Tuesday, 21 November 2017

A šta ako je ljubav jaka?


Dragan Đ. Harkonen konačno je odgovorio na sve veću gomilu neodgovorenih otvorenih pisama koje mu konstantno upućuje Željko M. Pinkousti.


Šuga!

Monday, 20 November 2017

Zona SNSumraka


U nedelju, u sitne sate, na Pinku je emitovana pilot-epizoda nove domaće horor serije "Zona SNSumraka".

(narator, glasom Roda Serlinga)
Tokom postglavnoodborskog sleganja tla nakon razorne odluke da redovno vanrednih parlamentarnih izbora biti neće, zabeležen je sledeći razgovor između predsednika i ispod-predsednika Velike Partije:


- Šefe, po mojim bezbednosno-obaveštanim saznanjima, opozicija se sprema da raspiše vanredne parlamentarne izbore: Toma ubrzano pere rublje i menja ih za kanadske evre, Đilas je zakupio sav reklamni prostor u onim novim njuz fidovima na fejsbuku, Šapić je kupio nove kupaće gaće i planira za Novu godinu da prepliva fontanu na Slaviji, Šutanovac je zakupio sve pašnjake sa bilbordima po Beogradu i uplatio republičku taksu za odvodnjavanje za četiri godine unapred, Janković je išao u Beč da štampa glasačke listiće pa sad kuka u hotelskoj sobi što su ga zajebali i odštampali ih dvostrano u strahu od drugog kruga, IKEA javlja da je Jeremić od njih naručio tronošce sa četiri noge direkt iz Švecke...
- Kaže se "Švedske".
- Pardoniram se šefe, vaistinu! Elem, naručio je iz ŠveDS... ne mogu bre to da izgovorim, što me mučite tako?! Pa ni Vesić ne može, a što moram ja...
- Mora malo. Ili to, ili opet u teretanu pa čekić u ruke.
- Ne samo teretana, ne! Evo, dajte da završim. Znači, oni hoće da raspišu izbore nama iza leđa, i dok se mi osvrnemo ima da nam svuda preotmu mukom stečenu vlast - čak i u Negotinu! Ej bre, tamo! Pa ne može to tako, taman smo zajebali socijaliste da idu na našoj listi, a gle sad. To je atak na državu i Vas lično! Maje mi, sto posto je tako.
- De bre, ne primaj se. To sam ja pustio buvu, ložano jedna.
- Lele...


- Nego šta! Ima da zajebem i njih i onog Brus Li Hojt Jia. Gledam ih samo kako su već počeli da se grče u strahu, jedni od drugih i od sebe samih. Deder, pametnice moja, dođi da te zagrlim, opet. Aport! E, tako.
- Evo, prec...dsedniče, sad mi je već lakše pa pustih suze raDOS... o, NEEEEEEE!!!!


(nastaviće se...)

Sunday, 19 November 2017

Kradikali trče poslednji krug?


- Pročitaću vam sada zvanično (a ne lažna, kao što su do sada neki ovde radili) saopštenje: Otadžbinska Vrhovna Komanda kradikala je, na ostavinskoj raspravi u petak, donela odluku da u 2018. godini nema potrebe za redovnim vanrednim parlamentarnim izborima...
- Čekajte bre, šta to znači - da nema izbora?! Hoću da znam kolika je moja kvota!
- Tvoja kvota je - šipak.
- E pa ne može to tako, nećete da me prevarite sunce li vam jebem lopovsko! Upamtićete vi mene!!


Šta "Vulin"?
Pardon, izvinjavamsemnogoseizvinjavam, ovo poslednje se odnosilo na vanredne-tri-meseca-pred-redovne lokalne izbore u Negotinu. Ne bi Vučićevci zbog Dačićevaca isprcali Vulinovce gore, kao što su ovde dole. Ima bre da se zna red, ruža vetrova i obe strane sveta!
Naravno, do sledeće rasprave - otadžbinske ili ostavinske (razlike ionako više nema).

Saturday, 18 November 2017

Bukom protiv mraka



Akcija, u nedelju 19. novembra, od 12h do 15h, širom Srbije:

Grupa za slobodu medija je Vladi i Narodnoj skupštini Republike Srbije 14.11.2017. podnela 13 zahteva koji predstavljaju najhitnije mere za prestanak urušavanja slobode medija i ugrožavanja bezbednosti novinara u Srbiji.
Nakon razgovora sa predstavnicima medija, povodom podnetih zahteva, predsednica Vlade Ana Brnabić je 15. novembra (između ostalog) izjavila sledeće:
"Povodom zahteva Grupe za slobodu medija, nisam garantovala da će ti odgovori biti pozitivni, ali mi je važno u ovom trenutku da dijalog postoji. Koliko oni misle da atmosfera nije dobra za medije, toliko ja mislim da nije jednako dobra za ljude koji pokušavaju da vode ovu državu. Složili smo se da krećemo iz različitih ćoškova ringa, ali ne treba da budemo neprijatelji već treba da se nastavi dijalog. U narednih 10 do 15 dana poslaću odgovor i nastavićemo.dijalog."
Izjava premijerke kao da je data klinastim pismom - ko u klin, ko u ploču.


Dođite da zajedno pravimo buku i iskažemo podršku zahtevima Grupe za slobodu medija koji su predati Vladi Srbije!
U Beogradu na tri punkta: na Trgu Republike, kod Ruskog cara i na Terazijama
U Novom Sadu: na Trgu slobode
U Nišu: Obrenovićeva 38 (ispred zgrade Medija centra)
U Vranju: u pešačkoj zoni kod OTP Banke
U Kragujevcu: u Velikom parku

Ako ne stižete, slušajte prenose akcija uživo i naše goste istog dana od 10h do 15h, putem: 
RadioAparat Beograd
Radio 021 Novi Sad
Radio Boom 93 Požarevac
Radio Ozon Čačak
Radio Luna Užice
Radio Prima Bajina Bašta


#ZaSloboduMedija
#PodržiZahteve

Friday, 17 November 2017

Kalendari, pasteri, savlete... kikiriki, semenke


Marijan Rističević, ponešen prednovogodišnjom septembarskom uličnom rasvetom, naručio je i već dobio kalendare za narednu godinu. Pošto se radi o maksimalno ekskluzivnoj i po broju ograniičenoj (...) seriji, ovde ćemo prikazati samo neke od mesečnih duplerica.

naslovna
drugi mesec
treći mesec
deseti mesec

Ukoliko neko bašbaš insistira, želi da vidi ili poseduje ostale mesece, moraće da uplati za ceo kalendar. Ni kod Marijana nema džabe, jokmore.
A cijena? Prava sitnica: 40.000 rajhsdinara po biračkom pravu.
Gratis upaljač ili hemijska olovka (po izboru).

Zanimacija za ruke, sport za zube.

Thursday, 16 November 2017

Naša demokratija nije vaša laboratorija


Stevan Dojčinović je glavni i odgovorni urednik KRIK-a (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije). Ovo je njegov tekst o tome kako Fejsbuk radi na štetu istraživačkog novinarstva u Srbiji danas, objavljen u Nujork Tajmsu 15. novembra 2017. godine.
Ovo je prevod tog teksta koji je u originalu objavljen na engleskom.


