Saturday, 19 August 2017

Kako je propao rokenrol


Zaista, kako je propao rokenrol?


Tako što je mačorhodnog Đoleta Haubicu zamenila samohodna haubica Aleksandar, sa sveprisutnim pripadajućim kafkijanskim ličnim i kolektivnim metamorfozama koje su to omogućile.
Eto kako.

Friday, 18 August 2017

Fabrizio Brambilla je kriv za sve, neka visi!


Prošle godine pred Božić, švedsko ministarstvo saobraćaja je naredilo gašenje novogodišnje rasvete na ulicama širom te zemlje, kako to ne bi na verskoj osnovi uznemiravalo muslimanske izbeglice sa Bliskog Istoka kojih ima u velikom broju. Ova vest se brzinom svetlosti proširila po internetu i u rekordnom roku je samo na jednom blogu koji je preneo (takoreći trenutno) imala preko četrdeset hiljada reakcija, i to uglavnom iz zemalja Zapadne Evrope i obe Amerike. Reakcije su se kretale od "neverovatno" i "sramota" do otvorenog pozivanja na proterivanje i linč muslimana. I ne samo u Švedskoj.
Naravno, sve uredno propraćeno odgovarajućom fotografijom.



Problem je sledeći: ova "vest" je notorna laž.
Zapravo, radi se o tome da je spomenuto ministarstvo donelo odluku da, shodno švedskom Zakonu o snabdevanju električnom energijom, oni više neće kačiti novogodišnju rasvetu duž saobraćajnica koje su u njihovoj nadležnosti, već će to lokalne samouprave morati da rade same na mestima za koja su nadležne i o svom trošku (umesto da se, kao do sada, priključe npr. na rasvetu duž auto puteva). Ministarstvo saobraćaja dobija novac za održavanje glavnih saobraćajnica i apsolutno nije u redu da se te pare troše na plaćanje struje za novogodišnju rasvetu, što nema nikakve veze sa održavanjem puteva. Švedska je zemlja koja itekako drži do energetske efikasnosti i veoma visokog stepena kontrole trošenja javnih sredstava. Pored toga, oni smatraju da bi usled preopterećenja došlo i do ugrožavanja normalnog rada svetlosne signalizacije, do čega je već dolazilo prethodnih godina.
Muslmanske izbeglice sa ovim nemaju ama baš nikakve veze.
Eto, a nekome je baš zgodno "leglo"...
Umesto da su prvo makar malo pretražili internet, raspitali se oko te "vesti", većina onih koji su je videli krenuli su u sumanuto histerično agresivno dalje prosleđivanje ("šerovanje") uz ostavljanje komentara koji obavezno kao po kalupu idu na svaku od tih viralnih sumanutosti.


"proguglaj pre nego što podeliš" - sa (levo) i bez (desno) provere

Zbog pomenutog ludila, koje je nastalo povodom te "vesti", Švedska fondacija za internet, Metro TV i sajt Viralgranskaren su napravili jedan kratak video-klip, u kome upravo na ovom primeru objašnjavaju kako izgleda svet kada se neka vest prvo proveri (pa makar to bilo i "u trku") a kako kada se histerično i nekritički reaguje, viralno šireći jednu bezočnu laž bez ikakve prethodne provere. Upravo su ovi drugi, tako se ponašajući, umesto božićnih pogasili svetla zdravog razuma i doprineli masovnoj histeriji koja je mogla da ima daleko gore posledice od kačenja idiotskih komentara.
Pomenuta Fondacija je na svom sajtu objavila i Uputstvo (na tridesetak stranica) o tome kako treba na kritički način primati, proveravati i širiti vesti koje se objavljuju na internetu. 


Ova "vest" je klasičan primer takozvanog klikbejta ("clickbeit"), tj. bombastičnog naslova koji uglavnom nema veze sa onim što sledi u daljem tekstu, ali neretko najavljuje čak i potpunu laž. U ovom slučaju se upravo o tome radilo.
Međutim, Šveđani nisu stipse, nisu ni 100% nacija ateista, niti im je stalo da budu "džekovi" koji se razbacuju parama svih građana - za razliku od balkanoida, kojima je takvo ponašanje nepojmljivo. Tamo je jedna ovakva vest izazvala medijski cirkus, koji se potom proširio na celu "Zapadnu hemisferu" i to uglavnom preko nacionalističkih, neonaci, desničarskih i ksenofobnih sajtova, foruma, blogova i medija - od Švedske, preko Grčke pa sve do SAD i Južne Amerike.
A onda bacite oko, svakoga dana, na domaće štampane i elektronske verzije nacifrekventnih medija i ostalih tabloidiotizama. Ovde ćete naći klikbejtove u doslovno svakom mediju, pa čak i u onima koji (ne baš opravdano) slove za "ozbiljne".
Tzv srpski fejsbuk predstavlja posebnu šifru bolesti. Nekritičko šerovanje budalaština, poluistina, izmišljotina, pa čak i zlonamerno plasiranih neistina predstavlja jedan od glavnih manira korisnika te društvene mreže; doduše, ni oni sa tvitera nisu ništa bolji iako se prave "fina gospoda" u odnosu na "fejsbuk seljačine", što se videlo prilikom svake buve koju je Vučićeva PR mašinerija plasirala tokom poslednjih godina kako bi zamajavala javnost i svima bacala prašinu u oči.
Još jedan u moru nebrojenih dokaza ove tvrdnje je današnja histerija oko Fabricija Brambile.


Ova poruka, koja korisnicima masovno pristiže u tzv. inbox poslata (navodno) od strane njihovih FB prijatelja, predstavlja plitak i ne baš dubokomislen mamac sa ciljem da se ona dalje viralno širi deljenjem, na čemu će neko i zaraditi po koji evrić po kliku. Ukoliko se, međutim, ove poruke automatski prosleđuju - umesto da ih zaista šalju ljudi sa kojima ste povezani - onda je upravo ta poruka ono na šta vas njen tekst upozorava: čist hakeraj i burgijanje po vašim privatnim podacima, ukoliko poruku pogledate ili je dalje delite. Ovako se kroz elektronsku poštu odrađuje tzv. phishing, kada neoprezni korisnik klikne na poruku u mejlu i tako omogući pristup svojim podacima. Posebna je nesreća kada se to radi sa službenim nalozima za elektronsku poštu, jer se tako najčešće provaljuje u baze podataka kako napadnute firme tako i njenih poslovnih partnera.
Poput naslova-mamaca ("clickbait"), i ova današnja fejsbuk zajebancija je čist primer "sharebaita", kada vas njen tekst namami da je dalje delite poput nekadašnjih piramidalnih poruka.
A imali smo mi, ovde, godinama unazad i gomilu primera tzv. "votebait" kvaziinformacija i laži, plasiranih preko prorežimskih medija i dobošara sa samo jednim ciljem - da glasate pametno. Doduše, ni tu nismo originalni, ali ko još to danas jeste bilo gde u svetu?



