Veruj mi, lažem

Zašto su lažne vesti dobre vesti

"Istorija vesti je istorija konfuzije između stvarnog i lažnog - u kojoj je stari dobri majstor prerušavanja i obmana (mr. Gjavol lično) uvek bio tu negde, na korak od svega. I danas je još uvek tako - svaki čas spremno prozivamo razma đavolska posla, možda i u nameri da odgovorimo na jedno veoma bitno pitanje: koja je cena pouzdanih informacija?"

Neka vest iz nepoznatog izvora se odjednom pojavila, bila doslovno svuda - poput ukusnog zalogajčića informacija koji ste neizostavno morali da podelite, prosledite, prepričate svojim prijateljima, jer je bio tako šaren, smešan i neodoljiv.

Međutim, da li smo pre izbora Donalda Trampa za 58. "nešto" Amerike, zaista poverovali kako se silni zabavni i neobični tvitovi, postovi i linkovi (koje smo primali i prosleđivali drugima) zaista odnose na stvarne događaje - ostaje i dalje kao otvoreno pitanje. Međutim, sada, nakon svega, sve to više liči na predznake konfuzije u koju smo danas iznenada bačeni. Da li su ti zabavno-groteskni izveštaji zapravo predstavljali nešto sasvim drugačije i daleko ozbiljnije? Da li su to bile ulaznice za sasvim novi vid dezorijentacije i hiperkompleksnosti, u kojoj više nećemo morati (niti moći) da razlikujemo istinu od laži? Da li su jedino bili bitni frekvenca, ubrzanje, retvitovi, repostovi, klikovi... i još klikova?

U svakom slučaju, to je manje-više sve što se u poslednje vreme piše, bloguje ili štampa. Oksfordski rečnik je "post-truth" izabrao za reč 2016. godine, a Orvelova "1984" ("U neznanju je moć") se nalazi na vrhu top-liste prodaje bestselera u SAD. I ne samo tamo. Kanadski sociolog medija Filip Hauard, smatra da su društvene mreže oštetile demokratiju, jer "botovi" (to su automatizovani i programirani korisnički nalozi - za razliku od domaće, srbijanske kromanjonske varijante lupača +/- idiotskih komentara) proizvode sadržaj za fragmetiranu javnost, namerno iscepkanu na samozadovoljne niše, što sistematski rastura sposobnost razlikovanja vesti od teorija zavere.

Primer: za samo nekoliko nedelja, lažna vest je postala sveprisutna u medijima - čak i u Švajcarskoj, gde je tamošnja Fondacija za istoriju audiovizualnih medija održala konferenciju pod naslovom "Lažne vesti? Toga nema u švajcarskoj štampi". Izgledalo je kao da je to još jedna reklamna kampanja u korist švajcarskih novina, pa ste mogli čuti i pročitati da njihovi urednici analiziraju tekuće događaje, proveravaju izvore vesti i prikupljaju dodatne informacije "kako bi čitaoci mogli da razlikuju laži od činjenica". Čini se da su Švajcarci ipak imali sreće.
To je ono što je uverljivo u vestima o lažnim vestima: ono ne samo da korisnicima garantuje da su pronašli pravi kanal, vebsajt ili štampano izdanje koji će im pružiti istinu, već i uverenje da stari dobri standardi istinoljubivosti i dalje postoje. Kao što je digitalizacija sve stare tekstove, slike i filmove pretvorila u "analogne", tako je i priča o novom uznemirujućem fenomenu lažnih vesti izmestila idealan svet u jedan post-činjenični (svet postistine): vreme kada su vesti još uvek bile pouzdane, reporteri bili istinoljubivi a razlikovanje fikcije od stvarnosti bilo brzo i jasno - poput analognih medija, ta je stvarnost bila retrospektivno generisana, precizno uređena i laka za razumevanje.

Takva stvarnost je sada zauvek izgubljena, naravno, ali nekada barem jeste postojala. Ne treba potcenjivati utehu koju je nekada pružala jedna tako melanholična procena, jer za mnoge korisnike medija, jednostavno, kao da nije postojalo "još nešto". Strah od lažnih vesti i "napada botova", kako Hauard ističe, stvara ušuškan percepcijski biotop jučerašnjice. Beše nekada, kada nisu svi bili na Tviteru ili Fejsbuku.
Ali... šta se zaista dogodilo?  

1.

Hajde da se vratimo u prošlost. Kada su to vesti zaista bile pouzdane? Falsifikovanje pisama je očigledno staro koliko i same komunikacije. Još su drevni "pismopisci" koristili poprilično precizne tehnike koje su garantovale autentičnost njihovih poruka - npr. kroz literarne forme, koje su podrazumevale složene procedure u kojima su slova u imenima pošiljaoca, primaoca i glasnika bila u dokumentu kodirana i ponavljana na kraju pisma. Diskretno sakrivene poruke u nekom tekstu koje su dokazivale njegovu autentičnost, postale su uobičajena praksa još od 11. veka, baš kao i tajni natpisi. U srednjem veku su pisma i poruke prenosili trgovci, hodočasnici i sveštenici; od 14. veka raste količina pisanih poruka u opticaju, pa su gradovi i kneževine počeli da stvaraju sopstvene sisteme komunikacija. U Firenci, Veneciji i drugim italijanskim gradovima, istovremeno su uvedeni posebni sandučići za pisma. Ti tzv. tamburi su bili prvenstveno namenjeni za anonimno cinkarenje - to je među sugrađanima bila omiljena metoda ocrnjivanja ali i dobar način da vlastima prijavite korumpiranog službenika. U takvom svetu je samo pisani dokument prihvatan kao pravno valjan, a njegovo pisanje i isporuka su podrazumevali kreiranje sopstvene realnosti i bili ekvivalentni stvarnoj političkoj moći.

Ubrzani porast u komunikacijama (arhive gradova severno od Alpa uvećane su trideset puta u periodu između 1430. i 1500. godine) odvijao se paralelno sa pojavom i razvojem zvaničnih državnih glasnika, drugim rečima - diplomatama. Oni su istovremeno bili istraživači, koji su diskretno prikupljali informacije za vlade svojih zemalja (danas bi ih nazvali špijunima). Međutim, još je teže bilo kontrolisati kanale putem kojih su oni slali i primali informacije. Postojeća korespodencija iz petnaestog veka je puna napomena o nepouzdanosti pošte i brojnim izgubljenim i falsifikovanim informacijama. U nirnberškim arhivama još uvek postoji tajni kod korišćen tokom poslednjih decenija petnaestog veka u razmeni informacija između prestonice i njenih poslanstava. Urgentno prikupljanje novosti je bilo nazvano "lovački pas", a laž ili neistina "lisica". Diplomate su koristile posebnu reč za informacije koje su korišćene da obmanu protivnike - "majmun".

Sve intenzivnija razmena pisanih informacija krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka pretvorila je samu informaciju u oruđe koje se namerno koristilo za obmanu protivnika, poput nekog oružja. 

Venecijanski hroničar Marino Sanudo je "mehurićima" nazvao poruke nepoznatog porekla, koje je inače opsesivno sakupljao i beležio (ponekad na desetine u toku samo jedne sedmice). Sanudovi savremenici su koristili drugu reč za to ubrzano plasiranje novosti - praktika (Praktick). Latinska reč practica je originalno označavala pravne i medicinske procedure; u italijanskom jeziku, reč praticcare označava pregovaranje ili cenkanje, praticha je značila procedura ili uputstvo za rukovanje. Krajem 15. i početkom 16. veka, taj pojam je u nemačkom jeziku postao psovka. Gradske vlasti u Bernu su se 1507. godine žalile na ponašanje francuskih diplomata koje su širile brojne obmanjujuće dezinformacije ("in geschwindigkeit practicierent). U jednom pamfletu štampanom u Strazburu 1513. practick je opisana kao "italijansko (prvenstveno mletačko) i francusko umeće obmane". Desilo se da je u tom pamfletu spomenuta još jedna nova reč: vinantz (financ) - spekulativno finansijsko poslovanje. Poput korupcije i sodomije, smatrano je da sve to dolazi sa juga, gde se "takve stvari praktikuju svakoga dana u godini" (gepracticiert vil jar und tag). Ta zla i strana dela prevare su navodno značila da onaj ko ih praktikuje više ne može da razlikuje istinu od laži. Propagandni pamfleti štampani 1519. povodom krunisanja Šarla V upozoravali su čitaoce da su Francuzi želeli da utiču na njegov izbor putem "brze praktike" (geshwinden practicken). Reformisti poput Lutera i Melanhtona su upozoravali na praktikanstvo katolika, koji su namerno širili obmanjujuće vesti u koje niko ne bi poverovao. "Dodao sam svoj pečat na ovo pismo", jadao se Erazmo Roterdamski u jednom tekstu iz 1535, "zato što su neki ljudi počeli toliko vešto da imitiraju moj rukopis da je postalo jedva moguće prepoznati falsifikat."

