Wednesday, 21 October 2020

P.P.P.

 

Dokle god neprestano rade i razmnožavaju se, sve njihove ostale aktivnosti su u potpunosti bez ikakvog značaja. Prepušteni sami sebi, poput izgubljene stoke koja bez kontrole luta ravnicama Argentine, oni su se vratili životnom stilu koji im se učinio prirodnim, poput nekakvog drevnog obrasca ponašanja njihovih predaka: težak fizički rad, briga za dom i decu, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kocka, ispunjavali su horizont njihovih umova.
Držati ih na uzdi uopšte nije bilo teško.
Sve što se od njih zahtevalo bio je primitivni patriotizam na koji ste se mogli pozvati svaki put kada je bilo potrebno naterati ih da prihvate duže radno vreme ili smanjene obroke. A kada postanu nezadovoljni, što ponekad rade, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda i ničemu, jer su oni - uskraćeni za opšte ideje - umeli to nezadovoljstvo da usmere jedino na sitničavu i uskogrudu kuknjavu.


Sedamdeset i kusur godina kasnije, na listu ubojnih sredstava za masovno odvraćanje pažnje od opštih ideja kod pripadnika krda dvonožaca, pored prethodno (od strane Orvel Džordža) navedenih, slobodno možete dodati i ona koja su se - zbog masovne histerije u praksi potvrđene - pokazala kao efikasna: toalet papir koga nikad dovoljno čak i kod opstipanata, jednokratne maske iz neke štrokave šupe u bespućima azijskih Nedođija, alkoholni antiseptik koji se u pojedinim zemljama više koristi kao piće za forsiranje zaborava nego kao sredstvo za dezinfekciju ruku, jednokratne lateks rukavice koje u Srbistanu imaju svi osim nekih "javnih službenika" po srbistanskim domovima zdravlja koji od pacijenata zahtevaju da iste kupe i donesu im kada dođu na pregled.
Plus - izbori.
Na to dodajte i šlag od pinkovski organizovane "onlajn nastave" i neautorizovani beskonačni serijal novih epizoda Letećeg cirkusa Montija Pajtona koje svakodnevno upriličuje nešto što se samoprozvalo "Krizni štab", naređujući i preteći bez ikakve zakonske ili ustavne podloge.
Na kraju, ništa od toga neće imati željenog efekta ukoliko se na vrh ove torte ludila (besnila?) ne nabode ona čuvena kandirana trešnjica u vidu Velikog Brata, Firera, Vođe, Predsednika, Poglavice ili kako god već zvali Vrhovnu Bitangu, poludelog trovača svih i svega oko sebe. 
Upropastitelja.
Reform-torta panike, pretnji i pljačke. Partijska piramida propasti. Kakva torta, takve im i reforme.
Prosto je zanimljivo kako se krdo provlači kao glavni opis za ljudski rod, od Orvela do danas.
Neodoljivo zanimljivo.
Prolovski.

Ovaj tekst nije kritika niti ismevanje sredstava za zaštitu od zaraze, naravno, već njihove zloupotrebe od strane stvarne dvonožne stoke koja bi da utera i utori ljude u Životinjsku farmu. Pa niste valjda prolovi, da vam baš to prvo padne na (uskraćenu) pamet?!
Niste, ne nasedajte na tu njihovu - omiljenu - podmetačinu.

Sunday, 18 October 2020

Veronauku u auto-škole!



O, Gospode, nabaci mi deder jedan Mercedes Benc
Iskupiti se moram, ortaci moji svi Poršee voze
Celoga života vredno sam rintao, bez pomoći ičije
Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jedan Mercedes Benc?

O, Gospode, nabaci mi deder jedan kolor ti-vi
Na mene samo čekaju silni rijaliti
Čekaću Tvoj paket, svaki dan do tri
Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jedan kolor ti-vi?

O, Gospode, nabaci mi deder jednu noć u gradu
Ne izneveri me, računam na Tebe
Pokaži da me voliš, plati neku turu
Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jednu noć u gradu?

Alo bre, Bože?