Moja zemlja, Srbija, nije svojom voljom postala laboratorija za eksperimentisanje Fejsbuka sa ponašanjem njihovih korisnika - a organizacija nezavisnog, neprofitnog istraživačkog novinarstva u kojoj sam ja glavni urednik, postala je jedan od nevoljnih laboratorijskih pacova.
Prethodnog meseca sam primetio da se naši tekstovi više ne pojavljuju na Fejsbuku, kao što je to do tada bilo uobičajeno. Bio sam zapanjen. Naše najveće sredstvo komunikacije, preko koga je išlo više od pola pregleda naših strana na mesečnom nivou, bilo je obogaljeno.
Svakako, pomislio sam, to mora da je neka greška. Ali nije.
Fejsbuk je napravio malu ali razornu izmenu. Postovi koje postavljaju "stranice" (uključujući i organizacije poput moje), uklonjeni su iz redovnog News Feeda, tj. sa osnovne stranice koju korisnici prvo vide kada se uloguju na tu društvenu mrežu. Svi ti postovi su sada izdvojeni u posebni odeljak nazvan Explore Feed, koji korisnici moraju da otvore ukoliko žele da vide naše tekstove. (zanimljivo, ali nije iznenađujuće da se to ne odnosi na plaćene postove)
Fejsbuk nije rešio da samo u Srbiji oproba taj eksperiment sa sklanjanjem stranica iz News Feeda. I neke druge male zemlje, koje se retko pojavljuju u naslovima Zapadne štampe - Gvatemala, Slovačka,, Bolivija i Kambodža - takođe su bile izabrane za eksperimentisanje od strane Fejsbuka.
Neki IT sajtovi su objavili vest da će ova funkcija možda biti uvaljena i Fejsbuk korisnicima širom sveta. Naravno, niko zapravo ne može da sazna šta ta kompanija zaista namerava da uradi, a mi nemamo nijedan drugi način da ih nateramo na odgovorno ponašanje, osim da ih javno prozivamo. Možda je upravo to razlog zbog koga su izabrali da eksperimentišu sa ovom novom funkcijom prvo u malim zemljama koje su daleko od potencijalno zabrinutog oka većine Amerikanaca.
Međutim, za nas takve promene mogu biti katastrofalne. Privlačenje čitalaca nekoj temi se iznad svega oslanja na to da taj proces bude što jednostavniji. Čak i jedan dodatni klik može učiniti sve potpuno drugačijim. Ovo je pretnja opstanku ne samo moje organizacije i drugih poput nje, već i sposobnosti građana svih zemalja u kojima Fejsbuk eksperimentiše da spoznaju istinu o svojim društvima i liderima.
Srbija predstavlja savršen primer toga zašto je bitan politički kontekst ovih eksperimenata koje sprovodi Fejsbuk. Srbija se 2000. godine oslobodila diktature Slobodana Miloševića, a nije se razvila u potpuno funkcionalnu demokratiju. Jedna partija, koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić, kontroliše ne samo Skupštinu već i celokupan politički sistem. U našoj zemlji ne postoji tradicija političke kontrole i ravnoteže. Vučić se danas predstavlja da je progresivan i proevropski političar, ali kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, on je bio odgovoran za cenzurisanje medija.

Danas, cenzura u srbiji ima "mekšu" formu. Fleksibilniji mediji, koji su lojalni vlastima, imaju povlašćen položaj i bolje finansiranje iz lokalnih i centralnog budžeta. Oni koji odstupaju od linije dobijaju iznenadne posete poreskih inspektora.
Ovde nije lako biti nezavisni novinar. Od 2015. godine, moja neprofitna istraživačka organizacija KRIK je pokrivala teme za koje mejnstrim mediji nisu hteli ni da čuju. Zbog toga smo bili praćeni, prećeno nam je, ogavne izmišljotine o našim privatnim životima su postavljane na naslovne strane nacionalnih tabloida.
Prošle godine je KRIK objavio istraživanje koje otkriva da je Zlatibor Lončar, sadašnji ministar zdravlja, kao mlad hirurg bio unajmljen od strane jedne kriminalne bande da ubije nekog njihovog protivnika, sudeći po izjavama zaštićenih svedoka na sudu. Pomislili bi ste da je priča o budućem ministru koji intravenozno ubrizgava otrov pacijentu uzbunila javnost - ali nije, glavni mediji su sve jednostavno ignorisali.
Poseta vebsajtu KRIK-a je jedini način da građani Srbije saznaju istinu o toj i mnogim drugim pričama poput nje. Do prošlog meseca, većina naših čitalaca je do nas dolazila preko Fejsbuka. Fejsbuk je omogućio da naši tekstovi zaobiđu mejnstrim kanale informisanja i dopru do stotina hiljada čitalaca. A sada, iako ta društvena mreža tvrdi da sprečava širenje "lažnih vesti", ona je zapravo na putu da uništi nas.
Zbog toga je ovaj proizvoljni Cukerbergov eksperiment veoma opasan. Glavne TV stanice, mejnstrim novine i izdanja pod kontrolom organizovanog kriminala neće imati nikakvih problema sa kupovinom reklamnog prostora na Fejsbuku ili pronalaženjem drugih načina da dopru do svoje publike. Zato će male, alternativne organizacije poput moje, zbog toga stradati.
I mi novinari, takođe snosimo određenu odgovornost za to što se dešava. Oduvek je bilo praktično koristiti Fejsbuk da bi dopremo do naših čitalaca, pa smo uložili dosta vremena i napora u svoje prisustvo na njemu - i tako smo pomogli da postane čudovište kakvo je danas.
Ali, šta je bilo - bilo je; ta privatna kompanija, koja nikome ne polaže račune, preuzela je svetski medijski ekosistem i postala odgovorna za sve što se tu dešava. Svojim odabirom malih zemalja sa klimavim demokratskim institucijama za svoje eksperimentisanje, Fejsbuk pokazuje ciničan nedostatak zainteresovanosti o tome kako njegove odluke utiču na najranjivije.


Pošto smo sada svi videli kolika je moć Fejsbuka i šta s njom radi, moraćemo da otkrijemo način kako da se sa tim izborimo. Tviter je na drugom mestu po broju korisnika u Srbiji (mada daleko ispod Fejsbuka). Verovatno ćemo početi da se sve više oslanjamo na njega. A možda je vreme da porazmislimo i o drugim, daleko više decentralizovanim platformama.
Oduvek me je privlačila alternativna scena. Tokom devedesetih godina sam vodio jedan mali, nezavisni pank magazin. Danas, kao istraživački urednik i reporter, hoću da se bavim temama koje veliki i zastrašeni mediji neće da pokrivaju. U zemlji kao što je Srbija, nezavisni sajtovi poput mog i još nekolicine preostalih, predstavljaju jedino mesto gde ljudi mogu da saznaju istinu.
Fejsbuk je mogao da postane sredstvo preko koga bi se taj alternativni prostor razvijao. Umesto toga - barem je tako u Srbiji - Fejsbuk rizikuje da postane samo još jedno igralište za moćne.


Wednesday, 15 November 2017

Majo, zvoni dvaput. Kucanje i dalje ne radi.


