Početak i Kraj

Slika govori sve.

Na njoj vidite sve što bi trebalo da znate o "vlasti" i "opoziciji", o "novoj", ovoj ili bilo kojoj srbistanskoj vladi od 2006. do danas - odsadpanadaljeiubuduće, kako to reče Ogulin Ćulibrk Oglo - koje su sve međusobno povezane silnim grljenjem, ljubljenjem, balavljenjem, cerekanjem i ostalim izlivima licemerja u mozak običnog čoveka koji im je dobar i potreban samo kada poslušno izlazi na glasanje bez izbora i ćuti dok mu postizborno izvrću i prazne džepove.
Kasta politikanata nam se svakodnevno, godinama i decenijama unazad, podsmeva i pljuje u lice, glumeći dodvoravanje, čas nas proklinje što ne izlazimo na izbore čas što ne bojkotujemo iste... a njima super. Vidi se.
U Srbistanu je ovo grljenje zapravo nekakva hemija između zagrljenih, neraskidiva atomska veza. Sve ostalo je fizika, trenje, inercija, dinamika fluida i spojenih sudova, Bernulijeva jednačina. Presipanje iz šupljeg u prazno. Besmisleno bi bilo da se tu ne (s)nađe i po koja fizičarka.

Ma (s)našla se, ne brinite.

Dala prst za fotelju.

Malo li je?

***

Ovo je vlada kontinuiteta.

2004 - U prvoj Koštuničinoj vladi, ministar državne uprave i lokalne samouprave bio je Zoran Lončar (DSS).

2007 - U drugoj Koštuničinoj vladi, ministar prosvete bio je Zoran Lončar (DSS).

2017 - U Prvoj Brnabićkinoj vladi, ministar državne uprave i lokalne samouprave bio je Branko Ružić (SPS).

2020 - U drugoj Brnabićkinoj vladi, ministar prosvete (bio) je Branko Ružić (SPS).

Ovo je vlada kontinuiteta.

2008 - U koalicionoj DS-SPS vladi Mirka Cvetkovića, ministar prosvete bio je Žarko Obradović (SPS).

2020 - U koalicionoj SNS-SPS vladi Ane Brnabić, ministar prosvete (bio) je Branko Ružić (SPS).

Kamarad Ružić ima proverenu ministarsku razvojnu trajektoriju, iz prve u drugu vladu Joko Ono B. Stvari su kristalno jasne: obrazovanje nikako ne sme iskliznuti iz kandži miloševićevih nacionalsocijalista. Nadu u razum treba saseći i uništiti u korenu. DOS-ovsko uvođenje kleronauke u škole (2002) samo je izuzetak koji je na najogavniji način potvrdio ovo pravilo.

"Niko ti neće omogućiti obrazovanje neophodno da ga oboriš sa vlasti."

- strip "Čarli Braun i Snupi šou"

"Linija između obrazovanja i ispiranja mozga ima debljinu lista papira."

- Jana Tobozo

"Religije prvenstveno opstaju usled ispiranja mozgova mladih."

- Entoni Kliford Grejling

Danas je trendy koristiti frazu "ispiranje mozga (brainwash)", iako se sve vreme radi o staroj, i svima nam dobro poznatoj - indoktrinaciji. Istoj onoj koju ne može organizovano sprovoditi niko drugi osim mile em drage nam... države.

"Dopustite mi da se vratim na ono što prvenstveno smatram celokupnom svrhom obrazovanja. Kada se rodi dete, moja roditeljska obaveza i velika dužnost je da to dete civilizujem. Čovek je društvena životinja i ne može opstati bez društva. Sa druge strane, društvo zavisi od određenih stvari koje svaki njegov pripadnik prihvata zdravo za gotovo. Ključni paradoks sa kojim se suočavamo leži u tome da se celokupan proces obrazovanja odvija u nekom društvenom okviru i da je osmišljen zarad očuvanja određenih ciljeva tog društva. Na primer, dečaci i devojčice rođeni u doba Trećeg rajha, obrazovani po potrebama Rajha (društva), pretvorili su se na kraju u varvare. Paradoks obrazovanja leži upravo u sledećem: kako, vremenom, sve više postajete svesni sveta oko sebe, to sve više preispitujete i društvo koje vas obrazuje. Konačno, sama svrha obrazovanja je da u čoveku kreira sposobnost ličnog pogleda na svet, samostalnog donošenja sopstvenih odluka, sposobnost da razluči crno od belog, da samostano zaključi ima li Boga na nebesima ili ne. Da postavlja pitanja o univerzumu, da potom nauči da živi sa tim pitanjima - to je način kreiranja i postizanja svog ličnog identiteta. Međutim - nijedno društvo se, zapravo, preterano ne pribojava takvih svojih članova. Ono što društva zaista, idealno, žele jesu građani koji se jednostavno pokoravaju društvenim pravilima. A ako neko društvo i uspe u tim nastojanjima - ono će jednostavno propasti i nestati. Obaveza svakoga ko sebe smatra odgovornim jeste da stalno preispituje društvo, trudi se da ga menja ili se čak protiv njega takvog bori - bez obzira na rizik i ličnu cenu koju bi mogao da plati u tome. Upravo je to jedina nada koju društvo ima, to je jedini način na koji se društva menjaju.

Ovu priču sam započeo tvrdnjom da jedan od paradoksa obrazovanja upravo ona tačka kada počnete da razvijate sopstvenu savest, jer ćete od nje pa nadalje biti u ratu sa društvom u kome živite. Ukoliko sebe smatrate obrazovanom osobom, na vama je odgovornost da menjate društvo. Na osnovu moralnih i političkih dokaza, svuda oko nas, jednostavno smo prinuđeni da zaključimo da živimo u zaostalom društvu.

Deci koju obrazujemo, treba predočiti da je popularna kultura - kako je prikazana na televiziji, u stripovima i filmovima - zasnovana na fantazijama koje su osmislili neki veoma bolesni ljudi, i da je potrebno imati svest o tome da te fantazije nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Treba ih učiti da štampa koju čitaju nije tako slobodna kao što u njoj piše, ali i da se po tom pitanju ipak mnogo toga može uraditi i promeniti."

- Džejms Boldvin (Razgovor sa učiteljima, 1963)

Koja je obrazovna poruka srednjeg prsta nekadašnje asistentkinje na novosadskom Univerzitetu, odsek fizika? Koja je obrazovna poruka izbor ovog i ovakvog, po već poznatoj matrici, ministra obrazovanja? Cele vlade tj. vlasti?

Čemu mi to uopšte učimo decu - razvijanju sopstvene ličnosti ili prihvatanju društvenih matrica, pravila i ciljeva (koliko god oni bili naopaki i pogrešni)?

Učimo ih promeni ove umesto ovakve vlasti - a i to samo ako baš treba.

Učimo ih kontinuitetu beskonačnog besmisla.

Jer - ovo je vlada kontinuiteta, baš kao i svaka druga.