Srbija je naša zemlja

Građanski savez Srbije je krajem 1999. godine pokrenuo promotivnu kampanju pod nazivom Srbija je naša zemlja koja je imala za cilj da podigne poznatost novog predsednika stranke, izabranog početkom te godine, kao i da istovremeno promoviše ideju promene vlasti u Srbiji na slobodnim i poštenim izborima, a Građanski savez Srbije i Savez za promene kao nosioce te ideje. Kampanja Srbija je naša zemlja, koju je osmislio i realizovao kreativni tim GSS na čelu sa direktorkom kampanje Majom Maršićević Tasić, sastojala se iz četiri faze i trajala je do raspisivanja izbora 2000. godine kada se Građanski savez Srbije pridružuje zajedničkoj kampanji Demokratske opozicije Srbije.

U proleće 2000. godine GSS je organizovao dvadeset dve tribine po čitavoj Srbiji koje su nosile naziv Verujemo u Srbiju i tekle paralelno sa kampanjom Srbija je naša zemlja. Organizaciju tribina radio je tim GSS, uz pomoć Nove Srbije i SDK "Odbrana Milana" St. Protića. Gostovanja na tribinama po Srbiji pratila su i gostovanja na lokalnim radio i televizijskim stanicama. U tada medijski potpuno mračnom Beogradu, tribine su bile jedini interaktivni način komunikacije sa građanstvom.

Kada je postalo sve izvesnije da se izbori bliže i da je izbornu pobedu moguće odneti samo ukoliko se sve opozicione snage udruženo suprotstave vladajućem režimu, Građanski savez Srbije je u okviru kampanje Srbija je naša zemlja poslao poruku građanima i svim demokratskim snagama Srbije koja je glasila: Složno. Dok su prva i druga faza kampanje promovisale novoizabranog predsednika stranke, Gorana Svilanovića, treća i četvrta faza kampanje promovišu Građanski savez Srbije kao ozbiljan politički faktor i ideju zajedništva u opoziciji usmerenu ka jačanju pritisaka na režim da raspiše izbore. U periodu od 24. septembra do 5. oktobra 2000. godine Građanski savez Srbije je sa koalicionim partnerima iz DOS-a uradio još dve kampanje: Pobeda i Pukô je ko zvečka.

Pogledajmo još jednom neke od slogana/pitanja iz kampanje Srbija je naša zemlja, i pokušajmo da na njih damo odgovore koji su aktuelni danas, dvadeset godina nakon što su bila postavljena.

Šta je budućnost Srbije?

"Budućnost Srbije su pošteni izbori koje neće dobiti ni GSS, ni SPO, ni DS, ni SPS, već građani Srbije. Budućnost Srbije je promena nesposobnog režima i sujetne opozicije. To više niko neće da trpi! Budućnost Srbije je ujedinjenje po jednom pitanju, pitanju očuvanja ove zemlje."

Budućnost Srbije svakako nije onaj nesrećnik @buducnostsrbijeav sa Instagrama, to znaju i sitna deca. Po jednima, budućnost Srbije su oni koji su van nje i biće to sve dok tamo budu ostali. Po drugima, ima ova zemlja kapaciteta i u sebi, ovde, da se izbori sa kradikalskom hordom (ili opozicionim izdajnicima). Po trećima, Srbija nema budućnost. Četvrti kažu da nema budućnosti bez naloga na Instagramu koji u sebi ne sadrži AV, da života nema van Fejsbuka i Tvitera.

Koliko je onih po kojima budućnost Srbije leži u međusobnom poštovanju i uvažavanju različitosti? Kao osnovni preduslov šanse da (čak i ovde) postoji budućnost.

Šta će nama izbori?

Svaki diktator, zvao se on Milošević ili Vučić - nebitno, obožava da pita narod "Šta će vama izbori" pa ne sačeka na odgovor već krene da mantra o "prazniku demokratije", "izražavanju narodne volje", "građanskom pravu i obavezi" i sličnim budalaštinama iz arsenala bacanja prašine u oči. Diktatoru izbori trebaju tačno u onoj meri u kojoj ima podršku jačih igrača od sebe. Što je ta podrška slabija, to je njegova potreba za izborima sve manja. Do ukidanja. A to smo već imali u vaskolikoj povesti serbskoj.

Današnje činjenično stanje, sa ovakvom skupštinom kao rezultatom istog, iako izgleda idealno po šuntavog Vučića to zapravo - nije. Preigrao se spuštanjem cenzusa na 3%, jer čak ni tako njegovi opozicioni ljubimci (na prvom mestu SRS i LDP) nisu uspeli da preskoče taj prag, pa je dobio nešto što je mogao samo Milošević da sanja - al' da ih obojicu nikako ne strefi na javi. Jer - jasno je, gazde i jednog i drugog će svakako biti blagonakloniji ukoliko u skupštini sede i opozicionari, bilo kao glineni golubovi ili makar kao fikusi, ali samo neka tamo sede. Kada uporedimo ono i ovo vreme, dolazimo do zaključka da je Milošević onda bilo lukaviji od Vučića danas, da su podjednako silni ali i šuplji iznutra, da je opozicija onda bila daleko ozbiljnija i konkretnija u svojim ciljevima nego ovi danas (iako su mnogi od njih isti), da je "opozicija" postojala onda baš kao i sad ali da su onda bili minorni a sada ih se ne možeš otresti, da su građani bili očajni i kivni na vlast onda baš kao i sada ali i da su onda bili na određeni način svesniji svojih ciljeva i sredstava njihovog ostvarenja u odnosu na danas, te da je medijsko trovanje i ispiranje mozgova danas prevazišlo sve ono što je činjeno pre dve decenije.