Postoje alati za analizu ponašanja korisnika društvenih mreža, koje ne koriste samo vlasnici fejsbuka, i koji ukazuju na neverovatnu prijemčivost ljudi (širom sveta) na bombastične naslove ili poruke, baš kao i sklonost da ih dalje dele bez ikakve provere njihove autentičnosti i istinitosti.
Niko živ u Srbiji ne zna ko je Fabricio Brambila, ali neverovatan broj ljudi sumanuto dalje prosleđuje ovu ne baš preterano lukavo smišljenu poruku (provučenu kroz priglupi Google translate, što se tiče prevoda na srpski jezik). Čak su naseli i na fotografiju tog Fejsbuk Zla i njegovog Kera iz Pakla, iako niko nema pojma ko je lik na njoj. Niti će imati.
Jednostavno, nemojte svojim fejsbuk prijateljima prosleđivati ovu idiotariju i tako saučestvovati u njenom širenju, a možda i u zaradi njenog autora. Ne budite (ne)voljni bot, najverovatnije nekog klinca koji je smislio kako da zaradi po koji zelembać preko leđa naivnog FB-pučanstva. Ovakve budalaštine se najlakše šire kada ih "dobijete" od nekoga kome "verujete", kao što je to npr. neko od vaših "fejsbuk prijatelja" - šta god to zaista značilo (ako uopšte bilo šta znači).
Cela ova situacija pomalo podseća i na čuvene tekstove izmišljenih saradnika Politike.
Psiholozi i sociolozi kažu da su ljudi skloni verovanju u teorije zavere zbog toga što im one deluju kao lakše rešenje nekih problematičnih situacija, u odnosu na proveru izvora i spoznaju činjeničnog stanja stvari, pa makar to bilo i "na brzinu" - jer je čak i to bolje od odsustva bilo kakve kritike.
Ili, nedajbože pu! pu! pu! - samokritike.
A tu smo, definitivno, svetski prvaci. Fabricio je za nas malji deca, što se sa priložene slike da uočiti.

Cicino ćoše


Petak.
Vreme je za Politikin Zabavnik, kako je glasila nekada čuvena izreka.
Da li se sećate, takođe nekada, obavezne rubrike "Cicin kutak" koja je sledila odmah iza stripa u sredini? Naravno, ideja nije originalno naša, već je bila preuzeta iz sličnih stranih zabavnih magazina za decu & neodrasle (u kojima su "paper dolls" decenijama unazad bile obavezna zabava), što važi i za neke od prvih strip-junaka koji su se pojavili u "Cicinom kutku". Inače, samu Cicu je osmislila beogradska ilustratorka Vladana Likar Smiljanić. Papirnu lutku isečete sa te stranice i zalepite na karton, što važi i za njenu garderobu, pa se onda igrate presvlačeći je. Bilo je tu svega i svakoga za seckanje i oblačenje: Cica, Sara Kej, Štrumpfovi, Denis i Margareta, Popaj i Oliva, Hogar i Helga, Lu i Delta, Snupi... pa čak i Lepa Brena i Paja (bez Jareta).
A onda je Doba nevinosti nepovratno prošlo, jedna Cica je porasla, osamostalila se i blondirala, skinula kokardu i promenila stajling, postala guvernerka. Ne, to uopšte nije neka druga priča. Naprotiv.
Umesto Cice, svima nama (zajedno sa Zabavnikom) preostao je samo kutak.
Ćošak za ponavljače istorijskih gluposti.
Korner za budale.
I neke nove, apsolutno drugačije lutke u odnosu na one koje su se prvi put pojavile 1968. u Zabavniku.


Petak.
Po jednoj drugoj, takođe poznatoj ali ne toliko čuvenoj izreci, danas je dan za metak.
Problem je u tome što postavljenjem jednog od pomenutih, novih i drugačijih lutaka na mesto ministra odbrane Srbistana, ta verzija "petkovske" izreke dobija potpuno drugačiji smisao.
Najgore je što u tom novom "kutku" ima presvlačenja do besvesti, a da pritom najmanje ima promene garderobe. Od odevnih artikala, danas tu preovlađuju mišljenje, stav, svlak i biografija. Listom crni.
Deca su rasla i osamostaljivala se, menjali su se i papirni modeli u kutku za presvlačenje istih, sve dok na kraju lutke nisu potpuno proterane a umesto njih su zajahale lujke.
I kako da ih onda Bob ne nacrta upravo takvima kakvi su? Ali, kako?!
Bob Živković je odavno prestao da bude (samo) ilustrator za decu.

Petak.
Vreme je...
2000. godine je 6. oktobar pao baš u petak. Pa kud baš taj Petak Šesti nikako da dočekamo, od svih petkova koji nas zadesiše u poslednjih sedamnaest godina? Ili to ipak ima neke veze sa onim ćoškom iz koga nikako da izađemo zato što nismo spremni za Kutak za istorijski trenutak? Izgleda da su nam još uvek draže razne lutke&lujke i njihove krpice od papira, nego da se dozovemo pameti i već jednom odrastemo.
A decu i nedorasle je vazdan lako bilo prevariti.

Thursday, 10 August 2017

Kleptokratija


Bila neka '98 - taman kao sleglo se malo od onih ratova - i pričam nešto sa ćaletom. Počeo on nešto o politici, ali više onako za sebe kaže: "Ma, nema ništa od ovog ovde, propali smo svi (misleći na ove državice) kao muda kroz pocepane gaće. Vidiš, ovi odmah uspostavili kriminal kao državu. A ti znaju samo za golu silu. I koja raja će sad da se bije sa bitangama? Biće još dugo belaja ovde."
Bio je u pravu pokojni ćale.



Na Transparency International listi top 10 svetskih kleptokrata, posebno obratiti pažnju na #5, jer od njega i njegove bande svo današnje zlo potiče. Još uvek ovde vladaju: on - čak i mrtav, oni - nikad življi.


Monday, 7 August 2017

Otisak Vulinove nedelje


Prethodnu sedmicu slobodno možemo odsadpanadaljeiubuduće zvati Vulinova Nedelja. Taj je uspeo da pet dana zaredom rafalno odvali po besmislicu dana, čime je prevazišao i svog gazdu identičnih inicijala ali i zaslužio nagradu za Otisak nedelje. 
Shodno warmongerskom tonu koji Drugospodin Ministar praktikuje duže vreme (bolje reći od onog dana kada se po prvi put za njega čulo u javnosti), zaslužio je da ga počastimo odgovarajućim plakatom koji najbolje opisuje šta se to tačno krčka u toj glavi pod sačem ofarbanim u levičarsko maskirno crno.


Šta li je tek smislio za ovu nedelju...
Možda maskirne Always uloške kao obavezni deo borbene opreme vojnih obveznica, "plavomaskirne" Always Ultra sa krilcima za one u RV i PVO? Da nije SMB mejkap i lak za nokte? Kamuflažne naočari za sunce (letnji i zimski model)? Ili... Ne vredi, ne možete se zajebavati, koliko general-razvodnik Vulin misli da je svaka budalaština koju odvali - smrtno ozbiljna. Dokazano bezbroj puta u praksi.
I zato, Ostav! bre Vuline. Nije prvi zavoj za tebe, daleko je to ozbiljnija stvar nego što misliš da misliš.

Friday, 4 August 2017

Just Doubt It


U Torinu, 3. januara 1889. godine, Fridrih Niče je na ulici doživeo mentalni kolaps. Nakon što je, zbog toga, izazvao teško remećenje javnog reda i mira, morala su da intervenišu dvojica policajaca ne bi li ga nekako smirili. Ostaće nepoznanica šta se tu zapravo dogodilo, ali često ponavljana priča, koja je počela da kruži ubrzo nakon njegove smrti, kaže da je Niče na trgu Karla Alberta video nekog čoveka koji besomučno šiba konja upregnutog u kola, pritrčao i rukama zagrlio oko vrata životinju ne bi li je zaštitio, i zatim se iznenada stropoštao na zemlju...



