Zečja rupa

Kako Radio-Hulja javlja:
- Nakon sloma blokadera i uništenja obojene revolucije, kao i uspešnog pruženog otpora uz pomoć antiblokaderskih blokada širom naše zemlje ponosne, mojim poslednjim merama pošteni narod Srbije je konačno ugledao svetlo na kraju tunela.

Kakav odron, kakvo klizište od čoveka.

Da vidimo šta Kembridž rečnik Engleskog jezika kaže o idiomu "rabbit hole" (zečja rupa):
- rupa/jama koju kopaju zečevi ispod zemlje, u kojoj obitavaju

- bizarna, zbunjujuća ili besmislena situacija, iz koje je posebno teško moguće izvući se

- situacija ili aktivnost koja postane toliko "lepljiva" da osoba samo o njoj misli i "istražuje" zanemarujući sve ostalo
- u digitalno doba društvenih mreža, fraza se koristi kao sinonim za distrakciju, odvlačenje pažnje od drugih, suštinskih i daleko bitnijih tema od one koja nas "privlači"
Pa vi sad sami izaberite u kojoj od definicija ćete prepoznati sebe i druge.

Može i više od jedne.

***

Poseban slučaj predstavlja tzv. Sindrom zečje rupe, koji psihologija prepoznaje i definiše.

Teoretičar zavere se ne rađa, već se takvim postaje.
- Simon de Bovoar

SINDROM ZEČJE RUPE:

Nesmotrena, ubrzana i ukorenjena posvećenost teorijama zavere 

Nema sumnje da su teorije zavere za mnoge ljude zabavne, zanimljive i u suštini bezopasne. Međutim, postoje ljudi koji misle da su one mnogo ozbiljnije od toga. Sve je više primera da ljudi upadaju u "zečje rupe" verovanja u zavere, sa posledicama koje se kreću od otuđenja od prijatelja i porodice pa sve do političkog ekstremizma i nasilja sa smrtnim ishodom. Jasno je da ovaj fenomen iziskuje ozbiljnu pažnju, ali i skepticizam jer do sada nije bilo ozbiljnijih i sistematskih akademskih istraživanja zašto ljudi sebi to rade i da li uopšte rade. Ovaj članak pokušava da tu temu učini makar malo jasnijom.

Definicija Zečje rupe
Metaforu zečje rupe možemo pratiti do "Alise u Zemlji čuda" Luisa Kerola:

• Alisa se zapanji, jer joj kroz um sinu da nikada nije videla zeca u prsluku koji iz džepa vadi sat, pa sva uzbuđena potrča za njim preko polja, i srećom uspe da ga vidi kako uskače u veliku zečju rupu ispod žive ograde. Odmah krenu za njim, ne razmišljajući kako će se odatle izvući. Tunel je neko vreme išao pravo, a onda se spuštao nadole, tako naglo da Alisa nije imala ni časa da pomisli kako da se zaustavi pre nego što je shvatila da pada u nešto što je podseti na veoma strm bunar.

Ovaj odlomak ističe neke od glavnih karakteristika koncepta zečje rupe u laičkoj upotrebi. U nju možete biti slučajno uvučeni i biće vam teško da se iz nje izvučete. Zato vas ona uvlači sve dublje i dublje, u nelinearnom padu, vi gubite osećaj za vreme, stvarnost i razum. Sa pozitivne strane, ta zečja rupa vodi Alisu u "Zemlju čuda" i naširoko se koristi kao put ka epifaniji (otkrovenju) - kao npr. u psihodeličnoj pesmi "White Rabbit" (1967) benda Jefferson Airplane ili u filmu "Matrix" (1999) i njegovim nastavcima. Stoga, poput termina "teorija zavere", metafora zečje rupe ne mora nužno biti pogrdna ili u upotrebi samo kod onih koji odbacuju alternativne narative. Upotreba metafora je endemska u psihologiji i, iako ne bez mana, pomaže istraživačima da stvore kreativne uvide i sa njima komuniciraju na razumljiv način. Ovde ćemo koristiti metaforu zečje rupe kako bi pokušali da sagledamo ovaj fenomen kroz prizmu psihološke teorije i istraživanja. Ovu metaforu smo povezali ne samo sa stanjem intenzivne posvećenosti teorijama zavere, već i sa skupom pratećih procesa uz pomoć kojih neko stiže i ostaje zaglavljen u njima. Pretpostavili smo da su ti procesi nenamerni, nesmotreni, ubrzavaju se i na kraju dovode do ukopavanja u rovove teorija zavere.

Nesmotrenost
Ljudi u teorije zavere ne ulaze namerno ili očekujući da razviju duboku posvećenost njima. Pažnju im, poput Alise, može privući nešto zanimljivo ili privlačno. Studije ukazuju da ljude prvo može privući prosta zabavna crta neke teorije zavere, povezivanje sa članom neke onlajn zajednice koja se tiče teorija zavere, ili zainteresovanost za teoriju zavere koja se tiče neke određene teme (npr. Kovid19) - sve to može da posluži kao "ulaznica" u svet drugih teorija zavere (npr. mahinacije na predsedničkim izborima u SAD 2020. godine) i vodi ka uopštenijem pogledu na svet zavera. Važno je napomenuti i to da ljudi izgleda nisu sposobni da prepoznaju koliko izloženost teorijama zavere menja njihova uverenja te stoga ne primećuju šta im se stvarno dešava u ovim ranim fazama Sindroma zečje rupe. 

Pet faza ideološke posvećenosti:

1) nevernik 2) posmatrač 3) iskreni vernik 4) aktivista 5) otpadnik

Dok se spuštamo "u zečju rupu" verovanja u teoriju zavere, raslojava se pet različitih faza ideološke posvećenosti zasnovanih na 1) eskalaciji kognitivnih dimenzija verovanja, emocionalnom ulaganju 2) socioepistemičkim faktorima, 3) povezanom moralnom sudu, 4) spajanju verovanja i identiteta i 5) samorelevantnoj konsekvencijalnosti. Dvosmerne strelice ukazuju da, umesto da bude "transportna traka", ovo se kretanje može odvijati i napred-nazad između faza.

Ubrzanje
Postoje dobri razlozi za pretpostavku da verovanje u teorije zavere u početku raste sporo, da bi potom počelo da nelinearno ubrzava. Rekurzivna dinamika (međuzavisnost teorija zavere i drugih varijabila) može vremenom dovesti upravo do takvog ishoda. Skorašnja istraživanja pokazuju da je verovanje u zavere podstaknuto psihološkim frustracijama, ali umesto da zadovolji te psihološke potrebe ono podstiče dalju spiralu frustracija. Pojačana posvećenost teorijama zavere može dovesti do još većeg osećaja nesigurnosti, osećaja manje vrednosti u društvu i manje bezbednosti nego pre, što ih još više uvlači u spiralu teorije zavere. Struktura nečijeg društvenog umrežavanja takođe može postati deo slične rekurzivne interakcije. Jedno istraživanje na uzorku korisnika Fejsbuka je pokazalo da ljudi, što su im jača verovanja u neku teoriju zavere to sve više komuniciraju sa istomišljenicima, izbegavaju kontakt sa oponentima i "konzumiraju" sve veću količinu internet sadržaja o toj zaveri - što sve zajedno dalje jača "uverenje" u istinitost te zavere.
Ove promene u društvenom umrežavanju će najverovatnije biti praćene promenama u društvenoj kategorizaciji. Štaviše, postoje dokazi da su verovanja u zavere i društvena identifikacija međusobno zavisni, što povećava rekurzivnu dinamiku. Što je verovanje u zavere veće, to se ljudi sve više identifikuju sa drugima koji u isto veruju, prihvatajući identitete poput "istinoljubac" ili "kritički slobodni mislilac" koji, zauzvrat, ohrabruju dublju posvećenost takvim verovanjima. Teorije zavere ne menjaju samo one sa kojima se njihovi "vernici" poistovećuju, već i samu prirodu te identifikacije - drugim rečima, način na koji se identifikuju sa takvim grupama. Rezultati istraživanja sugerišu da ovo prelazi u rekurzivnu dinamiku u kojoj je verovanje u teorije zavere podstaknuto, i takođe podstiče nesigurne, narcističke forme grupnog povezivanja sa  državama u kojima žive.

