Thursday, 27 April 2017

Apologetika zla


Nemačka privreda je nakon Prvog svetskog rata bila u mukama. Za razliku od podjednako teške ekonomske depresije koja je u to vreme vladala u SAD, ova u Nemačkoj je pretila da u potpunosti razori ekonomiju. Nemci su bili razočarani i slomljenog duha nakon pustošenja koje je izazvao Veliki rat. Hitler je bio skrhan onim u šta se njegova domovina pretvorila nakon rata pa je odlučio da osnuje i predvodi partiju koja će povratiti nekadašnju slavu Nemačke. Njegova socijalistička partija je veoma brzo uspela da ovlada nemačkom političkom arenom obećavajući narodu prosperitet.
Od 1938. pa do 1945. godine, Hitler i njegova socijalistička partija (danas poznata kao Nacistička) su ponovo izgradili Nemačku. U tu svrhu su koristili imperijalizam, koji je podrazumevao okupaciju drugih naroda i eksploataciju njihovih resursa. Na taj način, Hitler je obnovio nemačku infrastrukturu, uključujući i izgradnju Autobana (državnog auto-puta), jednog od najvećih na svetu. Takođe, on je ulagao ogromne svote novca u razvoj tehnologije nadajući se njenom napretku. Sve ovo je doprinelo poboljšanju kvaliteta života, patriotizam Nemaca je obnovljen u rekordno kratkom roku a za sve to je bila zaslužna velika Hitlerova ljubav prema svom narodu.



Presipanje iz šupljeg u prazno
Obnova jedne nacije uopšte nije lak posao. To je kao kada pokušavate da od slame napravite zlato, pa presipate iz šupljeg u prazno. Ubistvo nadvojvode Ferdinanda je uvuklo Nemačku u rat što je za posledicu imalo vrtoglavu propast njene ekonomije. Nakon ratnog poraza, stvari su bile dodatno pogoršane time što je nemačka Vlada bila primorana da plaća ratne reparacije državama koej su bile razorene ratom. Nemački narod su mučili nezaposlenost, siromaštvo i očaj.
Međutim, na tragu tih događanja, pojavio se jedan agilan i harizmatičan mladić koji se obratio nemačkom narodu. Držao im je govore o njihovoj veličini i ponudio nadu da bi oni ponovo mogli da je povrate. Pozvao ih je da se nadaju kako će Nemačka ponovo napredovati i govorio kako je u to apsolutno ubeđen. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, kada je Hitler javno poslao ove svoje poruke, narod ga je veoma pažljivo slušao. Već krajem tridesetih godina, Nemačka je bila na putu da postane svetska supersila a njen narod je bio ubeđen kako se na vidiku ne može nazreti kraj njihovom prosperitetu.
Najkraće rečeno, bila su to dobra vremena za nemački narod.
U stvari - za njegov veći deo.

A zato su ti tako velike oči...
Hitler je bio vizionar, video je put kojim Nemačka treba da ide kako bi dominirala celim svetom. Nameravao je da narode ujedini pod vlašću Nacističke partije, pa je video put kojim će i to ostvariti. Naravno, svaki veliki poduhvat zahteva neizbežne žrtve, a bilo je mnogo onih koji su (na svoju nesreću) stajali na sred puta za ostvarenje Hitlerove vizije budućnosti. Da bi uspostavio stabilnost, morao je da upotrebi vojnu silu i neke sumnjive taktike za postizanje željenog uspeha.
Za Hitlera se priča da je bio veoma inteligentan čovek, okružen podjednako inteligentnim saradnicima. Zajedno sa njima, Hitler je pokrenu kampanju da razgali srca Nemaca i sve ih ujedini zarad ostvarenja zajedničkog cilja. Bila je to veoma uspešna kampanja usled koje je nemački nacionalizam dostigao svoj istorijski vrhunac tokom rata. Međutim, na kraju su Saveznici ipak ispali prejak protivnik za Rajh, pa se 1945. godine kraj rata Nemačka ponovo dočekala razorena i u ruševinama, a Hitler je time osramoćen na kraju izvršio samoubistvo.


napredni spartanac iz Požege

Razbijena staklena cipelica
Autor teksta želi jasno da naglasi kako ne podržava predstavu Hitlera kao nekakvog "heroja", niti podržava Hitlera i nacizam.
Sve što ste do ovog mesta u tekstu pročitali, naziva se apologetika.
Taj pojam je poznat svakome ko se zanima za vođenje debata ili ga interesuju istorijske knjige. Jednostavno rečeno, apologetika je kao da na diznijevski način oslikavate bajke braće Grim, a jedna od najčešćih upotreba apologetike je po pitanju religije. Postoji bezbroj apologetskih knjiga i novinskih članaka u kojima se iznalazi opravdanje za zverstva poput Španske inkvizicije, Krstaške ratove (hrišćanske i muslimanske, podjednako), spaljivanja veštica, u popriličnoj meri i za mračno doba Srednjeg veka u celosti. Postoje čak i branitelji navodnih dela raznih božanstava koja navode u svojim raznoraznim verskim doktrinama, ali na kraju se njihova argumentacija nekako uvek svede na "Jednostavno, ne razumeš ti to. Moraš o tome da porazmisliš na sledeći način..."
Ono što posebno zapanjuje je činjenica da apologete selektivno koriste komadiće činjenica da bi potkrepili svoj "slučaj". Ono što je gore napisano o tome kako je Hitler obnovio nemačku ekonomiju i povratio blagostanje nemačkom narodu, jeste tačno - ali odnosi se samo na jedan deo te priče. Kada sagledamo sve činjenice, onda vidimo da je Hitler doneo privremeni boljitak samo nekim nemačkim građanima, dok je sveukupno zapravo bio despot i tiranin koji je u svoju zaveru uvukao nemački narod da počini genocid. On je bio propast za čovečanstvo i ne postoji nikakva apologetika (odbranaštvo, izgovor ili opravdanje) za njegove postupke, baš kao ni za one koji su ga sledili. Procenjeno je da je oko šest miliona ljudi bilo hladnokrvno pogubljeno po naredbi Adolfa Hitlera - a to je mrlja koju je nemoguće isprati ili izbrisati.

Ko plaća - njegova muzika
Kristofer Hičens je jednom rekao:
"Mnoge religije nam se danas udvorički obraćaju sa zlobnim osmehom na licu i raširenih ruku, poput nekog ljigavog pijačnog trgovca. Nude nam utehu, solidarnost i boljitak, međusobno se nadmećući kao da su na berzi ili pijaci. Međutim, naše je pravo da se prisetimo sa koliko su se varvarizma ponašali njihovi predstavnici kada su bili moćni i ljudima nudili ponude koje se nikako ne odbijaju."
Hičens briljira u ovoj izjavi. Takve apologete su uljudni i nasmejani prevaranti koji dolaze iz sveta religija. Oni veoma naporno rade na tome da ljude ubede kako su istoričari i sekularna društva zapeli da ukaljaju dobar imidž religija kojima su se priklonili. Oni od nas očekuju da, kada pogledamo sve te užase počinjene u ime njihovih religija, obavezno pomislimo "Pa to možda i nije tako loše, kao što su me naveli da pomislim", iako je u stvarnosti zapravo često mnogo gore.