U narednih nakoliko dana nakon tog događaja, Niče je pisao i slao brojne kratke poruke - tzv. "vancete" (pisma Ludila) - na adrese svojih prijatelja, uključujući Kozimu Vagner (suprugu kompozitora Riharda) i Jakoba Burkharta. Većinu tih pisama je potpisao kao "Dionizije", mada je u nekima na kraju stajalo "Onaj Raspeti". Svom nekadašnjem kolegi Burkhartu je napisao sledeće: "Stavio sam verige Kajafi. Takođe, prošle godine su me nemački lekari razapeli svojim beskonačnim iznurujućim metodama. (Kajzer) Vilhelm, Bizmark i silesija antisemita su abolirani." Pored toga, zapovedio je nemačkom caru da ode u Rim da bi ga tamo streljali, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.
Prva dijagnoza Ničeovog mentalnog oboljenja je bila označena kao tercijarni sifilis, u skladu sa medicinskom paradigmom koja je u to doba bila preovlađujuća. Iako većina komentatora smatra da njegova bolest nije bila povezana sa njegovom filozofijom, francuski filozof Žorž Bataj daje jedan mračni nagoveštaj ("To nas dovodi do saznanja - bez ikakve druge mogućnosti - da će i Onaj Reinkarnisani takođe morati da poludi" [1]) dok Rene Žirar u post-mortem psihoanalizi ukazuje na Ničeov gorljivi rivalitet prema Rihardu Vagneru. 
Niče je napisao: "Svi superiorni ljudi, neodoljivo uvučeni u odbacivanje jarma bilo kakve moralnosti i uspostavljanje novih normi - ukoliko već nisu bili ludi - zapravo nisu imali drugi izbor osim da se pretvaraju, ili da zaista polude." ("Zora: Razmišljanja o moralnim predrasudama", 1881. str.14) [2]



Dijagnoza sifilisa je tokom vremena osporena i u prvi plan je dijagnozu "manično-depresivnog oboljenja sa periodičnim psihozama praćena vaskularnim demencijama" izbacila Eva Cibulska [3] neposredno pre nego što je Ričard Šajn objavio rezultate svog istraživanja Ničeove bolesti. [4] Takođe, dr Leonard Saks ukazuje na spori rast retro-orbitalnog meningioma sa desne strane, što bi moglo da objasni Ničeovu demenciju. [5] Ort i Trimbl smatraju da se radilo o frontotemporalnoj demenciji [6], dok neki drugi istraživači predlažu naslednu sklonost ka moždanom udaru (CADASIL) [7] kao objašnjenje. Trovanje živom, kao način lečenja sifilisa koji je u Ničeovo vreme bio aktuelan, takođe je spomenuto kao jedan od uzroka njegove demencije.
Tokom 1898. i 1899. Niče je imao najmanje dva moždana udara. To ga je delimično paralizovalo, pa nije mogao da govori i hoda. Do 1899. on je verovatno već patio od kliničke hemipareze/hemiplegije - slabosti ili potpune paralize - leve strane tela. Nakon upale pluća, sredinom avgusta 1900. godine, doživeo je još jedan moždani udar tokom noći 24/25 avgusta. Preminuo je u podne, 25. avgusta 1900. godine. Njegova sestra Elizabeta Niče, sahranila gaje kraj njihovog oca, na crkvenom groblju u mestu Reken na Licnu. Njegov lični sekretar i prijatelj, Peter Gast, održao je tom prilikom govor koji je završio rečima: "Neka je sveto tvoje ime svim budućim generacijama!"


Bez obzira da li je ovaj snimak zaista autentičan ili ne, on svakako predstavlja izuzetan prikaz Ničeovih "poslednjih dana" u Vajmaru tokom leta 1899. godine. Niče je umro od posledica upale pluća, 25. avgusta 1900. - jedanaest godina nakon mentalnog kolapsa na ulicama Torina.



***
Tokom svoje Prve Petoljetke vlasti Velike Partije (2012-2017), Aleksandar Vučić je citirao silesiju filozofa, pisaca, političara, naučnika... i niti jedan jedini put Fridriha Ničea. Ako dobro poznajemo lik i delo ovog filozofa, i isto to Aleksandra Prvog, onda je jasno i zašto je to tako. Pa nije valjda lud da ga citira?!
Ehm...

Reči Žorža Bataja i Ničea danas, čak i parafrazirane, deluju neodoljivo poznato:
Bez ikakve druge mogućnosti, i Onaj Reinkarnisani Radikal će takođe morati da poludi od tolike količine übermensch mesijanstva i još više samoobmanjujućih laži koje naokolo prosipa bez ijednog ivera koji je nakon Ničeove dekonstrukcije preostao iz jarma moralnosti i veze sa stvarnim svetom. Jer, On je početak i kraj, Kalki po meri Srbistana, uništenje koje će izroditi jedan novi i vrli svet.

E, ovo poslednje je poznato sa jedne druge strane.
One, koja nikako ne valja.

Thursday, 3 August 2017

Skoči, nemoj da si sisa


Glineni ministar vojni, bez sopstvene vojne knjižice, rešio je da uvede obavezno rodnoravnopravno služenje civilnoodbrambenozaštitnog roka za svu mušku & žensku srpčad, bez izuzetka. Svi polaznici obuke dobiće nove knjižice, koje će biti štampane u Zavoduza izradu novčanica, a njemu će pripasti svečana, ona sa rednim brojem AV0000002 i u crnoj boji zastave Pokreta nacionalsocijalista.
Naravno, zna se za koga je rezervisan redni broj AV0000001. I tačka.
U tu svrhu, AV Drugi je samoinicijativno krenuo već sada na kurs padobranstva, kako bi mogao da lično učestvuje u spektakularnom performansu koji je predviđen za novogodišnji doček ruskih MiG-ova. Tada će, naime, Vulin izvesti po prvi put u istoriji akrobatski skok iz MiG-a u brišućem letu pri punoj borbenoj brzini, pravo na jabuku najvišeg jarbola na Balkanu a i šire. Tom prilikom koristiće padobransku opremu koja je po prvi put u istoriji 100% domaće izrade, baš kao i alpinistička oprema koju će (takođe) imati sa sobom kako bi mogao tačno u ponoć 31. decembra da siđe sa vrha jarbola pravo pred noge AV Prvog, tj. onog sa knjižicom AV0000001, i tom prilikom mu svečano uz novogodišnju čestitku lično uruči ključeve šest MiG-ova. Privesci za ključeve su, inače, unikati ručne izrade od neprobojne keramike, i na njima će biti likovi Staljina, Todora Živkova, Čaušeskua, Envera Hodže, Pol Pota i Slobodana Miloševića. Onaj sedmi privezak, sa likom Če Gevare i posvetom (uz koga ne idu ključevi jer neće biti sedmog MiG-a), dobija lično Vulin za uspomenu & dugo sećanje na ovaj srećni trenutak.


Druže Vuline, skoči. Nemoj da si sisa.
Posle tvog skoka više niko neće smeti da kaže "Hop!" ili da je nešto teško ili nemoguće, u vojsci se bre zna red. Barem se tako priča, da je nekad bilo...



p.s.
U maloprodaju će tada biti puštene i specijalne naočari za lakše posmatranje ovog spektakla, model Ray Charles - iste one za pomračenje Sunca iz 2000. godine. Ostalo je mnogo na zalihama još onomad, što da se baci...

Monday, 31 July 2017

Erih From o Modernim vremenima


From o Orvelovoj "1984" (1961)

Orvelova "1984" predstavlja izraz raspoloženja, ali i upozorenje.

Raspoloženje koje odražava je ono nadomak očaja zbog budućnosti ljudskog roda, a upozorenje je u tome da će - ukoliko ne dođe do promene istorijskog kursa - ljudi širom sveta izgubiti svoje najvažnije ljudske osobine i postati automati bez duše, a da toga neće biti svesni.


