Monday 1 July 2024

Drvo Zla



Ovdašnje drvo zla ima svoj koren u levoj i svoje prezrele i trule plodove u desnoj polovini gornje slike. I to je sve što treba da znate o polusvetu u kome živimo i sa kojim delimo atmosferu i lebensraum srBski. To je ono isto drvo pod koje ova dva balvana uporno, živi ili mrtvi - više od tri decenije sabijaju ono malo preostalih neisteranih iole razumnih ljudi.
Znali su, znaju i uvek će znati šta rade. I tako već sto pedeset godina.
Majmuni su ušli u tenak a onda se (u njemu) uspeli na vrh šljive Tarabića, da bi odatle srali po svima. To je jedino što su oduvek znali - ništa drugo i ništa više.

Tuesday 25 June 2024

isklj.


Šta se može učiniti da više ne živimo u strahu?
Za početak, isključimo male ekrane naših TV prijemnika.


U poslednjih nekoliko dana sam se više puta uverio u ispravnost ove tvrdnje, jer Oskar i njegova banda medijskih manipulatora ovdašnji puk drže u čeličnim okovima straha od svega i svačega, što se naročito odnosi na stariji deo ovdašnje populacije. Mlađih je ionako višestruko manje, barem tako kaže poslednui popis - a i ne razlikuju se (pre)više, zar ne? Plaše ih "najvećom NATO" bazom u Rumuniji, napadom ustaša, šiptara i balija na Srbiju sa svih strana, sledećom zimom koja će biti gora od one staljingradske, treći svetski rat je počeo a atomski rat uskoro sledi (za dve, dve i po godine?), "Šveđani se mešaju u ruske unutrašnje stvari", "Ukrajinci su tu došli na tuđu zemlju", "Zelenski, ta jevrejčina, on je tražio pomoć od Evropa ali Evropa se uskoro raspada", "Kina će stati za vrat tim Amerikancima jer Putin ima novo, najjače oružje", struje i hrane će u Srbiji biti dovoljno (za razliku od ovih prodanih duša oko nas) a mraka i gladi još više, ako Oskar padne s vlasti (na koju bre foru - pa taj je zabranio banane u krugu od kilometar oko njega, ne boji se on opozicije koja to nije) penzionerima više neće porasti penzija niti će je ikada više primiti, "ako najurimo Rio Tinto, uzeće nam više nego što smo im dali" (čitaj: tražiće da im vratimo reket), "ako hitno ne napravimo nacionalni stadion, igraćemo u utorak samo nerešeno sa Dancima, a možda i izgubimo ako ne pobedimo" (zaista strašno), njegovi hepipinkovski dobošari su se namnožili i razmileli širom naše zemlje ponosne od Beograda na vodi do dunavskih plaža duž Đerdapa pa na sav glas smaraju prisutne svojim i Njegovim baljezgarijama i nebulozama o "našim uspesima" i "njihovoj propasti" ali samo "ako mi - onda oni", sve nacifrekventne i ine televizije 24/7 mahnito ponavljaju apsolutno iste "vesti" i "emisije" bez obzira koji kanal okrenete, kviz "Lagalica: sam protiv sebe" je ušao u novu spiralu sumanutosti baš kao i glava iz koje nemilice kuljaju to besnilo i bezumlje...
Kod njih je sve zapravo suprotno od onoga što izgovaraju, dokazano u praksi.
Da, rešenje jeste u isključivanju televizora, ignorisanju portala u ludilo, zaobilaženju kioska sa novinama u najširem luku. I šutiranju njegovih uličnih bukača u dupe, uz obaveznu opomenu da narednog puta šut ide naviše, jer im se glave ni po čemu više ne razlikuju od guzica.
Zanimljiva je još jedna pojava koja se u poslednje vreme dešava nešto češće nego što je to za ovdašnje prilike uobičajeno: razne digitalne televizije, listom bez izuzetka pod kontrolom državnog MTS-a, povremeno ne samo da "štucaju" već u potpunosti gube svoj "program" i to onda traje po nekoliko dana bez obzira da li ste i koliko puta zvali korisničke servise ili lično obijali pragove njihovih palanačkih poslovnica. Kao da "neko" opipava puls raji, kako bi reagovala kada bi joj bila uskraćena duševna hrana oličena u svakodnevnoj dozi zapečenog sendviča filovanog strahom. Histerija počinje za manje od pola sata nakon prekida programa, provereno.
Da, baš to crveno dugme sa belim kružićem na daljinskom, moglo bi da predstavlja razliku.
Drastičnu.

