Wednesday, 18 October 2017

Omladinska Anti-Seks Liga


Drugarice, posadite cveće
Kud se slika Vođe kreće.
I okreće.

- napredna haiku-dodolska pesma




Seksualna represija


Pomoću Omladinske Anti-Seks Lige, partija svojim članovima nameće antiseksualizam kako bi eliminisala njihove međusobne seksualne veze, jer one umanjuju političku lojalnost. Džulija opisuje partijske fanatike kao one kojima se "seks ogadio". Osim tokom trajanja ljubavne veze sa Džulijom, Vinston sve vreme pati od ulceroznih vena i upale zgloba na nozi - što predstavlja edipovsku aluziju na seksualnu represiju. U 3. delu knjige, O'Brajen kaže Vinstonu da okeanijski neurolozi upravo rade na pronalaženju načina kako ukinuti orgazam, zato što mentalna energija koja je neophodna za beskonačno obožavanje Velikog Brata zahteva neizostavno autoritarno potiskivanje libida (koji je vitalnih ljudski instinkt).




Šta je Omladinska Anti-Seks Liga?

Rečnik urbanog govora kaže sledeće:
"U romanu Džordža Orvela 1984, to je organizacija za mlade ljude koja se zalagala za potpuni celibat oba pola. Partija namerava da ukine instituciju porodice, kako bi na kraju sva deca bila produkt veštačke oplodnje i odrastala samo u specijalnim javnim institucijama. Članovi i članice Lige, obučeni u teget kombinezone, oko pasa vezuju crvene ešarpe (baš kao što deca-članovi Špija nose plave kratke pantalone, sive košulje i crvene marame oko vrata). Vinstonova ljubav, Džulija, takođe je članica Lige iako se ne slaže sa idealima te organizacije (što dokazuje na delu).
Takođe, u širem smislu, ovaj pojam se odnosi na konzervativne i represivne snage u društvu, koje podržavaju ideale celibata, nevinosti, čistoće itd."
Orvel često spominje Omladinsku Anti-Seks Ligu zbog plana Velikog Brata da ljudima izbriše iz glave svaku emociju osim mržnje i straha. Čednost postaje skoro neljudska. U suštini, Veliki Brat zabranjuje ljudima sva prirodna osećanja.
zadatak Lige je da obeshrabri seksualnu požudu među mladima u Okeaniji i istovremeno podstakne uverenje da seksualni odnos samo akt u cilju razmnožavanja i nikako strasti. Konačno, Partija ne želi da ljudi stvaraju međusobnu ličnu lojalnost - lojalnost je dopuštena samo prema Velikom Bratu i Državi/Partiji.


Već u prvom poglavlju "1984" Vinston čitaocu otkriva simbol pripadništva u Ligi: to je "uska crvena ešarpa" koju članovi nose oko struka. 
Liga vodi kampanju za celibat, zalaže se za rađanje dece samo putem veštačke oplodnje, i u tom cilju privlači u svoje redove naročito one članove Partije koji prednjače u o-rukaštvu. Kada je Vinston prvi put sreo Džuliju, upravo zbog toga je prvi njegov osećaj prema njoj bila odvratnost. Čak je posumnjao i da je ona špijun Policije Misli. Za njega je ta ešarpa jasan znak "zabranjeno", jer je ona predana članica Partije koja živi u deseksualizovanoj areni "hokejaških terena, kupatila sa hladnom vodom i kolektivnih izleta". Sve su to aktivnosti omražene Vinstonu.
Simbol je zapravo ironičan - uostalom, crvena boja se vezuje za  ljubav i strast. Osim toga, način na koji članice nose tu ešarpu, tesno povezanu oko struka i dovoljno da istakne njihovu ženstvenost, takođe sugestivno deluje na seksualnu požudu. To je svakako delovalo na Vinstona da se fizički zainteresuje za Džuliju, tu "devojku tamne kose", što takođe najavljuje njihovu buduću vezu.
Crvena ešarpa oko struka simbolično predstavlja predanost pojedinca doktrini i "stvari" Partije. Iako je namera da ta ešarpa simboliše čednost, u Džulijinom slučaju ona oslikava dvojnost njene ličnosti: u javnosti, ona je posvećena članica Partije, koja tu ešarpu koristi da simbolično prikrije svoje ponašanje koje je daleko od posvećenog (sve vreme praktikuje "neortodoksni" seks sa Vinstonom). Ešarpa i članstvo u Omladinskoj Anti-Seks Ligi pružaju Džuliji zaista ubedljivu masku - jer ona, zapravo, voli da se provodi, posebno u vezama sa muškarcima. Ona rado učestvuje u aktivnostima Lige, maršira na paradama i deli letke, zato što joj baš to daje slobodu da se upušta u seksualne ludorije bez trunke sumnje koja bi na nju - kao takvu - pala.




Partija nije protiv seksualne aktivnosti članova (prolovi su tu u potpunosti nebitni, jer njih smatraju poluljudima bez obzira što čine preko 70% populacije Okeanije) zbog toga što to smatra za nešto loše ili grešno. Naprotiv, protivljenje seksu je povezano sa uverenjem da on utiče na psihološko stanje naroda. Ovde treba napomenuti da su neke od ideja koje je Orvel plasirao kroz "1984" zasnovane na klasičnom frojdovskom pristupu psihologiji, i ne moraju nužno biti u saglasju sa gledištima naučnika u XXI veku.
Po Partiji, prvi problem je činjenica da romantične ili seksualne veze inspirišu ljubav i lojalnost prema nekome drugome a ne prema Partiji, što može dovesti do subverzivnih misli kada ljubavnici shvate da postoje stvari koje su važnije od Partije.
Takođe, Partija veruje da vrsta energije neophodna za fanatičnu posvećenost njoj, delom potiče iz potisnute seksualnosti (još jedna verzija klasične frojdovštine). Zbog toga se Partija trudi da kanališe potisnutu seksualnu energiju na rad i mržnju prema "neprijateljima" Partije, tako stvarajući energične i fanatične kadrove partijskih lojalista. Džulija ukazuje na to u sledećem pasusu:
"Nije se radilo samo o tome da je seksualni instinkt stvorio neki sopstveni svet koji je bio van kontrole Partije i koji stoga mora biti uništen. Ono što je daleko bitnije jeste činjenica da seksualna oskudica proizvodi histeriju, koja je poželjna jer se može transformisati u ratnu groznicu i obožavanje Vođe."
Stav Partije o seksu najbolje je oslikan u jednom od sastanaka Julije i Vinstona. Taj stav je opisan kao "seksualni puritanizam", jer Partija želi da ima kontrolu nad seksom baš kao i nad ostalim aspektima ljudskih života. Džulija objašnjava Vinstonu da je seksualni čin trošenje energije koje pojedinca dovodi u lakomisleno i bezbrižno stanje, što je za Partiju u potpunosti neprihvatljivo. Vinston stoga zaključuje da je Partija nastojala da kontroliše seksualni nagon ne samo zato što predstavlja moguću pretnju, već i zato što bi se potiskivanje tog nagona manifestovalo kroz ponašanje koje odgovara ciljevima Partije. Na kraju, on shvata da postoji "intimna povezanost između čednosti i političke ortodoksije".
Džulija i Vinston zaključuju da je Partija, u stvari, koristila seksualnu represiju kako bi kod građana pojačala napetost i frustraciju, da bi potom ta osećanja upregla u besnu histeriju koja je neophodna tokom partijskih aktivnosti (poput Nedelje Mržnje).
Dokle god seksualni čin bude imao potencijal da bude opasan i štetan za Partiju, zato što prirodno podstiče stanje bezbrižnosti, Partija će vešto sprovoditi represiju kako bi dodatno utvrdila svoju moć.


Kako smo od nekadašnjeg "Čedo oženi me" stigli do sadašnjeg mutavog kola sa posterom Vođe?
Tako što su oni privremeno odložili antidemonstrantske štitove i zamenili ih Vođinim posterima, da se ovi u njega nezaljubljivi ne dosete. Sve ostalo je isto, zato je isto i ostalo.
Što manje seksa, to više orgazmičnog straha ljubavi prema Vođi.
Seks je bio i ostao partijski i državni neprijatelj Broj jedan. Zato ga smeju upražnjavati samo članovi Partije, u strogo kontrolisanim uslovima i stanjima svesti. Idealna varijanta je da to sme da radi samo On, sa svima (otud silni posteri u rukama). Sve ostalo je zabranjeno, loše i grešno, štetno po Vođu & Partiju/Državu. Ako ne verujete, pitajte Amfilohija - on o tome sve zna, a naročito onaj deo o "neortodoksnom seksu" i "intimnoj povezanosti između čednosti i političke ortodoksije". Taj mu deo najviše pasuje.

p.s.
Da li Amfilohije ispod mantije nosi crveni pojas čestitosti Anti-Seks Lige SPC?
Vrlo moguće. I crvenu maramu Špija umesto gaća, zakopčanu zihernadlom otpozadi.
Jednom špija&ljigaš - uvek špija&ljigaš.