Osećaj beznađa zbog budućnosti čovečanstva je u jasnom kontrastu u odnosu na jednu od najfundamentalnijih karakteristika Zapadne misli: vera u ljudski napredak i čovečiji kapacitet da stvori svet pravde i mira. Ta nada ima svoje korene podjednako u rimskoj i grčkoj misli, baš kao i Mesijanski koncept starozavetnih proroka. Starozavetna filozofija pretpostavlja da čovek kroz istoriju raste i razvija se i na kraju dostiže svoj potpuni potencijal. Takođe, smatra i da on nadograđuje svoje moći razuma i ljubavi u potpunosti, što mu omogućava da dokuči Svet, postane jedno sa drugim ljudima i prirodom, a da pritom sačuva sopstvenu individualnost i integritet. Univerzalni mir i pravda predstavlju ciljeve čoveka i proroci su verovali da će, i pored brojnih grešaka i grehova, doći "poslednji dani", simbolično prikazani u liku Mesije.
Proročki koncept je istorijski, stanje savršenstva koje čovek mora da realizuje u okvirima vremena koje mu je dato. Hrišćanstvo je taj koncept transformisalo u jedan transistorijski, potpuno duhovni oblik, a da pritom ipak nije odustalo od ideje o povezanosti između moralnih normi i politike. Hrišćanski filozofi kasnog Srednjeg veka naglašavaju da iako "Carstvo Nebesko" ne leži u okvirima istorijskog vremena, društveni poredak mora imati adekvatan odgovor kojim će ostvariti duhovne principe hrišćanstva. Hrišćanske sekte pre i nakon Reformacije isticale su te zahteve na urgentniji, aktivniji i revolucionarniji način. Nakon sloma srednjevekovnog sveta, ljudski osećaj snage i nade u ne samo individualno već i društveno savršenstvo, prikupio je novu snagu i krenuo nekim novim putevima.
Jedan od najvažnijih je nova forma pisanja koja se razvila tokom Renesanse, prvi opis onoga što je predstavljala Morova "Utopija" (bukvalno značenje je "nedođija"); bilo je to ime koje je potom uopšteno primenjivano na sva slična dela. Tomas Mor u "Utopiji" kombinuje prodornu kritku tadašnjeg društva, njegovu neracionalnost i nepravdu, sa predstavom društva koje je, iako nesavršeno, uspelo da reši većinu ljudskih problema koji su njegovim savremenicima izgledali nerešivi. Ono što karakteriše Morovu "Utopiju", i sve ostale, je to da one ne govore u opštim frazama i principima, već stvaraju zamislivu sliku punu konkretnih detalja o jednom društvu koje komunicira sa najdubljim težnjama čoveka. Nasuprot proročkim idejama, ta savršena društva neće doći u "zadnje vreme", jer ona već postoje - ona su daleko od nas, samo geografski ali ne i vremenski.


Nakon Morove "Utopije" usledile su druga dva dela, "Grad Sunca" italijanskog fratra T. Kampanele i "Hristijanopolis" nemačkog humaniste J. V. Andree (njegovo delo je najmodernije od tri spomenuta). U ovoj utopijskoj trilogiji svakako da postoje razlike u pogledima i originalnosti, ali sve to je minorno u poređenju sa onim što im je zajedničko. Od tada, utopijska dela su pisana narednih nekoliko stotina godina, sve do početka dvadesetog veka. Poslednje i najuticajnije utopijsko delo je "Pogled unazad" Edvarda Belamija, objavljeno 1988. godine. Pored "Čiča Tomine kolibe" i "Ben Hura", to je bila nesumnjivo najpopularnija knjiga na početku veka, štampana u milionskom tiražu u SAD, prevedena na preko dvadeset jezika. Belamijeva utopija je postala deo velike američke tradicije izražene u delima Vitmana, Toroa i Emersona. Radi se o američkoj verziji ideja koje su u to vreme pronašle svoj najsnažniji oblik u socijalističkim pokretima širom Evrope.
Ta nada u čovekovo individualno i društveno savršenstvo, koje je u antropološkim i filozofskim pojmovima bilo jasno izraženo u pisanjima prosvetiteljskih filozofa osamnaestog veka i socijalističkih mislilaca devetnaestog, ostala je nepromenjena sve do perioda nakon završetka Prvog svetskog rata. Taj rat, u kome su milioni izgubili živote zarad teritorijalnih ambicija evropskih sila, lukavo upakovanih u iluziju borbe za mir i demokratiju, predstavljao je početak onog razvoja koji je imao nameru da za relativno kratko vreme razori zapadnu tradiciju nade dugu dve hiljade godina i preokrene je u stanje očaja. A moralna "kvrgavost" Prvog svetskog rata je bila samo početak. Usledili su drugi događaji: izdaja socijalisitičkih nadanja od strane Staljinovog reakcionarnog državnog kapitalizma; teška ekonomska kriza krajem dvadesetih; pobeda varvarizma u jednom od najstarijih centara kulture na svetu - u Nemačkoj; ludilo staljinističkog terora tokom tridesetih; Drugi svetski rat, u kome su sve sukobljene zemlje izgubile neke od podrazumevanih moralnih normi koje su postojale čak i tokom Prvog svetskog rata; beskrajno uništavanje civilnog stanovništva, koje je Hitler započeo a nastavljeno još kompletnijim razaranjem gradova poput Hamburga, Drezdena ili Tokija, i konačno atomskim bombama bačenim na Japan. Od tog vremena, ljudski rod je suočen sa još većom pretnjom - uništenje naše civilizacije, pa i kompletnog ljudskog roda, upotrebom termonuklearnog naoružanja koje danas postoji i koje se i dalje razvija zastrašujućim ritmom.


Međutim, većina ljudi nije svesna te pretnje i sopstvenog beznađa. Neki veruju da je rat nemoguć upravo zbog tolike destruktivnosti savremenog naoružanja; drugi tvrde da čak i ako šezdeset ili sedamdeset miliona Amerikanaca strada u prvih par dana nuklearnog rata, nema razloga za neverovanje u to da će se život nastaviti nakon prevazilaženja prvobitnog šoka. Upravo je u tome značaj Orvelove knjige, jer je ona istakla novi duh beznađa koji prožima naše doba i pre nego što je on postao manifestan i obuzeo svest ljudi.
Orvel nije usamljen u tom nastojanju. Još dva pisca, ruski Zamjatin u svojoj knjizi "Mi" i britanski Haksli u "Vrlom novom svetu", oslikavaju duh sadašnjice i upozorenja za budućnost, na način vrlo sličan Orvelovom. Ta nova trilogija dela, koja možemo nazvati "negativnim utopijama", objavljenih sredinom dvadesetog veka, predstavlja kontrapunkt trilogiji pozitivnih utopija koje smo već spomenuli, napisanih u šesnaestom i sedamnaestom veku. Ovde treba dodati i "Gvozdenu petu" Džeka Londona, predskazanje fašizma u Americi, koja je prva među modernim negativnim utopijama. Negativne utopije oslikavaju duh nemoći i beznađa modernog čoveka baš kao što su rane utopije oslikavale duh samouverenosti i nade ljudi nakon Srednjeg veka. Ne postoji veći paradoks u istoriji od te promene; čovek, na početku industrijskog doba, u vreme kada nije posedovao sredstva da stvori svet u kome svako nađe svoje mesto za stolom, u svetu u kome je bilo ekonomskih razloga za postojanje ropstva, ratova i izrabljivanja, u kome je čovek samo naslućivao mogućnosti nove nauke i njene primene u tehnici i proizvodnji - u takvom svetu, na početku modernog razvoja, čovek je bio pun nade. Četiri veka kasnije, kada su sve te nade postale ostvarive, kada je moguće proizvesti dovoljno za svakoga, kada je rat postao nepotreban zato što tehnološki napredak može da pruži bilo kojoj zemlji više bogatstava nego bilo koje teritorijalno osvajanje, kada je svet sve više postaje jedinstven kao što je to pre četiri veka bila Evropa, u trenutku kada je čovek na pragu da ostvari svoja nadanja - on počinje da ih gubi. To je suštinska tačka sve tri negativne utopije, ne samo opis budućnosti ka kojoj se svi krećemo, već takođe i pojašnjenje ovog istorijskog paradoksa.