Tako su tadašnji komentatori videli transformaciju medija na početku modernog doba: sve brojnije i brže pisane komunikacije, što se takođe odnosilo i na aktuelne pamflete. Martin Luter je 1527. pokušao da podučava vernike kako da se izbore sa informacionom prenatrpanošću. Objašnjavao im je da postoje tri vrste vesti: prve dolaze od anđela čuvara a druge od samog Boga. Nažalost, one se mešaju sa trećom vrstom, koje dolaze od Satane, tog majstora prerušavanja i mimikrije. "Stvari su okrenute naglavačke i čovek nije ništa mudriji". Kako razlikovati dobre od demonskih poruka? Jednostavno, rekao je Luter. Đavo ne veruje sopstvenim znacima jer Bog stalno uspeva da osujeti njegove planove. Zbog toga Đavo komunicira i daje obećanja koristeći "takve reči koje, bez obzira da li se to što on priča desi ili ne, za kojeon zapravo i ne želi da budu smatrane kao istinite". Upravo taj dvosmisleni govor ga odaje.

Vesti su doslovce stvar vere - i to ne samo u 16. veku. Profesor književnosti Džon Keri je 1989. napisao da su vesti jednake verskim ritualima predmodernog doba, koje konzumentima obezbeđuju privremeno zadovoljstvo tj. odvraćanje pažnje od njihovih svakodnevnih rutina. Ljudima je pružena iluzija da se susreću sa događajima koji su daleko veći, autentičniji i relevantniji od onih u njihovim svakodnevnim životima. Poput religioznih rasprava i propovedi u prošlim vekovima, vesti su čitalačkoj javnosti obezbedile konstantan priliv dramatičnih priča koje su se zbivale izvan neposrednog horizonta percepcije svakodnevnog života. Poput zastrašujućih religioznih vizija predmodernog doba, vesti pružaju utehu upravo kada izveštavaju o nekim užasnim događajima. Takve pretnje mogu učiniti prisnost nečije svakodnevice daleko osetljivijom, što se može zloupotrebiti u cilju predstavljanja njegove grupe ili zajednice kao potencijalne žrtve pretnje - a odatle je samo korak do kontrole tako sluđenog pojedinca ili grupe.

2.

Dvesta godina kasnije, početkom 19. veka, nove štamparske tehnike i jeftiniji papir su inicirali medijsku revoluciju. Svanula je zora novinske ere. I još jednom, nisu svi savremenici bili zadivljeni tim porastom brzine i količine informacija. Johan Volfgang fon Gete je 1824. je ozbiljno upozorio na to da "kritike sa pedeset različitih strana jedva da mogu stvoriti samo neku vrstu polutanske kulture masa; za one talentovanije, to je samo štetna magla, otrov". Gete je nove medije nazvao "velociferoznim" (užasavajuće brzim): zahvaljujući njihovoj đavolskoj brzini širenja, razlikovati istine od laži kao da više nije bilo moguće. Pa ipak, to nije omelo uspeh novina: devedeset godina kasnije, na početku Prvog svetskog rata, samo u Nemačkom carstvu je postojalo više od 10.700 novinskih izdanja, štampanih u preko dve milijarde primeraka godišnje. A u Engleskoj, Francuskoj i SAD su te brojke bile još veće.
Da li je baš sve što je u tim novinama bilo objavljeno, bilo istinito i pouzdano?
Google je obećao da će, uz pomoć tajnog algoritma, svojim korisnicima omogućiti frekventnost i druge statističke podatke svih digitalizovanih dokumenata na engleskom jeziku, objavljenih između 1800. i 2000. godine. Ukucate pojam "lažne vesti" i dobijete zanimljiv grafikon, krivu koja nakon "kolebanja" 1810 (Geteov uticaj?), 1850 i 1900, naglo raste u vreme Prvog svetskog rata. Negde oko 1920 blago opada, da bi početkom 30-tih drastično skočio i dostigao vrhunac 1939. godine, da bi potom ponovo krenuo naniže. U periodu 1950-1960, frekventnost je otprilike slična onoj s početka Prvog svetskog rata. Nakon 1990. godine, kriva polako ponovo raste ali nikada nije dosegla više od trećine maksimuma koji je imala na početku Drugog svetskog rata.

Samo godinu dana (1938) pre maksimuma Google krive "lažnih vesti", Ivlin Vo je objavio svoj roman "Scoop" (pojam je teško doslovce prevesti na srpski, ali otprilike znači "udarna vest objavljena pre drugih" op.a.). U njemu jednog pesnika-sanjara uredništvo poznatog britanskog dnevnika nekako pobrka sa njegovim daljim rođakom piscem (zbog prezimena), pa ga kao ratnog dopisnika pošalje u egzotičnu zemlju Išmaeliju. Tokom puta, on sluša komentare na račun rada svog kolege Venloka Džejksa:
- On zarađuje hiljadu dolara nedeljno. Možete se u život opkladiti da, ako se on nege pojavi to će mesto biti medijski centar sveta dokle god je on tamo.
- Jednom se, tako, Džejks zaputio da izveštava o revoluciji u prestonici neke od Balkanskih zemalja. Zaspao je u vagonu pa se probudio na pogrešnoj stanici, nije ni primetio razliku, sišao sa voza i otišao pravo u hotel, telegramom poslao priču od hiljadu reči o barikadama na ulicama, crkvama u plamenu, štektanju mitraljeza u inat zvuku njegove pisaće mašine (dok je na njoj kucao tu priču), o mrtvom detetu koje je, poput pokidane lutke, ležalo pregaženo na kolovozu puste ulice pod njegovim prozorom. I sve tako nešto.
- U uredništvu su bili popilično iznenađeni takvim vestima iz pogrešne zemlje, ali verovali su Džejksu pa su ih objavili u šest nacionalnih izdanja. Istog dana, sva specijalna izdanja širom Evrope hitno šalju svoje izveštače u novu revoluciju. Kada stignu tamo, nađu se zatečeni: sve je izgledalo mirno i tiho, a to nije ono o čemu bi izveštavali. Džejks je napisao hiljadu reči, punih krvi i grmljavine oružja, tako da su morali i sami da se tome jednostavno priključe. Usled svega toga, vrednost akcija lokalnih vlasti je počela da opada, došlo je do finansijske panike, proglašeno je vanredno stanje, vojska bila mobilisana, zavladala je glad, izbile su pobune, i za manje od nedelju dana izbila je jedna sasvim poštena revolucije, baš onakva kakvu je Džejks na početku opisao. Eto, šta ti je moć štampe...

Ratovi dvadesetog veka su bili nešto sasvim novo. Savremenici zenita masmedija u vreme Prvog i Drugog svetskog rata imali su itekako razloga da se zabrinu zbog lažnih vesti. Tokom Prvog, Nemci su koristili jednu posebnu mašinu za preradu konjskih leševa sa bojišta, što je inspirisalo engleske ratne izveštače da jave kako neprijatelj koristi leševe mrtvih vojnika za proizvodnju sapuna i glicerina. Tek 1925. je britanska vlada javno priznala da je to bila izmišljena, lažna priča. Priča zvuči veoma poznato - ali odakle? Kada je tajna operacija "Rajnhart", koja je za cilj imala masovna ubistva Jevreja, započeta u Poljskoj s proleća 1942. godine, Evropom su već kružile glasine o tome da ljude koji su bili raseljeni na istok zapravo ubijaju i od njih prave sapun. Prvi izveštaji o Holokaustu koji su u jesen te godine pristigli u SAD, govore o jevrejskoj deci koja su bila pretvorena u sapun, lepak ili đubrivo. Joakim Neander je 2005. objavio studiju posvećenu modernom mitu o sapunu napravljenom od jevrejske masti (Judenfett), u kojoj kaže: "Deo istorije prijemčivosti te sapunske legende leži u njenom doprinosu podizanju svesti kod Saveznika o postojanju Holokausta u trenutku kada je već bilo kasno da se interveniše." Konačno, ta priča je Saveznicima već bila poznata iz propagande tokom Prvog svetskog rata.

Krajem 1942, sa druge strane Atlantika je teško ko mogao zamisliti da je priča o pretvaranju ljudskih tela u sapun samo iskrivljeni odjek jednog daleko šireg i zaista industrijskog čina zatiranja celog naroda; bio je to pokušaj opisivanja neopisivog nasilja putem prijemčivijih i poznatih metafora. Nakon završetka rata, mit o sapunu od leševa sve se više širio. "Pravili su sapun od leševa" kaže narator u filmu Alena Reznea Noć i magla (1955) o koncentracionim logorima, "a od kože..." - i glas se tu prekida. Do kraja rata, u Nemačkoj je pravljen tzv. standardni sapun (Einheitsseife), na kome je bilo utisnuto "RIF" ("Rajhsministarstvo za industrijsku masnoću"); sve do početka ovog veka, taj sapun je užasnutim posetiocima brojnih muzeja i memorijalnih centara Holokausta bio predstavljan kao "sapun napravljen od jevrejske masti".

