Građanski savez Srbije je krajem 1999. godine pokrenuo promotivnu kampanju pod nazivom
Srbija je naša zemlja koja je imala za cilj da podigne poznatost novog predsednika stranke, izabranog početkom te godine, kao i da istovremeno promoviše ideju promene vlasti u Srbiji na slobodnim i poštenim izborima, a Građanski savez Srbije i Savez za promene kao nosioce te ideje. Kampanja
Srbija je naša zemlja, koju je osmislio i realizovao kreativni tim GSS na čelu sa direktorkom kampanje Majom Maršićević Tasić, sastojala se iz četiri faze i trajala je do raspisivanja izbora 2000. godine kada se Građanski savez Srbije pridružuje zajedničkoj kampanji Demokratske opozicije Srbije.
U proleće 2000. godine GSS je organizovao dvadeset dve tribine po čitavoj Srbiji koje su nosile naziv Verujemo u Srbiju i tekle paralelno sa kampanjom Srbija je naša zemlja. Organizaciju tribina radio je tim GSS, uz pomoć Nove Srbije i SDK "Odbrana Milana" St. Protića. Gostovanja na tribinama po Srbiji pratila su i gostovanja na lokalnim radio i televizijskim stanicama. U tada medijski potpuno mračnom Beogradu, tribine su bile jedini interaktivni način komunikacije sa građanstvom.
Kada je postalo sve izvesnije da se izbori bliže i da je izbornu pobedu moguće odneti samo ukoliko se sve opozicione snage udruženo suprotstave vladajućem režimu, Građanski savez Srbije je u okviru kampanje Srbija je naša zemlja poslao poruku građanima i svim demokratskim snagama Srbije koja je glasila: Složno. Dok su prva i druga faza kampanje promovisale novoizabranog predsednika stranke, Gorana Svilanovića, treća i četvrta faza kampanje promovišu Građanski savez Srbije kao ozbiljan politički faktor i ideju zajedništva u opoziciji usmerenu ka jačanju pritisaka na režim da raspiše izbore. U periodu od 24. septembra do 5. oktobra 2000. godine Građanski savez Srbije je sa koalicionim partnerima iz DOS-a uradio još dve kampanje: Pobeda i Pukô je ko zvečka.
Pogledajmo još jednom neke od slogana/pitanja iz kampanje Srbija je naša zemlja, i pokušajmo da na njih damo odgovore koji su aktuelni danas, dvadeset godina nakon što su bila postavljena.
Šta je budućnost Srbije?"Budućnost Srbije su pošteni izbori koje neće dobiti ni GSS, ni SPO, ni DS, ni SPS, već građani Srbije. Budućnost Srbije je promena nesposobnog režima i sujetne opozicije. To više niko neće da trpi! Budućnost Srbije je ujedinjenje po jednom pitanju, pitanju očuvanja ove zemlje."
Budućnost Srbije svakako nije onaj nesrećnik @buducnostsrbijeav sa Instagrama, to znaju i sitna deca. Po jednima, budućnost Srbije su oni koji su van nje i biće to sve dok tamo budu ostali. Po drugima, ima ova zemlja kapaciteta i u sebi, ovde, da se izbori sa kradikalskom hordom (ili opozicionim izdajnicima). Po trećima, Srbija nema budućnost. Četvrti kažu da nema budućnosti bez naloga na Instagramu koji u sebi ne sadrži AV, da života nema van Fejsbuka i Tvitera.
Koliko je onih po kojima budućnost Srbije leži u međusobnom poštovanju i uvažavanju različitosti? Kao osnovni preduslov šanse da (čak i ovde) postoji budućnost.
Šta će nama izbori?