Janis Joplin - Mercedes Benz
(Pearl, 1971)

Ovdašnji politikanti, popovi i ostali lopovi na stalnom boravku u vlasti, zamišljaju da su carevi, pa ne moraju da idu peške dok vrše nuždu ("službu") po sluđenim i opljačkanim građanima Naše Zemlje Ponosne. U tu svrhu, najviše vole da obuju Mercedese, mada nisu gadljivi ni na ostale besne varijante izolacije od naroda i stvarnosti.
A vi, nišči maljčiki, samo probajte da po tzv. društvenim mrežama nešto javno lanete na tu temu - bićete zatrpani prijavama Cukerbergu i ostalima zbog "govora mržnje", potom banovani sa društvenih mreža. U poslednje vreme se to sve češće dešava, zahvaljujući novoj sorti internet parazita - srboslavnim botovima koji rade za "Veru i Naciju, a ne za izdajnika Vučića". Kako da ne...
Na srpskom su se takvi oduvek zvali jednostavno: nacisti.
I to onaj domaći, autohton i endemski - palanački soj.

... i ne samo Mercedes
 
Srbija je na veoma opasnom strmoglavu, sve više klizi sa puta kakve-takve normalnosti.
I to uz blagoslov.
To nisu mogli da isprave Koka-Kola, Marlboro i Suzuki, pa neće ni Mercedes, kolor TV i žurke. Naprotiv.

Friday, 16 October 2020

To nije moj posao!



Hajde da pogledamo kako je sve moguće prevesti ovaj tekst sa engleskog na srpski jezik.

#1 forma
Ovo je priča o četvoro ljudi koji su se zvali SvakoNekoBiloko i Niko.
Trebalo je završiti jedan važan posao i Svako je bio zamoljen da to uradi. Svako je bio ubeđen da će to uraditi Neko. Biloko je to mogao da uradi, ali uradio je Niko. Neko se naljutio zato što je to bio posao Svakog. Svako je mislio da će to uraditi Biloko, ali Niko je shvatio da Svako to neće uraditi. Sve se okončalo tako što je Svako krivio Nekog kada je Niko uradio ono što je Biloko mogao da uradi.

#2 suština
Ovo je priča o četvoro ljudi koji mogu biti svineko, bilo ko i niko.
Trebalo je završiti jedan važan posao i svi su bili zamoljeni da to urade. Svi su bili ubeđeni da bi će neko to uraditi. Mogao je to da uradi bilo ko, ali nije uradio niko. Poneko se naljutio jer je to bio posao svih. Svi su mislili da će to uraditi bilo ko, ali niko nije shvatao da svi to neće uraditi. Sve se okončalo tako što su svi krivili nekog kada niko nije uradio ono što je mogao da uradi bilo ko od njih.

#3 Google translate
Ovo je priča o četvoro ljudi koji su se zvali SviNekoNiko i Niko.
Trebalo je obaviti važan posao i od svih je traženo. Svi su bili sigurni da će neko to učiniti. Svako je to mogao učiniti, ali niko to nije učinio. Neko se naljutio jer je to bio posao svih. Svi su mislili da će neko to učiniti, ali niko nije shvatio da to svi neće učiniti. Završilo je tako što su svi krivili nekoga kada niko nije učinio ono što je iko mogao učiniti.
(napomena: tekst je bio unet u originalu, kao na slici)

***
Šta mislite, u kojoj varijanti prevoda Života Ovdašnjeg danas živimo?
Koje je naše kolektivno srednje ime, od četiri ponuđena?
Pomoć prijatelja: manite se Gugla da vam prevodi život, oguglaćete na gluposti.

Razlika između svi i Svako je suštinska, poput one između kolektivnog i personalnog. Najgore je kada Svako postane Niko i svi postanu niko, jer su im Neko/neko i Biloko/bilo ko izgovor za sve - od lenjosti do neznanja.
Živimo formu jer se bojimo suštine.
Tako onaj "jedan važan posao" uvek ostane nezapočet i nezavršen - u beskonačnost. Samo što beskonačnost ne znači ama baš ništa za kratke i tako protraćene živote svih i Svakog. Guzice ćemo morati da pomerimo kad tad, bez obzira na ostalu trojicu sapatnika ili saučesnika. I to samo kao Svako, jer od svih nema neke koristi osim da postanemo - niko.
Il' tako, il' nikako.