Zvončica Maja uvek zvoni dvaput.
Da ne čuje zlo.

poruka na vratima kabineta predsednice parlamenta

"Odluka vladajuće Srpske napredne stranke da raspiše vanredne izbore prestavlja logičan potez. Višemesečno razvlačenje po medijima na temu dileme raspisati vanredne izbore ili ne, konačno je završeno. Svi smo znali da će izbora biti. Koja to stranka ne bi raspisala izbore, u trenutku kada se njen lider tako uspešno predstavlja kao spasilac nacije, pritom ima i visok rejting? Aleksandar Vučić živi svojih 15 minuta slave, i trenutak je da osigura svoju političku poziciju za godine koje dolaze ... a svi znamo šta to znači - potpuna kontrola svih političkih i ekonomskih procesa u zemlji.
Zvuči poznato?"

Ovako počinje tekst Miloša Ćirića, objavljen 5. februara 2014. godine na sajtu Balkan Insight, prenet na sajtu Peščanika10. februara, te 14. februara na blogu Građanski krug (prevod sa originalnog teksta na engleskom).

poruka na vratima privatnog stana predsednice parlamenta

U Zemlji, u kojoj 15 minuta Vučićeve slave traju već petu godinu po 25 radnih sati dnevno, imali smo redovnovanredne izbore 2012, 2014 i 2016 godine. Naprednologično je da redovnovanredni izbori budu održani i 2018. Pa šta mislite, zašto se Zvončica Maja toliko prozvonila a kradikali toliko prolupali - ako nije zbog izbora? Da se prvo lepo samoraspuste, pa posle još jedared samoizaberu i opetpostave na ista mesta.
Od tolike količine orvelijanskih dvomisli svakom iole razumnom čoveku na kraju i sam mozak počne da zvoni.
Zvuči poznato. 

Tuesday, 14 November 2017

Dresura (za kim zvoni skupštinsko zvono)


Klasično uslovljavanje (poznato i kao Pavlovljevo uslovljavanje) označava proces učenja prilikom kojeg se paralelno koriste jak biološki stimulans (hrana) i prethodno neutralan stimulans (zvonce). Tom prilikom neutralni stimulans izaziva određenu reakciju (lučenje pljuvačke) koja je ista ili slična onoj koju izaziva jak stimulans. Ruski psiholog Ivan Petrovič Pavlov se prvi detaljnije pozabavio ovom tematikom, pritom eksperimentišući na psima. Zajedno sa spontanim uslovljavanjem, klasično uslovljavanje je postalo osnova bihejviorizma, psihološkog učenja koje je bilo dominantno sredinom 20. veka. još uvek utiče na psihološku terapijsku praksu i proučavanje ponašanja životinja. Klasično uslovljavanje predstavlja osnovni proces učenja, a njegovi neuralni supstrati danas postaju sve lakši za razumevanje.
I očigledniji.


1. Religija - najefektnija prevara u istoriji ljudskog roda

Koja je svrha religije? Kako i zašto je ona uopšte nastala? Ovo su suštinska pitanja na koja svaki ateista očekuje odgovor, ne da bi se preobratio u taj arhaični koncept, već da bi nekako uspeo da razume one koji ga se i dalje drže.

Hajde da krenemo od teorije (po kojoj je Homo Sapiens poznat) o našoj sposobnosti da pravimo oruđa uz pomoć kojih uspevamo da vladamo okolinom; odatle sledi zaključak da je religija oruđe kao i svako drugo. Pre nego što neko uleti vrišteći "Ali religija nije francuski ključ!", da pojasnimo nešto: oruđa služe da što efikasnije postignemo neki željeni cilj, a religija upravo to radi. Jednostavno, to je stari trik koji kaže "Sledite moj skup vrlina, i bićete obilato nagrađeni; a ako odbijete da ih sledite, bićete doveka prokleti." Istu tu foru su koristili i sekularni vladari, samo modifikovanu za uši masa, još od prvih dana ljudske civilizacije, ali ni blizu meri u kojoj je to uspelo religiji. Sekularni vladari su svoja pravila morali da realizuju kroz opipljive mere kazni i nagrada, ali religija je sve to postizala (i mnogo više) a da nije morala ni prstom da mrdne. Svakako, ovo se ne odnosi na ljude koji su izgubili glavu ili delove tela zbog suprotstavljanja religijskim dogmama i pravilima, već na one koji pasivno i bez otpora prihvataju sve što im se servira. Preko svojih sledbenika koji doslovce prate trag od mrvica hleba, religija preskače brojne radnje za koje je inače potrebno dosta vremena i napora. Spolja gledano, to deluje zaista efikasno - tako što uzme neku koherentnu misao, izbaci je kroz prozor i zavlada određenim prostorom.
Bum - dobili smo instant uspešnog gazdu lokala!
Taj i takav "gazda" predstavlja tačku koju treba artikulisati i ponuditi drugačiju perspektivu, kroz činjenicu da religija obavezno kad tad mora izazvati neki rat. Ali zašto? Zato što su brojni majstori obmana to vekovima radili, podmetali i koristili istu prevaru menjajući je i prilagođavajući svom vremenu i prostoru. Još je bitnije kako su vladari, sveštenici i ostali to upotrebljavali zarad sopstvene koristi. Upravo ta činjenica je često postajala glavni razlog izbijanja krvavih sukoba.
Američki komičar Paton Osvalt je rečito objasnio kako započinju verski ratovi:
"Jedan tip skoči iz čamca na obalu, okrene se i uzvikne Hej, počujte blagovesti o Baklavi Nebeskoj! a drugi mu na to odgovori Kretenu jedan, to je bre kolač, sad ću da te ubijem!"
Ovo baca potpuno novo svetlo na svrhu religije. Ne samo da ćete pomoću nje ljude potčiniti svojoj volji i stilu života, već ćete ih naterati i da se pokrenu i ginu za vas. Za to vam neće trebati nikakvo opravdanje, osim parole "Moj Bog je veći od tvog Boga!" - i eto rata, u koji porodice, nesvesne stvarnih činjenica, šalju svoju decu da ginu "u Božije ime".



Idemo dalje.