Svaki diktator, zvao se on Milošević ili Vučić - nebitno, obožava da pita narod "Šta će vama izbori" pa ne sačeka na odgovor već krene da mantra o "prazniku demokratije", "izražavanju narodne volje", "građanskom pravu i obavezi" i sličnim budalaštinama iz arsenala bacanja prašine u oči. Diktatoru izbori trebaju tačno u onoj meri u kojoj ima podršku jačih igrača od sebe. Što je ta podrška slabija, to je njegova potreba za izborima sve manja. Do ukidanja. A to smo već imali u vaskolikoj povesti serbskoj.
Današnje činjenično stanje, sa ovakvom skupštinom kao rezultatom istog, iako izgleda idealno po šuntavog Vučića to zapravo - nije. Preigrao se spuštanjem cenzusa na 3%, jer čak ni tako njegovi opozicioni ljubimci (na prvom mestu SRS i LDP) nisu uspeli da preskoče taj prag, pa je dobio nešto što je mogao samo Milošević da sanja - al' da ih obojicu nikako ne strefi na javi. Jer - jasno je, gazde i jednog i drugog će svakako biti blagonakloniji ukoliko u skupštini sede i opozicionari, bilo kao glineni golubovi ili makar kao fikusi, ali samo neka tamo sede. Kada uporedimo ono i ovo vreme, dolazimo do zaključka da je Milošević onda bilo lukaviji od Vučića danas, da su podjednako silni ali i šuplji iznutra, da je opozicija onda bila daleko ozbiljnija i konkretnija u svojim ciljevima nego ovi danas (iako su mnogi od njih isti), da je "opozicija" postojala onda baš kao i sad ali da su onda bili minorni a sada ih se ne možeš otresti, da su građani bili očajni i kivni na vlast onda baš kao i sada ali i da su onda bili na određeni način svesniji svojih ciljeva i sredstava njihovog ostvarenja u odnosu na danas, te da je medijsko trovanje i ispiranje mozgova danas prevazišlo sve ono što je činjeno pre dve decenije.
Umalo da zaboravim: poslednji iole slobodni i pošteni izbori u Srbiji održani su 2012. godine.
Sve posle toga, vaskoliki život u Srbiji, samo je veliki napredak u prošlost. I to ružnu.
Ko je kriv?
Kriva su Nebesa. Kriv je narod. Krivi su političari. Kriva je vlast. Kriva je opozicija. Krivi su oni što ne izlaze na izbore. Krivi su oni što izlaze. Krivi su penzosi. Krivi su mladi jer su nezainteresovani. Krivi su strani centri moći. Kriv je Vatikan. Kriva je Moskva. Krivi su Turci. Krive su Švabe. Kriv je NATO. Kriva je Udba. Krivi su oni. Krivi smo mi. Kriva je Drina. Svi su krivi.
A nesposobni režim i sujetna opozicija?
Niko nije kriv.
Od toliko krivih ne mogu se videti oni pravi, što je jedan od načina da sakrijete i njih i istinu od očiju onih kojima su potrebni. Ovo pitanje je bilo osmišljeno kao pitanje koje građani postavljaju opozicionim političarima koji su nudili svoj politički program u kampanji 1999/2000. Tada je bilo nimalo lako dati odgovor na ovo pitanje, zbog desetogodišnje agresivne medijske kampanje Miloševićeve mašinerije, koja je svoj vrhunac doživela 1999. godine, velikim delom i zahvaljujući "aktivnostima" Ministarstva informisanja na čijem je čelu bio Aleksandar Vučić.
Danas, ovo pitanje prvo treba postaviti sebi i na njega obavezno odgovoriti. I to pošteno, bez samoobmanjivanja. Naravno, dvadeset godina kasnije, ispostavlja se da je propagandna mašinerija druge crveno-crne koalicije postala još luđa i beskrupuloznija od svoje prve verzije, agresivnija više nego ikad, i da neće biti nimalo lako u sebi pronaći pošten odgovor na ovo pitanje. Ali - ipak je moguće. Tada će biti neuporedivo lakše sa tim istim pitanjem izaći pred svakoga ko vam bude nešto nudio na prvim sledećim izborima: ko je kriv, šta ste i šta ćete uraditi tim povodom?