Monday, 12 October 2020

Lažov & Paralažov


Najviše se laže pre izbora, tokom rata i posle lova.
- nemacka narodna poslovica

Dakle, Srbija je u konstantnom predizbornom, ratnom i postlovnom stanju.
Il' tako, il' nikako.


Ekipa sa portala Istinomer je tokom 2018. godine sprovela istraživanje o tome koliko su neistine prisutne u našem javnom prostoru, verovatno ponukana sličnim istraživanjem na globalnom nivou koje je pokazalo da je izraz "fake news" 2017. bio izabran za tzv. reč godine.
Šta je Istinomer otkrio?
Od 33 Vučićeve izjave (u kategoriji "istinitost") samo su 9 bile istinite, dok je u istom periodu ispunjeno samo jedno obećanje u odnosu na 5 neispunjenih. Istinomer zaključuje da je tokom 2018. godine 90% Vučićevih izjava bilo neistinito.
Konačno, glasovima posetilaca tog portala, za laž godine proglašena je sledeća Vučićeva izjava:
- Ja ne lažem, niti sam ikada išta slagao u svojoj političkoj karijeri.

A onda je došla ukleta 2020. godina, koju je Vučić na TV Prva započeo bašbaš radno:
Vučić nikoga nije lagao, nije lažov. Ja nikada ne lažem! Ne, ja sam za sve odgovoran. Znam sve bolje od drugih. Tvrdnje da se Srbija konstantno meša u unutrašnje stvari Crne Gore su notorna neistina. Nikada se Srbija nije mešala u pitanje izbora u Crnoj Gori. Po pitanju Kosova, nikada nisam prihvatao ultimatume i uvek sam se trudio da pronađem najbolja rešenja za srpski narod. Tajkunska banda Đilas, Šolak i Mišković da se vrati na vlast - oni bi uništili Srbiju. Dragan Đilas nije odgovarao zato što su postavili sudije. Kog sam to ja sudiju postavio? Nemam nikakvu dilemu kada to kažem, znam da govorim istinu i činjenice. Pa, jeste li vi normalni? Ja ne prihvatam ultimatume, ali da moram da vodi odgovornu politiku. Ipak, to ne znači da ću bilo šta da prihvatim što smatram da je štetno. Uvek mogu da kažem evo, izvolite, više nisam predsednik, može da bude bilo ko drugi. Podsećam vas u tom kontekstu da će predsednički izbori biti 2022. godine, ali da mogu da budu održani i godinu dana ranije, odnosno 2021. Svejedno je da li će biti 2021. ili 2022. Samo u tom slučaju svakako u tome ne bih učestovao.

Posle je došla Korona, i sve je otišlo u legendu.
Jer, zna se: ko voli da laže, voli i da krade.
A Vučići Uveoci u jurišu lažu i kradu gore od Švaba u povlačenju.
Baš kao u novokomponovanoj narodnoj poslovici.
Ovdašnjoj.

Sunday, 11 October 2020

Stolica



Evo, da znate, Ja to namerno nisam hteo do danas da vam kažem, ali Ja od mog prijatelja predsednika Donalda Trampa nisam dobio samo penkalo bez patrone i ključ šupe, već i stolicu na kojoj sam sedeo prilikom tj. pre potpisivanja! Kao posebna eksluziva, reći ću vam i to, ovo je prava stolica a ne kao one ruske poklon makete. I zato, odsadpanadaljeiubuduće, Ja, na monolozima za medije - mojim, naravno, nego čijim drugim? - više neću da sedim ni na čemu/kome drugom osim na ovom poklonu Mog prijatelja predsednika Trampa, jer samo sa ovim poklonom pod guzicom Meni je toliko toplo oko sr... pardon, Kosova - kao da Mi je Klinton lično držao ruku na ramenu čitavih dva miliona dol... pardon, sekundi.
Posebno je značajno, tojest signifikantno, to što je stolica poklonjena prazna, jer smo Mi - Ja kao Predsednik Vučić, Ja kao država Srbija i Ja kao srpski narod u celini - dobili praznu stolicu u Beloj kući, što do sada niko u istoriji nije imao priliku da dobije!
Znate kad bi onaj šiptar Đilas to dobio?
Malo morgen, a možda ni tad!
Pa šta je bre, vi iz američke televizije iz Luksemburga, jedno jezero u odnosu na stolicu, a?
I zato, samo autošovinistički mrzitelji Srbije i svega srpskog na čelu Samnom, mogu da Nam zavide na svemu što smo u Vašingtonu postigli. A postigli smo toliko, koliko nijedan žuti lopov pre Mene nije, niti je mogao da zamisli ili čak da sanja!
A jednog dana, ako mene ne bude - trenutno - ovde, znači nikad, ova stolica će i dalje biti prazna da vas sve večno podseća na Mene u Mom odsustvu koje će, naravno, biti samo privremeno.
Ovim je Moje obraćanje za danas završeno. Hvala.
I tačka.
A sad svi na svoje radne zadatke.