Naredna (ne i poslednja) svrha je možda najpatetičnija. Recimo da su mnogi imali to iskustvo - upotreba religije kao neke vrste štita od realnosti i smrti. Na individualnom nivou, većina ljudi jednostavno ne može da podnese činjenicu da će umreti, prestati da postoji, ne vratiti se nikada više; to ih prestravljuje u toliko velikoj meri, da oni jednostavno moraju pronaći alternativni put kroz život - a religijski sistem verovanja im upravo to nudi. Umesto činjenice da će jednostavno umreti, baš se u zgodnom trenutku pojavilo to savršeno carstvo Nebesko, specijalno uređeno da ispunjava sve potrebe ljudskog roda.
Van konteksta, sve ovo zvuči kao delo nekog pisca za decu. Iskreno, tako zvuči i u kontekstu.
Ali, kakve sve to veze ima sa činjenicom da se ljudi i dalje grčevito drže svog "vjeruju"?
U današnjem društvu, gde je većina novosazdanih moralnih pouka ugrađena u nas same, religija više ne predstavlja toliko valjano oruđe. Međutim, ako se osvrnemo na sve do sad rečeno, poprilično je jasno da ona i dalje služi svojoj svrsi. Pogledajmo ono što se trenutno dešava u SAD: samo slepac ne može videti jednu vrstu komešanja koja se danas odigrava pred našim očima. Odakle to komešanje? Ono je posledica snažne polarizacije koja je nastala usled osećanja jednog dela pripadnika društva da je napadnut njihov način života. Dobrim delom je tom osećanju doprinelo korišćenje religije kako bi pojedinci bili privučeni određenim političkim stavovima; a kada napaljeni vernik poveže svoje religijsko sa političkim ubeđenjem, taj onda više ne menja ni jedno niti drugo, koliko god ga gađali racionalnim dokazima. To političarima omogućava sasvim lagodan put do izborne pobede, nakon koje sledi podjednako olakšan put da sve oko sebe ubede i u svoje daleko ekstremnije stavove.
Religija nije prestala da izaziva ratove, možda nikada i neće. Bliski Istok i neki delovi Afrike prašte od sukoba, u brojnim slučajevima zahvaljujući religiji. Ako neko pokuša da vas ubedi u to da umešanost SAD u bliskoistočne sukobe nema nikakve veze sa religijom, slobodno ga tresnite čime god stignete. Posred čela, radi što jačeg umjetničkog dojma.
Najočigledniji razlog što religija i dalje postoji jeste lični strah od smrti. Taj strah je teško objasniti na racionalan način. U dubinama ljudskog karaktera leži strah od nepoznatog, pa većina nas više voli svetlost od mraka. Smrt je definitivno deo tog nepoznatog, stanje iz koga je - kada jednom do njega stignemo - zaista teško javiti se drugima i ispričati kako je "tamo". Dakle, za većinu ljudi će religija i dalje predstavljati štit ispod koga se "mogu" sakriti od sopstvenog straha od smrti. Nažalost, taj štit ih ne može zaštiti od onoga zbog čega ga nose.



2. Pavlovljevi bogovi - religijsko uslovljavanje


Za kim zvona zvone?

Zvona su među prvim stvarima koje vam padnu na pamet kada pomislite na crkvu. Ona pučanstvu daju do znanja da je neki crkveni obred u toku ili tek što nije počeo, izazivaju misli o crkvi i Isusu čak i kod onih koji nisu vernici. Sve to je poznato kao pojava nazvana "uslovljeni odgovor", koji nije od juče usađen u naše umove, utisnut u našu psihu i kulturu.
Hrišćani su počeli da koriste zvona tokom 4. veka nove ere, i ona su vrlo brzo postala popularna. Sa povećanjem broja naseljenih mesta, crkve su sve češće zauzimale centralnu lokaciju u njima, odakle su slale svoj zvonarski poziv na bogosluženje, venčanja, sahrane. Što je crkva bila bogatija to su i njena zvona bila raskošnija i brojnija. U savremeno doba, zvona u sve većoj meri bivaju zamenjena zvučnicima iz kojih se, u programiranim vremenskim terminima, čuje snimljeni zvuk zvona. Bez obzira na to odakle dopiru, izgleda da smo i mi sami programirani da na zvona reagujemo poput Pavlovljevih pasa. Međutim, zvona imaju daleko dublji uticaj na nas, u odnosu na kereće balavljenje na zvuk zvonceta. Ponekad se desi da naizgled bezrazložno dobijemo osećaj nekakve krivice, čim začujemo zvuk crkvenih zvona. To se ne dešava samo vernicima, već i onima koji su promenili svoja ubeđenja i gledišta - zato što je nivo uticaja koji crkva na nas vrši skliznuo u oblast podsvesnog.
Zvona svakako jesu zgodan trik, ali crkva to uslovljavanje sprovodi duže vreme i taj biznis joj do sada dosta dobro ide. Dovoljno je samo videti kako se vernici odnose prema pojmovima sekularizma i ateizma tj. prema ljudima koji se takvima izjašnjavaju. Iako se sve manje ljudi otvoreno izjašnjava kao vernici, i sve manje ih ide u crkvu, oni se još uvek ustežu da se izjasne kao ateisti, a neki i dalje zadržavaju nepoverenje prema njima. Razlog tome krije se u crkvenom uslovljavanju usađenog nepoverenja prema određenim idejama i pojmovima. Možda će neko reći "A ne, ja nikada nisam bio religiozan i mene nisu mogli da religijski uslove" - i tu će napraviti grešku: to uslovljavanje je toliko dugotrajno i duboko usađeno, baš kao i naš odgovor na njega, da prožima našu celokupnu kulturu. Eto, koliko ljudi zaista zna pravu istoriju i pozadinu jedne sasvim uobičajene stvari kao što je tradicionalo venčanje? Ako dobro porazmilsimo o mnogim drugim stvarima, koje na prvi pogled nismo dovodili u vezu sa religijskim uslovljavanjem, onda moramo biti iskreni prema sebi i priznati da osim usađenog ne postoji nikakvo drugo opravdanje za brojne "tradicionalnosti". Sve vreme nas uče da su određene stvari "normalne" ili "ispravne", pa smo jednostavno prestali da ih preispitujemo i odlučujemo o tome da li one zaista zaslužuju da se prema njima odnosimo kao do sada.



Takav mentalni sklop nije nigde izražen u tolikoj meri kao u američkom političkom sistemu. Svaka predizborna kampanja se tamo na kraju pretvori u nadgornjavanje ko je među kandidatima najveći hrišćanin. Niko više ne vodi brigu o biračkim spiskovima, političkim programima i finansiranju kandidata, već svi hoće da znaju ko u koju crkvu i koliko često ide, i da li će nešto preduzeti povodom "onog muslimanskog socijaliste koji zauzima mesto u predsedničkoj kancelariji"! Da, da, o Obami se radi. Tolika količina idiotizma vas jednostavno parališe i zamrzne u besmislenom razmišljanju da li je Obama musliman ili nije, umesto pitanja da li je socijalista koji će u američkom društvu zaista sprovesti neke od socijalističkih mera. Većina onih koji ga mrze, to izgleda ne čini zbog njegove politike ili prošlosti, već zbog toga šta radi nakon nužde... i kojom rukom. Takvi uopšte ne veruju da je on to za šta su im rekli da im je potrebno. Razlog potrebi da nam se govori šta je to što bi trebalo da želimo, leži u činjenici da jedna grupa žarko želi da ostane na vrhu piramide vlasti.
Naravno da je moguće da postoji i nešto drugo što je možda daleko korisnije po nas, ali uslovljeni smo da prema tome osećamo averziju - uzmimo kao primer standardni stereotip "beli hrišćani protiv crnih muslimana".
A da ponovo porazmislimo o neuslovljenoj jednakosti?
Svi smo uslovljavani i obučavani za nešto. Eto, opet u Americi, većina ljudi je vaspitana da se kreće desnom stranom pločnika dok hoda, na isti način kao što voze automobile po putevima i ulicama. U školi, svi staju u red dok izlaze iz učionice, a nastavnici tom prilikom od nas traže da i po izlasku ostanemo u redu i idemo desnom stranom školskih hodnika; dugo nakon završetka škole, i dalje osećamo potrebu da budemo u redu i držimo se desne strane. To uslovljavanje jeste korisno jer nam omogućava da se bez problema međusobno mimoilazimo na jedan uređeniji, i stoga efikasniji način. Od vezivanja sigurnosnog pojasa do izbegavanja vožnje u pijanom stanju, mi smo u konstantnom procesu uslovljavanja i programiranja. Razlog, zbog koga je bitno razumeti da smo programirani, leži u činjenici da nisu sva uslovljavanja korisna po nas. Takvo programiranje može usaditi bezmalo svaku ideju u vaš um, bez obzira na njenu valjanost. Kao i kod svih ideja, moramo stalno preispitivati sebe da li svaka od suptilnih sugestija koje nam usađuju u umove zaista vredi:

Da li postoji stvarni razlog da poštujemo saobraćajna pravila?