Tuesday, 17 October 2017

Špije


Danas, kad postajem kradikalski četnopionir, zaklinjem se da ću od kolevke pa do groba cinkariti sve i svakoga - od nepoznatih na ulici, preko školskih drugova, do roditelja i članova porodice. Jedne drugima, svakome svakoga, i sve njih zajedno Biji i Vođi.
Tako mi sebe koga nemam, jer sam Mi.

- napredna dečja zakletva, pocinkovana


Gotovo sva deca su bila podjednako nemoguća. Najgore je od svega bilo to što su ih organizacije poput Špija sistematski pretvarale u nepokorne divljačiće, a ipak nisu u njima proizvodilči nikakvu sklonost da se pobune protiv partijske discipline. Naprotiv, deca su obožavala Partiju i sve što je bilo s njom u vezi: pesme, marširanja, zastave, izeti, vežbanje sa puškama od drveta, uzvikivanje parola, obožavanje Velikog Brata - zanjih je sve to bila jedna veličanstvena igra. Sva njihova mržnja i gnev behu usmereni napolje, ka neprijateljima države, stranciam, izdajnicima, saboterima, počiniocima zlomisli. Bilo je skoro normalno da se ljudi nakon tridesete godine života plaše sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer retko bi protekla sedmica a da Tajms ne objavi vest o tome kako je neko malo podlo njuškalo - u upotrebi je bio izraz dete-heroj - prisluškivalo i čulo kakvu kompromitujuću opasku pa roditelje prijavilo Policiji Misli.
...
- Nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam počeo da buncam. Znaš šta su čuli da govorim? Dole Veliki Brat! Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu.
- Ko te je potkazao? upita Vinston.
- Moja kćerčica, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. Slušala je kroz ključaonicu. Čula šta sam govorio i odmah sutra otrčala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj je sedam godina. Nije mi uopšte krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.

- Džordž Orvel, "1984"


  • Šta su Špije? Jesu li to samo "deca koja motre na svoje roditelje, kako bi primetila rade li oni nešto pogrešno"?
Ne, Špije nisu samo deca koja cinkare svoje roditelje - to se zapravo očekivalo od sve dece. Bolje rečeno, Špije su omladinska organizacija kojom upravlja Partija. Špija se postaje u ranoj mladosti, kasnije sledi napredovanje i učlanjenje u Omladinsku Ligu. Dakle, Špije su nešto poput Hitlerjugenda - organizacija čiji je zadatak indoktrinacija dece i omladine na način na koji Partija to želi.
U drugom poglavlju "1984" možemo naći nagoveštaje toga. Tu se spominju Špije koje po ulicama Londona kače zastave povodom Nedelje Mržnje. Takođe, Parsonsov devetogodišnji sin nosi uniformu Špija. Sve ovo ukazuje da su Špije zvanična organizacija čiji članovi rade i druge stvari osim špijuniranja roditelja.
U šestom poglavlju vidimo opis funkconisanja Špija:
"Pažljivim ranim uslovljavanjem - igrama, hladnom vodom, smećem kojim ih hrane u školi, u Špijama i Omladinskoj Ligi, kroz predavanja, parade, pesme, parole i vojnu muziku - prirodna osećanja su iz njih u potpunosti istisnuta."


U sveprožimajućem sistemu Velikog Brata, koji prati misli i ponašanje građana Okeanije, deca-špijuni predstavljaju najvažniji element. Orvel je napisao:
"Deca su sistematski huškana protiv roditelja, učena da ih špijuniraju i prijavljuju svaku njihovu devijaciju. Tako je porodica zapravo postala samo produžena ruka Policije Misli. Bilo je to sredstvo pomoću koga je svako mogao da bude dan i noć okružen cinkarošima koji ga odlično poznaju."
Na taj način su deca radila mnogo više od pukog držanja roditelja "na oku". Odnos između dece i roditelja predstavlja jednu od najsnažnijih prirodnih veza. Sam opstanak ljudske vrste - barem je tako bio pre nastanka Okeanije - zavisio je od te veze. Deca poznaju svoje roditelje bolje od drugih, i stoga mogu prijaviti (tamo gde treba) čak i najsuptilnije promene u njihovom ponašanju. Neki roditelji (poput Parsonsa) su se naročito bojali da ne izgovore nešto u snu, što bi odalo njihovu podsvest, jer bi to mogla da čuju njihova deca ili telekrani u stanovima.


  • Šta je motivisalo dete da se odrekne svog oca ili majke?
Deca-špijunii su bila nagrađivana javnim priznanjem zasluga za Državu. Vlada bi im ukazivala sve počasti, kao herojima čija su nesebična dela pomogla odbrani & zaštiti njihove nacije. Upravo to obećanje javnog priznanja, održavalo je kod dece pozornost prema najosetljivijim sklonostima njihovih roditelja.
Na sve to slobodno možete dodati sistematski katastrofalnu i sve veću nepismenost dece i odraslih u Srbistanu, po formuli iz Orvelovih rečnika Engsoc Novogovora. Čisto ugođaja radi, dok umesto čitanja živite "Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu".

Kalendari za 1984. i 2018. godinu se u dan poklapaju.
Naručite svoj primerak na vreme.

Monday, 16 October 2017

Kljun


The Nib (eng. kljun tj. vrh pera za pisanje/crtanje) je američki vebsajt na kome brojni autori svakodnevno objavljuju svoje satirične karikature i stripove, kolumne, eseje i podsetnike o raznim temama i događajima koji se dešavaju širom sveta (logično je da najveći deo tog prostora zauzima Amerika, ali ne samo ona). Jedan od članova uredništva je i poznati njujorški crtač stripova i karikatura Met Lubčanski. Ekipa "Kljuna" smatra da je strip najbolji način da na satiričan način prikažu ono što se dešava u stvarnom svetu politike i žurnalizma; u nameri da objavljuju najbolje satirične stripove i karikature, posebno naglašavaju da su otvoreni za saradnju sa svakim autorom koji je zainteresovan da mu objave rad koji ispunjava njihove standarde.

"autoportret" redakcije

- Momče, koliko samo materijala ima za tebe ovih dana!
- Previše. Kako da se baviš satirom kad ti je predsednik živa karikatura? Taj ritam iscrpljuje. Za kompjuterom sam od jutra do večeri, samo da bih bio u toku. Moram stalno da korigujem ono što radim, i to sve zbog neke udarne vesti koja je objavljena u sitne sate ili zbog nečijeg sumanutog tvita. Tome nikad kraja. To ti je kao da si od nekog zatražio čašu vode a on te ošine posred lica mlazom iz vatrogasnog creva.
- Dakle, hoćeš da kažeš kako ove satirične karikature same sebe crtaju?
- Da. Upravo to hoću da kažem.


***
"Predsednik je karikatura koja crta samu sebe."
Nigde ne piše da se ovo odnosi na Donalda Trampa, ali piše da se bave "raznim temama i događajima koji se dešavaju širom sveta". U drugom kvadratu ima sasvim dovoljno mesta, pa svako može sam da dopiše ime predsednika svoje zemlje.
I Srbija i svet?
Naravno.

Saturday, 14 October 2017

Zlatna bmućka Beograda


U petak, dana 13. oktobra 5. godine napredne, na akumulacionom jezeru Slavija je po prvi put u istoriji održana tradicionalna kulturno-umetničko-sportsko-komunalna manifestacija "Zlatna bmućka Beograda".
Tip izlova i vrsta ulova - standardni.
Jedini takmičar i apsolutni pobednik u svim kategorijama - još standardniji.


