Orvel o fašizmu

Dva neologizma - "post-istina" i "alt-desnica" - su ušla u politički diskurs poslednjih godina punih previranja i preokreta; te su reči danas na toliko lošem glasu da su proglašene za prvo i drugoplasiranu u 2016. od strane uredništva Oksfordskog rečnika. Noa Berlacki smatra da ta dva orvelijanska eufemizma služe za "prikrivanje starog zla i izbeljivanje fašizma, podsećajući kako po formi tako i po sadržaju na dobro nam poznate Orvelove reči, i naročito na novogovor iz 1984. 'Zlomisao', 'zločin misli', 'odpersonizovanje'... One čak zvuče isto, sa svojom prostom ali uvrnutom konstrukcijom pojedinačnih slogova nabacanih na gomilu da čine reči. Od čiste i ružne aljkavosti se očekuje da jezik pretvori u nešto futurističko i vrhunsko. Svet koji dolazi biće utilitaran, žargonski, i moderan po svojoj neeleganciji. Takva se budućnost očekivala u Orvelovo vreme; budućnost je upravo takva danas."

Kao i u Orvelovo vreme, naš aktuelni žargon je mobilisan zarad "odbrane neodbranjivog" - onako kako je taj pisac, novinar i revolucionar napisao u svom eseju "Politika i engleski jezik" iz 1946. Baš kao u njegovo vreme, i danas ti eufemizmi opslužuju konstantno besramno laganje i rasističke ideologije. Slobodno možemo povući još jedno lingvističko poređenje sa Orvelovim vremenom: sveopšta upotreba reči "fašizam".

Berlacki tu reč koristi ali je ne definiše (kada spominje izbeljivanje fašizma), osim kada kaže da "fašizam cveta na lažima". Možda je u najvećem delu tako, ali da li je to dovoljan kriterijum za jedan celokupan politički i ekonomski sistem? Ta reč naprosto vapi za jednom dubljom analizom. Čak je i Umberto Eko, koji je odrastao u vreme Musolinijeve vladavine, osećao potrebu da se to jasnije odradi, s obzirom da su "američki radikali" (kako ih je 1995. nazvao) zloupotrebili frazu "fašistička svinja" kao pežorativ za bilo koju vlast, tako da je taj pojam skoro u potpunosti izgubio svoje značenje tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, da li bi Orvel (koji se 1936. borio protiv fašista u Španiji, i čiji su zloslutni posleratni distopijski romani više od bilo kog književnog dela ilustrovali to zlo) mogao da nam pruži pouzdanu definiciju fašizma? Kada pogledamo njegove radove, čak i pre nego što se rat završio, već ga vidimo kako piše: "Fašizam je skoro u potpunosti besmislen." Njegov kratak esej iz 1944. "Šta je fašizam?", međutim, ne ide u pravcu ukidanja te reči. Naprotiv, on poziva "na jasnu i opšteprihvaćenu definiciju tog pojma" umesto težnje da se on "degradira na nivo psovke".

Ali Orvel ne bi bio Orvel da nije bio pesimista. Jedan od razloga zašto je tako teško bilo doći do definicije, po njemu, leži u tome da bi svaka grupa na koju bi je primenili morala da "prizna" kako većina njenih članova nije bila "voljna da dela" - priznanje stvarne prirode njihove ideologije i ciljeva, prikrivenih iza eufemizama, laži i dvosmislenog govora. Ako niko nije fašista, onda to znači da potencijalno svi jesu. Čak i tokom četrdesetih, Orvel kaže: "Ako pogledate štampu, otkrićete da maltene nema grupe ljudi - svakako nijedna politička partija ili druga organizovana grupa bilo koje vrste - koja nije bila proglašena fašističkom." On potom nabraja optužene: "Konzervativci, socijalisti, komunisti, trockisti, katolici, pacifisti, antiratni aktivisti, oni koji podržavaju rat, nacionalisti..."

A šta sa školskim primerima onih sa druge strane linije fronta? Orvel priznaje: "Kada koristimo pojam fašizam za Nemačku ili Japan ili Musolinijevu Italiju, u velikoj meri znamo na šta mislimo. Međutim, pozivanje na te ekstremne režime nije previše korisno, jer se "čak i vodeće fašističke države međusobno u mnogo čemu razlikuju po strukturi i ideologiji". Umberto Eko se zadovoljava time što kaže da fašizam usvaja kulturološke zamke nacija u kojima niče, ali ipak deli nekoliko konstantnih, iako kontradiktornih, ideoloških osobina. Orvel nije bio u potpunosti siguran da zna koje su to osobine.

Dakle, šta nam Orvel može reći o pojmu fašizma, koji želi da drži u šaci ali nikako ne može da ga uhvati? Iako veruje da se njime mora imenovati "politički i ekonomski sistem", on se na kraju ipak odlučio za običnu lingvističku definiciju, kojoj "u svakom slučaju pridajemo emocionalni značaj". Nevezano da li tom rečju "gađamo na sve strane" ili je koristimo na neki precizniji način, mi uvek mislimo "grubo rečeno, na nešto okrutno, beskrupulozno, arogantno, mračno, antiliberalno i protiv radničke klase. Osim relativno malog broja simpatizera fašista, skoro svaki Englez bi prihvatio reč siledžija kao sinonim za reč fašista". Svako ko danas nije siledžija (ili neopravdani simpatizer fašista), kome za ove pojmove ne trebaju eufemizmi, verovatno bi se složio sa ovim Orvelovim stavom.

- Josh Jones: George Orwell Tries to Identify Who Is Really a "Fascist" and Define the Meaning of This "Much-Abused Word" (Open Culture, 2016)

- George Orwell: What is Fascism? (London Tribune, 1944)

Kristofer Hičens je jednom napisao da su tri glavna problema dvadesetog veka imperijalizam, fašizam i staljinizam. Pokazalo se da je Džordž Orvel za svaki od njih - bio u pravu.