Verovanje u zavere može biti dodatno ojačano izazivanjem kvalitativnih promena u osnovnim psihološkim procesima - čini se da iluzorna percepcija obrazaca i uzročnosti (npr. u slučajnostima ili u umetnosti) igra određenu ulogu u verovanju u zavere. Što su teorije zavere istaknutije u poimanju sveta, one postaju suštinski stimulans ljudima da "povezuju tačke". Ovo je jasno vidljivo u naširoko rasprostranjenoj QAnon naraciji o zaveri, koja crta uzročne veze između raznorodnih navodnih zavera poput "Picagejta" (teorija da su visoki funkcionere američkih demokrata upravljale pedofilskim lancem iz jedne picerije u Vašingtonu) i zavera o poreklu, vakcinaciji i lečenju Kovid19.
U principu, mnoge od varijabila koje hrane verovanje u zavere, mogu zauzvrat biti ojačane verovanjem u zavere, na taj način opstajući u ovoj prostoj formi rekurzije. Uticaj tih rekurzivnh procesa na verovanje u zavere može dodatno biti pojačan interakcijom sa trećim faktorom. Na primer, što se više ljudi "prima" na teorije zavere, to je veća verovatnoća da će rasti uverenje o nemoralu elita a teorije zavere će biti sve istaknutije. Zauzvrat, oba ova faktora imaju interakciju sa povećanom potrebom za postizanjem kognitivnog zaključivanja. Konkretno, utvrđeno je da ljudi zatvorenog uma skloniji teorijama zavere samo kada su one istaknutije ili dostupnije od zvaničnih stavova. Slično tome, život u stanju visoke neizvesnosti povećava verovanje u teorije zavere, ali samo ukoliko ljudi već veruju da su navodni krivci nemoralni. Dakle, rekurzivna dinamika može katalizovati treće faktore (poput potrebe za kognitivnim zaključivanjem), koji bi inače mogli imati mali ili nikakav uticaj na verovanje u teorije zavere.

Ukorenjenost

U završnim fazama Sindroma zečje rupe, pojačana posvećenost teorijama zavere postaje sve teža (mada ne i nemoguća) za preokret i vraćanje u normalu. Mehanizmi koji hrane pojačanu posvećenost teorijama zavere, generalno, ovu posvećenost mogu očekivano učiniti teškom za prekid. Važno je upozoriti da nam je malo poznata psihologija ljudi koji su jako posvećeni teorijama zavere, i ne samo zbog toga što ih je jako teško uključiti u istraživanja. U njihovom slučaju, nelinearna dinamika može promeniti pa čak i obrnuti obrasce uzročnosti koje imamo kod studenata, na internetu ili u reprezentativnim uzorcima. Na primer, važne psihološke potrebe se mogu zadovoljiti uključivanjem u snažno identifikovanu zajednicu sa sopstvenim normama, društvenim vezama i izvesnostima. Verovanje u zavere tako može početi da zadovoljava (umesto da frustrira) bitne psihološke potrebe, čineći njihov uticaj još jačim.

Slično tome, kvalitativni rezultati istraživanja ukazuju na to da se u ovoj fazi posvećenost verovanju u zavere može učvrstiti prihvatanjem radikalno transformisanih epistemologija. Daleko izvan verovanja o uzrocima specifičnih društveno-političkih događaja, posvećenost verovanju u zavere može biti praćeno snažnim mističnim osećajem potrage i radikalno skeptičnom orijentacijom prema samoj prirodi stvarnosti. Sam pojam istine u nekim "zavereničkim" diskursima je izmenjen kooptiranjem postmodernističkih ideja, baš kao i vrednovanjem spekulativne imaginacije kao legitimnog i autoritativnog puta ka znanju. Ove novonastale epistemiologije mogu otežati predstavljanje dokaza koji bi mogli osporiti njihovo prihvatanje verovanja u zaveru.

Doprinos teoriji, istraživanju i primeni

Uz neke izuzetke, teorija i istraživanja su obično bili fokusirana na mali skup neposrednih prethodnih faktora, a ne na dinamičan razvoj verovanja u teorije zavera - fokus je bio više usmeren na te faktore nego na ljude na koje oni utiču. Retki su bili pokušaji identifikovanja tipova "posvećenosti" teorijama zavere, a i tada su bile favorizovane tehnike poput analize faktora koje su se bolje uklapale u glavne tipove verovanja u zavere nego u tipove onih koji u iste veruju. U ovom članku je prezentovana sinteza različitih pravaca teorije i dokaza kako bi smo predočili činjenicu da neki od "vernika" zavera vremenom prolaze kroz niz procesa koji zajedno sačinjavaju Sindrom zečje rupe. Istraživanje je imalo personalnu perspektivu o verovanju u zavere, pružajući važan dodatak teorijama i metodologijama fokusiranim na faktore koje su bile dominantne u literaturi. Iako postoji dosta toga zajedničkog, ono dopunjava analizu uticaja uključivanja u "zavereničke" zajednice na razvoj i podršku kolektivnih aktivnosti tih zajednica. Iako je jasna važnost angažovanja u tim zajednicama, prioritet je bio dat fokusiranju na razvoj i učvršćivanje samog verovanja u zavere, sa daleko većim naglaskom na stavove i društvene kognitivne procese.

Ovakav personalni pristup ima potencijal da podrži važan napredak u teoriji, istraživanju i praksi psihologije. To je pomoć u razumevanju bitne razlike/diskontinuiteta između prethodnice i posledica verovanja u teorije zavere unutar populacija koje imaju tendenciju iskazivanja relativno slabog interesovanja za teorije zavere (studenti i internet paneli) u odnosu na populacije koje iskazuju duboku "ušančenost" tih teorija. Ovo se odnosi na problem koji je poznat u literaturi - teorije razrađene u drugoj populaciji testirane su na prvoj. Istovremeno, nelinearni procesi Sindroma zečje rupe nam pomažu da objasnimo zašto distribucija verovanja u zavere ima zakrivljenu putanju, tako da ih većina odbacuje dok ih izrazita manjina prihvata i podržava sa naročitim entuzijazmom.

Zauzvrat, ovo pruža teorijsku motivaciju za personalno usmerene istraživačke metodologije i okvir za integraciju njihovih rezultata u mejnstrim istraživačku literaturu. Analize porasta latentnog profila u podacima mogu ukazati na to da li neka grupa pojedinaca razvija teorije zavere prema obrascu prikazanom u Sindromu zečje rupe. Studije slučaja i rigorozne kvalitativne metode mogu takođe proceniti da li vremenski sled razvoja duboko posvećenih teoretičara zavere odgovara očekivanom obrascu. Mogu ih sprovoditi stručnjaci za međugrupna pomirenja, klinički psiholozi i psihijatri, koji od nedavno pokazuju pojačano interesovanje za verovanje u teorije zavere, i koji kroz svoj rad mogu imati lakši pristup društvenim grupama sa kojima drugi istraživači teže ostvaruju kontakt. Kompleksna vremenska dinamika Sindroma zečje rupe, zajedno sa otežanim uključenjem grupa duboko posvećenih teorijama zavere u kvantitativne ankete velikih razmera, ukazuje na potrebu konvergentnih pravaca istraživanja.

Pokušali smo da artikulišemo društvene i psihološke procese koji su izgleda prisutni u izveštajima o "zavereničkim zečjim rupama" u koje neki ljudi upadaju. Glavni cilj je bio da iz rezultata istraživanja izdvojimo jednu hipotezu, pa smo se fokusirali na pojašnjenje koraka sadržanih u onome što smo okvirno nazvali Sindrom zečje rupe kao i na pojašnjenje zašto su ti koraci - nepažnja, ubrzanje i konačno učvršćivanje tokom vremena uverenja u postojanje teorija zavere - teoretski i empirijski mogući. Početna analiza ovog hipotetičkog sindroma ostavlja otvorenim brojna teorijska i empirijska pitanja. Glavni fokus je bio na pojašnjenju kako i zašto neki ljudi napreduju kroz tu "zečju rupu", a ne zašto većina ljudi to ne radi. Drugim rečima, nisu bili artikulisani faktori koji određuju da li su ti ljudi propadali od početnih do završnih faza sindroma. Međutim, analiza podrazumeva da se propadanje kroz zečju rupu može zaustaviti ili preokrenuti ukoliko se spreči ili prekine rekurzivna dinamika (npr. ako je moguće sprečiti frustraciju psiholoških potreba ljudi novim zaverama, izolovanjem od onih koji ne veruju u zavere ili primoravanjem da usvoje odbrambene i nesigurne društvene identitete). Još jedna važna stvar koja nije bila artikulisana jeste kako ljudi mogu izaći iz završne faze Sindroma, kada je intenzivna i duboko ukorenjena posvećenost teorijama zavere već razvijena. Postoje primeri i dokazi da su neki ljudi uspeli da izađu iz toga, da je poštovanje prema njima važno i da tehnike razotkrivanja mogu biti efikasne sve dok ljudi razotkrivanje tih teorija zavere doživljavaju kao deo sopstvenog autonomnog preispitivanja u potrazi za istinom.

Važno je razmotriti sva ova pitanja jer je jasno da postoji jedna manjina u ljudskoj populaciji kojoj verovanje u teorije zavere predstavlja ozbiljan problem, a u ekstremnim slučajevima ih čak inspiriše da stvaraju probleme i drugim ljudima. Da bi smo u potpunosti razumeli ove probleme i šta nam valja sa njima činiti, potrebno je da razumemo ko sve čini tu manjinu i kako se razvijaju ta njihova uverenja. To zahteva personalizovanu psihološku analizu verovanja u zavere, u okviru koje će istraživači iz osnovnih i primenjenih subdisciplinarnih grana psihologije moći da dele i razmenjuju svoja otkrića.

- Robbie M. Sutton & Karen M. Douglas: Rabbit Hole Syndrome - Inadvertent, accelerating, and entrenched commitment to conspiracy beliefs (2022)

***

Luis Kerol nije napisao priču o jednom čoveku koji nije upao već je sam uskočio u zečju rupu, za sobom povukao jedan čitav narod, okružio se ljudima sličnim sebi, kopa rupu sve dublje i dublje (nego što je na početku bila), i nikome ne dopušta da iz te rupe izađe.
Ali baš nikome.