Baš kao što još uvek postoje određene grupe koje i dalje od Hitlera prave idola, tako postoje i oni koji veruju da su krstaši bili heroji koji su samo pretvarali božju volju u delo. Postoje i oni koji veruju da je Inkvizicija jednostavno samo oslobađala svet od jeretičke pošasti. Ima onih koji još uvek veruju u veštičarenje i moć pročišćenja vatrom. Postoje, tako, i oni koji veruju da je Holokaust bio blagosloven i inspirisan od strane njihovog boga.
Treba podozrevati od ljudi koji veruju u tako nešto, i protiv takvih treba javno govoriti. Ne postoji nikakva količina dobra kojom se može opravdati tolika količina počinjenih užasavajućih zločina. Oni koji danas žive nisu odgovorni za postupke onih u prošlosti, ali ako neko smišlja izgovore i to pokuša da opravda, onda taj obeščašćuje i sramoti nevine žrtve ali i umanjuje težinu nekih od najužasnijih zločina u istoriji čovečanstva.
Konačno, verske apologete se ni po čemu ne razlikuju od onih koji poriču Holokaust, niti su od njih bolji, zato što je svaka poluistina podjednako bezvredna kao i svaka bezočna laž.

Casper Rigsby: Two sides to every coin (Atheist Republic, 19.12.2013)

Postoje, tako, i celi narodi koji uvek traže izgovor ili opravdanje za sve što sami sebi prirede.
Pitam se, pitam se, znamo li neki od tih... naroda?
Tu, u našem sokaku.


Wednesday, 26 April 2017

AV kroz Galaksiju


Povodom predstojeće iznaugurancije Predsednika Republike Vlade Napredne Srbije (PRVNS), debotoksirana direktorka Službenog glasnika izdala je str.pov. naređenje štampariji pomenute institucije da neizostavno em odmah pristupi štampanju jubilarnog izdanja treće knjige čuvenog serijala Daglasa Adamsa.

Pa što bre baš treća, pitate se?
Zato što se ove godine poklapaju tri jubileja:

  1. pre 35 godina pojavilo se prvo izdanje knjige "Life, the universe and everything" (1982)
  2. nakon 35 godina Mali Alek vraća knjigu Nadi Ajkuli, ali ne onu Adamsovu (teško štivo za taj uzrast, plus tada još uvek nije znao engleski jezik u dovoljnoj meri da prodaje kobasice u gvožđari kod onog indusa, plusplus ajkule i delfini se nešto baš i ne podnose)
  3. po prvi put u istoriji, od postanka sveta & udara dinosaurocidne komete, vilajet Serbski dobija dva različita pakovanja jednog istog... Vučića.
I zato...


... je 55,08% odgovor na sva vaša pitanja i nedoumice - ma kakav bre 42 i ostale iznutrice&iznukučine!
Elemdaklem, dobismo AV (autostoperski vodič) kroz Galaksiju za pale s Marsa (a i šire), deo treći:

Život, vaseljena i SNSve ostalo

Ne paničite, Pink je uz vas.
Za čitanje ove knjige nije neophodan peškir oko glave, dovoljan je crni povez preko očiju.

