Wednesday, 16 October 2019

Pali, brate


Takozvani predsednik Srbije ili laže ili ima pamćenje kao kokoška - unazad, samo do prethodno iskljucane gliste na bunjištu; jer, bivajući ovoliko preobavešteno-sveobavešten, teško da bi mogao biti svrstan među neobaveštene prethodnike.
Čemu ovakav uvod?


Juče je izjavio da "u Srbiji političke stranke nisu nikada organizovano palile knjige, pritom najavljujući isto u medijima, kao što je to sada uradila Đilasova stranka spaljivanjem jedne lepe (Vesićeve) knjige o Beogradu, koja nikoga ne vređa i koja je namenjena prikupljanju novca za bolesno dete". Reče on i da bi #lično došao na promociju, samo da je znao kada i gde se održava", ali... eto.
Neće biti da je baš sve tako, kako tzv. predsednik Srbije kaže.
Podsetimo se nekih istorijskih činjenica, starijih od Vučićevog postanka sveta 2012. godine, nakon Smaka istog.
U SFR Jugoslaviji je bilo spaljivanja štampanih izdanja (stripova, magazina i ostale lake literaure, ali i novina i knjiga), i to upravo na teritoriji tadašnje SR Srbije. Zakon o šundu, potom donet, nije važio u ostalim socijalističkim republikama, pa su tako npr. ovdašnja izdanja bila jeftinija u Zagrebu nego u Beogradu.


Kragujevac, 28.-30. oktobar 1971.
Kongres kulturne akcije održan u Kragujevcu 1971. gde su sve kategorije popularne kulture osuđene kao kič i šund. Zatraženo je uvođenje tzv. Zakona protiv šunda (zvanično nazvanog "Zakon o izmenama i dopunama o republičkom porezu na promet robe na malo"). Ovaj "omladinski" kongres održan je pod budnim okom tadašneg sekretara SK Srbije, prepodobne drugarice Latinke Perović. U znak podrške borbi protiv kvarenja dobrog ukusa socsamoupravnog pučanstva, ispred zgrade u kojoj je održan Kongres, na lomači su spaljivani primerci "lake" i nepodobne literature - stripovi (izdanja Tarzan, Lale, Krimi, Klinci iz moje ulice itdisl), "pisani" roto-romani (krimići, ljubići), magazini s "namigušama u sredini" (Start, Čik), ploče sve popularnijih pevaljki, knjige... opet.

Stranka nije, al' Partija jeste.

- Zdravko Zupan (prir. Nebojša Grujičić): Strip u Srbiji (
Vreme br.769, 29.09.2005)


Beograd, 26. septembar 1983.
Sudija Zoran Stojković (potonji ministar pravde u Koštuničinoj vladi) u Okružnom sudu u Beogradu, na kraju tzv. Suđenja šestorici, donosi Rešenje kojim se u celosti zabranjuje rasturanje knjige - doktorske teze "Društveni sukobi izazov sociologiji - SUKOBI", autora Nebojše Popova iz Beograda, čiji je izdavač Institut društvenih nauka Univerziteta u Beogradu: 
"Oduzimaju se svi primerci knjige i po pravnosnažnosti rešenja isti će biti uništeni", naređuje u rešenju sudija Stojković. Svi štampani primerci knjige su bili zaplenjeni, deponovani i potom uništeni. I to ne spaljeni, već poliveni kiselinom.
Partija, a ne stranka... narafski.

- Helsinška Povelja: Sudija za vešanje (Katalaksija, jun 2004)
- Delikt mišljenja i sloboda govora (B92, 30.03.2005)
- Nebojša Popov: Stepenovanje stradanja (Republika #187, 1998)
- Omladina GSS-a poklanja ministru Stojkoviću knjigu Nebojše Popova (B92, 07.04.2004)

U tzv. državnoj zajednici sa još takozvanijim nazivom Srbija i Crna Gora, takođe je bilo spaljivanja knjiga - naravno, na teritoriji Srbije. Naravno, u organizaciji partija koje su se krile iza navijača i nezadovoljne omladine.
Naravno, tj. prirodno.