3.
Redakcija "The Daily Beast" (Dnevna Zver) iz romana Ivlina Voa danas zaista postoji, i to u SAD kao onlajn platforma za plasiranje vesti. Čini se kao da je istorija vesti oduvek odnosila na nemogućnost razdvajanja stvarnih od lažnih, s obzirom na sve veću brzinu plasiranja informacija - u kojoj glavnu ulogu ima taj majstor prerušavanja, izokretanja i pretvaranja, gos'n Đavo lično, koji od Lutera do Getea (i Ivlina Voa) konstantno iskače iz kutije razmišljanja o medijima i istini. Neki srednjevekovni istoričar bi danas pomislio da prizivanja demonskih sila ima napretek u današnjim raspravama na temu tehničkih mogučnosti medija. Klaus Honef je u katalogu izložbe "Uvećanje" (1987) napisao kako je ubeđen da je razlika između stvarnostii fikcije konačno raspršena. Onsmatra da poplava slika, naročito u komercijalnim reklamama, manipuliše, vara i konačno obuzima gledaoca.
Od samog početka, vesti su (kao novinska roba) imale uspešnog zlog brata-blizanca u reklamama - i to ne samo u onim plaćenim (koje su jasno deklarisane kao takve), već i u onim reklamama koje su bile zamaskirane u vesti. Pariski karikaturista Granvil je 1844. satirično prikazao odnos masovne štampe i prikrivenog marketinga kao nepristojan ali profitabilan brak. Novine su prikazane u liku (novinarske) patke - što je izraz za lažno izveštavanje koji je ostao aktuelan i u 20. veku. U pozadini slike je jedan od najstarijih simbola novog medija oglašavanja: oglasni stub, tj. kolumna. U to vreme oglasi su sadržali isključivo tekst bez slika, što se izmenilo četrdeset godina kasnije nakon izuma novih tehnologija za reprodukciju slike.

Reklame su ono podsvesno u medijima: njihov meki trbuh, opscena i izvrnuta slika, ono što ukazujena njihovu ekonomsku zavisnost. "Lažne vesti? A ne, toga nema kod nas u Švajcarskoj." Međutim, ono što su vodeći ciriški dnevnici objavili u aprilu 2017. kao vest, zapravo je takođe bila reklama uglavljena između druge dve koje promovišu kulturu i kabare, da ne spominjemo male oglase koji - naravno - ne prenose ništa drugo do istinu, i samo istinu: "Usijane seanse sa prelepim latino devojkama, Lili (18) i Kim (25)" ili " Privatno i ekskluzivno, švajcarkinja pokorava gospodu".
Reklame uvek kazuju istinu - manje o proizvodu koji nude, daleko više o sredstvima uz pomoć kojih to rade. U 19. veku su upravo prihodi od oglašavanja učinili medije jeftinijim i pogodnijim proizvodom za masovno tržište - činjenica koja neverovatno poznato zvuči današnjim korisnicima interneta. Zaključak je jednostavan: pouzdane informacije imaju svoju cenu. Ukoliko su jeftine, ili čak besplatne, to samo znači da je neko drugi diskretno za njih platio. Priča o demonskim silama manipulacije, simulacije i obmane, koje su navodno nerazdvojive od medija, možda samo služi kao izgovor za izbegavanje diskusije o novcu.

4.
Pa dobro, pitaće se neko, čega to ima toliko lošeg u laganju?
Kant u svojoj knizi "Antropologija sa pragmatične tačke gledišta" napisao sledeće: "Priroda je mudro usadila u čoveka težnju da sebi dopusti da bude obmanut. Dobra, časna pristojnost je uglavnom eksterna iluzija, baš kao što je i sve drugo što zovemo vrlinama... od te iste sorte" - što bi se reklo: čisto laganje i foliranje. Dvesta godina kasnije (1966), filozof David Niberg je sve to formulisao u nešto pozitivnijem tonu. On tvrdi da je svesna manipulacija jedna od naših ključnih veština kada treba organizovati svet, koordinisati sa onima koji misle drugačije od nas, ili kada se treba suočiti sa nesigurnošću i bolom. Ciriški pedagog Roland Rajhenbah je nedavno izjavio da obrazovni sistem u celini počiva na međusobnom obmanjivanju i sistematskom beščašću, kao i da je to u najboljem interesu i profesora i učenika.

Zabavni mediji su posebno ponosni na svoje "specijalne efekte" - sposobnost da gleadaoce nateraju da poveruju u (serviranu) fikciju. To se ne odnosi samo na literaturu, film i televiziju. U svojoj knjizi "Medijski monopol" (1983) Ben Bagdikijan je napisao da su u vreme pisanja te knjige pedeset kompanija kontrolisale celokupnu medijsku industriju na Zapadu; deset godina kasnije, kada se pojavilo četvrto izdanje te knjige, već ih je bilo manje od dvadeset. Danas ih možete pobrojati na prste jedne ruke. Kao rezultat toga nastali su zatvoreni krugovi i unakrsni marketing, redukovan broj tema i beskonačno ponavljanje onoga što javnost već zna, čime se obezbeđuju pouzdano visoka gledanost i konstantan priliv prihoda od reklama. Režiser Piter Votkins je u svojoj knjizi "Kriza medija" (2003) to nazvao "monoformom". Ono što naizgled liči na vest mora biti u stanju da generiše poznate anksioznosti: dakle, sve super zločince, zavere, ubistva i zloslutne vizije budućnosti - uz pomoć kojih svaki kanal vesti potvrđuje vlastiti značaj na tom tržištu. Istovremeno, namera im je da istrebe jednu potpuno drugačiju i nepodnošljivu dosadu - iznurenost gledalaca njihovom jednolikom svakodnevicom.

Svakako da tu može pomoći ako povremeno proveravate "stanje stvari" na vašem fejsbuk profilu. Pametni telefoni, kao sredstvo komunikacije koje korisnici konstantno nose sa sobom, ispunili su jedan od najvećih snova medijske industrije. Dugme "ISKLJ" je konačno ukinuto: danas su svi uvek i svuda onlajn. Polovina vremena provedena na internetu je zapravo protraćena - problem je što ne znamo koja je to polovina. Naravno, ovo je malo izmenjen citat Dejvida Ogilvija iz 1963. a koji se odnosio na reklamiranje.
Međutim, i internet je sam po sebi reklamiranje - to je verovatno najimpresivniji primer (u poslednjih dvadeset godina) sposobnosti oglašavanja da prodre i preoblikuje svaku novu vrstu javnog prostora. Internet obećava da će ukinuti sve troškove pribavljanja informacija - potrebno je samo da imate pravu mašinu i da budete na pravoj platformi. Na taj način posmatrano, društvene mreže su beskonačna povratna petlja žudnje. To što vam one obećavaju - bićete uvek povezani sa svima, ali bezbedni u svojoj grupi; bićete naširoko uticajni i beskonačno kopirani, a da ne mrdnete iz svog doma - jeste u tolikoj meri prijemčivo, nebulozno i polimorfno, da ga je jednostavno nemoguće falsifikovati. Čak i ako je to (pomalo) laž. 
5.Pored svih divnih kvaliteta koje poseduju, društvene mreže čine jedan ogroman prostor u kome oni željni pažnje tu svoju žudnju dele sa mnogim drugim korisnicima, podjednako željnim pažnje. To je korisno za one koji su bolje informisani; međutim, to ne umanjuje hipnotički efekat koji uspešna diverzija odvlačenja pažnje ima na kolektiv gledalaca/korisnika. Kao i kod magičnih trikova, ključna radnja se ne dešava iza scene već pred očima samih gledalaca - samo što oni to uopšte ne gledaju. Ne radi se o tome da medijski manipulator bude nevidljiv (što samo po sebi prenosi jasnu poruku, npr. mrak, nema signala, "ne vidiš ništa"), već je u pitanju diverzija, odvraćanje, reklama - ogromne količine reklama (preciznije rečeno).
Po tvrdnji Rajana Holideja, uspešnog industrijskog insajdera, u 2012. godini je najmanje 40% informacija koje su kružile po blogovima i društvenim mrežama poticalo ne od pojedinaca već od kompanija. Naslov njegove knjige je "Verujte mi, lažem: Ispovesti jednog medijskog manipulatora".

Ryan Holiday "Trust me, I'm lying: Confessions of a media manipulator" (2012)

Možda sva ova frka oko "lažnih vesti" zapravo predstavlja dobru vest. Nakon internet fantazije tokom devedesetih, kada su međusobno povezivanje i neprekidno onlajn prisustvo bili pozdravljeni kao put ka političkom oslobođenju, samoorganizaciji i formiranju društva, današnja panika zbog preteće moći simulacije nas podseća na to da kolektivna percepcija ima i svoju mračnu stranu. A naročito kada je besplatna.I tako, na kraju se opet vraćamo u Švajcarsku. U sredu, 26. aprila 2017, značajan broj ljudi je odlučilo da ne poveruje novinskim izdavačima koji su tvrdili da se vesti nalaze u dobrim rukama, niti su želeli da informisanje bude besplatno. Nasuprot tome, za 12 sati su uplatili milion švajcarskih franaka kako bi pokrenuli onlajn magazin na kome uopšte nema reklamiranja. Pokretači magazina ni sami nisu znali da kažu nešto više o njemu, osim njegovog naziva. A on je, naravno, došao iz prošlosti.
Pogodili ste: Republika.Već u nedelju, četiri dana kasnije, Noje Cirher Cajtung je, grozničavo tragajući za istinom, osnivače ovog projekta uporedio sa onima koji podržavaju Donalda Trampa. I - eto ga opet gospodin Đavo, taj Veliki Manipulator. Prošlo je dosta vremena otkako je poslednji put nekima bio toliko hitno potreban.