- Naravno, jer ćemo u suprotnom ometati redovan protok saobraćaja i zbuniti sve ostale učesnike.
Da li postoji stvarni razlog da nekoj osobi verujemo samo na osnovu nekih etiketa koje nosi na sebi kao hrišćanin, musliman, jevrejin, hindu - ili čak ateista?
- Naravno da ne postoji, jer svako od nas može tvrditi bilo šta o sebi, ali samo naša dela mogu da dokažu koliko vredimo.



Pravi razlog zbog koga crkva tako često svoje sledbenike priziva sebi je sledeći: mora ih stalno podsećati na određene stvari, inače će ih oni zaboraviti i podleći pritiscima "mračnog spoljašnjeg sveta". A to je svet u kome su homoseksualci, ljudi drugih nacionalnosti i oni koje svoje živote žive na potpuno drugačiji način - samo ljudi poput vas, i ništa više. Sve su to samo različiti ljudi koji se trude da kako-tako prođu kroz život i niko od njih ne želi da drugima pravi probleme. Dakle, kada vam pop kaže da su "homoseksualci nesreća čovečanstva", i vi dopustite da to utiče na vašu percepciju i ponašanje (poput glasanja da ti dvolični "dobri hrišćani" osvoje vlast i krenu da ugnjetavaju manjinske grupe kroz zakone zasnovane samo na religijskoj ideologiji i ničemu više), onda ste sami za to krivi. Krivi ste jer poričete drugom ljudskom biću one iste slobode u kojima sami uživate. U suštini, vi tako poručujete da su oni manje vredni ljudi, a tim putem se u istoriji već išlo i svi dobro znamo gde se stiglo i po kojoj ceni. Trebalo bi da umemo bolje od povlađivanja tom i takvom idiotizmu.




A onaj prokleti pop uporno bije u zvona, dok psima uporno curi pljuvačka pri samoj pomisli na komad mesa ili ispijanje krvi njihovog Gospoda. Retko ko od njih shvata da se oni zapravo hrane slobodom i snovima svoje ljudske braće. Ili je to u pitanju, ili su se možda svi već navikli na ukus Zelenog Sunca.

3. Za kim zvoni skupštinsko zvono


Probajte da u svemu do sada napisanom, umesto reči "religija" i "religijski" stavite "politika" i "politički". Probali ste? Jel' da - razlike uopšte nema, sve je i dalje isto. To je tako zato što religija, politika, trgovci i svi ostali manipulatori ljudskim životima koriste istu tehologiju uslovljavanja - do konačnog usađivanja u podsvest.

Ne trebaju vam silni primeri iz daleke i bliske prošlosti, dovoljan je današnji cirkus u Skupštini Srbije pa da dobijete još jednu eksplicitnu potvrdu priče o uslovljavanju. Ovde je već bilo reči o glasanju poslanika vladajuće većine shodno dirigentskoj zvonjavi Maje Gojković, kada ih ona pritiskom na taster zvona obaveštava da li treba (i kako) ili uopšte ne glasati. Danas su se u tolikoj meri zaneli, u svom divljačkom nepoštovanju institucije u čijim klupama sede, da nisu ukapirali tačnu poruku Maje "Zvončice" Gojković koja ih je upozoravala da se smire i prekinu sa bukom prilikom izjašnjavanja o Dnevnom redu; pomislili su da ih poziva na glasanje, pa su listom, kao hipnotisani, dali većinskih 148 glasova jednom od opozicionih predloga za izmenu dnevnog reda.
Podrazumeva se da je to glasanje potom bilo poništeno, iz tehničko-dreserskih razloga. Zato što je 148 manje od 126, što znači da nemamo kvorum pa poništavamo i ponavljamo glasanje. Žmig - i tačka - žmig.
Sve mi se više čini da Maja Gojković nekome šalje poruke morzeovom azbukom, tim silnim žmigovima i tikovima.



Njihovo svakodnevno redovno lučenje pljuvačke na svaki pokušaj opozicionih poslanika da dođu do daha, a kamoli do reči, ovoga puta prešlo je granicu ludila. Kradikalski poslanici su konačno dovedeni u stanje apsolutne uslovljenosti, kada su spremni da urade bilo šta što se od njih zahteva (i više od toga), čak i na zvuk zvona bicikla koji prolazi ispod skupštinskih prozora.
Nemojte se čuditi ako se jednoga dana iz skupštinske mehane zaori pesma "Naš Vučić je veći od vašeg Vučića"! uz povike "Živeo štit prema našem strahu od političke smrti i vraćanju među prost narod!"
Način na koji danas funkcioniše SNS prešao je iz političke u religioznu sferu, gde je sasvim jasno ko je vrhovno božanstvo te crkve, kome se svi oni mole za spas od pada sa vlasti. SNS je odavno postala oruđe za postizanje određenog cilja, čak i pre zvaničnog osnivanja. Takođe, tu je i zvono kao obavezan element političkog religijskog uslovljavanja, kao i činjenica da su sledbenici SNS-crkve (ehm, ideja o partijskoj crkvi nije nova niti originalna, ima tome već osam decenija) apsolutno izdresirani da - ako zatreba - uđu u otvoreni ratni sukob sa malobrojnim poslanicima kakve-takve opozicije.
Sada je jasno zašto On ne dozvoljava uključene mobilne telefone na sednicama Vlade i predsedničkim konsultacijama: ne samo da više nije siguran kako bi ministri i njegovi savetnici odreagovali na zvuk telefonske zvonjave, već nije siguran više ni u sopstvenu reakciju istom prilikom. A šta ako mu umesto pljuvačke, refleksno na zvuk zvona krene ruka sama od sebe, pa potpiše ukaz o amnestiji Miškovića, lex specialis o vraćanju neustavno otetih penzija u potpunosti (čak i porodicama preminulih oštećenih penzionera), uredbu o potpunoj slobodi svih medija, nalog za hapšenje svih stvarno odgovornih za pad vojnog helikoptera, predsednički ferman o poništenju svih lažnih diploma, svilen gajtan za mangupe u njegovim redovima, nalog za iseljenje ruskog "humanitarnog" centra iz Niša nazad odakle je došao, višegodišnju robiju za sva lica umešana u prestoničke lopovluke (od Savamale i BGH20, preko novogodišnje rasvete i fontane, pa do prekopavanja i preoravanja Beograda uzduž i popreko), lični zahtev poslanicima da odmah izglasaju smenu Maje "Zvončice" Gojković jer vređa dostojanstvo svih poslanika i građana sa biračkim pravom, kao i nalog za isključenje iz članstva SNS i ukidanje svih poslaničkih privilegija oduzimanjem poslaničkog mandata i imuniteta.
A šta ako mu Vulin digne krvni pritisak za oktavu više, nekom novom aferom u koju su uključene ujna i strina umesto tetke, pa počne da mu zvoni u ušima, a on refleksno potpiše ostavku na mesta predsednika Republike i SNS, i tako iznenadi sve pa i samog sebe (jer on jeste znao kako će da okonča - ali ne baš tako).
I zato, isključite telefone jer Maja više nema kontrolu nad Parlamentom - ako je uopšte ikada i imala. Vreme je za nove, sada već redovno vanredne parlamentarne izbore.


