Da li EUropa gubi Balkan?

Širom Balkanskog poluostrva, proces deevropeizacije postaje sveopšti i radikalan. Miljenko Jergović u svom tekstu, originalno objavljenom na engleskom jeziku u Eurozine internet magazinu, upozorava na nove sukobe koji dolaze i poziva Evropu da se ponovo angažuje u tom regionu.

Kada je turski predsednik udavao svoju kćerku (u maju prošle godine), među zvanicama je bilo dosta visokorangiranih političara, ministara i pripadnika turskog generalštaba. Bila su, takođe, prisutna i trojica važnih političara svetskog renomea: Edi Rama (premijer Albanije), Navaz Šarif (premijer Pakistana) i Bakir Izetbegović (lider Bošnjaka i član BiH predsedništva).

Svadbena ceremonija je predstavljala kombinaciju islamskog rituala i sekularnog spektakla - prava slika i prilika Erdoganovog režima. Mlada je nosila hidžab ali i nekakvu vrstu venčanice koja baš i nije tipična za muslimanke, jer je više podsećala na svadbenu garderobu tipičnu za evropske princeze. Na svečanom prijemu je bio prikazan i kratak film o privatnim preokupacijama Sumeje plemenite (tj. kćeri Erdoganove), kakva je bila kao dete i šta je sve zanimalo kao tinejdžerku.

Šarif je jedan od ključnih igrača koji podržavaju Erdoganovu težnju da sebe pozicionira kao lidera svih muslimana sveta, savremenog kalifa koji bi bio kombinacija autoriteta američkog predsednika i rimskog Pape. Međutim, Ramin pogled na stanje stvari je daleko od erdoganovog a njegovo poimanje parlamentarne demokratije značajno drugačije. Bez obzira na to, njih dvojica dele iste pragmatične interese. Turska želi da se na Balkanu predstavi kao zaštitnik Albanije - a to je ono što bi albanski premijer žarko želeo da iskoristi. Ako se može verovati sarajevskim medijima, Izetbegović je prisustvovao venčanju kao Erdoganov lični prijatelj. Sam Erdogan tvrdi da je Izetbegovićev otac Alija, na samrtnoj postelji izjavio da sa puno poverenja predaje Bosnu i Hercegovinu na starateljstvo Turskoj. Taj amanet je česta tema rasprava u Sarajevu, mada uz slabo uvažavanje činjenice da je Bosna i Hercegovina zemlja tri naroda i tri vere, i da bi bilo veoma teško kod ostala dva naroda naći nekoga ko bi prihvatio Tursku za tutora. Inače, taj nedostatak uvažavanja drugih nije karakterističan samo za Bošnjake - u BiH, to predstavlja neku vrstu nacionalnog imperativa.

Novi Pazar je dočekao turskog predsednika Erdogana u potpunosti okićen
transparentima na njegovom maternjem jeziku. Ništa drugačije nije bilo
ni u Bosni i Hercegovini. (2017, foto: Sandžačke Novine)

Sveci-zaštitnici

Redžep Tajip Erdogan je ubedljivo najpopularniji političar među Bošnjacima. Očigledno je da se Izetbegović mnogo ne brine zbog toga. Štaviše, popularnost turskog lidera učvršćuje i Izetbegovićevu poziciju i Bošnjacima daje snažnu moralnu podršku u raspravama sa njihovim komšijama Srbima i Hrvatima. Bošnjaci se osećaju zaštićeni milošću sultana sa Bosfora i spremni su da ga slede podjednako vatreno poput njegovih pristalica u Turskoj. Kada je Erdogan Holanđane i Nemce nazvao fašistima i nacistima, dobio je prećutnu podršku bošnjačke nacionalne elite, kao i ogromnu javnu podršku u narodu i velikom delu sarajevskih medija. Kada je Erdogan optužio Holandiju da je organizovala srebrenički masakr u krajnjoj nameri istrebljenja svih evropskih muslimana, Izetbegović je ostao nem, tako dopustivši turskom lideru da beskrupulozno iskoristi žrtve nacije koja nije njegova - kao da su oni njegovo privatno vlasništvo, ili kredit koji je dobio od banke.

