Veruj mi, lažem

Zašto su lažne vesti dobre vesti

"Istorija vesti je istorija konfuzije između stvarnog i lažnog - u kojoj je stari dobri majstor prerušavanja i obmana (mr. Gjavol lično) uvek bio tu negde, na korak od svega. I danas je još uvek tako - svaki čas spremno prozivamo razma đavolska posla, možda i u nameri da odgovorimo na jedno veoma bitno pitanje: koja je cena pouzdanih informacija?"

Neka vest iz nepoznatog izvora se odjednom pojavila, bila doslovno svuda - poput ukusnog zalogajčića informacija koji ste neizostavno morali da podelite, prosledite, prepričate svojim prijateljima, jer je bio tako šaren, smešan i neodoljiv.

Međutim, da li smo pre izbora Donalda Trampa za 58. "nešto" Amerike, zaista poverovali kako se silni zabavni i neobični tvitovi, postovi i linkovi (koje smo primali i prosleđivali drugima) zaista odnose na stvarne događaje - ostaje i dalje kao otvoreno pitanje. Međutim, sada, nakon svega, sve to više liči na predznake konfuzije u koju smo danas iznenada bačeni. Da li su ti zabavno-groteskni izveštaji zapravo predstavljali nešto sasvim drugačije i daleko ozbiljnije? Da li su to bile ulaznice za sasvim novi vid dezorijentacije i hiperkompleksnosti, u kojoj više nećemo morati (niti moći) da razlikujemo istinu od laži? Da li su jedino bili bitni frekvenca, ubrzanje, retvitovi, repostovi, klikovi... i još klikova?

U svakom slučaju, to je manje-više sve što se u poslednje vreme piše, bloguje ili štampa. Oksfordski rečnik je "post-truth" izabrao za reč 2016. godine, a Orvelova "1984" ("U neznanju je moć") se nalazi na vrhu top-liste prodaje bestselera u SAD. I ne samo tamo. Kanadski sociolog medija Filip Hauard, smatra da su društvene mreže oštetile demokratiju, jer "botovi" (to su automatizovani i programirani korisnički nalozi - za razliku od domaće, srbijanske kromanjonske varijante lupača +/- idiotskih komentara) proizvode sadržaj za fragmetiranu javnost, namerno iscepkanu na samozadovoljne niše, što sistematski rastura sposobnost razlikovanja vesti od teorija zavere.

Primer: za samo nekoliko nedelja, lažna vest je postala sveprisutna u medijima - čak i u Švajcarskoj, gde je tamošnja Fondacija za istoriju audiovizualnih medija održala konferenciju pod naslovom "Lažne vesti? Toga nema u švajcarskoj štampi". Izgledalo je kao da je to još jedna reklamna kampanja u korist švajcarskih novina, pa ste mogli čuti i pročitati da njihovi urednici analiziraju tekuće događaje, proveravaju izvore vesti i prikupljaju dodatne informacije "kako bi čitaoci mogli da razlikuju laži od činjenica". Čini se da su Švajcarci ipak imali sreće.
To je ono što je uverljivo u vestima o lažnim vestima: ono ne samo da korisnicima garantuje da su pronašli pravi kanal, vebsajt ili štampano izdanje koji će im pružiti istinu, već i uverenje da stari dobri standardi istinoljubivosti i dalje postoje. Kao što je digitalizacija sve stare tekstove, slike i filmove pretvorila u "analogne", tako je i priča o novom uznemirujućem fenomenu lažnih vesti izmestila idealan svet u jedan post-činjenični (svet postistine): vreme kada su vesti još uvek bile pouzdane, reporteri bili istinoljubivi a razlikovanje fikcije od stvarnosti bilo brzo i jasno - poput analognih medija, ta je stvarnost bila retrospektivno generisana, precizno uređena i laka za razumevanje.

Takva stvarnost je sada zauvek izgubljena, naravno, ali nekada barem jeste postojala. Ne treba potcenjivati utehu koju je nekada pružala jedna tako melanholična procena, jer za mnoge korisnike medija, jednostavno, kao da nije postojalo "još nešto". Strah od lažnih vesti i "napada botova", kako Hauard ističe, stvara ušuškan percepcijski biotop jučerašnjice. Beše nekada, kada nisu svi bili na Tviteru ili Fejsbuku.
Ali... šta se zaista dogodilo?  

1.

Hajde da se vratimo u prošlost. Kada su to vesti zaista bile pouzdane? Falsifikovanje pisama je očigledno staro koliko i same komunikacije. Još su drevni "pismopisci" koristili poprilično precizne tehnike koje su garantovale autentičnost njihovih poruka - npr. kroz literarne forme, koje su podrazumevale složene procedure u kojima su slova u imenima pošiljaoca, primaoca i glasnika bila u dokumentu kodirana i ponavljana na kraju pisma. Diskretno sakrivene poruke u nekom tekstu koje su dokazivale njegovu autentičnost, postale su uobičajena praksa još od 11. veka, baš kao i tajni natpisi. U srednjem veku su pisma i poruke prenosili trgovci, hodočasnici i sveštenici; od 14. veka raste količina pisanih poruka u opticaju, pa su gradovi i kneževine počeli da stvaraju sopstvene sisteme komunikacija. U Firenci, Veneciji i drugim italijanskim gradovima, istovremeno su uvedeni posebni sandučići za pisma. Ti tzv. tamburi su bili prvenstveno namenjeni za anonimno cinkarenje - to je među sugrađanima bila omiljena metoda ocrnjivanja ali i dobar način da vlastima prijavite korumpiranog službenika. U takvom svetu je samo pisani dokument prihvatan kao pravno valjan, a njegovo pisanje i isporuka su podrazumevali kreiranje sopstvene realnosti i bili ekvivalentni stvarnoj političkoj moći.

Ubrzani porast u komunikacijama (arhive gradova severno od Alpa uvećane su trideset puta u periodu između 1430. i 1500. godine) odvijao se paralelno sa pojavom i razvojem zvaničnih državnih glasnika, drugim rečima - diplomatama. Oni su istovremeno bili istraživači, koji su diskretno prikupljali informacije za vlade svojih zemalja (danas bi ih nazvali špijunima). Međutim, još je teže bilo kontrolisati kanale putem kojih su oni slali i primali informacije. Postojeća korespodencija iz petnaestog veka je puna napomena o nepouzdanosti pošte i brojnim izgubljenim i falsifikovanim informacijama. U nirnberškim arhivama još uvek postoji tajni kod korišćen tokom poslednjih decenija petnaestog veka u razmeni informacija između prestonice i njenih poslanstava. Urgentno prikupljanje novosti je bilo nazvano "lovački pas", a laž ili neistina "lisica". Diplomate su koristile posebnu reč za informacije koje su korišćene da obmanu protivnike - "majmun".

Sve intenzivnija razmena pisanih informacija krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka pretvorila je samu informaciju u oruđe koje se namerno koristilo za obmanu protivnika, poput nekog oružja. 