Priču je napisao sam život, i dao joj ime "Aleksisa u Zemlji čuda iza razbijenog ogledala".
Od tog trenutka svi živimo kao u bajci - gutamo otrovne jabuke, živimo u kućicama od slatkiša, svakodnevno se samonabadamo na pendrek-vretena, zaboravili smo da se zec u čijoj rupi smrdimo zvao Platon, zovemo se Tvidldi i Tvidldam jajca, blokiramo blokadere dok nam Ludi Šeširdžija svira na uvce oproštajnu pesmu i beži od novinara. 
Jer smo tako u mogućnosti.

In the year 50:50

Za tačno 3027 godina od danas, živećemo ili stvarno dobro ili stvarno loše!

Biće to 5050...

- Dumfries and Galloway! What's going on?

***

Što bi se po naški reklo - fifti-fifti.
K'o da ga je prorok Šredinger-Vučić najavio.

Odvalio.

Spektaklizam

Kako fašizam koristi masmedije da politiku pretvori u spektakl?

U svom eseju "Umetnička dela u eri mehaničke reproduktivnosti" (1935), Valter Benjamin, čuveni nemački kritičar jevrejskog porekla, uvodi termin "aura" kojim opisuje autentično iskustvo umetnosti. Aura se odnosi na fizičku blizinu između nekog objekta (umetničkog dela) i posmatrača. Gubitak aure predstavlja izraziti fenomen XX veka, uzrokovan nametanjem distance između objekta i posmatrača od strane masmedija, iako je izgledalo kao da mediji približavaju umetnost publici kroz simulaciju intimnosti. Ovaj esej danas posebno dobija na značaju. Masmediji - u Benjaminovo vreme su to bili radio, fotografija i film - sve nas pretvaraju u potencijalne glumce, kritičare, stručnjake a umetnost izvlače iz carstva svetog u carstvo spektakla - pritom i dalje zadržavajući privid rituala. Prinosimo žrtve kultovima ličnosti, koji su danas prošireni pa obuhvataju i influensere, cenjene ili nagrđene milijardere i političare koji se po medijskim naslovima nadmeću poput kečera, pod dirigentskom palicom nekog Vrhovnog Podlaca.

Benjamin kaže:

• Film reaguje na oseku aure veštačkom konstrukcijom "ličnosti" van studija. Kult neke filmske zvezde, održavan parama filmske industrije, ne odražava jedinstvenu auru te ličnosti već njenu lažnu "čaroliju" najobičnije robe. 

Benjamin se fokusirao na medije ne samo kao ekspresivne već i kao konstitutivne, što njegov esej svrstava u osnovno gradivo izučavanja komunikacija i teorije medija, odmah uz Maršala Mekluhana. Brojni radovi imaju tendenciju da politiku ostave po strani, naročito otkad su "svi osim najmilitantnijih marksističkih tumača zaboravili na politizaciju umetnosti od strane komunizma, kao lek" - što je retko kome izgledalo kao lek u eri Hladnog rata, kada su prevodi  Benjaminovih radova postali dostupni širom sveta.

Na stranu Benjaminov osoben pogled na politiku, njegov esej predviđa krizu autorstva i autoriteta koja je isplivala na površinu tokom istrage povodom neuspelog puča u Beloj kući (u januaru 2021. godine), koja obuhvata objave na tviteru kao ključne dokaze tj. korišćenje društvenih mreža uopšte, kao dominantan vid političkog spektakla.

• Sa sve većim širenjem uticaja štampe - koja, umesto čitaocima, primat daje novim političkim, verskim, naučnim, profesionalnim i lokalnim organima - sve je veći broj čitalaca koji postaju autori tekstova, isprva povremeni. Sve je počelo tako što je dnevna štampa svojim čitaocima otvorila prostor za "pisma uredniku". Tako je danas teško moguće da neki zaposleni Evropljanin ne pronađe priliku i mesto da negde nešto objavi ili da drugi napišu komentar na njegov rad, pohvale ili pritužbe, dokumentarne izveštaje ili nešto u tom stilu. Tako će razlika između autora i javnosti uskoro izgubiti svoj osnovni karakter.

Benjaminova analiza konvencionalnog filma, naročito, navodi na zaključak da je za prihvatanje nekog filma dovoljan tako mali broj gledalaca, da je postalo lako odvratiti im pažnju na neku drugu stranu. Svi postaju kritičari, ali "kod filmova to uopšte ne zahteva pažnju gledalaca; publika nešto propituje, ali na jedan potpuno dekoncentrisan način". Pasivna potrošnja i svakodnevno odvlačenje pažnje ne pomažu kreiranju promišljenog, informisanog stava o nečemu ili zdravom osećaju proporcije.

Ono što je Benjamin smatrao za mehaničku reproduktivnost, mi danas zovemo Internet (kao i nizove drugih "stvarčica" koje nas poput poltergejsta proganjaju). Potonji teoretičari na koje je Benjamin uticao, predviđaju da će naše doba digitalne repoduktivnosti ukinuti potrebu za autentičnim objektima, kao i za stvarnim ljudima. Sam Benjamin bi mogao da okarakteriše jedan takav medij, u potpunosti odvojen od fizičkog sveta i materijalnih uslova svojih korisnika - medij u kome svako ima svoju kolumnu, javnu foto galeriju i studio za video produkciju - kao idealno odgovarajući ciljevima fašizma:

• Fašizam se trudi da organizuje novonastale proleterske mase bez uticaja na vlasničku strukturu koju te mase teže da eliminišu. Fašizam ne vidi svoj spas u davanju prava tim masama, već u pružanju prilike da se one izraze. Te mase zaista imaju pravo da menjaju imovinske odnose; fašizam im pruža priliku da o tome pričaju, ali da do stvarne promene ne dođe. Logičan rezultat fašizma predstavlja uvođenje estetike u politički život.

Želja ugnjetavanih da se oslobode represije, tako biva uhvaćena u klopku službe ritualizovanoj političkoj estetici:

• Zloupotreba masa, koje fašizam sa svojim kultom Firera baca na kolena, ima svoj pandan u zloupotrebi jednog aparata koji je primoran da proizvodi ritualne vrednosti.  

Krajnji rezultat ritualizovane plemenske politike fašizma je rat:

• Svi napori da se politika učini estetskom kulminiraju u jednoj stvari, a to je rat. Rat i samo rat može postaviti ciljeve masovnih pokreta najvišeg nivoa uz poštovanje tradicionalnog sistema vlasništva.

Logičan rezultat pretvaranja politike u spektakl zarad očuvanja nejednakosti jeste romantizacija rata i ubistva, koje su neskriveno u svojim delima veličali italijanski futurista Filipo Marineti i nacistički intelektualci poput Ernsta Jungera. Benjamin završava svoj esej raspravom o tome kako fašizam estetizuje politiku sa jednim ciljem: uništenje aure trajnijim sredstvima. U vreme uspona fašizma u Evropi, Benjamin je uvideo da je "ljudsko samootuđenje dostiglo nivo na kome sopstveno uništenje može doživeti kao prvoklasno estetsko zadovoljstvo. To je stanje politike koju fašizam čini estetskom." Učesnici u tom spektaklu žude za masovnim nasiljem "kako bi obezbedili umetničko zadovoljstvo čulnog opažanja koje je tehnologija promenila". Kao takvi, odvraćene pažnje i bezosećajni, oni traže nadoknadu za sopstveno suštinski bestelesno bivstvovanje i gubitak smislenog, autentičnog iskustva.

- Josh Jones: Walter Benjamin Explains How Fascism Uses Mass Media to Turn Politics Into Spectacle (Open Culture, 15.07.2022)

- Walter Benjamin: The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (1935) (ed. Hannah Arendt, 1969) pdf

Fašizam je politička doktrina u kojoj je Partija spremna da se cenka sa srednjom klasom:

1. Vas su lagali, vi ste bili pod represijom, vas kontrolišu, vas eksploatišu. Vi tumarate bez cilja, bez napretka, bez smisla, bez budućnosti. Vas su prevarili da podržite jedan sistem koji vas mrzi i koji teži da vas ponizi.
2. Mi ćemo vam dati mesto za stolom zajedno sa bankarima i biznismenima. Mi ćemo vaše živote učiniti boljim i sadržajnijim. Mi ćemo više klase zauzdati zarad nacionalnog interesa - vašeg interesa. Mi ćemo rasturiti trulež koja je dovela do korupcije i najgoreg hedonizma, vratićemo nacionalni ponos. Mi ćemo naciju ponovo učiniti ujedinjenom, kompletnom, ispunjenom i snažnom.
3. Mi ćemo sve to uraditi, samo vi nama prepustite apsolutnu moć i štitite našu revoluciju od podmuklih međunarodnih sila koje nam prete.

Svim sredstvima.
Istinska opasnost od fašizma leži u tome da: prva tačka i nije u potpunosti netačna, druga tačka je mnogima privlačna, dok se treća tačka naizgled čini dobrom pogodbom ukoliko izborna politika nije uspela da identifikuje te probleme niti je bilo šta učinila da ih reši. Kada masa ljudi stane iza tog (i takvog) pokreta, onda postaje veoma teško kasnije izaći iz njega, bez obzira na zločine koje takva vlada počini u ime te mase.

