Wednesday, 26 August 2015

Mlatišuma, svom snagom


- Hogare, nemamo više drva za ogrev.
- Zar nisam pre 25 godina posadio neke hrastove?
- Pa idi onda i poseci jedan!
- Baš ja moram sve da radim...


600 godina kasnije, Hogar je konačno pronašao hrastove koje je posadio pre 25 godina i uspeo da poseče jedan...


... i tako, ni kriv ni dužan, lično & po prvi put u istoriji začne ekonomiju napretka.

***
Ukoliko verujete da je Hogar Vučić zaista posekao hrast Helgi Mihajlović za potpalu, onda niste bili pažljivi na času: taj je pre 25 godina više potpaljivao nego sadio; on i njemu slični naročito su obožavali sve staro brat-bratu 600 godina (nećemo cepidlačiti). Nadasve zanimljiv etalon...


Naravno da se po pitanju savinačkog hrastocida ipak radilo samo o ekonomiji, u kojoj je naš prijatelj Vučić veći stručnjak od svih Dinkića zajedno. Mlatišuma svom snagom, baš kao i oni pre njega.
Full forward progress, indeed.

Tuesday, 25 August 2015

Odgovor


Nekada davno, u nekom prašnjavom selu prepunom gladi, bola i gneva, jedan Čovek izađe pred narod sa svojom vizijom istine i puta ka boljem životu. Uveren da ima Odgovor, on ubedi ljude da ga slede... ali glad ne prestade. Čovek beše proteran, a selo presuši i umre.
U doba kada Mudraci žmirkaše kroz staklene cevi ka nebu, Nebesa se promeniše na predvidljiv način. Jedan Mudrac to vide pa pomisli kako je pronašao Odgovor, zapisa ga i pohita da objavi ostalima. Ali i on sam beše predmet proučavanja svojih kolega, te ga ovi ubrzo podvrgnuše sprdnji.


Gradovi se danas šire i guše u sopstvenom otpadu, pregaženi industrijom. U njima, u potrazi za savremenim Spasiocem iz daleka, opsednuti dobročinstvom, svi se mole i čekaju na Odgovor, ne pitajući se ni trena da li on zaista nešto vredi.
Ta potraga nikada ne prestaje, bez konca i kraja večno traje.

Ne poturaj mi Odgovor jer i ja imam svoje ideje.
Ali ako si dovoljno naivan da u njega veruješ, onda ti taj Odgovor savršeno pristaje.



Bad Religion - The Answer
(Generator, 1992)

Stara izreka kaže da (pravi) Odgovor leži u (pravim) Pitanjima, i nigde drugde.
Jedino se tako uči, sve ostalo se samo sluša.

Thursday, 20 August 2015

Mi nismo Evangelosi


Premijer Grčke Aleksis Cipras danas je podneo ostavku i najavio vanedne parlamentarne izbore za 20. septembar. Od tog trenutka tu će funkciju umesto njega vršiti predsednik Vrhovnog suda Vasiliki Tanu-Hristofilu - inače protivnik nove "spasonosne" tranše zaduživanja Grčke - koji će nadgledati izborne radnje sa funkcije šefa prelazne vlade.
Cipras je uspeo da dobije komotnu podršku u parlamentu za prihvatanje nove tranše euro pomoći teške 86 milijardi eura, uprkos neslaganju većih razmera oko toga, koje bukti među poslanicima vladajuće Sirize - jedna trećina njih (od ukupno 149) glasala je protiv usvajanja te pomoći ili su bili uzdržani. Ova tvrda struja među levičarima smatra da je Cipras izdao program i liniju borbe protiv štednje stezanjem kaiša, što je premijeru izbilo iz rukava 2/5 od ukupnog broja poslanika u grčkom parlamentu (120 od 300), zbog čega se ove nedelje očekivao njegov poziv za izjašnjavanje u parlamentu po pitanju poverenja vladi. Međutim, Cipras je naprasno odlučio da taj korak preskoči i direktno se obrati glasačima kako bi ugušio pobunu u sopstvenim redovima, ali i obezbedio podršku javnosti za naredni trogodišnji period drakonskog sprovođenja spasonosih mera - što podrazumeva radikalnu reorganizaciju grčke ekonomije, uključujući dalje povećanje poreza, smanjenje javne potrošnje i velike reforme u sistemu zdravstvenog, socijalnog i penzijskog osiguranja, kao i poreskog sistema.


Cipras se izgleda proračunao da je bolje pozvati na nove izbore pre nego što Grci počnu da osećaju efekte novih spasonosnih mera (dalje smanjenje penzija, povećanje PDV i uvođenje solidarnog poreza na zarade).
Siriza, inače, vlada uz pomoć desničarske stranke Nezavisnih Grka (Anel) koja se protivi merama štednje.
Neki analitičari su predlagali da se sa ovim sačeka do početka oktobra meseca, kada bi kreditori trebalo da izvrše prvu procenu efekata uložene tranše evro-pomoći, možda čak i predložili otpis dela dugova - što bi predstavljalo potencijalno veliki predizborni kapital za premijera.
Složen sistem ustavnih zakona u Grčkoj ne dopušta predsedniku države Prokopisu Pavlopulosu da odmah raspiše izbore, već prvo mora da se obrati ostalim velikim strankama sa predlogom da li one mogu da formiraju vladu, što je skoro nemoguće u sadašnjem odnosu snaga u parlamentu. Po tom zakonu, kada vlada podnese ostavku, vlast na tri dana prelazi u ruke najveće opozicione partije kako bi ona pokušala da oformi vladu, što bi značilo da bi Nova demokratija provela predstojeći vikend u pokušaju da zameni Ciprasovu administraciju. Ukoliko im to ne uspe, po zakonu sledeća nastupa druga opoziciona stranka po jačini da pokuša isto. Formiranje manjinske vlade predstavljaće pravi izazov ako se u obzir uzme činjenica da Siriza, u svim svojim frakcijama, ukupno ima 149 od 300 poslanika grčkog parlamenta.
Posle teške sedmomesečne rovovske borbe sa međunarodnim kreditorima, mnogi istomišljenici premijerov konačni potpis na sporazum smatraju za preokret i izdaju politike koja ih je u januaru dovela na vlast. Cipras smatra da je do toga moralo da dođe, jer je prihvatanje daljih oštrih reformi jedini način da Grčka ostane u eurozoni - što je glavni zahtev birača, sudeći po istraživanjima javnog mnenja.