Identičan status uživa ruski predsednik Vladimir Putin kod Srba iz Republike Srpske (pretežno srpski entitet, koji zajedno sa Bošnjačko-Hrvatskom federacijom čini BiH). Predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, zaputio se u Moskvu kako bi obezbedio zaštitu za svoj polusecesionistički referendum. Kada je američki Stejt department zaveo sankcije (uglavnom simbolične), ruski emisari su se sjatili u Banjaluku, Dodikovu prestonicu, ne bi li mu tako očvrsnuli stav. Teško da prođe jedan dan a da mediji u Srbiji i Republici Srpskoj ne objave neku vest o povratku ruskog uticaja na Balkan i u Centralnu Evropu. Određena doza pluralizma u stavovima još uvek postoji u Beogradu, gde se Putinovi sledbenici konstantno moraju nadmetati sa onima koji su više proevropskih gledišta. Međutim, u Banja Luci tako nešto ne postoji. Putin je neka vrsta polubožanstva za Srbe u Republici Srpskoj, baš poput statusa koji Erdogan uživa među Bošnjacima. Šteta što Putin nema kćer za udaju - mogao bi tada i on da pozove svoje srbo-pravoslavne ortake na venčanje.

Beogradske vlasti, oličene u dobrano ušančenom nekadašnjem premijeru a sada predsedniku, Aleksandru Vučiću, već godinama održavaju politiku balansiranja između Brisela i Moskve. Sa jedne strane, oni izjavljuju svoju odlučnost na putu što bržeg priključenja Evropskoj uniji, dok sa druge insistiraju na bratskim odnosima sa Rusijom. Činjenica da je na Balkanu sve svedeno na nivo familijarnih metafora, sama po sebi predstavlja zanimljivu temu: za bosanske muslimane je Turska majka, za bosanske Srbe majka je pravoslavna Rusija, a za samu Srbiju je Rusija brat. To je politika balansiranja koja podseća na spoljnu politiku Titove Jugoslavije, države koja je uvek bila najjača kada je balansirala na pola puta između Vašingtona i Moskve. Cilj takve politike je jasan: izvući što je više moguće od obeju strana, koristiti bratstvo sa Rusijom kao sredstvo ucenjivanja Evrope a bliskost sa Evropom zarad ucenjivanja Rusa.

Srpski nacionalisti čestitaju "predsedniku" Putinu rođendan, i ne samo oni.

Lak plen

Međutim, takvo igranje politikom može biti veoma opasno. Ne samo zbog toga što od bratskog zagrljaja ponekad možete dobiti i polomljena rebra, već potpiruje i nacionalne strasti koje je teško kontrolisati. Obični građani, poraženi i demoralisani višedecenijskim siromaštvom, nacionalizmom, klerikalizmom i populističkom politikom, predstavljaju lak plen za Putina i Erdogana. Kada su ljudi očajni, diktatori izgledaju daleko privlačniji od demokrata - naročito na Balkanu, gde su ljudi poslednjih dvadesetak godina potrošili na razočarenje u političare koje im je iznedrila uobičajena demokratska procedura.
To je nešto u sve većoj meri zajedničko za sve narode bivše Jugoslavije (osim možda za Sloveniju, koja je u tom pogledu pre mnogo godina prestala da bude deo regiona): sve veća odbojnost, podjednako prema demokratiji i evropskim idealima. Stav prema Evropi je naročito upečatljiv. Prema nedavnom istraživanju javnog mnenja, na primer, građane Srbije su pitali da li bi više voleli da budu deo EU ili deo Evrazijske zajednice koju predvodi Moskva. Zabrinjavajuće veliki broj je izabrao drugi odgovor. Pa ipak, kada su ih pitali koji način života više vole - kao u Moskvi ili kao u Briselu - čak i oni koji na Evraziju gledaju pozitivno, priznaju da bi više voleli Brisel. Možemo pretpostaviti da bi ljudi u Sarajevu dali slične odgovore ukoliko bi bili pitani da izaberu između Erdogana i Žan-Klod Junkera.
A šta se desi kada Putin i Erdogan, do nedavno na ivici međusobnog rata, odjednom postanu najbolji prijatelji? Jedan od odgovora na to pitanje se pojavio odmah nakon nedavne inicijative nekoliko bošnjačkih političara, članova levičarskih partija, koji su se do skora predstavljali kao multietnički. Predvođeni Emirom Suljagićem, koji je uspeo da izbegne srebrenički masakr zahvaljujući tome što je radio za UN kao prevodilac, ta grupa je pozvala na poboljšanje odnosa između Sarajeva i Beograda - ponovno zbližavanje, u kontekstu dobrih odnosa Rusije i Turske. Cilj tog zbližavanja bi bila eliminacija Hrvatske iz učešća u raspravi o budućnosti Bosne i Hercegovine, kao i umanjeno pravo Hrvata na status konstitutivnog naroda. Postojeća "trojna" BiH bi tako bila zamenjena "dvojnom", onom srpsko-bošnjačkom.
Pokretači pravdaju ovu svoju inicijativu ukazujući na tobožnju proustašku, profašističku prirodu zvanične Hrvatske spoljne politike (u stvari, bilo koje njihove politike) i činjenicu da Hrvatska već vodi "hibridni rat" protiv Bosne i Hercegovine. Taj rat - o kome nema nikakvih preciznih detalja - se sprovodi uz pomoć Evrope i Brisela, koji su "izdali Bosnu i Bošnjake" (na ovome se posebno insistira) i koji rade na njihovom uništenju. Štaviše, radikalni nacionalizam bošnjačkih levičara izpada znatno radikalniji od Izetbegovićevog. Njihov prezir prema Evropi je snažan. Takav stav svakako nije svojstven samo Bošnjacima; sa lokalnim varijacijama, on preovlađuje i među Srbima i Hrvatima, podjednako u BiH, Srbiji i Hrvatskoj.