Spektaklizam je jedna od društvenih pojava, ako ne čak i vid društvenog uređenja i sistema, koji predstavlja direktnu posledicu primene fašističke doktrine u praksi.

***

Bez obzira što su spektakli danas postali digitalni, izgradnja fizičkog okruženja u gradovima, infrastrukture i životnog prostora barem za sada opstaje. Vredi napomenuti da je Trampova kompanija do savršenstva dovela sopstvene kapacitete u vremenu "post-istine" upravo kroz izgradnju takvih prostora, uključujući hotele, odmarališta, kazina, tržne centre i druge prostore za užitak. Iznova, to otelotvorenje spektakla nas uvlači u niz aktivnosti koje nas dovode u neprijatnu blizinu potrošačkog sveta koji promoviše porodični biznis Trampovih.

Trampizam kao podvrsta spektaklizma, predstavlja deo tog ideološkog biznis sistema.

***

SPEKTAKL KAO ZAMENA ZA STVARNU DEMOKRATIJU

Savremene političke kampanje imaju dobro uspostavljen repertoar reklamnih tehnika koje obuhvataju ulične plakate, društvene mreže, radio i televiziju. Mnoge od tih taktika dolaze iz sfere marketinga i odnosa sa javnošću, koja je podjednako fokusirana na komunikaciju i na ubeđivanje kapitalizacijom ljudskih strahova i težnji. Iako reklame poput političkih plakata postoje još od XIX veka, današnji politički marketing je proizvod komunikacione revolucije XX veka. Brzi razvoj radija, nedugo potom televizije, praćen nešto kasnije i društvenim mrežama, označava stapanje politike sa marketingom i industrijom zabave dok je imidž zauzeo centralno mesto u društvenom životu današnjice. Ali imidž i estetika sami po sebi ne predstavljaju problem. Na kraju krajeva, umetnost i zabava mogu biti iskorišćeni kao podrška emancipatorskoj i humanističkoj politici. Međutim, značaj imidža može imati zlonamerne političke implikacije ukoliko se koristi za manipulaciju biračkim telom u reakcionarne i destruktivne svrhe.

Benjamin je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imao priliku da to proučava iz prve ruke, primetivši da su režimi Musolinija i Hitlera svojim sledbenicima pružali osećaj (sa)učestvovanja u velikim istorijskim događanjima. međutim, to je samo služilo kao zamena za stvarne promene u sistemu društvene moći - masa koja je podržavala fašizam suštinski je predstavljala samo publiku koja je sopstveno demokratsko učešće menjala za vladavinu autoritarnih i militarističkih siledžija.

Iako su fašistički režimi vojno poraženi sredinom četrdesetih godina prošlog veka, brojni elementi njihove "estetizacije politike" su opstali u svakodnevnom marketingu i političkom govoru liberalnih građanskih država. Francuski filozof Gi Debor tvrdi da je spektakl konzumerizma i politike preuzeo ulogu religije i mita u sprovođenju društvene dominacije. Grejl Markus je 1982. rekao da "spektakl" potrošnje predstavlja antitezu stvarnom javnom životu, građanskom angažmanu i demokratskom učešću:

• U društvenom životu učestvujemo kao potrošači; spektakl proizvodi gledaoce štiteći se tako od propitivanja. On indukuje pasivnost umesto akcije, kontemplaciju umesto razmišljanja, kao i degradaciju života u čist materijalizam.

Primer političkog spektakla su političari poput Ronalda Regana, bivšeg glumca koji je naročito uzgajao imidž nasmejanog patrona Ujka Sema kako bi svoju tvrdolinijašku konzervativnu politiku učinio što prijatnijom masama u publici. Donald Tramp samo sledi tu liniju i prilagođava je trendovima koji su popularni danas.

Jasan primer političkog spektaklizma u svetu predstavljala je kampanja za prošlogodišnje lokalne izbore u Južnoafričkoj republici. Politički cirkus u toj zemlji vrtio se oko "velikih" centralističkih partija koje se obilato koriste spomenutim metodama političkog spektaklizma, sa jedne, i "malih" lokalnih pokreta koji su fokusirani na rešavanje konkretnih problema lokalnih zajednica, sa druge strane. Ponašanje "velikih" je u potpunosti odražavalo aktuelni uznemirujući globalni trend u vođenju političkih kampanja. Britanski Bregzit i političari poput Trampa, Bolsonara i Modija podstiču ultradesničarski sentiment zarad očuvanja moći i tako ih u sve većoj meri normalizuju upotrebom sirovog širenja mržnje (koju često raspiruju onlajn ekstremisti) kroz politički marketing. Igranje na kartu rasizma i fantazija o granicama preplavljenim migrantima privlačni su najgorim instinktima onih koji podržavaju takve politike. Takvi reakcionarni stavovi nisu samo politički opasni, već podjednako služe i za skretanje pažnje sa svakodnevnih problema lokalnih zajednica. Brendiranje i kampanje brojnih političkih partija koje su na ovim izborima učestvovale, pokazali su njihov ciničan i oportunistički stav prema biračima. Nasuprot dreke "velikih" stajali su "mali", lokalne organizacije i pokreti koji su na izbore izašli fokusirani na stvarno rešenje malih sredina koje su pred kolapsom (što je, takođe, svetski trend). Umesto hvalisanja "uspesima" ili traženja žrtvenog jarca za svetske probleme, oni su bili usmereni na direktnu komunikaciju sa glasačima kako bi se pozabavili rešavanjem njihovih problema. Sve je to u potpunoj suprotnosti sa politikom izbornog spektakla, koju podjednako definišu reakcionarna politika i suštinski nedostatak ideja za rešavanje problema lokalnih zajednica.

- Cristopher McMichael: The spectacle as substitute for real democracy (New Frame, 28.10.2021)

Pitate se gde je tu Srbija, njen spektakularni politički cirkus bez dna?

Hvala na pitanju, ne zaostaje ni milisekunde za svetskim trendovima.

Makaršta.

CirkuZ

Ne krivite klovna što se ponaša kao klovn.

Zapitajte se zbog čega i dalje idete u cirkus.

Da li ste negde već čuli ovu izreku?

Iako vas može nasmejati, ona bi vas u stvari mogla naterati da se zamislite. Analogija koja se podrazumeva, sugeriše vam da bi trebalo preispitati i uskladiti svoja očekivanja i akcije. Očigledno, treba očekivati da u cirkusu ima klovnova i treba očekivati da se oni ponašaju kao... klovnovi. Dakle, ne uzbuđujte se ukoliko odete u cirkus i ukoliko se upravo to tamo dešava. Ako vas nervira što stvari tako stoje, trebalo bi da razmislite gde ste i zašto ste baš tu gde jeste. Možda je to vaše radno mesto, vaše redovno okruženje, susreti u vašem životu ili čak krug vaših prijatelja.

Šta tu nije u redu? Da li je krivica zaista u nekom određenom elementu te (vaše) sredine, koji se ne ponaša onako kako bi trebalo? Ili je njegovo ponašanje upravo onako kakvo bi trebalo da bude u toj sredini - a vi ste onaj ko se nalazi na pogrešnom mestu?

Ukoliko se klovnovi u cirkusu ponašaju kao klovnovi a vama se to ne dopada, onda je to odraz vas a ne klovnova. Tu nešto treba promeniti, ali to verovatno nisu klovnovi. Možda su to ipak samo vaša očekivanja i stav... ili možda lokacija?

- Dan Nielsen: Don't Blame a Clown for Acting Like a Clown (DanNielsen.com, 07.03.2019)

Ako ti smeta što se klovnovi u cirkusu ponašaju kao klovnovi, ne menjaj cirkus već ne idi tamo. Ne saučestvuj. Ako ti smeta što su ti klovnovi (ponašajući se klovnovski, jedino kako znaju i umeju) život pretvorili u cirkus, onda ne menjaj život, ne pridružuj im se - već najuri bagru iz njega.

Prosto.

Orvel o fašizmu

Dva neologizma - "post-istina" i "alt-desnica" - su ušla u politički diskurs poslednjih godina punih previranja i preokreta; te su reči danas na toliko lošem glasu da su proglašene za prvo i drugoplasiranu u 2016. od strane uredništva Oksfordskog rečnika. Noa Berlacki smatra da ta dva orvelijanska eufemizma služe za "prikrivanje starog zla i izbeljivanje fašizma, podsećajući kako po formi tako i po sadržaju na dobro nam poznate Orvelove reči, i naročito na novogovor iz 1984. 'Zlomisao', 'zločin misli', 'odpersonizovanje'... One čak zvuče isto, sa svojom prostom ali uvrnutom konstrukcijom pojedinačnih slogova nabacanih na gomilu da čine reči. Od čiste i ružne aljkavosti se očekuje da jezik pretvori u nešto futurističko i vrhunsko. Svet koji dolazi biće utilitaran, žargonski, i moderan po svojoj neeleganciji. Takva se budućnost očekivala u Orvelovo vreme; budućnost je upravo takva danas."