Umalo da zaboravim: poslednji iole slobodni i pošteni izbori u Srbiji održani su 2012. godine.

Sve posle toga, vaskoliki život u Srbiji, samo je veliki napredak u prošlost. I to ružnu.

Ko je kriv?
Kriva su Nebesa. Kriv je narod. Krivi su političari. Kriva je vlast. Kriva je opozicija. Krivi su oni što ne izlaze na izbore. Krivi su oni što izlaze. Krivi su penzosi. Krivi su mladi jer su nezainteresovani. Krivi su strani centri moći. Kriv je Vatikan. Kriva je Moskva. Krivi su Turci. Krive su Švabe. Kriv je NATO. Kriva je Udba. Krivi su oni. Krivi smo mi. Kriva je Drina. Svi su krivi.

A nesposobni režim i sujetna opozicija?

Niko nije kriv.

Od toliko krivih ne mogu se videti oni pravi, što je jedan od načina da sakrijete i njih i istinu od očiju onih kojima su potrebni. Ovo pitanje je bilo osmišljeno kao pitanje koje građani postavljaju opozicionim političarima koji su nudili svoj politički program u kampanji 1999/2000. Tada je bilo nimalo lako dati odgovor na ovo pitanje, zbog desetogodišnje agresivne medijske kampanje Miloševićeve mašinerije, koja je svoj vrhunac doživela 1999. godine, velikim delom i zahvaljujući "aktivnostima" Ministarstva informisanja na čijem je čelu bio Aleksandar Vučić.

Vučić je danas vrhovni komandant sva četiri ministarstva - mira, obilja, ljubavi i istine.

Danas, ovo pitanje prvo treba postaviti sebi i na njega obavezno odgovoriti. I to pošteno, bez samoobmanjivanja. Naravno, dvadeset godina kasnije, ispostavlja se da je propagandna mašinerija druge crveno-crne koalicije postala još luđa i beskrupuloznija od svoje prve verzije, agresivnija više nego ikad, i da neće biti nimalo lako u sebi pronaći pošten odgovor na ovo pitanje. Ali - ipak je moguće. Tada će biti neuporedivo lakše sa tim istim pitanjem izaći pred svakoga ko vam bude nešto nudio na prvim sledećim izborima: ko je kriv, šta ste i šta ćete uraditi tim povodom?

Samo onaj ko pruži jasan, precizan i kratak odgovor na ovo pitanje (bez posipanja pepelom, blebetanja o koalicionom moranju i kukanja "na narod") zaslužuje dalju pažnju. Ostali - razlaz.

Pošteno.

Da li ste NATO plaćenik?

Pitanje je bilo postavljeno baš ovako, jer su još uvek bile sveže "uspomene" na bombardovanje Srbije tokom proleća 1999. godine. Zapravo, radilo se o tome da je svako ko pomisli ili zucne nešto protiv tadašnjeg SPS-JUL-SRS režima, instant bivao proglašen NATO tj. stranim plaćenikom, domaćim izdajnikom, lokatorom, domicilnom ništarijom, hijenom, pacovom, nedostojnim ljudima itdisl.

Danas, kada Srbijom vlada politički nakot nekadašnjeg SPS-JUL-SRS režima, ovaploćen u tri ugursuza Dačić-Vulin-Vučić, retorika od pre dve decenije i dalje je nepromenjena i ciljana na sve neupodobljene i neupokojene građane Srbije. Izjave Aleksandra Vučića (i pripadajućih mu supozitorija) na račun predsednika Sindikata zdravstvenih radnika i farmaceuta samo su poslednji primer i dokaz ove tvrdnje.

Većih stranih plaćenika trenutno u ovoj zemlji nema od spomenuta Tri Ugursuza & Co.

Šta vi u stvari nudite?

Ovo je pitanje svih pitanja pred svake izbore, kako pre dvadeset godina tako i danas. Svakoga od onih koji se nude da vaš glas strpaju u svoj džak, to treba pitati i to ne samo pre izbora. Treba ih pitati stalno.

Međutim, neophodno je prvo sebi dati odgovor na pitanje "Šta ja u stvari tražim?", pa kad ovi što se nutkaju krenu da vam sole pamet vi onda njihove odgovore uporedite sa svojim i vidite na čemu ste.

Šta to, kako onomad tako i sad, nude nesposobni režim i sujetna opozicija?