Pored somova, i glasovi se takođe hvataju na bmućku, i to na istu foru - praviš bmuku da privučeš gladne i halapljive somiće, kad priđu - tras, čaklja ili veslo po glavi pa u čamac. Tj. u lonac, ili glasačku kutiju (isto je to).
Ko ne veruje neka skokne do Tekije, čuvene po somolovu; tamošnji procenat glasova za SNS Zmihajlovićka, Mali, Vesić i njihov Poglavnik samo mogu da sanjaju u Beogradu. Tekijanci vele, "On je nama pomogao da ponovo sredimo Tekiju posle poplave", ali na pitanje kako i čime, tj. da li je izvadio sopstvene pare iz džepa ili se kao i obično razbacuje parama svih građana Srbije, sledi odgovor "Nemoj bre to glasno ovde da pričaš, će te gađaju paradajzom iz komšijskog dvorišta". Čak i neko iz Medveđe, Čajetine ili Lovćenca je učestvovao u toj pomoći isto koliko i građanin Vučić, ali samo je on pobrao marketinški kajmak. Btw. Vulin je, zanimljivo, tada iz Kladova pre pošao nego što je došao, srpski rečeno - pobegao glavom bez obzira kada su krenula neka nezgodna pitanja meštana, i to povišenim tonom i (naročito) sistolnim pritiskom. Svakako da nije sporna pomoć, već čije su zaista pare koje su tamo žestoko pumpane zarad marketinga - tad i nikad više, jer Tekija i dalje predstavlja uspavanu i zaboravljenu "dolinu" čak i od same opštine Kladovo (koja zdušno radi na tome da Zlatna bućka Đerdapa ne bude više u Tekiji), a kamo li nekog dalekog Beograda ili još dalje Republike.
Silno preoravanje Beograda ima samo jednu, ali dvostruku ulogu: da jedne zastraši i natera da glasaju za pravu stranu, jer "niko osim njih" neće moći da završi započeto, a druge da kazni - akontativno - što za kradikalsku bandu neće glasati. Kako stoje stvari, sve je izgledniji njihov strah da će ovih drugih biti više na predstojećim (beo)gradskim izborima.
I zato, u pamet se beograđani. Bmućkanje je čudo, a ovo na Slaviji bi moglo da im se po prvi put poput bumeranga obije o glavu.
Baš zato što su halapljivi, alaviji i od samih somova.

Friday, 13 October 2017

F13.2 - th. Lokalna anestezija


Da ne bi posle došlo do početka nekakve zbune na dahije, prvo ćemo pojasniti naslov:
F13.2
- danas je drugi petak trinaesti u 2017. godini
- šifra bolesti u MKB-10: Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom hipnotika ili sedativa - sindrom zavisnosti
th. Lokalna anestezija
- ne postoji bolji naziv za kvaziterapijsku metodu koju primenjuju lokalni politikanti, od ove


Odavno nisam napisao nešto na temu lokalnih, negotinskih zajebanata koji glumataju nekakvo bavljenje politikom. Tako nešto zapravo predstavlja gubljenje vremena jer tzv. lokalna politika više nigde ne postoji otkako su kradikali zajahali srpsko magare, nastavljajući tamo gde su Milošević, Koštunica i Tadić stali. Ovo važi za sve Negotine u Srbistanu, od Beograda do Donjeg Brijanja.
Elem, kada su smenjivali svog prethodnog lokalnog šerifa (u januaru ove godine) i postavljali narednog, tom drugom su objasnili da ga na funkciju "biraju" sa samo jednim ciljem: da podnese ostavku kada mu se to naredi. Naravno da je pristao, i pod teškim mukama izdržao čak porođajnih devet meseci. Prethodna tvrdnja nije nikakva zajebancija, sami kradikali ovdašnji su to pričali (o izbornoj ostavci), doduše polukrišom i u loše prikrivenom strahu od nekog njihovog ćelavog koordinatora sa nadimkom "Kratka Palica", koji ide po lokalnim odborima SNS širom Srbistana i redom zavrće uši i po neko... znate već šta. Pričalo se i da, kada on dođe u posetu, ima nekih koji pantalone oblače naopako - sa rajsferšlusom otpozadi. Za svaki slučaj, ako Partija naredi.
Elem, drugi napredni negotinski šerif podneo je ostavku u sredu 11. oktobra u ranim popodnevnim časovima, ničim izazvan, samo dva dana pred 40. sednicu SO Negotin koja je uredno bila zakazana još 5. oktobra. Po dnevnom redu, jato preletača (poznato i kao doživotni odbornici u SO Negotin) je trebalo da raspravlja o cenama grejanja (vratićemo se na to kasnije), parkinzima po centru grada i sastavima upravnih odbora nekih škola i ustanova. Iznenada, mučki s leđa i iz zasede, šerif#2 podnosi ostavku i sjebe koncepciju te sednice u najavi.
Kad bi se zajebavali i bili naivni, kao što nismo.
Kao što je u januaru pao hatišerif iz Otadžbinske Vrhovne Komande SNS za smenu prethodnog, tako je stigao i oktobarski za ostavku potonjeg "prvog čoveka negotinske lokalne samouprave". Tu nije ostavljena ni trunka mogućnosti da je neko od njih nešto samoinicijativno "razmišljao" ili "odlučio". Pavlovljev refleks je kod njih doveden do savršenstva, i ne treba gubiti više vreme na priče o njihovom ličnom izboru.
Kao šlag na ovu poslednju budalaštinu lokalnih kradikala, krenuli su abrovi kako je to urađeno da bi "bile uvedene privremene mere i održani vanredni lokalni izbori 24. decembra". 
A redovni bi ionako morali da budu održani najkasnije u aprilu iduće godine.
Pa kako onda, tj. zašto ceo taj cirkus i prenemaganje oko "ostavke" zarad izbora (koji to ovde ionako poodavno više nisu), da bi bili održani kao vanredni samo par meseci pre roka za redovne?


Kao što smo rekli, u Srbiji više ne postoji lokalna politika. Sve je u potpunoj ovisnosti od odluka jednog čoveka i uskog kruga supozitorija oko njega, baš kao u dijagnozi za ovaj petak: F13.2.
Beogradski izbori neće biti glasanje za sastav prestoničke skupštine, već novo ispitivanje overall rejtinga SNS (čitaj: Aleksandra Vučića), ovog puta o trošku beograđana, dok će negotinski izbori (iako je trebalo da budu održani posle beogradskih, a ne pre) biti predispitivanje tog rejtinga, o trošku negotinaca. Kao, po rečima opet istih lokal-kradikala, izabrano je pet opština koje su sledeće za lokalne izbore u narednih šest meseci i naređeno da se SNS vlast u njima samoobori kako zna i ume i spremi prednovogodišnji predbeogradski izlazak na glasačka mesta.
U ovdašnjem slučaju, od dana ostavke do famoznog 24. decembra ne bi bilo zakonom predviđenog tromesečnog bezvlašća. Međutim, 39. sednica SO Negotin bila je održana 6. septembra, nakon čega se odbornici nisu okupljali osim kada dođu po dnevnice. Iz tog ugla gledano - bolje reći donjeg rakursa - 6. decembra će biti ispunjen uslov tromesečnog nefunkcionisanja lokalne samouprave, ukoliko do tada ne bude održana 40. sednica. I eto izbora, shodno "tumačenju" usijanih praznih glava.
Ovaj izgovor bi možda mogao da prođe kod onih malo neobaveštenijih o tome kako se vodi srbistanska politika u poslednjih pet godina. Oni malo manje neobavešteni, jasno vide sledeće: nameru SNS da pred beogradske fingira izbore u nekoliko kvazireprezentativnih opština širom Srbije, na sva usta lajući kako je to stav građana, dok se zapravo radi o opštinama pažljivo izabranim zbog nekoliko faktora koji idu u priog SNS propagandi.
Kao najvažniji, svakako jeste rezultat na poslednjim predsedničkim izborima (naravno, i činjenica da se bliži rok za održavanje lokalnih izbora). Širom Srbije se organizovano sprovodi kampanja suzbijanja podrške opozicionim partijama (u čemu i dobar deo njih samih svesrdno saučestvuje), ali i SPS. I to je javna tajna, zbog koje lokalni socijalisti svakodnevno vrište onima "gore", koji nemaju vremena za tu kuknjavu jer moraju da se brinu o stajlingu i repertoaru narednog koncerta njihovog zadriglog predsednika.
Izbori će biti upriličeni tamo gde podrška Vučiću nije bila manja od 65% i gde opozicija skoro da više i ne postoji (bez obzira na nazive izbornih lista koje su dobile mandate).
Kao drugi najvažniji, jeste podatak da SNS ima novog koordinatora za vascelu Istočnu Srbiju, oličenog u dobro nam poznatom Oborknezu Timočkom iz Zaječara. Njegov uslov svih uslova, da on i Pokret mu kolektivno uđu u SNS, bile su odrešene ruke da počisti sve dotadašnje kadrove naprednjaka - prvo u Zaječaru, potom i u ostalim opštinama - i zameni ih svojim.
Tako će biti i u Negotinu. Zbir Boškovih i Vučićevih će premašiti i 100% glasova, ako treba.
A treba, naravno.
I zato će negotinci sedam dana pred Novu godinu (kako kažu trenutni abrovi) biti opet maltretirani na kućnom pragu uz noćna silovanja poštanskih sandučića, ponovo privođeni pred biračke kutije, gde će slikati glasačke listiće, brojati po 20 evra u sitnim apoenima ili će naprasno lečiti zauške koje su im izbile jer im se prethodno ponuđeno nije dopalo "iz mesta". Rezultat mora biti istorijski, i neću više ništa da čujem.