p.s.
Umalo da zaboravim - sve ovo gorenapisano je čista laž.
Pa naravno.

Wednesday 8 May 2024

Sinomanija


Vučić i Si potpisali Izjavu o strateškom partnerstvu i zajednici Srbije i Kine.
- Politika, 08.05.2024.

Ejbre Politiko, stani malo! Pa da su gloduri i lektori u najstarijoj javnoj kući informisanja na Balkanu čuli za bonton, lepo ponašanje i kućno vaspitanje, onda bi u gornjem naslovu Vučić i Si tj. Srbija i Kina morali da zamene mesta, bili bi imenovani kao Aleksandar i Si ili Vučić i Đinping, a ne ovako... ali ne lipši pekinška patko do zelenog kolačića sudbine, Oskaru je Srbija na prvom mestu a on je Srbija tako da - tako. I tačka. Toliko o sinomaniji, tom silnom kradikalskom PRC-uvlakaštvu i megaeuforiji oko "dolaska" kineskog predsednika u Srbiju (istinu govoreći, bilo je zapravo: samo sam bio u prolazu na povratku iz Pariza, pa rekoh da svratim i obiđem plac).
Umalo da zaboravim, Oskar u crtanom filmu je noj a ne patka. Dakle: guta i ne pita, glave duboko zabijene u pesak i prkna vinutog više od naroda nebeskog. Kao navijen.
Donald je patka, braćo&sestre. To smo već videli, onomad ali i sad, na crvenom aerodromskom tepihu.
Pa... da.


U gornjoj "vesti" nema ničeg originalnog niti po prvi put u istoriji sveta, sve smo to već videli i to ne toliko davno iako bi kradikalska banda volela da je bilo nikad. Šta, ne sećate se? Deder, mućnite još malo sivim ćelijicama između ušiju, kako bi to kazao Herkul Poaro. Ko je to pre 75 godina proglasio Staljina izdajnikom revolucije i komunizma, pa sklopio partnerstvo i zajednicu sa Kinom?
Pomoć prijatelja, za one rođene juče (ili malo morgen): nije Tito.
Ali zato jeste - Enver Hodža, doživotni komunistički gospodar života i smrti u Albaniji.
E moj šoku Oskare...

Tuesday 7 May 2024

Oskalee, majstolee


Kradikali danas iščekuju dolazak brata Sija gorljivije nego bombardovanje 1999. godine - ali dan pre, 23. marta uveče na Svetog Mošu. Tada su džonjali po krovovima zgrada širom Srbije, uperenih pištolja i baterijskih lampi u nebo, čekajući da vide nevidljivo. Danas, 25 godina kasnije, on
i definitivno pretvaraju Srbiju u Zapadnu Koreju, više se ne pretvaraju da je tako. Severna već postoji, hvala na pitanju.
Nekada davno je i brat Enver Hodža od Albanije isto tako...


