From o Orvelovoj "1984" (1961)
Orvelova "1984" predstavlja izraz raspoloženja, ali i upozorenje.
Raspoloženje koje odražava je ono nadomak očaja zbog budućnosti ljudskog roda, a upozorenje je u tome da će - ukoliko ne dođe do promene istorijskog kursa - ljudi širom sveta izgubiti svoje najvažnije ljudske osobine i postati automati bez duše, a da toga neće biti svesni.
Orvelova "1984" predstavlja izraz raspoloženja, ali i upozorenje.
Raspoloženje koje odražava je ono nadomak očaja zbog budućnosti ljudskog roda, a upozorenje je u tome da će - ukoliko ne dođe do promene istorijskog kursa - ljudi širom sveta izgubiti svoje najvažnije ljudske osobine i postati automati bez duše, a da toga neće biti svesni.
Osećaj beznađa zbog budućnosti čovečanstva je u jasnom kontrastu u odnosu na jednu od najfundamentalnijih karakteristika Zapadne misli: vera u ljudski napredak i čovečiji kapacitet da stvori svet pravde i mira. Ta nada ima svoje korene podjednako u rimskoj i grčkoj misli, baš kao i Mesijanski koncept starozavetnih proroka. Starozavetna filozofija pretpostavlja da čovek kroz istoriju raste i razvija se i na kraju dostiže svoj potpuni potencijal. Takođe, smatra i da on nadograđuje svoje moći razuma i ljubavi u potpunosti, što mu omogućava da dokuči Svet, postane jedno sa drugim ljudima i prirodom, a da pritom sačuva sopstvenu individualnost i integritet. Univerzalni mir i pravda predstavlju ciljeve čoveka i proroci su verovali da će, i pored brojnih grešaka i grehova, doći "poslednji dani", simbolično prikazani u liku Mesije.
Proročki koncept je istorijski, stanje savršenstva koje čovek mora da realizuje u okvirima vremena koje mu je dato. Hrišćanstvo je taj koncept transformisalo u jedan transistorijski, potpuno duhovni oblik, a da pritom ipak nije odustalo od ideje o povezanosti između moralnih normi i politike. Hrišćanski filozofi kasnog Srednjeg veka naglašavaju da iako "Carstvo Nebesko" ne leži u okvirima istorijskog vremena, društveni poredak mora imati adekvatan odgovor kojim će ostvariti duhovne principe hrišćanstva. Hrišćanske sekte pre i nakon Reformacije isticale su te zahteve na urgentniji, aktivniji i revolucionarniji način. Nakon sloma srednjevekovnog sveta, ljudski osećaj snage i nade u ne samo individualno već i društveno savršenstvo, prikupio je novu snagu i krenuo nekim novim putevima.
Jedan od najvažnijih je nova forma pisanja koja se razvila tokom Renesanse, prvi opis onoga što je predstavljala Morova "Utopija" (bukvalno značenje je "nedođija"); bilo je to ime koje je potom uopšteno primenjivano na sva slična dela. Tomas Mor u "Utopiji" kombinuje prodornu kritku tadašnjeg društva, njegovu neracionalnost i nepravdu, sa predstavom društva koje je, iako nesavršeno, uspelo da reši većinu ljudskih problema koji su njegovim savremenicima izgledali nerešivi. Ono što karakteriše Morovu "Utopiju", i sve ostale, je to da one ne govore u opštim frazama i principima, već stvaraju zamislivu sliku punu konkretnih detalja o jednom društvu koje komunicira sa najdubljim težnjama čoveka. Nasuprot proročkim idejama, ta savršena društva neće doći u "zadnje vreme", jer ona već postoje - ona su daleko od nas, samo geografski ali ne i vremenski.
Nakon Morove "Utopije" usledile su druga dva dela, "Grad Sunca" italijanskog fratra T. Kampanele i "Hristijanopolis" nemačkog humaniste J. V. Andree (njegovo delo je najmodernije od tri spomenuta). U ovoj utopijskoj trilogiji svakako da postoje razlike u pogledima i originalnosti, ali sve to je minorno u poređenju sa onim što im je zajedničko. Od tada, utopijska dela su pisana narednih nekoliko stotina godina, sve do početka dvadesetog veka. Poslednje i najuticajnije utopijsko delo je "Pogled unazad" Edvarda Belamija, objavljeno 1988. godine. Pored "Čiča Tomine kolibe" i "Ben Hura", to je bila nesumnjivo najpopularnija knjiga na početku veka, štampana u milionskom tiražu u SAD, prevedena na preko dvadeset jezika. Belamijeva utopija je postala deo velike američke tradicije izražene u delima Vitmana, Toroa i Emersona. Radi se o američkoj verziji ideja koje su u to vreme pronašle svoj najsnažniji oblik u socijalističkim pokretima širom Evrope.