Beograd, 17. mart 2004.
Deset policajaca je povređeno, od kojih tri teže, u sukobima policije i demonstranata ispred Bajrakli-džamije u Beogradu. Pošto se policija povukla, demonstranti su polupali prozore i inventar u džamiji, a zatim je zapalili. Te noći do temelja je izgorela i biblioteka sa više od 7.000 vrednih knjiga.

Partije bre, nisu stranke.

- Zapaljena džamija u centru Niša (B92, 17.03.2004)

Pa dobro, reći će neko, sve su ovo zlonamerne insinuacije jer to nije bila Srbija (pa šta ako jeste bilo u Srbiji, to se ne računa!), jer u Srbiji je tako nešto nemoguće. OK, neka im bude.
U stvari nije nemoguće, a za dokazni materijal iz koga se vidi da samo nacisti i srpski izrodi poput Đilasa mogu da spaljuju knjige pobrinuo se autor spaljenog štiva - ni(t)ko drugi do Goran Vesić in persona et situ. Uzeo čovek, lepo, pa na svoj fejsbuk profil okačio video snimak spaljivanja knjige o Beogradu. Ono, jes' da se ne vidi ni ko ni gde spaljuje knjigu, ni zvuk nije nešto preterano "materijalno dokazujući", al' se baš lepo vidi da na koricama piše Goran Vesić. Dobro bre, dosadni ste, ne vidi se zapravo ni to baš jasno, ali zato se Vesić sam potrudio da nam sve pojasni propratnim komentarom uz svoj FB status, u kome (između ostalog) veli: "Dragan Đilas je večeras u Beogradu po ugledu na Adolfa Hitlera spaljivao moju knjigu", "Knjiga koju je večeras Đilas spaljivao je..." i "Na kraju, razumem frustraciju polupismenog Đilasa jer sam ja napisao knjigu, a on to nije bio u stanju".
Nećemo sad, valjda, cepidlačiti oko toga da Vesić zapravo i nije napisao knjigu (u pravom smislu tog pojma), već se to ukoričeno gorivo za roštiljanje srpskog opozicionog nacizma pre može nazvati kompilacijom Vesićevih članaka o preoravanju Beograda u drugoj deceniji XXI veka, koje su objavljivali državni dnevni toaletoidi. Ko nam je bre kriv što ne razumemo konceptualnu umetnost, shodno tome ni Vesićev konceptualni literarni ispad na temu konceptualne dekonstrukcione rekonstrukcije Beograda (a i šire).
Lepo.


Ali... Đitlera nema nigde na Vesićevom snimku, niti mu se čuje glas. Ili, da ga makar neko spomene? Na snimku nema ni ukletog Bastaća, pa čak ni onog "narkomana što glumi studenta". Jokmore, sve nešto krči, šušti, ne vide se face već samo ruke, noge i patike...
Aha! Tu smo vas čekali - svi mi ovde dobro znamo da samo opozicija nosi patike. Znamo to još otkad smo im onomad 96/97 lupali glave i grbine pendrecima i štanglama, jer svi znamo da naši striktno nose neku drugu obuću, a ne Soroševe jeftine patike po kojima ih odmah prepoznamo! Pa ih bijemo.
To znamo.
Eto, sada sve znamo i ostaje samo da policija odreaguje i pohapsi sve koji neće da glasaju za SNS na proleće (a to se barem ovde vrlo dobro zna, ko su ti i takvi, da prostite, elementi), pa da ih onda kolektivno privedemo na glasačka mesta da glasaju, naravno - za SNS. To bi im bila najteža kazna, teža od one koju neki zovu "život u naprednoj Srbiji prvih 20 godina Aleksandra Vučića, pa onda još 100 godina Gorana Vesića".

***
Aman, dokle više to konstantno optuživanje vlasti da ne valja, ruši, spaljuje, upropaštava brže, jače, bolje? Zašto ta neverica u naprednu budućnost, i (opet) dokle? Pa svi znamo da je ona komunjarska budala Marinus van der Lube uhvaćen u Rajhstagu sa šibicama u ruci. Opet onomad. To što su esesovcima kožne rukavice smrdele na benzin, to je neka druga priča. Šta vam još tu nije jasno?!
Marinus.
Marina...
Stop. Zautavite se ovde, i odmah zaboravite gde ste stali.
Inače, odosmo u konceptualnu materi... krajnost.
Bez kraja i konca, sa magarcem koji beskonačno zuri u nas
I ceri nam se u lice.