Evo jednog zanimljivog posta sa FB grupe Milan Charlie Info, ko zna čemu sve može da posluži:

Kada je Zoltan Dani, vojvođanski Mađar u uniformi pukovnika PVO Vojske SRJ tog 27. marta 1999. sa svojom jedinicom pogodio američki F-117A, verovatno nije slutio da će time omogućiti uzlet kineske vojne tehnologije. No, delove ovog aviona koji su bili strogo čuvana vojna tajna SAD (čak ni saveznicima iz NATO u to vreme nije bilo dozvoljeno da poseduju te avione, niti tehnologiju za njihovu izradu) režim Slobodana Miloševića je ustupio - Kini (ne Rusiji!). Među tim delovima, bili su i materijali oplate aviona i boja kojom je premazan da bi imao manji radarski odraz. Amerikanci su, naravno, znali šta se dešava i upozorili Kineze da to ne rade - ali avaj; Kinezi, tradicionalno vešti u obrnutom inženjeringu, su preuzeli ponuđene delove bez obzira na cenu. Reakcija SAD je došla relativno brzo, ali bez većeg efekta; 7. maja je iz "nevidljivog" bombardera B2, bombama vrhunske tehnologije sa ekstremno preciznim navođenjem "greškom" pogođena Kineska ambasada u Beogradu... pa tako pet puta. To nije sprečilo da 12 godina kasnije svoj probni let ima Chengdu J-20, prvi kineski "nevidljivi" lovac, a zahvaljujući tehnologiji koja je sa neba pala na sremske Buđanovce tog marta '99. Fotografiju J-20 možete videti kao ilustraciju ovog posta.


Uglavnom, obzirom na ovu priču, očekivalo bi se da Kina tada i kasnije pokaže odgovarajuću zahvalnost SRJ, pa Srbiji, ili bar Miloševiću. Ništa od toga se nije dogodilo. Miloševićevom režimu je ostalo da im najveća nagrada bude to što su napravili pakost onima koji su im radili o vlasti i o glavi. I ništa više, bar koliko se moglo primetiti. Ni kasnije, kad su nakon 2012. isti razbojnici ponovo zaseli na vlast u Srbiji, nikakve zahvalnosti niti pomoći sa kineske strane nije bilo. Naprotiv, korist je obrnuta: Kina koristi aktuelan režim u Srbiji da širi svoj uticaj i svoje polje državno generisane korupcije. To najčešće radi ekonomskim putem, kroz ono što oni zovu kreditima. Njihovi krediti nisu isti kao kada uzmete kredit na nekoj drugoj strani; više liči na "prodaju cigle" po mračnim ćoškovima u Beogradu sedamdesetih godina. Kinezi daju kredite isključivo za radove koje će oni izvesti, robovskom radnom snagom koju će oni dovući, i to po ceni koju oni odrede. Primer je "Osmeh Vojvodine", budući poluautoput od Sombora preko Vrbasa i Bečeja do Kikinde, čija će izgradnja po kilometru koštati više od izgradnje kilometra autoputa punog profila kroz Alpe, sa sve tunelima i mostovima.
Doduše, u tim aranžmanima svakako ima dosta prostora da se odgovarajuća zahvalnost ipak pokaže i onima koji takve ugovore sa njima sklapaju. Danas u posetu Beogradu stiže Si Đinping sa svojom delegacijom, i za pretpostaviti je da će danas takvih ugovora i odgovarajuće zahvalnosti biti u obilatim količinama.


***
Oskar izgore čekajujući predsednika PRCa, više nego Lečić zbog Tita u "Tri karte za Holivud". Sad samo još da počne da bije i hapsi... wait, to smo već imali. I opet će, ako bude sreće, kako stara pesma kaže - zar ne?

Wednesday 24 April 2024

Tri minuta mržnje


- Sada prepuštam govornicu njegovoj ekseleniciji Aleksandru Vučiću nakon koga sledi gospođa Osmani-Sadriu, na po tri minuta svakom shodno dogovoru, pošto smo već utrošili dosta vremena. Hvala.
- To nije bilo dogovoreno, ali nema veze.
- Bilo je dogovoreno, ali...
- Ne, nije bilo dogovoreno.
- ... upravo mi je predočeno da ste se vi i ona dogovorili, i ne prihvatam da je sada predstavljate kao lažova! OK?
- Ja samo... ja... ja...
- Dakle, hvala vam gospodine predsedniče. Imate tri minuta.
- Hvala.

