Poštovani gospodine Vilmet,
Zahvaljujem na pismu koje ste mi uputili, u kome pitate da li su totalitarizam, obožavanje vođa i slično zaista u porastu, te navodite kako to nije slučaj u Britaniji i Americi.
Moram Vam reći da verujem, ili se bojim, da ako posmatramo svet u celini - te stvari itekako jesu u porastu. Ne sumnjam da će Hitler uskoro biti uklonjen, ali samo u korist jačanja Staljina, angloameričkih bogataša i svih sorti minifirera poput De Gola. Širom sveta nacionalni pokreti, pa čak i oni koji su nastali kao otpor nemačkoj dominaciji, izgeda poprimaju nedemokratsku formu i okupljaju se oko nekakvog nadčovečanskog Vođe (poput Hitlera, Staljina, Salazara, Franka, Gandija, De Valere i raznih drugih), oni kao da prihvataju teoriju po kojoj cilj opravdava sredstva. Svet kao da se kreće u smeru centralizovanih ekonomija koje naizgled "funkcionišu" u ekonomskom smislu, ali nisu demokratski organizovane i kao da imaju tendenciju uspostavljanja kastinskog sistema. Rame uz rame s tim idu užasi emocionalnog nacionalizma i trend neverovanja u postojanje objektivne istine, zato što se sve činjenice moraju uklopiti u govore i proročanstva Firera koji nikada ne greše. Na određeni način, istorija je već prestala da postoji - na primer, već ne postoji "istorija našeg doba" koja bi bila univerzalno prihvaćena, egzaktne nauke postaju ugrožene čim prestane potreba vojske za angažmanom naučnika na nekom zadatku. Hitler može da tvrdi kako su Jevreji započeli rat, ali ukoliko on pobedi to će postati zvanična istorija. On ne može da kaže kako su dva i dva pet, jer, recimo, zbog potreba balističkih proračuna to mora da bude četiri. Međutim, ukoliko stvorimo svet kakvog se pribojavam, svet sa samo dve ili tri superdržave koje nemaju moć da međusobno pokore jedna drugu, dva i dva itekako mogu da postanu pet ukoliko Vođa to želi. Koliko ja vidim, to je smer u kome se zapravo krećemo, mada on, naravno, nije nepovratan.
Nešto i o tome koliko su Britanija i Amerika imune na gore navedeno.
Šta god da pacifisti i slični kažu, mi još uvek nismo skliznuli u totalitarizam - i to je veoma obećavajuće. Duboko verujem, a to sam i napisao u svojoj knjizi "Lav i Jednorog", u engleski narod i njegov kapacitet da centralizuje ekonomiju a da pritom ne ukine slobodu. Međutim, moramo imati na umu da Britanija i Amerika još uvek nisu doživele pravo iskušenje, one ne znaju za poraze ili tešku patnju, te da mora postojati ravnoteža između dobrih i loših pojava u društvu. Kao prvo, postoji velika ravnodušnost prema raspadu demokratije. Da li shvatate, na primer, kako u Engleskoj niko mlađi od 26 godina nema pravo glasa i da očigledno veliki broj ljudi tog starosnog doba uopšte za to ne haje? Kao drugo, činjenica je da su intelektualci uopšteno gledano totalitarniji od običnih ljudi. Engleska inteligencija se u globalu suprotstavila Hitleru, ali samo po cenu prihvatanja Staljina. Većini njih su potpuno prijemčive diktatorske metode, tajna policija, sistematsko falsifikovanje istorije itd. dokle god smatraju da je to u korist "naše" strane. Štaviše, činjenica da u Engleskoj ne postoji fašistički pokret zapravo znači da mladi u ovom trenutku traže svog Firera na nekom drugom mestu. Ne možete biti sigurni da se to neće promeniti, niti možete biti sigurni da za deset godina običan narod neće misliti poput intelektualaca danas. Nadam se, čak verujem u to da neće, ali čak i tada ne isključujem mogućnost da to bude po cenu sukoba. Možda će neko jednostavno objaviti kako je sve zarad opšteg dobra (pritom ne ukazujući i na loše simptome), i tako samo doprineti da budemo korak bliže totalitarizmu.