Tuesday, 15 October 2019

Povratak Potpisanih


Bežanje Vesića od građana, okruženog mafijašima batinašima dok se čuju povici "lopove", najbolji je performans i najjača akcija demonstranata do sada. I jednom će, dok beži, upasti u šaht. Tada zatvoriti poklopac.


Stara srBska legenda kaže da u Paklu kraj kazana sa Srbima nema čuvara, jer čim jedan pokuša da izađe i pobegne ostali ga odmah zgrabe i uvuku nazad.
Goran Vesić se iz petnih žila trudi da uradi sve, samo da ne ostane zaboravljen nakon Velikog Pada.
Tog dana, kada kradikali budu pali sa vlasti - a pašće žestoko, u to nemojte uopšte da sumnjate - počeće spomenuto mitsko starosrBsko uvlačenje. Vesić će svakako biti jedan od prvih koji će pokušati da se uvlačenjem izvuče, ali njegova najbliža sabraća će ga vrlo brzo&efikasno vratiti međ' svoje redove. U kazanu ili šahti, isto im se hvata.
A uhvatiće se, i oni to sada savršeno dobro znaju.
Zbog toga ovoliko ludilo među njima.
I smrad.
Zbog toga onaj poklopac, koji spominje Radovan.

Ruke


Ukoliko smatrate da je odvratno kada neko nakon korišćenja toaleta ne opere ruke, onda ćete se tek iznenaditi kada saznate koliko ljudi na svetu tokom dana uopšte ne opere ruke. Uz podršku Generalne skupštine UN, u sklopu Svetske nedelje zaštite pitke vode 2008. godine, doneta je odluka da 15. oktobar svake godine bude dan posvećen promociji značaja pranja ruku i higijene uopšte.
Globalni fokus ovog dana odnosi se na prvom mestu na decu u školskom uzrastu, što svakako ne izuzima i sve ostale od tog vida održavanja lične higijene: pranje ruku sapunom, najjeftiniji i jedan od najefikasnijih načina sprečavanja raznih boleštija koje nas preko prljavih ruku mogu snaći. Neka od nedavno objavljenih istraživanja kažu da se redovnim pranjem ruku nivo smrtnosti od plućnih bolesti može smanjiti za 25%, a razni vidovi crevnih bolesti (koji uključuju dijareju kao nezaobilazan element muka) za čak 50% - i sve to jednostavnim, redovnim pranjem ruku vodom i sapunom. Ovaj najosnovniji vid zdravstvene zaštite može nas zaštiti od zaraza u većoj meri nego vakcine ili lekovi (naravno, ne za sve bolesti).
Istraživanja, takođe, kažu da žene češće peru ruke od muškaraca ali i to da podjednako lažemo da smo oprali ruke, kada nas pitaju, kao i da podjednako nedovoljno temeljno to radimo.
Zanimljivo, ovaj dan kod nas češće nazivaju Danom čistih ruku i Danom higijene ruku, umesto onako kako je on u originalu bio nazvan - Svetski Dan pranja ruku.

U sklopu kampanje 2017. godine, slogan ovog Dana glasio je "Naše ruke, naša budućnost."
Da, ali ne i ove, ruke u koje nikako ne verujemo šta god da nam nemušto poručuju.