Suzana, deder vrati ovu stolicu u fundus, Marko je ostao u Americi inače bi on to skokom. Doduše, morao bih da mu odskora to naredim na hebrejskom, ali nema veze jer Ja i to znam. Valjda niko nije primetio da smo je odavde nosili u Vaš... pardon, Vošington na potpisivanje jer je moj prijatelj Donald preko Melanije, a ova preko one Opalićke, javio Dačiću da Mi kaže da ponesemo jednu svoju pošto je poslednju iz Ovalnog kabineta dao onom poltronu Lukašenku. Da, Aleksandru. Da, poneli smo dve namerno iz inata onima iz Prištine, da moraju da sede na Našoj. Da, da.

Ej, a zašto ovaj mikrofon nije isključen?

Saturday, 10 October 2020

Langsam aber sicher


Danas je Međunarodni dan mentalnog zdravlja. O tome je bilo i biće pisano nadugačko em naširoko, i sve se manje-više o tome zna. Pitanje je da li se baš u tome krije razlog zašto se toliko malo dela na polju prevencije, zaštite i sanacije posledica uzroka mentalnog oboljevanja. Barem po pitanju spoljnih, društvenih uzroka - i, naročito, na ovim prostorima.
A ovi, geografski (možda) rastegljivi ali svakako mentalno tesni prostori predstavljaju endemsko žarište kolektivnog mentalnog oboljevanja decenijama (vekovima?) unazad. Posebno su zanimljivi (za struku, naravno) inkubatori mentalno bolesnih Vođa koji zarazu šire svetlosnom brzinom mraka koji prosipaju oko sebe tokom perioda vladavine koju im poverava narod. Povremeno ili prevremeno. Kada Oni, tom istom narodu, svesrdno uzvraćaju.
Mentalno.
Bolesno, naravno.

***
Na svetski Dan mentalnog zdravlja, i pored silne dobre volje, tolerancije, vaspitanja, ljubavi prema deci etcitdisl, kada bacimo pogled na neke Ovdašnje i Sadašnje, kako Vođe tako i njihove supozitorijalne prilepke, jedino što nam pada na pamet je ono što nema nikakve veze sa dobrom voljom, tolerancijom, vaspitanjem, ljubavlju prema deci etcitdisl.
Ne građansko, već domaće vaspitanje.
Na dugo sećanje.
Neke mentalne bolesti se leče od malih nogu. Naročito one koje uzrokuju kolektivnu psihosociopatologizaciju društva. Mogućnosti i varijacije su bezmalo neograničene, jedino zaista bitno je postojanje volje i pameti. Dok je vreme, jer je posle kasno uglavnom za sve.