Venecijanski hroničar Marino Sanudo je "mehurićima" nazvao poruke nepoznatog porekla, koje je inače opsesivno sakupljao i beležio (ponekad na desetine u toku samo jedne sedmice). Sanudovi savremenici su koristili drugu reč za to ubrzano plasiranje novosti - praktika (Praktick). Latinska reč practica je originalno označavala pravne i medicinske procedure; u italijanskom jeziku, reč praticcare označava pregovaranje ili cenkanje, praticha je značila procedura ili uputstvo za rukovanje. Krajem 15. i početkom 16. veka, taj pojam je u nemačkom jeziku postao psovka. Gradske vlasti u Bernu su se 1507. godine žalile na ponašanje francuskih diplomata koje su širile brojne obmanjujuće dezinformacije ("in geschwindigkeit practicierent). U jednom pamfletu štampanom u Strazburu 1513. practick je opisana kao "italijansko (prvenstveno mletačko) i francusko umeće obmane". Desilo se da je u tom pamfletu spomenuta još jedna nova reč: vinantz (financ) - spekulativno finansijsko poslovanje. Poput korupcije i sodomije, smatrano je da sve to dolazi sa juga, gde se "takve stvari praktikuju svakoga dana u godini" (gepracticiert vil jar und tag). Ta zla i strana dela prevare su navodno značila da onaj ko ih praktikuje više ne može da razlikuje istinu od laži. Propagandni pamfleti štampani 1519. povodom krunisanja Šarla V upozoravali su čitaoce da su Francuzi želeli da utiču na njegov izbor putem "brze praktike" (geshwinden practicken). Reformisti poput Lutera i Melanhtona su upozoravali na praktikanstvo katolika, koji su namerno širili obmanjujuće vesti u koje niko ne bi poverovao. "Dodao sam svoj pečat na ovo pismo", jadao se Erazmo Roterdamski u jednom tekstu iz 1535, "zato što su neki ljudi počeli toliko vešto da imitiraju moj rukopis da je postalo jedva moguće prepoznati falsifikat."

Tako su tadašnji komentatori videli transformaciju medija na početku modernog doba: sve brojnije i brže pisane komunikacije, što se takođe odnosilo i na aktuelne pamflete. Martin Luter je 1527. pokušao da podučava vernike kako da se izbore sa informacionom prenatrpanošću. Objašnjavao im je da postoje tri vrste vesti: prve dolaze od anđela čuvara a druge od samog Boga. Nažalost, one se mešaju sa trećom vrstom, koje dolaze od Satane, tog majstora prerušavanja i mimikrije. "Stvari su okrenute naglavačke i čovek nije ništa mudriji". Kako razlikovati dobre od demonskih poruka? Jednostavno, rekao je Luter. Đavo ne veruje sopstvenim znacima jer Bog stalno uspeva da osujeti njegove planove. Zbog toga Đavo komunicira i daje obećanja koristeći "takve reči koje, bez obzira da li se to što on priča desi ili ne, za kojeon zapravo i ne želi da budu smatrane kao istinite". Upravo taj dvosmisleni govor ga odaje.

Vesti su doslovce stvar vere - i to ne samo u 16. veku. Profesor književnosti Džon Keri je 1989. napisao da su vesti jednake verskim ritualima predmodernog doba, koje konzumentima obezbeđuju privremeno zadovoljstvo tj. odvraćanje pažnje od njihovih svakodnevnih rutina. Ljudima je pružena iluzija da se susreću sa događajima koji su daleko veći, autentičniji i relevantniji od onih u njihovim svakodnevnim životima. Poput religioznih rasprava i propovedi u prošlim vekovima, vesti su čitalačkoj javnosti obezbedile konstantan priliv dramatičnih priča koje su se zbivale izvan neposrednog horizonta percepcije svakodnevnog života. Poput zastrašujućih religioznih vizija predmodernog doba, vesti pružaju utehu upravo kada izveštavaju o nekim užasnim događajima. Takve pretnje mogu učiniti prisnost nečije svakodnevice daleko osetljivijom, što se može zloupotrebiti u cilju predstavljanja njegove grupe ili zajednice kao potencijalne žrtve pretnje - a odatle je samo korak do kontrole tako sluđenog pojedinca ili grupe.

2.

Dvesta godina kasnije, početkom 19. veka, nove štamparske tehnike i jeftiniji papir su inicirali medijsku revoluciju. Svanula je zora novinske ere. I još jednom, nisu svi savremenici bili zadivljeni tim porastom brzine i količine informacija. Johan Volfgang fon Gete je 1824. je ozbiljno upozorio na to da "kritike sa pedeset različitih strana jedva da mogu stvoriti samo neku vrstu polutanske kulture masa; za one talentovanije, to je samo štetna magla, otrov". Gete je nove medije nazvao "velociferoznim" (užasavajuće brzim): zahvaljujući njihovoj đavolskoj brzini širenja, razlikovati istine od laži kao da više nije bilo moguće. Pa ipak, to nije omelo uspeh novina: devedeset godina kasnije, na početku Prvog svetskog rata, samo u Nemačkom carstvu je postojalo više od 10.700 novinskih izdanja, štampanih u preko dve milijarde primeraka godišnje. A u Engleskoj, Francuskoj i SAD su te brojke bile još veće.
Da li je baš sve što je u tim novinama bilo objavljeno, bilo istinito i pouzdano?
Google je obećao da će, uz pomoć tajnog algoritma, svojim korisnicima omogućiti frekventnost i druge statističke podatke svih digitalizovanih dokumenata na engleskom jeziku, objavljenih između 1800. i 2000. godine. Ukucate pojam "lažne vesti" i dobijete zanimljiv grafikon, krivu koja nakon "kolebanja" 1810 (Geteov uticaj?), 1850 i 1900, naglo raste u vreme Prvog svetskog rata. Negde oko 1920 blago opada, da bi početkom 30-tih drastično skočio i dostigao vrhunac 1939. godine, da bi potom ponovo krenuo naniže. U periodu 1950-1960, frekventnost je otprilike slična onoj s početka Prvog svetskog rata. Nakon 1990. godine, kriva polako ponovo raste ali nikada nije dosegla više od trećine maksimuma koji je imala na početku Drugog svetskog rata.

Samo godinu dana (1938) pre maksimuma Google krive "lažnih vesti", Ivlin Vo je objavio svoj roman "Scoop" (pojam je teško doslovce prevesti na srpski, ali otprilike znači "udarna vest objavljena pre drugih" op.a.). U njemu jednog pesnika-sanjara uredništvo poznatog britanskog dnevnika nekako pobrka sa njegovim daljim rođakom piscem (zbog prezimena), pa ga kao ratnog dopisnika pošalje u egzotičnu zemlju Išmaeliju. Tokom puta, on sluša komentare na račun rada svog kolege Venloka Džejksa:
- On zarađuje hiljadu dolara nedeljno. Možete se u život opkladiti da, ako se on nege pojavi to će mesto biti medijski centar sveta dokle god je on tamo.
- Jednom se, tako, Džejks zaputio da izveštava o revoluciji u prestonici neke od Balkanskih zemalja. Zaspao je u vagonu pa se probudio na pogrešnoj stanici, nije ni primetio razliku, sišao sa voza i otišao pravo u hotel, telegramom poslao priču od hiljadu reči o barikadama na ulicama, crkvama u plamenu, štektanju mitraljeza u inat zvuku njegove pisaće mašine (dok je na njoj kucao tu priču), o mrtvom detetu koje je, poput pokidane lutke, ležalo pregaženo na kolovozu puste ulice pod njegovim prozorom. I sve tako nešto.
- U uredništvu su bili popilično iznenađeni takvim vestima iz pogrešne zemlje, ali verovali su Džejksu pa su ih objavili u šest nacionalnih izdanja. Istog dana, sva specijalna izdanja širom Evrope hitno šalju svoje izveštače u novu revoluciju. Kada stignu tamo, nađu se zatečeni: sve je izgledalo mirno i tiho, a to nije ono o čemu bi izveštavali. Džejks je napisao hiljadu reči, punih krvi i grmljavine oružja, tako da su morali i sami da se tome jednostavno priključe. Usled svega toga, vrednost akcija lokalnih vlasti je počela da opada, došlo je do finansijske panike, proglašeno je vanredno stanje, vojska bila mobilisana, zavladala je glad, izbile su pobune, i za manje od nedelju dana izbila je jedna sasvim poštena revolucije, baš onakva kakvu je Džejks na početku opisao. Eto, šta ti je moć štampe...