Orvel pokazuje svoju izvanrednu dalekovidost u fascinantnoj recenziji (objavljenoj u martu 1940) Hitlerove ozloglašene biografije "Moja borba" (Mein Kampf, 1925). U toj recenziji, Orvel precizno secira knjigu do samih korena Hitlerove toksične harizme, i usput najavljuje teme koje će se potom pojaviti u njegovim budućim remek-delima "Životinjska farma" i "1984".

• Činjenice govore da u njemu postoji nešto duboko privlačno... Hitler zna da ljudska bića ne žele samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu, kontrolu rađanja i uopšte zdrav razum; ljudi takođe, barem povremeno, žele borbu i samopožrtvovanje, da ne spominjemo bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god moguće spadali u ekonomsku teoriju, fašizam i nacizam su psihološki daleko zdraviji od bilo kog hedonističkog koncepta življenja.

Orvel svakako nije bio Hitlerov obožavalac.

U recenziji, u jednom trenutku, on zamišlja kakav bi svet mogao da bude ukoliko bi Treći Rajh pobedio:

• Ono što Hitler predviđa da će se desiti za sto godina, jeste kontinuitet države od 250 miliona Nemaca sa obiljem "životnog prostora" (koji se npr. prostire do Avganistana ili tako nešto), užasavajuća imperija bez mozga u kojoj se suštinski ne događa ništa osim obuke mladića za rat i beskonačni uzgoj topovskog mesa.

Ovaj članak je napisan u trenutku kada, kako to Orvel napominje, viša klasa žestoko odstupa od dotadašnje podrške Trećem Rajhu. To se jasno videlo u odnosu na britansko izdanje "Mein Kampfa" iz 1939. godine, koje je imalo jako favorizovan stav prema Hitleru.

• Očigledna je bila namera prevodioca da u predgovoru i napomenama ublaži žestinu i svirepost te knjige i prikaže Hitlera u što je moguće lepšem svetlu. Hitler je u tom trenutku još imao kakav takav ugled; ugušio je nemački radnički pokret, zbog čega je bogataška klasa bila voljna da mu oprosti bezmalo sve. A onda se odjednom ispostavilo da Hitler nema, niti zaslužuje bilo kakvo poštovanje.

Sve se promenilo do marta 1940. godine, pa je u Britaniji objavljeno novo izdanje "Mein Kampfa" koje je odražavalo promenu stava prema Hitleru. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj nakon njene invazije Poljske, ali prave bitke u Zapadnoj Evropi su tek sledile. U  mesecima koji su sledili, Francuska će kapitulirati a Britanija će se klackati na ivici iste sudbine. Međutim, u rano proleće te godine, sve je još uvek delovalo poprilično tiho. Svet je kolektivno zadržavao svoj dah u iščekivanju. U tom trenutku zastrašujuće neizvesnosti, Orvel je predvideo veći deo ratne budućnosti.

• Kada uporedimo njegove izjave od pre godinu i više dana sa onim što je pričao pre petnaest godina, u oči upada rigidnost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte ne razvija i menja. To je fiksirana vizija jednog monomanijaka i malo je verovatno da će na nju mnogo uticati aktuelna kretanja u politici sila. Možda, u Hitlerovom umu, rusko-nemački pakt nije ništa više od privremene izmene rasporeda aktivnosti. U "Mein Kampfu" je jasno opisan plan da se prvo pregazi Rusija, i koji je podrazumevao da se potom pregazi Engleska. Danas, kako se ispostavilo, Hitler će morati da se prvo obračuna sa Engleskom, jer je od dve sile bilo lakše potkupiti Rusiju. Međutim, Rusija će doći na red čim Engleska bude zbrisana - jer, nesumnjivo, Hitler na to upravo tako gleda. Da li će na kraju sve zaista tako biti - to je već drugo pitanje, naravno.

U junu 1941. Hitler je napao Rusiju, počinivši jednu od najvećih strateških grešaka u istoriji modernog ratovanja. Staljin je, inače, u potpunosti bio zaslepljen tom invazijom, a zbog vesti o Hitlerovoj "izdaji" i kršenju pakta je navodno doživeo i nervni slom.

Sasvim je jasno: Staljin nije pročitao "Mein Kampf" onako pažljivo kako je to uradio Orvel.

- Jonathan Crow: George Orwell Reviews Mein Kampf: “He Envisages a Horrible Brainless Empire” (Open Culture, 2014)

***

Palanačko društvo, u konstantnom međuratnom previranju (iako "nije učestvovalo u ratu", poput našeg i njemu sličnih) koje traje već dvesta godina kako na spoljnom tako i unutrašnjem planu, kao jednu od bitnih karakteristika ima i to da sve od države do bulevara pretvara u sokake. A u svakom od tih sokaka, zna se, čuči po jedan Hitler i vodi svoju borbu po ugledu na original. Unapred izgubljenu, za njega svakako ali i za sve koji ga podržavaju - ili ćute.

Pa ko se prepozna, tako će mu se i zalomiti.

Pala vlada

Nakon pilot-epizode novog rijalitija "48 sati opstipacije" i dvodnevnih ultrabrižno-somnabulnih mukotrpnih rovovskih konsultativnih pregovora vođenih između predsednika Republike Srbije i predsednika Srpske napredne stranke, doživesmo danas konačno tu žudno&žedno očekivanu obznanu imena (i prezimena) mandatara buduće Vlade. Srpske, naravno. Predsednik AVSNS je predložio imena poslanika koji će izglasati mandatara, ime mandatara koji će predložiti sastav Vlade i imena ministara koji će istu činiti. Predsednik AVRS je uz čvrste garancije sagovornika da će sve baš tako biti, sve to prihvatio i odmah pučanstvu svome priopćio.
Evo kako je to bilo:

Lažu, kučke agresorske, svi koji kažu da nije.