Da li su batine uzrok ili prevencija Vođinog mentalnog stanja?
Taj buzati i krakati, žvalavi Upropasitelj Srbije, u adolescenciji (iz koje nikada nije u potpunosti, upravo zbog toga, izašao) pio je batine od komšijske dece "kao konj", kako se to kod nas kaže prilikom gradacije načina neverbalne komunikacije između plemena i njihovih pripadnika. To će vam reći svaki pedagog i psiholog, pripadnik struke a ne "struke". Sa njim je problem, a struka će vam i to reći, da on najverovatnije nije pio batine na mestu i od onoga, gde, kada i od koga je to zaista trebalo. I naročito zbog čega.
Dobijao je pogrešne batine od pogrešnih... ehm, "vaspitača". Neko to zove i "ulica". Najgore je kada ti ulica kao vaspitač uđe u kuću. A to je ovde već preraslo u folklor. Da prostite - u tradicionalne porodične vrednosti.
Možda on, zapravo, voli da ga biju ali niko neće, pa onda mora da bije druge. Obično je to tako sa siledžijama.
Ne znam da li je batina izašla baš iz Raja, još manje verujem da Raj postoji, ali jasno je da neki od pogrešno vaspitanih batinaju sve oko sebe kada porastu, i to uvek i bez izuzetka tuđom rukom i po leđima onih koji te i takve iste plaćaju. Oni isti, koji usled teškog nedostatka normalnog ličnog vaspitanja svima oko sebe život pretvaraju u Pakao.
Strašno je kada Bolesnik policijskim i huliganskim batinama krene da narodu uteruje pamet i zdravlje. Problem Srbije danas nije u njemu, već u svima takvima, neiživljenim i frustriranim pobesnelim bitangama koje umeju nepogrešivo da se nanjuše i udruže. Pa krenu da biju sve oko sebe.
A da pozovemo u pomoć one klince koji su ga redovno lemali po komšiluku?
To bi bila suštinska greška, ovde već počinjena više puta.
Oni su bili Njegovi čak i kada su ga tukli i kinjili.
Ne naši.
Na nasilje Ulične Države se ne uzvraća istim, zato što nemamo Pravnu Državu kojom bi smo uzvratili.
To je cilj kome treba stremiti, Pravna, Normalna Država = Država Normalnih. Obaranje ove zločinačke bande sa vlasti treba - i mora - da bude samo početni korak i sredstvo za postizanje tog cilja. Sve ostalo, normalno i zdravo, samo po sebi će potom doći.
Langsam aber sicher.

NAPOMENA:
Ovaj tekst ne predstavlja promociju nasilja prema bilo kome, već upravo suprotno.
Ukoliko je neko to pomislio, onda je debelo pogrešno pročitao. Moraće ponovo.

Monday, 5 October 2020

Juče, danas, morgen


Seti se, seti
Oktobar je peti...
- Gaj Fouks srbistanski


Peti oktobar (iako ga određeni idioti ovdašnji još uvek negiraju ili izvrću njegovo značenje i simboliku) se, na njihovu veliku žalost ipak dogodio. Danas, nakon svega, jasno je da taj dan sa velikim D ima daleko veći značaj za "obične" građane Srbije nego za čitavu kastu politikantskih parazita. Nepotrebno je objašnjavati zašto, po ko zna koji put, jer bi to ionako samo dalo povoda onima koji su taj Dan iskoristili za "a sad malo mi" da i dalje lupetaju o tome "šta se tada zbilo i šta bi bilo kad bi bilo".
Problem je bio i ostao, ma koliko to zvučalo otrcano i izraubovano, u tome što je nakon petog nastupio četvrti oktobar. To vremensko iskliznuće (ne marsovsko, već ovozemaljsko), jedan u potpunosti sumanut kalendar zbivanja prepun crvenih&crkvenih slova, živimo već, eto, punih dvadeset godina. Još malo pa jedan kompletan reproduktivni period od četvrt veka, kako bi to demografi nazvali - u nekoj normalnoj zemlji.
Ali ne i ovoj.
Kod nas ne samo da satovi žure, kasne ili preskaču. To ovde radi i kalendar, prošlajfovao u noći između petog i šestog po klizavom putu pa stalno baca unazad, u četvrti. U Srbiji su se raznorazne vlasti izmenjale i site nagradile raznoraznih puteva, ali onaj najvažniji - na kome je i došlo do tog vremenskog iskliznuća u rikverc - niko ni da takne. Sve drugo, ali to ne.
Jokmore.


U suprotnom, do ovoga ne bi došlo.
Ili barem ne u ovakvoj, nakaradno/nakaznoj varijanti.