Kako sada stoje stvari, opšte je mišljenje da će se Siriza pocepati. Disidentski lider Leve platforme, bivši ministar energetike Panajotis Lafazanis, prethodne nedelje je objavio kako namerava da formira novi pokret koji se protivi tim spasonosnim merama, usput optuživši vladu da je kapitulirala pred "diktaturom eurozone". Lafazanis uz sebe ima 40 poslanika koji najavljuju formiranje nove poslaničke grupe, koja bi tako postala treća po brojnosti u parlamentu (iza Sirize i Nove demokratije) i bila jača od desničarske Zlatne zore. To znači da, ukoliko Evangelos Mimarakis i njegova Nova demokratija ne uspeju tokom vikenda da formiraju manjinsku vladu, sledeća u tom pokušaju na red dolazi Leva platforma.
Najbliži Ciprasovi saradnici tvrde da je rascep unutar Sirize morao biti razrešen ovako ili onako, ali - da je tako moralo biti. Aktuelni ministar energetike Panos Skurletis, izjavio je za državnu televiziju: "Politički ambijent mora biti raščišćen. Mi moramo da znamo da li vlada ima ili nema većinsku podršku." U Sirizi sada razmatraju i sazivanje vanrednog kongresa za septembar, kako bi pokušali da ispeglaju unutrašnja trvenja.
Nedavne ankete pokazuju da Siriza ima 33-34% podrške anketiranih, što ih čini daleko najpopularnijom strankom u Grčkoj, ali ne i dovoljno popularnom da vlada bez koalicionih partnera. Od tada nije bilo novih istraživanja stava birača, ali unutar Sirize i dalje vlada optimističko raspoloženje. Dimitris Papadimulis, koji je Sirizin član Evropskog parlamenta, smatra: "Ti izbori, kad god da ih vlada raspiše, obezbediće rešenje za stabilnu vlast. Ja mislim da će posle njih Siriza imati apsolutnu većinu u parlamentu."
Ova politička neizvesnost već uzima danak na tržištima, jer je tokom popodneva Atinska berza zabeležila pad od 2,8%. 
Gardijanov analitičar Evangelos Siutis smatra: "Grčka berza ulazi u novi krug neizvesnosti dok svi čekamo vest o raspisivanju novih izbora. A to zaista jeste faktor nestabilnosti za berze."

...

Ilijana Magra, samo obična studentkinja političkih nauka, na ovaj Ciprasov potez gleda drugačije: "Nikome nije jasno zašto je g. Cipras danas podneo ostavku. On jeste mnogo popularan, ali u suštini je i malo lažov. Do sada se nikada nije desilo da jedan premijer lično bude uzrok tri izborna procesa - januarskih opštih izbora, julskog referenduma i najavljenih vanrednih izbora."
Posle amputiranja Varufakisa, zato što "nekima nije bilo prijatno" da gledaju njegovu facu za eurostolom, sledi nova istraga poturica i trebljenje mangupa u redovima Sirize o trošku građana Grčke. Ukoliko nekim čudom manjinska vlada ipak bude formirana, vanrednih izbora u Grčkoj neće biti. Inače...

***
13.08.2015. - Grčki premijer Aleksis Cipras trenutno smatra da na jesen ne treba da dođe u svoju prvu zvaničnu posetu Srbiji, zato što u pokretu Siriza dominira stav da "premijer Srbije Aleksandar Vučić vodi pubertetsku politiku". Srpski premijer Aleksandar Vučić na to replicira sa "moj prijatelj Cipras možda to ne voli da čuje i možda se ponekad i nervira i zbog mene, ali ja ću to reći jasno i glasno: Ako hoćete da prebrodite ekonomsku krizu ovih razmera, onda nema laganog i ugodnog puta, već samo teškog i doslednog. Uvereni smo da je samo tako moguć stvarni i trajni uspeh."

20.08.2015. - Grčki premijer Aleksis Cipras podneo je ostavku i najavio vanredne parlamentarne izbore u Grčkoj za 20. septembar.


27.08.2015. - Hajde, Vučiću, izađi iz puberteta pa raspiši toliko najavljivane sveopšte izbore, poput tvog prijatelja Ciprasa raskrči malo i ti stranku. Vidiš da te on poslušao, poslušaj sad ti savet prijatelja. Skoči, nemoj da si sisa.

Tok buduće kampanje vanrednih srpskih sveopštih izbora možete iz minuta u minut pratiti na sledećem linku:

p.s.
NASA demantuje čaršijske abrove o tome kako će u septembru nekakav asteroid tresnuti o Zemlju.

Tuesday, 18 August 2015

Noć i dan


Tekst koji sledi nije izgubljeno poglavlje romana Filipa K. Dika "Čovek u visokom dvorcu". 
Mada...

Veče



Voditelj: 
Gutenabend majn damen und heren, poštovani cušaueri und kibiceri erstedojčnacionalfernzen. Hojtenaht u našem študiju, samo za vas, gostuju her Kancelar und njegovi najbliži saradnici!
(gromoglasan aplauz publike u studiju, desnom rukom uvis)
Komercijalno vreme je zlato, pa da ga ne trošimo uludo, krenimo odmah sa pitanjima našim gostima. Alzodakle, majnfjura, kako se osećate ovde u študiju Erste Ti-Fau? Šta ćete nam danas reći, za početak?



Kancelar:
Ja verujem da danas delam u duhu Tvorca Svemogućeg: suzbijanjem jevrejštine, Ja se borim za Božje Delo!
Hteo bih sada da citiram jednoga čoveka većeg od Mene, grofa Lerhenfelda: on je na poslednjoj sednici Landtaga rekao da ga to što se oseća "kao čovek i kao hrišćanin" sprečava da bude antisemita. Ja na to dodajem - to što se Ja osećam kao hrišćanin, upućuje Me da budem ratnik moga Gospoda i Spasioca. Upućuje Me na jednoga čoveka, koji je usamljen i sa samo nekolicinom sledbenika, prepoznao te Jude, ko su oni, i okupio narode da se protiv njih bore; i taj čovek je, Božja istina!, bio najveći ne zbog patnje već zbog te borbe. Moja bezgranična hrišćanska i ljudska ljubav Mi omogućiše da čitanjem tih reči uvidim kako se kroz Njega sam Gospod javio u svoj svojoj moći, i poslao pošasti da iz velikog hrama razjuri to leglo guja otrovnica. Koliko je strašna bila ta Njegova bitka za svet bez jevrejskog otrova. A danas, dve hiljade godina kasnije, iz najdubljih osećanja, Ja sam to shvatio više nego iko, zbog čega je to On prolio svoju krv na krstu. Kao hrišćaninu, nije Mi dužnost da im dopustim da Me prevare, već je Moja dužnost da budem ratnik istine i pravde! A kao čoveku, dužnost Mi je da se pobrinem da ovo društvo ne doživi isti katastrofalni kolaps poput te drevne civilizacije od pre dve hiljade godina - civilizacije, koju su ti isti Jevreji doterali do ruševina.



I ako nešto ukazuje da činimo ispravnu stvar, to je onda osećanje nelagode koje svakoga dana sve više raste. Kao hrišćanin, Ja imam obavezu i prema svom narodu. Kada ujutru izađem na ulicu i vidim taj narod koji u redovima čeka, taj grč na njihovim licima, ne bih bio hrišćanin već Sotona lično ukoliko ne bih osećao sažaljenje prema njima, ako ne preduzmem nešto, baš poput našega Gospoda pre dve hiljade godina, protiv onih koji danas pljačkaju i eksploatišu taj jadni narod!

Voditelj:
Odlično rečeno, gospodine kancelaru! Ali, kako narodu otvoriti oči da to uvidi i priključi se borbi Pravednika, kako svet u to ubediti?



Kancelar:
Najbolji način da efikasno kontrolišete ljude je da im malo po malo uzimate slobodu, svaki dan, da im narušavate prava hiljadama sićušnih i skoro nevidljivih ograničenja. Na taj način, ljudi neće uopšte primetiti da su im slobode i prava zakinuti sve do one tačke sa koje se one više ne mogu povratiti.