U društvu koje su okrenuli naglavačke, izbor Vlade na ovakav način - kada Jedan bira i postavlja Sebe umesto svih i svega - predstavlja javno streljanje demokratije, države i njenih institucija. Samom najavom i njenim izborom, danas, ta Vlada je već pala. Ko makar toliko ne razume, ili odbija da to učini, svojevoljno i javno priznaje da je saučesnik u tom streljanju koje traje već treću deceniju.

I tačka.

A sad, svi na svoje svakodnevne paranoje i strahove.

Što pre završite te domaće zadatke, to ćete više vremena imati za igre i nećete morati da mislite na hleb.

I struju.

I gorivo.

I komunalije.

I šećer.

I zejtin.

I Kosovo.

I lopove.

I popove.

I manijake.

I školovanje dece.

I politiku.

I lečenje.

I laganje.

I pljačku.

I rat.

I sve ostalo što nije On.

sa, sa,

samo tako

samo jako

p.s.

Vučići Uveoci su definitivno poludeli: počeli su da dele pozive za vojne vežbe ljudima od 65 godina koji su u penziji. Čisto da razbiju monotoniju svakodnevice preživanja u koje su pretvorili život u ovom kradikalskom oboru od zemlje.

Da nisu krenuli po spiskovima iz 1991?

Polušapić protiv Poluvesića

To je pokušaj nekog polušpijuniranja. Ja sam zbog toga morao nekoliko ljudi, koji rade u Starom dvoru, da zamenim. Počeli su papiri da nam nestaju iz kancelarija i onda su te informacije završavale u opozicionim medijima. Nakon pojavljivanja tih poluinformacija, dolazio bi Goran Vesić da ih komentariše. Zato kažem da je to polušpijunaža. Ali nisu ni u stanju da daju pravu informaciju, već feleričnu, kakav je bio i njegov rad. U tom slučaju, mi menjamo ljude koji nam vršljaju po kancelarijama i uzimaju dokumenta i kojima su glavna tema moji televizori - da li sam ih platio ili nisam. Evo, još čekam da me pitaju za te račune, ali ne pitaju me za račune. Važno im je bilo da puste priču, ali posle me nisu pitali da im pokažem račune i da se izvine ako ti televizori nisu plaćeni iz budžeta Grada Beograda.

Važno razlikovati ljude koji su dobro radili svoj posao od onih koji to čine loše. Šta radimo sa polušpijunima? Kad ga uhvatimo, mi ga onda eliminišemo. Tako da ćemo videti ko je dao ovu informaciju.

Ja sam hteo Dragana Pešikana, on će biti moj savetnik. Ja jesam potpisao njegovo postavljanje, ali ono nikad nije postalo pravosnažno zato što on ne ispunjava neke druge uslove. Mi smo njega posle dva, tri dana praktično razrešili, ali on formalno nije ni postavljen.

- Šapić: Vesićevi polušpijuni krivi za curenje informacija iz kabineta, eliminisaćemo ih čim budu uhvaćeni (Danas, 24.08.2022)

polušpijuniranje

poluinformacije

polušpijunaža

polušpijuni

polupolitika

polubeogradonačelnik

poluzamenik

poludemokrate

polunaprednjaci

polutani

polutanti

...

Slobodno nastavite niz po sopstvenom nahođenju, sa ovim polukompletnim budalama ne možete promašiti temu. Shodno staroj dobroj praksi i običajima kvazipolitike ovdašnje, dvojica biših demokrata i najbližih saradnika Tadića i Đilasa punom parom nastavljaju tamo gde su stali dok su bili podvučeni žutom. Jedina razlika je u tome što su svoje vlažne snove (polucije) unapredili. Pardon - ukradikalili.

U pravu je Cukunftsoberfirer: za sve je kriv prethodni režim pa i za ovaj, uključujući i sebe u njemu.

U sebi.
Sa sobom.
U celini celosti.
Žika Obretković je top primer filozofije egzistencijalizma za ova dva kompletna poluidiota.

Svi su oni neoborivi dokaz da, koliko god ih ima, konačan zbir tih ljudolikih polutki uvek iznosi jedan.

Jedva.

Vođostanje

Globalno zagrevanje planete izazvalo je širom sveta suše usled kojih su bez dovoljno vode ostali brojni rečni tokovi i njihove pritoke. Na Dunavu, kod Prahova, nivo reke je toliko opao da je na površinu isplivalo oko 200 nacističkih barži i brodova punih eksploziva i raznih drugih drangulija; sve uredno & pedantno švapski samopotopljeno tokom povlačenja 1944. godine pred nadirućom Crvenom Armijom.

Klima, čini se - kao da je poludela.

Višedecenijska lokalna i regionalna plima podgrevanja atmosfere ludila i strasti, naročito pojačana u poslednjih deset godina, izazvala je sušu demokratije, građanskih prava i medijskih sloboda. Zbog te plime, njihov nivo je danas toliko opao da je na površinu isplivao sav ološ i talog palanačkog fašizma, koji ovo društvo svojim eksplozivno-zapaljivim "rukovođenjem" neminovno vodi ka slomu.

Došli smo dotle da palanački fašisti slave i veličaju Crvenu Armiju dok istovremeno usijano mrze sve ostale antifašističke saveznike iz Drugog svetskog rata... koji ih, za razliku od ruske "braće" i dalje previše podsećaju na čijoj su strani, u tom istom ratu, zapravo bili. Važi podjednako - kako za vladinu tako i za nevladinu (...) četničku udrugu & ostalu prekograničnu bratiju.

Seme zla i naopakog, odavno posejano, sada daje svoje trule pogane plodove.

Klima ludila, čini se - kao da je dodatno poludela.

❄ ❅ ❆

Nekada je važilo da sneg ne pada samo da pokrije breg, već i da svaka zverka pokaže trag. Sada, pada nivo vode i raste nivo blata. A zverke? Zverke će svakako pokazati trag; sneg ili blato - njima je u potpunosti svejedno. Eh, još samo kad tragova kletih ne bi bilo... gde bi im bio kraj.