***
Danas, 20 godina kasnije, među Vučićevim saradnicima ima i onih koji su bili na suprotnoj strani u odnosu na njega te 2000. godine. Neki od njih se danas stide svoje uloge, neki su ponosni, a neki ističu da bi sve ponovo isto uradili. Predstavljamo vam istaknute saradnike Aleksandra Vučića, koji su bili vinovnici petooktobarskih promena.
Zorana Mihajlović: Ponosna omladinka DOS-a
Aktuelna potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, danas je visokopozicionirana u Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci i od 2012. godne neizostavni deo svake vlade.
Rasim Ljaljić: Na vlasti od 5. oktobra
Najdugovečniji ministar i koalicioni partner Vučićevog SNS, bio je jedan od lidera koji su izneli petooktobarske promene 2000. godine. Nakon pada Miloševića, zauzeo je mesto ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi Savezne Republike Jugoslavije i na različitim ministarskim funkcijama se zadržao do današnjeg dana. Ljajić je danas jedan od najpouzdanijih Vučićevih koalicionih partnera, ali ako se nečemu ne podudara sa Vučićem, to je način na koji posmatra događaje od pre 20 godina.


Vladimir Beba Popović: Mozak kampanje DOS-a
Bio je jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića i direktor izborne kampanje koalicije DOS. Nakon izbora postao je šef  Biroa za komunikacije Vlade Srbije, gde se zadržao sve do 2003. Godine. Uloga Bebe Popovića i njegova saradnja sa aktuelnom vlašću u Srbiji nije nikada do kraja razjašnjena. Međutim, sam Popović je svojevremeno gostujući u "Utisku nedelje", rekao da mu je "Vučić partner kao Vlada Srbije", te da se njegov Institut za javnu politiku, na čijem je čelu, "bavi poslovima koji su direktno vezani za rad Vlade - intenziviranje, pojačavanje i osnaživanje procesa evrointegracija".
Goran Vesić: Đinđićev operativac
Danas vedeta Srpske napredne stranke, takođe je bio vinovnik petooktobarskih promena. Nakon izborne pobede DOS-a, Vesić je postao poslanik Skupštine Srbije i to je trajalo sve do 2003. U godinama po padu Miloševića, Vesić je imao i funkciju predsednika Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, od 2001. do 2003. je bio i savetnik saveznog ministra unutrašnjih poslova SR Jugoslavije i zamenik predsednika Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije. Govoreći o datumu kad je Srbija srušila Miloševića, Vesić je isticao da nije prisustvovao tog dana na ulicama Beograda, jer boravio u Crnoj Gori, ali da je ponosan na pomenuti period u svom životu.
Nebojša Bakarec: Koštuničin čovek u DOS-u
Bakarec, koji je danas član Srpske napredne stranke, bio je pune 23 godine u Demokratskoj stranci Srbije i svojevremeno je predstavljao jednog od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, kandidata DOS-a koji je odneo pobedu nad Slobodanom Miloševićem. Bakarec je pred izbore u septembru 2000. godine bio ovlašćeno lice Demokratske opozicije Srbije. Isto zaduženje imao je i pred decembarske izbore iste godine, kao i 2002. na oktobarskim i ponovljenim novembarskim izborima za predsednika Srbije, u ime predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice. Bio je odbornik DSS u Skupštini grada Beograda i predsednik Izvršnog odbora Opštine Stari grad, od 2000. do 2004. godine.
Marko Đurić: Razočarani otporaš
Budući ambasador Srbije u Sjedinjenim Američki Državama, trenutno direktor vladine kancelarije za KiM. Takođe je učestvovao u petooktobarskoj revoluciji - tada kao mladi otporaš, Đurić je pohađao "kurs isleđivanja" u prostorijama Otpora, a kako je to izgledalo možete videti na ovom video snimku.
Siniša Mali: Mladi kadar DOS-a
U novoj vlasti, koju je Demokratska opozicija Srbije formirala po padu vlasti Slobodana Miloševića, svoje mesto je pronašao i aktuelni ministar finansija i jedan od nabližih saradnika Aleksandra Vučića. On je u februaru 2001. godine postavljen na mesto pomoćnika ministra za privatizaciju u okviru Ministarstva za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Krajem iste te godine, nakon osnivanja Agencije za privatizaciju 17. jula, prelazi tu da radi i gde postaje direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala. Na toj funkciji ostaje sve do kraja 2003. godine.