Što se tiče spomenute cene grejanja, te fantomske stavke #1 iz dnevnog reda sednice koju nisu ni nameravali da održe, u kampanji ćemo garantovano čuti sledeću besmislicu: "evo, omogućili smo građanima da se greju po starim cenama (iz 2016)". Besmislica jeste, pored standardnog propagandnog bezobrazluka, jer cene bilo čega, pa i grejanja, koje nisu usklađene sa kretanjima na tržištu energenata, mogu samo da donesu gubitak onome ko ih primenjuje (ovde je to JKP Badnjevo); obaveza opštine je da eventualni gubitak u poslovanju nadoknadi javnom preduzeću, a para za to ima samo u budžetu koji pune građani i niko drugi. Dakle, nekima nećete dignuti cenu neke usluge, ali će zato svi morati da plate taj ceh lošeg poslovanja. Za demagogiju po kojoj se ovde vodi politika, to je sasvim normalno, umesto da se vodi briga o nečemu daleko bitnijem - o kvalitetu pruženih usuga. U toj zaglupljujućoj igri svi se osećaju zajebanima, ali se teše time da su svi zajebani ali poneko je možda i nešto ušićario, sačuvao foteljicu ili pribavio još neki glas tamo gde treba.
A posle izbora, zna se - sledi poskupljenje koje će biti formulisano kao "neophodno, ali manje nego što je traženo", za koje će svakako biti optužen pružalac usuga (JKP) iako njega takvog ne bi ni bilo da mu nije takva opštinska maćeha. To će svakako biti prezentovano u javnosti kao još jedna pobeda novih i mladih naprednih kadrova (a među njima naročito grupe Ničićevih eks-URSuljica, kojih se već sada podjednako plaše i ur-naprednjaci i socijalisti) nad predstavnicima prethodnog (i aktuelnog) režima, jer su neke od rotacija već sad u opticaju. Više nego signifikantno deluje totalna nadurenost negotinskih socijalista, koji sve manje prikriveno na sve strane kukumavče kako ih "ovi (SNS) uopšte više ne jebu ni za šta"...
Koliko je samo istine tu nesvesno izrečeno, čudo jedno.
Pod sveopštom lokalnom anestezijom ulazimo u nove izbore, koji će biti održani i okončani na podjednako anesteziran način, kako bi smo nakon toga mogli u miru da preživljavamo i preživamo njihov naredni mandat. Podrazumeva se - iznova anestezirani i raspamećeni.
U situaciji kada je lokalna opozicija na samo korak od nepostojanja, ne postoji ni minimalna šansa za formiranje izborne liste nekakvog građanskog pokreta ili udruženja koje nije pod kontrolom vlasti, i dok se Vlaška stranka ponaša isto kao SDA ili SVM, preskočiti Miloševićevu kvotu od 110% glasova i ne izgleda više kao nemoguća misija za SNS. 
Ovi, što bi da budu lokalna opozicija, moraju što pre da shvate da su na ovim izborima već sad teško poraženi. Samo tako će moći da naprave nešto a da ne bude isto kao do sada (dakle, sve manji broj glasova i shodno tome osvojenih mandata). Neka porazmisle o zajedničkom nastupu što većeg broja tih partija ili pokreta, sa najjačim nosiocem liste koga u ovom trenutku mogu da nađu, ulove ili iskopaju u Psihorupi i listom imena kandidata za odbornike koji mogu da garantuju da neće odmah posle izbora preleteti na drugu stranu. Taj posao i nije tako težak, kako se na prvi pogled čini: potrebno je samo 45 pouzdanih ljudi za kandidate, za koje se zna da neće popustiti pod pritiscima i neodoljivim ponudama, kao i 150 ljudi za biračke odbore i komisije koji imaju znanje i petlju da izdrže izborni dan. Naći tih 200 ljudi u 3-4 stranke i nije tako teško, ako oni koji vode te stranke imaju makar malo pameti i hrabrosti. Pobedu bi predstavljao rezultat SNS slabiji od Vučićevog na predsedničkim izborima; zbirni broj opozicionih odbornika veći od prethodnog - još više.
Ako se, nasuprot ovome, ne trgnu i opamete, bolje im je da ne kenjaju o "belim listićima" jer gorih zagovarača apstinencije od njih takvih teško da će biti.
Pitanje je, doduše, i ko se sve od "opozicionara" već predpozicionirao uz Oborkneza, čekajući svoju kosku čim on razjuri kradikalske kadrove od Rtnja do Dunava. Ima takvih, već su digli glave u poslednja dva dana, čim su nanjušili novo pojilište sa izvora rakije i špricera.


Na kraju, nešto o gornjem skrinšotu sajta opštine Negotin.
Danas su uklonjeni svi "quicklaunch" linkovi u vezi sa sednicama SO Negotin, tako da oni u formi sa slike više ne postoje. U redu, skupština ipak nije zasedala po 40. put u ovom sastavu, ali razlog za postojanje linka ka prethodnoj sednici (#39) do danas, bio je isti kao i od danas - ili je trebalo da ostane, ili da ga ni do sad uopšte ne bude. Ne vredi, nemaš kome to da objasniš, jer praksa brisanja "nepodobnih" linkova sa opštinskog sajta nije svojstvena samo ovoj ekipi koja danas vlada, toga je bilo i pre.
Baš kao što je bilo (i ostalo) standardne nepismenosti i antigramatike, tako bolno svojstvenih onima koji po tom sajtu godinama unazad nekažnjeno brljaju i ne pokazuju ni trunku namere da sa tim prestanu. Mokranjac s tim nema nikakve veze.
Kao što smo već rekli: kakva vlast - takva je i opština, a takvi su joj i opozicija, vebsajt, javna preduzeća, kadrovi, izveštaji o poslovanju, usluge... dijagnoza i terapija.
Lokalna anestezija kao dijagnoza i kao terapija, istovremeno.
Mrtvo more.

Glas spada u lične stvari. Ne postoji bolji opozicioni plakat od ovog.

Danas je petak 13, a ovo je blogpost #1313.
Baksuzluk na kub.
Idemo dalje.

Thursday, 12 October 2017

Pitamse, pitamse...



Što ti je u ruci,
Svi smo sada Turci.
O sreće, brate Murate!

(kradikalski haiku)


- Pitamse, pitamse: Dal' je to prekjuče održan pazarski Prajd, il' su one mantije dobrodošlice sadržale pored redovnih i neke psihoaktivne sastojke?
- Ne bih znala reći dal' je... e, to. Drž' sad tako dok punim, samo čvrsto.

Wednesday, 11 October 2017

Bisikletler va helikopterler



- Iz režije me upravo obaveštavaju da na vezi imamo višeg inspektora Beševića, koji se za naš program uživo javlja iz heilikoptera za nadzor. Druže Beševiću, koji je vaš komentar povodom aktuelnih događanja?


- ... studio?

Tuesday, 10 October 2017

Svi smo mi muzeji straha


10. oktobar je Međunarodni dan mentalnog zdravlja. Njegova svrha je podizanje svesti o problemu mentalnih oboljenja kroz edukaciju o toj temi kao i skidanje stigme sa onih koji su prinuđeni da se sa tim problemom nose, što bi upravo njima trebalo da posluži kao ohrabrenje da potraže podršku i stručnu pomoć umesto da o tome ćute i time samo još više hrane svoj problem.