Lažne vesti su postale udarne vesti, a post-istina je postala nova paradigme. Po svemu sudeći, poštovanje činjenica je postalo komercijalni anahronizam, dok se iza svega toga krije jedan širok spektar netrpeljivosti i vođenja međunarodnog "info-rata" protiv zapadnih demokratija. Ovaj članak je deo žižne teme "Dezinformacije i demokratija", onlajn objavljen u Eurozinu krajem septembra, dok je njegov original na nemačkom jeziku bio objavljen 7. novembra 2017. u časopisu "Wespennest" (osinje gnezdo).
Valentina Groebner: Trust me, I'm lying - Why fake news is good news (Eurozine, 07.09.2017)

Na kraju, da se podsetimo:
Grafikon za Srbiju je daleko pre Guglovog dostigao plafon, kvotu snova iz 1939. (pa i više od toga).
Oksfordski rečnik je post-istinu ("post-truth") proglasio u 2016. za pojam godine.

Kolinsov rečnik je za pojam 2017. godine proglasio "fake news" - lažne vesti.
Trend se nastavlja.

Vrli novi svet?

"Duhovi" britanske imperijalne kulture su oduvek sebi nalazili odušak kroz odbojnost prema Evropi, u paru sa opsednutošću idejom o Britanji kao svetskom lideru. Nakon Brexita, britanski "možemo-sami" sindrom se vratio kao bumerang onima koji su ga bacili.
Posred čela.

Brexit je jednokratna britanska avantura bez nekakve dogovorene ili očigledne proaktivne strategije, koja je stvorila tešku neizvesnost u odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske Unije. Politički kamenčić Brexita koji je bio bačen u eurobazen, izazvao je talasanje koje postaje sve veće kako pune implikacije referendumske odluke postaju sve jasnije.  

Šta se krije iz Brexita, tog najvećeg mirnodopskog diplomatskog izazova za Britaniju? Suštinska pitanja deluju poprilično jednostavno. Ali, zašto se tako nešto dogodilo? Zbog čega su diplomate pokrenule tu akciju na tako antagonistički način? Kakve sve ishode tek možemo očekivati? Odgovori na ova pitanja su međusobno zavisni, i samo delimično se mogu objasniti uz pomoć britanske istorije i političke kulture. Naravno, ekonomski i društveni faktori su od životnog značaja, ali hajde da pogledamo malo imperijalni i istorijski kontekst Brexita kako bi smo pronašli još neki trag o tome šta se stvarno dešava.

Krenimo od očiglednih stvari: svaka država koja je postala, ili želi da postane članica EU, ima sopstveno breme istorije. Ne možemo zaobići nekadašnje imperije: Evropa je nekada bila kontinent imperija i osvajanja - prekomorskih ili kontinentalnih, na korak od kuće. Inače, pod "Imperijom" smatram dominaciju (na neki način) jedne države nad drugom. Jedan istoričar je tadašnje evropske države zgodno opisao sa "mnogo rade, još više naređuju". Danas, svaka država mora da nauči da živi sa sopstvenom prošlošću; međutim, mora da nauči i kako da to prevaziđe i sebi ne dopusti da je istorijski teret te prošlosti kontroliše, bez obzira da li je bila kolonizator ili kolonija, ili je samo sa strane posmatrala te imperije i posledice njihovog ponašanja. Samo ukoliko razume, pa se shodno tome i nosi sa svojom istorijom, jedna država će iskreno moći da bude deo zajedničke budućnosti. U EU ne postoji država u kojoj nema tragova sopstvene ili tuđe imperijalne prošlosti: ti tragovi čuče i vrebaju u percepcijama a ponekad i u ponašanju njihovih vlada. Sve to doprinosi našem nacionalnom identitetu: to jeste bitno, baš kao što je bitno i uspešno se sa tim nositi. Smatram da su ostaci britanske imperijalne kulture uvek dolazili do izražaja kroz odbojne stavove prema EZ/EU, zajedno sa opsednutošću idejom o Britaniji kao svetskom lideru, iako je njena ogromna imperija vremenom prestala da postoji kao takva.

ZAŠTO?

Izjašnjavanje na referendumu 23. juna 2016. u potpunosti je promenilo stanje stvari - od 72% Britanaca koji su glasali na referendumu, 52% njih se izjasnilo za izlazak iz EU (Brexit). Zapravo, ne znamo u kojoj meri je to izjašnjavanje zaista bilo snažno i reprezentativno; živa rasprava i dalje traje oko toga koliko su ti rezultati pouzdani, ako se u obzir uzmu neprijavljeni tokovi finansiranja kampanje i ekstremna propaganda putem društvenh mreža, jer je teško utvrditi njihov uticaj na tok i ishod referenduma. Obe strane su vodile kilavu kampanju. Na nacionalnom nivou nije vođena nikakva ozbiljna diskusija o ulozi EU u oblasti pravosuđa, vojske, bezbednosti građana, obrazovanja, istraživanja i razvoja, zaštite životne sredine i evropske kulture. Nije bilo nikake ozbiljne procene budućnosti Britanije na globalnom nivou, u odnosima sa Rusijom, Amerikom, Kinom ili zemljama Srednjeg Istoka. 
Sve u svemu, kampanju su obeležile poluistine, nagoveštaji i obmane; akademska zajednica je svemu tome pokušala da se suprotstavi. Neki od komentatora ističu razlike u starosnoj dobi i nivou obrazovanja između onih koji su glasali za ostanak i onih koji su bili za odlazak iz EU. Drugi ukazuju na razliku u glasanju između glavnih metropola sa jedne, i ruralnih i priobalnih oblasti sa druge strane. Mnogo je energije utrošeno na to da li su Brexitovci "luzeri" - oni koji su loše prošli u procesima globalizacije i društvenih promena, i kojima je bila privlačna agenda UKIP. "Odlazak" je možda delimično bio i glasanje u znak protesta (kao i na drugim referendumima) protiv vlasti i statusa kvo.

Međutim, takvo glasanje nije bilo samo nekakav trenutni političko-strateški odsjaj na ekranu radara, niti su njegovi koreni samo u nedavnim društvenim i ekonomskim promenama: ono odražava suštinski duboku dimenziju britanske političke kulture, razotkrivajući koliko je spori svaki proces kulturnih promena u Britaniji.
Čemu ovakva tvrdnja? Ratovi svakako mogu prevazići imperije i imperijalni mentalni sklop, ali oni takođe mogu povratiti vizije nekadašnje imperijalne slave. EU je rođena iz vojnih poraza i okupacija širom kontinenta; ti porazi i krah imperijalnih snova uobličili su njen nastanak. Za razliku od svojih partnera sa kontinenta, Britanija nije doživela invaziju tokom Drugog svetskog rata, a britansko-američki ratni savez je dao osnovu za trajnu - mada poprilično jednostranu - vezu sa SAD tokom i nakon rata (naravno, ne treba zaboraviti da je Amerika jedan od nekadašnjih britanskih kolonijalnih poseda). Pobeda u ratu je takođe usadila uverenje u superiornost britanskih vrednosti, liderstva (kako je to opisao Čerčil), politike, pravnog i ustavnog sistema - oni su preživeli taj rat, za razliku od onih u drugim zemljama Evrope. Između 1945. i 1955. Britanija je zaista imala ulogu lidera, tesno povezana sa SAD, u stvaranju novog međunarodnog institucionalnog poretka koji i danas postoji. Nivo uticaja koji sećanje i snaga tog uspeha imaju na današnju britansku političku kulturu, ne može se potceniti. U mnogim aspektima, Britanci još uvek sa tim nisu završili.
Dok je izgradnja međunarodnih i evropskih institucija bila u toku nakon 1945. godine, paralelno se odvijalo i rasturanje britanske imperije, što je imalo direktniji uticaj na stanovnike Ostrva nego evropske integracije. Još dok je bila vođena rasprava o formiranju OECD, Saveta Evrope i Zajednice za ugalj i čelik, Britanija se razdvajala od svoje imperije - Indija, Cejlon, Malaja, Palestina, dekolonizacija Afrike, povlačenje "istočno od Adena"... sve to predstavlja pozadinu kontinentalnog razvoja na polju integracija tokom šezdesetih godina. Gubitak imperije je Britancima ostavio samo priče o naciji moreplovaca tesno povezanoj sa SAD kroz kulturu, jezik i ekonomiju. Britanski politički vrh je bio povezan sa SAD preko institucija i kroz vojnu saradnju u okviru NATO (uključujući i nuklearno naoružanje kao znak stvarne moći). Kroz vojnu okupaciju Zapadne Nemačke, bila je u ravnoteži sa drugim silama u Evropi. Francuska je, iako takođe u procesu dekolonizacije, zauzela drugačiji kurs, koristeći Evropsku Zajednicu kao zamenu za francusku moć i prestiž, pritom zadržavajući čvrstu kontrolu nad trgovinom sa svojim nekadašnjim kolonijalnim posedima. Britanija, u toj promeni stila igre, nije uspela da zadrži diplomatsku inicijativu.

