 puta izlazila na tzv. izbore: 2 puta redovno na vanredne parlamentarne (2014 i 2016) i po jedne redovne lokalne i predsedničke (2016 i 2017).
"Biće vam bolje za 2 godine... u stvari, već sad vam je bolje ali vi to ne osećate." Da se ne pravimo blesavi, niko normalan nam neće poverovati ukoliko tvrdimo da je ovo rekao O'Brajen. Zato što nije i zato što svi dobro znaju ko jeste, ali lakše nam je da se bojimo kazaljke "do stotke" nego da to sebi priznamo pa krenemo u rešavanje stvarnog problema.
2 + 2 = 5
Jasno, Vinstoni? Lepo. Eto, vidite da je nemoguće ipak moguće.
Još jedan pozdrav iz svakodnevne jučesutrašnjice, pun entuzijazma.
No comments:
Post a Comment