Pošteno bi bilo reći da je ovaj spisak daleko duži od ponuđenog. Ukoliko u njega uvrstimo i silan palanački bašibozuk, onda on postaje skoro pa beskonačan.
Još bi poštenije bilo reći da na svakog DOSNS preletača ide barem još po jedan ex-DOSovac koji oribitira oko vlasti, deli "savete" Vučiću i brani njegove poteze kao spostvene, kusa budžetske apanaže i pliva u (pot)cenzusnim plimama i osekama procenata osvajanih glasova na lažnim izborima za bilo šta. Naravno, da bi dobro nam poznata ekipa Tri Ugursuza bila kompletna, na ovu dvojicu ide i treći, onaj što je u opoziciji svima i sebi samom, koji se maksimalno trudi da opravda svaku idiotariju počinjenu u ovih dvadeset godina, svako pomirenje, ljubljenje, grljenje i stezanje oko vrata, lupetanje, cepanje matične stranke u matične ćelije metastaza Zla koje predugo uništava ovu zemlju da bi od nje još nešto preostalo za cepanje.
Taj poslednji, treći Ugursuz, možda je i najbolniji za sve iskrene Petooktobarce. U njega su polagali najviše nada, a zauzvrat dobili...


Aleksandar Vučić, bivši Miloševićev ministar istine do 5. oktobra i jedan od tadašnjih gubitnika, danas po deveti put dobija na poklon tortu koju su mu ona tri DOS-ugursuza spravila od pokradenih nada građana i kukavičjih jaja-mućkova starih dve decenije.


Srbija je zemlja čuda u kojoj se više niko ne čudi ni najluđim noćnim morama - u podne. Čudno je jedino zašto se Srbija još uvek ne čudi sebi samoj, otvori oči i okrene list. Da svane i taj šesti.
Oktobar, naravno.

Wednesday, 30 September 2020

Nas dva brata, oba...



Ana i Igor Brnabić - kakvi burazeri, takve im i šeme:
Asseco SEE, EPS/EMS, vetroparkovi, tenderi, reketiranje, NALED, Continental Wind Partners, Dina kartice, China UnionPay, Chip Card, IT, onlajn fiskalizacija, CarGo, NITES, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo trgovine, Nacionalna služba za zapošljavanje, Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, Atos IT Solutions & Servers, vila Jovanke Broz na Dedinju...
Plus veze:
Braća Vučić, kum-Petrovići, braća Mali, sestre Udovički, Seka & Bata Kisić, sestre Kuburović...
Plusplus vezice:Ujak je istovremeno stric i otac sestriću koji je bratić. Tetka je istovremeno stric i otac sinovcu koji je nećak. Igor Junior...
Aman više, pa gde to ima?!


Dr. Lorens Brit se u svojoj studiji, objavljenoj u proleće 2003. godine, bavio istraživanjem fašističkih režima u Nemačkoj (Hitler), Italiji (Musolini), Španiji (Franko), Indoneziji (Suharto) i nekoliko Latinoameričkih država. Zaključio je da postoji 14 definišućih karakteristika koje su zajedničke za sve njih, koje možemo smatrati znacima ranog upozorenja i ukazivanja na (moguću) pojavu fašizma:

13. Široko uspostavljeni kronizam i korupcija
Fašističkim režimima gotovo uvek upravljaju grupice prijatelja i saradnika koji jedni druge postavljaju na rukovodeće pozicije, koriste moć i autoritet kako bi svoje prijatelje štitili od odgovornosti. U takvim režimima nije neuobičajeno da nacionalni resursi, blago ili finansije budu dodeljeni pa čak i otvoreno pokradeni od strane funkcionera vlasti.

Zid.
Kraj vica.