Ta nada u čovekovo individualno i društveno savršenstvo, koje je u antropološkim i filozofskim pojmovima bilo jasno izraženo u pisanjima prosvetiteljskih filozofa osamnaestog veka i socijalističkih mislilaca devetnaestog, ostala je nepromenjena sve do perioda nakon završetka Prvog svetskog rata. Taj rat, u kome su milioni izgubili živote zarad teritorijalnih ambicija evropskih sila, lukavo upakovanih u iluziju borbe za mir i demokratiju, predstavljao je početak onog razvoja koji je imao nameru da za relativno kratko vreme razori zapadnu tradiciju nade dugu dve hiljade godina i preokrene je u stanje očaja. A moralna "kvrgavost" Prvog svetskog rata je bila samo početak. Usledili su drugi događaji: izdaja socijalisitičkih nadanja od strane Staljinovog reakcionarnog državnog kapitalizma; teška ekonomska kriza krajem dvadesetih; pobeda varvarizma u jednom od najstarijih centara kulture na svetu - u Nemačkoj; ludilo staljinističkog terora tokom tridesetih; Drugi svetski rat, u kome su sve sukobljene zemlje izgubile neke od podrazumevanih moralnih normi koje su postojale čak i tokom Prvog svetskog rata; beskrajno uništavanje civilnog stanovništva, koje je Hitler započeo a nastavljeno još kompletnijim razaranjem gradova poput Hamburga, Drezdena ili Tokija, i konačno atomskim bombama bačenim na Japan. Od tog vremena, ljudski rod je suočen sa još većom pretnjom - uništenje naše civilizacije, pa i kompletnog ljudskog roda, upotrebom termonuklearnog naoružanja koje danas postoji i koje se i dalje razvija zastrašujućim ritmom.
Međutim, većina ljudi nije svesna te pretnje i sopstvenog beznađa. Neki veruju da je rat nemoguć upravo zbog tolike destruktivnosti savremenog naoružanja; drugi tvrde da čak i ako šezdeset ili sedamdeset miliona Amerikanaca strada u prvih par dana nuklearnog rata, nema razloga za neverovanje u to da će se život nastaviti nakon prevazilaženja prvobitnog šoka. Upravo je u tome značaj Orvelove knjige, jer je ona istakla novi duh beznađa koji prožima naše doba i pre nego što je on postao manifestan i obuzeo svest ljudi.
Orvel nije usamljen u tom nastojanju. Još dva pisca, ruski Zamjatin u svojoj knjizi "Mi" i britanski Haksli u "Vrlom novom svetu", oslikavaju duh sadašnjice i upozorenja za budućnost, na način vrlo sličan Orvelovom. Ta nova trilogija dela, koja možemo nazvati "negativnim utopijama", objavljenih sredinom dvadesetog veka, predstavlja kontrapunkt trilogiji pozitivnih utopija koje smo već spomenuli, napisanih u šesnaestom i sedamnaestom veku. Ovde treba dodati i "Gvozdenu petu" Džeka Londona, predskazanje fašizma u Americi, koja je prva među modernim negativnim utopijama. Negativne utopije oslikavaju duh nemoći i beznađa modernog čoveka baš kao što su rane utopije oslikavale duh samouverenosti i nade ljudi nakon Srednjeg veka. Ne postoji veći paradoks u istoriji od te promene; čovek, na početku industrijskog doba, u vreme kada nije posedovao sredstva da stvori svet u kome svako nađe svoje mesto za stolom, u svetu u kome je bilo ekonomskih razloga za postojanje ropstva, ratova i izrabljivanja, u kome je čovek samo naslućivao mogućnosti nove nauke i njene primene u tehnici i proizvodnji - u takvom svetu, na početku modernog razvoja, čovek je bio pun nade. Četiri veka kasnije, kada su sve te nade postale ostvarive, kada je moguće proizvesti dovoljno za svakoga, kada je rat postao nepotreban zato što tehnološki napredak može da pruži bilo kojoj zemlji više bogatstava nego bilo koje teritorijalno osvajanje, kada je svet sve više postaje jedinstven kao što je to pre četiri veka bila Evropa, u trenutku kada je čovek na pragu da ostvari svoja nadanja - on počinje da ih gubi. To je suštinska tačka sve tri negativne utopije, ne samo opis budućnosti ka kojoj se svi krećemo, već takođe i pojašnjenje ovog istorijskog paradoksa.
Tri negativne utopije se međusobno razlikuju u detaljima i onome što ističu u prvi plan. Zamjatinov "Mi", napisan dvadesetih, ima više zajedničkih crta sa "1984" nego sa Hakslijevim "Vrlim novim svetom". "Mi" i "1984" oslikavaju jedno potpuno birokratizovano društvo, u kome je čovek samo broj i gubi svaki osećaj individualnosti. Do toga se stiglo mešavinom beskrajnog terora (kod Zamjatina koriste operaciju mozga, kako bi čoveka izmenili čak i fizički) u kombinaciji sa ideološkim i psihološkim manipulacijama. U Hakslijevom delu glavno sredstvo za pretvaranje čoveka u robota predstavlja primena hipnotišuće masovne sugestije (hipnopedija), koja omogućava izostanak terora. Može se reći da Zamjatin i Orvel opisuju diktaturu poput Staljinove i nacističke, dok Haksli opisuje razvoj Zapadnog industrijalizovanog sveta koji omogućava nastavak postojećeg trenda bez nekih suštinskih promena.