Danas je drugi utorak u oktobru, predviđen za godišnje obeležavanje neformalnog Dana suočavanja sa sopstvenim strahovima. O njemu je već bilo reči na ovom blogu, ali vredi podsetiti se činjenice da strah nije bolest već prirodna odbrambena reakcija organizma na određenu pretnju. Problem nastaje kada strah preraste u namerno indukovano kontinuirano stanje uma (svesti i podsvesti, podjednako), kako kod pojedinca tako i kod celokupnog društva. Ta situacija je česta u totalitarnim društvenim sistemima, od otvorenih diktatura do tzv. fasadnih demokratija, u kojima klika na vlasti svim sredstvima brani stečene pozicije i privilegije, a jedno od najefikasnijih sredstava za uspeh takvih težnji predstavlja držanje građana u stanju konstantne zastrašenosti.
Čest je primer da režim, koja povede pa izgubi neki rat, a igrom slučaja i dalje (ili opet) vrši vlast, od prvobitno ratnohuškačkog (eng. warmonger) postane strahohuškački (eng. fearmonger).
Zastrašivanje sprovodi i vlast koju pretežno čine potpuni nesposobnjakovići i neznalice, ignoranti, kojima je kao mantra protiv straha od ljudi koji stvarno nešto znaju (za razliku od njih), u poprilično plitku svest urezana orvelijanska maksima "Ignorance is strength / U neznanju je moć".
Kako, ali zaista - kako je islednik O'Brajen mogao da zna šta je najveći strah Vinstona Smita, pa da mu u Sobi 101 na glavu okači kavez sa pacovima? Ne, nije mogao da mu čita misli, jer bi tako nešto bilo u dubokoj suprotnosti sa suštinom sistema koji O'Brajen predstavlja. Radi se o samom sistemu, koji obične ljude poput Smita sistematski navodi da se sami odaju o svemu što u sebi kriju, pritom ih ohrabrujući da to što pre i iskrenije učine - tim bolje po njih. Ministarstvo Istine je imalo na raspolaganju tridesetak godina (baš kao što je to slučaj sa današnjom Srbijom) da razvije sistem nadziranja i kontrole građana, koji je pored te svoje osnovne svrhe ispunjavao još jednu: ispiranje mozga pojedincu i njegovo utapanje u masu, besmisleno i beskonačno zaljubljenu u Vođu. Celo jedno društveno uređenje zasnovano na Stokholmskom sindromu.
Najbolje sredstvo za postizanje tog cilja, kroz ljudsku istoriju, bio je i ostao strah.

Charles Bukowski "Poem for nobody"

Hobsijanski strah od smrti, kao glavni pokretač društvenih (i individualnih) tokova, i naročito (podsvesan i užasavajuće snažan) strah od smrti usled gladi, podstiče sva društvena (i ne samo ta) zla ovog sveta. Čovek koji je večito gladan straha od smrti usled gladi, kada se jednom dokopa vlasti, bez ustezanja i izuzetka krene da halapljivo grabi sve više i više, u potpunosti gubeći samokritiku i samokontrolu. Takav vođa će stoprocentno odvesti društvo na stranputicu; istorija ne beleži niti jedan jedini drugačiji ishod takvog stanja.
On na taj način postaje strahoman - ovisnik o svojim i tuđim strahovima.
Takav čovek ima i konstantnu potrebu da sve oko sebe drži u stanju straha od smrti usled gladi, prisiljavajući ih da opstaju na minimumu resursa i ljudskog dostojanstva. Takvim robovima straha je dovoljno sve što im se potom ponudi - od bajatih sendviča u razdrndanim autobusima kojima predizborno špartaju širom naše zemlje ponosne, preko smanjenja penzija za 20% pa povećanja za 2%, dve flaše zejtina i tri sardine, zapošljavanja u "državnoj službi" u vreme licemerne zabrane istog, do trovanja ono malo preostalog razuma besramnim lažima koje se svakodnevno prolivaju iz naših malih... telekrana?
Da, Orvel nije mogao da predvidi brainwashing putem interneta, ali jeste predvideo video nadzor kroz svoje "telekrane" u domu svakog stanovnika Okeanije. Takav nadzor je danas apsolutno nemoguć bez interneta. Dakle, nedostajalo je još samo da imenuje tu mrežu putem koje Veliki Brat vidi sve. Već će se naći neko ko će "samo raditi svoj posao" i revnosno beležiti sve vaše tikove, običaje, navike.
I strahove, naravno.
Prvi korak u pobedi nad tim zlom predstavlja upravo suočavanje sa sopstvenim strahovanjima. Zaista, strah nije bolest, ali zašto jeste izbor kod toliko velikog broja ljudi?
Zato što im je razorena percepcija perspektive, poimanja boljeg i težnje ka istom, shvatanja da je pravo na bolji život apsolutno pravo svakog živog čoveka, baš kao i obaveza da to ne radi na štetu drugih. I baš smo kod ovog poslednjeg najtanji, jer je to najslabija karika na koju udaraju svi Gebelsi i O'brajeni ovog sveta. Dehumanizovani strahom, ljudi postaju bezosećajni i u potpunosti potiskuju osećaj empatije i solidarnosti sa drugima - a upravo taj osećaj predstavlja kohezionu silu koja ljudsko društvo čini različitim od termitnjaka, krda bivola ili oblaka skakavaca.


Prepušteni najdubljim strahovima od gubitka života (sopstvenog i sebi bližnjih) - prečesto u potpunosti neopravdanim, ljudi podležu mentalnim oboljenjima čiju glad ni kilotona bensedina i sličnih narodnih droga ne može da nasiti. Depresija, anksioznost, šizofrenija... sve su to tzv. F-bolesti koje pogađaju milione ljudi širom sveta, a tako je i u Srbiji u sve većoj meri - i to ne "od juče". Statistika Svetske zdravstvene organizacije kaže da 25% ljudske populacije ima neko iskustvo sa mentalnim oboljenjima; kako stoje stvari, u Srbiji ćemo biti srećni ako makar toliko ne bude imalo iskustva sa istim. Šanse za tako nešto su svakoga dana sve slabije.
Pojaviće se već neko, ko će se napraviti nevešt - ili blesav - pa pitati "a zašto je to tako"?
Zato što se bavljenjem simptomima ne leči uzrok. A uzrok je svima isuviše dobro poznat da bi i dalje okretali glavu od njega; pa opet, oni i dalje to čine i ne vide da time samo produžavaju sopstvenu a ne njegovu agoniju.
Ne radi se ovde o tamo nekom istorijski prolaznom i skoro beznačajnom Vučiću (i njemu sličnima, kojih je samo na prvi pogled bezbroj), već o našoj sklonosti da upravo takvima prepuštamo u ruke svoju i sudbinu drugih oko nas. A skloni smo zato što smo, uz pomoć straha, tako na(v)učeni.
To, što ste se preko Velike Partije negde "zaposlili" ili ogrebali sitnu kintu, smazali po koju mrvicu na beskonačnim "mitinzima podrške", ne rešava nijedan i ničiji problem - pa ni vaš. Samo ste ga privremeno odložili u fijoku sa prljavim čarapama i usranim gaćama, ormar sa kosturima i ostale prividne Zaborave, odakle će kad-tad ponovo izleteti i višestruko jače vas udariti u glavu. Da, ne tuđi, već upravo vaši problemi i strahovi.
Zastanite na trenutak svi, i oni "za" i oni "protiv" nekoga ili nečega, pa porazmislite o tome kakav bi vam bio život kada bi ste uspeli da pobedite neke od svojih najvećih strahova. Šta bi sve tada bio drugačije? Eto šanse - ne mora čak ni ovog dana ili časa, već bilo kog i bilo kada - da se suprotstavite svom strahu, prevaziđete ga i zgrabite život.

To počinje jednim malim i kratkim, ali zato neverovatno snažnim - NE.
Ne pristajem.

Građanski krug o strahu:


Monday, 9 October 2017

Internet protiv demokratije


Digitalizacija je razotkrila raskorak između demokratskog ideala i njegove praktične stvarnosti. Samo ono društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno, može se uspešno prilagoditi toj transformaciji.