Ako nude isto kao pre dvadeset godina, onda ne da tu nešto debelo nije u redu već je u pitanju težak i skoro neizlečiv napad stokholmskog sindroma kod svakoga ko sa njima takvima uopšte razgovara ili ih uzme u razmatranje. Jer, oni mogu da ponude ili urade samo ono što su radili 2000. godine; uopšte to ne kriju, a i zašto bi - pa baš im fino ide. 

Stvari se uporno vrte oko iste tačke, za koju je zapelo celo to vrzino kolo ovdašnje: prvo moraš da znaš šta hoćeš, onda ih saslušaš šta nude (svi ili samo oni koji te zainteresuju), potom prelomiš i doneseš odluku: da li idem da glasam ili da biram?
Ovde je sve predstavljeno i postavljeno naopako: bitno je šta (ko) se nudi, a ne šta se traži.

I tako stalno, u nedogled.

Da li će 2000. godina da nam bude srećna?
Elem, ta 2000. godina jeste bila srećna - kako za koga. Za Miloševića, Miru, Šešelja, Vučića, Vulina i ostale ugursuze svakako nije. Ispostavilo se, u međuvremenu, samo nakratko jer su se oni brzo konsolidovali (neretko uz pomoć "nekih" iz rahmetli DOS-a) i povratili vlast, pa čak i preuzeli njihova mesta kraj valova predviđenog za stubove stabilokratije u regionu... a i šire.

Srećna 2000, 2020, 2021 ili bilo koja druga godina - ne znači ama baš ništa.

Da li ćemo mi biti srećni, to samo zavisi od nas. I nema veze sa srećom, već sa malim sivim ćelijama.

Zašto još uvek živite u Srbiji?

Neki više ne žive u Srbiji zato što su odavde pobegli.

Neki više ne žive u Srbiji zato što više nisu živi.

Neki više ne žive u Srbiji zato što se više ne osećaju živima, samo su polupokretni i ništa više.

Ima i onih koji misle da su živi.

A ima i onih koji sada, baš u ovakvoj, razvaljenoj Srbiji - uživaju.

Ko, onda, ovde zaista živi?

Pitanje nije baš na mestu.

Ovde se jedva preživljava, a poneko i preživa.

Život se na to sveo.

Sve je to lepo - napisano, pročitano, možda i odgovoreno.

Nego, šta ćemo sad? Šta nakon toga?

Goran Svilanović je ono o nesposobnom režimu i sujetnoj opoziciji rekao u Pančevu otprilike osam meseci nakon početka bombardovanja Srbije - spolja. Danas, živimo u društvu koje skoro ni u čemu nije odmaklo od tadašnjeg, a prošlo je osam godina od početka kradikalskog bombardovanja Srbije - iznutra. Građanskog saveza više nema već trinaest godina, a današnja opozicija i "opozicija" se sastoje skoro u potpunosti od opiljaka i otpadaka nekadašnje Tadićeve Demokratske stranke. Građani su u velikoj meri uplašeni za svoju budućnost i naplašeni od strane režima za budućnost Srbije, ali danas su daleko više sluđeni idiotarijama koje podjednako dolaze kako od vlasti tako i od onih koji bi da budu vlast.

Pojam opozicija nikada nije bio u većoj meri diskreditovan i devaluiran nego danas, do neprepoznatljivosti i besmisla. Pretendenti su zamenili alternativu, a alternativa je danas ovoj zemlji potrebna najmanje koliko i 2000. godine. Zapravo, potrebnija je mnogo više nego pre dvadeset godina, jer za to vreme ova zemlja nije ni sporo napredovala niti stagnirala već je izvela jedan ogroman društveni salto mortale unazad, pravo u blato iz koga je jedva izašla. U koje se ponovo zarila strahovito duboko i - naglavačke.

Trebalo bi porazmisliti o reaktiviranju ideje o kampanji Srbija je naša zemlja. Nikome neće faliti dlaka s glave, pući prenapumpani balon ega ili se istopiti Sneško Belić zabluda o sopstvenoj veličini na domaćoj politikantskoj estradi, ako iskreno pokuša da sa građanima Srbije porazgovara upravo na način kako je to rađeno tokom kampanje Srbija je naša zemlja.

Vučić, bivajući pored raznih drugih stvari i Veliki Plagijator, koristi neke delove te kampanje (one koji mu akutno odgovaraju), što primećuje svako ko se makar malo potrudi da vidi a ne da samo gleda. Njegov problem (i njegovih "savetnika") je što tu kampanju uopšte ne razume i misli da se može iskoristiti i baciti kao i što to radi sa svim i svakim oko sebe. Sorry, ali ta kampanja ima smisla jedino kao opoziciona - bez navodnika - i samo kao takva može imati uspeha.