Voditelj:
Gospodine ministre informisanja, imate li vi neku ideju koja bi pomogla našem Kancelaru?



Ministar informisanja:
Ukoliko izgovorite neku dovoljno veliku laž i uporno je ponavljate, ljudi će u nju na kraju poverovati. Ta laž može opstati dokle god Država uspeva da zaštiti narod od političkih, ekonomskih i vojnih posledica koje ta laž sa sobom donosi. I tako, postaje vitalno važno za samu Državu da upotrebi svu svoju moć protiv disidenata, zato što je istina smrtni neprijatelj laži, pa je shodno tome i istina najveći neprijatelj Države!

Voditelj:
Ohoho, evo već imamo i uključenje prvog gledaoca u program! Na liniji je neki gospodin Mohandas Karamčad, koji zove čak iz Indije - pa nas u ovom trenutku, poštovani gledaoci, posmatra ceo svet! Izvolite, gledaoče.



Gledalac #1, koji se predstavlja kao "Gandi":
Neka greška ne postaje istina višestrukim ponavljanjem priče o tome, niti istina postaje greškom samo zato što to niko ne prepoznaje. Istina postoji, čak i kada nema javnu podršku. Istina je samoodrživa.

Voditelj:
O-ke, laku noć. Koja je ovo budala...




Kancelar:
Ja bih da dodam i ovo: neka laž bude što veća i što prostija, uporno je ponavljajte, i oni će u nju na kraju poverovati. Evo, i ministar zdravlja bi mogao nešto o tome. Ajde, kaži i ti neku...



Ministar narodnog zdravlja:
Što vam više nešto radimo, sve ćete manje verovati da vam to radimo!



Kancelar:
Ja mislim da propaganda mora da bude popularna i da se prilagođava najmanje inteligentnima među onima do kojih namerava da dosegne.



Ministar vazdušnog saobraćaja i nebeske mehanike:
Šefe, i ja bih da dodam nešto, u prilog svemu što do sad rekoste.
Elem, prirodno je da prost narod ne želi rat; međutim, na kraju krajeva, lideri su ti koji kreiraju politiku jedne nacije, tako da je neverovatno lako narod uvući u tu igru bez obzira da li se radi o demokratiji, fašističkoj diktaturi, parlamentu ili komunističkoj diktaturi. Nebitno da li se oni bune ili ne, ali ljude je neverovatno lako uvući u igru vezivanja za vođe. Jedino što treba da učinite je da im govorite kako su napadnuti, i da optužite pacifiste za manjak patriotizma čime celu zemlju dovode u opasnost. Ova fora pali na isti način u ama baš svakoj zemlji.

Voditelj:
Lepo, lepo rečeno, nema šta. Aha, evo imamo poziv! Posle toliko javljanja gledalaca direktno u program, usled čega se naša emisija otegla čak i preko termina za reklame, dopustićemo još samo ovom jednom cušaueru da postavi ajnfrage i da podršku našim gostima, pa onda zatvaramo liniju za dalje pozive. Izvolite...



Gledalac #2:
Alo, ovde Nelson Mandela, zovem iz Kejptauna. Samo bih hteo da kažem, apropo večerašnje teme emisije, da kao hrišćaninu, nije mi dužnost da im dopustim da me prevare, već je moja dužnost da budem ratnik istine i pravde...

Kancelar (vidno naduren, upada gledaocu u reč):
Alobre, to sam Ja inspirativno rekao još na početku emisije, ti plagijatoru nijedan što si! Nemoj da sam te uhvatio kako ovo širiš po WeltNetzu kao svoje reči, istrebiću te k'o švajnpest...

Voditelj:
Ali, majnher Kancelaru, molimbite! Smirite se, pa to je samo finfkolonaški provokator - znali smo da će takvih biti; goniometarske ekipe su sve vreme bile spremne, Geštapo je već na licu mesta i... evo, javljaju mi iz režije da je ta bitanga Mandov uhapšen! Uspeli smo da ga sprečimo pre nego što je uzviknuo već spremljenu parolu "Kancelaru pederu!" koju su malopre pronašli u tajnoj fijoci njegovog stola, napisanu na papiriću na kome je limunskom kiselinom bila nacrtana Davidova zvezda u potpisu.

Kancelar:
Ja, ja, nadasve efikasno! To je jedan od razloga što hojtenaht u študio nisam doveo i ministra policije, on svakoga trenutka u svakom pogledu radi svoj posao na zer uspešan način, o čemu ćemo pričati u sutrašnjoj emisiji u istom terminu.

Voditelj:
A i taj provokator... stvarno svašta, da kopira vašu misao netom izrečenu, kao hrišćanina i čoveka. Inače, niste doveli ni ministra vera večeras u študio. Da li biste nam, možda, mogli nešto da poručite u njegovo ime na tu temu?



Kancelar:
Naturliš! Ima da se zna sledeće - jedina religija koju poštujem je islam, jedini prorok kome se divim je Muhamed!

Voditelj:
Ali, majnfjura...

Kancelar:
Niks aber, šlihtaro voditeljska! Genug, ovo je plaćeni termin a Ja sam oslobođen plaćanja poreza na majn Kampf odlukom Vlade, tako da sada završavamo emisiju. Najn - Ja završavam emisiju, a ti dosta više! Šlosdajneklape, švajnhundu fernzenski, umalo da ti promakne onaj špijun u program i oplete Me! Jozef - ne ti bre M, nego ovaj G - ministre, smenjuj ovo čudo dok ga nisam lično poslao na urlaub u Ojšvic! Und ruhedort, Ih werde niht etvas cu gehoren!


Ministar informisanja:
Javol!



Kancelar:
Jašta si, kahm... Alzodaklemolimbite, majnliblingcušauern, hojtenaht emisiju završavam i odjavljujem Ja lično, uz misao koju ću podeliti samo sa vama: Mi, vođe, nismo svesni koliko smo srećni što ti, narode, ne misliš ama baš ništa.
Und ject, aller cu irem aufgabe! Hajl Ja!!!

Publika u studiju, u delirijumu:
Hajl Ti! Du-hajl, Du-hajl!!

Glas nove voditeljke (u pozadini):
Gutenaht, laku no-oć...


***
Bila je to, na svu sreću, samo fikcija.
Da se mi ipak vratimo u stvarni život.

Gluvo doba noći


Nemanjina jedanaest, sedam i petnaest ujutro. Uobičajeni radni dan.
To mu je posao, to mu je radno mesto. Obično nije gužva na parkingu kada dođe, kasnije tu bude gužva...



Deco, vreme je za još jednu dozu istine.
Svaka sličnost je njihova namera.

Monday, 17 August 2015

Farme, životinjske


Neki intelektualci, Staljinovi protivnici koje lično poznajem, tvrde da "Životinjska farma" šalje poruku kako se svaka revolucija na kraju uvek završi loše po autsajdere, i zato "dođavola s njom - živeo status kvo!" Ja sam lično knjigu čitao kao da se striktno odnosi na Sovjetsku Rusiju, i ne bih sad da tu dajem nekakve velike izjave ne račun revolucionarne filozofije. Impresioniralo me, zaista, da levičari koje poznajem u tolikom broju ponavljaju ovu kritiku nezavisno jedni od drugih - kažem impresioniralo, jer meni tako nešto nije palo na pamet dok sam čitao Vašu knjigu. I još uvek mi se ne čini tako. Šta Vi velite - koje od ta dva gledišta je bliže onome što ste nameravali da nam poručite?
- Dvajt Mekdonald, decembar 1946.