Tri negativne utopije se međusobno razlikuju u detaljima i onome što ističu u prvi plan. Zamjatinov "Mi", napisan dvadesetih, ima više zajedničkih crta sa "1984" nego sa Hakslijevim "Vrlim novim svetom". "Mi" i "1984" oslikavaju jedno potpuno birokratizovano društvo, u kome je čovek samo broj i gubi svaki osećaj individualnosti. Do toga se stiglo mešavinom beskrajnog terora (kod Zamjatina koriste operaciju mozga, kako bi čoveka izmenili čak i fizički) u kombinaciji sa ideološkim i psihološkim manipulacijama. U Hakslijevom delu glavno sredstvo za pretvaranje čoveka u robota predstavlja primena hipnotišuće masovne sugestije (hipnopedija), koja omogućava izostanak terora. Može se reći da Zamjatin i Orvel opisuju diktaturu poput Staljinove i nacističke, dok Haksli opisuje razvoj Zapadnog industrijalizovanog sveta koji omogućava nastavak postojećeg trenda bez nekih suštinskih promena.
Bez obzira na sve razlike, postoji jedno osnovno pitanje koje je zajedničko za sve tri negativne utopije. Ono je filozofsko, antropološko i psihološko, a možda i religijsko. Ono glasi: Da li je moguće izmeniti ljudsku prirodu u toj meri da čovek zaboravi na svoju potrebu za slobodom, dostojanstvom, integritetom, ljubavi - što će reći, da li čovek može zaboraviti da je čovek? I da li ljudska priroda ima takvu dinamičnost koja će reagovati na kršenje tih osnovnih ljudskih potreba, tako što će pokušati da promeni nehumano društvo u humano? Valja napomenuti da ova tri autora ne zauzimaju jednostavnu poziciju psihološkog relativizma koji je danas tako čest kod mnogih izučavalaca društvenih nauka; oni ne započinju pretpostavkom da ljudska priroda ne postoji, da ne postoje neki kvaliteti koji su od suštinskog značaja za čoveka, da se čovek rađa samo kao prazan list papira po kome neko društvo piše sopstveni tekst. Oni smatraju da čovek ima snažnu potrebu za ljubavi, pravdom, istinom, solidarnošću - i po tome se oni veoma razlikuju od relativista. U stvari, oni ističu snagu i jačinu tih ljudskih potreba tako što opisuju sva sredstva koaj su neophodna da se one unište. U Zamjatinovom romanu je neophodna operacija na mozgu slična lobotomiji kako bi se otarasili potreba svojstvenih ljudskoj prirodi. Kod Hakslija su neophodni veštačka biološka selekcija i droge, a kod Orvela je to potpunoi neograničena upotreba torture i ispiranja mozga. Nikoga od njih ne možemo optužiti da tvrdi kako je lako uništiti čovečnost u čoveku. Sva trojica dolaze do istog zaključka: da to jeste moguće, i to upotrebom sredstava i tehnika za koje danas svi znamo.
Uprkos mnogim sličnostima sa Zamjatinovom knjigom, Orvelova "1984" daje sopstveni originalan doprinos tom pitanju. Kako se može izmeniti ljudska priroda? Hajde da sada popričamo o nekim specifično "orvelijanskim" konceptima.


Orvelov doprinos koji je veoma relevantan za ovu, 1961. godinu, ali i narednih pet do petnaest, predstavlja veza koju je on stvorio između diktatorskog društva u "1984" i nuklearnog rata. Prvi nuklearni sukobi su se pojavlili već tokom četrdesetih; atomski rat širih razmera je izbio desetak godina kasnije, kada su stotine bombi bačene na industrijske centre u Evropskom delu Rusije, Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Nakon tog rata, vlade svih zemalja su bile ubeđene da bi njegov nastavak mogao da vodi ka nestanku organizovanog društva, a shodno tome i njihove moći. Zbog toga se prestalo sa bacanjem bombi, a tri postojeće velike blokovske sile su "samo nastavile da prave atomske bombe i skladište ih, čekajući pogodnu priliku za koju su svi verovali da će im se pre ili kasnije ukazati". Glavni cilj vladajuće partije je i dalje ostao kako "pobiti nekoliko stotina miliona ljudi za par sekundi bez prethodnog upozorenja". Orvel je pisao "1984" pre otkrića termonuklearnog oružja, i treba napomenuti da je pomenuti cilj u stvarnosti već bio dostignut tokom pedesetih godina. Atomske bombe bačene na japanske gradove izgledaju male i neefikasne u poređenju sa masovnim ubistvom koje je moguće postići termonuklearnim oružjem koje ima kapacitet da zbriše 90 do 100 procenata stanovništva neke zemlje za samo par minuta.
Važnost Orvelovog koncepta rata ogleda se u brojnim pronicljivim zapažanjima.
Na prvom mestu, on ukazuje na ekonomski značaj neprekidne proizvodnje naoružanja, bez koje ekonomski sistem ne bi mogao da funkcioniše. Dalje, on daje impresivan prikaz smera u kome se jedno društvo kreće kada se konstantno priprema za rat, u stalnom je strahu od neprijateljskog napada, i koje se sprema da iznađe način na koji će u potpunosti uništiti svog neprijatelja. Ovaj Orvelov prikaz je od velikog značaja jer nudi ilustrativan argument nasuprot popularnoj ideji da slobodu i demokratiju možemo sačuvati nastavljajući trku u naoružanju uz pomoć koje ćemo uspostaviti "ravnotežu straha". Ta "umirujuća" slika ne uzima u obzir činjenicu da će povećani tehnički "napredak" (u kome se na svakih 5 godina pojavi neko u potpunosti novo oružje, što će vrlo brzo omogućiti razvoj bombi od 100 ili 1000 megatona umesto ovih od 10), primorati celo ljudsko društvo da se preseli pod zemlju, ali i da će destruktivna snaga termonuklearnih bombi uvek ostati jača od pećinskih dubina, da će vojska preuzeti vlast (ako ne de jure onda će sigurno de facto), da će strah i mržnja prema mogućem agresoru razoriti osnovne stubove demokratskog i humanističkog društva. Drugim rečima, nastavak trke u naoružanju, čak i da ne vodi ka izbijanju termonuklearnog rata, mogao bi da nas odvede u uništenje onih vrednosti našeg društva zbog kojih ga možemo zvati "demokratskim", "slobodnim" ili "u duhu američke tradicije". Orvel nam praktično demonstrira svu iluzornost pretpostavke da demokratija može postojati u svetu koji se sprema za nukearni rat, i on to radi na jedan nadasve imaginativan i sjajan način.