Stvarno, za kim je danas zvonilo skupštinsko zvono?



Sveto vračanje


Utorak, 14. novembar 2017. godine.

Upozorenje prepodobne Sv. Vikipedije neopreznom čitaocu ovog teksta, na nju okačenog

Sveti Vrači Kozma (Kuzman) i Damjan (Damnjan) iz Azije
Dva brata, rodom negde iz Azije, koji su bili lekari (vrači), besrebnici (volonteri, baš kao i ovi danas čim završe studije) i čudotvorci (ehm). Od Gazde su dar isceljenja dobili za džabe pa su tako i svoje usluge naplaćivali - po nabavnoj ceni. Jedared se, tako, Kozma naljuti na brata Damjana što od pacijentkinje uze tri jajca umesto participacije pa odluči da zbog toga nikako ne legne uz njega na vjačnaji počinak. Ovaj drugi se branio time da ta tri jajca ne uze za uslugu već za Sveto Trojstvo. Svakome odozgor - po jedno. Srbopravoslavna crkva ih slavi 14. (po novom) tj. 1. (po starom) novembra, ali ne kao crveno već kao crno slovo. Dakle, nije praznik al' ga ima; što bi se socsamoupravno reklo "praznik koji se obeležava radno".

Sveti Kozma i Damnjan Rimski
Opet dva brata, lekari & čudotvorci, ali rodom iz Rima. Lečili životinje i ljude od svakojakih bolesti i muka, podjednako. Preobratili jednog rimskog cara u pravoverje iscelivši ga čudom, iako im je zapretio pogubljenjem. Toliko su postali slavni da ih je jedan ljubomorni kolega na kraju odveo u šetnju do šume (ne u lov, to je posle nastalo) pa tu pobio kamenjem u glavu. Srbopravoslavna crkva ih slavi 14. (po novom) tj. 1. (po starom) jula. Crno slovo, naravno.

Sveti Kozma i Damnjan iz Arabije
Isto kao u prethodna dva slučaja, po pitanju rodbinskih veza i profesije, ali ova dvojica behu obezglavljeni (sudeći po jednoj srednjevekovnoj slici). Srbopravoslavna crkva im dodeli manastir Zlatenac kod Svilajnca, a slavi ih 30. (po novom) tj. 17. (po starom) oktobra.

Bez obzira na geografsko poreklo i datum crnog (a ne crvenog) slova (u oba krstaška kalendara) u spomen hećim-braće, jasno je da svu šestoricu smatraju zaštitnicima lekara & ostalih pružalaca zdravstvenih usluga, kao i nekih drugih sitnijih i manje bitnih delatnosti.



Severnoamerički indijanci za plemenskog vrača kažu "medicine man" (prevedeno na engleski), dok se u nekim slovenskim jezicima reč "vrač" koristi za lekara. U srpskom se lekar kaže "lekar", ali u srBskom... e, tu smo nas sačekali da dođemo na klizav indijanski teren prizivanja duhova i kiše, čime će se po već uobičajenom kanonu najverovatnije baviti novouspostavljeni bolnički duhovnici. Pošto istočnokruciformne crkve ne priznaju postojanje Vraga, pa shodno tome i ritual egzorcizma, baš kao i (pro)davanje indulgencija (praksa baš i ne podržava takve tvrdnje), ostaje im da se po bolnicama - a i šire - bave uterivanjem duhova i poklanjanjem oprosta.
Sve to isto važi za kasarne + zatvore. Doduše, kod ovih poslednjih je za indulgencije zadužen Vrhovni patrijarh Republike Srbije i konzument predsedničkog kabineta na Andrićevom vencu br.1; kancelarija - takođe br.1. Na vratima stoji pločica sa sledećim obaveštenjem: "Amnestiranje grehova: poznate ličnosti - vikendom i praznikom 00:00-24:00, pučanstvo - radnim danom 24:00-25:00".
Za neupućene.
Za one sa uputom je participacija obavezna, gde god da su se uputili.

I tako, dok visoki oficiri SPC i arhiepiskopi VRS+VMA i danas tradicionalno razmenjuju posete i oproste, prostom narodu preostaje samo da odabere kojoj varijanti vračeva će krenuti - onima u crnim mantilima ili onima u belim mantijama, ili obrnuto.
Svejedno, ionako opet izađe na isto.

Pa kako sad - da ili ne dobro?

Da današnji dan ne ostane nezabiberen, pobrinuli su se copy/paste tariguzi ovdašnji, pardon - domaći mediji. Ovoga puta su dežurni bili Kurir i Telegraf, mada su njihova imena u ovoj priči potpuno nebitna i besmislena.
I tu nam, ionako, opet sve izađe na isto.

Da se pomoliš, od sve muke.

Thursday, 9 November 2017

kremaSNSko proročanstvo



Kada me Ameri budu pritisli uza zid zbog svega što sam im obećao oko Kosova, i kada dupe zapadnobalkanske stabilnosti više ne bude imalo lufter-opcija, raspisaću parlamentarno-prestoničke izbore za ustavotvorne skupštine na svim nivoima Srpske Kradikalne Stranke - od kućnog saveta do sindikata partijskih kupleraja i ostalih rasadnika SNS kadrova za najviše funkcije. Ma neka se nose i oni, i njihovi pritisci, i njihovo Kosovo... je srce Srbije zbog koga je Srbija večito u nekom stanju društvenog infarkta.
Ja znam kako ću okončati:
Oni će nam oteti Kosovo samo na osnovu mog potpisa & pečata, ali ja ga nikada neću dati u sebi, baš kao i drug Sredoje, nego šta, i zato ću 2018. raspisati vanredne izbore koji će umiriti neizbežnu paniku u redovima ovih mojih budala koje mi veruju i misle da ih neću zajebati. Biće to poslednji vanredni izbori pre redovnih 2020. i oni će imati vremena da uživaju u pobedi, taman dok ja šmugnem tamo gde znam da ću okončati. Naravno da nisam blesav da to bude ovde, pa ko još ovde želi da okonča?! Tako je, samo opozicija, mrzitelji i nedostojni ljudi.
Eto kako ću okončati... svoje trodecenijsko zajebavanje ove zemlje i naroda.
Ne, nisam rekao pogrešnu godinu narednih izbora posle vanrednih, to ste vi iskonstruisali u vašim glavama. Ja savršeno dobro znam da sam kazao "da su oni u SNS, koji su za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, to zagovarali kako bi 2022. godine zajedno bili održani predsednički, parlamentarni i beogradski izbori." Znači, to nisam rekao ja, nego oni.
Dakle, obećavam vam četiri godine mira i tišine, tokom kojih nećete smeti ni da prdnete bez članske karte SNS, a kamoli da vam na pamet padne nekakva blasfemična ideja o neupodobljenosti.
Jer - znate već - neću više ništa da čujem.

iz kremaSNSkog proročanstva
izdanje za petoljetku 2017-2022

***
Nemački jezik, pored povremene preterane komplikovanosti imenica, ponekad ume da bude i pomalo zajeban, naročito za mozgiće zapadnobalkanskih tribala (kojima je Švabija povazdan u podsvesti bila i ostala druga domovina). Na stranu nesporna činjenica da je ovdašnja gramatika svih mutacija istog jezika zasnovana i na određenim elementima preuzetim iz nemačke, ali neke od nemačkih složenica zaista pogađaju direkt u metu. Barem kada je naš случаи u pitanju.
Spoj nemačkih reči fried (mir) i hof (dvorište, ograđeno mesto) daje složenicu friedhof.
Groblje.