Odgovor na Vaše pitanje vezano za "Životinjsku farmu":
Naravno da mi je prvobitna namera bila da napišem jednu satiru na račun ruske revolucije. Međutim, hteo sam da to ima i jednu širu dimenziju - smatram da takvi tipovi revolucija (nasilne i zavereničke, predvođene obesvešćenom masom gladnom moći) mogu jedino da vode ka promeni gospodara. Moja je poruka da revolucije mogu doneti radikalno poboljšanje samo ako su mase svesne i sposobne da smaknu svoje lidere čim ovi završe posao koji im je zadat. Prekretnica u priči se dešava kada svinje na farmi zadrže svo mleko i jabuke za sebe (baš poput pobune u Lenjingradu i Kronštatu 1921. godine, kada su se revolucionari pobunili protiv svojih vođa usled gladi i represija; Trocki i Tuhačevski su tu pobunu žestoko ugušili, ali, na kraju, promene u ekonomskoj politici Sovjeta su morale da budu sprovedene). Da su ostale životinje bile tada svesne kako se tome treba usprotiviti, to bi zaista bilo u redu. Kada neko pomisli kako ja branim status kvo, razlog tome je, po meni, zato što su postali pesimističniji i smatraju kako ne postoje druge alternative osim diktature i/ili kapitalizma bez mešanja države u ekonomiju. Što se tiče trockista, oni su dodatno zakomplikovali stvar osećanjem kako su odgovorni za sve što se u Sovjetskom Savezu dešavalo do 1926. godine i da se do tog vremena zaista desila "iznenadna" degeneracija Revolucije. Ja mislim da je ceo taj proces ipak bilo moguće predvideti - a neki, poput Bertranda Rasela, to i jesu predvideli - i to zbog same prirode boljševičke partije. Ono što sam pokušao da kažem je: 
"Ne možete imati revoluciju ako ona nije zarad vas samih, jer ne postoje nikakve dobroćudne diktature."
- Džordž Orvel, decembar 1946.


***
Bila je ovo još jedna od Orvelovih prepiski povodom njegovih knjiga, poput one iz 1944. između njega i Vilmeta oko "1984", objavljenih 2013. godine u knjizi "Džordž Orvel: Život i pisma".


17. avgusta 1945. godine, objavljeno je prvo izdanje Orvelove "Životinjske farme" u Britaniji. Iako su u vreme pisanja knjige bile jasne njegove asocijacije na boljševički crveni "dobroćudni" teror, ništa dobroćudnija nije ispala ni ova današnja alternativa u vidu (pseudo)laissez-faire vulgarkapitalizma koji uživa u uplitanju države samo i jedino za njega, a ne za ošamućenu postrevolucionarnu masu u tranzicionom rikvercu. Da li smo kapitalistički gradili "progres" ili nam je on bio komunistički nametnut, sasvim je svejedno kada sagledamo posledice po sadašnjost i naročito budućnost ljudskog društva. Napredak se ne ogleda u odlasku na Mars, ukoliko tamo ne bude imao ko da ode - u manjoj, i u daleko većoj meri ukoliko ne bude onih koji su svesni potrebe da se izađe iz rovova u sopstvenim glavama pre nego što se zakorači velikim koracima za Čovečanstvo.
I naročito, otresti se bezbroj životinjskih farmi kojima nas Velika Braća tako vešto i dalje varaju.
Nisam siguran da se dva najveća rijaliti šou programa slučajno zovu tako, po Orvelovim delima.

Sunday, 16 August 2015

Civiližicija


Ubrzo po dobijanju nezavisnosti od Britanske imperije, 15. avgusta 1947. godine, buduća Republika Indija upada u vrtlog unutrašnjih sukoba između Indusa i Muslimana, što dovodi do odvajanja zapadnog i muslimanskog Pakistana od ostatka zemlje. Od Indije se 1972. odvaja tzv. "Istočni Pakistan" pretežno naseljen muslimanima, od koga nastaje današnji Bangladeš. Mesecima pre proglašenja nezavisnosti bivše engleske kolonije, u tadašnjoj Indiji tinjali su sukobi između Muslimana, Indusa i Sika. Vreme nezavisnosti bilo je istovremeno vreme razdvajanja bodljikavom žicom i barikadama; preko 17 miliona ljudi je raseljeno, oko milion njih je izgubilo živote u sukobima, koji su započeti pre nezavisnosti i nastavili se potom, ponajviše oko spornih provincija Pandžab i Kašmir. Iz Indije je odmah po razdvajanju 1948. godine (veliki "uspeh" Britanaca koji su, napuštavši Indijski potkontinent, povukli demarkacionu liniju za samo sedam dana, i to nazvali granicom), u Pakistan prebeglo oko 9 miliona indijskih muslimana; iz Pandžaba, sa druge strane, početkom 1948. beži preko 5 miliona Indusa i Sika u Indiju.
15. avgust 1947. godine, pored indijske nezavisnosti, obeležava i jednu od najokrutnijih i najdugotrajnijih ironija dekolonizacije tzv. Trećeg sveta: Indija, sa svojih 4500 godina postojanja i tradicije, sa tadašnjih 415 miliona stanovnika, prestala je da bude britanska kolonija i postala nezavisna država; nažalost, bila je to pirova pobeda koja je otvorila društvene, istorijske i geografske rane koje još uvek u potpunosti nisu zarasle. Novonastala nezavisna Indija, samo nekoliko meseci kasnije (u proleće 1948) bila je podeljena na dve države. Dani nezavisnosti, postali su dani sukoba, izbeglica i žica.
Lider pokreta za nezavisnost i "otac indijske nacije", Mohandas Karamčand "Mahatma" Gandi, bio je u januaru 1948. godine ubijen od strane jednog hindu nacionaliste zbog "prevelikih simpatija prema muslimanima". Gandi je Indiju video kao jednu naciju bezbroj religija, kultura i naroda. Pored svog svetski poznatog nenasilnog načina borbe za slobodu, Gandi je bio apsolutni kritičar i protivnik zapadne civilizacije, za koju je smatrao da će svojom pohlepom, industrijalizacijom i alavom potrošačkom tržišnom strkom uništiti Indiju.


Kada je jednom prilikom Gandi posetio London, neki novinar ga je upitao:
- Šta mislite o Zapadnoj civilizaciji?
Dobra Duša mu je kratko odgovorio:
- Bila bi to dobra ideja.

Šašav odgovor na glupo pitanje - ali samo na prvi pogled. Treba poznavati smisalice koje su česte u Engleskom jeziku, ali i samog Gandija koji je u odgovor uneo i filozofiju. Smisao novinarevog pitanja je bio "Šta mislite o zapadnjačkom modelu civilizacije?", gde je ključna reč civilisation bila imenica. Gandi je u odgovoru mislio na civilisation kao glagol civilizovati, kao da je pitanje glasilo: "Šta mislite o civilizovanju Zapada?"
Bila bi to dobra ideja.