Samo onaj ko pruži jasan, precizan i kratak odgovor na ovo pitanje (bez posipanja pepelom, blebetanja o koalicionom moranju i kukanja "na narod") zaslužuje dalju pažnju. Ostali - razlaz.
Pošteno.
Da li ste NATO plaćenik?
Pitanje je bilo postavljeno baš ovako, jer su još uvek bile sveže "uspomene" na bombardovanje Srbije tokom proleća 1999. godine. Zapravo, radilo se o tome da je svako ko pomisli ili zucne nešto protiv tadašnjeg SPS-JUL-SRS režima, instant bivao proglašen NATO tj. stranim plaćenikom, domaćim izdajnikom, lokatorom, domicilnom ništarijom, hijenom, pacovom, nedostojnim ljudima itdisl.
Danas, kada Srbijom vlada politički nakot nekadašnjeg SPS-JUL-SRS režima, ovaploćen u tri ugursuza Dačić-Vulin-Vučić, retorika od pre dve decenije i dalje je nepromenjena i ciljana na sve neupodobljene i neupokojene građane Srbije. Izjave Aleksandra Vučića (i pripadajućih mu supozitorija) na račun predsednika Sindikata zdravstvenih radnika i farmaceuta samo su poslednji primer i dokaz ove tvrdnje.
Većih stranih plaćenika trenutno u ovoj zemlji nema od spomenuta Tri Ugursuza & Co.
Šta vi u stvari nudite?
Ovo je pitanje svih pitanja pred svake izbore, kako pre dvadeset godina tako i danas. Svakoga od onih koji se nude da vaš glas strpaju u svoj džak, to treba pitati i to ne samo pre izbora. Treba ih pitati stalno.
Međutim, neophodno je prvo sebi dati odgovor na pitanje "Šta ja u stvari tražim?", pa kad ovi što se nutkaju krenu da vam sole pamet vi onda njihove odgovore uporedite sa svojim i vidite na čemu ste.
Šta to, kako onomad tako i sad, nude nesposobni režim i sujetna opozicija?
Ako nude isto kao pre dvadeset godina, onda ne da tu nešto debelo nije u redu već je u pitanju težak i skoro neizlečiv napad stokholmskog sindroma kod svakoga ko sa njima takvima uopšte razgovara ili ih uzme u razmatranje. Jer, oni mogu da ponude ili urade samo ono što su radili 2000. godine; uopšte to ne kriju, a i zašto bi - pa baš im fino ide.
Stvari se uporno vrte oko iste tačke, za koju je zapelo celo to vrzino kolo ovdašnje: prvo moraš da znaš šta hoćeš, onda ih saslušaš šta nude (svi ili samo oni koji te zainteresuju), potom prelomiš i doneseš odluku: da li idem da glasam ili da biram?
Ovde je sve predstavljeno i postavljeno naopako: bitno je šta (ko) se nudi, a ne šta se traži.
I tako stalno, u nedogled.
Da li će 2000. godina da nam bude srećna?
Elem, ta 2000. godina jeste bila srećna - kako za koga. Za Miloševića, Miru, Šešelja, Vučića, Vulina i ostale ugursuze svakako nije. Ispostavilo se, u međuvremenu, samo nakratko jer su se oni brzo konsolidovali (neretko uz pomoć "nekih" iz rahmetli DOS-a) i povratili vlast, pa čak i preuzeli njihova mesta kraj valova predviđenog za stubove stabilokratije u regionu... a i šire.
Srećna 2000, 2020, 2021 ili bilo koja druga godina - ne znači ama baš ništa.
Da li ćemo mi biti srećni, to samo zavisi od nas. I nema veze sa srećom, već sa malim sivim ćelijama.
Zašto još uvek živite u Srbiji?
Neki više ne žive u Srbiji zato što su odavde pobegli.
Neki više ne žive u Srbiji zato što više nisu živi.