Ratovi dvadesetog veka su bili nešto sasvim novo. Savremenici zenita masmedija u vreme Prvog i Drugog svetskog rata imali su itekako razloga da se zabrinu zbog lažnih vesti. Tokom Prvog, Nemci su koristili jednu posebnu mašinu za preradu konjskih leševa sa bojišta, što je inspirisalo engleske ratne izveštače da jave kako neprijatelj koristi leševe mrtvih vojnika za proizvodnju sapuna i glicerina. Tek 1925. je britanska vlada javno priznala da je to bila izmišljena, lažna priča. Priča zvuči veoma poznato - ali odakle? Kada je tajna operacija "Rajnhart", koja je za cilj imala masovna ubistva Jevreja, započeta u Poljskoj s proleća 1942. godine, Evropom su već kružile glasine o tome da ljude koji su bili raseljeni na istok zapravo ubijaju i od njih prave sapun. Prvi izveštaji o Holokaustu koji su u jesen te godine pristigli u SAD, govore o jevrejskoj deci koja su bila pretvorena u sapun, lepak ili đubrivo. Joakim Neander je 2005. objavio studiju posvećenu modernom mitu o sapunu napravljenom od jevrejske masti (Judenfett), u kojoj kaže: "Deo istorije prijemčivosti te sapunske legende leži u njenom doprinosu podizanju svesti kod Saveznika o postojanju Holokausta u trenutku kada je već bilo kasno da se interveniše." Konačno, ta priča je Saveznicima već bila poznata iz propagande tokom Prvog svetskog rata.

Krajem 1942, sa druge strane Atlantika je teško ko mogao zamisliti da je priča o pretvaranju ljudskih tela u sapun samo iskrivljeni odjek jednog daleko šireg i zaista industrijskog čina zatiranja celog naroda; bio je to pokušaj opisivanja neopisivog nasilja putem prijemčivijih i poznatih metafora. Nakon završetka rata, mit o sapunu od leševa sve se više širio. "Pravili su sapun od leševa" kaže narator u filmu Alena Reznea Noć i magla (1955) o koncentracionim logorima, "a od kože..." - i glas se tu prekida. Do kraja rata, u Nemačkoj je pravljen tzv. standardni sapun (Einheitsseife), na kome je bilo utisnuto "RIF" ("Rajhsministarstvo za industrijsku masnoću"); sve do početka ovog veka, taj sapun je užasnutim posetiocima brojnih muzeja i memorijalnih centara Holokausta bio predstavljan kao "sapun napravljen od jevrejske masti".

3.
Redakcija "The Daily Beast" (Dnevna Zver) iz romana Ivlina Voa danas zaista postoji, i to u SAD kao onlajn platforma za plasiranje vesti. Čini se kao da je istorija vesti oduvek odnosila na nemogućnost razdvajanja stvarnih od lažnih, s obzirom na sve veću brzinu plasiranja informacija - u kojoj glavnu ulogu ima taj majstor prerušavanja, izokretanja i pretvaranja, gos'n Đavo lično, koji od Lutera do Getea (i Ivlina Voa) konstantno iskače iz kutije razmišljanja o medijima i istini. Neki srednjevekovni istoričar bi danas pomislio da prizivanja demonskih sila ima napretek u današnjim raspravama na temu tehničkih mogučnosti medija. Klaus Honef je u katalogu izložbe "Uvećanje" (1987) napisao kako je ubeđen da je razlika između stvarnostii fikcije konačno raspršena. Onsmatra da poplava slika, naročito u komercijalnim reklamama, manipuliše, vara i konačno obuzima gledaoca.
Od samog početka, vesti su (kao novinska roba) imale uspešnog zlog brata-blizanca u reklamama - i to ne samo u onim plaćenim (koje su jasno deklarisane kao takve), već i u onim reklamama koje su bile zamaskirane u vesti. Pariski karikaturista Granvil je 1844. satirično prikazao odnos masovne štampe i prikrivenog marketinga kao nepristojan ali profitabilan brak. Novine su prikazane u liku (novinarske) patke - što je izraz za lažno izveštavanje koji je ostao aktuelan i u 20. veku. U pozadini slike je jedan od najstarijih simbola novog medija oglašavanja: oglasni stub, tj. kolumna. U to vreme oglasi su sadržali isključivo tekst bez slika, što se izmenilo četrdeset godina kasnije nakon izuma novih tehnologija za reprodukciju slike.

Reklame su ono podsvesno u medijima: njihov meki trbuh, opscena i izvrnuta slika, ono što ukazujena njihovu ekonomsku zavisnost. "Lažne vesti? A ne, toga nema kod nas u Švajcarskoj." Međutim, ono što su vodeći ciriški dnevnici objavili u aprilu 2017. kao vest, zapravo je takođe bila reklama uglavljena između druge dve koje promovišu kulturu i kabare, da ne spominjemo male oglase koji - naravno - ne prenose ništa drugo do istinu, i samo istinu: "Usijane seanse sa prelepim latino devojkama, Lili (18) i Kim (25)" ili " Privatno i ekskluzivno, švajcarkinja pokorava gospodu".
Reklame uvek kazuju istinu - manje o proizvodu koji nude, daleko više o sredstvima uz pomoć kojih to rade. U 19. veku su upravo prihodi od oglašavanja učinili medije jeftinijim i pogodnijim proizvodom za masovno tržište - činjenica koja neverovatno poznato zvuči današnjim korisnicima interneta. Zaključak je jednostavan: pouzdane informacije imaju svoju cenu. Ukoliko su jeftine, ili čak besplatne, to samo znači da je neko drugi diskretno za njih platio. Priča o demonskim silama manipulacije, simulacije i obmane, koje su navodno nerazdvojive od medija, možda samo služi kao izgovor za izbegavanje diskusije o novcu.

4.
Pa dobro, pitaće se neko, čega to ima toliko lošeg u laganju?
Kant u svojoj knizi "Antropologija sa pragmatične tačke gledišta" napisao sledeće: "Priroda je mudro usadila u čoveka težnju da sebi dopusti da bude obmanut. Dobra, časna pristojnost je uglavnom eksterna iluzija, baš kao što je i sve drugo što zovemo vrlinama... od te iste sorte" - što bi se reklo: čisto laganje i foliranje. Dvesta godina kasnije (1966), filozof David Niberg je sve to formulisao u nešto pozitivnijem tonu. On tvrdi da je svesna manipulacija jedna od naših ključnih veština kada treba organizovati svet, koordinisati sa onima koji misle drugačije od nas, ili kada se treba suočiti sa nesigurnošću i bolom. Ciriški pedagog Roland Rajhenbah je nedavno izjavio da obrazovni sistem u celini počiva na međusobnom obmanjivanju i sistematskom beščašću, kao i da je to u najboljem interesu i profesora i učenika.