Miloševićevi oponenti su pre dvadeset godina samo mogli da sanjaju moćno sredstvo kampanje koje danas postoji. Da, svakako mislim na pametne telefone, wireless internet i društvene mreže. Ukoliko ovi današnji oponenti Milošević-Šešeljevog nakota zaista nameravaju da ubede ovdašnje posedovaoce biračkog prava da im se priklone i povere im svoj glas, kraj ove uklete 2020. godine je poslednji rok da se trgnu iz blata u kome su zajedno sa svima nama (koliko god oni neopravdano mislili da su kao deo politikantske kaste drugačiji od pučanstva). Da pokrenu, i konačno urade nešto konkretno i korisno za Srbiju i njene građane.

Da vidim, a ne samo da gledam.

Da čujem, a ne samo da slušam.

Da kažem, a ne samo da pričam.

Da biram, a ne samo da glasam.

Eto im slogana za predizbornu kampanju, neka počnu odmah.

Jer, Srbija jeste naša zemlja i druge nemamo.

10

10. decembar

Nekada je ovaj datum bio i dan Građanskog saveza Srbije, sve dok 2004. na taj isti dan 3/4 potpredsednika stranke (nakon Svilanovićeve ostavke koju kao da je jedva čekao da podnese "jer se ovde ne raspravlja o spajanju sa DS" - bio sam svedok te njegove nadasve bezobrazne izjave prilikom napuštanja sednice Glavnog odbora) nisu pokušali da ga preprodaju Tadićevim demokratama prelaskom u njihove redove - Gašo Knežević, Snežana Lakićević, Radmila Hrustanović + Dragor Hiber. I mnogi drugi širom Srbije.

Ostala je tada samo Nataša Mićić, koja je zatim sa Vesnom Pešić dovršila taj pazar u maju 2007. poklonivši ono što je preostalo jednoj bitangi, ime mu se ne spomenulo.

Na stranu "spoljni faktor", ali stranku su iznutra uništili stari članovi, isti oni koji su prvo neutralisali Nebojšu Popova, "Republiku", Vojina Dimitrijevića, Vesnu Rakić Vodinelić...

Prošlo je deset godina od kako je polupano zvono GSS-a.

Tu blaženu tišinu u Srbistanu niko i dalje ne remeti.

A i zašto bi?

4 majmuna srbistanske filozofije palanaštva

Iako Srbija ne razume prave razmere političke štete nastale uništenjem Građanskog saveza (kome čak nije bio dopušteno ni da pokuša da se transformiše i prilagodi okolnostima nakon 5. oktobra), baš kao što to onomad nije umela ni sa Savezom reformskih snaga Anta Markovića, još uvek ima pojedinaca koji znaju šta se i kako dešavalo, i razumeju šta ovom društvu nedostaje, kako u politici tako i u stvarnom životu - umesto ovog rijalitija, na koji smo naizgled doživotno osuđeni. Takvih još uvek ima, i mnogi od njih nikada nisu bili članovi pa čak ni simpatizeri GSS-a. Dok ima ljudi, nema mesta kuknjavi, posipanju pepelom, valjanju po blatu, setnim uzdisajima, lamentiranju i pozivanju na žal za mlados'. Bitno je da loše stvari (i ljude) nikako ne treba zaboraviti, da nam se jednoga dana neke druge - a iste - iznova ne obiju o glavu.
Nikada nije kasno za drugi, treći nastavak ili sasvim novi početak.
Što reče Joe Strummer: "Without people you are nothing."

Zbog svega toga ovo nije deseta čitulja, već večiti manifest nemirenja sa zlom kojim smo okruženi.

Žuta traka

Dok nas danas, 15. jula 2014. godine, u Skupštini farbaju radikali i socijalisti koji su stare maskirne uniforme zamenili novim skupim odelima i blindiranim službenim vozilima plaćenim našim parama iz državnog budžeta, setimo se i ovoga - na današnji dan...

15.07.1992. - U organizaciji Građanskog saveza Srbije i Centra za antiratnu akciju ispred Savezne skupštine u Beogradu održane su demonstracije protiv diskriminacije i pretnji pripadnicima drugih nacionalnosti, pod nazivom "Žuta traka". Neposredan povod za protest bilo je prisilno iseljavanje Hrvata, žitelja vojvođanskog sela Hrtkovci, u maju 1992. godine, kada su iz tog sela proterane 722 osobe "radikalno nepodobne" nacionalnosti.[1]

Tekst Bojana Tončića objavljen 03.11.2008. u e-novinama dovoljno opisuje šta i kako su tamo radili oni koji nam danas svom snagom uteruju budućnost u kosti.

Vadite žute trake iz soški.
Trebaće nam opet.


____________________
[1] Mala čitanka antimilitarizma: Kratka istorija antiratnog otpora u Srbiji 1991-1992
     (Žene u crnom, Beograd, april 2013.)

Vesna, posred zime

Citiram, ne izvlačim iz konteksta. A kako bi iko mogao da bilo koju rečenicu Vesne Pešić "izvuče iz konteksta", kada je Vesna sama po sebi kontekst?

DANAS

subota 15.12.2012.

Intervju sa Vesnom Pešić

D - Šta u tom slučaju preostaje onima koji čine tu građansku Srbiju: da podrže aktuelnu vladu ili da čekaju da se konsoliduju postojeće i nastanu neke nove stranke?