Monday, 24 April 2017

iz + u †


Srbija je zemlja nenormalno zdravih ljudi.
Ne slažete se? Pa kako onda, osim ako se radi o neprirodno zdravom i vitalnom pučanstvu, objašnjavate činjenicu da ovde još uvek ima živih ljudi i pored sledećeg:
- Medicinskoj sestri načelnica preti otkazom sa posla jer podržava nepodobnog političara, pravdaju time da je "matora, pa ima slabiji učinak na radnom mestu". Ista načelnica prijavila sudu građanina koji je psovao Vođu jer su mu u hitnoj službi maltretirali bolesnog člana porodice.
- Pacijenti u bolnici umiru ne od bolesti zbog koje su hospitalizovani već od posledica direktnog pada iz kreveta na glavu, koji niko u noćnoj smeni nije primetio.
- "Transfer" nepokretnih pacijenata sa odeljenja na kome leže do rentgen-službe i nazad moraju da organizuju članovi porodice jer na tom odeljenju nema ko da ih odvede i vrati, a "oni kršni momci u belom nisu sa našeg odeljenja, oni su iz druge službe".
- Bolnice više liče na filmske setove za snimanje holivudskih treš-horora, nego na zdravstvene ustanove u koje ljudi dolaze ne svojom voljom već zbog muke; ustanove, u kojima plaćaju zdravstvene radnike da im pomognu onoliko koliko to savremena medicina omogućava - a ne banda koja je trenutno na vlasti.
- Politički manje podoban lekar pacijentkinju sprema za hiruršku intervenciju, vađenje tumora materice; politički podoban načelnik odeljenja dođe i naredi da je isprate kući jer on "nema operacionu salu za zajebancije svaki čas". Na opasku sestre da je to bezveze i da je pacijentkinji potrebna 0 Rh- krvna grupa, načelnik odgovara "neka joj da njena partija". Za nagradu, taj po odlasku u penziju drma lokalnom samoupravom. Pacijentkinja je danas živa i još uvek opoziciono funkcionalna, iako su je jedva povratili iz anestezije.
- Ženi koja ima metastaze na butnoj kosti i nadlaktici šest meseci leče "upalu nerva", bez ijednog načinjenog rentgenskog snimka. Lekarka nema kad, jer je "rasprodata" u predizbornoj kampanji (po sopstvenoj izjavi).
- Pacijentu dali infuziju pogrešne krvne grupe.
- U hitnoj, umesto glukoze dali slani fiziološki rastvor da obore pritisak.
- Pacijentu "amputirali" pogrešan testis, umesto onog zahvaćenog kancerom.
- Lekar na porođajima ubija ili sakati majke i bebe, brani se da mu smeštaju politički progon po nacionalnoj osnovi.
- Drugi lekar na porođaju izvuče dete iz majke ali ne vidi tumor koji je veći od novorođenčeta, zbog čega majka uskoro premine. Lekar dobije kaznu godinu dana nošenja nanogvice, pa posle po starom - i dalje izvlači.
- Ginekologa mrzi da porađa žene standardnom procedurom, da ne prlja ruke, jer mu je milija ona "vodoinstalaterska" - dajte vakuum ako boga znate! Gomila novorođene dece sa deformisanim lobanjama ili polomljenim ključnim kostima, nadlakticama, rebrima. I tako godinama.
- Hirurg članu porodice nakon lakše intervencije postavlja akademsko pitanje: "Ti radiš u Muzeju? A jel' znaš šta su izmislili Feničani? Pare." Na verbalni šamar odgovara sa: "A, ne, nisam na to mislio..." Ne, uopšte.
- Starijoj ženi (u devetoj deceniji života), koja živi na selu, pozli. Rodbina zove Hitnu, prvo pitanje glasi "A koliko ima godina?" Sledi telefonsko natezanje koje traje duže od sat vremena. Na kraju, sanitet dolazi, a pacijentkinja u njemu premine na raskrsnici udaljenoj pedesetak metara od bolnice.
- Ministra zdravlja zovu "Smrt". Drugi ministar se nije lečio u domaćim bolnicama, već u inostranstvu. Treći se u vreme ministrovanja najviše drao "Njet! Njet!" i bavio nabavkom kompjutera iz mrske mu fašističke Amerike. Četvrti ministar zdravlja je bio mrtvozornik.
- Do uvođenja kompjutera na šalter službama, administrativne poslove radile po dve sestre; od uvođenja - po četiri.
- Novi sistem zakazivanja pregleda kod "izabranog" lekara (čitaj: pacijent mora da najavi kada će biti bolestan pa onda sačeka kada lekar ima slobodan termin da ga primi) toliko dobro funkcioniše da zakazivanje u lokalnom Domu zdravlja više ne radi, već morate pregled da zakažete telefonski na neki 011 broj bez obzira gde živite.
- Možeš da plaćaš doprinos za zdravstvo iz plate koliko hoćeš (čak i da nećeš, jer po Zakonu moraš), ali knjižicu neće da ti overe dok ne "izabereš" lekara. Ako se za nekog i odlučiš, to ne znači ništa ukoliko je on prebukiran pa onda moraš da "biraš" drugog. I tako redom.
- Žena krene da sakuplja lekarska uverenja neophodna za vozačku dozvolu, psihijatar joj kaže da skine svu odeću sa sebe. Ne, nije vic niti izanđala fora. Kod psihologa, istim povodom, doživiš pitanje: "Oćeš te bacim na mehanički il' električni blesimetar?"
- Mlađoj ženi u sred noći pozli, dobije grč u viličnim mišićima i u potpunosti utrnut jezik, mišićni grčevi i u ekstremitetima. Njena majka zove Hitnu ali oni ne dolaze, preporučuju da pacijentkinju dovede taksijem. Sledi noćna taksi-šetnja od jednog do drugog beogradskog Doma zdravlja, jer "Očigledno ima problema sa kalijumom, ali mi nemamo te injekcije..:" uz savet "Dajte joj da pojede neku bananu ili paradajz" (aman, kako kroz stegnutu vilicu i usred januarske noći?) Na kraju, konačno pronalaze jednu službu hitne pomoći koja ima potrebnu injekciju.
- Devojku nedelju dana na urološkom odeljenju bolnice leče od "upale bubrega", uporno odbijaju da pošalju na pregled kod drugih specijalista. Tek posle razgovora oca sa direktorom bolnice, internista utvrđuje da je u pitanju kamen u žučnoj kesi a ne upala bubrega. Prilikom hirurške intervencije, vade i slepo crevo - da svrate, kad su već u komšiluku. Šta su dva rajsferšlusa na mladom stomaku, sitnica. Majka uopšte ne zna da je dete prebačeno na drugo odeljenje, dođe u posetu a na urologiji joj sestra kaže "Pa, kad ste znali da zovete gde treba, kako ne znate gde vam je sad dete?!". Na pitanje zašto ranije nije pregledana i prebačena, urolog odgovara "Nismo mogli, treba u posetu bolnici da dođe Vođa, sa ministrom".
- U bolnici par desetina zaposlenih primljeno na infektivno odeljenje i hospitalizovano, svi listom oboleli od zarazne žutice. Razlog: godinama se ne sprovodi zakonska obaveza lekarskog i sanitarnog pregleda za sve zaposlene.
- Na odeljenje primaju stranog državljanina koji je u gostima kod nekog lokalnog gastarbajtera, a koji je zbog posledica saobraćajne nesreće bio podvrgnut lobotomiji desne hemisfere mozga usled čega mu je motorika leve strane tela minimalna. Pacijent oseća nekakve bolove (gle čuda) pa lekar kaže sestri da mu u levu ruku da injekciju sedativa. Spletom istorijskih okolnosti, sestra iglom šprica pogađa direktno u glavni nerv ruke, usled čega prsti šake počnu da se refleksno grče i ispravljaju, pacijent vrišti "Wunder! Wunderbar!" i vadi 10 hiljada šilinga koje na licu mesta daruje čudotvorcu.
- Skoro na svakom odeljenju u jednoj bolnici, sestre traže 20 evra kako bi nepokrenom pacijentu promenile pelene za odrasle ili zamenile posteljinu, jer to "nije njihov posao". I tako, u jednom krevetu leži i truli onaj ko nema, u drugom do njega onaj ko ima pa još miriše na ruže i promincle. "Ležarina" za gastajbarterske babe i dede, koji su samo onemoćali ali ne i bolesni, iznosi 100-200 evra po komadu žive mere. Što da sede kod kuće, pa neko mora stalno da pazi na njih da ne pokvare lift u štali, TV sa ekranom od 2 metra, šporet sa daljinskim upravljačem ili slavine na foto-ćeliju?
-  U srbijanske bolnice su uvedeni popovi, ikone, krstovi, kadionice, tamjan i ostale usluge nebeske bez PDVa. Nebitno da li su pacijenti vernici različitih konfesija, od one podobne, ili su - pu! pu! pu! - od proklete kaurske, ateističke sorte!
- U Srbiji se deca i teški bolesnici leče SMS porukama umesto da ih lekovima leče oni koji su za to školovani i plaćeni.
- ... (sami dopišite bezbroj znanih i neznanih primera)


Neki zdravstveni radnici u ovoj zemlji kao da su jedva dočekali zaključak sa slike, pa su mu uz ogroman rukotrlj priredili dobrodošlicu u svoje ustanove. Što bi se kladioničarskim rečnikom kazalo:
iz + u
Iz crvenog u crkveni krst.
Lekar koji je iskreno položio Hipokratovu (a ne hipokritsku) zakletvu, nema pravo čak ni da bude vickast u stilu zaključka sa slike, a kamo li da to (nedajbože) ozbiljno misli.
Nije onaj Miloševićev grobar za džabe postavio na izlazu iz Velikog Gradišta reklamu za svoju firmu na kojoj piše "S Bogom, Drnda".
Pa cepa.


Tranzicija nije razlog (čak ni izgovor) za ovu sramotu, ovo je posledica višedecenijskog uništavanja zdravstvenog sistema i pljačke koja je prešla sve granice razuma. Ovo je zlo, i treba ga nazvati pravim imenom, sračunato da uništi svaki trag ljudskog dostojanstva pacijenata i njihovih porodica. Taj "sistem" treba u potpunosti zameniti pravim sistemom u kome su pacijenti ljudi a ne delovodni broj u knjizi na prijavnici bolnice, u kome su lekari i sestre zdravstveni radnici a ne partijski bašibozuk.
Korupcija u zdravstu je nagori vid te društvene pošasti, upravo zbog karaktera ove delatnosti. U zdravstvu je najčešća posledica korupcije gubitak ljudskih života, pare su tu daleko manje bitne.

A možda je Srbija ipak zemlja nenormalno bolesnih ljudi, zbog čega se one obične, "redovne" bolesti uopšte ne vide pa onda svi izgledaju kao zdravi. Jer, samo društveno bolesni ljudi mogu da se prave slepi na sve ono po crticama pobrojano, i još mnogo više, i naročito da se prave blesavi kako ne znaju ko je za to isto kriv i odgovoran. Što reče jedan lokalni komunalni inspektor, koji takođe prima platu od para građana: "Pa ne znam, ne bi da mu pišem prijavu ili kaznu što njegov pas ujeda prolaznike. On je doktor, ne bi da se zameram, će mi treba..."



Ne bih znao kasti, al' stvarno.
Da se prekrstiš, od sve muke.

Saturday, 22 April 2017

4S


Posle velikog pritiska ovdašnje kruciformirane javnosti na ministarstvo kleronauke i neobrazovanja da iz spornog "obrazovnog paketa" za postizborno seksualno obrazovanje predosnovaca izbaci satanističke sadržaje koje vređaju telo em dušu srBsku punoletnih čitalaca istog, ubačene su izmene koje su prikladnije potrebama kleronacije u kojoj ne sme biti neiskorišćenh materica.
Ni-ka-ko.