Zabavni mediji su posebno ponosni na svoje "specijalne efekte" - sposobnost da gleadaoce nateraju da poveruju u (serviranu) fikciju. To se ne odnosi samo na literaturu, film i televiziju. U svojoj knjizi "Medijski monopol" (1983) Ben Bagdikijan je napisao da su u vreme pisanja te knjige pedeset kompanija kontrolisale celokupnu medijsku industriju na Zapadu; deset godina kasnije, kada se pojavilo četvrto izdanje te knjige, već ih je bilo manje od dvadeset. Danas ih možete pobrojati na prste jedne ruke. Kao rezultat toga nastali su zatvoreni krugovi i unakrsni marketing, redukovan broj tema i beskonačno ponavljanje onoga što javnost već zna, čime se obezbeđuju pouzdano visoka gledanost i konstantan priliv prihoda od reklama. Režiser Piter Votkins je u svojoj knjizi "Kriza medija" (2003) to nazvao "monoformom". Ono što naizgled liči na vest mora biti u stanju da generiše poznate anksioznosti: dakle, sve super zločince, zavere, ubistva i zloslutne vizije budućnosti - uz pomoć kojih svaki kanal vesti potvrđuje vlastiti značaj na tom tržištu. Istovremeno, namera im je da istrebe jednu potpuno drugačiju i nepodnošljivu dosadu - iznurenost gledalaca njihovom jednolikom svakodnevicom.

Svakako da tu može pomoći ako povremeno proveravate "stanje stvari" na vašem fejsbuk profilu. Pametni telefoni, kao sredstvo komunikacije koje korisnici konstantno nose sa sobom, ispunili su jedan od najvećih snova medijske industrije. Dugme "ISKLJ" je konačno ukinuto: danas su svi uvek i svuda onlajn. Polovina vremena provedena na internetu je zapravo protraćena - problem je što ne znamo koja je to polovina. Naravno, ovo je malo izmenjen citat Dejvida Ogilvija iz 1963. a koji se odnosio na reklamiranje.
Međutim, i internet je sam po sebi reklamiranje - to je verovatno najimpresivniji primer (u poslednjih dvadeset godina) sposobnosti oglašavanja da prodre i preoblikuje svaku novu vrstu javnog prostora. Internet obećava da će ukinuti sve troškove pribavljanja informacija - potrebno je samo da imate pravu mašinu i da budete na pravoj platformi. Na taj način posmatrano, društvene mreže su beskonačna povratna petlja žudnje. To što vam one obećavaju - bićete uvek povezani sa svima, ali bezbedni u svojoj grupi; bićete naširoko uticajni i beskonačno kopirani, a da ne mrdnete iz svog doma - jeste u tolikoj meri prijemčivo, nebulozno i polimorfno, da ga je jednostavno nemoguće falsifikovati. Čak i ako je to (pomalo) laž. 
5.Pored svih divnih kvaliteta koje poseduju, društvene mreže čine jedan ogroman prostor u kome oni željni pažnje tu svoju žudnju dele sa mnogim drugim korisnicima, podjednako željnim pažnje. To je korisno za one koji su bolje informisani; međutim, to ne umanjuje hipnotički efekat koji uspešna diverzija odvlačenja pažnje ima na kolektiv gledalaca/korisnika. Kao i kod magičnih trikova, ključna radnja se ne dešava iza scene već pred očima samih gledalaca - samo što oni to uopšte ne gledaju. Ne radi se o tome da medijski manipulator bude nevidljiv (što samo po sebi prenosi jasnu poruku, npr. mrak, nema signala, "ne vidiš ništa"), već je u pitanju diverzija, odvraćanje, reklama - ogromne količine reklama (preciznije rečeno).
Po tvrdnji Rajana Holideja, uspešnog industrijskog insajdera, u 2012. godini je najmanje 40% informacija koje su kružile po blogovima i društvenim mrežama poticalo ne od pojedinaca već od kompanija. Naslov njegove knjige je "Verujte mi, lažem: Ispovesti jednog medijskog manipulatora".

Ryan Holiday "Trust me, I'm lying: Confessions of a media manipulator" (2012)

Možda sva ova frka oko "lažnih vesti" zapravo predstavlja dobru vest. Nakon internet fantazije tokom devedesetih, kada su međusobno povezivanje i neprekidno onlajn prisustvo bili pozdravljeni kao put ka političkom oslobođenju, samoorganizaciji i formiranju društva, današnja panika zbog preteće moći simulacije nas podseća na to da kolektivna percepcija ima i svoju mračnu stranu. A naročito kada je besplatna.I tako, na kraju se opet vraćamo u Švajcarsku. U sredu, 26. aprila 2017, značajan broj ljudi je odlučilo da ne poveruje novinskim izdavačima koji su tvrdili da se vesti nalaze u dobrim rukama, niti su želeli da informisanje bude besplatno. Nasuprot tome, za 12 sati su uplatili milion švajcarskih franaka kako bi pokrenuli onlajn magazin na kome uopšte nema reklamiranja. Pokretači magazina ni sami nisu znali da kažu nešto više o njemu, osim njegovog naziva. A on je, naravno, došao iz prošlosti.
Pogodili ste: Republika.Već u nedelju, četiri dana kasnije, Noje Cirher Cajtung je, grozničavo tragajući za istinom, osnivače ovog projekta uporedio sa onima koji podržavaju Donalda Trampa. I - eto ga opet gospodin Đavo, taj Veliki Manipulator. Prošlo je dosta vremena otkako je poslednji put nekima bio toliko hitno potreban.

Lažne vesti su postale udarne vesti, a post-istina je postala nova paradigme. Po svemu sudeći, poštovanje činjenica je postalo komercijalni anahronizam, dok se iza svega toga krije jedan širok spektar netrpeljivosti i vođenja međunarodnog "info-rata" protiv zapadnih demokratija. Ovaj članak je deo žižne teme "Dezinformacije i demokratija", onlajn objavljen u Eurozinu krajem septembra, dok je njegov original na nemačkom jeziku bio objavljen 7. novembra 2017. u časopisu "Wespennest" (osinje gnezdo).
Valentina Groebner: Trust me, I'm lying - Why fake news is good news (Eurozine, 07.09.2017)

Na kraju, da se podsetimo:
Grafikon za Srbiju je daleko pre Guglovog dostigao plafon, kvotu snova iz 1939. (pa i više od toga).
Oksfordski rečnik je post-istinu ("post-truth") proglasio u 2016. za pojam godine.

Kolinsov rečnik je za pojam 2017. godine proglasio "fake news" - lažne vesti.
Trend se nastavlja.

Vesti iz ogledala

Mnogi ljudi bi pretrnuli od straha kada bi u ogledalu, umesto lika, ugledali svoj karakter.

Bili smo ubeđeni da se Tramp informiše preko Foxa i ostalih "Prijatelja"; takođe, on definitivno dobija i "dosije" pozitivnih dnevnih vesti o njemu samom, i to dvaput na dan. Američki predsednik rutinski kuka po Tviteru kako je stvarno nepravedno u kolikoj meri se emituju "lažne vesti" na njegov račun, pa je tim za komunikaciju Bele Kuće morao da smisli način kako da stiša njegov bes - servirajući mu izveštaje prijatnije njegovom uhu i egu. Vajs Njuz (Vice News) objavljuje da "osetljivi glavnokomandujući", pored fotografija na kojima izgleda "moćno", dobija i po jedan folder u 9:30 i 16:30, koji u 20-25 stranica sadrži samo vesti koje prijaju njegovom uhu. Ta ekipa, koju čine sadašnji i neki bivši službenici u Beloj Kući, sprema izveštaje koji obuhvataju i skrinšotove protrampovskih vesti kablovskih TV stanica, laskave tvitove i transkripte intervjua koji idu u korist predsednika Amerike.