VP - Iako sam tokom devedestih godina bila na čelu građanske Srbije, nikada je nisam glorifikovala, jer znam koliko je ona tanka, slabašna, češće pasivna nego borbena, ponekad i sama spremna da se proda, ili da se stalno deli iznutra zbog vlastitih ostrašćenosti koje nemaju nikakav širi značaj. Ne znam šta ostaci negdašnje građanske Srbije, ona koja je bila antiratna, koja se borila protiv nacionalizma i Miloševića, za razvoj demokratije, privrede, modernu Srbiju i ulazak u EU, sada treba da čine. Dobro je što je jedan deo tih krugova shvatio kako je vladao DS i našao način da digne glas na poslednjim izborima. To su bili beli listići. Ne znam zašto su ti ljudi nečija posebna briga. Ko hoće, može da se organizuje i politički deluje. A ko neće, nikome ne treba da se pravda. Izgleda da će se neki ljudi pokrenuti, prave se nove stranke, ali sada više nije dovoljno biti samo građanski orijentisan. Mnogo je važnije da nova okupljanja budu inventivna, u skladu sa vremenom u kome živimo, da komuniciraju sa novim kretanjima. Nije dovoljna reciklaža starih ideja.

D - Ali možda baš ti za koje kažete da treba da se sami organizuju očekuju da to učine oni kojima veruju a koji su, prema njihovom osećaju, umesto političkog delovanja, izabrali lagodnu poziciju salonskih intelektualaca koji šetaju po tribinama?

VP - Pretpostavljam da sada gađate mene lično i još nekoliko ljudi okupljenih oko „Peščanika“ koji se stalno maliciozno napadaju u pojedinim krugovima. Ti ljudi kritikuju se zato što nisu angažovani i ne daju rešenja, zato što su glasali belim listićima i što neće da budu političari, nego su profesori, advokati, pisci, izdavači. Kakva je to uopšte zamerka što se neko ne angažuje politički i ne daje rešenja? Šta, ako nemam rešenja, onda treba da ćutim? Ispada kao da samo političari smeju nešto da kažu. Svaki građanin ima pravo da analizira situaciju i iznosi svoje mišljenje. „Peščanik“ deluje u medijskoj sferi, pa ne vidim zašto bi baš on bio dužan da daje rešenja, jer koji to drugi mediji rade? Kritika slobodnih ljudi je veoma važna za one koji umeju da čuju. Što se mene lično tiče, ništa nisam ostala dužna na planu aktivizma i nuđenja rešenja, jer sam dugo bila u politici. Drago mi je da neke ideje koje je zastupao Građanski savez dobijaju danas svoju potvrdu čak i u taborima negdašnjih sledbenika Miloševića i Šešelja. Ako danas više ne predvodim one kolone iz devedesetih, to ne znači da treba zapušiti usta, ni meni, ni ostalim saradnicima „Peščanika“ koji, eto, samo pričaju. A što da ne pričaju, molim vas lepo?

Ceo intervju pročitajte ovde.

Interesantna stvar, čini se da Murte Napredne koje naslediše Kurte Tadićeve, stvari posmatraju malo drugačije - u odnosu na one pre njih, a možda drugačije i od samih sebe? Da li je od taktike zastrašivanja birača "drugim zlom", za njih razumnija opcija "hleb jeste bajat i sve tanji, namaz još i više, ali makar igara možemo da vam priuštimo, barem dok ne smislimo kako da pobedimo i na sledećim izborima"? U arenu umesto hrišćana (ehm...), robova i gladijatora ubacuju samo krupno zverinje koje odmah uvaljaju u basnu o mitu&korupciji, prekriju mrežom spletki, pretnji i pseudoatentata, pa potom sa bezbedne daljine, iz Vrhovne VIP lože, udri medijskim drvljem i kamenjem. Povremeno i pendrekom, kad niko ne gleda.

Sa plašenja prešlo se na dodvoravanje. Tadić se prvo dodvoravao pa tek onda poplašio sebe i druge.
Jbg, stvarno im je gusto, i to baš svima. Gospodaru Vučiću (kako ga naziva Mirko Đorđević) istovremeno i najmanje i najviše. Najmanje - jer ima lagodnu poziciju ciganskog trkača na Đurđevdan, gde "nije prvi koj je prvi, već je prvi koj je drugi". Najviše - jer zna koliko mnogo može da izgubi, sada kada se nečega konačno dočepao. Poštuje staru jevrejsku kletvu 'dabogda imao pa nemao', i boji je se.

U srbijanskoj politici današnjice, niko ne ume da peva poput cigana dok pada kiša, raduje se Suncu koje posle neumitno dolazi. Politička kvazilelita je toliko namrgođena i natmurena, a živi u oblacima, da nije ni čudo što oko njih stalno izbijaju varnice i sevaju munje, udaraju gromovi dok se vascela zemlja trese.