Nema budućnosti od crevne napasti koja nas spopada svakodnevno bez prestanka salvama verbalne dijareje. Ni od društvene psihopatologije koja nam je postala svakodnevica zahvaljujući upravo toj crevnoj napasti koja ima običaj da burgija u mozak.
Anđelima garavih lica ne pomaže nikakvo pranje ruku, šta god oni govorili ili gestikulirali. Mogu oni umesto sapuna slobodno i šmirglu da koriste - ne vredi. Za prekid Vogralikovog lanca kradikalne zaraze potrebno je daleko više angažovanja od pranja ruku sapunom; ali, od nečega se ipak mora krenuti.
Perite samo svoje ruke - i ničije više.
Ni po koju cenu im ne povlađujte, ne popuštajte, ne predajte se i ne nasedajte na njihove otrove, jer bez organizma-domaćina ti paraziti (kao i svaki drugi od te sorte) ne opstaju dugo. Ovo društvo se, kao kolektivistička namerno sluđena masa zastrašena svim i svačim svakoga dana, od te zaraze ne može odbraniti jer je upravo to habitat u kome uznapredovala infekcija opstaje. Ovo društvo se brani samo ličnom higijenom svakoga od nas, kako onom standardnom (pomoću sapuna) tako i onom mentalnom i moralnom, nepristajanjem na to da nam svinje zemlju pretvore u farmu, živote u blato a sve nas u potrošne baterije za vampirski matriks. Samo zbir ličnih higijena pojedinaca može činiti higijenski zdravo društvo.
Ne rukujte se sa njima, jer će oni zauzvrat rukovati vama. Svojim prljavim i okrvavljenim rukama žele da uprljaju vaše, jer znaju da će vas tako najlakše navući na poslušnost. Utrati vam strah od izmišljene kolektivne krivice za lična zlodela njih i njihovih. Znaju da, ma koliko prali ruke, svoju prošlost neće moći da operu nikad pa im je jedini cilj da uštrokave vašu budućnost zarad sopstvenog opstanka.
Uskoro opet počinje ludilo predizborne kampanje, a njima je - od vrha do dna te SNS piramide pojedinačne nemoći i kolektivne sumanutosti - već pošla pena na usta. Kao da, božemesakloni, sapunom umesto ruku peru svoja lažljiva usta.
Džaba, niko normalan ne bi ustanovio Svetski Dan pranja usta sapunom. Osim...
A pena hoće da krene i od previše mućkanja, naročito kada je sadržaj pod gasom.


Eno, Vesić je sinoć ličnim primerom pokazao kako to izgleda, šutirajući po centru Beograda sopstvenim petama sopstveno debelo dupe u pokušaju da pobegne od građana kojima se zgadio svojim ponašanjem. Umalo da napravi pena party - bez sapuna. Njemu ne bi pomogli ni sapun, ni šmirgla, ni panol pasta.
Rende?
Možda.

***
Jedna od ovdašnjih omiljenih nebuloza glasi "Srbi vole čvrstu ruku", što je klasičan izgovor koji naprosto obožava svaka kriptofašistička vlast kada hoće sebe da opravda a da se ne ogoli, mada ga voli i obeućena masa nevoljna da mrdne zbir lenjih guzica. Kako god bilo,a jeste i biće, niko ne voli prljave - čvrste ili meke - ruke.
Oni koji ih ne peru, rade to jer su digli ruke od sebe.
Oni koji ih namerno prljaju, rade to jer lažu da su veliki radnici.
Nisu, samo su veliki lažovi i lopovi a ruke ih uvek odaju, bez obzira da li su oprane.
Njihove su ruke, baš poput njihovih duša i savesti - uvek štrokave, i takve će ostati.
Oni nikada - ali baš nikada - ne peru ruke nakon čitanja toaletoida ili konferencija za "novinare".
Po tome ćete ih uvek prepoznati, bez izuzetka.

Monday, 14 October 2019

Maj nejm iz Luka



Napredni obrazovni program, RTS 13.10.2019:
- Popiješ ti nekad, Luka? Još ti ne daju?
- Rakiju ne al pivo da.
- Pivo voliš? Bolja rakija od piva, bolja.
- Zdravija...
- Luka, bolja rakija od piva, veruj mi. Ti domaću šljivu da uzmeš odavde, bolja ta rakija nego pivo. Slušaj mene, bar za to.
- Ja već pijem rakiju po malo.
- Ti piješ rakiju po malo, a? Baci kosku. [pljas] Hooo, al si jak!
Rakijatatatira!

Jedan stari vic kaže da je na nekoj svadbi domaćin pitao "Šta ćeš, pope - rakiju il vino?"
"I pivo", odgovori pop.


"Napio sam se samo tri puta u životu - prvi put kada je Zvezda postala prvak Evrope, drugi put kada je ubijen Slavko Ćuruvija, a treći put kada su ubili Zorana Đinđića."
"Ja i Drobnjak volimo da popijemo ponekad."
- navodne izjave člana porodice u kojoj svi do jednog imaju iste inicijale - mama, tata, pas i kravata.
AV, AV, AV i AV.
Plus Vulin i Lukas gratis.