Svi ti podaci se sakupljaju i pakuju u tzv. ratnoj sobi Republikanskog nacionalnog komiteta. Članovi tima počinju radni dan u 6:00 gledanjem prvih jutarnjih vesti. Probrane isečke prosleđuju timu za komunikaciju, zajedno sa saopštenjima koja treba gurati kroz štampu i ostale medije naklonjene Trampu. Ukoliko nema dovoljno takvih "priča", onda ubacuju što više fotografija predsednika, na kojima on deluje što moćnije. Inače, otkad je ova Adminsitracija preuzela dužnost u januaru 2017, taj specijalni tim je sa 3 proširen na 10 članova. U vezi jednog dokumenta, koji u kuloarima Bele kuće poluglasno zovu "propagandni dokument", priča se da je tim od ekipe za komunikaciju kao odgovor dobio samo poruku "to sranje mora da bude još pozitivnije!"

Iz Bele Kuće su na ove tvrdnje Vajsa, odgovorili sledećim mejlom: "Osim što nećemo komentarisati ništa o materijalu koji delimo sa predsednikom, vaše tvrdnje nisu tačne na više nivoa." Uprkos neprekidnom protoku materijala koji služi samo da bi pumpao njegov ego, Tramp i dalje tvrdi da je "u ratu" sa mejnstrim medijima, etiketirajući CNN, BBC, Buzzfeed i druge kao "fabrike lažnih vesti".
Njegov "čas te volim, čas te mrzim" odnos prema "luzerima iz Njujork Tajmsa" je posebno uvrnuta priča - on ih svakodnevno rutinski proziva i napada, ali ih i obavezno poziva u Ovalni kabinet gde im daje opširne intervjue u kojima otvoreno govori o Rusiji, međunarodnoj politici ili ponašanju Vrhovnog državnog tužioca.

- White House gives Trump "positive news to keep him happy, twice a day" (First To Know, 09.08.2017)

Zamislimo sada "win-win 3-u-1" situaciju, u kojoj je jedan te isti čovek predsednik, propagandni tim i tim za komunikaciju. Taj tip sam smišlja istinite vesti, priprema ih i šalje ekipi koja mu ih (samom sebi) - nadasve prijatno iznenađenom & samoosokoljenom - potom plasira. Taj sam sebe napada i intervjuiše, hvali i cenzuriše.
Ili, zamislimo jednu krakatu i zadriglu androginu Alisu, koja po povratku iz Zemlje čuda stane pred ogledalo, pa kaže "Ogledalce, ogledalce, ma znam ko i šta, nego... odsadpanadaljeiubuduće, ova bajka ima da se zove U zemlji sa obe strane ogledala - i neću više ništa da čujem".
U stvari, nemamo šta da zamišljamo.

To već živimo.

I bi zapoveđeno:
Svaki car i svaka dvorska luda,
da ogledalo po meri svojoj ima!

"Istina je čudnija od fikcije, jer je fikcija u obavezi da razmatra mogućnosti. Istina nije."
- Mark Tven (Put oko sveta)

Internet protiv demokratije

Digitalizacija je razotkrila raskorak između demokratskog ideala i njegove praktične stvarnosti. Samo ono društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno, može se uspešno prilagoditi toj transformaciji.

- Manuel Arias Maldonado

Postajemo sve zreliji: Prošlo je već četiri godine kako je kroz 26. izdanje poznatog Dudenovog rečnika u nemački jezik zvanično uvrštena engleska reč - shitstorm (šitstorm). Iako se taj izraz još uvek nije primio među onima koji govore španski jezik, njegova upotreba postaje sve popularnija u Španiji baš kao i u ostalim delovima sveta. Šta bi taj shitstorm mogao da znači?

U engleskom jeziku, to je vulgarizam i odnosi se na neprijatnu i haotičnu situaciju, koja je u velikoj meri ili u potpunosti van kontrole. Najsličniji pojam u srpskom jeziku bi bio sranje. U nemačkom, međutim, iako je tuđica (reč pozajmljena iz drugog jezika) ona ima sasvim specifično značenje - odnosi se na iznenadnu provalu ogromne količine negativnih kritika i komentara na društvenim mrežama.

Definicija šitstorma glasi:

Situacija kada jedna grupa ljudi, bez ikakve vidljive potrebe za međusobnom koordinacijom, krene da vređa ili diskvalifikuje nekog drugog korisnika medija, javnu ličnost ili firmu zbog nečega što je taj nesrećnik rekao ili uradio na društvenim mrežama ili nekim drugim medijima. Kovanica je nastala kao antipod čuvenom brejnstormingu (kreativna "oluja ideja u mozgu"), za one koji umesto glavom misle guzicom.

Školski primer je reakcija na intervju španske glumice Paule Ečevarie za jedan internet portal koji se bavi selebriti (pod)kulturom: na nju se sručila lavina uvredljivih tvitova jer se neko našao pametan da je optuži kako se u pomenutom intervjuu ne zalaže dovoljno dobro za feminističku "stvar". Ima i manje glamuroznih primera šitstorminga: nakon što je nemački proizvođač deterdženata Pril pozvao javnost da uzme učešća u kreiranju jednog novog proizvoda te firme, tako što će ljudi na nagradni konkurs slati svoje ideje za slogan, podigla se bura nezadovoljstva učesnika nakon što je kompanija odbacila predlog koji je osvojio najviše glasova - "Bolji je ako ima ukus piletine" - smatrajući ga neozbiljnim. Pod pritiskom javnosti, Pril je lansirao seriju od 111 boca svog deterdženta sa odštampanom slikom razbesnelog čudovišta na njima, i razdelio ih na lutriji organizovanoj na Fejsbuku. Bolje je smejati se nego plakati, zar ne?

Naravno, jedan ovakav primer ne može biti reprezentativan za ceo društveni fenomen... osim kada to upravo jeste tako. Šitstorm predstavlja sve ono što je krenulo po zlu i naopakom prilikom digitalizacije javnosti. Postoje simptomi i širih tendencija, što nas neminovno dovodi do pitanja:

Može li internet uništiti demokratiju?

Postoje i druge manifestacije ovog problema kojima možemo potkrepiti ovu optužbu: dezintermedijacija, lažne vesti, post-faktualizam tj. post-istina (o kojoj će ovde tek biti reči), kriza tradicionalnih medija, sentimentalizacija. Put je sličan onom kod drugih komunikacionih tehnologija, od telegrafa do telefona, koje su takođe isprva bile pozdravljene kao korisna sredstva na strani demokratije koja najavljuju trajniji mir. Poenta leži u našoj težnji da poverujemo kako će lakša komunikacija dovesti do boljeg razumevanja. Stoga je razumljiva činjenica da najveće razočarenje u trenutno stanje stvari postoji među onima koji su najviše nada polagali upravo u debatnu moć novih medija. Džon Kin bez ustezanja govori o "medijskoj dekadenciji": to je surova i negostoljubiva realnost u kojoj su komunikacioni mediji u potpunosti posvećeni promovisanju međusobne netolerancije između različitih mišljenja i stavova, represiji uperenoj protiv javnosti koja treba da kontroliše vlast i uzgajanju slepog prihvatanja stvari "zdravo za gotovo".