Pišonja i Žuga

A onda je Tigar je utrčao u arenu!

Glazgov Rendžers : PSV Ajndhoven

U poluvremenu, umesto uobičajenog maltretiranja gledalaca nacifrekventnim reklamama ...

POŠTOVANI GLEDAOCI,

Naša televizijska kuća dana 16.08.2022. godine, dobila je pitanje elektronskim putem od strane novinarke televizije Nova S. Pitanje je glasilo:

"Poštovani,

Molimo Vas da nam odgovorite na sledeće pitanje danas do 16h.

Odgovor će se koristiti u svrhu obrade teme u emisiji "Među nama" na Nova S TV.

Postoje špekulacije da se tokom emitovanja utakmica u Vašem programu tokom skandiranja navijača protiv predsednika Aleksandra Vučića, ovakvo skandiranje utišava puštanjem muzike. Kako komentarišete ovakve navode i ukoliko su oni tačni zašto se to radi?

Hvala najlepše,

Irena Štikovac, Nova S"

Iako smo na pitanje odgovorili u traženom roku, naš odgovor prenet je samo delimično, odnosno izvučena je samo jedna rečenica, čime su gledaoci uskraćeni da čuju suštinu odgovora. Kada to već nije učinila televizija koja se konstantno poziva na poštovanje slobode govora i koja se samoproglašava za borca protiv cenzure i zaštitnika demokratije, dajemo vam mogućnost da o tome budete objektivno i potpuno informisani, prenoseći u celosti odgovor našeg generalnog direktora, gospodina Nebojše Žugića:

"Poštovana,

Za razliku od vaših tajkunskih ostrašćenih i pristrasnih medija, naša medijska kompanija se ne bavi špekulacijama, već se svakodnevno trudi da podigne nivo kvaliteta svog programa i drži se profesionalne etike i svih standarda koje ona nalaže, a koje sve svetske sportske organizacije propisuju i podržavaju.

Sve navedeno potvrđuje niz pohvala i priznanja koja dobijamo od partnera poput UEFA, NBA, Premijer liga Engleske, španska La Liga, ATP i mnogih drugih.

Ipak najdraža su nam priznanja koja dobijamo od armije naših gledalaca, kojih je iz dana u dan sve više, dok naša matična kompanija Telekom Srbije beleži istorijske rezultate u povećanju broja korisnika, što sve navedeno nedvosmisleno potvrđuje.

Verujem da znate da imamo i filmske, tematske, ali i muzičke kanale, koji su izuzetno popularni, tako da nemamo potrebe da muziku puštamo na svojim sportskim kanalima. Neostvarena želja vaših nalogodavaca gospodina Šolaka i gospodina Đilasa da tajkunizuju našu televiziju uz pomoć prethodne rukovodeće garniture kako TV Arena sport, tako i Telekoma Srbije, je propala, te nas ne čude vaše maliciozne špekulacije, kroz koje demonstrirate frustracije zbog sve izvesnijeg totalnog poraza u tržišnoj utakmici, kao i vašu nemoć na terenu zbog koje utakmicu sa tržišnog pokušavate da prebacite na politički teren. Mi smo bili, jesmo i ostaćemo kompanija koja se profesionalno bavi svojom delatnošću, boreći se za što bolji rezultat na tržištu, štiteći interes kako svoje, tako i naše matične kompanije, ali i svog naroda i svoje države, kao i gledalaca u celom regionu u kome apsolutno dominiramo. Pozivam vas da postanete pretplatnik neke od platformi koje emituju naše kanale, te da se sami uverite u njihov kvalitet, a ne da se bavite špekulacijama o puštanju muzike na sportskim kanalima.

Srdačan pozdrav,

Nebojša Žugić"

Pišonja i Žuga, u celini celosti.

I tačka.

***

Gladijatorska je muka pregolema...

Potpuno je nepotrebno i besmisleno komentarisati Žugićev "odgovor" stavku po stavku - nije on ovo napisao. Saopštenje TV Arena, tj. njenog generalnog direktora, standardna je kompilacija besmislenih rečenica i floskula iz svakodnevnih saopštenja koja se pišu u sedištu kradikalskog trusta mozgova, koja vrvi od uobičajenih lupetanja i izvrtanja mozga zarad izbegavanja jednostavnog odgovora na ono što svi vide (i čuju) kada okrenu bilo koji od Arena kanala prilikom prenosa prvenstveno utakmica FK i KK Partizan. Nebitno je da li nepodobno skandiranje utišavaju, puštaju muziku ili prelepljuju snimcima podobnog navijanja sa drugih utakmica. Nemontirane snimke sa stadiona, koji se vrte po društvenim mrežama, nećemo računati jer svi ovde dobro znamo da su to mediji u vlasništvu stranih centara moći koji su pravi vlasnici spomenutih tajkuna i prethodnih garnitura što rade protiv kompanije, naroda, države, gledalaca... a i šire.
Konačno da neko SNS nazove pravim imenom - kompanija. Bio je red.

Da li iznova treba podsetiti na prošlogodišnje saopštenje uprave FK Partizan koja je deo svojih navijača optužila za političko manipulisanje, napad na institucije države i vređanje Aleksandra Vučića?

Bulšitovanje dostojno pinkformera.

Pa i ova lila pozadina saopštenja (aktuelni logo engleske Premijer lige je  besramno zloupotrebljen), previše vuče na pink da bi to bilo slučajno. Smrdi, bolje rečeno. Opšte je poznato da ovakav tekst "odgovora" DJ Žeks napiše lijevom rukom, iz taka. U kladionicama (koje Arena besomučno reklamira) bi pala podeblja kvota da je baš tako i bilo.

Vaspitno-obrazovni karakter Arena sportskih kanala, po prepodobnom Žugiću, zaslužuje pozornost Zekićke & Co. iz REM-a koji bi podhitno, još noćas na tajnoj sednici nakon još tajnije večere, morali doneti odluku o dodeli pete medijske nacifrekvencije nikome drugome do TV Arena sport Telekoma Srbije. Činišvoliko!