To je značilo da je Britanija imala otežane odnose sa kontinentalnom Evropom, u trenutku nastanka prvih inicijativa za stvaranje Evropske Unije. Odbili smo od sebe ostale osnivače EU (tada EEZ/EZ) iz pedesetih godina, sklapanjem alternativnih aranžmana (poput EFTA), da bi smo potom shvatili da ćemo morati da se priključimo EU upravo zbog sopstvenog interesa. Politička levica je imala brojne prigovore protiv Unije (za njih EU nije bila "dovoljno socijalistička"), a nacionalisti su se bunili da taj potez više ide u korist stranaca nego Imperije/Komonvelta i da to podriva nacionalni suverenitet. Za svo to vreme, u Britaniji nije postojala jedna proevropska partija od bio kakvog značaja. I Laburisti i Konzervativci su svaki čas menjali stavove između favorizovanja i neslaganja sa EU. Obe partije su podnele zahtev za članstvo i protivile se aspektima EU, i obe su organizovale referendume. Laburisti su 1975. takođe organizovali referendum o ostajanju u Uniji, ali tadašnje okolnosti i organizacija referenduma su bili daleko drugačiji od današnjih. Britanske političke partije su se pokazale veoma loše u prilagođavanju. Teška je ironija da smo se mnogo bolje pokazali u objašnjavanju potrebe prilagođavanja drugima, naročito pri prelasku iz komunizma u svet postkomunističke Evrope, nego što smo se sami prilagođavali.

Kada je Britanija konačno odlučila da podnese zahtev za prijem u tadašnju Evropsku Zajednicu, proteklo je više od jedne decenije (1961-1973) do njenog prijema u članstvo, jer je francuski predsednik Šarl de Gol dva puta ulagao veto - on je u potpunosti shvatao britansku kulturnu distancu u odnosu na kontinentalne evrointegracije, iako su čak i SAD insistirale na prijemu Britanije u članstvo i ostanak u zajednici koja je kasnije postala EU (taj trend se može pratiti od Kenedija pa sve do Obame).

Kako smo ušli u EZ, tako smo krenuli da je menjamo i reformišemo po sopstvenom liku - naročito na polju spoljne politike tokom sedamdesetih godina. Treba zapamtiti da se upravo Margaret Tačer zalagala za efikasno jedinstveno tržište. Takođe, Britanija se uvek javno zalagala za proširenje Zajednice, mada je "ispod žita" (što je zvanični London uvek poricao) tvrdila kako bi proširenje moglo na kraju čak i oslabiti suštinu projekta integracije. Dakle, naša EZ/EU istorija je puna zakrpa: izraz "nezgodan partner" odlično oslikava pravo stanje stvari.

KAKO?

Kako će se političari nositi sa Brexitom? Do sad im je loše išlo. U Britaniji, kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji, spoljna i unutrašnja politika se neizbežno prepliću. Brexit je destabilizovao stranačko-političku i ustavnu strukturu zemlje, a tako će biti i nadalje. Unutrašnji pritisci na konzervativnu vladu Tereze Mej, koja se oprezno izjašnjavala za ostanak u EU, veći su od bilo kog pritiska koji je neki britanski premijer doživeo u poslednjih pedeset godina. Njen legitimitet lidera proizašao je iz glasanja za napuštanje Unije kao i ostavke Dejvida Kamerona koja je usledila odmah nakon toga: ona je na kraju bila izabrana bez glasanja, zato što su ostali kandidati u međuvremenu odustali ili ispali iz te trke. Ona je odlučila da trojicu vodećih Brexitovaca u svojoj partiji postavi na odgovorne funkcije - Borisa Džonsona, Dejvida Dejvisa i Lajama Foksa. Mej je izgubila dosta od svog legitimiteta nakon poslednjih opštih izbora, na kojima su Konzervativci izgubili većinu u Donjem domu Parlamenta. Sve to je oslabilo kapacitet njenog delovanja.

U Londonu nisu imali nikakav plan kako bi Britanija mogla da se nosi sa glasanjem u korist izlaska iz EU. Mogući pravci delovanja su se kretali od "tvrdog" (bez ikakvih daljih pregovora, u nadi da ćemo i dalje poslovati kroz Svetsku trgovinsku organizaciju) do "mekog" Brexita (koji ima mnogo varijanti, iako smo uglavnom odbacili norveški i švajcarski model). Neki se zalažu za niz kompromisa i dogovora, od specijalnih sporazuma u određenim oblastima ekonomije do novodogovorenih aranžmana, dok neki drugi razmišljaju o potpunom ponovnom razmatranju referendumske odluke.
Sve su to budalaštine, karakteristične za one koji ne znaju šta zapravo hoće.
To nije odluka koja se tiče samo Britanije. Bez obzira na retoriku, Britanija nije u situaciji da postavlja uslove tokom pregovora. Moraćemo da shvatimo činjenicu da nikada nećemo postići bolji sporazum sa EU od onog koji smo imali unutar Unije. Mi već imamo slobodu izbora, budžetske popuste, nemamo euro niti Šengen. Čak smo u februaru 2016. uspeli da izdejstvujemo i značajno obećanje da će nam dopustiti status na korak od ali ne i izvan Unije, a sada je to obećanje povučeno.

Britanski pregovarači se, međutim, i dalje obraćaju avanturističkim tonom javnosti - ne samo u Engleskoj, već i glasačima u Škotskoj i Severnoj Irskoj (iako se tamo uglavnom glasalo za ostanak u EU). Mi se u suštini i dalje obraćamo sami sebi, pričom o tome kakva smo i kakva treba da budemo zemlja. To otkriva činjenicu da je Brexit stvorio još jedan grč britanske postimperijalne napetosti - mi ne želimo da nas vide kao slabog i neodlučnog uglavnom regionalnog igrača koji se povlači kad zagusti. Brexit mora da ima neku pozitivnu poruku, baš kao što ima negativnu, "odlazeću" komponentu: svaljivanje sve krivice na strance i eksperte. Sindrom britanskog postimperijalnog globalnog liderstva ("možemo sami") obio nam se o glavu zajedno sa oživljavanjem pregovora o novoj globalnoj Britaniji. Kako to britanski satiričari kažu - "ovde smo već bili".
Za EU, ti pregovori se mogu grubo opisati kao obrnuti "pregovori o proširenju", u kojima je Unija - možda nesvesno - postavila pravila igre, i sada samo odmerava britansku volju i kapacitet da ih razume i igra po tim institucionalnim prioritetima i pravilima. Naravno, Brexit predstavlja završenu priču za EU, ali njena strategija je da se drži procedura i razvija ih na sličan način kao što je to radila tokom celog procesa proširenja EZ/EU - pa makar i sa zahtevnijim vremenskim okvirima. Institucionalna konsolidacija i izgradnja na presedanima ostaju od vitalnog značaja. Davanje prednosti jednoj državi-članici u nekom slučaju ne može postati presedan u EU. Izbegavanje ad-hok rešenja u slučaju Britanije takođe smanjuje pritisak ka destabilizirajućoj igri na dve table na samu EU, jer će Evropska komisija - a ne pojedinačne države i njihova biračka tela - tako moći da iznađe pravi način izlaska Britanije iz Unije.

I ŠTA SAD?

Kakav će biti ishod pregovora o Brexitu? Istorija nas uči da je nezahvalno projektovati istoriju u budućnost, i da su u velikoj meri neočekivani događaji ("šokovi paradigme") uvek mogući.
Vlada nam nije rekla kakva nas to svetla budućnost post-Berxitovskog sveta čeka pored težnji za sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini i veće bilateralizacije u međunarodnoj politici. Kako je dugi smiraj imperije zaista uticao na to da britanski premijeri iz obeju stranaka, kao po nekom nizu pribegavaju alternativnoj frazeologiji o "britanskom liderstvu", da li smo baš sigurni u tvrdnju da neoimperijalizam ne predstavlja ozbiljan predlog? Britanski političari još uvek koriste zgodne fraze poput "liderstva" i "globalnog liderstva" - često ih povezujući sa "nacionalnim interesima" - dok Brexitovci otvoreno govore o samostalnom preuzimanju globalnog preduzetnog liderstva u današnjem svetu. U potpunosti je važno da li Severna Irska i Gibraltar, u duhu sopstvenih dubokih imperijalnih konotacija, predstavljaju ta delikatna pitanja baš kao što je to i izbegavanje petljanja u složene i osetljive probleme (npr. Kipar).

Strah prvi: svaka post-Brexitovska politika će zavisiti od toga da li će Britanija uspeti da izbegne pad ekonomskog razvoja, za koji neki predviđaju da će iznostiti čak i 4-6% bruto nacionalnog dohotka. Ako do toga ipak dođe, svi ulozi će propasti.