Postajemo sve zreliji: Prošlo je već četiri godine kako je kroz 26. izdanje poznatog Dudenovog rečnika u nemački jezik zvanično uvrštena engleska reč - shitstorm (šitstorm). Iako se taj izraz još uvek nije primio među onima koji govore španski jezik, njegova upotreba postaje sve popularnija u Španiji baš kao i u ostalim delovima sveta. Šta bi taj shitstorm mogao da znači?
U engleskom jeziku, to je vulgarizam i odnosi se na neprijatnu i haotičnu situaciju, koja je u velikoj meri ili u potpunosti van kontrole. Najsličniji pojam u srpskom jeziku bi bio sranje. U nemačkom, međutim, iako je tuđica (reč pozajmljena iz drugog jezika) ona ima sasvim specifično značenje - odnosi se na iznenadnu provalu ogromne količine negativnih kritika i komentara na društvenim mrežama.
Definicija šitstorma glasi:
Situacija kada jedna grupa ljudi, bez ikakve vidljive potrebe za međusobnom koordinacijom, krene da vređa ili diskvalifikuje nekog drugog korisnika medija, javnu ličnost ili firmu zbog nečega što je taj nesrećnik rekao ili uradio na društvenim mrežama ili nekim drugim medijima. Kovanica je nastala kao antipod čuvenom brejnstormingu (kreativna "oluja ideja u mozgu"), za one koji umesto glavom misle guzicom.
Školski primer je reakcija na intervju španske glumice Paule Ečevarie za jedan internet portal koji se bavi selebriti (pod)kulturom: na nju se sručila lavina uvredljivih tvitova jer se neko našao pametan da je optuži kako se u pomenutom intervjuu ne zalaže dovoljno dobro za feminističku "stvar". Ima i manje glamuroznih primera šitstorminga: nakon što je nemački proizvođač deterdženata Pril pozvao javnost da uzme učešća u kreiranju jednog novog proizvoda te firme, tako što će ljudi na nagradni konkurs slati svoje ideje za slogan, podigla se bura nezadovoljstva učesnika nakon što je kompanija odbacila predlog koji je osvojio najviše glasova - "Bolji je ako ima ukus piletine" - smatrajući ga neozbiljnim. Pod pritiskom javnosti, Pril je lansirao seriju od 111 boca svog deterdženta sa odštampanom slikom razbesnelog čudovišta na njima, i razdelio ih na lutriji organizovanoj na Fejsbuku. Bolje je smejati se nego plakati, zar ne?
Naravno, jedan ovakav primer ne može biti reprezentativan za ceo društveni fenomen... osim kada to upravo jeste tako. Šitstorm predstavlja sve ono što je krenulo po zlu i naopakom prilikom digitalizacije javnosti. Postoje simptomi i širih tendencija, što nas neminovno dovodi do pitanja:


Može li internet uništiti demokratiju?

Postoje i druge manifestacije ovog problema kojima možemo potkrepiti ovu optužbu: dezintermedijacija, lažne vesti, post-faktualizam tj. post-istina (o kojoj će ovde tek biti reči), kriza tradicionalnih medija, sentimentalizacija. Put je sličan onom kod drugih komunikacionih tehnologija, od telegrafa do telefona, koje su takođe isprva bile pozdravljene kao korisna sredstva na strani demokratije koja najavljuju trajniji mir. Poenta leži u našoj težnji da poverujemo kako će lakša komunikacija dovesti do boljeg razumevanja. Stoga je razumljiva činjenica da najveće razočarenje u trenutno stanje stvari postoji među onima koji su najviše nada polagali upravo u debatnu moć novih medija. Džon Kin bez ustezanja govori o "medijskoj dekadenciji": to je surova i negostoljubiva realnost u kojoj su komunikacioni mediji u potpunosti posvećeni promovisanju međusobne netolerancije između različitih mišljenja i stavova, represiji uperenoj protiv javnosti koja treba da kontroliše vlast i uzgajanju slepog prihvatanja stvari "zdravo za gotovo".
Međutim, za one koji nikada nisu smatrali da bi digitalizacija mogla sa sobom da donese i boljitak demokratiji, situacija i nije tako očajna. To je tako, između ostalog, i zato što ne možemo za sve savremene bolesti društva optužiti digitalizaciju. Da li smo bas sasvim sigurni da je Tramp pobedio samo zato što ima nalog na Tviteru, da generacijski jaz razotkriven nakon Bregzita ne bi postojao bez Fejsbuka, ili da su u neka druga i davna vremena demokratije činjenice odnosile prevagu nad emocijama? Čak ni populizam, koji je nesumnjivo jak zbog direktnog odnosa koji harizmatični vođa uspostavlja sa svojim sledbenicima, uopšte ne predstavlja neki novi fenomen. Isto to se može reći i na račun neliberalnih društvenih težnji, neo-autoritarizma i krize nastale oko migranata. Koliko god nam se klimatske promene činile novim i iznenadnim, teško da Snepčet s tim ima neke veze. Dakle, internet nije kriv za sve što se događa demokratskim društvima.
Drugi razlog za oprez predstavlja uvek prisutna napomena da ne treba brkati celinu sa njenim jednim delom, odnosno, digitalizaciju i društvene mreže. Uticaj interneta na demokratiju se ne završava sa načinima vođenja javnih razgovora. Ovde moramo takođe spomenuti i smanjenje troškova saradnje u raznim poslovima, što olakšava stvaranje neke organizacije, priključenje nekom pokretu ili učestvovanje u nekoj javnoj kampanji. To jeste dovelo do porasta učešća ljudi u politici, koliko god to na mahove izgledalo površno, uključujući i grupe koje su ranije imale odbojan stav prema tome (poput mladih ili pripadnika etničkih manjina). Informacije su postale daleko dostupnije, uključujući i podatke koje dobijamo od organa vlasti. Za one koji su politički aktivni, danas je sve mnogo lakše - gde god da se nalaze.



Razumevanje "digitalne razlike"

Možemo reći da transformacija javne sfere prouzrokovana procesom digitalizacije predstavlja razlog za zabrinutost, zbog uticaja na demokratiju koji se ne mogu prenebreći, shodno ključnoj ulozi koju im je javnost dodelila. Đovani Sartori je smatrao da pozivanje na javno mnenje u predstavničkim sistemima služi kao sredstvo popunjavanja vakuuma koji nastaje kada građani biraju svoje predstavnike; putem javnog mnenja suvereni građani nešto poručuju, koristeći ga kao kanal kojim vrše određeni uticaj na izabranu vlast. Liberalna demokratija ne postoji bez javnog mnenja, niti javno mnenje može da postoji bez liberalne demokratije, jer ona stvara uslove neophodne za kreiranje javnog mnenja. Međutim, iako je regulativni ideal javnog mnenja (koga je u velikoj meri formulisao nemački filozof Jirgen Habermas) sugeriše ubedljivost u razmeni argumenata između racionalnih građana, stvarnost je drugačija - jednostavno, tu ne možemo očekivati javni govor koji je prefinjen. Postoji razlog zašto je to stav a ne znanje: za većinu građana, politika predstavlja marginalnu oblast u kojoj oni retko traže informacije koje su im potrebne. Povrh svega, pokazalo se da emocije imaju uticaj na našu percepciju i donošenje odluka u daleko većoj meri nego što se to očekivalo.
U tome leži razlog zašto imamo predstavničku umesto direktne demokratije: javno mnenje vrši uticaj na vlast, ali ne donosi odluke umesto nje. Međutim, jasno je da postoji korelacija između kvaliteta javnog mnenja i kvaliteta demokratije. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer način na koji u javnosti govorimo o zajedničkim problemima utiče na to kako ćemo se prema njima odnositi. Iz ovoga se može zaključiti sledeće: digitalno remećenje je od najvećeg značaja za demokratiju.
Dakle, šta se tu dogodilo? Od čega se sastoji fenomen, koji je Rasel Nojman nazvao "digitalna razlika"? Šta se to promenilo, tako da se sada skoro sve iznova menja?
Za početak, internet i pametni telefoni su svakog pojedinca pretvorili u nekoga ko istovremeno i produkuje i konzumira onlajn sadržaje (postaje potencijalni "prosumer" tj. prozument). Manuel Kastels je to zgodno opisao, da smo od masovne komunikacije skliznuli u masovnu samokomunikaciju: iz vertikalne strukture u horizontalnu ravan. Ili, ukoliko sledimo Nojmanovu metaforu, možemo reći da smo prešli iz strukture zasnovane na pritisku "odozgo" u jednu drugu, u kojoj poruke "izviru" odozdo. Tu postoje brojni načini angažovanja korisnika: pisanjem na društvenim mrežama, pravljenjem blogova, učešćem na digitalnim forumima, komentarisanjem vesti na vebsajtovima tradicionalnih medija, priključenjem nekom od bezbroj projekata nastalih u osvit novih medija (od ultradesničarskog BrajtBarta do Vajsa namenjenog mladima, preko sajtova senzacionalističkih "vesti" poput španskog OK Diario, da ne spominjemo silesiju specijalizovanih sajtova o filmovima, stripovima, insektima, lovu...), deljenjem raznih sadržaja sa drugima preko četova i društvenih mreža...
Nekada je imalo smisla govoriti o dijalogu između tradicionalnih medija i njihovih korisnika; danas smo se upleli u "poliloge" u kojima se konverzacije međusobno ukrštaju i preklapaju, ali takođe mogu teći i paralelno bez ikakvih dodirnih tačaka. Podsetimo se slika salonskih rasprava iz doba Prosvetiteljstva kako bi smo lakše objasnili promene do kojih je došlo u javnoj sferi, što ukazuje na to da smo se možda vratili u neko prošlo vreme u kome je fragmentacija bila dominantna karakteristika. Došlo je do poremećaja u konverzaciji. Međutim, nikada nije postojala samo jedna javna sfera, već mnoštvo njih; Tim Vu je objasnio trenutno stanje disperzije na primeru pojave kablovske televizije, koja je po prvi put stvorila tematske kanale koji su se nadmetali u privlačenju pažnje gledalaca, pritom potencijalno sužavajući opseg sveta koji svi dele. Otprilike u isto vreme, 1971. godine, ekonomista Herbert Sajmon je formulisao ideju koja je danas u potpunosti realizovana - da "bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje". I što je više tako, to će nasilnije i okrutnije biti nadmetanje oko toga ko će prigrabiti tu pažnju, što se da videti u sve većem senzacionalizmu po naslovima čak i kod novina koje slove za ozbiljne.