Kao i u Orvelovo vreme, naš aktuelni žargon je mobilisan zarad "odbrane neodbranjivog" - onako kako je taj pisac, novinar i revolucionar napisao u svom eseju "Politika i engleski jezik" iz 1946. Baš kao u njegovo vreme, i danas ti eufemizmi opslužuju konstantno besramno laganje i rasističke ideologije. Slobodno možemo povući još jedno lingvističko poređenje sa Orvelovim vremenom: sveopšta upotreba reči "fašizam".

Berlacki tu reč koristi ali je ne definiše (kada spominje izbeljivanje fašizma), osim kada kaže da "fašizam cveta na lažima". Možda je u najvećem delu tako, ali da li je to dovoljan kriterijum za jedan celokupan politički i ekonomski sistem? Ta reč naprosto vapi za jednom dubljom analizom. Čak je i Umberto Eko, koji je odrastao u vreme Musolinijeve vladavine, osećao potrebu da se to jasnije odradi, s obzirom da su "američki radikali" (kako ih je 1995. nazvao) zloupotrebili frazu "fašistička svinja" kao pežorativ za bilo koju vlast, tako da je taj pojam skoro u potpunosti izgubio svoje značenje tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, da li bi Orvel (koji se 1936. borio protiv fašista u Španiji, i čiji su zloslutni posleratni distopijski romani više od bilo kog književnog dela ilustrovali to zlo) mogao da nam pruži pouzdanu definiciju fašizma? Kada pogledamo njegove radove, čak i pre nego što se rat završio, već ga vidimo kako piše: "Fašizam je skoro u potpunosti besmislen." Njegov kratak esej iz 1944. "Šta je fašizam?", međutim, ne ide u pravcu ukidanja te reči. Naprotiv, on poziva "na jasnu i opšteprihvaćenu definiciju tog pojma" umesto težnje da se on "degradira na nivo psovke".

Ali Orvel ne bi bio Orvel da nije bio pesimista. Jedan od razloga zašto je tako teško bilo doći do definicije, po njemu, leži u tome da bi svaka grupa na koju bi je primenili morala da "prizna" kako većina njenih članova nije bila "voljna da dela" - priznanje stvarne prirode njihove ideologije i ciljeva, prikrivenih iza eufemizama, laži i dvosmislenog govora. Ako niko nije fašista, onda to znači da potencijalno svi jesu. Čak i tokom četrdesetih, Orvel kaže: "Ako pogledate štampu, otkrićete da maltene nema grupe ljudi - svakako nijedna politička partija ili druga organizovana grupa bilo koje vrste - koja nije bila proglašena fašističkom." On potom nabraja optužene: "Konzervativci, socijalisti, komunisti, trockisti, katolici, pacifisti, antiratni aktivisti, oni koji podržavaju rat, nacionalisti..."

A šta sa školskim primerima onih sa druge strane linije fronta? Orvel priznaje: "Kada koristimo pojam fašizam za Nemačku ili Japan ili Musolinijevu Italiju, u velikoj meri znamo na šta mislimo. Međutim, pozivanje na te ekstremne režime nije previše korisno, jer se "čak i vodeće fašističke države međusobno u mnogo čemu razlikuju po strukturi i ideologiji". Umberto Eko se zadovoljava time što kaže da fašizam usvaja kulturološke zamke nacija u kojima niče, ali ipak deli nekoliko konstantnih, iako kontradiktornih, ideoloških osobina. Orvel nije bio u potpunosti siguran da zna koje su to osobine.

Dakle, šta nam Orvel može reći o pojmu fašizma, koji želi da drži u šaci ali nikako ne može da ga uhvati? Iako veruje da se njime mora imenovati "politički i ekonomski sistem", on se na kraju ipak odlučio za običnu lingvističku definiciju, kojoj "u svakom slučaju pridajemo emocionalni značaj". Nevezano da li tom rečju "gađamo na sve strane" ili je koristimo na neki precizniji način, mi uvek mislimo "grubo rečeno, na nešto okrutno, beskrupulozno, arogantno, mračno, antiliberalno i protiv radničke klase. Osim relativno malog broja simpatizera fašista, skoro svaki Englez bi prihvatio reč siledžija kao sinonim za reč fašista". Svako ko danas nije siledžija (ili neopravdani simpatizer fašista), kome za ove pojmove ne trebaju eufemizmi, verovatno bi se složio sa ovim Orvelovim stavom.

- Josh Jones: George Orwell Tries to Identify Who Is Really a "Fascist" and Define the Meaning of This "Much-Abused Word" (Open Culture, 2016)

- George Orwell: What is Fascism? (London Tribune, 1944)

Kristofer Hičens je jednom napisao da su tri glavna problema dvadesetog veka imperijalizam, fašizam i staljinizam. Pokazalo se da je Džordž Orvel za svaki od njih - bio u pravu.

Orvel pokazuje svoju izvanrednu dalekovidost u fascinantnoj recenziji (objavljenoj u martu 1940) Hitlerove ozloglašene biografije "Moja borba" (Mein Kampf, 1925). U toj recenziji, Orvel precizno secira knjigu do samih korena Hitlerove toksične harizme, i usput najavljuje teme koje će se potom pojaviti u njegovim budućim remek-delima "Životinjska farma" i "1984".

• Činjenice govore da u njemu postoji nešto duboko privlačno... Hitler zna da ljudska bića ne žele samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu, kontrolu rađanja i uopšte zdrav razum; ljudi takođe, barem povremeno, žele borbu i samopožrtvovanje, da ne spominjemo bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god moguće spadali u ekonomsku teoriju, fašizam i nacizam su psihološki daleko zdraviji od bilo kog hedonističkog koncepta življenja.

Orvel svakako nije bio Hitlerov obožavalac.

U recenziji, u jednom trenutku, on zamišlja kakav bi svet mogao da bude ukoliko bi Treći Rajh pobedio:

• Ono što Hitler predviđa da će se desiti za sto godina, jeste kontinuitet države od 250 miliona Nemaca sa obiljem "životnog prostora" (koji se npr. prostire do Avganistana ili tako nešto), užasavajuća imperija bez mozga u kojoj se suštinski ne događa ništa osim obuke mladića za rat i beskonačni uzgoj topovskog mesa.

Ovaj članak je napisan u trenutku kada, kako to Orvel napominje, viša klasa žestoko odstupa od dotadašnje podrške Trećem Rajhu. To se jasno videlo u odnosu na britansko izdanje "Mein Kampfa" iz 1939. godine, koje je imalo jako favorizovan stav prema Hitleru.

• Očigledna je bila namera prevodioca da u predgovoru i napomenama ublaži žestinu i svirepost te knjige i prikaže Hitlera u što je moguće lepšem svetlu. Hitler je u tom trenutku još imao kakav takav ugled; ugušio je nemački radnički pokret, zbog čega je bogataška klasa bila voljna da mu oprosti bezmalo sve. A onda se odjednom ispostavilo da Hitler nema, niti zaslužuje bilo kakvo poštovanje.

Sve se promenilo do marta 1940. godine, pa je u Britaniji objavljeno novo izdanje "Mein Kampfa" koje je odražavalo promenu stava prema Hitleru. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj nakon njene invazije Poljske, ali prave bitke u Zapadnoj Evropi su tek sledile. U  mesecima koji su sledili, Francuska će kapitulirati a Britanija će se klackati na ivici iste sudbine. Međutim, u rano proleće te godine, sve je još uvek delovalo poprilično tiho. Svet je kolektivno zadržavao svoj dah u iščekivanju. U tom trenutku zastrašujuće neizvesnosti, Orvel je predvideo veći deo ratne budućnosti.

• Kada uporedimo njegove izjave od pre godinu i više dana sa onim što je pričao pre petnaest godina, u oči upada rigidnost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte ne razvija i menja. To je fiksirana vizija jednog monomanijaka i malo je verovatno da će na nju mnogo uticati aktuelna kretanja u politici sila. Možda, u Hitlerovom umu, rusko-nemački pakt nije ništa više od privremene izmene rasporeda aktivnosti. U "Mein Kampfu" je jasno opisan plan da se prvo pregazi Rusija, i koji je podrazumevao da se potom pregazi Engleska. Danas, kako se ispostavilo, Hitler će morati da se prvo obračuna sa Engleskom, jer je od dve sile bilo lakše potkupiti Rusiju. Međutim, Rusija će doći na red čim Engleska bude zbrisana - jer, nesumnjivo, Hitler na to upravo tako gleda. Da li će na kraju sve zaista tako biti - to je već drugo pitanje, naravno.

U junu 1941. Hitler je napao Rusiju, počinivši jednu od najvećih strateških grešaka u istoriji modernog ratovanja. Staljin je, inače, u potpunosti bio zaslepljen tom invazijom, a zbog vesti o Hitlerovoj "izdaji" i kršenju pakta je navodno doživeo i nervni slom.

Sasvim je jasno: Staljin nije pročitao "Mein Kampf" onako pažljivo kako je to uradio Orvel.