***
Psihopatija je stanje koje se u ponašanju više ili manje razlikuje od proseka, a glavne su promene na emocionalno-voljnom planu ličnosti i asocijalnosti. Smatralo se da zbog njih trpi samo okolina. Za psihopate se kaže da su "daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti". Najčešći su uzroci da su psihopate u detinjstvu ili preterano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni. Psihodinamičari tumače psihopatiju slabošću ega, zbog čega dolazi do izražaja nekontrolisano ispoljavanje nagona, ali i slabošću super-ega, što se očitava u nesposobnosti pridržavanja moralnih normi.
Klasični psihopata odlikuje se potpunim odsustvom savesti, kao jedne važne osobine koju poseduju normalni ljudi. Taj će se poslužiti svim sredstvima da ostvari sopstvene ciljeve. Radi se o ljudima koji su većinom, u samoj svojoj suštini - zli. Običnim ljudima savest, na neki način, služi kao kočnica, tako da će oni većinu svojih postupaka vagati, težeći da ne povrede druge prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Međutim, bez savesti u sklopu svog bića, psihopata se nalazi u jednoj situaciji u kojoj ima veliku prednost nad normalnim čovekom. Njega ništa ne može da koči, osim možda onih pravila uspostavljenih u okviru pravnog sistema društva.


Veliku konfuziju pravi to što psihopate imaju dosta osobina koje mnogi normalni ljudi smatraju poželjnim ili zavidnim. Na primer, oni često ostavljaju utisak jednog neverovatno čvrstog samopouzdanja, ili kad je potrebno i nedostatka samopouzdanja, a sve u cilju manipulacija. Psihopata nikada ne smatra da s njegovom psihom nešto nije u redu, te tako ne oseća ni potrebu da treba nešto da promeni u svom ponašanju. Osim što su egocentrični, oni su često i narcisoidni. Narcisoidnost je samo jedna od njihovih karakternih crta. Retko kada dolaze u sukob sa zakonom, dok istovremeno čine strahovite štete članovima svojih porodica, prijateljima i kolegama s posla. Psihopate se najčešće druže samo s onima od kojih mogu imati neke koristi.
Psihopate često nalazimo među nacionalnim vođama ili nacionalističkim i verskim fanaticima koji su sposobni da svojim fanatizmom "zaraze" druge, a onda manipulišu njima kako im to odgovara. Psihopate su veoma opasne po ljudsko društvo, pogotovo kada se nalaze na pozicijama vlasti, kao na primer mestu predsednika države ili na drugim pozicijama vlasti. U jednom naprednom humanom društvu psihopatama se ne bi moglo dozvoliti da obavljaju funkcije i drže pozicije sa kojih mogu ugrožavati živote i dobrostanje drugih ljudskih bića.


Ignorisanje psihopatije kao važnog dela objektivne realnosti, čini čoveka slepom, ranjivom i lakom žrtvom tih individua. 
Za psihopate nema uspešne terapije. Samo njihove žrtve se mogu "lečiti", a psihopate je samo moguće "neutralisati" odnosno sprečiti njihovo pogubno dejstvo na nas.

***
Ma, ljudi moji, da li je ovo moguće?
Sve je izgleda počelo sa jednom epizodom "Kockice", a tako će se izgleda i završiti.


My name is Luka
I live in Kutlovac.
Yes, I think I've seen you before.

Saturday, 12 October 2019

Obešenjak


A šta da uradim drugo, - kad te gluposti počnem da čitam - da uzmem konopče da se obesim o ovaj vetrogenerator? A koliko puta ste to pročitali? Koliko puta? Tačno da uzmete konopče da se obesite zato što vas dovodi u nemoguću poziciju - jer sad ljudi očekuju nešto drugo. A šta ljudi drugo očekujete?


Rečeno-učinjeno.
Pa ne očekujete ljudi valjda da predsednik laže?! On da laže da nikada nije lagao o tome kako je rešenje kosovskog problema ihahaodavno... odrešeno? On, koji je ihahaodavno rekao de će na Terazijama da obesi svakog ko u ime Srbije nešto potpiše sa Kosovarima? Ma hajte, molim vas.
Međutim, prilikom realizacije Velikog Iščekivanja došlo je do havarije, incidenta, jer je naš Obešenjak smetnuo sa uma činjenicu da je od poslednjeg samobešenja nabacio koju kilotonu salomišićne mase, tako da vetrenjača nije izdržala silinu Lika&Dela, pa je pala.