Bez obzira na sve razlike, postoji jedno osnovno pitanje koje je zajedničko za sve tri negativne utopije. Ono je filozofsko, antropološko i psihološko, a možda i religijsko. Ono glasi: Da li je moguće izmeniti ljudsku prirodu u toj meri da čovek zaboravi na svoju potrebu za slobodom, dostojanstvom, integritetom, ljubavi - što će reći, da li čovek može zaboraviti da je čovek? I da li ljudska priroda ima takvu dinamičnost koja će reagovati na kršenje tih osnovnih ljudskih potreba, tako što će pokušati da promeni nehumano društvo u humano? Valja napomenuti da ova tri autora ne zauzimaju jednostavnu poziciju psihološkog relativizma koji je danas tako čest kod mnogih izučavalaca društvenih nauka; oni ne započinju pretpostavkom da ljudska priroda ne postoji, da ne postoje neki kvaliteti koji su od suštinskog značaja za čoveka, da se čovek rađa samo kao prazan list papira po kome neko društvo piše sopstveni tekst. Oni smatraju da čovek ima snažnu potrebu za ljubavi, pravdom, istinom, solidarnošću - i po tome se oni veoma razlikuju od relativista. U stvari, oni ističu snagu i jačinu tih ljudskih potreba tako što opisuju sva sredstva koaj su neophodna da se one unište. U Zamjatinovom romanu je neophodna operacija na mozgu slična lobotomiji kako bi se otarasili potreba svojstvenih ljudskoj prirodi. Kod Hakslija su neophodni veštačka biološka selekcija i droge, a kod Orvela je to potpunoi neograničena upotreba torture i ispiranja mozga. Nikoga od njih ne možemo optužiti da tvrdi kako je lako uništiti čovečnost u čoveku. Sva trojica dolaze do istog zaključka: da to jeste moguće, i to upotrebom sredstava i tehnika za koje danas svi znamo.
Međutim, većina ljudi nije svesna te pretnje i sopstvenog beznađa. Neki veruju da je rat nemoguć upravo zbog tolike destruktivnosti savremenog naoružanja; drugi tvrde da čak i ako šezdeset ili sedamdeset miliona Amerikanaca strada u prvih par dana nuklearnog rata, nema razloga za neverovanje u to da će se život nastaviti nakon prevazilaženja prvobitnog šoka. Upravo je u tome značaj Orvelove knjige, jer je ona istakla novi duh beznađa koji prožima naše doba i pre nego što je on postao manifestan i obuzeo svest ljudi.
Orvel nije usamljen u tom nastojanju. Još dva pisca, ruski Zamjatin u svojoj knjizi "Mi" i britanski Haksli u "Vrlom novom svetu", oslikavaju duh sadašnjice i upozorenja za budućnost, na način vrlo sličan Orvelovom. Ta nova trilogija dela, koja možemo nazvati "negativnim utopijama", objavljenih sredinom dvadesetog veka, predstavlja kontrapunkt trilogiji pozitivnih utopija koje smo već spomenuli, napisanih u šesnaestom i sedamnaestom veku. Ovde treba dodati i "Gvozdenu petu" Džeka Londona, predskazanje fašizma u Americi, koja je prva među modernim negativnim utopijama. Negativne utopije oslikavaju duh nemoći i beznađa modernog čoveka baš kao što su rane utopije oslikavale duh samouverenosti i nade ljudi nakon Srednjeg veka. Ne postoji veći paradoks u istoriji od te promene; čovek, na početku industrijskog doba, u vreme kada nije posedovao sredstva da stvori svet u kome svako nađe svoje mesto za stolom, u svetu u kome je bilo ekonomskih razloga za postojanje ropstva, ratova i izrabljivanja, u kome je čovek samo naslućivao mogućnosti nove nauke i njene primene u tehnici i proizvodnji - u takvom svetu, na početku modernog razvoja, čovek je bio pun nade. Četiri veka kasnije, kada su sve te nade postale ostvarive, kada je moguće proizvesti dovoljno za svakoga, kada je rat postao nepotreban zato što tehnološki napredak može da pruži bilo kojoj zemlji više bogatstava nego bilo koje teritorijalno osvajanje, kada je svet sve više postaje jedinstven kao što je to pre četiri veka bila Evropa, u trenutku kada je čovek na pragu da ostvari svoja nadanja - on počinje da ih gubi. To je suštinska tačka sve tri negativne utopije, ne samo opis budućnosti ka kojoj se svi krećemo, već takođe i pojašnjenje ovog istorijskog paradoksa.
Tri negativne utopije se međusobno razlikuju u detaljima i onome što ističu u prvi plan. Zamjatinov "Mi", napisan dvadesetih, ima više zajedničkih crta sa "1984" nego sa Hakslijevim "Vrlim novim svetom". "Mi" i "1984" oslikavaju jedno potpuno birokratizovano društvo, u kome je čovek samo broj i gubi svaki osećaj individualnosti. Do toga se stiglo mešavinom beskrajnog terora (kod Zamjatina koriste operaciju mozga, kako bi čoveka izmenili čak i fizički) u kombinaciji sa ideološkim i psihološkim manipulacijama. U Hakslijevom delu glavno sredstvo za pretvaranje čoveka u robota predstavlja primena hipnotišuće masovne sugestije (hipnopedija), koja omogućava izostanak terora. Može se reći da Zamjatin i Orvel opisuju diktaturu poput Staljinove i nacističke, dok Haksli opisuje razvoj Zapadnog industrijalizovanog sveta koji omogućava nastavak postojećeg trenda bez nekih suštinskih promena.