Takođe ste me pitali, ukoliko smatram da je svetski trend kretanja ka fašizmu, zašto onda podržavam rat. Ako je to izbor između dva zla - da li bih onda podržavao svaki rat. Dovoljno sam upoznat sa britanskim imperijalizmom da bi mi se ratovi dopadali, ali bih ga ipak podržao ukoliko je protiv nemačkog nacizma ili japanskog imperijalizma, i to samo kao manje zlo. Isto tako bih podržao i SSSR protiv Nemačke, zato što verujem da Sovjeti ne mogu u potpunosti da se odreknu svoje prošlosti, da tamo i dalje ima dovoljno originalnih ideja Revolucije koje ih čine fenomenom sa daleko više nade nego što je to nacistička Nemačka. Mislio sam, i naročito mislim od kako je počeo rat, još 1936. ili tako nekako, da je naš cilj bolji, ali i da moramo da nastavimo da ga činimo još boljim.
To podrazumeva i stalnu kritiku.
Srdačno Vaš,
Džordž Orvel
18.05.1944.
Bilo je to proročansko pismo Džordža Orvela, tri godine pre nego što je započeo pisanje i pet pre zvaničnog objavljivanja romana "1984", u kome je pokušao da pojasni svoje teze oko kojih je kasnije sagradio radnju svoje knjige. U pismu on proročanski upozorava na uspon policijske države koji će neminovno uslediti posle okončanja Drugog svetskog rata, bez obzira na to ko će na kraju pisati istoriju.
Orvelovu nadu, da običan narod neće popustiti manirima okoštale elite, u knjizi nalazimo u Vinstonovim rečima: "Ukoliko uopšte postoji nada, naći ćete je među prolovima."
Nacionalno udruženje nastavnika Engleskog jezika i magazin TES su 31. jula ove godine objavili listu od 100 knjiga koje bi svaki srednjoškolac trebalo da pročita pre nego što završi školovanje. Na prvom mestu se nalazi roman "1984". Orvelov sin Ričard Bler, koji je pokrovitelj "Udruženja Orvelijanaca", kaže da su romani njegovog oca "danas podjednako aktuelni, baš kao što su to bili kada ih je on pre mnogo godina pisao", i nastavlja: "Mlade ljude treba ohrabriti da čitaju Orvela, jer ih on uči da razmišljaju, da zapisuju svoje misli kao pojedinci i ne plaše se da to javno izraze."
Profesorka jezika sa Kembridža, Gabrijel Klif-Hodžis, na to dodaje: "Ukoliko pročitaju ove knjige, biće u poziciji da donose odluke zasnovane na informacijama o tome da li žele da pročitaju ostala dela tog autora ili žanra. Ali ako ne pročitaju - neće znati, niti će imati tu šansu."
Prvih 10 knjiga sa liste:
- Džordž Orvel: 1984
- Harper Li: Ubiti pticu rugalicu
- Džordž Orvel: Životinjska farma
- Vilijem Golding: Gospodar muva
- Džon Stajnbek: O ljudima i miševima
- Džoana K. Rouling: serijal knjiga o Hariju Poteru
- Čarls Dikens: Božićna priča
- Džerom D. Selindžer: Lovac u raži
- Čarls Dikens: Velika iščekivanja
- Džejn Ostin: Ponos i predrasuda
***
U Srbiji, uopšteno gledano, danas nema antitotalitarne nade - ni među nacionalmitomanski ošamućenim prolovima niti među nastavnicima koji bi "1984" prepisali kao obavezno štivo, pa makar na recept. Mladi ljudi danas imaju pravo glasa, ali to ih zanima taman koliko i čitanje Orvela ili bilo koje od ostalih 99 knjiga sa gornje liste. Danas su jedino bitne kriptofašističke bajke, nacionalističke teretane, licemerna parazitska kasta nedodirljivih, herojski patriotski masovni zločini... i četničke freske koje niču na svakom ćošku; naravno, obavezno uz "saglasnost svih stanara" zgrade.
"Just a fool's hope", reće Gandalf.
No comments:
Post a Comment