- Jonathan Crow: George Orwell Reviews Mein Kampf: “He Envisages a Horrible Brainless Empire” (Open Culture, 2014)

***

Palanačko društvo, u konstantnom međuratnom previranju (iako "nije učestvovalo u ratu", poput našeg i njemu sličnih) koje traje već dvesta godina kako na spoljnom tako i unutrašnjem planu, kao jednu od bitnih karakteristika ima i to da sve od države do bulevara pretvara u sokake. A u svakom od tih sokaka, zna se, čuči po jedan Hitler i vodi svoju borbu po ugledu na original. Unapred izgubljenu, za njega svakako ali i za sve koji ga podržavaju - ili ćute.

Pa ko se prepozna, tako će mu se i zalomiti.

Ko se boji Spinoze još?

Desničarski kultur-borci su nedavno nemačkog filozofa Imanuela Kanta prozvali "ocem kritičke rasne teorije". Sada su, likovi poput Čarlija Kirka, udarili na Baruha de Spinozu - holandskog radikalnog prosvetiteljskog filozofa, od koga možemo ponešto naučiti o tome kako se boriti protiv Desnice.

Čarli Kirk, konzervativno orijentisani tok-šou voditelj, nedavno je dodao ime Baruha de Spinoze na spisak neprijatelja, među kojima su i tzv. "kultur-marksisti" Žak Derida i Mišel Fuko. Ta dvojica su mnogima dobro poznata, a naročito onima koji se sećaju debata o političkoj korektnosti vođenih tokom osamdesetih, kada je postmodernizam bio proglašen neprijateljem razuma - pa čak i same Amerike. Međutim, Spinoza - holandski racionalista iz XVII veka - deluje nekako potpuno van te priče i bezopasno.

Barem tako izgleda... na početku.

Jedna od stvari koja izdvaja aktuelnu paniku oko "novokorektnosti" (wokeness - budnost) u odnosu na prethodne debate o političkoj korektnosti je to da, dok se ova prethodna odnosila na odbranu Zapadnog kanona od postmoderne politike identiteta, današnji kultur-borci u sve većoj meri sprovode istragu izvora ideja poput one koju nazivaju "kritičkom rasnom teorijom" i ćeraju do samih osnivača Zapadne filozofije poput Imanuela Kanta - stav, koji smo nedavno ponovo mogli da čujemo prilikom saslušanja sudinice Braun-Džekson pred Vrhovnim sudom SAD. Kako stoje stvari, izgleda da se i Spinoza pridružio viševekovnoj zaveri usmerenoj na uništenje "Zapadnih vrednosti" pomoću tzv. socijalne pravde!

"Kritička rasna teorija je podvrsta kritičke teorije, koja počinje sa Imanuelom Kantom oko 1790. Kritička teorija odbacuje principe Prosvetiteljstva i Doba razuma na kojima je osnovana američka republika." (Ketandži Braun-Džekson)

Međutim, ako se odmaknemo od ovog sve paranoičnijeg zaokreta u tim desničarskim kultur-ratovima, možemo videti da je Spinoza zapravo dostojan protivnik Desnice. Na kraju krajeva, marksistički filozofi i teoretičari su se u prošlosti često pozivali na Spinozu - postoji čitava tradicija "marksističkog spinozizma", od Luja Altisera do Antonia Negrija. Ne deluje preterano verovatno da je Čarli Kirk čitao "Figures de Communism" Frederika Lordona. Umesto fokusiranja na zagrljaj Spinoze i marksističke levice, bolje bi bilo pronaći odgovor na pitanje: Šta je to Spinoza konkretno napisao, što predstavlja legitiman izazov desničarskim lujkama?

Teško sujeverje

Spinozina glavna politička intervencija tokom njegovog života, delo "Teorijsko-politički traktat", ima zanimljiv podnaslov: "Uz pomoć koga se pokazuje ne samo da je sloboda filozofiranja dozvoljena unutar Očuvanja pobožnosti i Mira Republike, već i da je ta sloboda neodrživa osim kada je praćena samim Mirom Republike i Pobožnošću." Drugim rečima, Spinoza se zalagao za slobodu mišljenja i filozofiranja.

S obzirom da je veliki deo Desnice, od Donalda Trampa do Elona Maska, udružen oko zahteva za "slobodom govora", čini se da je Spinoza njihov prirodni saveznik. Međutim, upravo način na koji Spinoza formuliše svoj zahtev za slobodom govora i posmatra vezu između filozofije i politike, pokazuje zašto je on anatema za sve ono što Desnica zastupa.

Za početak, Spinoza smatra da stvarni neprijatelj slobode mišljenja, govora i filozofiranja uopšte nije državna cenzura, već nešto sasvim drugo: sujeverje. A sujeverje je nešto u šta su današnji desničarski demagozi duboko ugazili.

Iako je pisao sredinom sedamnaestog veka, Spinoza je bio veoma svestan načina na koji je Sveto pismo postalo ne samo autoritet znanja već podjednako i politike. On je čak bio izopšten iz male jevrejske zajednice u Amsterdamu zbog svojih jeretičkih ubeđenja i bio je direktan svedok sukoba moderne filozofije i političkog autoriteta religijskih spisa. Taj konflikt između autoriteta Svetog pisma i nauke definisao je Spinozino vreme, uticajući na filozofe od Galileja do Dekarta. Na sebi svojstven način, Spinoza spor oko sujeverja i nauke nije video kao sukob vlasti i naroda, kako su to tvrdili liberalni filozofi, već kao unutrašnji sukob svojstven celokupnom političkom životu i - što je još intrigantnije - kao unutrašnju borbu svakog pojedinca. Drugim rečima, sujeverje nije samo spoljašnja sila, poput državne cenzure, već i sila pokornosti koja u izvesnom smislu dolazi iz svakoga od nas.

Spinoza je napisao:

"Vrhovna misterija despotizma, njegov oslonac i uporište, jeste u tome da se ljudi drže u nekom stanju obmane, da se lažnom titulom religije prikrije strah pomoću koga se oni moraju držati pod kontrolom, pa će se oni za svoje ropstvo boriti kao da se bore za spasenje, i to neće smatrati nikakvom sramotom već najvećom čašću da proliju svoju krv i daju svoje živote zarad veličanja jednoga čoveka."

Mnogo pre Karla Marksa, Spinozina formulacija nudi nešto slično teoriji ideologije: ne kao da su preovlađujuće ideje samo ideje vladajuće klase, dok mi ostali patimo pasivni pod njihovom dominacijom; ljudi se zapravo aktivno bore protiv sopstvenih interesa i sopstvenog oslobođenja. Umesto težnje da budu slobodniji i racionalniji, oni se bore da održe sopstveno robovanje, a sa time i autoritet onih koji tvrde da znaju šta je za njih najbolje.

Da bi smo razumeli ovaj paradoks (ljudi mogu da se bore za svoje ropstvo kao za spasenje), neophodno je razumeti vezu koju Spinoza povlači između znanja i politike, u kojoj leži ključ za razumevanje moći sujeverja. Odnos između znanja i politike, kako razmišljamo i kako živimo, leži u središtu Spinozine filozofije. U stvari, dok su Spinozini savremenici razdvajali svoj metod spoznaje sveta od svog načina življenja u njemu, u jednoj od svojih najprovokativnijih formulacija Spinoza vidi razmišljanje i život, um i telo, kao dve strane iste realnosti.

"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.

"Za Spinozu, oslobođenje je težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet." 

Drugim rečima, predrasude postaju sujeverje kada se naše neznanje i želje socijalizuju: kada vera u konačne uzroke postane nešto što ljudi mogu da iskoriste dok ubeđuju druge ljude u svoja tumačenja. Predrasude su pokušaj da se osmisli svet sa malo znanja koje posedujemo, zasnovanog na našim željama; sujeverje je pokušaj organizovanja tih osnovnih želja pojedinaca kako bi se uhvatili u koštac sa svetom, sa krajnjim ciljem sticanja moći.
Naravno, dilema o kojoj je pisao Spinoza, u kojoj sujeverje iskorišćava prirodne predrasude, bila je specifična za društvenu dinamiku perioda u kome se neznanjem moglo manipulisati preko Svetog pisma. Međutim, Spinozine ideje sežu dalje od kritike religije. Osnovna Spinozina poenta je da svi polazimo od tačke fundamentalnog neznanja, nesvesni uzroka stvari; relevantna politička razlika, kako u Spinozino tako i u naše vreme, je između onih koji iskorišćavaju to neznanje i onih koji nastoje da ga prevaziđu. Za Spinozu, oslobođenje je upravo to: težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet.

"Dobra teorija zavere je nedokaziva"

Ovo nas vraća nazad na Čarlija Kirka i svet desničarskih radio emisija, podkasta i TV medija - svet pun predrasuda i sujeverja. U izvesnom smislu, celokupna desničarska medijska sfera potiče od prostih želja, često da se održi nečiji status ili osećaj sigurnosti. Ono što je važno u svetu Aleksa Džounsa, Bena Šapira i drugih, nije sama priroda pretnji ili njihova stvarna uzročna veza sa osećajem nesigurnosti; važan je način na koji to utiče na nas i naše želje.