Neki više ne žive u Srbiji zato što se više ne osećaju živima, samo su polupokretni i ništa više.
Ima i onih koji misle da su živi.
A ima i onih koji sada, baš u ovakvoj, razvaljenoj Srbiji - uživaju.
Ko, onda, ovde zaista živi?
Pitanje nije baš na mestu.
Ovde se jedva preživljava, a poneko i preživa.
Život se na to sveo.
Sve je to lepo - napisano, pročitano, možda i odgovoreno.
Nego, šta ćemo sad? Šta nakon toga?
Goran Svilanović je ono o nesposobnom režimu i sujetnoj opoziciji rekao u Pančevu otprilike osam meseci nakon početka bombardovanja Srbije - spolja. Danas, živimo u društvu koje skoro ni u čemu nije odmaklo od tadašnjeg, a prošlo je osam godina od početka kradikalskog bombardovanja Srbije - iznutra. Građanskog saveza više nema već trinaest godina, a današnja opozicija i "opozicija" se sastoje skoro u potpunosti od opiljaka i otpadaka nekadašnje Tadićeve Demokratske stranke. Građani su u velikoj meri uplašeni za svoju budućnost i naplašeni od strane režima za budućnost Srbije, ali danas su daleko više sluđeni idiotarijama koje podjednako dolaze kako od vlasti tako i od onih koji bi da budu vlast.
Pojam opozicija nikada nije bio u većoj meri diskreditovan i devaluiran nego danas, do neprepoznatljivosti i besmisla. Pretendenti su zamenili alternativu, a alternativa je danas ovoj zemlji potrebna najmanje koliko i 2000. godine. Zapravo, potrebnija je mnogo više nego pre dvadeset godina, jer za to vreme ova zemlja nije ni sporo napredovala niti stagnirala već je izvela jedan ogroman društveni salto mortale unazad, pravo u blato iz koga je jedva izašla. U koje se ponovo zarila strahovito duboko i - naglavačke.
Trebalo bi porazmisliti o reaktiviranju ideje o kampanji Srbija je naša zemlja. Nikome neće faliti dlaka s glave, pući prenapumpani balon ega ili se istopiti Sneško Belić zabluda o sopstvenoj veličini na domaćoj politikantskoj estradi, ako iskreno pokuša da sa građanima Srbije porazgovara upravo na način kako je to rađeno tokom kampanje Srbija je naša zemlja.
Vučić, bivajući pored raznih drugih stvari i Veliki Plagijator, koristi neke delove te kampanje (one koji mu akutno odgovaraju), što primećuje svako ko se makar malo potrudi da vidi a ne da samo gleda. Njegov problem (i njegovih "savetnika") je što tu kampanju uopšte ne razume i misli da se može iskoristiti i baciti kao i što to radi sa svim i svakim oko sebe. Sorry, ali ta kampanja ima smisla jedino kao opoziciona - bez navodnika - i samo kao takva može imati uspeha.
Miloševićevi oponenti su pre dvadeset godina samo mogli da sanjaju moćno sredstvo kampanje koje danas postoji. Da, svakako mislim na pametne telefone, wireless internet i društvene mreže. Ukoliko ovi današnji oponenti Milošević-Šešeljevog nakota zaista nameravaju da ubede ovdašnje posedovaoce biračkog prava da im se priklone i povere im svoj glas, kraj ove uklete 2020. godine je poslednji rok da se trgnu iz blata u kome su zajedno sa svima nama (koliko god oni neopravdano mislili da su kao deo politikantske kaste drugačiji od pučanstva). Da pokrenu, i konačno urade nešto konkretno i korisno za Srbiju i njene građane.
Da vidim, a ne samo da gledam.
Da čujem, a ne samo da slušam.
Da kažem, a ne samo da pričam.
Da biram, a ne samo da glasam.
Eto im slogana za predizbornu kampanju, neka počnu odmah.
Jer, Srbija jeste naša zemlja i druge nemamo.