Orvelov opis prirode istine je još jedan bitan aspekt "1984", koji spolja predstavlja sliku Staljinovog odnosa prema istini, i to naročito tokom tridesetih godina XX veka. Međutim, svako ko u Orvelovom opisu vidi samo još jedno razotkrivanje prirode Staljinizma - previđa jedan suštinski element njegove analize. On, u stvari, sve vreme priča o razvoju koji je aktuelan i u Zapadnim industrijskim zemljama, ali samo nešto sporijim ritmom u odnosu na ono što se dešava u Rusiji i Kini. Osnovno pitanje kojim se Orvel bavi glasi: da li uopšte postoji "istina". "Stvarnost", kako vladajuća Partija tvrdi, "nije spoljašnja. Stvarnost postoji u ljudskom umu i nigde drugde... i sve što Partija smatra istinom - predstavlja istinu." Ako je to tako, onda Partija kontroliše istinu tako što kontroliše ljudske umove. U dramatičnom razgovoru između predstavnika Partije i poraženog pobunjenika, razgovoru koji je dostojan analogije sa onim između Inkvizitora i Isusa kod Dostojevskog, objašnjeni su osnovni principi na kojima funkcioniše Partija. Međutim, nasuprot Inkvizitoru, čelnici Partije se uopšte ne pretvaraju da njihov sistem ima za cilj da učini čoveka srećnijim, jer ljudi su krhka i kukavička stvorenja nespremna za slobodu i nesposobna da se suoče sa istinom. Vođe su svesne činjenice da oni imaju samo jedan cilj, a to je moć. Za njih "moć nije sredstvo, moć je cilj. A moć znači sposobnost nanošenja beskrajnog bola i patnje drugom biću." (Erih From: "Beg od Slobode", 1941) Ili, "moć je sposobnost pretvaranja čoveka u stvar, moć da pretvoriš živo biće u leš." (Simon Vajl) Moć, stoga, po njima kreira stvarnost, kreira istinu. Na poziciju koju Orvel u svojoj knjizi dodeljuje pripadnicima elite moći, može se gledati kao na ekstremni oblik filozofskog idealizma, ali bliže suštini leži sposobnost razumevanja da je koncept istine i stvarnosti koji postoji u "1984" zapravo ekstremni oblik pragmatizma u kome istina postaje potčinjena Partiji. Američki pisac Alan Herington, u svom delu "Život u Kristalnoj Palati" (1959), daje suptilnu i prodornu sliku života u jednoj velikoj američkoj korporaciji; on je tu iskovao sjajan opis savremenog koncepta istine: "mobilna istina". Ako ja radim u velikoj korporaciji koja tvrdi da je njen proizvod bolji od konkurentskih, pitanje 'da li je ova tvrdnja opravdana ili ne' u smislu dokučive stvarnosti postaje irelevantno. Bitno je da, dokle god radim u toj određenoj korporaciji, ta tvrdnja predstavlja "moju" istinu i ja odbijam da preispitujem da li se tu radi o objektivno važećoj istini. U stvari, ako promenim firmu i pređem u korporaciju koja je do sada bila "moja" konkurencija, prihvatiću novu istinu da je njen proizvod najbolji, a subjektivno rečeno ta nova istina će biti podjednako istinita kao i ona stara. Jedan od najvećih karakterističnih i destruktivnih aspekata razvoja našeg društva je da čovek sve više postaje instrument koji u sve većoj meri transformiše realnost u nešto što je povezano sa njegovim interesovanjima i funkcijama. Istinu potvrđuje konsenzus miliona; uz slogan "kako milioni mogu da pogreše" dodato je "i kako pojedinac u manjini može biti u pravu". Orvel sasvim jasno pokazuje da u sistemu, u kome je ukinut koncept istine kao objektivnog suda stvarnosti, svako ko predstavlja pojedinca u manjini mora biti uveren da je lud.


Opisujući način razmišljanja koji je dominantan u "1984", Orvel je smislio kovanicu koja je već postala deo savremenog rečnika: dvomisao. "Dvomisao je moć simultanog držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu, i prihvatanja oba... Taj proces mora biti svestan, inače neće biti realizovan sa dovoljnom preciznošću. Ali on takođe mora biti podsvesan, inače će sa sobom doneti osećaj obmane a sa njim i krivicu." Precizno rečeno, upravo taj podsvesni aspekt dvomisli će zavesti mnoge čitaoce "1984" da metodu dvomisli koriste Rusi i Kinezi, iako je to dovoljno strano i njima samima. Međutim, nekoliko primera pokazuju da je to samo iluzija. Mi na Zapadu pričamo o "slobodnom svetu", u koji ubrajamo ne samo sisteme poput onih u SAD i Engleskoj, koji su zasnovani na slobodnim izborima i slobodi govora, već i južnoameričke diktature (ili smo to radili dok su postojale); takođe, tu ubrajamo i razne tipove diktatura poput Frankove i Salazarove, kao i one u Južnoj Africi, Pakistanu i Abisiniji. Kada pričamo o slobodnom svetu, mi zapravo mislimo na sve države koje su protiv Rusije i Kine a ne na (kako bi se dalo iz terminologije zaključiti) države u kojima vlada politička sloboda. Još jedan savremeni primer držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu istovremeno, i njihovog prihvatanja, može se naći u našim raspravama oko naoružavanja. Trošimo značajan deo naših prihoda i energije na izgradnju termonuklearnog naoružanja, ali zatvaramo umove pred činjenicom da bi tim oružjem mogli da sa lica Zemlje zbrišemo trećinu ili polovinu ili većinu naše i neprijateljske populacije. Neki idu još dalje, pa tako Herman Kan, jedan od najuticajnijih pisaca na temu nuklearne strategije danas, tvrdi: "Drugim rečima, rat je užasan, o tome nema sumnje, ali takav je i mir i ispravno je uz današnje kalkulacije uporediti užas rata i užas mira, pa videti šta je i u kojoj meri gore."
Kan pretpostavlja da bi u termonuklearnom ratu moglo da strada šezdeset miliona Amerikanaca, pa ipak smatra da bi se čak i u tom slučaju "država dosta brzo i efikasno oporavila" i da tragedija termonuklearnog rata ne bi mogla da spreči "normalan i srećan život većine preživelih i njihovih potomaka".
Takvo gledište nam kaže:
a) treba se spremati za rat kako bi se očuvao mir
b) čak i da izbije rat, Rusi nam pobiju trećinu stanovništva kao i mi njima (i više, ako je to moguće), ljudi će živeti srećno i posle toga
c) ne samo rat već je i mir užasan, neophodno je sprovesti istraživanje koliko je rat užasniji od mira
One koji prihvataju ovakav način razmišljanja nazivaju "trezvenjacima", oni koji sumnjaju da bi dva ili šezdeset miliona mrtvih ostavilo Ameriku u suštini netaknutom nisu "trezveni", a oni koji ukazuju na političke i moralne posledice takvog razaranja bivaju nazvani "nerealnima".
Iako ovo nije ritam pogodan za vođenje dužih diskusija na temu razoružanja, ponuđeni primeri su dati kako bi nam ukazali na poentu od suštinskog značaja za razumevanje Orvelove knjige, odnosno da je "dvomisao" već tu, među nama, a ne nešto što će pripadati budućnosti, i da već postoji u diktaturama.