"Jebite se!", glasi zapovest koja se ovde jedino poštuje.
(citat iz priručnika za punoletne konzumente kopulacionog biračkog prava "4S: Samo Seks SrBstvo Spasava")



Zato je kradikalska politika obavezno sva vanmaterična & spontana k'o pobačaj.
Seks je postao sredstvo vladanja i više nije državni neprijatelj.
Ni-ka-ko.

Thursday, 20 April 2017

Srbija: Autokratija uz blagoslov EU i Rusije (2. deo)



Izbori

Nakon 2012. godine, opozicija u Srbiji kao da ne postoji. Demokratska stranka je izgubila ogroman deo podrške usled odbijanja da prizna odgovornost za izostanak raskida sa nasleđem devedesetih i nesposobnosti da zemlju vodi kroz period tranzicije. Na kraju su završili kopajući sebi raku pod rukovodstvom koje je bilo u potpunosti diskreditovano i koje se bavilo svojim (bivšim) glasačima koji su okrenuli im leđa, više nego sobom i sopstvenim greškama. Na kraju, i sam uspon naprednjaka zasnovan je na autokratskom ponašanju lidera demokrata.
Bivši Ombudsman Saša Janković nije imao čvrstu ideološku platformu, njegova kampanja je više bila fokusirana na suprotstavljanje Vučiću i ono što je od osnovnog značaja za osvešćene građane - "pristojnost, red, pravila i principi". To ukazuje na koliko su zapravo niskom nivou standardi u ovom trenutku, oko čega to srbijanski glasači još uvek pregovaraju i vode raspravu sa političarima. Pojavio se i jedan potpuno neočekivani kandidat tokom kampanje, obraćajući se sloju mladih ljudi koji su u potpunosti izgubili poverenje u politički sistem. Luka Maksimović je krenuo u kampanju pod svojim alter egom "Ljubiša Preletačević", satirično grotesknom imitacijom prosečnog srpskog političara. Njegovo "prezime" je postalo kost u grlu uobičajenoj praksi ovdašnjih političara da preleću iz jedne u drugu, u potpunosti ideološki suprotnu partiju - čim ona na izborima pobedi ili izgubi. I pored svega, oni su na izborima ipak izgubili - shodno podacima organizacije CRTA, Vučić je osvojio 54,9% glasova, drugi je bio Janković sa 16,2% a za njim Maksimović sa 9,4%.



Kako je to bilo moguće, i zašto za većinu ljudi to nije bilo iznenađenje? SNS se veoma ozbiljno bavila ovim izborima, dok su opozicionim kandidatima bile vezane ruke i noge. Uz nekoliko izuzetaka koji ipak imaju slabiji uticaj na javnost, mediji u Srbiji su manje ili više otvoreno bili glasnogovornici vlasti, tako da je sve ono što je bilo objavljivano tokom izborne kampanje - daleko od fer, legalnih i demokratskih principa - predstavljalo sve drugo samo ne "vesti". Po istraživanju NVO "Transparentnost Srbija", Vučić je bio neprikosnoven u izveštajima dnevne štampe. On je bio 98 puta spomenut u pozitivinom smislu, u odnosu na 27 puta Maksimovića, 18 Jankovića i 10 Vuka Jeremića. Svi ostali kandidati zajedno imali su manje od 20% pozitivnog izveštavanja. Ukoliko pogledamo izveštaje u negativnom kontekstu, Janković ih ima 40 a Jeremić 31. Nekadašnja spikerka RTS, Jeremićeva supruga Nataša, beskrupulozno je od strane naprednjaka Milenka Jovanova oklevetana da je "vođa srpskog narko kartela". Tri četvrtine sveukupnog TV izveštavanja je takođe bilo posvećeno Vučiću, koji je u predsedničkoj trci koristio i svoju funkciju premijera. Odnos minuta i naslova u medijima je identičan.

Osvojiti srca i umove glasača u Srbiji i nije tako težak posao, gde opšta politička kultura i dalje ostaje na veoma niskom nivou, zaglavljena negde na početku XX veka. Na stranu viševekovna okupacija od strane Otomanskog carstva, ali veći deo savremene srpske istorije čine ratovi, politička nestabilnost, kriza identiteta i čuveni Kult Vođe. Srpski narod je imao malo vremena da izgradi zdrav demokratski sistem i poverenje u institucije, usled čega je i dalje slabo zaštićen od pesme sirena koju mu podmeću autokrate. Bez obzira da li je to bio doživotni predsednik Tito, komunistički odmetnik i nacionalista Milošević, demokratski revolucionar Đinđić ili ljigavi centrista Tadić - srpski narod voli svoje lidere. Čak i srpski izraz "vlada" ukazuje na duboko ukorenjen nedostatak kapacitet društva da političare vidi kao javne, zamenljive službenike, upravljače i administrativce - njegovo bukvalno značenje je identičnom pojmu "rule" (vladati, nasuprot "govern" - upravljati) u engleskom jeziku.



Tamo gde naprednjaci nisu uspeli da osvoje srca i umove glasača, među ljudima koji nisu zadovoljni svojim životnim standardom ili u manjinskim zajednicama koje imaju razvijenu sopstvenu političku kulturu, uspešno je primenjena strategija ucenjivanja i maltretiranja. Od ljudi koji su zahvaljujući partijskoj knjižici dobili posao, privilegije i povlastice, zahtevano je da dokažu svoju lojalnost. Prema izveštajima, njihovi zadaci su se kretali od besomučnih telefonskih poziva potencijalnim glasačima, kampanje na terenu, sakupljanja spiskova "sigurnih glasova", klevetanja i blaćenja političkih protivnika po medijima i na internetu, pa sve do uvaljivanja krivice za neizbežan haos koji sledi u slučaju poraza. Kada je ceo sistem institucija ugrađen u partokratiju (što je još uvek živo nasleđe Komunističke partije nekadašnje Jugoslavije), onda svako ko u njemu učestvuje ima veliki interes da on opstane, i to je razlog zašto je ovaj vid korupcije još uvek duboko ukorenjen u srpskom društvu. Dok su neki unutar tog sistema i dalje željni toga da sačuvaju svoje privilegijei moć, iako je bara zvana "državni budžet"
 gotovo presušila, većina ljudi se već sada bori za gole otpatke, zarad čega prodaje svoj glas u zamenu za ostanak na poslu i platu od 200 evra sa kojom će verovatno morati nekako da prehrane sebe i svoje porodice.

Šta čini Vučića toliko uspešnim?


Aleksandar Vučić ne ume da upravlja državom - ali vrlo dobro zna kako da stekne i zadrži moć, zbog čega njegov način vladavine predstavlja jedan perpetuum mobile stalne kampanje i vanrednih izbora.


- Bira svoje bitke

Iako ponavlja mnoge obrasce ponašanja svojih prethodnika i gurua iz devedesetih, on takođe uči iz njihovih grešaka i obećava da ih neće ponoviti. Vučić zna kako da podjednako zadovolji i Ruse i Evropljane. On zna kako da uradi to što se mora uraditi, i kako da se iz toga izvuče na verbalan način: cirkularni "aštaćemosa-izmi" (tako dragi mnogima u Staljinovo vreme, a i posle), emotivno kukumavčenje i ad-hominem napadi, zajedno predstavljaju glavna obeležja njegovog javnog diskursa. Za srpski narod, Trampova snishodljivost i nasrtaji na medije upravo izgledaju kao recept koji je ispao pravo iz Vučićeve kuhinje. Kad smo već kod medija, Vučić je odbio da učestvuje u nečemu što treba da bude osnovni deo demokratskog izbornog procesa - izbegao je javnu debatu predsedničkih kandidata. Inače, on je veoma dobro izverziran na polju verbalnog maltretiranja onih koje smatra inferiornim, kao što su voditeljke TV programa i manje značajne javne ličnosti. On je dovoljno pametan da prepusti tabloidima, armiji botova i nižim partijskim zvaničnicima blaćenje svakog uglednog, snažnog, rečitog pojedinca za koga smatra da predstavlja ozbiljnu pretnju, jer mu na taj način ruke ostaju čiste pa stoga može da uskoči kao Spasitelj koji će osuditi takve napade.