Vučić: Ću se besim.
Tači: Dao je besu.
I svi besni.

***
Da li znate onu priču o nekom opičenom Don Kihotu koji je jurišao na vetrogeneratore?
Ni ja.

Silikonska dolina uzvraća udarac


Čuvena beogradska "Silikonska dolina" preseljena je iz ulice Strahinjića Bana na Trg Republike.


Silikonska centralna vlast drugačije i ne ume, nego da "Silikonsku dolinu" (tako nazvanu tokom veselih devedesetih ne zbog visoke koncentracije pameti već zbog potpunog odsustva iste kod plastifuksi koje su se tu redovno okupljale oko novoiznikle elite) premesti u sam centar glavnog grada Kockastog carstva u kome caruje drugarstvo, u kome je sve nežno, u kome je sve lepo i u kome se sve raduje. Dobar deo populacije sa nekadašnje lokacije "Silikonske doline" već se preselio u ministarstva, kabinete, sekretarijate, predsedništva, kancelarije i na ostale lokacije za deponovanje opasnog otpada; red bi bio i da sama lokacija krene za njima.
Pa da, božezdravlje, narednu sezonu farmi, zadruga, parova i ostalih kupler-programa zajednički snime na toj, silikonskoj i jedino mogućoj lokaciji: u centru nekadašnjeg Beograda.
Kapirate zašto se sav ovdašnji provincijalizam, džiberluk i palanaštvo upiru da po svaku cenu zauzmu centar? Pa da nema centra, ne bi bilo ni predgrađa, provincije niti sveopšte palanke i zatucanosti. Al' da taj centar bude onakav kakav njima odgovara, i nikakav drugačiji. 
Razoren, dekonstruisan, sjeban - pa fugovan.
Zatrpan kamenim kockama od betona - pa zaliven.
Da ništa više iz njega ne izađe, niti u njega uđe.
Za bezbednost tog najvećeg gradilišta zadužen je Majstor Zanata - Gašić Bata, lično.
Zar BIA drugačije moglo da bude...

Možda je i moglo, samo da neki što jesu nisu bili isti kao ovi što nisu - iz centra.
Ludom radovanje.


T.V.Smith's Cheap "Silicon Valley Holiday"

Friday, 11 October 2019

čipovANA



U sklopu sveobuhvatne, ubrzane i neminovne digitalizacije Srbije (#1), premijerka Ana Brnabić (#2) se učlanila (#3) u SNSlepo crevo KP Kine.
U sklopu sveobuhvatne, ubrzane i neminovne iste (#1), ista (#2) beše istom (#3) prilikom i čipovana.
Analogna digitalizacija je bre to, nema vrdanja.



Shodno reči datoj još 1. septembra i u skladu sa svojim propagandnim stilom koji uvek znači upravo suprotno od onoga što govori, Veliki Izbacivač je brže, jače, bolje krenuo da realizuje obećano.
Da ubacuje.
Svom snagom.
Realno.

Thursday, 10 October 2019

Pobednik Has Fallen


Holivudski serijal akcionih filmova "Pad" (Fallen), danas je imao premijeru svog četvrtog nastavka:
1. Olympus Has Fallen (2013): Pad Olimpa. Naziv filma je, inače, tajna šifra US obaveštajnih službi za slučaj upada terorista u Belu Kuću u Vašingtonu. Agent obezbeđenja, koga igra Džerard Batler, sam samcijat umlati poveću bandu korejskih terorista nameračenih da ubiju američkog predsednika.
2. London Has Fallen (2016): Pad Londona. Ovoga puta, Džerard Batler sam samcijat umlati poveću bandu arapskih terorista nameračenih da pobiju većinu zapadnih lidera na sastanku u Londonu, uključujući i američkog predsednika.
3. Angel Has Fallen (2019, prvi put): Pad Anđela. U trećem nastavku, Džerard Batler sam samcijat umlati privatnu armiju jedne multikorporacije nameračene da ubije američkog predsednika.
4. Pobednik Has Fallen (2019, drugi put): Pad Pobednika. Džerard Batler od glodura Informera saznaje da ujedinjena banda svih dosadašnjih asasina na američkog predsednika u dosluhu sa srpskom opozicijom namerava atentat na Aleksandra Vučića. Dolazi direktnom ekspresnom linijom metroa od Vašingtona do Beograda i predsedniku Vučiću spasava život tako što mu lično, sam samcijat, uručuje i preko glave navlači neprobojni dres OFK Spartan Soccersa sa brojem 300 na leđima.
Na samom kraju četvrtog filma, dok ide odjavna špica, konačno saznajemo ko je taj zločinački mastermajnd koji stoji iza svih ovih napada na predsednike - iako zrnast, između slova se jasno nazire lik Gorana Vesića, sa Zlatnim Okom među zubima.
Dakle, biće još nastavaka ove filmske franšize, najverovatnije u ovdašnjoj produkciji.