Bez obzira na sve razlike, postoji jedno osnovno pitanje koje je zajedničko za sve tri negativne utopije. Ono je filozofsko, antropološko i psihološko, a možda i religijsko. Ono glasi: Da li je moguće izmeniti ljudsku prirodu u toj meri da čovek zaboravi na svoju potrebu za slobodom, dostojanstvom, integritetom, ljubavi - što će reći, da li čovek može zaboraviti da je čovek? I da li ljudska priroda ima takvu dinamičnost koja će reagovati na kršenje tih osnovnih ljudskih potreba, tako što će pokušati da promeni nehumano društvo u humano? Valja napomenuti da ova tri autora ne zauzimaju jednostavnu poziciju psihološkog relativizma koji je danas tako čest kod mnogih izučavalaca društvenih nauka; oni ne započinju pretpostavkom da ljudska priroda ne postoji, da ne postoje neki kvaliteti koji su od suštinskog značaja za čoveka, da se čovek rađa samo kao prazan list papira po kome neko društvo piše sopstveni tekst. Oni smatraju da čovek ima snažnu potrebu za ljubavi, pravdom, istinom, solidarnošću - i po tome se oni veoma razlikuju od relativista. U stvari, oni ističu snagu i jačinu tih ljudskih potreba tako što opisuju sva sredstva koaj su neophodna da se one unište. U Zamjatinovom romanu je neophodna operacija na mozgu slična lobotomiji kako bi se otarasili potreba svojstvenih ljudskoj prirodi. Kod Hakslija su neophodni veštačka biološka selekcija i droge, a kod Orvela je to potpunoi neograničena upotreba torture i ispiranja mozga. Nikoga od njih ne možemo optužiti da tvrdi kako je lako uništiti čovečnost u čoveku. Sva trojica dolaze do istog zaključka: da to jeste moguće, i to upotrebom sredstava i tehnika za koje danas svi znamo.
Uprkos mnogim sličnostima sa Zamjatinovom knjigom, Orvelova "1984" daje sopstveni originalan doprinos tom pitanju. Kako se može izmeniti ljudska priroda? Hajde da sada popričamo o nekim specifično "orvelijanskim" konceptima.
Orvelov doprinos koji je veoma relevantan za ovu, 1961. godinu, ali i narednih pet do petnaest, predstavlja veza koju je on stvorio između diktatorskog društva u "1984" i nuklearnog rata. Prvi nuklearni sukobi su se pojavlili već tokom četrdesetih; atomski rat širih razmera je izbio desetak godina kasnije, kada su stotine bombi bačene na industrijske centre u Evropskom delu Rusije, Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Nakon tog rata, vlade svih zemalja su bile ubeđene da bi njegov nastavak mogao da vodi ka nestanku organizovanog društva, a shodno tome i njihove moći. Zbog toga se prestalo sa bacanjem bombi, a tri postojeće velike blokovske sile su "samo nastavile da prave atomske bombe i skladište ih, čekajući pogodnu priliku za koju su svi verovali da će im se pre ili kasnije ukazati". Glavni cilj vladajuće partije je i dalje ostao kako "pobiti nekoliko stotina miliona ljudi za par sekundi bez prethodnog upozorenja". Orvel je pisao "1984" pre otkrića termonuklearnog oružja, i treba napomenuti da je pomenuti cilj u stvarnosti već bio dostignut tokom pedesetih godina. Atomske bombe bačene na japanske gradove izgledaju male i neefikasne u poređenju sa masovnim ubistvom koje je moguće postići termonuklearnim oružjem koje ima kapacitet da zbriše 90 do 100 procenata stanovništva neke zemlje za samo par minuta.
Važnost Orvelovog koncepta rata ogleda se u brojnim pronicljivim zapažanjima.
Na prvom mestu, on ukazuje na ekonomski značaj neprekidne proizvodnje naoružanja, bez koje ekonomski sistem ne bi mogao da funkcioniše. Dalje, on daje impresivan prikaz smera u kome se jedno društvo kreće kada se konstantno priprema za rat, u stalnom je strahu od neprijateljskog napada, i koje se sprema da iznađe način na koji će u potpunosti uništiti svog neprijatelja. Ovaj Orvelov prikaz je od velikog značaja jer nudi ilustrativan argument nasuprot popularnoj ideji da slobodu i demokratiju možemo sačuvati nastavljajući trku u naoružanju uz pomoć koje ćemo uspostaviti "ravnotežu straha". Ta "umirujuća" slika ne uzima u obzir činjenicu da će povećani tehnički "napredak" (u kome se na svakih 5 godina pojavi neko u potpunosti novo oružje, što će vrlo brzo omogućiti razvoj bombi od 100 ili 1000 megatona umesto ovih od 10), primorati celo ljudsko društvo da se preseli pod zemlju, ali i da će destruktivna snaga termonuklearnih bombi uvek ostati jača od pećinskih dubina, da će vojska preuzeti vlast (ako ne de jure onda će sigurno de facto), da će strah i mržnja prema mogućem agresoru razoriti osnovne stubove demokratskog i humanističkog društva. Drugim rečima, nastavak trke u naoružanju, čak i da ne vodi ka izbijanju termonuklearnog rata, mogao bi da nas odvede u uništenje onih vrednosti našeg društva zbog kojih ga možemo zvati "demokratskim", "slobodnim" ili "u duhu američke tradicije". Orvel nam praktično demonstrira svu iluzornost pretpostavke da demokratija može postojati u svetu koji se sprema za nukearni rat, i on to radi na jedan nadasve imaginativan i sjajan način.