- Zna ko su mu saveznici
Vučić dobro zna da je Kosovo njegova ulaznica na briselske balove. Potpisivanjem Briselskog sporazuma on je već pristao na brojne kompromise i ustupke; međutim, Dušan Janjić (direktor Foruma za etničke odnose u Srbiji) naglašava u svom intervjuu za Dojče Vele da "manjak transparentnosti u međunarodnoj zajednici povodom tog sporazuma, ostavlja dosta prostora za spekulacije i različita tumačenja". Vučić zna kako da iskoristi tu situaciju, spinujući u medijima svaki novi veći ustupak tako što ga predstavlja kao pokvaren i jednostrani potez kosovske strane. Činjenica je da Kosovo ima svoju Skupštinu, Vladu, pravosuđe, policiju, međunarodni pozivni telefonski broj, baš kao što postoji i obaveza srpskih zvaničnika da za svaki skup koji žele da održe na Kosovu moraju dobiti dozvolu tamošnjih vlasti. Saradnja Srbije i Kosova zapravo i nije stvar njihovog slobodnog izbora, tako da niko ne može kriviti Vučića što sedi za pregovaračkim stolom; međutim, itekako ga može kriviti za licemerje i zapaljive govore koji njega zadržavaju na vlasti a srpsku javnost i kosovske Srbe u mraku.
Vojna i strateška saradnja sa Rusijom - potput "poklonjenih" aviona koji će zapravo morati da budu plaćeni - možda i nisu dobri za građane Srbije i njihove potrebe, ali svakako održavaju Vladimira Putina zadovoljnim. Na sličan način je, tokom vladavine Borisa Tadića, Naftna industrija Srbije (NIS) po diskutabilno niskoj ceni bila prodata ruskoj kompaniji "Gazprom Neft". To je bio Tadićev rizičan kockarski potez, delimično motivisan potrebom da zadrži rusku političku podršku za (već izgubljenu) "kosovsku stvar". Dok je Tadić tokom svog mandata postajao sve kočoperniji po pitanju te sporne teritorije, Vučić je znao da na bolji način zadrži rusku naklonost i tako održi njihove interese u regionu.


- Ne povlači beskorisne poteze
Vučić voli da sebe poredi sa pokojnim srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Prorežimski tabloidi su čak izbacili u javnost nekoliko teorija zavere o tome kako je i Vučić u opasnosti da na njega bude izvršen atentat. Naravno, on nije povukao nijedan potez zbog koga bi dospeo u takvu (laskavu?) opasnost, i to predstavlja ogromnu razliku u odnosu na harizmatičnog, liberalnog demokratu Zorana Đinđića koji se usudio da dirne u osinje gnezdo srpskog organizovanog kriminala, što ga je na kraju koštalo života. Đinđićevi naslednici ne samo da se nikada nisu usudili da urade tako nešto, već se nikada nisu usudili čak ni da istraže političku pozadinu njegovog ubistva, koje još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Da li ovo može večno da potraje?

- Vreme prolazi
Nakon raspada Jugoslavije početkom devedesetih godina, njene nekadašnje republike postale su žarište nadmetanja Zapada i Rusije oko uticaja u tom delu Evrope (i šire). Ove, 2017. godine, Slovenija i Hrvatska su članice EU, dok su Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina kandidati za članstvo u Uniji. Crna Gora je trenutno u procesu prijema u NATO. Zapadni uticaj preovladava na većem delu Balkana, stoga u EU postoji dovoljno samopouzdanja da sebi mogu dopustiti ograničen nivo ruskog interesa u regionu. Osim nekoliko sitnih varnica i uobičajenih tenzija koje služe samo za domaće (lokalne) političke potrebe, situacija na Balkanu je ipak stabilna. Zbog Bregzita, izbegličke krize i sukoba na Srednjem Istoku koji su na vrhu liste prioriteta, lideri EU imaju slab interes da se petljaju sa unutrašnjim stvarima Srbije. Tokom devedesetih godina, zbog kritičkog odnosa prema Miloševićevom režimu, opozicija i nevladin sektor su imali izdašnu finansijsku i moralnu podršku Zapada. Danas, 2017. godine, ti izvori su presušili.

- Balansiranje
Sudeći po abrovima koji dopiru iz pristupnih kancelarija, EU u skorije vreme neće primati nove članice zbog čega neće vršiti pritisak na Srbiju da vuče poteze na bilo kom polju brže od laganog hoda po ledu. Unija je već pokazala spremnost da zažmuri na razne nedostatke i sumnjive poteze srpskih vlasti u zamenu za neke druge kompromise i ustupke. Skandalozan slučaj rušenja u Svamali i potonji građanski protesti volšebno su "ispali" iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napredovanju Srbije na evropskom putu, uprkos činjenici da je upravo vladavina zakona bila centralna tačka tog izveštaja. Ove flagrantne zloupotrebe i kršenje zakona, uprkos javnim pohvalama ovdašnjem pravosudnom sistemu, nalaze se u jednom od rekordnih 325 amandmana na Izveštaj, koje su podneli brojni poslanici Evropskog parlamenta. Sama činjenica da je na taj izveštaj podneto preko tri stotine amandmana ukazuje da briselska administracija nije preterano zainteresovana za suštinsko ponašanje Srbije kao kandidata za članstvo u Uniji.


Uzrok ovako sramnog ponašanja leži u nezainteresovanosti same Unije za prijem novih članica kao i potrebi da obezbedi podršku sopstvenom opstanku. Konačno, bugarsko, rumunsko ili hrvatsko društvo i demokratija su, u manjoj meri, podjednako opterećeni sličnim problemima poput srpskog, pa su ipak dobili svoju ulaznicu u EU. Dojče Vele izveštava da je iza zatvorenih vrata EU nešto više kritički orijentisana prema vlastima u Srbiji, ali njihova osnovna briga pred sastanak Saveta EU za opšte poslove koji se održava u Beogradu krajem aprila, ostaje "negativan imidž evrointegracija u Srbiji". Dobro je poznato da ta negativna slika potiče i od netransparentnog ponašanja srpskih vlasti u vezi manje prijatnih elemenata tog procesa. Takođe je opšte poznata činjenica da je evroskepticizam odlika ultradesničarskih političara i proruskog lobija u Srbiji. Bilo bi veoma mudro od strane briselskih političara da dvaput porazmisle o tome koliko se snažna podrška Vučiću odražava na njihov imidž među pripadnicima leve opcije srbijanskog političkog spektra, koji bi zapravo trebalo da budu njihovi prvenstveni saveznici. Izgedi za proširenje EU koji ne predstavljaju deo pomenutog protokola i retki zahtevi za sinhronizaciju beogradske i briselske spoljne politike (što je jedan od preduslova za prijem novih članova), dodatno ukazuju na to da EU u dogledno vreme ne vidi Srbiju kao svog člana. Oni znaju da Vučić ne može doveka da balansira - ali mogu sebi da dopuste ovakav status kvo neko vreme, dok sa druge strane građani Srbije osećaju kako im je mladost protraćena u tom iščekivanju.