Naravno, ne treba ni preterivati. Svako ko je iskusio razliku između gledanja filma po programskoj šemi nekog od glavnih TV kanala i gledanju DVD-ja po sopstvenom izboru, zna da nam simultana priroda savremenih medija pruža i jedan emocionalni bonus. To se jasno vidi u parazitskoj prirodi društvenih mreža, čiji korisnici troše silno vreme na komentarisanje nekog incidentnog ili medijskog događaja koji se oflajn desio, van te virtuelne stvarnosti. Žaljenja su vredni oni jadnici koji nisu gledali najnoviju seriju na HBO! Digitalizacija nije samo promenila način na koji se informišemo ili učestvujemo u javnim raspravama, ona je takođe izmenila i način na koji se odnosimo prema stvarnosti. Rodžer Silverstoun je napisao da svi živimo u jednom "medijapolisu", mestu gde se mediji prepliću sa našim načinima poimanja, postojanja i delanja, koji pritom nije zamenio svet stvarnih životnih iskustava. Mark Djuz na to dodaje da mi danas ne živimo sa medijima, već u medijima. U stvari, postali smo zavisni od njih: njihovo simultano prisustvo stvara jedno stanje neizvesnosti koje nas prisiljava da stalno budemo u kontaktu sa digitalnim tokovima. Kako možemo isplivati iz te struje?
Da li smo otišli korak dalje od zatupljenosti Hakslijevog "Vrlog novog sveta"?
Ta mogućnost neposrednog učešća takođe dovodi do iskrivljenog poimanja šta to uopšte znači biti informisan, pošto su danas svi - bez izuzetka - ubeđeni da jesu informisani. Problem je u tome što moramo biti veoma oprezni sa korišćenjem tog "mi" u današnje doba. Demografska struktura zapadnih društava proizvela je, prirodnim putem, jaz između onih koji su umreženi i onih koji nisu. Ili onih koji jesu ali u manjoj meri: razgovarati sa unucima preko Skajpa nije isto što i pratiti ih šta rade na Tviteru. Na poslednjim američkim izborima, na primer, televizija je još uvek bila medijska forma koja je najšire bila korišćena kao sredstvo informisanja (24% za TV, u odnosu na 14% u korist društvenih mreža). Nasuprot tome, glasaču posvećenom samo svom "moralnom plemenu" društvene mreže su postale uobičajeni instrument političkog delovanja, što im dodatno omogućava uspostavljanje direktnog odnosa sa relevantnim političkim liderom. Po Kornelu Sendvosu, taj odnos je počeo da liči na onaj kod obožavalaca (fanova); stvorena je jedna vrsta privrženosti bazirana na identitetu koja obnavlja plebiscitarnu prirodu savremene politike, koja se najjasnije manifestuje u različitim izlivima populizma. Kao posledica toga pojavili su se "politički fanovi", čime je potvrđen jedan novi kvalitet politike - ona je postala vid masovne zabave. Doduše, postoji još jedan način tumačenja ovog fenomena, koji po Hani Arent ističe ideju "javnog veselja" - njega doživljavaju oni koji su posvećeni bilo kom obliku kolektivnog delovanja. Naravno, ove dve realnosti koegzistiraju, s obzirom da digitalizacija ne stvara homogene ishode već mnoštvo posledica. 



Nedostaci digitalizacije


Medijatizacija naših društava podstiče podređenost demokratije zakonu najvećih brojeva. U digitalizovanoj javnoj sferi vodi se rat mišljenja, i oni koji uspeju da nametnu svoje - bez obzira da li definišu patrijarhat, ocenjuju špansku tranziciju u demokratiju, ili pojašnjavaju ekonomsku krizu - stiču politički kapital koji se može prevesti u broj glasova ili uticaj. Percepcija je kruna svega. Shodno tome, negativni uticaji (koje društvene mreže mogu imati na javnu diskusiju) jesu bitni upravo zbog nivoa tih uticaja: ukoliko deset komšija veruje u lažnu vest, to i nije toliko važno; ukoliko deset miliona njih poveruje, onda je to nešto sasvim drugo. U širem smislu, ti efekti su sledeći:
  1. Balkanizacija: težnja za konzumiranjem vesti koje su prethodno oblikovane u skladu sa već postojećim političkim preferencama. Građani tu obitavaju u kognitivnim mehurovima u kojima konzumiraju određene informacije, povezani sa drugim ljudima sa kojima su već uskladili svoja uverenja. Ovakva komunikaciona struktura će kao posledicu imati ojačanu prirodnu težnju pojedinaca za moralnim tribalizmom, ili podsvesnu privrženost sopstvenoj grupi.
  2. Post-faktualizam ili post-istina: tendencija slabljenja moći ubeđivanja činjenica u poređenju sa emocijama i verovanjima, koje tako postaju jači element u determinisanju političkih odluka koje pojedinci donose. Algoritmi koje koriste glavni agregatori vesti, od Gugla do Fejsbuka, osnažuju ovaj efekat davanjem prioriteta našoj izloženosti informacijama koje potiču od medija ili drugih pojedinaca, a koje se poklapaju sa našim afinitetima. Ta konfirmativna pristrasnost, zbog koje se osećamo dobro kada pročitamo nešto sa čime se već slažemo, tada ima najviše efekta.
  3. Lažne vesti ("konspiracionizam"): horizontalna priroda digitalnih komunikacija olakšava cirkulaciju lažnih vesti i teorija zavera, koje se šire (bez ikakvog filtera ili provere) među povezanim pojedincima ili grupama koji dele isti sistem uverenja ili izbornih prioriteta.
  4. Post-cenzura: neregulisano ograničavanje slobode izražavanja do koga dolazi zbog agresije koju ispoljavaju mnogi korisnici društvenih mreža, što potom utiče na spontano gušenje stavova sa kojima se oni ne slažu. Bjung Čun Hal je to nazvao "demokratijom roja". Iako to nije cenzura u najstrožijem smislu reči, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je samo državni organi mogu sprovesti, ovaj manjak civilizovanog ponašanja de fakto ograničava slobodu govora i pretvara društvene mreže u carstvo onih koji su najviše uzbuđeni.
  5. Dezintermedijacija: sunovrat institucija koje su nekada kontrolisale ili filtrirale informacije koje dolaze do građana na horizontalnom nivou masovne komunikacije, od političkih partija do kulinarskih kritičara. Tradicionalni medijatori se povlače pred novim vidovima odnosa između građana i političkih lidera, što se lepo da videti na Trampovom slučaju, ili između građana i sunarodnika (bez obzira da li se radi o vedetama sa Tvitera, blogerima ili komentatorima koji naširoko dele svoje stavove po ad hok platformama). Ovaj nedostatak intermedijacije se takođe uočava u kritikama sačinjenim od reprezentativnih mehanizama i sa njima povezanim pozivima na direktnije učešće putem parlamentarnih ili plebiscitarnih procedura.
  6. Izborna personalizacija: obrnuti ekvivalent "Dnevni Ja" (Daily Me) konceptu, po kome bi Nikolas Negroponte svakom čitaocu omogućio da sam određuje količinu i karakter vesti koje bi dnevno konzumirao, izborni stratezi su koristili velike količine podataka i digitalne komunikacije kako bi personalizovali poruke usmerene ka određenim socijalnim grupama (samohrane majke, nezaposlena razvedena lica, urbani hipsteri). Ovo ističe fragmentaciju društvenog tkanja, koja izgleda postaje zaštitni znak demokratije digitalnog doba.
Treba uvažiti činjenicu, kao što to predlaže Oksfordski institut za internet, da društvene mreže nisu samo izvor informacija već postaju i nova struktura za političko obraćanje. To su tehnologije koje podstiču naše najjače tribalne instinkte, smanjujući diverzitet mišljenja na nivo samo onih koja nam stoje "pred nosem", time olakšavajući "selektivno izlaganje" samo onim vestima i stavovima koji se uklapaju u naše okvire. Sa te tačke gledišta, internet bi mogao da predstavlja pretnju liberalnoj demokratiji kroz svoju sposobnost da promeni javno mnenje po pitanju opšteg zdravlja, oko koga svaki predstavnički režim kreira sopstveni opstanak. Najgora je kombinacija ovog kvarenja sa podrivanjem legitimiteta posredničkih institucija i nepoverenja u same predstavničke mehanizme.