Da je stvarno išao u vojsku, umesto što laže i o tome, znao bi da se ožičenom Maljutkom ne ide na HIMARS.


To što Oskar radi po belom svetu, obična je predstava striktno za unutrašnju upotrebu. U njega njegovi ovde gledaju kao mesiju i spasioca dok ga tamo, u stvarnom svetu, smatraju za korisnu budalu koja je već debelo zabrazdila u poslednje trenutke roka trajanja koje pokušava očajnički da produži. Njega na tronu Srbistana drže samo dve stvari: 1. laganje i 2. pare kojima "kolektivni Zapad, NATO, EU, USA i ostali mrzitelji Srbije i srpskog (na)roda" plaćaju te laži. Laganje je njegov prirodni habitat u kome pliva, ali bez para od toga ne bi bilo ništa. A sada se konačno došlo - do para. Nije samo zaprećeno zavrtanjem deviznih slavina, već i međunarodnom istragom o do sada svemu bačenom na kradikalsku stabilokratiju.
Neće valjati, nikako.
Zato tolika panika u kradikalskoj kriminalnoj piramidi vlasti, od vrha do dna.
Plus, očigledna mržnja prema jakim i nezavisnim ženama usađena u njegov karakter, koju Oskar više ne može da kontroliše ni kod sebe niti kod svojih najbližih supozitorija kojima je okružen.
Poslednji njegov igrokaz pred (proređenom) publikom u UN, i potonji odijum besnila i mržnje na njegovom licu i u svim domaćim medijima koji traje već treći dan bez prestanka, najbolje se daju opisati pasusom iz Orvelove "1984" u kome se govori o čuvena "dva minuta mržnje" - propagandnoj metodi potpirivanja i eksplozije mržnje nakon koje sledi postorgazmično ispiranje mozgova svih koji u tome učestvuju.
A ne mogu da ne učestvuju.
Svi.

(Okeanija - Pista Jedan, sala Ministarstva istine, od 11:00 do 11:02)

Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše počela.
Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Partije. Svi kasniji zločini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.
Vinstonova dijafragma se beše zgrčila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim čupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u dugom tankom nosu pri čijem su vrhu čučale naočari. Bilo je nalik na ovčju glavu; nečeg ovčjeg je bilo čak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maršu - stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.
Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovčje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo - ukoliko se uopšte i pričalo - o njoj, govorilo se jednostavno "ona knjiga". No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni blejavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Čak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše počela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati težak rečnik Novogovora i baci ga na ekran. Rečnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.
Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je nasmrt gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovaće je i preseći joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer joj je oko slađanog gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.
Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

No, lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao "Spasioče moj!", ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.
Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: "V-B! V-B! V-B!", bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B - težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko "V-B! V-B!" ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo - ako se uopšte i desilo.
To je bilo sve; Vinston već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka.

***
Veliki Oskar je napredovao u odnosu na Velikog Brata, umesto dva dobio je čak tri minuta za svoju Mržnju, o kojoj će potom tri dana njegovi mediji u Kradikalstanu laprdati i ispirati višestruko isprane mozgove stanovnika ove farme. A onda će svi oni, tako isprani i provučeni kroz propagandnu SNS centrifugu, krenuti da po ugledu na Orvelove članove Partije skandiraju - umesto VB! VB! inicijala Velikog Brata - inicijale Velikog Oskara:
VO! VO!
Baš fino ide uz pogled Oskarovog bosanskog satrapa
, tzv. Malog Velikog Međeda, na ženski svet.

O Dva minuta mržnje:

Sunday 14 April 2024

Vuk Vučić


Dan, kada su se susreli predsednik sveta i predsednik srpskogsveta. Noć, kada je u roze spavaćici ovaj drugi zabasao u stanovize versajske stražnje odaje i još uvek ne zna kako da se odatle iskobelja (ma gde u tom trenutku zaista bio). I sve u istom, beskrajnom danu koji srbistanskim mrmotima traje bez kraja i konca.
Stvarno, kada ih pogledate iz ove perspektive konačno uvidite da jesu isti.