- Kriza identiteta EU
Ovo iskušenje razotkriva još jedan, daleko dublji problem EU - sopstvenu krizu identiteta, međusobno isključivu realnost istovremenog bivanja prvaka u odbrani ljudskih prava i demokratije (sa jedne) i postojanja u formi političkog subjekta koji ima potrebu da obezbedi sopstveni uticaj, značaj i opstanak (sa druge strane). To je jedna od stvari koja iznutra razara EU - sve veća distanca između Brisela i ljudi koji u sve većoj meri osećaju da su tu samo da služe stotinama birokrata koji ne rade ništa u njihovom interesu. Sve veća razlika između onoga što projekat EU daje i uzima od naroda, prisutan je i u slučaju Srbije: projekat Unije je otvoreno stavljen ispred interesa građana Srbije. Može se ispostaviti da je to bila dobra kratkoročna strategija za održanje kontrole na Balkanu, u svetu u kome skoro sve izgeda kao da je krenulo naopako. Međutim, na duge staze Brisel gubi poverenje i dragocenu podršku tradicionalnih saveznika u srpskom društvu, stvarajući tako plodno tle za nastavak sopstvene krize čak i pre (ako uopšte do toga dođe) nego što Srbija postane članica EU.


Tokom vikenda nastavljeni su protesti građana u Beogradu, uz veće okupljanje demonstranata širom cele Srbije; njima su se pridružili i sindikati vojske i policije. Desetine hiljada ljudi na ulici, svakodnevno, nisu dovoljno važna vest za urednike informativnog programa glavnih TV stanica i novina, koje su pod kontrolom vlasti. Premijer/predsednik Vučić, sa druge strane, besno i samouvereno je upao u krug spomenute fabrike "Goša" (u kojoj je jedan radnik sebi oduzeo život, razočaran zbog siromaštva, bede i nepravde). "Spasitelj" je došao u pratnji desetak reporterskih ekipa, koje su ga snimale dok je čvrsto obećavao da će kazniti menadžere koji su odgovorni za stanje u fabrici, trenutnu isplatu 500 evra svakom radniku i uplatu zdravstvenog osiguranja. Kolege preminulog radnika su na sve to odgovorile aplauzom... U svom dobro poznatom maniru kojim se obraća javnosti, Vučić je ponovo optužio demokrate za sve probleme, iako su oni odavno otišli sa vlasti u trenutku kada je klupko krize u toj fabrici počelo da se odmotava. Potom je nastavio uz obavezno spominjanje "onih" koji mu misle zlo, završivši obraćanje retoričkom piruetom - kuknjavom zbog sopstvene zlehude sudbine, jer on sad mora da rešava sve te probleme, lukavo prećutkujući da zapravo njegova vlada novcem domaćih poreskih obveznika finansira privatni biznis koji krši domaće zakone. Na taj način, on je još jednom jasno potvrdio da se građani Srbije koji traže bolji život i pravdu ne mogu osloniti na institucije, zakone ili neku podršku iz dalekog Brisela - njihovi kompletni životi su postali predmet volje i milosti jednog čoveka.
Danas, kada su sve karte na stolu, još uvek nema odgovora na pitanje:
- Jesu li građani Srbije voljni da i dalje igraju ovu igru, ili će ovog aprila konačno razbiti taj zatvoreni krug?


***
U međuvremenu, desetak dana nakon objavljivanja ovog teksta, desio se turski referendum na kome je Sultan Erdogan sebi obezbedio većinu sličnu Gospodar-Vučićevoj, kako bi mogao da uvede sistem vladavine sve-u-jedan sličan Vučićevom, nosio je kockalone sako identičan Vučićevom (i onom koji takođe nosi makedonski "glavonja" Gruevski), na svojoj verziji Sline praktikovao je špansku kragnu sličnu Vučićevoj, protiv njega su građani izašli na ulice poput onih koji su to uradili zbog svega što radi Vučić... i tako to.
Pa ipak, postoje i neke razlike: Erdogan, iako balansira poput Vučića, trpi žestok pritisak EU povodom načina na koji je referendum bio organizovan, kao i zbog silovanja medija i medijskog silovanja protivnika (slično Vučiću) tokom kampanje.
Pa opet, Vučić nije popio niti jednu kritiku zbog svega sličnog ili istog.
Kako to?


Zato što Vučićevo dupe ravnomerno istovremeno balansira na evropskom i ruskom kolenu, dok Erdoganova guzica u poslednje vreme previše vuče ka Moskvi (bez obzira šta on javno govori). Veliki brat Evrazije mu je ipak više ašikli nego onaj u Okeaniji. Vučić, za razliku od Erdogana, ne preti otvaranjem brane koja zaustavlja plimu izbeglica u Evropu, već im ovde daje državljanstvo, subvencije da otvore biznis pa čak i biračko pravo. Nakon najave vanrednih izbora u UK od strane premijerke Tereze Mej, politička mapa Evrope i sveta polako ali sigurno sve više liči na podelu sveta u Orvelovoj "1984". I Srbija i Turska će se u takvoj podeli karata naći neizostavno u Evraziji, lokalne Vođe će sve više glumatati oborknezove svojih sve manjih vilajeta (šta god da javno lupetaju o tome), njihove velike partije su već postale piramidalne "tursoc" i "srbsoc" verzije "engsoca", građani su sve bliže utoravanju u prolovsku bezličnu masu. Ministarstva istine rade punom parom, baš kao i sobe 101. Polučasovna dva minuta mržnje u pola osam ili po minut-dva svakog ružičastog sata, predstavljaju surovu realnost balkanoidnog stila dezinformisanja.
To, što jednog od njih Velika sestra tapše po glavi a drugome čupa uši, ne znači apsolutno ništa i može se promeniti preko noći.
Nikoga od njih nije apsolutno briga za običnog čoveka.
Biće ih, onda kada taj isti mali čovek toliko pretrne od straha da jednostavno pregori pa se ili slomi ili usprotivi, kada prekine da se drogira onim što mu serviraju razni pinkovi i informeri širom - još uvek - Evrope. Strah podjednako ume da bude parališuća ali i pokretačka snaga, a ovde ga nikada nije nedostajalo. Za razliku od hladne glave i zdravog razuma, koji odavde konstantno beži iako je upravo on najjači i najbolji lek za ludilo u kome živimo.
Za zdrav razum nije potreban ničiji blagoslov, bio on podjednako sa Zapada ili Istoka.
Njega ili imaš ili nemaš, a imaš ga samo ako ga gajiš, čuvaš i ne daš.
Blagoslovljeni mi bili sami sebi, to je izgleda jedino moguće rešenje.