No, da se manemo vojvode Toma i gospodara Džerija, nisu oni tema ovog citata intervjua. Hipertendenciozan naslov intervjua, uvaljen čitaocu koji ionako slabo razume principe funkcionisanja savremenog društva i politike, tako zgodno dođe kao podloga za dalju diskreditaciju, kako same Vesne Pešić tako i svih onih "koji se s njom druže". Stvarno, idealan mamac da čitaoca odvrati od onoga o čemu Vesna zaista govori. A ona govori o građanskoj Srbiji, podeljenoj i iscepkanoj (kao i sve u ovom društvu) na sitne feude i monopole na "građansko", na samoj ivici ponora malograđanštine. Razotkriva one koji godinama vuku za nos domaće i strane konzumente srbijanske politike, a građane pita, ne zašto ona da ne priča, već zbog čega oni - ćute.

Elem, u vremenu koje će se u srbijanskoj političkoj istoriji deliti na ono pre i posle Nevažećih listića - slobodno navalite sa ritanjem kako nije tako, što se više opirete samo ćete pokazati koliko ste njima bili pogođeni (iz ovog ili onog razloga) - šta građanskoj Srbiji valja činiti? Dva su puta preostala:

a) Da i dalje ćera kontru (nevažećima ili bojkotom) postojećoj političkoj žabokrečini i glibu, iščekujući da se konačno pojavi novi građanski Mesija i povede nas sve u Normalno?

b) Da se priključi, pokuša da pomogne (svako u okviru sopstvenih mogućnosti - ni manje ni više) u stvaranju sasvim nove političke elite, avangarde, svesna stanja u kome se svi nalazimo i sa jasnim ciljevima kako iz toga izići, gde stati na čvrsto tlo i šta to zaista novo početi graditi.

Dakle, kako ćemo - pasiva ili aktiva?

Pristalica sam (trenutno) prve varijante, sve dok ne procenim da se pojavio neko zaista drugačiji od svih ovih današnjih sa političke estrade. I eto, odmah sam upao u sopstvenu zamku, naleteo na drugu varijantu: nema potrebe da procenjujem bilo šta i bilo koga. Vesna Pešić jeste neko kod koga nemam šta da procenjujem. Poznajem je.

Da dodam i ovo:
Mišljenja sam da obe opcije građanske Srbije, pasivna i aktivna, imaju isti cilj, i da ne mogu jedna bez druge. Pitanje je samo koja je od njih u određenom trenutku efikasnija, kako bi se taj cilj ostvario - aktivna kao avangarda, pasivna kao njen korektiv. Građanska Srbija jednostavno mora da kombinuje i primenjuje obe, kako bi ostvarila ono čemu stremi.

Po izjavi Zorana Živkovića, Vesna je (zajedno za Dušanom Pavlovićem) učestvovala u pisanju Političkog manifesta njegove (buduće) stranke. Zoran je (iako ne bez repova) ipak pozitivan lik. Ne morate se sa tim složiti, na vama je da sami procenite zašto ste tog stava. Živković, takođe, tvrdi da su u Inicijativnom odboru, pored ostalih, i Vladimir Pavićević, Marko Vujačić, Vesna Rakić-Vodinelić.

A to već jeste nešto.

Objavljeni Manifest neodoljivo podseća na nekadašnji dokument GSS istog naziva, kao i na onaj koji je u Krivaji početkom 2011. godine ponuđen tadašnjem Građanskom Bloku (u osnivanju). Autori - skoro pa (svi) isti. Pavićević, Pavlović i Vujačić jesu bili akteri tzv. Krivajske inicijative, Vesna je tada spomenuta kao konsultant prilikom pisanja političkog programa. Kada dodamo i Vesnu Rakić-Vodinelić, eto nemalog broja javnih ličnosti koje su u prvom izbornom krugu podržale Nevažeće listiće, Beli glas.

I, šta dalje? Idemo kod Zokita u stranku, sada kada znamo neke od onih koji treba da povedu, povuku?

Što se mene tiče - ne bezuslovno. To što poznajem aktere, neke od njih i lično, predstavlja neophodan preduslov da bi ih uzeo za ozbiljne i iskusne početnike. To su ljudi kojima bih (pretpostavljam) mogao da poverim svoj glas na republičkom nivou. Ali, to nije dovoljno.
Srpsko društvo na početku XXI veka mora sebi da stvori sasvim novu politiku, iz sopstvenih redova u prvi plan izbaci sasvim novo političko ponašanje ljudi - makar oni bili već poznati, pa čak i priznati. Srpsko društvo treba da shvati da, ovakvo kakvo je, dalje neće moći da opstane. Politika je društvena, socijalna aktivnost i svako soliranje (a toga smo se nagledali do besvesti, repriza u svim mogućim i nemogućim terminima) neizostavno vodi u korupciju čak i najboljih sa početka.

Ako bih se i sam odlučio za status člana nove stranke, koju u februaru osnivaju ovi ljudi, trebalo bi da budu ispunjeni neki politički stavovi koje smatram izuzetno važnim za opstanak našeg društva.
- Otvaranje svih dosijea građana po službama mora da bude bezuslovno i javno.