Ide Jeremija preko Save
Nosi patku s pismom navrh glave
A u pismu piše...

A Jeremija, beše ko: Miloševićev pionir, Tadićev mladodemokrata, Đilasov postdemokrata, Nikolićev vodič kroz užase UN i teniskog jet-seta, ruska kovrdžava apricot pudlica, kineska albino panda, dirigent Marša kralja Aleksandra garde na Drinu, RTS komentator prirodnih nepogoda iz mrske nam Amerkajenajvećafašsčkazemljanasvijetu, Vučićev pismonokšir... šta? I ko je on stvarno - Vuk Vučić ili Emanuela Jeremić?
To ni koštunjavi Miloš Francuz ne bi mogao znati.
Ma, 2u1 - langzam & samo šizofreno.
Za Oskara.
Za njega - sve. 
Naravno.

Thursday 11 April 2024

Luj Viton XVI


Musthave collection, Fall 2026:


Pribor za samopreživljavanje koji će počev od 2026. godine biti obavezan deo opreme svakog konzumenta članske karte kradikalske bande. Pa kad to nagrne u šoping po Beogradu na vodi, zakrči pokretne stepenice po stanicama metroa i podzemnim prolazima na Terazijama (a i šire), prepuni gepeke autobusa na povratku sa glasanja, mitinga & molebana... ih!


Luja već imaju, samo im još kolači fale.
Za sveopšte narodno veselje.
Sankiloti nijedni.

Wednesday 3 April 2024

Mouth of Sauron



Svako ko je pročitao Tolkinovog Gospodara prstenova zna za Usta Sauronova: Crni Numenorejac koji je zaboravio svoje pravo ime i poreklo, niži volšebnik, zapovednik Crne kapije, Sauronov glasnik pred armijom Zapada, živi dokaz u šta bi se pretvorio svet ljudi ako se priklone Tami.
Svako ko robija doživotnu kaznu u KPZ Srbija zna za Ljiljanu Smajlović - Ugricu, ko i (naročito) šta je ona: živi primer za Usta Sauronova, dokaz da tako nešto zaista postoji i da Srbija jeste Mordor.
Nema potrebe za bilo kakvom daljom opservacijom slučaja.
Lj. Ugrica Smajlović - Usta Sauronova.

The real-life Mouth of Sauron.
No further comments, case closed.

Monday 1 April 2024

32. mart


"Zvali su me u pola tri ujutro, pojavio se novi trag u vezi nestanka devojčice Danke."
- doživotni samokrunisani car besomučnog prvoaprilskog laganja (u Batajnici, 31. marta t.g.)



Ukoliko se od sabajle pribojavate da vam neko ne uvali prvoaprilsku čiviju, podvalu ili vas zavrne - sve to kao eufemizmi za ono narodskije z.j.be - onda lepo sebi i drugima recite da danas nije 1. april nego 32. mart.
I tačka.
A što da ne? Pa kad Prcednik može da se javi na telefonski zvr u 2:30 po noći u subotu na nedelju (iako zbog promene vremena te noći period od 02:00 do 02:59 ne postoji), onda možete i vi. Čak i koštunjavi vampirski Ustav vam garantuje tu jednakost javljanja na telefonske pozive u gluvo doba noći - ako ne pred bogom, onda svakako pred ljudima.
I tačka na tačku.
Doduše, zvrčka sa datumom ne bi bila preterano originalno rešenje s obzirom da su u Bosni to patentirali još 2017. godine, i to na graničnom prelazu kod Zvornika (koji kontroliše Dodikov beogradski glaSNSački entitet):

Ponedeljak, prvi. Prvi put. Vala, biće još jedan - za 13 dana. Nećete se tako lako izvući.
Tačka na tačku - tačkica.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...