Tuesday, 18 April 2017

Srbija: Autokratija uz blagoslov EU i Rusije (1.deo)



Protekla je i druga nedelja otkako su hiljade mladih ljudi izašle na ulice većih gradova izražavajući svoje nezadovoljstvo rezultatom predsedničkih izbora u Srbiji; za to vreme su EU zvaničnici požurili da čestitaju pobedniku Aleksandru Vučiću, koji se tako od premijera premetnuo u predsednika, nazivajući ga "faktorom stabilnosti na Balkanu" koji je osigurao proevropski put Srbije. Međutim, nema ničega "evropskog" kod Premijera, toliko opsednutog žudnjom za moći da je naprosto odlučio da kontroliše i zauzme ne jednu, već dve najvažnije fotelje u srbijanskoj politici. Nije bilo ničega "evropskog" ni u njegovoj izbornoj kampanji, koja se pretvorila u predstavu za jednog čoveka i trku u kojoj su svi ostali već bili unapred poraženi. Prva postizborna nedelja je počela izlaskom trideset hiljada ljudi na ulice Beograda, kao i više hiljada u Novom Sadu, Kragujevcu i drugim većim gradovima po Srbiji. Njihova poruka je jasna - ne prihvatamo rezultate nelegitimnih izbora. Većina srbijanskih medija ili ignoriše ove događaje ili demonstrante naziva "vandalima, huliganima, narkomanima i pijanom omladinom". Sve podseća na bedni deja vu studentskih protesta tokom ledene zime, od novembra 1996. do februara 1997. godine, kada je slično razočarenje usled nameštenih izbora prouzrokovalo izlazak desetina hiljada građana i studenata na ulice. Za razliku od tih protesta, tužna je razlika u tome što ih je tada Svet podržao i bodrio, a danas su oni sami dok su usta Zapadnjačkih lideri puna hvale za jednog autokratu zbog "demokratije, napretka i stabilnosti koje on donosi Balkanu".
Šta se to promenilo i kako je Aleksandar Vučić uspeo tamo gde njegov nekadašnji gazda Slobodan Milošević nije?


Ko je najmoćniji čovek u Srbiji?

- Mutna prošlost
Aleksandar Vučić je rođen 1970. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu. Jedno kratko vreme je radio kao novinar. Političku karijeru je počeo tokom devedesetih godina, kao čovek od poverenja i šegrt Vojislava Šešelja, lidera ultradesničarske nacionalističke Srpske radikalne stranke. Vučić je postao opštepoznat po svom ratnohuškačkom angažmanu tokom rata u Bosni, posebno zbog izjave "za svakog mrtvog srpskog vojnika ubićemo sto muslimana". Vrhunac njegovog političkog angažmana tokom devedesetih predstavlja imenovanje za ministra informisanja. Pod njegovim vođstvom, to ministarstvo se svom silom obrušilo na nekolicinu nezavisnih medija koji nisu bili "na liniji" politike režima srpskog predsedika Slobodana Miloševića.


- Transformacija
Nakon demokratske revolucijeu oktobru 2000. godine, Srpska radikalna stranka je zajedno sa Vučićam otišla u opoziciju. 2003. godine se vođa partije Šešelj dobrovoljno predao Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, kako bi se pojavio na suđenju zbog optužbe podignute protiv njega za etničko čišćenje u Bosni i Hrvatskoj. Lidersku palicu radikala je tada preuzeo Tomislav Nikolić, dok je Vučić postao drugi čovek po moći u stranci. Vučić je shvatio da je Srpska radikalna stranka postala stvar prošlosti na političkoj sceni posle 2000. godine, njeni članovi su se osećali frustrirano i bez vođe jer je Nikolić samo bio marioneta Šešelja (čije se suđenje razvuklo na više od deset godina), usled čega je osetio da će morati da menja i modernizuje svoje političke stavove i ciljeve ukoliko želi da i dalje bude relevantan faktor u srpskoj politici. I tako je 2008. godine rođena Srpska napredna stranka. Na sveopšte čuđenje, Vučić je krenuo da promoviše demokratske i liberalne vrednosti, kao i da podržava članstvo Srbije u EU.

- Neuspesi protivnika i lojalnost starih prijatelja
Srpska napredna stranka veliki deo svoje popularnosti duguje greškama tada vladajuće Demokratske stranke, na čelu sa Borisom Tadićem. Mutna privatizacija zemljišta u državnom vlasništvu, korupcija, partokratija i nepotizam, kao i politički kompromisi sa desničarskom Demokratskom strankom Srbije i Socijalističkom partijom Srbije pokojnog Slobodana Miloševića, polako su frustrirali i odvratili sve veći broj glasača i simpatizera demokrata. Suočen sa sve većim brojem zahteva koji su dolazili iz EU, naročito onih u vezi sa statusom Kosova, Boris Tadić je sateran u ćošak između onoga što je trebalo učiniti i onoga što su glasači od njega očekivali. Aleksandar Vučić je znao kako da profitira na tim pitanjima, ostajući po strani i prepuštajući Tomislavu Nikoliću da se eskponira oko toga.


Do izbora koji su bili održani 2012. godine, lider Demokratske stranke Boris Tadić se osećao samouvereno i nameravao je da očvrsne svoju moć. Međutim, Srpska napredna stranka je na izborima osvojila većinu glasova - i to nimalo neočekivano. Socijalistička partija Srbije - još jedan primer aveti devedesetih koja se uspešno presvukla posle 2000. godine - osvojila je dovoljno mandata da oformi koalicionu vlast sa demokratama i tako osigura opstanak postojeće vlade, u šta su demokrate u potpunosti bile ubeđene. Međutim, nakon što je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima, socijalisti su se okrenuli naprednjacima i napravili dil i - devedesete su se ponovo vratile na scenu. Ovoga puta lekcije su bile naučene, neki stavovi izmenjeni, pred zakonom su sada svi bili čistih ruku i obraza... međutim, način na koji oni vladaju malo se razlikuje od onog iz mračnih devedesetih.

Krug je zatvoren

Ako pogledamo uspon vlasti naprednjaka, oni su zapravo samo završili ono što su demokrate započele. Napredna stranka je svuda: u Skupštini, Vladi, vladinim službama, institucijama, univerzitetima, zdravstvenim ustanovama, u prenapumpanom javnom sektoru koji se guši pod teretom višedecenijskog zapošljavanja odanih partijskih kadrova. Za prosečnog stanovnika Srbije, pronaći posao po osnovu obrazovnih referenci i predanosti radu izgleda kao dobitak na lutriji - dešava se, ali retko. Sa druge strane, članstvo u nekoj od partija vladajuće koalicije i odanost njenom vođi garantovano obezbeđuje radno mesto, napredovanje na poslu i relativno pristojnu platu. Naravno, vremenom se došlo do toga da je u javnom sektoru, koji je preplavljen novoizmišljenim birokratskim radnim mestima kojima se zadovoljavaju apetiti lojalnih podanika, čak i za najslabije plaćene poslove (poput portira) obavezno posedovanje partijske članske karte.
Zbog svega toga, ne čudi što je Srbija proglašena za svetskog lidera u odlivu mozgova. Tokom nekoliko poslednjih godina, porast broja medicinskih stručnjaka koji su otišli u Nemačku ostavlja gorak ukus - iako srpski zdravstveni sistem ima jasno izražen problem deficita medicinskih sestara, lekara i specijalista, čija se mesečna primanja kreću od 300 do 600 evra. Srpski ministar finansija je nezadovoljnima ponudio rešenje: "ukoliko niste zadovoljni ovom zemljom, vi sebi pronađite neku drugu". Oni koji su previše stari, nekvalifikovani ili žele da ostanu - moraće ili da se sami snalaze, ili da igraju po ovdašnjim pravilima i pokušaju da sačuvaju i to malo što imaju. Ispostavilo se da je to u sve većoj meri zadatak koji je nemoguće ispuniti.