Postoji još jedna bitna stavka u Orvelovim diskusijama koja je tesno povezana sa "dvomisli" - ukoliko je manipulacija umom uspešna, čovek više neće govoritu suprotno od onoga što misli, već će misliti suprotno od onoga što je istinito. Tako, na primer, ako se neko u potpunosti odrekao svoje nezavisnosti i integriteta pa sebe smatra za stvar koja je u vlasništvu države, partije ili korporacije - onda je "dva i dva jednako pet" ili "ropstvo je sloboda", a on se oseća slobodnim jer vieš ne postoji svest o neslaganju između istine i laži. Ovo je naročito primenjivo u ideologijama. Poput Inkvizitora koji su mučili svoje zatvorenike i pritom verovali kako delaju u ime Hrišćanske ljubavi, tako i Partija "odbija i proglašava ozloglašenim svaki od principa za koje se socijalistički pokret isprva zalagao, i ona bira da uradi tako upravo u ime socijalizma". Njegova suština je izokrenuta u njegovu suprotnost, ali ljudi i dalje veruju da ideologija kaže ono što misli. U tom smislu, Orvel se evidentno poziva na falsifikovanje socijalizma od strane ruskog komunizma, ali moramo dodati da je i Zapad podjedanko odgovoran zbog sličnog falsifikata. Mi svoje društvo prikazujemo da je zasnovano na principima slobodne inicijative, individualizma i idealizma, a u stvarnosti su to u najvećem delu samo fraze. Naše društvo je upravljački centralizovano, u suštini birokratsko, motivisano materijalizmom koji je samo malo ublažen nekim duhovnim ili verskim pogledima. U vezi s tim, evo još jednog primera "dvomisli": retki su autori koji se, dok diskutuju o nuklearnoj strategiji, spotaknu o činjenicu da je ubiti, sa hrišćanske tačke gledišta, zlo ili veće zlo nego biti ubijen. Čitalac će pronaći i mnoge druge karakteristike našeg današnjeg Zapadnog društva u Orvelovim opisima u "1984", pod uslovom da ume u dovoljnoj meri da nadvlada sopstvene "dvomisli".
Orvelova priča zaista deluje veoma depresivno, posebno ako čitalac uvidi da je i sam Orvel istakao da to nije samo slika neprijatelja već prikaz celokupnog ljudskog roda na kraju dvadesetog veka. Na to možete reagovati na jedan od dva načina: ili ćete još više izgubiti nadu i pomiriti se sa sudbinom, ili ćete smatrati da još uvek ima vremena da se jasnije i hrabrije tome suprotstavite.

Orvel je princip telekrana pozajmio od Čaplina

Sve tri pomenute negativne utopije nam ukazuju da je moguće kompletno dehumanizovati čoveka, pa opet život još uvek ide dalje. Možete posumnjati u tačnost ove pretpostavke, jer ako je moguće uništiti u čoveku samu suštinu njegove ljudskosti to bi onda moglo značiti i da je na taj način moguće uništiti budućnost čitavog ljudskog roda. Takvim ljudima bi zaista nedostajala humanost, životnost, oni bi jedni druge uništavali ili umirali zbog čiste dosade ili anksioznosti. Ukoliko će svet "1984" postati dominantan oblik života na ovoj planeti, onda će to biti svet ludaka, koji upravo zbog toga neće biti moguć za život (Orvel upozorava na to vrlo suptilno ukazujući na ludački sjaj u očima Partijskih lidera).
Siguran sam da ni Orvel ni Haksli niti Zamjatin ne insistiraju na tome da je taj ludački svet neminovan. Naprotiv, sasvim je jasna njihova namera da nas upozore u kom će se pravcu stvari kretati, ukoliko ne uspemo u obnovi duha humanizma i dostojanstva koji leže u samim korenima Zapadne kulture. Orvel, baš kao i druga dva pisca, jednostavno ukazuje da novi vid upravljačkog industrijalizma, u kojem čovek pravi mašine koje se ponašaju poput ljudi i stvara ljude koji se ponašaju kao mašine, doprinosi eri dehumanizacije i potpune otuđenosti, gde se ljudi pretvaraju u stvari i postaju samo dodatak procesa proizvodnje i potrošnje. Sva trojica pisaca ukazuju na to da ta opasnost ne postoji samo u ruskoj ili kineskoj verziji komunizma, već da to predstavlja opasnost svojstvenu modernom načinu proizvodnje i organizacije, i da je ona relativno nezavisna od raznoraznih ideologija.
Orvel (i ostali pisci negativnih utopija) nije prorok katastrofe. On želi da nas upozori i probudi. On i dalje gaji nadu, ali (za razliku od autora utopijskih dela iz ranijih doba razvoja Zapadnjačkog društva) to je nada očaja. Ta se nada može ostvariti samo ako prepoznamo, kako nas "1984" uči, opasnost sa kojom se čovečanstvo danas suočava, opasnost od društva robota koji su izgubili svaku trunku individualnosti, ljubavi, kritičke misli - robota koji svega toga uopšte neće biti svesni zbog "dvomisli". Knjige poput Orvelove "1984" predstavljaju snažno upozorenje, i najgore bi bilo da je čitalac olako tumači kao samo još jedan opis staljinističkog varvarizma i na potpuno glup način ne primeti da se to odnosi i na nas.

- Ovaj esej Eriha Froma iz 1961. dodat je kao Pogovor izdanju "1984" iz 2009. godine, objavljenom povodom šezdesetogodišnjice prvog izdanja te knjige.


&

From u Hakslijevom "Povratku u Vrli Novi Svet" (1958)


Moderna tehnologija vodi u koncentraciju političke i ekonomske moći i u nastanak društva koje kontrolišu (u totalitarnim državama nemilosrdno, u demokratijama ljubazno i neupadljivo) veliki biznis i velika vlada. Ali društva su sastavljena od pojedinaca i dobra su samo ako pomažu pojedincima da ostvare svoje potencijale i žive srećan i kreativan život. Kako je na pojedince uticao najnoviji tehnološki napredak? Odgovor na to pitanje dao nam je filozof-psihijatar dr Erih From:



Naše savremeno zapadno društvo, uprkos svom materijalnom, intelektualnom i političkom napretku, sve manje pogoduje mentalnom zdravlju i sve više potkopava čovekovu unutrašnju sigurnost, sreću, razumnost i sposobnost za ljubav; ono ga postepeno pretvara u robota koji svoju ljudsku propast plaća sve težom duševnom bolešću, te očajem skrivenim ispod mahnitog nagona za radom i takozvanim zadovoljstvima.


Naša "sve teža duševna obolelost" može doći do izraza u neurotskim simptomima. Ti simptomi su upadljivi i krajnje žalosni. Ali, "budimo svesni", kaže dr From, "definicije mentalne higijene kao prevencije simptoma. Simptomi kao takvi nisu naši neprijatelji već naši prijatelji; tamo gde postoji simptom postoji i konflikt, a konflikt uvek ukazuje na to da se životne snage koje teže celovitosti i sreći još uvek bore." Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti nalaze se među onima koji izgledaju najnormalnije. "Mnogi od njih su normalni zato što su tako dobro prilagođeni našem modusu egzistencije, zato što je njihov ljudski glas zanemeo tako rano u njihovim životima, da se oni čak i ne bore, ne pate i ne razvijaju simptome poput neurotičara."


Oni su normalni, da tako kažemo, ne u apsolutnom smislu te reči; oni su normalni samo u odnosu na duboko nenormalno društvo. Njihova savršena prilagođenost nenormalnom društvu mera je njihove mentalne obolelosti. Ti milioni nenormalno normalnih ljudi, koji bezbrižno žive u društvu u kojem bi, da su celovita ljudska bića, morali da budu neprilagođeni, još uvek gaje "iluziju individualnosti", ali su zapravo u velikoj meri deindividualizovani. Njihov konformizam se razvija u nešto što liči na uniformnost. Ali, "uniformnost i sloboda se isključuju. Uniformnost i mentalno zdravlje takođe su nespojivi. Čovek nije stvoren da bude robot, a ako postane robot - osnova njegovog mentalnog zdravlja je uništena."


Tokom evolucije priroda se dobro namučila kako bi se postarala da svaka osoba bude drugačija od svih ostalih ljudi. Mi rzmnožavamo našu vrstu tako što gene oca dovodimo u kontakt sa genima majke. Ti nasledni faktori mogu da se spajaju u skoro neograničenom broju kombinacija. Fizički i mentalno, svako je jedinstven. Svaka kultura koja, zbog efikasnosti ili u ime neke političke ili religijske dogme, pokušava da standardizuje ljudske osobe - vređa čovekovu biološku prirodu.