Friday, 25 September 2020

Lutka sa naslovne strane Pinkformera


Trbuhzborci (iliti stručno rečeno ventrilokvisti) uvek nađu sebi odgovarajućeg lutka da kroz njega kažu i ono što "kroz sebe" ne bi. Ponekad i lutak nađe sebi podređene lutke (i lujke), ali u Vučićevom slučaju to sve teže ide jer on i svojim podlutkama više ne veruje pa je zato sam sebi lutkar - na domaćoj sceni. A na onoj velikoj, pod reflektorima svetske pozornice - zna se. Tu bi hteo da sedi na dva, tri pa čak i četiri (para) kolena odjednom - podrazumeva se - različitih lutkara.
Neće moći. Nikad bilo niti će, da takve lutke dugo traju.
Lutka ili lujka, nije ni bitno jer razlike više i nema.
Kao da mu sopstvene Punch & Judy predstave bez konca i kraja (koju svakodnevno priređuje građanima Naše Zemlje Ponosne) nikada dosta, ovaj naš Čaki mora još i da nam se 24/7 obraća iz trbuha, iz koga non-stop na sve strane nešto kulja bez ikakve kontrole.
I to ne kao lutkar.
Ta maska je spala početkom septembra u Vašingtonu.
Ostala mu je samo ona druga - njegovo pravo lice svačije marionete na trulom koncu.

The Parker Zone

Čak i njegove marionete svakodnevno, polako ali sigurno, kreću ka izlazu iz tog njihovog pozorišta u kome se predstava Teatra Mržnje igra previše dugo da bi to bilo normalno.
To više i ne kriju, zato i "kradu k'o u povlačenju" (što neko ovih dana reče).
Pribeležite ih, sve takve. Učabrena rezonanca (od Gazde do poslednjeg piona) ih odaje, džaba se kriju na kolenima lutkara. Zatrebaće ta beleška jednoga dana, koji i nije baš toliko daleko kao što se čini.

Friday, 18 September 2020

Миладин страјкс бек


Kada je Kovačević Miladin onomad (2008), zajedno sa još dva bosanska bilmeza (pardon, studenta & košarkaša) po podu neke bostonske diskoteke prosipao mozak Štajnhauer Brajanu, prepodobni Jeremić Vuk (čitaj: građani Srbije) je razjarenoj Rajs Kondolizi i još razjarenijoj Klinton Hilari pljunuo cirka milijun rajhsdolara da olade i zažmure na to što je predmetni K. Miladin iz USA prošvercovan u Srbiju kao "diplomatska pošta". Pored gospodina Jeremić Vuka, u tu pizdariju su bili umešani i većagospoda Tadić Boris & Stefanović (tada) Borislav, sa pripadajućim im ambasadorom, konzulom i vicekonzulom Naše zemlje ponosne.
Frenolog Miladin je nekoliko dana pred kraj odrezane zatvorske kazne bio pušten na slobodu, jer ga je pomilovao kolega milioner Nikolić (Dragice) Tomislav.
Onda je 2016. manjegospodin Vučić Aleksandar (čitaj: građani Srbije, opet) krnuo dva milijuna rajhsdolara - jer, kad je Gazda bio škrt! - za kampanju Klinton Hilari. Opet, naravno. I zato što jer pametan, još naravnije.
U međuvremenu, K. Miladin se prešaltovao od bivše do sadašnje vlasti, a (Jeremić) Vuk ovih dana p(r)oziva Vučića (Aleksandra) na nacionalno jedinstvo vučjeg čopora u vlasti.
Konačno, danas (u jesen 2020) - K. Miladin iznova bije. Ponelo ga indijansko leto. Opet.
More, dajte bre tu Hilari ako boga znate! Pa propašće nam milioni rajhsdolara koje smo namenili Tramp Donaldu a ovaj nije hteo da ih lično uzme jer je sujeveran pa je rekao "daj to Melaniji, ona je alava na pare". Mali SIniša već je opredelio iz budžeta miliona tri rajhsdolara po šticovanom kursu, šteta da se baci.
I požurite sa isplatom, dok Đurić Marko ne postane ambasador & konzul u Americi.



Čak je i Koštunici jasno da je Priča o Miladinu samo još jedan od mamaca da se klenovi ne bi dosetili i previše pitali šta stoji iza onog prosipanja mozga i lomljenja ekstremiteta u novosadskoj kladionici, ko je tu koga lomio, zašto i zašto baš tako, kako je lomitelj pobegao iz Srbije, zašto su policiotski jaganjci par nedelja tihovali iako se sve vreme znalo za taj izliv bezumnog nasilja, kako je moguće da su u ovoj zemlji fejsbuk i tviter postali "to protect and serve" služba umesto onih koji za to primaju pare od svih građana Srbije...



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...