Orvelov opis prirode istine je još jedan bitan aspekt "1984", koji spolja predstavlja sliku Staljinovog odnosa prema istini, i to naročito tokom tridesetih godina XX veka. Međutim, svako ko u Orvelovom opisu vidi samo još jedno razotkrivanje prirode Staljinizma - previđa jedan suštinski element njegove analize. On, u stvari, sve vreme priča o razvoju koji je aktuelan i u Zapadnim industrijskim zemljama, ali samo nešto sporijim ritmom u odnosu na ono što se dešava u Rusiji i Kini. Osnovno pitanje kojim se Orvel bavi glasi: da li uopšte postoji "istina". "Stvarnost", kako vladajuća Partija tvrdi, "nije spoljašnja. Stvarnost postoji u ljudskom umu i nigde drugde... i sve što Partija smatra istinom - predstavlja istinu." Ako je to tako, onda Partija kontroliše istinu tako što kontroliše ljudske umove. U dramatičnom razgovoru između predstavnika Partije i poraženog pobunjenika, razgovoru koji je dostojan analogije sa onim između Inkvizitora i Isusa kod Dostojevskog, objašnjeni su osnovni principi na kojima funkcioniše Partija. Međutim, nasuprot Inkvizitoru, čelnici Partije se uopšte ne pretvaraju da njihov sistem ima za cilj da učini čoveka srećnijim, jer ljudi su krhka i kukavička stvorenja nespremna za slobodu i nesposobna da se suoče sa istinom. Vođe su svesne činjenice da oni imaju samo jedan cilj, a to je moć. Za njih "moć nije sredstvo, moć je cilj. A moć znači sposobnost nanošenja beskrajnog bola i patnje drugom biću." (Erih From: "Beg od Slobode", 1941) Ili, "moć je sposobnost pretvaranja čoveka u stvar, moć da pretvoriš živo biće u leš." (Simon Vajl) Moć, stoga, po njima kreira stvarnost, kreira istinu. Na poziciju koju Orvel u svojoj knjizi dodeljuje pripadnicima elite moći, može se gledati kao na ekstremni oblik filozofskog idealizma, ali bliže suštini leži sposobnost razumevanja da je koncept istine i stvarnosti koji postoji u "1984" zapravo ekstremni oblik pragmatizma u kome istina postaje potčinjena Partiji. Američki pisac Alan Herington, u svom delu "Život u Kristalnoj Palati" (1959), daje suptilnu i prodornu sliku života u jednoj velikoj američkoj korporaciji; on je tu iskovao sjajan opis savremenog koncepta istine: "mobilna istina". Ako ja radim u velikoj korporaciji koja tvrdi da je njen proizvod bolji od konkurentskih, pitanje 'da li je ova tvrdnja opravdana ili ne' u smislu dokučive stvarnosti postaje irelevantno. Bitno je da, dokle god radim u toj određenoj korporaciji, ta tvrdnja predstavlja "moju" istinu i ja odbijam da preispitujem da li se tu radi o objektivno važećoj istini. U stvari, ako promenim firmu i pređem u korporaciju koja je do sada bila "moja" konkurencija, prihvatiću novu istinu da je njen proizvod najbolji, a subjektivno rečeno ta nova istina će biti podjednako istinita kao i ona stara. Jedan od najvećih karakterističnih i destruktivnih aspekata razvoja našeg društva je da čovek sve više postaje instrument koji u sve većoj meri transformiše realnost u nešto što je povezano sa njegovim interesovanjima i funkcijama. Istinu potvrđuje konsenzus miliona; uz slogan "kako milioni mogu da pogreše" dodato je "i kako pojedinac u manjini može biti u pravu". Orvel sasvim jasno pokazuje da u sistemu, u kome je ukinut koncept istine kao objektivnog suda stvarnosti, svako ko predstavlja pojedinca u manjini mora biti uveren da je lud.
Opisujući način razmišljanja koji je dominantan u "1984", Orvel je smislio kovanicu koja je već postala deo savremenog rečnika: dvomisao. "Dvomisao je moć simultanog držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu, i prihvatanja oba... Taj proces mora biti svestan, inače neće biti realizovan sa dovoljnom preciznošću. Ali on takođe mora biti podsvesan, inače će sa sobom doneti osećaj obmane a sa njim i krivicu." Precizno rečeno, upravo taj podsvesni aspekt dvomisli će zavesti mnoge čitaoce "1984" da metodu dvomisli koriste Rusi i Kinezi, iako je to dovoljno strano i njima samima. Međutim, nekoliko primera pokazuju da je to samo iluzija. Mi na Zapadu pričamo o "slobodnom svetu", u koji ubrajamo ne samo sisteme poput onih u SAD i Engleskoj, koji su zasnovani na slobodnim izborima i slobodi govora, već i južnoameričke diktature (ili smo to radili dok su postojale); takođe, tu ubrajamo i razne tipove diktatura poput Frankove i Salazarove, kao i one u Južnoj Africi, Pakistanu i Abisiniji. Kada pričamo o slobodnom svetu, mi zapravo mislimo na sve države koje su protiv Rusije i Kine a ne na (kako bi se dalo iz terminologije zaključiti) države u kojima vlada politička sloboda. Još jedan savremeni primer držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu istovremeno, i njihovog prihvatanja, može se naći u našim raspravama oko naoružavanja. Trošimo značajan deo naših prihoda i energije na izgradnju termonuklearnog naoružanja, ali zatvaramo umove pred činjenicom da bi tim oružjem mogli da sa lica Zemlje zbrišemo trećinu ili polovinu ili većinu naše i neprijateljske populacije. Neki idu još dalje, pa tako Herman Kan, jedan od najuticajnijih pisaca na temu nuklearne strategije danas, tvrdi: "Drugim rečima, rat je užasan, o tome nema sumnje, ali takav je i mir i ispravno je uz današnje kalkulacije uporediti užas rata i užas mira, pa videti šta je i u kojoj meri gore."