- Lustracija je preduslov preduslova, zakon nad zakonima, za postavljanje uslova pod kojima srpsko društvo mora početi da se nabolje menja u najkraćem roku.

- Stranka ne treba da ima krsnu slavu, to je (jedino i lično) pravo i sloboda svakoga od njenih članova ponaosob.

- Vjeronauk (tj. "spoznati veru" a ne "vero-nauka") mora biti bezuslovno ukinut u svim školama, zato što prosveta treba da bude sekularna, naučna. Neka se sve religije podjednako izučavaju kroz predmet Sociologija religije, dovoljno je. Nema kompromisa sa, ionako dobrim delom, izmišljenom prokrstaškom prošlošću. Da se razumemo, ovime se ne zadire u privatnost i slobodu veroispovesti potencijalnih članova buduće stranke, oni sami moraju da shvate da religiji nije mesto u školama već u crkvama i manastirima (i srodnim, konkurentskim objektima). Takođe, u obrazovni sistem treba uvesti obavezan predmet "Ekologija", od prvog razreda osnovne škole.

- Ukidanje povlašćenog položaja "tradicionalnih" verskih zajednica; sve obaveze prema državi i društvu važe i za njih kao i za svakog građanina, preduzeće, udruženje ili političku partiju.
- Strankama je dozvoljeno slobodno finansiranje, u okvirima zakona u oblasti ekonomije i finansija; tretman i obaveze su im isti kao da su preduzeća. Ukida se finansiranje iz budžeta republike, pokrajine, opština. Stranke nisu nacionalno blago ili resurs, da bi ih svi građani finansirali preko budžeta. Daje im se sloboda osnivanja stranačkih preduzeća, neka legalno zarađuju sopstveni novac i sa njim rade šta im je volja.

- Izborni sistem za lokalne izbore mora da bude jednokružni većinski, nikako drugačiji; predsednici opština (kao i gradonačelnici) biraju se direktno glasovima građana na izborima. Republički izbori su po mešovitom sistemu (kako je i predloženo u Manifestu); direktno se bira po poslanik iz svake opštine u Srbiji (sve administrativne jedinice iznad opštine - grad, region, okrug, pokrajina - nemaju pravo na republičke poslanike), preostali broj se popunjava proporcionalno, stranački. Oni direktno birani su vlasnici mandata, dok proporcionalno stečeni mandati pripadaju strankama. U lokalu, odbornik je vezan direktno za izbornu jedinicu u kojoj se kandiduje. Može vratiti mandat ili biti opozvan procedurom koju reguliše Zakon (potpisima građana, u Izbornoj jedinici u kojoj je izabran). U oba slučaja, raspisuje se novi izbor za odbornika u toj izbornoj jedinici, čime se izbegava raspuštanje skupština usled manjka odborničkog kvoruma, a time i omiljena palanačka igrarija zvana "privremene mere". Na ovaj način, građani će znati ko ih direktno i gde predstavlja, i kako. I šta dalje s njim.

- U izborni sistem se uvodi opcija "Beli glas", redni broj 0 na glasačkom listiću. Beli glas nema svoje predstavnike u skupštini, "predstavlja" ga sam broj osvojenih glasova birača. Ukoliko broj tih glasova, u proporcionalnom sistemu, pređe cenzus predviđen za listu jedne stranke (ne koalicije), za toliko se umanjuje broj popunjenih stolica u Skupštini. Ukoliko opcija '0', kod većinskog izbora, osvoji najveći broj glasova - izborni postupak se ponavlja. Važi za sve izborne nivoe.
- Stalni (petočlani) sastav biračkih odbora plaća državni organ koji ih imenuje; prošireni sastav, tj. "kontrolore" plaćaju podnosioci izbornih listi koji ih prijavljuju izbornoj komisiji, i to iz sopstvenih sredstava a ne budžeta. Podsećam, devedesetih godina "dežuranje" za opozicione stranke bez naknade bilo je pitanje časti, a ne para.

- Vampirski Ustav u najkraćem roku mora biti promenjen, bez ikakvih izgovora. Ja nisam 2006. godine bio aktivan učesnik bojkota te nameštaljke, da bi mi sada neko rekao kako to nije prioritet.

- Nema više dodvoravanja biračkom telu, nikada više plašenja i biranja između zala.

- Stranka nikada neće zaposliti ili postaviti na funkciju nekoga samo zato što je njen član, jer je takvo ponašanje svih ostalih partija jedan od glavnih razloga za njeno osnivanje. To mora da kaže Zoran Živković lično, sada, kada postavlja zdrave temelje buduće Stranke.

Verujem da postoji još sijaset stvari koje bi svako mogao da doda ili prigovori gorenapisanom, kao sopstveni predlog za pokretanje života u Srbiji sa mrtve tačke. Pa, uradite to, ionako je sve manje onoga što možete da izgubite.