Svakodnevni utisak sve je jači: svakoga dana, u svakom pogledu, diktator Zapadne Koreje postaje sve nervozniji; toliko, da je večeras morao da se oglasi na sportskim TV kanalima povodom više nego očiglednog potprckivanja od strane tajkunskih izdajničkih medija u vlasništvu prethodnih rukovodećih garnitura u vlasništvu stranih centara moći.

Šta je sledeće - Cartoon Network, peti Teletabis?

Kapri ili Rumenko?

- Gde si?!

- U crkvu.

- Dokaži, daj popa na telefon!

- Evo baš sad poje. Jer može selfi?

- Može. I posle crkve pravo kući - da me izuješ, gladan sam & sve ostalo tradicionalno domaćinski po redu.

On:

Dok telefonira šeta po kući u zapišanim gaćama, na nogama štrokave nekad bele čarape i sandale na čičak, prdi na luk iz bureka za doručak, na polici kraj TVa ikona ubiva aždahu a na TVu Vučić ne letuje u NDHrvatsku, na zidu kalendar Tita od prošle i Draže od ove godine sa zaokruženim slavama na koje je išo i na koje će tek ide, posteri Miloševića i Koštunice, uramljena njegova slika sa pionirskom maramom ko mali i sa Draškovićem i kokardama ko veliki, članska karta JUL/DSS/G17 i razlednica iz Paraliju s tri Palme ispod stakla na stočiću u dnevnoj sobi, u hodniku prikucan Krs' Častni što ga osvojio zimus kad je u Terazijskoj fontani ispod vode smako gaće Miši Vaciću da bi pre njega stigo na drugu stranu, na kuhinjskom stolu u dve kolone uredno postrojeno negde oko dvanaestak zidarskih zaječaraca koji čekaju da se Ona vrati iz crkve i potrpa u friz da se razlade pre nego što krene da ih prinosi oltaru tradicionalne muževnosti i domaćinštine dok Oltar pomno gleda snimke sa jučeranjeg mitinga SNSPC na svim nacifrekventnim televizijama ne bi li sebe negde ugledo pa onda tero decu na "gle tata na teve, ene me opet skrsčastni". Posle će spava jer sutra poso.

Ona:

Dok telefonira uopšte nije u crkvi, krsti se i slika pred izlogom prodavnice suvenira SPC na Terazijama iz koje trešti duševno pop-mjuzik pojanje, šalje selfije Gospodaru Svom i žuri da se nađe s duhovnikom da ne zakasni na termin uterivanja duhovnosti dogovoren prilikom poslednjeg odlaska u hram iste, subvokalno psuje "samo dok dođem kući ima te izujem mrcino jedna pa će vidiš ti selfi po sred čela pzdtmtrna", opet se prekrsti i namesti sise al sad bez selfija jer kroz Balkansku prošo neki vladika u džipu, konačno se seti da skine maramu kod Zelenjaka, kalkuliše koliko ima vremena da posle uterivanja svrati u dućan na okretnici po kineski Pampers i nešto ostaloj deci za večeru taman dok mu se pivo dovoljno ugreje da nema šanse da se oladi pre Dnevnika, al da ipak namiri pivom Ljubav Svoga Života pre nego što krene da se sprema za izlazak u grad sa instruktorom fengšui joge s kojim treba se nađe kod Ekonomskog zbog dogovora oko preksutrašnjeg trodnevnog vikend odlaska na miting Vulinove partije u Medveđu i Lovćenac. Posle će na splav sa drugaricama pa kući oko pola tri, jer sutra opet mora na jutarnju u jedanes da isteruje uterano čim sve ostale otera na poso, u zabavište i školu, na stadion.

Deca:

Šta deca? Pa deca se spremaju za porodičnu šetnju, da biju pederi. Šta bi drugo očekivo, čitaoče, od pubertetlija u poznim dvadesetim. Između dva odlaska na nacionalni stadion.

Doduše, može sve ovako isto samo obrnuto, da On i Ona zamene uloge. Kao u vicu. Sve zavisi od zavetništva, ionako nema neka drastične razlike čak ni u obrvama. Barem ne primetne. Jer razlike su ovde nepoželjne. Jasno?!

A decu mi ne dirajte, znaju sve sama jer ona su naša napredna budućnos.

I tačka.

- iz edicije On da rađa Ona da brani, epizoda "XXI vek, a meni XIII je"

***

- Pope, šta ćeš: rakiju ili vino?
- I pivo.

- Pope, Kapri ili Rumenko?

- ... obe.

Ko se boji Spinoze još?

Desničarski kultur-borci su nedavno nemačkog filozofa Imanuela Kanta prozvali "ocem kritičke rasne teorije". Sada su, likovi poput Čarlija Kirka, udarili na Baruha de Spinozu - holandskog radikalnog prosvetiteljskog filozofa, od koga možemo ponešto naučiti o tome kako se boriti protiv Desnice.

Čarli Kirk, konzervativno orijentisani tok-šou voditelj, nedavno je dodao ime Baruha de Spinoze na spisak neprijatelja, među kojima su i tzv. "kultur-marksisti" Žak Derida i Mišel Fuko. Ta dvojica su mnogima dobro poznata, a naročito onima koji se sećaju debata o političkoj korektnosti vođenih tokom osamdesetih, kada je postmodernizam bio proglašen neprijateljem razuma - pa čak i same Amerike. Međutim, Spinoza - holandski racionalista iz XVII veka - deluje nekako potpuno van te priče i bezopasno.

Barem tako izgleda... na početku.