Uzmimo neki savremen primer, poput obaveznog diverziteta korporacijske obuke zaposlenih ili učenja o istoriji robovlasništva u školama, koji može uzrokovati da se neko zbog toga oseća loše. Takav neko može zaključiti da posledica (poznavanje istorije robovlasništva) mora biti uzrok tog osećanja, tako da naročito loš osećaj koji taj neko ima u vezi navedena dva primera objašnjava njihovo uzročno-posledično stanje. Posledice postaju uzroci. "Ako te učenje o robovlasništvu tera da se osećaš loše, onda je to garantovano tako zato što je to učenje namerno tako osmišljeno da bi ti bilo loše."

Dakle, kritička rasna teorija postoji samo da bi se ljudi osećali loše - i da gura agendu "liberalne krivice" - na potpuno isti način kao što su zmije zle. Efekat nečega postaje svojstvo koje ga definiše. Ova inverzija, pretvaranje posledica u uzroke, tako postaje formula za davanje smisla svetu. Što manje razumemo stvarne uzroke ekonomskih i političkih faktora koji svet čine zbunjujućim i pretećim, to smo više spremni da ih shvatamo u okviru naših želja i skrivenih namera kojima se one hrane. Pošto su, po Spinozi, želje i namere način na koji funkcionišemo i dajemo smisao svojim postupcima, onda one postaju i način na koji tumačimo funkcionisanje celokupnog sveta oko nas. Moglo bi se reći da su teorije zavera sekularna verzija okvira "konačnog uzroka" (koji je nekada bio povezan sa Svetim pismom i religijom): kroz teorije zavera vidimo da se iza ove "stvarnosti" kriju mračne sile koje orkestriraju podmukle planove. U takvoj "zavereničkoj" filozofiji posledica nečega postaje uzrok, a sve biva tumačeno u skladu sa takvim namerama i planovima - ne samo da se "konačni uzrok" uzima kao princip tumačenja svega, već su na taj način stvarne posledice materijalnih stvari i događaja izokrenute da bi postale uzroci i, konačno, zlokobni planovi. Sledstveno takvoj logici, svet se pretvara u niz znamenja koja treba dešifrovati - tu odmah uskaču samoproklamovani "slobodni mislioci" - kako bi se spoznale prave namere koje se kriju u njihovoj osnovi.

Jedna od klasičnih metafora religioznih bigota je ta da, dok drugima uskraćuju njihova prava tvrde kako su njima prava uskraćena. Kada proganjaju druge, tvrde kako njih neko proganja. Kada se ponašaju kolosalno uvredljivo, tvrde da su oni uvređena strana. Njihov svet je naglavačke okrenut. (Salman Rušdi)

Istinsko znanje

Znanje je itekako povezano sa slobodom govora i filozofije. Tačno je da je Spinoza bio zagovornik slobode govora i iznošenja mišljenja - čak i onog (moguće) "zavereničkog". On je svoje razumevanje politike uvek zasnivao na razumevanju ljudske prirode i prirodnih procesa, predviđajući da je neizbežno i prirodno da ljudi sa različitim iskustvima i istorijom različito gledaju na svet. Svaki pokušaj potiskivanja naših prirodnih razlika samo bi doveo do toga da rade, pričaju i misle - isto. Slažete se, to bi bilo podjednako i tiranski i osuđeno na propast.

Međutim, to ne znači da je širenje mišljenja i predrasuda samo po sebi dobro i vredno truda. Spinozin politički ideal je možda bio, kako to filozof Etjen Balibar kaže, da "što više ljudi što više razmišlja" (bavi se filozofijom), ali njegova poenta nije u tome da se slavi mnoštvo slobodno izraženih suprotstavljenih predrasuda niti besnilo koje potom obuzima njihove zagovornike u međusobnoj komunikaciji. Za Spinozu, suština slobode misli i govora ima definisan cilj: sticanje "adekvatnog", istinskog znanja.

Kako doći do istinskog znanja? Uz pomoć, kako ih je Spinoza nazvao, zajedničkih pojmova: ti pojmovi su "zajednički" ako obuhvataju razumevanje uzročno-posledičnih odnosa - fizičkih, prirodnih, društvenih, ekonomskih i političkih - koji utiču na sve (tj. smatraju se zajedničkim). Razumevanje stvari kroz njihove složene i ukrštene uzročno-posledične veze suprotno je od razumevanja stvari (samo) kroz njihove posledice: potonji, karakteristični za teorije zavere, otkrivaju samo namere. Spinozino zajedničko znanje spoznaje da svet u svoj svojoj složenoj kauzalnosti prevazilazi ne samo naše već i namere bilo kog drugog pojedinca, klase ili grupe. Upravo to je jedna u mnoštvu važnih dodirnih tačaka između Spinoze i Marksa.

Čarli Kirk i svet desničarskog radija su u pravu kada Spinozu vide kao svog neprijatelja.

Za Spinozu, pitanje govora je ultimativno pitanje moći, shvaćeno kao povećanje ili smanjenje naše kolektivne ili individualne moći da delujemo ili mislimo. Skoro četiri veka kasnije, čini se da je ovo još uvek dobar način pristupa centralnom pitanju slobode govora: umesto fokusiranja na apstraktno pravo da nešto kažemo ili ne kažemo u učionici ili na nekom internet forumu, možda bi bilo korisnije zapitati se kako te prostore možemo iskoristiti za širenje zajedničkih pojmova kao pomoć pri shvatanju naših zajedničkih uslova, umesto da širimo predrasude i praznoverice.

Čarli Kirk i svet desničarskih radio programa jesu u pravu kada smatraju da im je Spinoza neprijatelj. Iako ne citiraju Sveto pismo, oni jesu na strani sujeverja u specifičnom smislu koji je Spinoza imao na umu: oni grade bazu svoje moći upravo na neadekvatnim idejama, spajanjem pogleda na svet koji vide samo posledice složenih interakcija društvenih, političkih i ekonomskih faktora. Kao najvažnije, desničarski teoretičari zavere ne nastoje da transformišu neznanje već da ga iskoriste, očaravajući svoju publiku beskrajnom potragom za znamenjima predstojeće opasnosti. Naravno, to im u potpunosti odgovara jer su oni samoproklamovani tumači tih istih znamenja.

Međutim, mi ostali ne možemo dopustiti našim stvarnim strahovima i anksioznostima da se povežu sa izmišljenim uzrocima. Cena toga je previsoka: u pitanju je naše razumevanje stvarnih uzroka naših strahova i, zajedno sa tim razumevanjem, kolektivna moć da dokučimo  i transformišemo uslove našeg znanja.

- Jason Read: Charlie Kirk Is Right to Be Afraid of Spinoza (Jacobin portal, 11.08.2022)

(pr)Osveta

Učitelj ili Propagandista?

Niko ne može biti dobar učitelj ukoliko ne poseduje iskrenu naklonost prema svojim učenicima i želju da im prenese ono za šta veruje da je vredno.

Propagandista ne deli ovakvo gledište. Za propagandistu, učenici su kao potencijalni vojnici u nekoj armiji. Na đacima je da služe ciljevima koji se nalaze izvan njihovih života, ne u smislu u kojem svaka velikodušna svrha nadmašuje samu sebe, već u smislu služenja nepravednim privilegijama ili despotskoj moći. Propagandista ne želi da učenici posmatraju svet i slobodno biraju svrhu koja im se čini vrednom. Propagandista želi, poput nekog ko održava ukrasno zelenilo, da odgoj učenika bude razvijan i usmeravan tako da odgovara namerama i ciljevima tog baštovana. A u sprečavanju prirodnog razvoja učenika, propagandista je sklon tome da u njima uništi svu životnu energiju, usađujući umesto nje zavist, destruktivnost i okrutnost.

Ljudska bića nemaju potrebu da budu okrutna; naprotiv, ubeđen sam da većina uzroka okrutnosti leži u raznim ograničavanjima tokom rane mladosti, pre svega u onemogućavanju onoga što je dobro.

- Bertran Rasel, "Nepopularni eseji" (1953)

Nacionalsocijalistička partija Srbije u svojim kandžama više od 30 godina drži obrazovanje u Srbiji. To je ovde bezbroj puta bilo napisano do sada. Retki su i kratki bili "incidentni" periodi kada na čelu ovdašnjeg ministarstva prosvete nije bio neki drug član ili neko ko je pod maskom radio za njihovu Stvar - ometanje i sprečavanje razvoja generacija koje će misliti svojom glavom, a ne šupljim glavama propagandista sa platne liste predmetnog ministarstva. Nesrećno uvođenje kleronauke od strane DOS-a, kukavički podmetnuto je od strane crkvenoespeesovske ekipe pod formom "smirivanja postpetooktobatskih strasti" i zastrašivanjem anatemama Besomuka Rista & Co. a sve kao zalog za buduću pomiriteljsku koaliciju ludog Borisa i raspojasanog Ivice. Posle je sve išlo glatko i po redu, kako je bilo dogovoreno i po stavkama, skroz do ovoga što imamo danas.
A imamo i to da u jednoj negotinskoj osnovnoj školi nastavnici objašnjavaju roditeljima zašto njihov sin i "ne mora baš da ima sve petice i da bude najbolji u odeljenju" (i školi), jer "mnogo štrči i iritira ostalu decu", "ispravlja nastavnicu fizike" (koja ne zna decimalni račun, ali ne odustaje od tog neznanja) i da "ocene nisu najvažnije" iako se prosečna ocena za neke predmete na nivou odeljenja klacka između dvojke i trojke (jedva nategnute).