Izraz "paki", koji se u to doba prvenstveno odnosio na izbeglice i doseljenike iz Indije, trajno je odomaćen u Engleskom jeziku i danas se pežorativno odnosi na sve "ofarbane" podanike Krune, poreklom iz nekadašnjih kolonija u Severnoj Africi i Aziji - od Egipćana do Burmanaca.
Zaista, baš kao 1947. tako i ove 2015. godine, Zapadna civilizacija nikako da odustane od ograda i žica. Današnji višemilionski talas izbeglica samo je još jedan u beskrajnom nizu povoda za pucanje ventila samokontrole i izlivanje starih frustracija nastalih vulgarizovanom decivilizacijom Zapadne civilizacije.

Glupost nema granica, i ne mogu je zaustaviti žice postavljane u njeno ime.
Indeed.

Saturday, 15 August 2015

M.A.R.K.13


Marko, 13:
  1. I kad izlažaše iz crkve reče mu jedan od učenika njegovijeh: Učitelju! Gle kakvo je kamenje, i kakva građevina!
  2. I odgovarajući Isus reče mu: Vidiš li ove velike građevine? Ni kamen na kamenu neće ovdje ostati koji se neće razmetnuti.
  3. I kad sjeđaše na gori Maslinskoj prema crkvi, pitahu ga sama Petar i Jakov i Jovan i Andrija:
  4. Kaži nam kad će to biti? I kakav će znak biti kad će se to sve svršiti?
  5. A Isus odgovarajući im poče govoriti: Čuvajte se da vas ko ne prevari.
  6. Jer će mnogi doći na moje ime govoreći: Ja sam; i mnoge će prevariti.
  7. A kad čujete ratove i glasove o ratovima, ne plašite se; jer treba to da bude; ali to još nije pošljedak.
  8. Ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; i zemlja će se tresti po svijetu; i biće gladi i bune. To je početak stradanju.
  9. A vi se čuvajte; jer će vas predavati u sudove i po zbornicama biće vas, i pred kraljeve i careve izvodiće vas mene radi za svjedočanstvo njima.
  10. I u svima narodima treba da se najprije propovjedi jevanđelje.
  11. A kad vas povedu da predaju, ne brinite se naprijed šta ćete govoriti, niti mislite; nego što vam se da u onaj čas ono govorite; jer vi nećete govoriti nego Duh sveti.
  12. I predaće brat brata na smrt i otac sina, i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih.
  13. I svi će omrznuti na vas imena mojega radi. Ali koji pretrpi do kraja blago njemu.
  14. A kad vidite mrzost opušćenja, za koju govori prorok Danilo, da stoji gdje ne treba (koji čita da razumije): Tada koji budu u Judeji neka bježe u gore;
  15. I koji bude na krovu da ne silazi u kuću, niti da ulazi da uzme što iz kuće svoje;
  16. I koji bude u polju da se ne vraća natrag da uzme haljinu svoju.
  17. Ali teško trudnima i dojilicama u te dane!
  18. Nego se molite Bogu da ne bude bježan vaša u zimu.
  19. Jer će u dane te biti nevolja kakova nije bila od početka stvorenja koje je Bog stvorio dosad, i neće ni biti.
  20. I da Gospod ne skrati dane niko ne bi ostao; ali izbranijeh radi, koje izbra, skratio je dane.
  21. Tada ako vam ko reče: Evo ovdje je Hristos; ili: eno ondje; ne vjerujte.
  22. Jer će izići lažni Hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izbrane.
  23. Ali vi se čuvajte: Eto vam sve kazah naprijed.
  24. Ali u te dane, poslije te nevolje, sunce će pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti.
  25. I zvijezde će spadati s neba i sile nebeske pokrenuti se.
  26. I tada će ugledati sina čovječijega gdje ide na oblacima sa silom i slavom velikom.
  27. I tada će poslati anđele svoje i sabraće izbrane svoje od četiri vjetra, od kraja zemlje do kraja neba.
  28. A od smokve naučite se priči: Kad se već njezina grana pomladi i stane listati, znate da je blizu ljeto.
  29. Tako i vi kad vidite ovo da se zbiva, znajte da je blizu kod vrata.
  30. Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude.
  31. Nebo i zemlja proći će, ali riječi moje neće proći.
  32. A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac.
  33. Pazite, stražite i molite se Bogu; jer ne znate kad će vrijeme nastati.
  34. Kao što čovjek odlazeći ostavi kuću svoju, i da slugama svojima vlast, i svakome svoj posao; i vrataru zapovjedi da straži.
  35. Stražite dakle; jer ne znate kad će doći gospodar od kuće, ili uveče ili u ponoći, ili u pijetle, ili ujutru;
  36. Da ne dođe iznenada i da vas ne nađe a vi spavate.
  37. A što vam kažem, svima kažem: stražite.
(jevanđelje po Marku 13. poglavlje, prevod Daničić-Karadžić)
...

"Hardware: M.A.R.K.13" je filmska distopija britanskog režisera Richarda Stanleya, snimljena pre četvrt veka (1990) kao niskobudžetna replika motiva iz Terminatora, Zelenog Sunca, Aleje prokletstva i priča FIlipa K. Dika. Radnja filma se odvija u postnuklearnom svetu: u jutarnje sunce, na koje upozorava radio glas Angry Boba (Iggy Pop), se ne gleda osim kroz tamne naočare i spuštene prozorske kapke; zemlja je pretvorena u ozračenu pustinju tamo gde su se dalekometnim vatrenim kopljima gađali braća džinovi Merk i Mosk, po kojoj stalkerovski lutaju samo Nomadi (Carl McCoy) što sakupljaju delove razlupanih bojnih robota i prodaju ih kao staro gvožđe; ledene kape na polovima su se otopile, ulicama poplavljenih gradova šibaju taksi gliseri koje voze filozofi (Lemmy Killminster); vlada javno razmatra usvajanje zakona o sterilizaciji dok tajno radi na uvođenju novih oružja, uključujući i robote-ubice model M.A.R.K.13 iza kojih se krije tajni genocidni plan kontrole populacije na planeti.
Bivši vojnik Mo (Dylan McDermott), odnese glavu robota koga je otkupio od Nomada, svojoj devojci Džil. Ona, bivajući avangardna varioc-umetnica, od tog krša napravi instalaciju, svojevrsnu umetničku inkarnaciju boginje Kali. Robot oživi, pa počne belaj činiti po komšiluku. Džil provali da se uopšte ne radi o kršu sa bojnog polja, već o odbeglom prototipu M.13 o kome bruji TV. Kada sazna o kakvom se tipu robota radi, Mo zaintrigirano baci okce na biblijsko jevanđelje po Marku, trinaesto poglavlje (Mark, 13) gde u 20. stihu pronađe rečenicu "no flesh shall be spared": niko (živ) ne bi ostao. Potom sledi klasičan terminatorski razvoj radnje gde izgine pola glumačke ekipe, da bi Džil na jedvite jade uspela da izvuče živu glavu provalivši fabričku grešku u robotu, koji je osetljiv na vlagu - polije ga tušem, on zašmercuje - i rikne.
Na kraju filma, TV spiker objavljuje da je vlada usvojila program proizvodnje novih robota...
Pored jasnih T-cyberpunk elemenata, kroz priču se provlači kritika kriptofašističkih i totalitarističkih fiks-ideja mnogih vlasti, baš kao i pasivno ovcimističko prihvatanje istih od strane pučanstva - aktuelno pre 25 godina, baš kao i danas.
Poster za ovaj film ima nadasve zanimljivu poruku:
- You can't stop progress. 