Kan pretpostavlja da bi u termonuklearnom ratu moglo da strada šezdeset miliona Amerikanaca, pa ipak smatra da bi se čak i u tom slučaju "država dosta brzo i efikasno oporavila" i da tragedija termonuklearnog rata ne bi mogla da spreči "normalan i srećan život većine preživelih i njihovih potomaka".
Takvo gledište nam kaže:
a) treba se spremati za rat kako bi se očuvao mir
b) čak i da izbije rat, Rusi nam pobiju trećinu stanovništva kao i mi njima (i više, ako je to moguće), ljudi će živeti srećno i posle toga
c) ne samo rat već je i mir užasan, neophodno je sprovesti istraživanje koliko je rat užasniji od mira
One koji prihvataju ovakav način razmišljanja nazivaju "trezvenjacima", oni koji sumnjaju da bi dva ili šezdeset miliona mrtvih ostavilo Ameriku u suštini netaknutom nisu "trezveni", a oni koji ukazuju na političke i moralne posledice takvog razaranja bivaju nazvani "nerealnima".
Iako ovo nije ritam pogodan za vođenje dužih diskusija na temu razoružanja, ponuđeni primeri su dati kako bi nam ukazali na poentu od suštinskog značaja za razumevanje Orvelove knjige, odnosno da je "dvomisao" već tu, među nama, a ne nešto što će pripadati budućnosti, i da već postoji u diktaturama.
Postoji još jedna bitna stavka u Orvelovim diskusijama koja je tesno povezana sa "dvomisli" - ukoliko je manipulacija umom uspešna, čovek više neće govoritu suprotno od onoga što misli, već će misliti suprotno od onoga što je istinito. Tako, na primer, ako se neko u potpunosti odrekao svoje nezavisnosti i integriteta pa sebe smatra za stvar koja je u vlasništvu države, partije ili korporacije - onda je "dva i dva jednako pet" ili "ropstvo je sloboda", a on se oseća slobodnim jer vieš ne postoji svest o neslaganju između istine i laži. Ovo je naročito primenjivo u ideologijama. Poput Inkvizitora koji su mučili svoje zatvorenike i pritom verovali kako delaju u ime Hrišćanske ljubavi, tako i Partija "odbija i proglašava ozloglašenim svaki od principa za koje se socijalistički pokret isprva zalagao, i ona bira da uradi tako upravo u ime socijalizma". Njegova suština je izokrenuta u njegovu suprotnost, ali ljudi i dalje veruju da ideologija kaže ono što misli. U tom smislu, Orvel se evidentno poziva na falsifikovanje socijalizma od strane ruskog komunizma, ali moramo dodati da je i Zapad podjedanko odgovoran zbog sličnog falsifikata. Mi svoje društvo prikazujemo da je zasnovano na principima slobodne inicijative, individualizma i idealizma, a u stvarnosti su to u najvećem delu samo fraze. Naše društvo je upravljački centralizovano, u suštini birokratsko, motivisano materijalizmom koji je samo malo ublažen nekim duhovnim ili verskim pogledima. U vezi s tim, evo još jednog primera "dvomisli": retki su autori koji se, dok diskutuju o nuklearnoj strategiji, spotaknu o činjenicu da je ubiti, sa hrišćanske tačke gledišta, zlo ili veće zlo nego biti ubijen. Čitalac će pronaći i mnoge druge karakteristike našeg današnjeg Zapadnog društva u Orvelovim opisima u "1984", pod uslovom da ume u dovoljnoj meri da nadvlada sopstvene "dvomisli".
Postoji još jedna bitna stavka u Orvelovim diskusijama koja je tesno povezana sa "dvomisli" - ukoliko je manipulacija umom uspešna, čovek više neće govoritu suprotno od onoga što misli, već će misliti suprotno od onoga što je istinito. Tako, na primer, ako se neko u potpunosti odrekao svoje nezavisnosti i integriteta pa sebe smatra za stvar koja je u vlasništvu države, partije ili korporacije - onda je "dva i dva jednako pet" ili "ropstvo je sloboda", a on se oseća slobodnim jer vieš ne postoji svest o neslaganju između istine i laži. Ovo je naročito primenjivo u ideologijama. Poput Inkvizitora koji su mučili svoje zatvorenike i pritom verovali kako delaju u ime Hrišćanske ljubavi, tako i Partija "odbija i proglašava ozloglašenim svaki od principa za koje se socijalistički pokret isprva zalagao, i ona bira da uradi tako upravo u ime socijalizma". Njegova suština je izokrenuta u njegovu suprotnost, ali ljudi i dalje veruju da ideologija kaže ono što misli. U tom smislu, Orvel se evidentno poziva na falsifikovanje socijalizma od strane ruskog komunizma, ali moramo dodati da je i Zapad podjedanko odgovoran zbog sličnog falsifikata. Mi svoje društvo prikazujemo da je zasnovano na principima slobodne inicijative, individualizma i idealizma, a u stvarnosti su to u najvećem delu samo fraze. Naše društvo je upravljački centralizovano, u suštini birokratsko, motivisano materijalizmom koji je samo malo ublažen nekim duhovnim ili verskim pogledima. U vezi s tim, evo još jednog primera "dvomisli": retki su autori koji se, dok diskutuju o nuklearnoj strategiji, spotaknu o činjenicu da je ubiti, sa hrišćanske tačke gledišta, zlo ili veće zlo nego biti ubijen. Čitalac će pronaći i mnoge druge karakteristike našeg današnjeg Zapadnog društva u Orvelovim opisima u "1984", pod uslovom da ume u dovoljnoj meri da nadvlada sopstvene "dvomisli".