Jedna od stvari koja izdvaja aktuelnu paniku oko "novokorektnosti" (wokeness - budnost) u odnosu na prethodne debate o političkoj korektnosti je to da, dok se ova prethodna odnosila na odbranu Zapadnog kanona od postmoderne politike identiteta, današnji kultur-borci u sve većoj meri sprovode istragu izvora ideja poput one koju nazivaju "kritičkom rasnom teorijom" i ćeraju do samih osnivača Zapadne filozofije poput Imanuela Kanta - stav, koji smo nedavno ponovo mogli da čujemo prilikom saslušanja sudinice Braun-Džekson pred Vrhovnim sudom SAD. Kako stoje stvari, izgleda da se i Spinoza pridružio viševekovnoj zaveri usmerenoj na uništenje "Zapadnih vrednosti" pomoću tzv. socijalne pravde!

"Kritička rasna teorija je podvrsta kritičke teorije, koja počinje sa Imanuelom Kantom oko 1790. Kritička teorija odbacuje principe Prosvetiteljstva i Doba razuma na kojima je osnovana američka republika." (Ketandži Braun-Džekson)

Međutim, ako se odmaknemo od ovog sve paranoičnijeg zaokreta u tim desničarskim kultur-ratovima, možemo videti da je Spinoza zapravo dostojan protivnik Desnice. Na kraju krajeva, marksistički filozofi i teoretičari su se u prošlosti često pozivali na Spinozu - postoji čitava tradicija "marksističkog spinozizma", od Luja Altisera do Antonia Negrija. Ne deluje preterano verovatno da je Čarli Kirk čitao "Figures de Communism" Frederika Lordona. Umesto fokusiranja na zagrljaj Spinoze i marksističke levice, bolje bi bilo pronaći odgovor na pitanje: Šta je to Spinoza konkretno napisao, što predstavlja legitiman izazov desničarskim lujkama?

Teško sujeverje

Spinozina glavna politička intervencija tokom njegovog života, delo "Teorijsko-politički traktat", ima zanimljiv podnaslov: "Uz pomoć koga se pokazuje ne samo da je sloboda filozofiranja dozvoljena unutar Očuvanja pobožnosti i Mira Republike, već i da je ta sloboda neodrživa osim kada je praćena samim Mirom Republike i Pobožnošću." Drugim rečima, Spinoza se zalagao za slobodu mišljenja i filozofiranja.

S obzirom da je veliki deo Desnice, od Donalda Trampa do Elona Maska, udružen oko zahteva za "slobodom govora", čini se da je Spinoza njihov prirodni saveznik. Međutim, upravo način na koji Spinoza formuliše svoj zahtev za slobodom govora i posmatra vezu između filozofije i politike, pokazuje zašto je on anatema za sve ono što Desnica zastupa.

Za početak, Spinoza smatra da stvarni neprijatelj slobode mišljenja, govora i filozofiranja uopšte nije državna cenzura, već nešto sasvim drugo: sujeverje. A sujeverje je nešto u šta su današnji desničarski demagozi duboko ugazili.

Iako je pisao sredinom sedamnaestog veka, Spinoza je bio veoma svestan načina na koji je Sveto pismo postalo ne samo autoritet znanja već podjednako i politike. On je čak bio izopšten iz male jevrejske zajednice u Amsterdamu zbog svojih jeretičkih ubeđenja i bio je direktan svedok sukoba moderne filozofije i političkog autoriteta religijskih spisa. Taj konflikt između autoriteta Svetog pisma i nauke definisao je Spinozino vreme, uticajući na filozofe od Galileja do Dekarta. Na sebi svojstven način, Spinoza spor oko sujeverja i nauke nije video kao sukob vlasti i naroda, kako su to tvrdili liberalni filozofi, već kao unutrašnji sukob svojstven celokupnom političkom životu i - što je još intrigantnije - kao unutrašnju borbu svakog pojedinca. Drugim rečima, sujeverje nije samo spoljašnja sila, poput državne cenzure, već i sila pokornosti koja u izvesnom smislu dolazi iz svakoga od nas.

Spinoza je napisao:

"Vrhovna misterija despotizma, njegov oslonac i uporište, jeste u tome da se ljudi drže u nekom stanju obmane, da se lažnom titulom religije prikrije strah pomoću koga se oni moraju držati pod kontrolom, pa će se oni za svoje ropstvo boriti kao da se bore za spasenje, i to neće smatrati nikakvom sramotom već najvećom čašću da proliju svoju krv i daju svoje živote zarad veličanja jednoga čoveka."

Mnogo pre Karla Marksa, Spinozina formulacija nudi nešto slično teoriji ideologije: ne kao da su preovlađujuće ideje samo ideje vladajuće klase, dok mi ostali patimo pasivni pod njihovom dominacijom; ljudi se zapravo aktivno bore protiv sopstvenih interesa i sopstvenog oslobođenja. Umesto težnje da budu slobodniji i racionalniji, oni se bore da održe sopstveno robovanje, a sa time i autoritet onih koji tvrde da znaju šta je za njih najbolje.

Da bi smo razumeli ovaj paradoks (ljudi mogu da se bore za svoje ropstvo kao za spasenje), neophodno je razumeti vezu koju Spinoza povlači između znanja i politike, u kojoj leži ključ za razumevanje moći sujeverja. Odnos između znanja i politike, kako razmišljamo i kako živimo, leži u središtu Spinozine filozofije. U stvari, dok su Spinozini savremenici razdvajali svoj metod spoznaje sveta od svog načina življenja u njemu, u jednoj od svojih najprovokativnijih formulacija Spinoza vidi razmišljanje i život, um i telo, kao dve strane iste realnosti.

"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.

"Za Spinozu, oslobođenje je težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet." 