Jedno od najpoznatijih predizbornih obećanja u poslednjih 17 godina glasi "strane investicije", što u širem smislu podrazumeva "više radnih mesta". Na prvi pogled liči na fer ponudu, pa ipak su prošle a i aktuelne vlasti rado primale strane investitore ali retko pregovarale sa njima o uslovima ulaganja, što je za posledicu imalo kilave sporazume od kojih su najviše štete imali mali privatni biznisi srpskih poreskih obveznika. U mnogim od tih firmi i fabrika, srpski radnici su pretvoreni u jeftinu radnu snagu lišenu osnovnih radničkih prava. Primer toga je južnokorejska fabrika "Yura" u Leskovcu koja je prošle godine imala veliki prostor u medijima, zahvaljujući tome da radnici rade usmenama po 12 sati, nose pelene za odrasle, nemaju pauze za obrok niti smeju da tokomsmene idu u toalet. Oni su optužili poslovodstvo firme za mobing, fizičko zlostavljanje, seksualno uznemiravanje; zauzvrat, zvanični organi države Srbije, kojima su se oni žalili, na sve prijave su se oglušili i nisu preduzeli ništa. Nakon što je TV stanica N1 objavila prilog o "slučaju Yura", oglasilo se Ministarstvo rada koje je žustro odbacilo sve te tvrdnje uz izjavu da su njihovi inspektori "na terenu našli samo manje nepravilnosti".
Tokom predizborne kampanje, pre nekoliko nedelja, 57-godišnji radnik fabrike "Goša" iz Smederevske Palanke, počinio je samoubistvo na radnom mestu. Po izjavama njegovih prijatelja i kolega, u svom oproštajnom pismu on je objasnio da se na taj korak odlučio zbog depresije i očaja usled siromaštva. Uprava fabrike radnicima duguje 15-20 neisplačenih mesečnih zarada, ne uplaćuje im zdravstveno i penziono osiguranje već treću godinu. Radnici su trenutno u štrajku i tvrde da oni zapravo i ne znaju koliko im firma duguje jer su im povremeno isplaćivali po 20-30 evra a da niko ne zna za koji period i po kom osnovu. Nadležni državni organi nisu prstom mrdnuli da sankcionišu ovo očigledno kršenje zakona o radu. Vlasnik te fabrike je slovačka "ŽOS Trnava", ali vlasništvo je u poslednjih nekoliko dana naprasno promenjeno - trenutno, u zvaničnim državnim registrima stoji da fabrika pripada kompaniji "Lisnart Holding Ltd." sa Kipra.
Iako vam se može učiniti da bi zbog ovakvih stvari Vlada morala da podnese ostavku, ljudi u Srbiji su izgleda na sve to oguglali usled lavine raznih skandala kojima su svakodnevno zatrpani.

Skandali

- Poplave
U proleće 2014. godine teške poplave su pogodile Jugoistočnu Evropu, uključujući i Srbiju. Jedan od gradova koji je pretrpeo najveću štetu je prigradska opština Obrenovac kraj Beograda. Iako je Crveni Alarm dat još 12. maja, nivo reke Kolubara za dva dana porastao preko 7 metara a ostale okolne reke se izlile na polja i puteve, meštane Obrenovca je poplavni talas zatekao u njihovim krevetima rano izjutra 16. maja. Poginulo je 37 ljudi a preko 500 kuća je uništeno. Do danas, CINS je pokrenuo jedino istraživanje o ovoj nesreći, i niko više. Prikupljena dokumentacija, izjave naučnika i svedoka navode na bolan zaključak da su razaranje i žrtve mogli biti izbegnuti boljom organizacijom lokalnog sistema odbrane od poplava i blagovremenom evakuacijom stanovništva. Miroslav Čučković, predsednik opštine Obrenovac iz redova SNS, na toj funkciji je i danas. U XXI veku, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je sebi dopustio da izjavi kako je "Srbiju napala nepredvidiva vodena zmija".



- Helikopter
14. marta 2015. godine, kraj aerodroma "Nikola Tesla" usled guste magle srušio se vojni helikopter koji je prevozio sedmoro ljudi, uključujući i novorođenče kome je bila potrebna hitna medicinska nega. Tragedija se dogodila nakon što su mediji objavili vest da je ministar odbrane Bratislav Gašić sa drugim državnim zvaničnicima dočekao helikopter sa vojnom i medicinskom ekipom, na tom istom mestu - pre nego što se tako nešto uopšte dogodilo. Ta vest je potom ekspresno bila brisana sa informativnih portala i naslovnih stranica, što je ostavilo javnost zbunjenu mogućnošću da su ljudi izgubili živote samo zbog medijskog spinovanja predstavnika vlasti. Vojni stručnjaci, javnost i brojni mediji su postavili brojna pitanja o ovoj nesreći, uključujući i zašto je dat nalog za let po lošim vremenskim uslovima a posadi naređeno da sleti na aerodrom "Nikola Tesla" po magli. Ni na jedno do pitanja nikada nije bilo zvanično odgovoreno. Ministar Gašić je na toj funkciji ostao sve do novog skandala, kada je dao neukusnu izjavu pred desetinama novinara kako "voli novinarke koje lako kleče" na račun jedne novinarke koja je čučnula kako bi namestila mikrofon prilikom njegovog obraćanja. 



- Fantom iz Savamale
Prošle godine je srbijanski Ombudsman (koji je ove godine bio kandidat na predsedničkim izborima) Saša Janković je sačinio izveštaj u kome je zaključio da je beogradska policija očigledno odbila da reaguje na pozive građana "koji su videli tridesetak maskiranih ljudi naoružanih bejzbol palicama uz prisustvo građevinskih mašina, kako ruše objekte u naselju Savamala u noći između 24. i 25. aprila, kojom prilikom su prebili nekoliko stanovnika tog kraja". Radi se o kraju grada koji treba da bude pretvoren u "Beograd na vodi", sa novom zgradom opere, šoping centrom, luksuznim hotelima i apartmanima. Projekat "Beograd na vodi" je obavijen velom vrlo nejasnog ugovora, koji najvećim delom nije dostupan javnosti. Na nesposobnost države ukazuju rušenje objekata u urbanoj zoni bliskoj samom centru grada, banda maskiranih ljudi koja prebija svedoke i uzima ih za taoce, dok policija i pravosuđe ne preduzimaju ništa tim povodom. Nakon što je objavio ove optužbe, Saša Janković (koji je već bio poznat po kritici vlasti zbog određenih poteza koji su bili povučeni, ili nisu kada je trebalo) se ponovo našao na udaru masovne medijske kampanje protiv njega, koju je predvodio prorežimski tabloid "Informer" u saradnji sa onlajn armijom naprednjaka upošljenih kao živi "internet botovi". Taj siledžijski vid ponašanja je sada postao deo političkog javnog diskursa u Srbiji, čiji je glavni cilj da novinare i javne ličnosti primora da dvaput porazmisle pre nego što iznesu kritiku na račun vlasti. Oni koji ne urade tako, poput nedeljnika NIN, završe sa ekspresnom presudom protiv njih i to u pravosudnom sistemu u kome se čak i najobičniji predmeti razvlače decenijama. Nakon parlamentarnih izbora 2016. godine, kada su naprednjaci osvojili većinu u pokrajinskoj skupštini Vojvodine, za samo nekoliko dana je vojvođanski javni servis RTV doživeo promenu kompletnog menadžmenta, kao i smene urednika, novinara i dopisnika poznatih po kritičkom stavu prema vlastima.


U takvoj atmosferi bede, straha i sukoba, Srbija je ušla u predsedničke izbore.





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...