Bez obzira na aktuelnog ministra neobrazovanja, nakon 2000. godine je nastavljena praksa iz decenije koja joj je prethodila - okružni i opštinski načenici prosvete, direktori škola, veliki deo nastavnog kadra, razredne starešine, "projektni" miljenici i ekskurzionisti, uglavnom su bili i ostali kadar SPS. Do dana današnjeg, i ne pokazuju ni trunku namere da od toga odustanu ili se makar promene.

Trideset i kusur godina umesto škola mi imamo SPS-ovske propagandne fabrike trovanja dečjih umova. Tačno toliko umesto prosvete imamo (pr)osvetu. Osvetu loših đaka.

Kresanje žive ograde od ljudi nikada nije bilo jeftinije i lakše.

Ko ne razume razliku između učitelja i propagandiste nikada neće moći da shvati šta stvarno znači silno lupetanje o "dualnom obrazovanju" kojim kradikalska ekipa zasipa ovdašnju javnost. Ovakvim sistemom neobrazovanja, od dece prave samo dva tipa savremenih robova: topovsko meso i fabričko meso. Ako može oba, po potrebi.

Dualno meso.

Između Bertrana Rasela i Miće jovanovića je nepremostiv jaz, intergalaktičkih razmera. O prvome niko ne uči decu u našim školama, za drugog svi znaju i u njega gledaju kao svrhu obrazovanja. Višedecenijsku formulu uspešnog pravljenja glasačkog mesa nećemo menjati. Ako ništa drugo, za tom promenom kao da niko od pripadnika politikantske kaste ne oseća potrebu.
Ne osećaju oni ništa, kad smo već kod toga.

Lektira

- Dreadlords, mirno! (22.11.2013)

- Matura... mala, a mega (21.06.2014)

- Samo nek' je produktivno (02.09.2014)

- Sloboda i (ne)obrazovanje (27.04.2018)

- Početak i kraj (29.10.2020)

- Za našu decu (09.08.2021)

Happy birthday mr. President

5. mart - Dan borbe protiv disocijativnog poremećaja identiteta

Disocijativni poremećaj identiteta (poremećaj rascepljene/višestruke ličnosti) predstavlja relativno novu bolest koju psihijatri još uvek otkrivaju zato što ona i dalje često ostaje neidentifikovana i nedijagnostikovana. Za osobe koji ipak "dobiju" ovu dijagnozu, užasno iskustvo predstavlja činjenica da mentalno stanje u kome se nalaze ima i svoje ime. Za dijagnostikovanje ovog stanja neophodno je da pacijent ima najmanje dva odvojena ego-stanja (alter-ega) tj. identiteta koji koegzistiraju i naizmenično preuzimaju kontrolu u jednoj istoj osobi. Radi se o fragmentaciji (podeli) identiteta, a ne o razvijanju različitih ličnosti unutar iste osobe.

Svaki dvojnik je potpuno integrisan i složen, sa sopstvenim oblicima ponašanja, uspomenama i međuljudskim odnosima: svaki identitet određuje narav i delovanje osobe kada je on "na vlasti". Obično su dvojnici posve različite ličnosti, čak uzajamne suprotnosti (jedan može biti levoruk a drugi desnoruk; mogu nositi naočare s različitom dioptrijom, biti alergični na različite stvari). Izvorna i njoj podređene ličnosti su svesne izgubljenih vremenskih razdoblja, a glasovi drugih mogu katkad odjekivati u njihovoj svesti, iako one tvrde da ne znaju čiji su to glasovi. Kada pojedinac ima više od dva dvojnika, svaki od njih može u određenoj meri biti svestan postojanja ostalih (oni čak mogu međusobno razgovarati, pa čak i postati nerazdvojni prijatelji).

Disocijativni poremećaj ličnosti implicira da nije moguće integrisati različite aspekte identiteta i memorije i svesti ih na jednu osobu. Obično, primarni identitet osobe nosi njeno ime i uglavnom je pasivan, zavistan, oseća krivicu i depresivan. Osoba može da iskusi svako od stanja koje je u tom trenutku "u kontroli" kao nekoga ko ima svoju istoriju, identitet, sliku o samom sebi. Kada osoba promeni stanje, menja se i ime, godište, nekada čak i pol, govor, znanje opšte kulture i dominantne crte ličnosti - često u kontrastu sa primarnim identitetom. Određene situacije ili stresori mogu da uzrokuju da različiti identiteti izađu na površinu. Takođe, identiteti između sebe mogu da poriču stanje onog drugog, da budu kritični jedan prema drugome, ili da budu u otvorenom konfliktu.

U nekim kulturama, disocijativni poremećaj ličnosti se povezuje sa tim da je osoba "zaposednuta", pod kontrolom duhova i drugih paranormalnih bića.

Simptomi:

- dva ili više različitih stanja ličnosti, gde svako od njih ima svoj poseban način viđenja sebe i sveta oko sebe

- potpuna promena u ponašanju, svesti, memoriji, percepciji, kogniciji, motoričkom funkcionisanju prilikom promene identiteta

- pacijent se ne seća svoje lične istorije, ljudi, mesta i događaja povezanih sa drugim stanjem, i ove rupe u sećanju moraju biti mnogo veće nego samo obična zaboravnost

- problemi u društvenim, poslovnim i ostalim sferama života kao posledica ovog poremećaja

- samopovređivanje je uobičajeno kod ovog poremećaja, više od 70% osoba koje ga imaju pokuša samoubistvo barem jednom u životu

- različite ličnosti izbijaju na površinu u različitim situacijama, promenu identiteta podstiču psiho-socijalni stresovi

- pacijenti često imaju osećaj kao da su postali depersonalizovani posmatrači sopstvenog govora i ponašanja, neki tvrde da čuju glasove u glavi (ali "ne znaju" čiji su), ispoljavaju emocije nad kojima uopšte nemaju kontrolu

Ovaj poremećaj obično počinje tokom ranog detinjstva, ali retko se otkriva pre puberteta. Osobe koje ga imaju često tvrde da su u detinjstvu iskusile ozbiljno fizičko ili seksualno zlostavljanje. Pate od post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP), imaju noćne more, flešbekove, rupe u pamćenju (amnezija), glavobolje, fobije, depresiju, depersonalizaciju, disocijativnu fugu (beg od samog sebe u drugi identitet), pseudošizofrene reakcije. Česte su i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.

Što se tiče lečenja ovog poremećaja, primarni cilj je dugoročna psihoterapija kako bi se sve različite ličnosti svele i integrisale u jednu.

MKB-10 šifarnik bolesti:

F60.2 disordo personae dissocialis

Disocijalni poremećaj ličnosti je duševni poremećaj koji karakterišu nepoštovanje društvenih obaveza i gruba nebriga za osećanja drugih. Postoji velika neusklađenost između ponašanja i vladajućih društvenih normi. Izmenjeno ponašanje je gotovo nepopravljivo, kako iskustvom tako ni kažnjavanjem. Postoji nizak prag tolerancije na sopstvene frustracije i ispoljavanje agresije, uključujući i nasilje. Takva ličnost je sklona kako okrivljavanju drugih tako i prividno prihvatljivom racionalizacijom opravdavanju sopstvenih konflikata sa društvom.

***

Dan borbe protiv disocijativnog poremećaja identiteta ima za cilj da promeni sve te silne strahove u glavi, prvenstveno širenjem svesti o njegovom postojanju u današnjem društvu, i pomogne u obrazovanju i uspehu onih koji imaju ovaj poremećaj kroz razumevanje i saosećanje. Ovaj Dan postoji zbog dva cilja koje treba postići:

Prvo, onima koji su pogođeni ovim poremećajem, to može biti način da ih ojača, pomogne im da podele svoje priče i iznađu bolje načine da vole i prihvate sebe u svetu u kome ovakva vrsta poremećaja nije dovoljno poznata ili shvaćena.

Drugi cilj je podizanje svesti o samom poremećaju, pomaganje drugima da shvate šta znači imati ovaj poremećaj kao i otkrivanje boljih načina upravljanja poremećajem u svakodnevnom životu.

Ukoliko ste i sami pogođeni disocijativnim poremećajem identiteta, pomozite sebi i drugima tako što ćete otvoreno razgovarati sa svojom porodicom i prijateljima o tome kako on utiče na vaš svakodnevni život, a zajedno sa svojim terapeutom tražiti načine kako da kontrolišete poremećaj na najbolji način.
Pomažite drugima koji takođe pate od ovog poremećaja.

- Days Of The Year: March 5th is Dissociative identity disorder awareness day

- Wikipedija: Disocijativni poremećaj ličnosti

- PsihoCentrala: Disocijativni poremećaj ličnosti

Probajte da zamislite Zmihajlovićku, Drdariju ili neku sličnu kradikalku u pokušaju da ovo otpeva... Može.

Srećan rođendan, gos'n Predsedniče.

Pardon, gospodo Predsedniče.

Neka se spreme sledeći, drug Vulini. Ovo je i njihov dan.