- Oldos Haksli "Povratak u Vrli Novi Svet -  deo III: Preterana organizacija"


Sve gore izrečeno itekako je moguće napraviti u jednom društvu koje svoju snagu i moć crpi iz neznanja, smatrajući to i blagoslovom. Odatle je samo korak do slobode u ropstvu, dva do mira u ratu, tri do trenutka kada žudnja za moći postaje nova religija Partije a sama Moć njen Bog. Nakon toga više nema svrhe bilo šta dalje brojati, jer se nepovratno upada u živo blato "statičnog plesa" palanačke smrti iz koga samo ne-rad oslobađa.
Dovoljno je pogledati na šta liči obrazovni sistem u Srbistanu već godinama unazad, pa pretrnuti u strahu od (izvesne) automatonske budućnosti sveopšteg Neznanja.

Saturday, 29 July 2017

Car Boris & Krlo Akrobata


BORIS TADIĆ: Ne vidim sebe kao novog lidera opozicije. Nije realistično ovog trenutka da pristupam nekim ujedinjavanjima koja su van svake funkcionalnosti.
(Kurir, 06.05.2014)

NA DUGOM ŠTAPU: Tadić bi na čelo opozicije, demokrate ni da čuju. Lider SDS Boris Tadić bi da bude nosilac izborne liste i kandidat za premijera ujedinjene opozicije, što smanjuje šanse za dogovor.
(Blic, 19.01.2016)

TADIĆ: Opozicija blizu dogovora i za Beograd i za parlament.
(N1, 26.07.2017)

Tadić, opozicija... u istoj rečenici?
Ima ovde i ozbiljnih ljudi, a ne samo budala koje se na to pale. Potpuno je nejasno ko i iz kojih pobuda plaća oglasni prostor koji mediji posvećuju ovom liku. Osim, ako... Tadić niti ima stranku (kao i gomila sličnih njemu) niti je opozicija i najbolje bi bilo da se konačno učlani kod Koštunice, gde god to bilo i šta god značilo.


Boris Tadić je spodoba na koju normalan čovek ne troši ni trunku vremena i energije. On je offspring onog dela zla koje nije uspelo da se uvuče pod Miloševićeve skute, pa je tokom devedesetih sralo da je "opozicija" i dočekalo svojih pet minuta nakon Petog oktobra da sjebe i ono malo nade kako bi ovde stvari mogle da budu drugačije. Sa Tadićem i njemu sličnim kriptonacionalističkim skotovima - nikad.
Toma Nikolić nije rušio stranku koju je osnovao, zašto bi pa to uradio Tadić?
Potpuno je svejedno da li bi takav neko bio na čelu ili dupetu takve opozicije, koja bi da opet proda podmetačinu "samo da ga oborimo pa onde ćemo da idimo šta dalje..." - kao što je to uradio rahmetli DOS sam sebi nakon Petog oktobra. Zahvaljujući takvom "opozicionom" ponašanju kada su došli na vlast, i poganom kurvanju sa Dačićevom bandom, danas imamo kradikalsku hordu koja je uzjahala celo društvo i nema nameru da se odatle skine redovnim putem. Stoka jedna naprednjačka, neće da puste Borisa Ludog da opet malo on... A on njih jeste. Zaista nije lepo s njihove strane, tako da mu uzvrate; čak, ne bi ni mnogo naprednjaka najebalo, da se kojim slučajem Car Boris od Sarajevske Mazutare vrati na tron - pa ionako im pola članstva čine oni koji su u njegovo vreme bili članovi DS. Dobro, bili su oni pre njega i u DSS, JUL, SPS... ali nećemo sada da se bavimo prošlošću i revanšizmom, treba gledati u budućnost i umeće mogućeg povratka međ' Borisove unapređene demokrate. Jbg, stručnjaci su to, dokazani, ne treba ih olako odbacivati, baš kao ni Borisa od Prosute Sikter-Kafe.
Forenzičari bi garantovano mogli lako da dokažu da li je ta prolivena kafa bila Frankova ili Santos-Batina. To bi debelo moglo da pojasni mnoge stvari koje se dešavaju na domaćoj poitičkoj estradi.

Ima još:

NEBOJŠA KRSTIĆ, marketinški stručnjak: Samoljublje ih je ubilo. Ceo model delovanja opozicije svodi se na samoljublje, na veru da ih glasači izuzetno vole, ali greškom ne glasaju za njih.
(Informer, 28.07.2017)


Narod kaže "Zlato ide na zlato, a rđa na rđu" i "Nije zlato sve što sja".
Hajde u neku paru da će "marketinški stručnjak za kolonoskopiju in vivo" opet raditi za Tadića? Živi bili pa videli, ili po narodski "💩 se na 💩 lepi".
Bilo i biće.

Friday, 28 July 2017

Guča mikrokozma


U stručnim krugovima vlada mišljenje da je srbijansko društvo kriptopatrijarhalno, sa povremenim erupcijama neskrivenih težnji da se to i de legis ustroji. Tako nešto jeste karakteristično za društva koja imaju problem sa sopstvenim identitetom; u njima su jake mitomanijakalne kolektivističke kohezione sile čiji se glavni efekat ogleda u suzbijanju individualizma i depersonalizaciji, kako pojedinca tako i nepodobnih manjinskih grupa (koje i same prečesto na taj pritisak odgovaraju sopstvenim koagulacionim potezima, čiji je konačni ishod neki mikrokolektivizam).
Nepoštovanje privatnosti lica je jedno od glavnih sredstava za postizanje tog cilja, i nije (naravno) karakteristično samo za naše društvo, već ga ima svuda po svetu - od najzatucanijih do najrazvijenijih društava, i to bez neke preterano velike razlike u samoj suštini i izvedbi tih "radova".
No, kako smo bili kurate sreće da se rodimo i još kuratije pameti da živimo u "Ostajteovde" prokletinji srbistanskoj, ne vredi baviti se drugima sve dok se ne pozabavimo sobom, a to je u ovim krajevima jedan od verovatno najtežih i najzaludnijih poslova.
Ponekad, čak i opasan po život.
A kako se mi to bavimo sobom, da se videti i po našem odnosu prema tzv. intimnim odajama, mestu na koje i car ide peške, klonjarama, kenjarama, toaletima, WC-ima i ko zna kako ih sve još zovemo širom naše zemlje ponosne. Donje slike nisu originalno srbistanske - narafski - ali u potpunosti oslikavaju naš odnos prema kolektivizmu i individualizmu u našem (i to ne od juče) podivljalom društvu.

Kolektivizam i individualizam, na srbistanski način:

glasačke kutije i rodna ravnopravnost

Ako nemate pametnija posla, probajte da zamislite izborni dan i glasačku kakofoniju na mestu sa slike. Samo nek' je kolektivistički ravnopravno, molićufino.

personalna autonomija i pravo na lični izbor

Uđeš, staneš kraj popišanka levo, pustiš goluba da odjekne u praznom toaletu, otkopčaš šlic, ispustiš dušu, zakopčaš šlic, hrakneš šlajmaru, ne opereš ruke, izađeš. Samo nek' je personalno, molićufino.
U Srbistanu je glavna fora da, kada uđeš u skoro praznu kafanu (toalet, čitaonicu, autobus), kreneš pravo prema stolu za kojim već neko sedi. Ukoliko se kojim slučajem poznajete, tim gore po njega. Najgore je što se ponašanje na poslu, u školi, kod kuće, u politici i svemu ostalom, ne razlikuje od odnosa prema kafani.
Ili toaletu.

"NO EXIT" ili Guča mikrokozma - pitanje je sad.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...