Nina Hagen Band "Auf'm Friedhof"

Na našem groblju, ti i ja u miru ležimo
Na našem groblju, svi smo srećni

Vaistinu.

Wednesday, 8 November 2017

Za šaku oktava više


Čudo jedno, šta sve može ta jedna oktava više - primiše ga u Hor bečkih dečaka bez prijemnog, kontrolnog & regrutacije. Uopšte mu nije trebalo da ide preko veze (onog iza njega, na slici levo).

Bečki Dečki

A za dve, najviše dve i po oktave više... ma ne pitajte - solistički koncert, ako ne i nešto više.
Pitamse, pitamse: Koliko tu samo popijenih živih jaja ima?
Ne bih znao kasti.

Monday, 6 November 2017

Vesti iz ogledala


Mnogi ljudi bi pretrnuli od straha kada bi u ogledalu, umesto lika, ugledali svoj karakter.

Bili smo ubeđeni da se Tramp informiše preko Foxa i ostalih "Prijatelja"; takođe, on definitivno dobija i "dosije" pozitivnih dnevnih vesti o njemu samom, i to dvaput na dan. Američki predsednik rutinski kuka po Tviteru kako je stvarno nepravedno u kolikoj meri se emituju "lažne vesti" na njegov račun, pa je tim za komunikaciju Bele Kuće morao da smisli način kako da stiša njegov bes - servirajući mu izveštaje prijatnije njegovom uhu i egu. Vajs Njuz (Vice News) objavljuje da "osetljivi glavnokomandujući", pored fotografija na kojima izgleda "moćno", dobija i po jedan folder u 9:30 i 16:30, koji u 20-25 stranica sadrži samo vesti koje prijaju njegovom uhu. Ta ekipa, koju čine sadašnji i neki bivši službenici u Beloj Kući, sprema izveštaje koji obuhvataju i skrinšotove protrampovskih vesti kablovskih TV stanica, laskave tvitove i transkripte intervjua koji idu u korist predsednika Amerike.
Svi ti podaci se sakupljaju i pakuju u tzv. ratnoj sobi Republikanskog nacionalnog komiteta. Članovi tima počinju radni dan u 6:00 gledanjem prvih jutarnjih vesti. Probrane isečke prosleđuju timu za komunikaciju, zajedno sa saopštenjima koja treba gurati kroz štampu i ostale medije naklonjene Trampu. Ukoliko nema dovoljno takvih "priča", onda ubacuju što više fotografija predsednika, na kojima on deluje što moćnije. Inače, otkad je ova Adminsitracija preuzela dužnost u januaru 2017, taj specijalni tim je sa 3 proširen na 10 članova. U vezi jednog dokumenta, koji u kuloarima Bele kuće poluglasno zovu "propagandni dokument", priča se da je tim od ekipe za komunikaciju kao odgovor dobio samo poruku "to sranje mora da bude još pozitivnije!"
Iz Bele Kuće su na ove tvrdnje Vajsa, odgovorili sledećim mejlom: "Osim što nećemo komentarisati ništa o materijalu koji delimo sa predsednikom, vaše tvrdnje nisu tačne na više nivoa." Uprkos neprekidnom protoku materijala koji služi samo da bi pumpao njegov ego, Tramp i dalje tvrdi da je "u ratu" sa mejnstrim medijima, etiketirajući CNN, BBC, Buzzfeed i druge kao "fabrike lažnih vesti".
Njegov "čas te volim, čas te mrzim" odnos prema "luzerima iz Njujork Tajmsa" je posebno uvrnuta priča - on ih svakodnevno rutinski proziva i napada, ali ih i obavezno poziva u Ovalni kabinet gde im daje opširne intervjue u kojima otvoreno govori o Rusiji, međunarodnoj politici ili ponašanju Vrhovnog državnog tužioca.

- White House gives Trump "positive news to keep him happy, twice a day" (First To Know, 09.08.2017)



Zamislimo sada "win-win 3-u-1" situaciju, u kojoj je jedan te isti čovek predsednik, propagandni tim i tim za komunikaciju. Taj tip sam smišlja istinite vesti, priprema ih i šalje ekipi koja mu ih (samom sebi) - nadasve prijatno iznenađenom & samoosokoljenom - potom plasira. Taj sam sebe napada i intervjuiše, hvali i cenzuriše.
Ili, zamislimo jednu krakatu i zadriglu androginu Alisu, koja po povratku iz Zemlje čuda stane pred ogledalo, pa kaže "Ogledalce, ogledalce, ma znam ko i šta, nego... odsadpanadaljeiubuduće, ova bajka ima da se zove U zemlji sa obe strane ogledala - i neću više ništa da čujem".
U stvari, nemamo šta da zamišljamo.
To već živimo.

I bi zapoveđeno:
Svaki car i svaka dvorska luda,
da ogledalo po meri svojoj ima!


"Istina je čudnija od fikcije, jer je fikcija u obavezi da razmatra mogućnosti. Istina nije."
- Mark Tven (Put oko sveta)

Saturday, 4 November 2017

Dan zdravog razuma


Svakoga dana imamo priliku da vidimo slučajeve potpunog podbačaja zdravog razuma, glupe i fantastične primere užasa koji može nastati kada neko jednostavno odbija da koristi male sive ćelije. Ponekad je to samo stvar oholosti, jer ljudi misle da njihov prenapumpani osećaj lične važnosti može da nadjača i zakone fizike. A ponekad je i potpuna nesposobnost da se zastane i na trenutak porazmisli o nečemu, usled čega se potom obavezno uradi nešto zaista monumentalno glupo.