Međutim, za one koji nikada nisu smatrali da bi digitalizacija mogla sa sobom da donese i boljitak demokratiji, situacija i nije tako očajna. To je tako, između ostalog, i zato što ne možemo za sve savremene bolesti društva optužiti digitalizaciju. Da li smo bas sasvim sigurni da je Tramp pobedio samo zato što ima nalog na Tviteru, da generacijski jaz razotkriven nakon Bregzita ne bi postojao bez Fejsbuka, ili da su u neka druga i davna vremena demokratije činjenice odnosile prevagu nad emocijama? Čak ni populizam, koji je nesumnjivo jak zbog direktnog odnosa koji harizmatični vođa uspostavlja sa svojim sledbenicima, uopšte ne predstavlja neki novi fenomen. Isto to se može reći i na račun neliberalnih društvenih težnji, neo-autoritarizma i krize nastale oko migranata. Koliko god nam se klimatske promene činile novim i iznenadnim, teško da Snepčet s tim ima neke veze. Dakle, internet nije kriv za sve što se događa demokratskim društvima.

Drugi razlog za oprez predstavlja uvek prisutna napomena da ne treba brkati celinu sa njenim jednim delom, odnosno, digitalizaciju i društvene mreže. Uticaj interneta na demokratiju se ne završava sa načinima vođenja javnih razgovora. Ovde moramo takođe spomenuti i smanjenje troškova saradnje u raznim poslovima, što olakšava stvaranje neke organizacije, priključenje nekom pokretu ili učestvovanje u nekoj javnoj kampanji. To jeste dovelo do porasta učešća ljudi u politici, koliko god to na mahove izgledalo površno, uključujući i grupe koje su ranije imale odbojan stav prema tome (poput mladih ili pripadnika etničkih manjina). Informacije su postale daleko dostupnije, uključujući i podatke koje dobijamo od organa vlasti. Za one koji su politički aktivni, danas je sve mnogo lakše - gde god da se nalaze.

Razumevanje "digitalne razlike"

Možemo reći da transformacija javne sfere prouzrokovana procesom digitalizacije predstavlja razlog za zabrinutost, zbog uticaja na demokratiju koji se ne mogu prenebreći, shodno ključnoj ulozi koju im je javnost dodelila. Đovani Sartori je smatrao da pozivanje na javno mnenje u predstavničkim sistemima služi kao sredstvo popunjavanja vakuuma koji nastaje kada građani biraju svoje predstavnike; putem javnog mnenja suvereni građani nešto poručuju, koristeći ga kao kanal kojim vrše određeni uticaj na izabranu vlast. Liberalna demokratija ne postoji bez javnog mnenja, niti javno mnenje može da postoji bez liberalne demokratije, jer ona stvara uslove neophodne za kreiranje javnog mnenja. Međutim, iako je regulativni ideal javnog mnenja (koga je u velikoj meri formulisao nemački filozof Jirgen Habermas) sugeriše ubedljivost u razmeni argumenata između racionalnih građana, stvarnost je drugačija - jednostavno, tu ne možemo očekivati javni govor koji je prefinjen. Postoji razlog zašto je to stav a ne znanje: za većinu građana, politika predstavlja marginalnu oblast u kojoj oni retko traže informacije koje su im potrebne. Povrh svega, pokazalo se da emocije imaju uticaj na našu percepciju i donošenje odluka u daleko većoj meri nego što se to očekivalo.
U tome leži razlog zašto imamo predstavničku umesto direktne demokratije: javno mnenje vrši uticaj na vlast, ali ne donosi odluke umesto nje. Međutim, jasno je da postoji korelacija između kvaliteta javnog mnenja i kvaliteta demokratije. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer način na koji u javnosti govorimo o zajedničkim problemima utiče na to kako ćemo se prema njima odnositi. Iz ovoga se može zaključiti sledeće: digitalno remećenje je od najvećeg značaja za demokratiju.

Dakle, šta se tu dogodilo? Od čega se sastoji fenomen, koji je Rasel Nojman nazvao "digitalna razlika"? Šta se to promenilo, tako da se sada skoro sve iznova menja?

Za početak, internet i pametni telefoni su svakog pojedinca pretvorili u nekoga ko istovremeno i produkuje i konzumira onlajn sadržaje (postaje potencijalni "prosumer" tj. prozument). Manuel Kastels je to zgodno opisao, da smo od masovne komunikacije skliznuli u masovnu samokomunikaciju: iz vertikalne strukture u horizontalnu ravan. Ili, ukoliko sledimo Nojmanovu metaforu, možemo reći da smo prešli iz strukture zasnovane na pritisku "odozgo" u jednu drugu, u kojoj poruke "izviru" odozdo. Tu postoje brojni načini angažovanja korisnika: pisanjem na društvenim mrežama, pravljenjem blogova, učešćem na digitalnim forumima, komentarisanjem vesti na vebsajtovima tradicionalnih medija, priključenjem nekom od bezbroj projekata nastalih u osvit novih medija (od ultradesničarskog BrajtBarta do Vajsa namenjenog mladima, preko sajtova senzacionalističkih "vesti" poput španskog OK Diario, da ne spominjemo silesiju specijalizovanih sajtova o filmovima, stripovima, insektima, lovu...), deljenjem raznih sadržaja sa drugima preko četova i društvenih mreža...
Nekada je imalo smisla govoriti o dijalogu između tradicionalnih medija i njihovih korisnika; danas smo se upleli u "poliloge" u kojima se konverzacije međusobno ukrštaju i preklapaju, ali takođe mogu teći i paralelno bez ikakvih dodirnih tačaka. Podsetimo se slika salonskih rasprava iz doba Prosvetiteljstva kako bi smo lakše objasnili promene do kojih je došlo u javnoj sferi, što ukazuje na to da smo se možda vratili u neko prošlo vreme u kome je fragmentacija bila dominantna karakteristika. Došlo je do poremećaja u konverzaciji. Međutim, nikada nije postojala samo jedna javna sfera, već mnoštvo njih; Tim Vu je objasnio trenutno stanje disperzije na primeru pojave kablovske televizije, koja je po prvi put stvorila tematske kanale koji su se nadmetali u privlačenju pažnje gledalaca, pritom potencijalno sužavajući opseg sveta koji svi dele. Otprilike u isto vreme, 1971. godine, ekonomista Herbert Sajmon je formulisao ideju koja je danas u potpunosti realizovana - da "bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje". I što je više tako, to će nasilnije i okrutnije biti nadmetanje oko toga ko će prigrabiti tu pažnju, što se da videti u sve većem senzacionalizmu po naslovima čak i kod novina koje slove za ozbiljne.

