Langsam aber sicher

Danas je Međunarodni dan mentalnog zdravlja. O tome je bilo i biće pisano nadugačko em naširoko, i sve se manje-više o tome zna. Pitanje je da li se baš u tome krije razlog zašto se toliko malo dela na polju prevencije, zaštite i sanacije posledica uzroka mentalnog oboljevanja. Barem po pitanju spoljnih, društvenih uzroka - i, naročito, na ovim prostorima.

A ovi, geografski (možda) rastegljivi ali svakako mentalno tesni prostori predstavljaju endemsko žarište kolektivnog mentalnog oboljevanja decenijama (vekovima?) unazad. Posebno su zanimljivi (za struku, naravno) inkubatori mentalno bolesnih Vođa koji zarazu šire svetlosnom brzinom mraka koji prosipaju oko sebe tokom perioda vladavine koju im poverava narod. Povremeno ili prevremeno. Kada Oni, tom istom narodu, svesrdno uzvraćaju.

Mentalno.
Bolesno, naravno.

***

Na svetski Dan mentalnog zdravlja, i pored silne dobre volje, tolerancije, vaspitanja, ljubavi prema deci etcitdisl, kada bacimo pogled na neke Ovdašnje i Sadašnje, kako Vođe tako i njihove supozitorijalne prilepke, jedino što nam pada na pamet je ono što nema nikakve veze sa dobrom voljom, tolerancijom, vaspitanjem, ljubavlju prema deci etcitdisl.

Ne građansko, već domaće vaspitanje.

Na dugo sećanje.

Neke mentalne bolesti se leče od malih nogu. Naročito one koje uzrokuju kolektivnu psihosociopatologizaciju društva. Mogućnosti i varijacije su bezmalo neograničene, jedino zaista bitno je postojanje volje i pameti. Dok je vreme, jer je posle kasno uglavnom za sve.

Da li su batine uzrok ili prevencija Vođinog mentalnog stanja?

Taj buzati i krakati, žvalavi Upropasitelj Srbije, u adolescenciji (iz koje nikada nije u potpunosti, upravo zbog toga, izašao) pio je batine od komšijske dece "kao konj", kako se to kod nas kaže prilikom gradacije načina neverbalne komunikacije između plemena i njihovih pripadnika. To će vam reći svaki pedagog i psiholog, pripadnik struke a ne "struke". Sa njim je problem, a struka će vam i to reći, da on najverovatnije nije pio batine na mestu i od onoga, gde, kada i od koga je to zaista trebalo. I naročito zbog čega.

Dobijao je pogrešne batine od pogrešnih... ehm, "vaspitača". Neko to zove i "ulica". Najgore je kada ti ulica kao vaspitač uđe u kuću. A to je ovde već preraslo u folklor. Da prostite - u tradicionalne porodične vrednosti.

Možda on, zapravo, voli da ga biju ali niko neće, pa onda mora da bije druge. Obično je to tako sa siledžijama.

Ne znam da li je batina izašla baš iz Raja, još manje verujem da Raj postoji, ali jasno je da neki od pogrešno vaspitanih batinaju sve oko sebe kada porastu, i to uvek i bez izuzetka tuđom rukom i po leđima onih koji te i takve iste plaćaju. Oni isti, koji usled teškog nedostatka normalnog ličnog vaspitanja svima oko sebe život pretvaraju u Pakao.

Strašno je kada Bolesnik policijskim i huliganskim batinama krene da narodu uteruje pamet i zdravlje. Problem Srbije danas nije u njemu, već u svima takvima, neiživljenim i frustriranim pobesnelim bitangama koje umeju nepogrešivo da se nanjuše i udruže. Pa krenu da biju sve oko sebe.

A da pozovemo u pomoć one klince koji su ga redovno lemali po komšiluku?

To bi bila suštinska greška, ovde već počinjena više puta.

Oni su bili Njegovi čak i kada su ga tukli i kinjili.

Ne naši.

Na nasilje Ulične Države se ne uzvraća istim, zato što nemamo Pravnu Državu kojom bi smo uzvratili.

To je cilj kome treba stremiti, Pravna, Normalna Država = Država Normalnih. Obaranje ove zločinačke bande sa vlasti treba - i mora - da bude samo početni korak i sredstvo za postizanje tog cilja. Sve ostalo, normalno i zdravo, samo po sebi će potom doći.
Langsam aber sicher.

NAPOMENA:

Ovaj tekst ne predstavlja promociju nasilja prema bilo kome, već upravo suprotno.

Ukoliko je neko to pomislio, onda je debelo pogrešno pročitao. Moraće ponovo.