Bogami, biće od ovoga odličan SNS plakat za naredne izbore.

Evalasigamajci, naš napredni napredak nećete zaustaviti:
- drvorede ćemo listom saseći, sve dok ne napravimo pustinju
- Beograd će biti pod vodom pre nego što se otope polovi
- traka za serijsku proizvodnju (ro)botova radi punom parom, imamo sve modele naoružane otrovima, burgijama, testerama, hladnim i toplim naoružanjem, bejzbol palicama, sprejevima, lepkom za plakate i pljuvačkom
- uskoro završavamo sa kolektivnom sterilizacijom mozgova, potom prelazimo na (pre)ostale delove vaših tela
- možda su se Merk i Mosk već pokačili, ali ima da se zna ko je pravi prijatelj obojici
- Motorhead, Ministry, Public Image Limited, Iggy Pop, GWAR i slični trovači GMO muzikom, nemaju blagoslov za nastup na metohu srBoslavlja
- Marko Trinaesti je malo dete za Aleksandra Prvog i Jedinog
- a trudnima i dojilicama je ne samo teško nego i grđe
- niko od krvi i mesa neće biti izuzet ili pošteđen napretka
- jer ja ne volim da lažem
- zato stražite, budite na oprezu, k'o što smo nekad bili na Rajni
... i neću više ništa da čujem.
Napredak ne možete da zaustavite.

Vaistinu, neki ljudi nikada neće priču od smokve naučiti: zeleni plodovi sa neposečene smokve i ladna beogradska voda nikako ne idu - ni u leto, ni u zimu, ni u usta. Inače, zna se šta sledi... Još jedna konferencija za medije, u nizu.

hardmeatware store - nekad i sad

Gospodar Vučić tvrdi da je otprilike u vreme kada su po Maroku i Londonu snimali film "Hardware", u toj istoj britanskoj prestonici radio kod nekog Indusa u gvožđari (hardware store) koja je za baksuza baš u to vreme bila mesara. Nema šta, no meat shall be spared - of lies.
Sličnostima nikad kraja.

Monday, 10 August 2015

Atomski dani


I tako, prođoše atomski dani... sedamdeset godina kasnije.

#1 - No more Hiroshimas


Svake godine, od 6. do 9. avgusta, organizacija CND (Campaign for Nuclear Disarmament) obeležava dane upisane među najtragičnije u istoriji čovečanstva, upozorava da se ono što se tada dogodilo ne zaboravi i nikada više ne ponovi. Tih dana 1945. godine, američka vojska je prvo 6. pa potom i 9. avgusta bacila dve atomske bombe (Little Boy i Fat Man), jačine 20 i 22 kilotone, na japanske lučke gradove Hirošimu i Nagasaki. Po prvi put u istoriji ratovanja (pa i nauke), nuklearno naoružanje je primenjeno na živim ljudima i to prvenstveno civilima. Oba grada jesu bila strateški važna za japansku vojnu industriju, naročito pomorsku, što je komandi američke vojske bilo dovoljno da ih proglasi legitimnim vojnim ciljevima. Rat u Evropi je već bio gotov, a Japan je već bio na samom kraju bilo kakvih rezervi za dalje vođenje rata, ali to nije bilo dovoljno da se Amerikanci uzdrže od upotrebe oružja "sjajnijeg od hiljadu sunaca" koje je u dva trena pomračilo Zemlju izlazećeg Sunca.
Povod za upotrebu atomskih bombi bio je više nego jasan: sprečiti dalji gubitak vojnika i tehnike (rat na Pacifiku se previše odužio, uz vrtoglav skok cene po koju su ga Amerikanci vodili), vojno poraziti Japan i prisiliti ga na predaju, konačni kraj II svetskog rata.
Razlog: naravno - Rusi. Njima je trebalo jasno staviti do znanja da se previše ne zanose potencijalnim ulaskom u rat na Dalekom istoku, uz Kineze zajedničkim napadom na Japan i zauzimanjem nekih od njihovih severnih ostrva (najbližih teritoriji SSSR) - sve je to ionako postalo očigledno potonjim sukobom u Koreji; kao drugi, daleko važniji razlog, bilo je sprečavanje Staljinove alavosti glede Berlina, Nemačke pa i dalje na zapad Evrope.
U otkačenom svetu, kakav je ovaj naš danas, ne nedostaje povoda i naročito razloga previše sličnih (ako ne i identičnih) onima od pre 70 godina, sa potpuno istim akterima globalnog vrzinog kola.
Japanski umetnik Isao Hašimoto je 2003. godine napravio animaciju, u kojoj slikom i zvukom na mapi Sveta markira svaku od nuklearnih detonacija, počev od projekta "Menhetn" u Los Alamosu tokom jula 1945. pa sve do pakistanskih proba u maju 1998. godine. Na mapi nisu prikazane severnokorejske nuklearne probe iz 2003. 2006 i 2013. godine jer, iako o njima na sva usta pričaju dinastije Kim i Buš, stručna javnost i dalje nema validnu potvrdu da su to zaista bile probe nuklearnog naoružanja.
Kako god, vredi pogledati jer se iz animacije vidi ko sve testira nuklearno oružje, u kojoj količini i gde. Neke od prikazanih lokacija zaista deluju uznemirujuće za one koji tamo žive:


Svet je uspeo da kako-tako izboksuje zabranu biološkog i hemijskog naoružanja; nuklearno se i dalje uporno ne da, jer biznis je biznis. Baš zato - nikad više Hirošima.

#2 - The War Game



Ratna igra je dokumentarno-igrani film britanskog režisera Pitera Votkinsa, snimljen 1965. godine. Za razliku od onog holivudskog iz osamdesetih godina (War games), u kome neki klinci prčkaju po kompjuterima američkog sistema odbrane i umalo izazovu 3. svetski, pardon - 1. nuklearni rat (verovatno i poslednji), radnja ovog filma se dešava u Engleskoj sredinom 20. veka, u vreme najveće napetosti oko tzv. Kubanske krize, kada sovjetske bombe počnu da padaju na Britansko ostrvo. Film je snimljen u formi crno-belih TV vesti. Posle scena razaranja i smrti, koje su kao preslikane sa američkih fotografija Hirošime i Nagasakija, slede klasična paranoja i ludilo - kojima bi svakako prethodila Orvelova 1984, iz kojih bi potom mogla da nastanu Bardžesova 1985, Brinov Poštar, Poslednja bitka Hodorovskog ili bilo koji nastavak Pobesnelog Maksa. Gomile leševa, ruševine, radijacijska bolest, kontaminirana hrana, vojska u haosu, policajci koji na ulicama streljaju pljačkaše po kratkom postupku... Autori filma su se trudili da dočaraju situaciju posle bombardovanja nuklearnim bombama, koristeći iskustva i dokumentaciju sa terena - pored Hirošime i Nagasakija, podjednako iz razorenih britanskih gradova posle nacističkih i nemačkih, posle savezničkih bombardovanja.
Po premijeri, Ratna igra je ubrzo dobila brojna priznanja i još brže bila sklonjena u bunker od strane BBC koji je finansirao čitav projekat. Kako i zašto - pitanja su koja dobrim delom sama sebi predstavljaju istovremeno odgovor. Votkinsov pomoćnik, Majkl Bredsel, smatra da su britanske vlasti bile debelo uzdrmane saznanjem koliko je ta zemlja zapravo nepripremljena za stvarnu situaciju oslikanu u filmu. Prikazivan je samo po bioskopima u UK i inostranstvu. BBC ga konačno po prvi put emituje tek 1985. godine, mada je 1983. imao TV premijeru i nekoliko projekcija po američkim bioskopima.
Ratna igra je 1966. godine dobila Oskara za najbolji dokumentarni film. 