Drugim rečima, predrasude postaju sujeverje kada se naše neznanje i želje socijalizuju: kada vera u konačne uzroke postane nešto što ljudi mogu da iskoriste dok ubeđuju druge ljude u svoja tumačenja. Predrasude su pokušaj da se osmisli svet sa malo znanja koje posedujemo, zasnovanog na našim željama; sujeverje je pokušaj organizovanja tih osnovnih želja pojedinaca kako bi se uhvatili u koštac sa svetom, sa krajnjim ciljem sticanja moći.
Naravno, dilema o kojoj je pisao Spinoza, u kojoj sujeverje iskorišćava prirodne predrasude, bila je specifična za društvenu dinamiku perioda u kome se neznanjem moglo manipulisati preko Svetog pisma. Međutim, Spinozine ideje sežu dalje od kritike religije. Osnovna Spinozina poenta je da svi polazimo od tačke fundamentalnog neznanja, nesvesni uzroka stvari; relevantna politička razlika, kako u Spinozino tako i u naše vreme, je između onih koji iskorišćavaju to neznanje i onih koji nastoje da ga prevaziđu. Za Spinozu, oslobođenje je upravo to: težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet.

"Dobra teorija zavere je nedokaziva"

Ovo nas vraća nazad na Čarlija Kirka i svet desničarskih radio emisija, podkasta i TV medija - svet pun predrasuda i sujeverja. U izvesnom smislu, celokupna desničarska medijska sfera potiče od prostih želja, često da se održi nečiji status ili osećaj sigurnosti. Ono što je važno u svetu Aleksa Džounsa, Bena Šapira i drugih, nije sama priroda pretnji ili njihova stvarna uzročna veza sa osećajem nesigurnosti; važan je način na koji to utiče na nas i naše želje.

Uzmimo neki savremen primer, poput obaveznog diverziteta korporacijske obuke zaposlenih ili učenja o istoriji robovlasništva u školama, koji može uzrokovati da se neko zbog toga oseća loše. Takav neko može zaključiti da posledica (poznavanje istorije robovlasništva) mora biti uzrok tog osećanja, tako da naročito loš osećaj koji taj neko ima u vezi navedena dva primera objašnjava njihovo uzročno-posledično stanje. Posledice postaju uzroci. "Ako te učenje o robovlasništvu tera da se osećaš loše, onda je to garantovano tako zato što je to učenje namerno tako osmišljeno da bi ti bilo loše."

Dakle, kritička rasna teorija postoji samo da bi se ljudi osećali loše - i da gura agendu "liberalne krivice" - na potpuno isti način kao što su zmije zle. Efekat nečega postaje svojstvo koje ga definiše. Ova inverzija, pretvaranje posledica u uzroke, tako postaje formula za davanje smisla svetu. Što manje razumemo stvarne uzroke ekonomskih i političkih faktora koji svet čine zbunjujućim i pretećim, to smo više spremni da ih shvatamo u okviru naših želja i skrivenih namera kojima se one hrane. Pošto su, po Spinozi, želje i namere način na koji funkcionišemo i dajemo smisao svojim postupcima, onda one postaju i način na koji tumačimo funkcionisanje celokupnog sveta oko nas. Moglo bi se reći da su teorije zavera sekularna verzija okvira "konačnog uzroka" (koji je nekada bio povezan sa Svetim pismom i religijom): kroz teorije zavera vidimo da se iza ove "stvarnosti" kriju mračne sile koje orkestriraju podmukle planove. U takvoj "zavereničkoj" filozofiji posledica nečega postaje uzrok, a sve biva tumačeno u skladu sa takvim namerama i planovima - ne samo da se "konačni uzrok" uzima kao princip tumačenja svega, već su na taj način stvarne posledice materijalnih stvari i događaja izokrenute da bi postale uzroci i, konačno, zlokobni planovi. Sledstveno takvoj logici, svet se pretvara u niz znamenja koja treba dešifrovati - tu odmah uskaču samoproklamovani "slobodni mislioci" - kako bi se spoznale prave namere koje se kriju u njihovoj osnovi.

Jedna od klasičnih metafora religioznih bigota je ta da, dok drugima uskraćuju njihova prava tvrde kako su njima prava uskraćena. Kada proganjaju druge, tvrde kako njih neko proganja. Kada se ponašaju kolosalno uvredljivo, tvrde da su oni uvređena strana. Njihov svet je naglavačke okrenut. (Salman Rušdi)

Istinsko znanje

Znanje je itekako povezano sa slobodom govora i filozofije. Tačno je da je Spinoza bio zagovornik slobode govora i iznošenja mišljenja - čak i onog (moguće) "zavereničkog". On je svoje razumevanje politike uvek zasnivao na razumevanju ljudske prirode i prirodnih procesa, predviđajući da je neizbežno i prirodno da ljudi sa različitim iskustvima i istorijom različito gledaju na svet. Svaki pokušaj potiskivanja naših prirodnih razlika samo bi doveo do toga da rade, pričaju i misle - isto. Slažete se, to bi bilo podjednako i tiranski i osuđeno na propast.

Međutim, to ne znači da je širenje mišljenja i predrasuda samo po sebi dobro i vredno truda. Spinozin politički ideal je možda bio, kako to filozof Etjen Balibar kaže, da "što više ljudi što više razmišlja" (bavi se filozofijom), ali njegova poenta nije u tome da se slavi mnoštvo slobodno izraženih suprotstavljenih predrasuda niti besnilo koje potom obuzima njihove zagovornike u međusobnoj komunikaciji. Za Spinozu, suština slobode misli i govora ima definisan cilj: sticanje "adekvatnog", istinskog znanja.

Kako doći do istinskog znanja? Uz pomoć, kako ih je Spinoza nazvao, zajedničkih pojmova: ti pojmovi su "zajednički" ako obuhvataju razumevanje uzročno-posledičnih odnosa - fizičkih, prirodnih, društvenih, ekonomskih i političkih - koji utiču na sve (tj. smatraju se zajedničkim). Razumevanje stvari kroz njihove složene i ukrštene uzročno-posledične veze suprotno je od razumevanja stvari (samo) kroz njihove posledice: potonji, karakteristični za teorije zavere, otkrivaju samo namere. Spinozino zajedničko znanje spoznaje da svet u svoj svojoj složenoj kauzalnosti prevazilazi ne samo naše već i namere bilo kog drugog pojedinca, klase ili grupe. Upravo to je jedna u mnoštvu važnih dodirnih tačaka između Spinoze i Marksa.