Naravno, ne treba ni preterivati. Svako ko je iskusio razliku između gledanja filma po programskoj šemi nekog od glavnih TV kanala i gledanju DVD-ja po sopstvenom izboru, zna da nam simultana priroda savremenih medija pruža i jedan emocionalni bonus. To se jasno vidi u parazitskoj prirodi društvenih mreža, čiji korisnici troše silno vreme na komentarisanje nekog incidentnog ili medijskog događaja koji se oflajn desio, van te virtuelne stvarnosti. Žaljenja su vredni oni jadnici koji nisu gledali najnoviju seriju na HBO! Digitalizacija nije samo promenila način na koji se informišemo ili učestvujemo u javnim raspravama, ona je takođe izmenila i način na koji se odnosimo prema stvarnosti. Rodžer Silverstoun je napisao da svi živimo u jednom "medijapolisu", mestu gde se mediji prepliću sa našim načinima poimanja, postojanja i delanja, koji pritom nije zamenio svet stvarnih životnih iskustava. Mark Djuz na to dodaje da mi danas ne živimo sa medijima, već u medijima. U stvari, postali smo zavisni od njih: njihovo simultano prisustvo stvara jedno stanje neizvesnosti koje nas prisiljava da stalno budemo u kontaktu sa digitalnim tokovima. Kako možemo isplivati iz te struje?
Da li smo otišli korak dalje od zatupljenosti Hakslijevog "Vrlog novog sveta"?
Ta mogućnost neposrednog učešća takođe dovodi do iskrivljenog poimanja šta to uopšte znači biti informisan, pošto su danas svi - bez izuzetka - ubeđeni da jesu informisani. Problem je u tome što moramo biti veoma oprezni sa korišćenjem tog "mi" u današnje doba. Demografska struktura zapadnih društava proizvela je, prirodnim putem, jaz između onih koji su umreženi i onih koji nisu. Ili onih koji jesu ali u manjoj meri: razgovarati sa unucima preko Skajpa nije isto što i pratiti ih šta rade na Tviteru. Na poslednjim američkim izborima, na primer, televizija je još uvek bila medijska forma koja je najšire bila korišćena kao sredstvo informisanja (24% za TV, u odnosu na 14% u korist društvenih mreža). Nasuprot tome, glasaču posvećenom samo svom "moralnom plemenu" društvene mreže su postale uobičajeni instrument političkog delovanja, što im dodatno omogućava uspostavljanje direktnog odnosa sa relevantnim političkim liderom. Po Kornelu Sendvosu, taj odnos je počeo da liči na onaj kod obožavalaca (fanova); stvorena je jedna vrsta privrženosti bazirana na identitetu koja obnavlja plebiscitarnu prirodu savremene politike, koja se najjasnije manifestuje u različitim izlivima populizma. Kao posledica toga pojavili su se "politički fanovi", čime je potvrđen jedan novi kvalitet politike - ona je postala vid masovne zabave. Doduše, postoji još jedan način tumačenja ovog fenomena, koji po Hani Arent ističe ideju "javnog veselja" - njega doživljavaju oni koji su posvećeni bilo kom obliku kolektivnog delovanja. Naravno, ove dve realnosti koegzistiraju, s obzirom da digitalizacija ne stvara homogene ishode već mnoštvo posledica. 

Nedostaci digitalizacije


Medijatizacija naših društava podstiče podređenost demokratije zakonu najvećih brojeva. U digitalizovanoj javnoj sferi vodi se rat mišljenja, i oni koji uspeju da nametnu svoje - bez obzira da li definišu patrijarhat, ocenjuju špansku tranziciju u demokratiju, ili pojašnjavaju ekonomsku krizu - stiču politički kapital koji se može prevesti u broj glasova ili uticaj. Percepcija je kruna svega. Shodno tome, negativni uticaji (koje društvene mreže mogu imati na javnu diskusiju) jesu bitni upravo zbog nivoa tih uticaja: ukoliko deset komšija veruje u lažnu vest, to i nije toliko važno; ukoliko deset miliona njih poveruje, onda je to nešto sasvim drugo. U širem smislu, ti efekti su sledeći:

1. Balkanizacija: težnja za konzumiranjem vesti koje su prethodno oblikovane u skladu sa već postojećim političkim preferencama. Građani tu obitavaju u kognitivnim mehurovima u kojima konzumiraju određene informacije, povezani sa drugim ljudima sa kojima su već uskladili svoja uverenja. Ovakva komunikaciona struktura će kao posledicu imati ojačanu prirodnu težnju pojedinaca za moralnim tribalizmom, ili podsvesnu privrženost sopstvenoj grupi.
2. Post-faktualizam ili post-istina: tendencija slabljenja moći ubeđivanja činjenica u poređenju sa emocijama i verovanjima, koje tako postaju jači element u determinisanju političkih odluka koje pojedinci donose. Algoritmi koje koriste glavni agregatori vesti, od Gugla do Fejsbuka, osnažuju ovaj efekat davanjem prioriteta našoj izloženosti informacijama koje potiču od medija ili drugih pojedinaca, a koje se poklapaju sa našim afinitetima. Ta konfirmativna pristrasnost, zbog koje se osećamo dobro kada pročitamo nešto sa čime se već slažemo, tada ima najviše efekta.
3. Lažne vesti ("konspiracionizam"): horizontalna priroda digitalnih komunikacija olakšava cirkulaciju lažnih vesti i teorija zavera, koje se šire (bez ikakvog filtera ili provere) među povezanim pojedincima ili grupama koji dele isti sistem uverenja ili izbornih prioriteta.
4. Post-cenzura: neregulisano ograničavanje slobode izražavanja do koga dolazi zbog agresije koju ispoljavaju mnogi korisnici društvenih mreža, što potom utiče na spontano gušenje stavova sa kojima se oni ne slažu. Bjung Čun Hal je to nazvao "demokratijom roja". Iako to nije cenzura u najstrožijem smislu reči, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je samo državni organi mogu sprovesti, ovaj manjak civilizovanog ponašanja de fakto ograničava slobodu govora i pretvara društvene mreže u carstvo onih koji su najviše uzbuđeni.
5. Dezintermedijacija: sunovrat institucija koje su nekada kontrolisale ili filtrirale informacije koje dolaze do građana na horizontalnom nivou masovne komunikacije, od političkih partija do kulinarskih kritičara. Tradicionalni medijatori se povlače pred novim vidovima odnosa između građana i političkih lidera, što se lepo da videti na Trampovom slučaju, ili između građana i sunarodnika (bez obzira da li se radi o vedetama sa Tvitera, blogerima ili komentatorima koji naširoko dele svoje stavove po ad hok platformama). Ovaj nedostatak intermedijacije se takođe uočava u kritikama sačinjenim od reprezentativnih mehanizama i sa njima povezanim pozivima na direktnije učešće putem parlamentarnih ili plebiscitarnih procedura.
6. Izborna personalizacija: obrnuti ekvivalent "Dnevni Ja" (Daily Me) konceptu, po kome bi Nikolas Negroponte svakom čitaocu omogućio da sam određuje količinu i karakter vesti koje bi dnevno konzumirao, izborni stratezi su koristili velike količine podataka i digitalne komunikacije kako bi personalizovali poruke usmerene ka određenim socijalnim grupama (samohrane majke, nezaposlena razvedena lica, urbani hipsteri). Ovo ističe fragmentaciju društvenog tkanja, koja izgleda postaje zaštitni znak demokratije digitalnog doba.

Treba uvažiti činjenicu, kao što to predlaže Oksfordski institut za internet, da društvene mreže nisu samo izvor informacija već postaju i nova struktura za političko obraćanje. To su tehnologije koje podstiču naše najjače tribalne instinkte, smanjujući diverzitet mišljenja na nivo samo onih koja nam stoje "pred nosem", time olakšavajući "selektivno izlaganje" samo onim vestima i stavovima koji se uklapaju u naše okvire. Sa te tačke gledišta, internet bi mogao da predstavlja pretnju liberalnoj demokratiji kroz svoju sposobnost da promeni javno mnenje po pitanju opšteg zdravlja, oko koga svaki predstavnički režim kreira sopstveni opstanak. Najgora je kombinacija ovog kvarenja sa podrivanjem legitimiteta posredničkih institucija i nepoverenja u same predstavničke mehanizme.