Orvelova priča zaista deluje veoma depresivno, posebno ako čitalac uvidi da je i sam Orvel istakao da to nije samo slika neprijatelja već prikaz celokupnog ljudskog roda na kraju dvadesetog veka. Na to možete reagovati na jedan od dva načina: ili ćete još više izgubiti nadu i pomiriti se sa sudbinom, ili ćete smatrati da još uvek ima vremena da se jasnije i hrabrije tome suprotstavite.
Sve tri pomenute negativne utopije nam ukazuju da je moguće kompletno dehumanizovati čoveka, pa opet život još uvek ide dalje. Možete posumnjati u tačnost ove pretpostavke, jer ako je moguće uništiti u čoveku samu suštinu njegove ljudskosti to bi onda moglo značiti i da je na taj način moguće uništiti budućnost čitavog ljudskog roda. Takvim ljudima bi zaista nedostajala humanost, životnost, oni bi jedni druge uništavali ili umirali zbog čiste dosade ili anksioznosti. Ukoliko će svet "1984" postati dominantan oblik života na ovoj planeti, onda će to biti svet ludaka, koji upravo zbog toga neće biti moguć za život (Orvel upozorava na to vrlo suptilno ukazujući na ludački sjaj u očima Partijskih lidera).
Siguran sam da ni Orvel ni Haksli niti Zamjatin ne insistiraju na tome da je taj ludački svet neminovan. Naprotiv, sasvim je jasna njihova namera da nas upozore u kom će se pravcu stvari kretati, ukoliko ne uspemo u obnovi duha humanizma i dostojanstva koji leže u samim korenima Zapadne kulture. Orvel, baš kao i druga dva pisca, jednostavno ukazuje da novi vid upravljačkog industrijalizma, u kojem čovek pravi mašine koje se ponašaju poput ljudi i stvara ljude koji se ponašaju kao mašine, doprinosi eri dehumanizacije i potpune otuđenosti, gde se ljudi pretvaraju u stvari i postaju samo dodatak procesa proizvodnje i potrošnje. Sva trojica pisaca ukazuju na to da ta opasnost ne postoji samo u ruskoj ili kineskoj verziji komunizma, već da to predstavlja opasnost svojstvenu modernom načinu proizvodnje i organizacije, i da je ona relativno nezavisna od raznoraznih ideologija.
Orvel (i ostali pisci negativnih utopija) nije prorok katastrofe. On želi da nas upozori i probudi. On i dalje gaji nadu, ali (za razliku od autora utopijskih dela iz ranijih doba razvoja Zapadnjačkog društva) to je nada očaja. Ta se nada može ostvariti samo ako prepoznamo, kako nas "1984" uči, opasnost sa kojom se čovečanstvo danas suočava, opasnost od društva robota koji su izgubili svaku trunku individualnosti, ljubavi, kritičke misli - robota koji svega toga uopšte neće biti svesni zbog "dvomisli". Knjige poput Orvelove "1984" predstavljaju snažno upozorenje, i najgore bi bilo da je čitalac olako tumači kao samo još jedan opis staljinističkog varvarizma i na potpuno glup način ne primeti da se to odnosi i na nas.
Orvel je princip telekrana pozajmio od Čaplina
Sve tri pomenute negativne utopije nam ukazuju da je moguće kompletno dehumanizovati čoveka, pa opet život još uvek ide dalje. Možete posumnjati u tačnost ove pretpostavke, jer ako je moguće uništiti u čoveku samu suštinu njegove ljudskosti to bi onda moglo značiti i da je na taj način moguće uništiti budućnost čitavog ljudskog roda. Takvim ljudima bi zaista nedostajala humanost, životnost, oni bi jedni druge uništavali ili umirali zbog čiste dosade ili anksioznosti. Ukoliko će svet "1984" postati dominantan oblik života na ovoj planeti, onda će to biti svet ludaka, koji upravo zbog toga neće biti moguć za život (Orvel upozorava na to vrlo suptilno ukazujući na ludački sjaj u očima Partijskih lidera).
Siguran sam da ni Orvel ni Haksli niti Zamjatin ne insistiraju na tome da je taj ludački svet neminovan. Naprotiv, sasvim je jasna njihova namera da nas upozore u kom će se pravcu stvari kretati, ukoliko ne uspemo u obnovi duha humanizma i dostojanstva koji leže u samim korenima Zapadne kulture. Orvel, baš kao i druga dva pisca, jednostavno ukazuje da novi vid upravljačkog industrijalizma, u kojem čovek pravi mašine koje se ponašaju poput ljudi i stvara ljude koji se ponašaju kao mašine, doprinosi eri dehumanizacije i potpune otuđenosti, gde se ljudi pretvaraju u stvari i postaju samo dodatak procesa proizvodnje i potrošnje. Sva trojica pisaca ukazuju na to da ta opasnost ne postoji samo u ruskoj ili kineskoj verziji komunizma, već da to predstavlja opasnost svojstvenu modernom načinu proizvodnje i organizacije, i da je ona relativno nezavisna od raznoraznih ideologija.