Plus:

Ukoliko u buduću stranku ulete poznati lokalni dežurni čuvari pečata, "stare demokrate" ostarele u kurvanju sa socijalistima, pijanice i pijavice, preuspešni vinari i podrumari, pekari poznati po krštenju brašna, nokauteri, nuditelji odborničkih i poslaničkih mandata, odmetnuti dvoprsti agroliberalni dizajneri skupštinskih većina i poslaničkih klubova po čaršijskim birtijama, namiguše, golubovi-preokretači i ptice-serice, verni čitaoci "Sabora", odani gledaoci "Folk-Diska", sledbenici "Kursadžija" in vivo, šuplji ljudi, lovci na radna mesta i fotelje, doživotne političke i ljudske supozitorije - ukratko, svi oni koji garantuju da ni po koju cenu neće biti diskontinuiteta sa dosadašnjim bulšitingom i palanačkim politikantstvom svih nivoa - stvar će biti prosta, da prostija ne može biti.
Neće dobiti glas.
Vrh buduće stranke, koji će je artikulisati politički i medijski, samo je jedan deo cele priče. Drugi deo predstavljaju terenski izvođači radova, oni koji stranku i njenu politiku praktikuju u stvarnom, svakodnevnom životu. U svim Negotinima širom Srbije, odlučujući će biti način postavljenja onog "nultog" posedovaoca pečata, osobe od poverenja koja će organizovati novu stranku. Neko ko će biti sposoban da, po postavljenim kriterijumima, sakupi sve potpisnike "akontativne pristupnice" u svom mestu, sa njima (uz obavezno prisustvo nekoga iz vrha, zaduženog za taj kraj, region, okrug, pokrajinu) otvoreno porazgovara i predoči šta se od njih očekuje a šta ne. Neko ko će imati dovoljno ličnog autoriteta, podržan od Osnivača, i znanja kada, gde i kome treba da kaže "NE". 
Ako sve ovo što kažem, Osnivači vide i uvaže kao stav nemalog broja građana Srbije, što bi trebalo najbolje da među njima znaju baš oni koji su bili aktivni zagovarači Nevažećeg glasanja, shvatiće i koliko je velika odgovornost pred svakim ko iskreno želi da menja Srbiju u pravcu u kome leži stvarni napredak a ne naprednjaštvo, građansko i demokratično a ne "demokratsko" društvo, u kome je pojedinac-građanin svetinja i kamen temeljac, a ne nekakva nedodirljiva partobirokratija koju još nazivaju i "država".
Zoran Živković uskoro osniva stranku, u kojoj će od novih imena mnogo važnije morati da bude novo ponašanje. Teško da će više iko u ovoj zemlji uspeti tako lako i jeftino da obmane i prevari građane, kao što je to svima uspevalo u prethodnih dvadeset i više godina višestranačja. U zemlji koja očajnički vapi za kompletnom reformom svega postojećeg, možda je najbolje bukvalno početi od nule.
I bez repova, molićufino.

Da ne bude posle kako nisam na vreme rekao.

***

Zaista, kako to Vesna Pešić kaže, zašto bi danas bilo ko ćutao, posle svega što se dešavalo (i dešava) u ovom društvu? Zbog čega bi bilo ko želeo da bude anoniman u svom stavu da ovako više ne valja i ne ide dalje? Zbog straha? Straha, od čega? Za svoju sitnu guzicu, možda?

Ko skrbi striktno samo sopstvenu zadnjicu, niti ima prava niti se ume brinuti i pobrinuti za bilo šta uzvišenije od sebe niščega. Ni za prvog komšiju, niti za celu Srbiju.

Nego, zaista, ko su bre ti što sebe zovu "građanskom Srbijom"; gde su, koliko ih ima?

To su svi građani Srbije koji žele da žive makar približno dobro (ako već ne mogu isto) poput normalnih građana normalnih zemalja, a ne poput stanovnika ZOO vrta ili geta. Oni, kojima ne nedostaju ni samopoštovanje niti uvažavanje drugih i drugačijih.

Zaista: Ima li danas takvih u Srbiji, i ako ima - zašto ćute?

Građanski Savez Srbije je bio osnovan u jesen 1992. godine, pre tačno dve decenije. Nije imao krsnu partijsku slavu, a 10. decembar je obeležavao i kao svoj, stranački Dan. Zvono Građanske Srbije zvoni punih dvadeset godina, poziva na buđenje. Ne na ustanak, već na ustajanje iz katranske jame u kojoj se naše društvo predugo valja. Da li će to zvono u 2013. godini konačno probuditi Srbiju i istovremeno poručiti bitangama da im je odzvonilo? Videćemo, i to vrlo brzo. 

Godina 2013. je blizu - tu, odmah posle smaka sveta.

Dan

Danas je 10. decembar.
Danas bi bio Dan Građanskog Saveza Srbije, da je i dalje živ kao stranka.
Ali nije.
Jer je prodat u bescenje i na najveću štetu ove zemlje.
Nekome ko, na žalost, sve više liči na onoga od koga je otišao. Kao i da nije.

Posle amputacije Anta Markovića, drugi težak poraz građanske Srbije.
Možda i konačan.

A možda je došlo vreme opet za neki novi početak?
Treći?
Možda ...