Uzmimo, na primer službenu informaciju USPS (United States Postal Service - američka pošta), koja vam daje na znanje da, ukoliko ne govorite engleski jezik ili ne razumete šta piše, pismo odnesete u najbližu poštu. Koliko tačno ima onih koji će znati da to urade? Ili šta sa ženom koja je prijavila policiji svog bivšeg muža zbog maltretiranja silnim porukama koje joj je slao, što je potkrepila tvrdnjom (citiramo njenu izjavu) da je to radio "koristeći njen rukopis".
Amerikanac Bad Bilanič je prvi pokrenuo inicijativu za pozivanje na zdrav razum makar jednom u godini, zbog čega su ga prozvali "gospodin Zdravorazumski". Učestvovao je u debatama na brojnim uticajnim TV stanicama i stranicama magazina, napisao 19 knjiga o tome kako uspeti u životu i koliko je zdrav razum od apsolutno životnog značaja za taj uspeh.
Koncept zdravog razuma potiče iz antičkih vremena: prvi ga je sistematizovao Aristotel opisujući sirovu analizu životinjskog pomoću uma pet specijalizovanih čulnih percepcija. Potonja interpretacija ovog koncepta među filozofima Starog Rima, bavi se idejama i percepcijama običnog, prosečnog čoveka - kao njegov osećaj za obično, zajedničko. Tokom dugog i vijugavog razvojnog puta kroz vekove koji su zatim usledili, i kroz brojne interpretacije, zdrav razum je definisan kao poznavanje jednostavnih i razumnih stvari - npr. da ne stavljate svoj ajfon u mikrotalasnu pećnicu kako bi mu napunili bateriju.
Dan zdravog razuma ćete najjednostavnije obeležiti uprevo koristeći sopstveni zdrav razum. Odvojite koji trenutak više, zastanite i razmotrite sve opcije umesto da reagujete impulsivno, "na prvu loptu". Pre nego što zaključite da je neka ideja dobra ili najbolja - zastanite, udahnite duboko, odmerite je dobro kako bi ste bili sigurni da zbog svoje odluke već sutra nećete biti predmet poruge i nečije pouke.
Sopstveni zdrav razum možete izoštriti i tako što ćete tokom današnjeg dana tragati za monumentalnim primerima zdravorazumskih kikseva. Postoji mnoštvo sajtova na internetu na kojima možete naći dovoljno primera i informacija o tome kako izgledaju stvarni podbačaji zdravog razuma. Možda ćete posmatranjem tuđih grešaka lakše uspeti u tome da ih ne ponovite i učinite ih svojim.   


***
Srbija je zemlja kolektivnih loptaških i kamenobacačkih sportova, baš kao i torovi ostalih balkanskih plemena. Tu nikada nije bilo ostavljano vremena i prostora da zastaneš, porazmisliš, odmeriš pa tek onda odlučiš (ili zineš) - jokmore, ovde se igra i živi na prvu loptu. Zato što smo vickasti, a Jedan među nama je preko toga još i pametan.
Upravo tako rade tzv. clickbait-ovi, medijski naslovi-mamci za navlačenje da na njih kliknete i tako omogućite pay-per-click zaradu onome ko ih je postavio. Nije bitno da li je besmislen naslov nekog teksta/vesti ili izjava nekog političara, dokle god vam je zdrav razum isključen dok klikćete na naslove, lajkujete ili lupate plusminuseve po komentarima ispod mudrih reči Velikog Brata (ili Goldštajna, sve je to isto).
Otuda ovakve reakcije na ponašanje javnih ličnost koje smo samoinicijativno prisvojili kao "naše" ili odbacili kao "njihove", time sebi dali za pravo da kopamo po njihovim životima umesto da se bavimo njihovim (ne)delima koja donose dobro ili zlo zajedničkom interesu. Kod nas je poodavno osećaj za zajednički interes sveden na palanačkini hilizam, jednakost u ništavilu i crkavanju komšijskih krava, umesto na empatiju i zdrav razum koji nalaže ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima - ali nikako na štetu drugih.
99% reakcija, bez obzira da li su one za ili protiv u slučajevima "Strela" i "Insajder" ovih dana, predstavljaju primer ličnog stava o ličnostima a ne suštini događaja o kome se komentariše. Apologete Srbljanovićke i Stankovićke se pozivaju na najbolje namere, zaboravljajući da je baš to ona kaldrma kojom je popločan put do mesta na koje se stiže prebacivanjem zdravog razuma na "off" režim rada. Ništa nisu bolji ni ikonoklasti, borci za čistotu lika i dela pomenute dve autorke medijskih "slučajeva" - čak do eliminisanja te dve, ali i svake druge "ikone" koja ne želi da igra namenjenu ulogu u teatru palanačkog apsurda.
Doduše, nisu bolje od svoje publike ni one same, navikle na bespogovrnu podršku "svojih" bez kritike, pa kada onaj 1% uspe nešto da kaže, onda odmah sledi lavina i jednih i drugih koja se obrušuje samo na te jednoprocentne koji su se usudili da zastanu, porazmisle - i oteraju u tri lepe i jedne i druge. I treće.
Nikome nije uspelo da "pametno preseče" samo ako gleda sopstvenu nameru i tumači je drugima, bez shvatanja posledica koje ista donosi. Namera je gledanje Insajdera u očekivanju da Brankica Vučiča "istrese iz gaća", iako je ta emisija bila ranije snimljena, editovana pa emitovana na TV stanici koja je pod kontrolom vlasti. Posledice su: nova pobeda Velikog manipulatora, diskreditacija jedne antiprotivne novinarke i izbijanje intergrađanističkog rata na društvenim mrežama između onih koji su nameravali i onih koji su im govorili da to čudo ne treba gledati jer neće biti ničega što već nije bilo viđeno. Baš kao i slučaj "Strela": namera je bila da se na apstraktan način prikažu Đinđićevi lik i delo, uz ismevanje onih koji to "ne razumeju", a posledice se ogledaju u potonjem ludilu u javnosti, skulpturi (a ne spomeniku) koja više asocira na ubicu nego na ubijenog, činjenici da će ta skulptura poslužiti kao paravan za prekopavanje Studentskog trga radi izgradnje javne garaže (ispred koje će biti postavljena).
Sve se pomenuto odnosi u potpunostii na sumanute tvitove Nebojše Krstića i komentare na račun kako njih tako i njihovog autora, bez mnogo razmišljanja o tome šta se zaista postiže celom tom frkom, kao i o tome ko sve, šta i kako radi za kradikalsku vlast, ponašajući se tako kako se ponaša.
Niko ovde nije "bez mozga" - pa naravno - već je katastrofalno veliki broj onih koji agresivno odbijaju da ga koriste, ni sami ne znajući zašto to rade. Onih, koji odbijaju da bilo šta znaju mimo svemoćnog osećaja "iz stomaka". Takvih je podjednak broj na obe strane poziciono-opozicionog razvrstavanja, da razvejemo i tu samoobmanu.
A Lutkar se za sve to vreme grohotom smeje još jednoj od bezbroj svojih uspešnih podvala.


Panč i Džudi je stara engleska zabava za decu, koja vuče korene iz italijanskog pozorišta marioneta; zapravo, najmanje je "zabava" za decu - ali objasni ti to infantilnoj palanci, ako možeš. Ovu predstavu odrađuje samo jedan lutkar, koji glasove pozajmljuje svim likovima u njoj. Ceo taj igrokaz se slobodno može svesti na dve osnovne karakteristike:
- svađanje i vrištanje
- obilata upotreba motke u cilju usmrćivanja lika koji je ne poseduje
Publika je tu od najmanje važnosti, kako god da reaguje ili komentariše - na prvu ili bilo koju drugu loptu, svejedno. Šta znaju deca o tome, bitna je samo predstava i ništa drugo.

The show must go on.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...