Danas je, prilikom šetnje po Kalemegdanu, devedesetjednogodišnjem penzioneru Beogradskom Pobedniku pozlilo. Pripade mu neka muka, pozelene odjednom u licu i svud po telu, zbog čega je kamionom hitne pomoći bio odmah prevezen u Urgentni centar gde su metodama usta-na-usta, od vrata do vrata i elektrošokovima gledanjem Marićeve emisije, reanimaciju pokušale lično doktorke Nada Macura, Jorgovanka Tabaković i Slinavka Šapić.
Okupljeni građani su sve vreme pravili selfije, ni na tren ne pokušavši da spreče Pad Pobednika, njegovo hapšenje i privođenje "na restauraciju".
Jer, kale znači brdo.
Jer, dekonstrukcija rekonstrukcije je to.
Jer, gondola je sastavni deo kompozicije metroa.
Jer, mi smo sve naše Pobednike u ratu obavezno pobili u miru.
Jer, tako (nam i) treba.

Padu skloni, padaćemo večno.

Wednesday, 9 October 2019

Miljomir Mariqi



Miljomir Marići, u nekim krugovima poznat i kao "sumljivo ljice", očigljedno nije moraljni sudija i apsoljutno se ne pljaši da će ga Haradinaj streljati. Dobro, možda nešto drugo, alji opet nije streljanje pljus vazeljin čuda čini. A što tek Ramuš ima meku ruku... skoro ko Aljek Vučići.
Evribadi Hepi.

Studio?

Srpski tango u ritmu turskog marša


Za tango je potrebno dvoje
Dvoje da započnu ples
Dvoje da započnu rat
U drevna vremena trebalo je dvoje
Za uspon na vrh majmunskog stabla
Za tango je potrebno dvoje
(The Stranglers, 1981)


Možeš sam svet da oploviš,
da dremneš malo il' sebičan budeš,
da dugove sebi za vrat natovariš.
Mnogo je stvari koje možeš sam.
(ali)
Za tango je potrebno dvoje.
(Hoffman/Manning, 1952)

Zaista je gadno kada se uvlačiš na toliko strana da više ne znaš šta je gore, šta dole a šta najgore, ni da li je rupa u koju se uvlačiš tvoja ili nekoga drugog. Jer, važno je samo da je rupa. Pogubiš se, prvo ti pa onda pogubiš i zemlju koju vodiš direktno u propast.
Nakon dvodnevnog janičarenja uzduž i popreko Srbistana, nemojte se začuditi ako uskoro SPC dodeli Erdoganu orden Miloša Obilića a Vučića odlikuje medaljom časti I reda sa likom Vuka Brankovića. Jer mitovi su jedno a napredna mitomanija je zakon Zemaljski koji ne krši čak ni ovdašnji SIZ Nebeski.
Najnovija poseta predsednika Turske iznova je pokazala šta se to zaista dešava na Balkanu u poslednjih nekoliko godina: Srbija pleše srpski tango (milonga serbica) u ritmu turskog marša. Ili narodski rečeno - igra pipirevku.
Vučić zna da je odavno prešao tačku sa koje više nema nazad.
Zato je toliko, al' stvarno TOLIKO - odlepio.
I biće sve luđi.
Nažalost, bićemo svedoci još jednog od sunovrata u koji će nas opet odvući šešeljev nakot.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...