Strah drugi: institucionalno razdvajanje. Politikolozi kažu da su za kreiranje međunarodnih organizacija neophodni države i moćni pojedinci. Takve institucije tada mogu da kreiraju impuls opstanka. Međusobna povezanost međunarodnih organizacija ih takođe može ojačati - UN, NATO i EU su postale deo okosnice zapadnjačkog sistema, zajedno sa ostalim regionalnim i međunarodnim institucijama. U mnogim aspektima ta međusobna zavisnost radi u korist njihovog dobrog funkcionisanja, baš kao i zdravog funkcionisanja jednog šireg sistema. Međutim, države mogu takođe biti i destruktivne: kao kada izvučete jednu nit iz neke tkanine, čime ćete oslabiti i sve ostale. Može doći do negativnog prelivanja usled nedostatka poverenja u politiku, a možda čak i do kolapsa nekih delova međunarodnih institucija - mada je put kojim se kreće aktuelna američka politika daleko značajniji od Brexita, u slučaju takvog mogućeg ishoda. Deluje ironično činjenica da su upravo SAD i Britanija, u decenijama nakon rata, bili globalni lideri tokom nastanka te mreže međunarodnih institucija.
Strah treći tiče se same EU: Brexit je pokazao unutarzavisnu prirodu EU i njeno oslanjanje na solidarnost i saradnju između članica, podstaknutu režimom strogih pravila ponašanja. Razumljivo je da je pregovaračka pozicija Unije u velikoj meri podstaknuta potrebom održanja institucionalne solidarnosti unutar EU, kao i sprečavanja presedana koji bi dao krila i drugim nezadovoljnim državama. Sa pozitivne strane, EU itekako vodi brigu o tome kako zaustaviti širenje zaraze ideja evroskeptika i populista. Ustavni legitimitet i stare evropske institucije bivaju preispitivani, legitimitet politike i političara u vezi finansijskih i drugih ekonomskih inicijativa i projekata širom EU takođe bivaju stavljeni pod lupu. Međutim, integracije su cvetale samo u vreme ekonomskog rasta i dobre političke volje, posebno ako je postojala neka pretnja spolja, baš kao i uopšteno pozitivan stav o unutrašnjoj vrednosti projekta Unije - taj psihološki efekat je imao veliki značaj. Uloga pomoći iz Maršalovog plana i posleratne izgradnje krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina bila je ogromna, ali bila je još spektakularnija kao vežba jačanja samopouzdanja u Zapadnoj Evropi. Ovo napuštanje Unije od strane jedne velike države-članice, neizbežno će poljuljati to samopouzdanje. Uz američko okretanje Aziji i uspon Kine, Brexit može imati negativnu konotaciju dok se EU bori za sopstveni post-hladnoratovski položaj u svetu, uz velike demografske izazove koji postoje. Smanjenje uloge postojećih međunarodnih organizacija ne mora da bude brzo - ali bi do toga moglo da dođe, naročito ukoliko dođe do novih eksternih šokova za sistem. Ironično, ali ukoliko bi došlo do raspleta u slučaju Brexit a dugoročni "budalasti" kompromisi bili sačuvani, to bi po Britaniju i Uniju bilo gore nego da uopšte nisu krenuli aktuelnim putem.

Strah četvrti muči istoričare: da li i kako će sve to uticati na bezbednosnu dimenziju Zapada? Naravno da će uticati. Britanija se nalazila u srcu današnjeg zapadnog sistema: bila je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, MMF, Svetske banke, NATO, Saveta Evrope i OECD. Danas je ona most ka NATO i SAD unutar EU - naravno, ne jedini, iako su kulturne i jezičke veze još uvek jake. Ne treba preterivati, ali jezik, zapadnjačka kultura, Savet bezbednosti UN, nuklearna moć, "Petooka" mreža obaveštajnih službi (SAD, Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) i drugo, čine integralni deo načina funkcionisanja bezbednosnog sistema u kome Britanija ima ključnu ulogu. Za Britaniju je po pitanju bezbednosti NATO uvek bio bitniji od vojnih snaga EU, tako da možemo očekivati dalja britanska nastojanja očuvanja NATO dimenzije.
Međutim, sama pozicija Britanije će biti oslabljena van evropskog dela transatlantskog sistema bezbednosti, i druge države će veoma brzo pokušati da nadomeste naše ionako kompromitovano mesto u njemu. Najnoviji britanski dokument o bezbednosti pokušava da se nosi sa tim problemom, ali nije jasno kako bi nakon svega Britanija mogla da ostane u središtu zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. To se odnosi na oba kraja bezbednosnih procesa: prvo - po pitanju politike, diplomatije i inicijativa, što podjednako podrazumeva i proaktivnost i reaktivnost; drugo - obuka, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, rukovođenje i koordinacija; bez Europola i zajedničkih poternica; međunarodna pravda, unutrašnji poslovi i kontrola granica. Razmena obaveštajnih podataka se podjednako oslanja na poverenje kao i na pristup informacijama. Brexit podriva koordinisano delovanje koje je nedavno predloženo u okviru globalne strategije EU za 2016. Ukoliko EU bude insistirala na zajedničkoj i "neophodnoj" saradnji sa Britanijom (kao zemljom koja nije članica Unije), onda tek treba definisati britansku ulogu u sistemu u kome ona više nije u srcu procesa donošenja odluka niti je bliska Međunarodnom sudu pravde. Treba se zapravo bojati velike krize do koje će doći pre nego što se razjasne nove procedure i instrumenti koji su na raspolaganju Uniji, naročito ukoliko dođe do promene američke politike ili izbijanja krize u visoko osetljivim oblastima duž granica EU.
Bezbednosna dimenzija nije povezana samo sa izazovima spolja. Štaviše, postoji šira ali delikatna ravnoteža moći i interesa unutar same EU u svim oblastima politike, a ne samo po pitanju bezbednosti. Za članice Unije će predstavljati izazov ublažavanje posledica, umesto  ponovnog izbijanja starih tenzija. Međunarodni sistem je jedno surovo mesto u kome države nemaju "prijatelje" već samo interese; mnoge funkcije EU, uz snažno učešće Britanije, služile su da smanje, usmeravaju i zadrže nadmetanje između država članica - bez međusobnog prozivanja. Britanija je naročito bila uspešna u tom "balansiranju" unutar same EU; teško da će to moći da radi kada bude izašla iz Unije. Takođe se priča da Britanija širi mrežu bilateralnih odnosa i saveza podjednako sa zemljama koje su članice EU i sa onima koje to nisu, i to u oblasti trgovine i bezbednosti. Takav pristup ima potencijal za stvaranje recipročnih mera, saveza, nestabilnosti i otvorenog nadmetanja - sve ono što je obeležilo destruktivnu istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka.

Sve ovo jasno stavlja do znanja da referendumi mogu biti veoma klizav i opasan teren. 23. jun 2016. godine je razotkrio neke od najgorih aspekata kretanja referendumskim putem, barem je tako u Britaniji. U pitanju je kilava i lenja politika, slabog sadržaja i loše planirana, sa lošim tajmingom i očajnom prezentacijom. Pre nego što zaključimo pregovore sa EU, koji mogu poništiti pola veka razvoja evropske globalne strategije, političari su dužni da još jednom konsultuju građane. Bilo bi neoprostivo građanima Britanije ne položiti račune za bilo koji rezultat pregovora - u parlamentu, na opštim izborima ili nekom novom referendumu (iako postoje brojni problemi pravne prirode po tom pitanju). Pravičan mandat za bilo kakvu promenu biće od suštinskog značaja za jednu zdravu demokratiju, a to se izgleda može postići samo putem referenduma.
Naravno, bio bi to duboko ironičan potez, nakon što smo utvrdili da se kulturni koreni referenduma iz 2016. nalaze duboko u imperijalnoj prošlosti Britanije, posledicama dekolonizacije i strahu od evropskog angažmana - Britanija je možda tek sad sve to počela da uviđa. Mi u Britaniji ćemo morati da prevaziđemo sopstveni postimperijalni sindrom, nadam se bez sunovrata u sitničavi nacionalizam, izolacionizam i usporavanje ekonomskog razvoja. Štaviše, možda ćemo za nekoliko decenija želeti ponovo da apliciramo za članstvo u EU. Samo, da li bi naši EUropski susedi mogli da podnesu još jedan takav preokret u odnosima Britanije i Evropske unije?


Anne Deighton: Brave new world? Brexit Britain and its EU neighbours (Eurozine, 28.11.2017)

Da li EUropa gubi Balkan?

Širom Balkanskog poluostrva, proces deevropeizacije postaje sveopšti i radikalan. Miljenko Jergović u svom tekstu, originalno objavljenom na engleskom jeziku u Eurozine internet magazinu, upozorava na nove sukobe koji dolaze i poziva Evropu da se ponovo angažuje u tom regionu.

Kada je turski predsednik udavao svoju kćerku (u maju prošle godine), među zvanicama je bilo dosta visokorangiranih političara, ministara i pripadnika turskog generalštaba. Bila su, takođe, prisutna i trojica važnih političara svetskog renomea: Edi Rama (premijer Albanije), Navaz Šarif (premijer Pakistana) i Bakir Izetbegović (lider Bošnjaka i član BiH predsedništva).

Svadbena ceremonija je predstavljala kombinaciju islamskog rituala i sekularnog spektakla - prava slika i prilika Erdoganovog režima. Mlada je nosila hidžab ali i nekakvu vrstu venčanice koja baš i nije tipična za muslimanke, jer je više podsećala na svadbenu garderobu tipičnu za evropske princeze. Na svečanom prijemu je bio prikazan i kratak film o privatnim preokupacijama Sumeje plemenite (tj. kćeri Erdoganove), kakva je bila kao dete i šta je sve zanimalo kao tinejdžerku.