Tačno...
- 70 godina od bombardovanja Hirošime i Nagasakija
- 50 godina od snimanja i zabrane
- 30 godina od (konačne) BBC TV premijere
... film Ratna igra prikazan je 6. avgusta 2015. godine u Londonu, na "Dan Hirošime".

#3 - Nagasaki nightmare

Eno ih, gore, stalno na nebu
Tako lepi u oku generala
Jednom su, i opet će
Pokriće ih smrtonosnom kišom
Poput riba, pecaće svoju mrtvu decu
Sinove i ljubavnike, ljubavnice i kćeri
Oblaci poniženja što vise sa trešnjevih grana
Bljesak, slepilo, i potom ništa više
Jedan za drugim, još uvek umiru tamo
Jer Tama vlada Zemljom izlazećeg Sunca
Šta smo to naučili? Ma koga je još briga!
Previše je ćutanje lako, u strahu od straha
Oni umiru, i žive
A mi stojimo, i dopuštamo
Da se smrtonosna kiša ponovi?
Čovek stvori moć
Čovek stvori bol
Smrtonosnu kišu
I opet će
Nagasaki moru





CRASS "Nagasaki nightmare" 
(Nagasaki nightmare 7'', 1980)

#4 - Nijyuu Hibakusha

Cutomu Jamaguči je imao 29 godina, kada je izjutra 6. avgusta 1945. na nebu ugledao hiljadu sunaca kako odjednom sjaje iznad Hirošime. U to vreme je bio zaposlen kao inženjer u kompaniji Micubiši, angažovan u brodogradilištu u Hirošimi. Kada je čuo brujanje američkih aviona, koji su tih dana stalno nadletali grad, podigao je pogled ka nebu i video kako iz jednog od bombardera ispada nešto okačeno o padobran. Zatim je usledio "ogroman magnezijumski bljesak i zvučni udar", kako je on kasnije pričao. Uspeo je da skoči u obližnji kanal, ali bio je usisan u vazduh i odbačen u baštu na drugoj strani ulice. Kada se osvestio, na sve strane je bila tama, mećava pepela i otpada koji su padali sa neba, i ogroman pečurkast oblak nad gradom. Jamaguči je imao teške opekotine po rukama i licu, napukle obe bubne opne, privremeno zaslepljen.
U trenutku eksplozije nalazio se na manje od 2 milje (oko 3km) od epicentra eksplozije.


Hirošima

Pored Jamagučija, bombu su preživele i njegove kolege sa posla, Akira Ivanaga i Kunijoši Sato - sva trojica rođeni u Nagasakiju.
Dan kasnije, 7. avgusta, njih trojica uspevaju da se probiju do železničke stanice, u nadi da će nekako uspeti da se vrate u rodni grad, što im uspeva posle putovanja koje je trajalo celu narednu noć. Za to vreme, oči Sveta bile su uprte u Hirošimu. Američki predsednik Truman objavljuje postojanje nuklearnog oružja u rukama njegove vojske i kaže da su "upotrebili jednu od fundamentalnih sila Univerzuma, od koje Sunce dobija svoju moć, protiv onih koji sebe nazivaju Zemljom izlazećeg Sunca i koji su započeli rat na Dalekom Istoku", zapretivši da će "kiša smrti sa neba tek uslediti ukoliko se Japan odmah ne preda".
Kada se Jamaguči 8. avgusta ujutru, sa železničke stanice zaputio direktno u bolnicu, lekar koji mu je bio dugogodišnji prijatelj nije mogao da ga odmah prepozna zbog povreda. Baš kao ni njegova porodica posle toga. Majka ga je nazvala "duhom u zavojima". Iako teško povređen, blesav kako to samo Japanci umeju da budu, Jamaguči narednog dana odlazi na posao u sedište Micubiši kompanije. Svom direktoru uporno pokušava da objasni šta se desilo u Hirošimi, jer ovome nikako u glavu ne ide kako to jedna bomba može da uništi čitav grad, pritom ga ubeđujući da je poludeo. Usred najžešće rasprave oko toga šta se zaista desilo u Hirošimi, ponovo - bljesak.


Nagasaki

Jamaguči je jednom prilikom, godinama kasnije, izjavio za britanski Independent: "Bio sam ubeđen da me je atomska pečurka sve vreme pratila, od Hirošime do Nagasakija."
Iako je ova bomba bila jača od prve, broj direktno stradalih i šteta koja je pričinjena bili su nešto manji od onih u Hirošimi, prvenstveno zahvaljujući tome što se Nagasaki nalazi na brdovitom terenu koji se spušta skroz do mora.
Jamaguči je doživeo udar atomske bombe po drugi put.
Jamaguči biva teško povređen i prima kancerogenu dozu radijacije po drugi put.

Jamaguči se nalazi na manje od dve milje od epicentra eksplozije po drugi put.
Jamaguči je preživeo udar atomske bombe po drugi put.
Iako je svoj dom našao potpuno razoren, njegova žena i sin su bili živi i sa samo nekoliko manjih povreda; uspeli su da se prilikom eksplozije sklone u neki tunel. Dok je bio na poslu, Jamagučijeva žena je po gradskim apotekama tražila melem za njegove opekotine, i to je spasilo i nju i dete koje je povela sa sobom. Čudna igra sreće - da Jamaguči nije preživeo Hirošimu i bio povređen, njegova žena bi možda ostala kod kuće i verovatno stradala.
U narednim danima, događaji su počeli da uzimaju svoj danak od Jamagučija: usled velike količine radijacije kojoj je bio izložen, opala mu je sva kosa, rane i opekotine zahvatila je gangrena, konstantno je povraćao, nije mogao ni da jede niti uzima tečnost. Bio je spreman "da pređe na drugu stranu", kako je kasnije pričao.