Orvel (i ostali pisci negativnih utopija) nije prorok katastrofe. On želi da nas upozori i probudi. On i dalje gaji nadu, ali (za razliku od autora utopijskih dela iz ranijih doba razvoja Zapadnjačkog društva) to je nada očaja. Ta se nada može ostvariti samo ako prepoznamo, kako nas "1984" uči, opasnost sa kojom se čovečanstvo danas suočava, opasnost od društva robota koji su izgubili svaku trunku individualnosti, ljubavi, kritičke misli - robota koji svega toga uopšte neće biti svesni zbog "dvomisli". Knjige poput Orvelove "1984" predstavljaju snažno upozorenje, i najgore bi bilo da je čitalac olako tumači kao samo još jedan opis staljinističkog varvarizma i na potpuno glup način ne primeti da se to odnosi i na nas.
- Ovaj esej Eriha Froma iz 1961. dodat je kao Pogovor izdanju "1984" iz 2009. godine, objavljenom povodom šezdesetogodišnjice prvog izdanja te knjige.
&
From u Hakslijevom "Povratku u Vrli Novi Svet" (1958)
Moderna tehnologija vodi u koncentraciju političke i ekonomske moći i u nastanak društva koje kontrolišu (u totalitarnim državama nemilosrdno, u demokratijama ljubazno i neupadljivo) veliki biznis i velika vlada. Ali društva su sastavljena od pojedinaca i dobra su samo ako pomažu pojedincima da ostvare svoje potencijale i žive srećan i kreativan život. Kako je na pojedince uticao najnoviji tehnološki napredak? Odgovor na to pitanje dao nam je filozof-psihijatar dr Erih From:
Naše savremeno zapadno društvo, uprkos svom materijalnom, intelektualnom i političkom napretku, sve manje pogoduje mentalnom zdravlju i sve više potkopava čovekovu unutrašnju sigurnost, sreću, razumnost i sposobnost za ljubav; ono ga postepeno pretvara u robota koji svoju ljudsku propast plaća sve težom duševnom bolešću, te očajem skrivenim ispod mahnitog nagona za radom i takozvanim zadovoljstvima.
Naša "sve teža duševna obolelost" može doći do izraza u neurotskim simptomima. Ti simptomi su upadljivi i krajnje žalosni. Ali, "budimo svesni", kaže dr From, "definicije mentalne higijene kao prevencije simptoma. Simptomi kao takvi nisu naši neprijatelji već naši prijatelji; tamo gde postoji simptom postoji i konflikt, a konflikt uvek ukazuje na to da se životne snage koje teže celovitosti i sreći još uvek bore." Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti nalaze se među onima koji izgledaju najnormalnije. "Mnogi od njih su normalni zato što su tako dobro prilagođeni našem modusu egzistencije, zato što je njihov ljudski glas zanemeo tako rano u njihovim životima, da se oni čak i ne bore, ne pate i ne razvijaju simptome poput neurotičara."
Oni su normalni, da tako kažemo, ne u apsolutnom smislu te reči; oni su normalni samo u odnosu na duboko nenormalno društvo. Njihova savršena prilagođenost nenormalnom društvu mera je njihove mentalne obolelosti. Ti milioni nenormalno normalnih ljudi, koji bezbrižno žive u društvu u kojem bi, da su celovita ljudska bića, morali da budu neprilagođeni, još uvek gaje "iluziju individualnosti", ali su zapravo u velikoj meri deindividualizovani. Njihov konformizam se razvija u nešto što liči na uniformnost. Ali, "uniformnost i sloboda se isključuju. Uniformnost i mentalno zdravlje takođe su nespojivi. Čovek nije stvoren da bude robot, a ako postane robot - osnova njegovog mentalnog zdravlja je uništena."
Tokom evolucije priroda se dobro namučila kako bi se postarala da svaka osoba bude drugačija od svih ostalih ljudi. Mi rzmnožavamo našu vrstu tako što gene oca dovodimo u kontakt sa genima majke. Ti nasledni faktori mogu da se spajaju u skoro neograničenom broju kombinacija. Fizički i mentalno, svako je jedinstven. Svaka kultura koja, zbog efikasnosti ili u ime neke političke ili religijske dogme, pokušava da standardizuje ljudske osobe - vređa čovekovu biološku prirodu.
- Oldos Haksli "Povratak u Vrli Novi Svet - deo III: Preterana organizacija"
Sve gore izrečeno itekako je moguće napraviti u jednom društvu koje svoju snagu i moć crpi iz neznanja, smatrajući to i blagoslovom. Odatle je samo korak do slobode u ropstvu, dva do mira u ratu, tri do trenutka kada žudnja za moći postaje nova religija Partije a sama Moć njen Bog. Nakon toga više nema svrhe bilo šta dalje brojati, jer se nepovratno upada u živo blato "statičnog plesa" palanačke smrti iz koga samo ne-rad oslobađa.
Dovoljno je pogledati na šta liči obrazovni sistem u Srbistanu već godinama unazad, pa pretrnuti u strahu od (izvesne) automatonske budućnosti sveopšteg Neznanja.
No comments:
Post a Comment