Šarif je jedan od ključnih igrača koji podržavaju Erdoganovu težnju da sebe pozicionira kao lidera svih muslimana sveta, savremenog kalifa koji bi bio kombinacija autoriteta američkog predsednika i rimskog Pape. Međutim, Ramin pogled na stanje stvari je daleko od erdoganovog a njegovo poimanje parlamentarne demokratije značajno drugačije. Bez obzira na to, njih dvojica dele iste pragmatične interese. Turska želi da se na Balkanu predstavi kao zaštitnik Albanije - a to je ono što bi albanski premijer žarko želeo da iskoristi. Ako se može verovati sarajevskim medijima, Izetbegović je prisustvovao venčanju kao Erdoganov lični prijatelj. Sam Erdogan tvrdi da je Izetbegovićev otac Alija, na samrtnoj postelji izjavio da sa puno poverenja predaje Bosnu i Hercegovinu na starateljstvo Turskoj. Taj amanet je česta tema rasprava u Sarajevu, mada uz slabo uvažavanje činjenice da je Bosna i Hercegovina zemlja tri naroda i tri vere, i da bi bilo veoma teško kod ostala dva naroda naći nekoga ko bi prihvatio Tursku za tutora. Inače, taj nedostatak uvažavanja drugih nije karakterističan samo za Bošnjake - u BiH, to predstavlja neku vrstu nacionalnog imperativa.

Novi Pazar je dočekao turskog predsednika Erdogana u potpunosti okićen
transparentima na njegovom maternjem jeziku. Ništa drugačije nije bilo
ni u Bosni i Hercegovini. (2017, foto: Sandžačke Novine)

Sveci-zaštitnici

Redžep Tajip Erdogan je ubedljivo najpopularniji političar među Bošnjacima. Očigledno je da se Izetbegović mnogo ne brine zbog toga. Štaviše, popularnost turskog lidera učvršćuje i Izetbegovićevu poziciju i Bošnjacima daje snažnu moralnu podršku u raspravama sa njihovim komšijama Srbima i Hrvatima. Bošnjaci se osećaju zaštićeni milošću sultana sa Bosfora i spremni su da ga slede podjednako vatreno poput njegovih pristalica u Turskoj. Kada je Erdogan Holanđane i Nemce nazvao fašistima i nacistima, dobio je prećutnu podršku bošnjačke nacionalne elite, kao i ogromnu javnu podršku u narodu i velikom delu sarajevskih medija. Kada je Erdogan optužio Holandiju da je organizovala srebrenički masakr u krajnjoj nameri istrebljenja svih evropskih muslimana, Izetbegović je ostao nem, tako dopustivši turskom lideru da beskrupulozno iskoristi žrtve nacije koja nije njegova - kao da su oni njegovo privatno vlasništvo, ili kredit koji je dobio od banke.

Identičan status uživa ruski predsednik Vladimir Putin kod Srba iz Republike Srpske (pretežno srpski entitet, koji zajedno sa Bošnjačko-Hrvatskom federacijom čini BiH). Predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, zaputio se u Moskvu kako bi obezbedio zaštitu za svoj polusecesionistički referendum. Kada je američki Stejt department zaveo sankcije (uglavnom simbolične), ruski emisari su se sjatili u Banjaluku, Dodikovu prestonicu, ne bi li mu tako očvrsnuli stav. Teško da prođe jedan dan a da mediji u Srbiji i Republici Srpskoj ne objave neku vest o povratku ruskog uticaja na Balkan i u Centralnu Evropu. Određena doza pluralizma u stavovima još uvek postoji u Beogradu, gde se Putinovi sledbenici konstantno moraju nadmetati sa onima koji su više proevropskih gledišta. Međutim, u Banja Luci tako nešto ne postoji. Putin je neka vrsta polubožanstva za Srbe u Republici Srpskoj, baš poput statusa koji Erdogan uživa među Bošnjacima. Šteta što Putin nema kćer za udaju - mogao bi tada i on da pozove svoje srbo-pravoslavne ortake na venčanje.

Beogradske vlasti, oličene u dobrano ušančenom nekadašnjem premijeru a sada predsedniku, Aleksandru Vučiću, već godinama održavaju politiku balansiranja između Brisela i Moskve. Sa jedne strane, oni izjavljuju svoju odlučnost na putu što bržeg priključenja Evropskoj uniji, dok sa druge insistiraju na bratskim odnosima sa Rusijom. Činjenica da je na Balkanu sve svedeno na nivo familijarnih metafora, sama po sebi predstavlja zanimljivu temu: za bosanske muslimane je Turska majka, za bosanske Srbe majka je pravoslavna Rusija, a za samu Srbiju je Rusija brat. To je politika balansiranja koja podseća na spoljnu politiku Titove Jugoslavije, države koja je uvek bila najjača kada je balansirala na pola puta između Vašingtona i Moskve. Cilj takve politike je jasan: izvući što je više moguće od obeju strana, koristiti bratstvo sa Rusijom kao sredstvo ucenjivanja Evrope a bliskost sa Evropom zarad ucenjivanja Rusa.

Srpski nacionalisti čestitaju "predsedniku" Putinu rođendan, i ne samo oni.

Lak plen

Međutim, takvo igranje politikom može biti veoma opasno. Ne samo zbog toga što od bratskog zagrljaja ponekad možete dobiti i polomljena rebra, već potpiruje i nacionalne strasti koje je teško kontrolisati. Obični građani, poraženi i demoralisani višedecenijskim siromaštvom, nacionalizmom, klerikalizmom i populističkom politikom, predstavljaju lak plen za Putina i Erdogana. Kada su ljudi očajni, diktatori izgledaju daleko privlačniji od demokrata - naročito na Balkanu, gde su ljudi poslednjih dvadesetak godina potrošili na razočarenje u političare koje im je iznedrila uobičajena demokratska procedura.
To je nešto u sve većoj meri zajedničko za sve narode bivše Jugoslavije (osim možda za Sloveniju, koja je u tom pogledu pre mnogo godina prestala da bude deo regiona): sve veća odbojnost, podjednako prema demokratiji i evropskim idealima. Stav prema Evropi je naročito upečatljiv. Prema nedavnom istraživanju javnog mnenja, na primer, građane Srbije su pitali da li bi više voleli da budu deo EU ili deo Evrazijske zajednice koju predvodi Moskva. Zabrinjavajuće veliki broj je izabrao drugi odgovor. Pa ipak, kada su ih pitali koji način života više vole - kao u Moskvi ili kao u Briselu - čak i oni koji na Evraziju gledaju pozitivno, priznaju da bi više voleli Brisel. Možemo pretpostaviti da bi ljudi u Sarajevu dali slične odgovore ukoliko bi bili pitani da izaberu između Erdogana i Žan-Klod Junkera.
A šta se desi kada Putin i Erdogan, do nedavno na ivici međusobnog rata, odjednom postanu najbolji prijatelji? Jedan od odgovora na to pitanje se pojavio odmah nakon nedavne inicijative nekoliko bošnjačkih političara, članova levičarskih partija, koji su se do skora predstavljali kao multietnički. Predvođeni Emirom Suljagićem, koji je uspeo da izbegne srebrenički masakr zahvaljujući tome što je radio za UN kao prevodilac, ta grupa je pozvala na poboljšanje odnosa između Sarajeva i Beograda - ponovno zbližavanje, u kontekstu dobrih odnosa Rusije i Turske. Cilj tog zbližavanja bi bila eliminacija Hrvatske iz učešća u raspravi o budućnosti Bosne i Hercegovine, kao i umanjeno pravo Hrvata na status konstitutivnog naroda. Postojeća "trojna" BiH bi tako bila zamenjena "dvojnom", onom srpsko-bošnjačkom.
Pokretači pravdaju ovu svoju inicijativu ukazujući na tobožnju proustašku, profašističku prirodu zvanične Hrvatske spoljne politike (u stvari, bilo koje njihove politike) i činjenicu da Hrvatska već vodi "hibridni rat" protiv Bosne i Hercegovine. Taj rat - o kome nema nikakvih preciznih detalja - se sprovodi uz pomoć Evrope i Brisela, koji su "izdali Bosnu i Bošnjake" (na ovome se posebno insistira) i koji rade na njihovom uništenju. Štaviše, radikalni nacionalizam bošnjačkih levičara izpada znatno radikalniji od Izetbegovićevog. Njihov prezir prema Evropi je snažan. Takav stav svakako nije svojstven samo Bošnjacima; sa lokalnim varijacijama, on preovlađuje i među Srbima i Hrvatima, podjednako u BiH, Srbiji i Hrvatskoj.