Video nije ubio radio zvezdu

I pored svega do sad izrečenog, bilo bi preuranjeno prepustiti se pesimizmu. Lažne vesti i teorije zavere su oduvek postojale, mnoge od njih su poticale iz anonimnih izvora, kružile su manjom brzinom ali su imale istu težinu. Pored toga, nije jasno ni da li digitalni konzumenti vesti sebe smatraju više izolovanim od tradicionalnih, s obzirom na količinu slučajnih kontakata sa informacijama i stavovima sa kojima se ne slažu, a koje im internet omogućava. Takođe, iako struktura digitalnih komunikacija može osnažiti agresivnu polarizaciju, to se ipak može objasniti i potrebama samih partija da se međusobno diferenciraju u kontekstu konvergencije oko političkog centra. Po pitanju personalizovane propagande, stvari ne treba preuveličavati: kako je to neko napisao u časopisu Ekonomist, svako koga je onlajn proganjao duh mašine za pranje veša koju je već kupio prethodne sedmice, zna da će Velikom Bratu još uvek trebati puno vremena da dođe.
Da li je, onda, demokratija u celini zapala u krizu indukovanu digitalnom revolucijom, ili se to odnosi samo na određene tipove demokratije povezane sa klasičnim modelom javnog mnenja? Drugim rečima, da li javno mnenje podseća na starogrčku Agoru koju smo idealizovali, ili na gradski trg prepun kakofonije i siledžija? Davide Panađa smatra da hiperracionalnost povezana sa Habermasom ima malo veze sa demokratskom stvarnošću koja je po definiciji bučna, emotivna i konfliktna. Možda je digitalizacija samo razotkrila raskorak koji postoji između demokratskog ideala i njegove praktične realnosti, koji je takođe, prirodno, raskorak između idealnog i stvarnog građanina; to je podjednako i onaj vidljivi raskorak između racionalnog promišljanja o javnom dobru i vrste komunikacije među ljudima koja po prirodi stvari uključuje identitete i interesovanja različitih društvenih grupa.
O, kakvog li razočarenja!
Pa ipak, iz svega izrečenog se ne može zaključiti da je liberalna demokratija ugrožena, ili je na putu da bude zamenjena nečim drugim. Pre bi se reklo da će tekuće transformacije zapravo potvrditi njenu vrednost, makar na teorijskom nivou, da trenutno nema boljeg političkog sistema za okršaj sa suparničkim konceptima oko toga šta je dobro, za nadmetanje među emocijama nabijenim identitetima ili sa sve većom dezorganizacijom u vođenju javnih debata. Samo se društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno može uspešno prilagoditi ovim novim pojavama, čak i onda kada je potrebno više vremena da se na njih privikne. Dopustimo sebi, onda, da sledimo primer Prila koji je pronašao način kako da se izvuče iz sopstvenog šitstorma: odgovorimo na njega dozom dobrog humora.

Umesto zaključka:
Može li demokratija preživeti internet?


Tokom poslednjih godina, raspoloživi memorijski kapaciteti i snaga procesora su drastično porasli. Takođe je sve veći i deo naših života koji počiva na internetu. Vlade su počele da koriste tu tehnologiju za nadzor ali i manipulisanje građanima.
Bezbednost je uvek navedena kao razlog za nadzor. Postoje ljudi koji mogu da učine opasne stvari, zbog čega vladine službe moraju da otkriju njihove aktivnosti kako bi ih sprečile. Problem je u šta se to smatra opasnom aktivnošću koju treba sprečiti ili suzbiti, pa se tako sve svodi na njenu definiciju. Kada, na primer, jednom upotrebimo neku tehnologiju za otkrivanje terorista, ta ista tehnologija može kasnije biti (zlo)upotrebljena za progon disidenata ili bilo koje osobe sa osobinama koje vlast želi da suzbije ili iskoreni - bez obzira da li su one rasne, političke, verske ili bilo koje druge. Dakle, to nije - kako smo mislili - bezbednosna tehnologija, već tehnologija moći. Poenta nije u tome kako "dobri ljudi nemaju šta da kriju". Problem je u tome što vlast može da redefiniše ko su dobri a ko loši ljudi, shodno svojim potrebama. Dakle, postaje promenljiva definicija neke informacije koju bi ste vi radije voleli da sakrijete. Tehnologija je u potpunosti neutralna po tom pitanju. U demokratiji, pretpostavka je da se moć vlasti kontroliše jednim sistemom provera i uravnoteženja. Uvođenjem pomenutih tehnologija za nadzor, ravnoteža u kontroli moći se udaljava od javnosti. Ukoliko vlast dođe u posed takvih sredstava, sve je veća verovatnoća da će demokratija skliznuti u diktaturu.
Od skora znamo da postoji i mogućnost manipulacije i propagande putem interneta. S obzirom da se sve više naših aktivnosti obavlja onlajn a internet postaje naš glavni sistem za dobavljanje informacija, moguće je tim putem podmetnuti određene informacije u cilju manipulisanja javnim mnenjem. U biznisu se to radi sve vreme, ali ako vlasti u demokratskim državama krenu da isto rade, to će potkopati same temelje demokratije. Na kraju ćemo završiti u "navođenoj demokratiji" koja je demokratska samo formalno, dok suštinski predstavlja jednu suptilnu formu diktature. U stvari, državna propaganda već manipuliše našim mišljenjem. Vlasti šire ideologiju po kojoj smo na udaru stravične pretnje terorizma. Nazovimo takvu ideologiju "terorizizam". Ono što treba shvatiti je činjenica da je pretnja terorizma daleko manja nego što se prikazuje i ne može služiti kao izgovor za ograničavanje ili čak uskraćivanje osnovnih građanskih prava. Statistički podaci nam govore da se terorizam kotira veoma nisko na listi bitnih uzroka smrti. Veća je verovatnoća da ćete stradati od posledica ispijanja ledene limunade nego od terorističkog napada, pa su stoga proizvođači osvežavajućih napitaka daleko opasniji od bilo koje terorističke organizacije. Naravno, statistički gledano. Ukoliko želimo da sačuvamo svoju slobodu, jednostavno ćemo morati da živimo sa određenim stepenom nesigurnosti. Kada jednom izgubite slobodu, tada više neće biti ni sigurnosti.

Demokratija može da preživi samo ako se suprotstavimo ovoj pretnji. U demokratskim društvima (što takođe važi i za ustavne monarhije), vlada pretpostavka da je narod pravi nosilac suverenosti. Treba se suprotstaviti određenim radnjama koje čine vlade i njihove agencije, ne samo zato što vaš privatni život nije njihova stvar, već zbog toga što njihovi potezi urušavaju vašu slobodu. Ono što vlasti - i ekonomski lobiji koji iza njih stoje - trenutno rade, jeste prikriveno otuđivanje moći iz ruku onih koji su stvarni nosioci suvereniteta. Od građana.

Jedini, i pravi naziv za to je: izdaja.

Manuel Arias Maldonado: The internet against democracy (Eurozine, 05.10.2017)

Nannus: Can democracy survive the internet? (The Asifoscope, 16.07.2014)