Video nije ubio radio zvezdu

I pored svega do sad izrečenog, bilo bi preuranjeno prepustiti se pesimizmu. Lažne vesti i teorije zavere su oduvek postojale, mnoge od njih su poticale iz anonimnih izvora, kružile su manjom brzinom ali su imale istu težinu. Pored toga, nije jasno ni da li digitalni konzumenti vesti sebe smatraju više izolovanim od tradicionalnih, s obzirom na količinu slučajnih kontakata sa informacijama i stavovima sa kojima se ne slažu, a koje im internet omogućava. Takođe, iako struktura digitalnih komunikacija može osnažiti agresivnu polarizaciju, to se ipak može objasniti i potrebama samih partija da se međusobno diferenciraju u kontekstu konvergencije oko političkog centra. Po pitanju personalizovane propagande, stvari ne treba preuveličavati: kako je to neko napisao u časopisu Ekonomist, svako koga je onlajn proganjao duh mašine za pranje veša koju je već kupio prethodne sedmice, zna da će Velikom Bratu još uvek trebati puno vremena da dođe.

Da li je, onda, demokratija u celini zapala u krizu indukovanu digitalnom revolucijom, ili se to odnosi samo na određene tipove demokratije povezane sa klasičnim modelom javnog mnenja? Drugim rečima, da li javno mnenje podseća na starogrčku Agoru koju smo idealizovali, ili na gradski trg prepun kakofonije i siledžija? Davide Panađa smatra da hiperracionalnost povezana sa Habermasom ima malo veze sa demokratskom stvarnošću koja je po definiciji bučna, emotivna i konfliktna. Možda je digitalizacija samo razotkrila raskorak koji postoji između demokratskog ideala i njegove praktične realnosti, koji je takođe, prirodno, raskorak između idealnog i stvarnog građanina; to je podjednako i onaj vidljivi raskorak između racionalnog promišljanja o javnom dobru i vrste komunikacije među ljudima koja po prirodi stvari uključuje identitete i interesovanja različitih društvenih grupa.
O, kakvog li razočarenja!

Pa ipak, iz svega izrečenog se ne može zaključiti da je liberalna demokratija ugrožena, ili je na putu da bude zamenjena nečim drugim. Pre bi se reklo da će tekuće transformacije zapravo potvrditi njenu vrednost, makar na teorijskom nivou, da trenutno nema boljeg političkog sistema za okršaj sa suparničkim konceptima oko toga šta je dobro, za nadmetanje među emocijama nabijenim identitetima ili sa sve većom dezorganizacijom u vođenju javnih debata. Samo se društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno može uspešno prilagoditi ovim novim pojavama, čak i onda kada je potrebno više vremena da se na njih privikne. Dopustimo sebi, onda, da sledimo primer Prila koji je pronašao način kako da se izvuče iz sopstvenog šitstorma: odgovorimo na njega dozom dobrog humora.




Umesto zaključka:

Može li demokratija preživeti internet?


Tokom poslednjih godina, raspoloživi memorijski kapaciteti i snaga procesora su drastično porasli. Takođe je sve veći i deo naših života koji počiva na internetu. Vlade su počele da koriste tu tehnologiju za nadzor ali i manipulisanje građanima.
Bezbednost je uvek navedena kao razlog za nadzor. Postoje ljudi koji mogu da učine opasne stvari, zbog čega vladine službe moraju da otkriju njihove aktivnosti kako bi ih sprečile. Problem je u šta se to smatra opasnom aktivnošću koju treba sprečiti ili suzbiti, pa se tako sve svodi na njenu definiciju. Kada, na primer, jednom upotrebimo neku tehnologiju za otkrivanje terorista, ta ista tehnologija može kasnije biti (zlo)upotrebljena za progon disidenata ili bilo koje osobe sa osobinama koje vlast želi da suzbije ili iskoreni - bez obzira da li su one rasne, političke, verske ili bilo koje druge. Dakle, to nije - kako smo mislili - bezbednosna tehnologija, već tehnologija moći. Poenta nije u tome kako "dobri ljudi nemaju šta da kriju". Problem je u tome što vlast može da redefiniše ko su dobri a ko loši ljudi, shodno svojim potrebama. Dakle, postaje promenljiva definicija neke informacije koju bi ste vi radije voleli da sakrijete. Tehnologija je u potpunosti neutralna po tom pitanju. U demokratiji, pretpostavka je da se moć vlasti kontroliše jednim sistemom provera i uravnoteženja. Uvođenjem pomenutih tehnologija za nadzor, ravnoteža u kontroli moći se udaljava od javnosti. Ukoliko vlast dođe u posed takvih sredstava, sve je veća verovatnoća da će demokratija skliznuti u diktaturu.
Od skora znamo da postoji i mogućnost manipulacije i propagande putem interneta. S obzirom da se sve više naših aktivnosti obavlja onlajn a internet postaje naš glavni sistem za dobavljanje informacija, moguće je tim putem podmetnuti određene informacije u cilju manipulisanja javnim mnenjem. U biznisu se to radi sve vreme, ali ako vlasti u demokratskim državama krenu da isto rade, to će potkopati same temelje demokratije. Na kraju ćemo završiti u "navođenoj demokratiji" koja je demokratska samo formalno, dok suštinski predstavlja jednu suptilnu formu diktature. U stvari, državna propaganda već manipuliše našim mišljenjem. Vlasti šire ideologiju po kojoj smo na udaru stravične pretnje terorizma. Nazovimo takvu ideologiju "terorizizam". Ono što treba shvatiti je činjenica da je pretnja terorizma daleko manja nego što se prikazuje i ne može služiti kao izgovor za ograničavanje ili čak uskraćivanje osnovnih građanskih prava. Statistički podaci nam govore da se terorizam kotira veoma nisko na listi bitnih uzroka smrti. Veća je verovatnoća da ćete stradati od posledica ispijanja ledene limunade nego od terorističkog napada, pa su stoga proizvođači osvežavajućih napitaka daleko opasniji od bilo koje terorističke organizacije. Naravno, statistički gledano. Ukoliko želimo da sačuvamo svoju slobodu, jednostavno ćemo morati da živimo sa određenim stepenom nesigurnosti. Kada jednom izgubite slobodu, tada više neće biti ni sigurnosti.
Demokratija može da preživi samo ako se suprotstavimo ovoj pretnji. U demokratskim društvima (što takođe važi i za ustavne monarhije), vlada pretpostavka da je narod pravi nosilac suverenosti. Treba se suprotstaviti određenim radnjama koje čine vlade i njihove agencije, ne samo zato što vaš privatni život nije njihova stvar, već zbog toga što njihovi potezi urušavaju vašu slobodu. Ono što vlasti - i ekonomski lobiji koji iza njih stoje - trenutno rade, jeste prikriveno otuđivanje moći iz ruku onih koji su stvarni nosioci suvereniteta. Od građana.
Jedini, i pravi naziv za to je: izdaja.




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...