Poster hrvatskog "ratnog heroja" Anta Gotovine, u izlogu prodavnice u
centru Zagreba.  (2017, foto: Sajmon Garnet, Eurozine)

De-EUropeizacija

Slučaj Hrvatske je možda najupečatljiviji. Ona je članica EU počev od leta 2013. godine. Građani ne samo da još uvek veruju u ideju proširenja Unije, već su i većinski ubeđeni da Hrvatska treba biti lokomotiva koja će povući čitav region Balkana ka Evropi. Četiri godine kasnije, ne samo da su odnosi na Zapadnom Balkanu najgori u poslednjih 20 godina, već je i sama Hrvatska danas manje proevropska nego što je bila tokom pregovora o pridruživanju Uniji. Proces hrvatske deevropeizacije je šokantan, zbunjujuć i radikalan. U pitanju je mnogo veći problem od marginalnih političkih grupa i izolovanih ekstremista; to uključuje vladajuću elitu pa i samu državu.
U februaru ove godine, nekoliko stotina neonacista (članova registrovane političke partije A-HSP, tj. Autohtone Hrvatske Stranke Prava) održalo je na glavnom zagrebačkom trgu javnu vežbu u militarističkom stilu, u znak podrške američkom predsedniku Donaldu Trampu. Iako nije bilo najava kontraokupljanja, skup je imao policijsko obezbeđenje. Okupljeni su marširali centralnim ulicama Zagreba, noseći američke i hrvatske zastave, ali i zastavu nemačke Nacionaldemokratske partije (NPD) koja spada među nejeksplicitnije neonacističke grupacije u Evropi.
Američka ambasada je reagovala saopštenjem u kojem podseća na američke žrtve u Drugom svetskom ratu, dodajući da je velika uvreda isticati američku zastavu na neonacističkom mitingu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitanović se potom oglasila, ali, umesto da osudi taj skup, ona ga je nazvala marginalnim fenomenom koji je privukao daleko više pažnje nego što zaslužuje.
Ovo je samo poslednji u nizu incidenata koji su, poput finti na fudbalskoj utakmici, sve češći otkako je Hrvatska primljena u članstvo EU. Tempo je naročito ubrzan u poslednjih 18 meseci, uglavnom zahvaljujući ulaskom u vlast radikalne desničarske koalicije koju podržava lokalna Katolička crkva. Njihov krajnji cilj je da izokrenu ishod Drugog svetskog rata (70 godina kasnije), antifašističke partizane proglase zločincima a hrvatske kvislinge ustaše i naciste za oslobodioce, da iz javnog života istisnu sve manjine - političke, društvene, seksualne, verske ili etničke. Po njima, ljudska prava treba redikalno ograničiti, ili makar podrediti moralnim normama Katoličke crkve, ukinuti ženama pravo na abortus i demonizovati svakoga ko se tome usprotivi. Uposlednjih nekoliko godina, antifašizam je pretvoren u nepristojnu reč - na primer, kada je neko opisan kao "antifašista", to zapravo znači da je on neprijatelj Hrvatske. Pojmovi poput "liberalizma" ili"levice" imaju podjednako loš tretman, a kada je "ateizam" u pitanju - što ga manje ima, to bolje po njega.

Zagreb, Beograd... isto.

Za rat spremni?


U ovakvoj situaciji, šta zapravo predstavlja koncept Evrope? I šta evropske vrednosti zaista znače za Hrvatsku i njene političke vođe? Na to pitanje ne postoji direktan odgovor u tim okvirima, zato što u Balkanskim državama taj koncept nije jasno definisan - umesto toga, one reaguju na jedan efektivan način: onako kako obično odlučuju šta je dobro a šta loše, šta je poželjno a šta nepoželjno, šta je Evropa a šta anti-Evropa.
Iz hrvatske perspektive, ili barem iz perspektive državne televizije, većine novina i aktuelnog političkog rukovodstva, jasno je šta se podrazumeva za pozitivno po pitanju Evrope, šta je smatra opterećenjem a šta je jedva podnošljivo. Pozitivni su oni na vlasti u Poljskoj i Mađarskoj, Bregzit je dočekan uz oduševljenje i euforiju, pobeda Donalda Trampa u SAD je takođe primljena sa maksimalnim oduševljenjem. Poraz kandidata Slobodarske partije na predsedničkim izborima u Austriji, i slab rezultat Gerta Vildersa na holandskim opštim izborima, dočekani su sa neskrivenim razočarenjem. Internet forumi, društvene mreže, novine i državna televizija su prepuni teorija zavere, po kojima su liberali, komunisti, masoni i cionisti, uz pomoć islamista, doveli "prave" bele evropljane do izbornog poraza.
Podjednako bode oči nivo do koga se hrvatski i srpski nacionalisti slažu kada su u pitanju Tramp, Orban, Vilders, Najdžel Faraž i Marin Le Pen. Međutim, po većini drugih pitanja bi svi oni bili spremni da međusobno zarate u trenu; pa opet, umiru od sreće kada treba stati uz Trampa. Štaviše, svrstali bi se svi oni iza bilo koga ko je poslednjih nekoliko godina potrošio na podrivanje Evrope koja je nastala posle 1945. godine, ili bilo koga ko se zalaže za proterivanje sirijskih izbeglica - ili svih muslimana - iz Evrope.
U stvari, izbegličko pitanje je jedno od retkih koje na suprotne strane razdvaja srpske i hrvatske nacionaliste od bošnjačkih. Bošnjaci ne mogu da se u potpunosti identifikuju sa Trampom i njegovim evropskim saveznicima zbog kolektivne islamofobije ovih drugih. Sve to olakšava bošnjačkim nacionalistima da odbace evropske ideje u potpunosti, tvrdeći da su evropska desnica i levica u suštini iste, ili, kako to Erdogan kaže - "svi su oni fašisti i nacisti".
Zapadni Balkan je iznova spreman za rat, ali ne na isti način kao 1991. Tada su subjektivni uslovi jugoslovenske države koja se raspadala, značili da su njeni narodi bili spremni da se bore za svoja prava na teritorijalnu celovitost, bez obzira na Evropu i ostatak sveta. Uz pomoć nekada svejugoslovenske armije, srpski vođa Slobodan Milošević je nameravao da osvoji što je više moguće teritorije ka zapadu, koje je potom pokušao da otcepi od Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman, imao je za cilj očuvanje teritorijalne celovitosti Republike Hrvatske, koju bi, vremenom, povećao dodavanjem delova BiH. U celini gledano, Bošnjaci su se borili za gole živote. Nijedna od tih grupa nije učestvovala u nečijem tuđem ratu; naprotiv, svi su se oni borili za sopstvenu sudbinu.

Balkansko poluostrvo 1796-2008 (animacija)

Balkanska žrtva


Danas je situacija potpuno drugačija. Nacije Zapadnog Balkana se spremaju za rat sličan onima koji su izbili 1914. i 1941. godine. Njima je sada potreban širi kontekst u koji bi uklopili svoje "uspehe". Potreban im je rat u kome bi mogli da ginu za tuđe kraljeve, careve i sultane - za Putina, Erdogana, Trampa, ili za drugorazredne lujke poput Vildersa ili Le Penove, ili nekog trećeg prepredenog populistu čije ime još uvek nismo čuli mada se on uklapa u foto-robot portret koji nam je svima dobro poznat.Balkan ponovo postaje arena za diplomatske manevre koji prete da jednoga dana poprime vojnu formu. Nakon četvrt veka odsustvovanja, Rusi su se upravo preko Balkana vratili na evropsku scenu. I, takođe na Balkanu, Turci ponovo uspostavljaju svoje prisustvo u onim istim oblastima iz kojih su bili isterano pre 100 godina.
Dakle, da li je Evropa žrtvovala Balkan? Pre izbijanja Prvog svetskog rata, činilo se da su evropske sile uspele da pacifikuju region. Austrougarska je 1878. obezbedila međunarodnu saglasnost da uspostavi protektorat nad Bosnom i Hercegovinom, i do 1908. je anektirala u celosti - tom se potezu niko osim Srbije nije ozbiljno suprotstavio. Tokom Balkanskih ratova 1912. i 1913. Turska je bila potisnuta sve do Bosfora. Ruski pokušaji da povećaju svoj uticaj na Balkanu, preko Srbije i Južnih Slovena u Austrougarskom carstvu, bili su ozbiljan remetilački faktor ali nisu predstavljali veću opasnost po mir. A onda je Gavrilo Princip u Sarajevu ubio naslednika habsburškog trona i, kao što svi znamo, jedva mesec dana kasnije cela Evropa je bila zahvaćena ratom; taj rat su prouzrokovala međusobna šićardžijska južnoslovenska rivalstva o kojima su Beč, Berlin, Pariz, Moskva i London znali veoma malo.

Evropa još uvek nije u potpunosti izgubila Balkan, ali to će se ubrzo desiti ukoliko ostane slepa za posledice koje bi mogle nastati usled takvog gubitka. Cena evropeizacije Balkana je danas možda viša nego pre 20 godina - kada je propuštena zlatna prilika za uvođenje stabilnosti u taj region. Pa opet, to je i dalje jeftinije od cene koju bi platili u slučaju balkanizacije Evrope. Kada turski ministar spoljnih poslova priča o nadolazećim verskim ratovima u Evropi, i kada tvrdi da nema nikakve razlike između evropskih socijaldemokrata i fašista, on računa na antievropska osećanja kod bosanskih muslimana, Albance u Makedoniji, a možda čak i na samu Albaniju.

Još uvek imamo vremena da poremetimo te njegove kalkulacije. Pitanje je samo da li će u evropskim prestonicama zaista umeti da razumeju vrednost turskih i ruskih kalkulacija na Balkanu. 

1. Miljenko Jergović: Is Europe losing the Balkans? (Eurozine, 09.07.2017)
2. Andre Liebich: The Balkans and the EU - Looking for a way forward (Eurozine, 03.08.2017)
3. Tanja Zimmermann & Aleksandar Jakir: Europe and the Balkans - Decades of 'Europeanization' (Königshausen & Neumann, 2015)
4. Marko Kmezić: Europeanization by rule of law implementation in the Western Balkans (Centre for Southeast European Studies, 2017)
5. Arolda Elbasani: European integration and transformation in the Western Balkans - Europeanization or business as usual? (European University Institute, 2013)
6. Leonard J. Cohen: The Europeanization of ‘Defective Democracies’ in the Western Balkans - Pre-accession Challenges to Democratic Consolidation (Studies in Central and Eastern Europe, Palgrave Macmillan London, 2008)