Čarli Kirk i svet desničarskog radija su u pravu kada Spinozu vide kao svog neprijatelja.

Za Spinozu, pitanje govora je ultimativno pitanje moći, shvaćeno kao povećanje ili smanjenje naše kolektivne ili individualne moći da delujemo ili mislimo. Skoro četiri veka kasnije, čini se da je ovo još uvek dobar način pristupa centralnom pitanju slobode govora: umesto fokusiranja na apstraktno pravo da nešto kažemo ili ne kažemo u učionici ili na nekom internet forumu, možda bi bilo korisnije zapitati se kako te prostore možemo iskoristiti za širenje zajedničkih pojmova kao pomoć pri shvatanju naših zajedničkih uslova, umesto da širimo predrasude i praznoverice.

Čarli Kirk i svet desničarskih radio programa jesu u pravu kada smatraju da im je Spinoza neprijatelj. Iako ne citiraju Sveto pismo, oni jesu na strani sujeverja u specifičnom smislu koji je Spinoza imao na umu: oni grade bazu svoje moći upravo na neadekvatnim idejama, spajanjem pogleda na svet koji vide samo posledice složenih interakcija društvenih, političkih i ekonomskih faktora. Kao najvažnije, desničarski teoretičari zavere ne nastoje da transformišu neznanje već da ga iskoriste, očaravajući svoju publiku beskrajnom potragom za znamenjima predstojeće opasnosti. Naravno, to im u potpunosti odgovara jer su oni samoproklamovani tumači tih istih znamenja.

Međutim, mi ostali ne možemo dopustiti našim stvarnim strahovima i anksioznostima da se povežu sa izmišljenim uzrocima. Cena toga je previsoka: u pitanju je naše razumevanje stvarnih uzroka naših strahova i, zajedno sa tim razumevanjem, kolektivna moć da dokučimo  i transformišemo uslove našeg znanja.

- Jason Read: Charlie Kirk Is Right to Be Afraid of Spinoza (Jacobin portal, 11.08.2022)

Ruska bajka

Nakon deset godina, čak je i žaba ukapirala da je kradikalska bajka ipak samo - bajka. I da je decenija laganja, fasadne demokratije, kulisa od države samo performans Aleksandra V. Paligasiraspikuće koji on organizuje za samog sebe u par miliona kopija, kako bi nastavio samoobmanjivanje tih kopija da sve ovo nije ništa drugo nego samo zakulisna institucionalizovana pljačka neviđena u dosadašnjoj istoriji (i geografiji) naše zemlje ponosne.

Kako je iskočila, žaba je odmah ukapirala da baš i nije morala to da radi. Mogla je ladno (...) da sačeka do prvih hladnijih jesenjih dana, jer se već sad, usred usijanog leta, i van kazana vidi da će na jesen onaj gorespomenuti Besomuk sa Koraksovih karikatura teško uspeti da nađe potpalu za dalje kuvanje. I da se poljupcem od žabe ne postaje princ (ili operski pevač), naročito ako te On poljubi.

Jer, i ruska bajka je ipak samo - bajka.

Kre.

I tačka.

PG18+

Počela Skupština danas. Konačno.

Sklanjajte decu što dalje od malih ekrana vaših teve prijemnika.

Povedite računa, svaka od nacifrekventnih televizija ima svoj rijaliti na granici pornografije: Hepi ima Parove, Pink ima Zadrugu, B92 ima vesti, Prva ima Zvezde Granda a RTS ima Skupštinu.

Bezmalo četiri meseca nakon izbora, Aleksandar Vučić je izabranim narodnim predstavnicima (...) dopustio da uđu u instituciju koja mu ni po kom osnovu ne pripada niti mu je dozvoljeno da se u njen rad i postojanje meša. Ali, otkud bi On to mogao znati? Pa On je samo pravnik, a leto je...

Prvo poluvreme konstitutivne sednice obeležio je uvodni govor Vladete Jankovića, koji kao najstariji poslanik aktuelnog saziva predsedava Parlamentom do izbora predsednika i ostalih drugova organa. Afterparty je obeležio mahniti Milenko Jovanov, šef poslaničkog kluba kradikala, koji nije mogao da suzbije svoje zgražanje nad ponašanjem Vladete Jankovića "koji je, samo zahvaljujući datumu u krštenici, skupštinski mikrofon zloupotrebio za politički govor"... Jok, da nije možda trebalo je da ga koristi za poljoprivredni ili pečenjarski?

Funfact: Janković i Jovanov su bili članovi koštunjavog DSS-a, prvi do 2014. a drugi do 2015. godine. Drugi se sada pokradikalio, prvi je bio ambasador u vreme Tadićevog i Nikolićevog vakta. Stari su to znanci.

No, da ne bi smo relativizovali Jankovićev govor podsećanjem na politički background onih koji su danas razmenjivali uvodnu paljbu, evo snimka ključnog dela koji precizno opisuje suštinu zla u kome danas živimo upravo zahvaljujući Kolovođi pljačkaške bande koja je od Narodne Skupštine Republike Srbije i svih ostalih državnih institucija na svim nivoima do skupštine stanara zgrade napravila - ludnicu.

Zato Koraksova karikatura.

Priča se da je kradikalski podmladak tokom današnjeg prenosa više puta kolektivno padao u fras (u šupi), nespreman da sluša govor Vladete Jankovića na otvaranju Narodne Ludnice. Ili Farme. Ili Parova. Ili Zadruge. Ili Vesti. Ili Zvezda Granda. Ili Čegagodvećbilo.
Istina boli, naročito ako te od malih nogu lažu da te ne lažu.

Nastavak školskog programa - sutra, od 10 sati. Onlajn.

Posred letnjeg raspusta...
Svašta.