Za razliku od mnogih koji nisu bili te sreće, Jamaguči je tokom narednih meseci uspeo polako ali sigurno da se povrati i oporavi. Život mu se konačno vratio u normalu. Neko vreme je radio pri američkoj vojsci kao prevodilac tokom okupacije, potom kao učitelj, da bi se na kraju vratio u svoju matičnu firmu Micubiši. Bavio se i pisanjem poezije. Pored sina koji je preživeo atomski udar, tokom pedesetih je dobio još dve kćeri - žive i zdrave, na oca. O svom iskustvu nije želeo da govori javno sve do 2000. kada je objavio memoare i priključio se pokretu za zabranu atomskog oružja. Tokom govora u Ujedinjanim nacijama 2006. godine, rekao je: "Kada neko dvaput preživi udar atomske bombe, njegova je sudbina da o tome javno govori." Umro je 2010. u 93. godini života, u (trešnjevom) cvetu mladosti - da parafraziramo Topaloviće.
Cutomu Jamaguči nije jedina osoba koja je doživela i preživela obe atomske bombe. Pomenuti dvojac njegovih prijatelja i kolega, Ivanaga i Sato, bili su takođe u oba grada, ali Jamaguči je jedini koji se oba puta zatekao na manje od dve milje od nulte tačke. Od njega je "uspešniji" samo Šigejoši Morimoto, koji je od centra eksplozije u Hirošimi bio udaljen samo pola milje (oko 750m). Smatra se da je 165 ljudi imalo sreću da doživi i preživi oba udara, ali Jamaguči je jedini kome je to japanska država javno priznala, nazvavši ga niđju hibakuša - "onaj koga su dva puta bombardovali".


#5 - Bombardovanje Negotina

Koristeći izvore i činjenice na način na koji je to radio Piter Votkins prilikom snimanja svog filma, ekipa sa Public Radio International napravila je aplikaciju u kojoj možete preko Gugl mape pronaći svoj grad (ili neko drugo mesto), pa ga onda lepo ošinete bombom od dvaes' kilotona žive mere, baš poput one iz Hirošime. Posle pritiska na crveno dugme, sedite i gledajte kakav ste belaj i nesreću počinili. 



Očigledno je da bi nuklearni udar na Negotin imao posledice po susednu Rumuniju i Bugarsku.
Istoričar Aleks Velerštajn sa Stivensovog instituta za tehnologiju, otišao je korak dalje, pa je napravio NukeMap simulator, koji je zapravo prethodna aplikacija nadograđena opcijom odabira vrste i jačine bombe, sa nešto preciznijim i detaljnijim rezultatima takvog "poduhvata".
Postoji čak i 3D verzija simulatora, ukoliko mislite da vam nije dosta i one prve.



Elem, simulator je iščitao podatke o broju stanovnika u Negotinu, označio radijalne zone vatrenog (180m), prvog vazdušnog (340m), radijacijskog (1200m), drugog vazdušnog (1800m) i termalnog (1900) udara bombe poput one u Hirošimi, ukoliko bi je neki manijak aktivirao u vazduhu 600m iznad "Hajduk Veljkovog rimskog bunara iz 19. veka" u samom centru Negotina. Od pobrojanih (po poslednjem popisu) 10673 stanovnika Negotina, odmah bi stradalo oko 4700 a bilo teško povređeno oko 2500 ljudi. Naravno, ove brojke su ipak samo procena, jer simulator ne uzima topografske podatke u obzir (mada to Negotinu u ravnici ne bi mnogo pomoglo). Baš kao što ni onih 30% manje atomski ošinutih Negotinaca od toga ne bi imalo neke vajde.
Za one četnički ošinute još uvek nisu napravili drugi simulator posledica osim svakodnevice.
Postoje razne budale koje smatraju kako bi jedna atomska bomba rešila sve probleme palanke kao što je Negotin (ili bilo koje druge srbistanske). Na njihovu žalost, NukeMap simulator nije zamišljen kao nadražajno pomagalo onanisanju pred monitorom za takve idiote, već da bi čak i neko ko živi u psihorupama i vukojebinama svih meridijana uz pomoć računara stekao stvarnu sliku šta nas sve čeka ukoliko neka usijana budala zaista pritisne crveno dugme u Kremlju, Vašingtonu, Pjongjangu, Teheranu ili nekoj od ostalih nuklearnih prestonica sa animacije Isao Hašimota.
Ko nije sposoban da reši probleme u sopstvenoj glavi ne treba da rešava ni tuđe tako što će ih praviti ostalima, pa makar to bilo i čaršijskim laprdanjem o vlaškoj verziji projekta Menhetn, ili bacanju Dečaka i Debeljka na Vlašington. Enolu Gej po mehanama nećemo spominjati, da se navijači ne bi osetili prozvanima. Ionako su nabaždareni na tu za njih "prejaku reč".



p.s.
Gledam sliku onog čičice Jamagučija, prosto mi dođe da počupam uši svakome ko tvrdi da Atomski Mrav ne postoji.

Wednesday, 5 August 2015

Braća po materini


Danas je jednima Dan mladosti. Tim povodom prave paradu, umesto u duginim, obučeni u uniforme kaki-maskirne boje od miline koja ih obuzima.
Danas je drugima Dan žalosti. Zavijali su kao vukovi pre dvadeset godina, zakrvavljenih huškačkih očiju, i zato danas prave kontraparadu kukumavčenja nad zlom sudbinom onih koje su 'ladno predali u nemilost danasparadirajućih, da bi im posle u markama naplaćivali hleb&vodu malogranične dobrodošlice. Onako bratski, pošteno.


Bitno je:
I jedni i drugi su se 12. marta 2003. godine upisivali u knjigu radosti, crvenim hemijskim olovkama koje su pokupili iz svojih komiteta pre nego što su postali četnici, ustaše, kozaci, patridioti, domobrani, dupeljupci, legalisti i ostali naciorgiusi.


Da se ne zaboravi i ovo:
Na dan 4. avgusta 1944. godine, nacističke gazde balkanskih fašidžukela su tokom lova na Jevreje u Amsterdamu uhapsile porodicu Frank, zajedno sa malom Anom ih sve deportovali na jednu od tada najpoznatijih turističkih destinacija sa koje nije bilo povratnih karata, slanja razglednica ili sređivanja urlaub-utisaka. U Bergen-Belsen.
Baš poput radotugovatelja ovdanašnjih, naslednika i baštinika radih da raseljavaju, malo pokrižokrštavaju, malomnogo istrebljuju i malonajviše da zatrpavaju svoju pogan, te dokaze sopstvenih smrdljivih kopijica Konačnog rešenja koje su tako zdušno praktikovali od 1941. do 2000. - od Jasenovca i Banjice, preko Vukovara, Lore, Srebrenice i Batajnice, do fruškogorskih jama sa krečom. Opet bi, jer odavno nisu. 
Tvrd vam stojim, što bi rekao Basara: da oni prvi nisu danas organizovali paradu posvećenu vojnoelementarnoj nepogodi, ni ovi drugi ne bi istog dana izmislili dan žalosti za ljudima zbog čije zle sudbine im se niti jednog jedinog trenutka, do dana današnjeg, nije zadrmala šubara na glavi.
 
Hrvatska strojnica u hrvatsko dupe! Stupati stupaj, MIGati MIGaj!
SrBski se prdež iz Guče čuje! Trešti, od žalosti i parade jače.
Na zvuk sirena, svi četnici ustaše.

U Negotinu su danas po ulicama zavijale sirene sa vatrogasnih kola. Tačno u podne.
Opet neki piromani, naokolo gore njive... ili štagod već. Odavno nisu.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...