Poster hrvatskog "ratnog heroja" Anta Gotovine, u izlogu prodavnice u
centru Zagreba.  (2017, foto: Sajmon Garnet, Eurozine)

De-EUropeizacija

Slučaj Hrvatske je možda najupečatljiviji. Ona je članica EU počev od leta 2013. godine. Građani ne samo da još uvek veruju u ideju proširenja Unije, već su i većinski ubeđeni da Hrvatska treba biti lokomotiva koja će povući čitav region Balkana ka Evropi. Četiri godine kasnije, ne samo da su odnosi na Zapadnom Balkanu najgori u poslednjih 20 godina, već je i sama Hrvatska danas manje proevropska nego što je bila tokom pregovora o pridruživanju Uniji. Proces hrvatske deevropeizacije je šokantan, zbunjujuć i radikalan. U pitanju je mnogo veći problem od marginalnih političkih grupa i izolovanih ekstremista; to uključuje vladajuću elitu pa i samu državu.
U februaru ove godine, nekoliko stotina neonacista (članova registrovane političke partije A-HSP, tj. Autohtone Hrvatske Stranke Prava) održalo je na glavnom zagrebačkom trgu javnu vežbu u militarističkom stilu, u znak podrške američkom predsedniku Donaldu Trampu. Iako nije bilo najava kontraokupljanja, skup je imao policijsko obezbeđenje. Okupljeni su marširali centralnim ulicama Zagreba, noseći američke i hrvatske zastave, ali i zastavu nemačke Nacionaldemokratske partije (NPD) koja spada među nejeksplicitnije neonacističke grupacije u Evropi.
Američka ambasada je reagovala saopštenjem u kojem podseća na američke žrtve u Drugom svetskom ratu, dodajući da je velika uvreda isticati američku zastavu na neonacističkom mitingu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitanović se potom oglasila, ali, umesto da osudi taj skup, ona ga je nazvala marginalnim fenomenom koji je privukao daleko više pažnje nego što zaslužuje.
Ovo je samo poslednji u nizu incidenata koji su, poput finti na fudbalskoj utakmici, sve češći otkako je Hrvatska primljena u članstvo EU. Tempo je naročito ubrzan u poslednjih 18 meseci, uglavnom zahvaljujući ulaskom u vlast radikalne desničarske koalicije koju podržava lokalna Katolička crkva. Njihov krajnji cilj je da izokrenu ishod Drugog svetskog rata (70 godina kasnije), antifašističke partizane proglase zločincima a hrvatske kvislinge ustaše i naciste za oslobodioce, da iz javnog života istisnu sve manjine - političke, društvene, seksualne, verske ili etničke. Po njima, ljudska prava treba redikalno ograničiti, ili makar podrediti moralnim normama Katoličke crkve, ukinuti ženama pravo na abortus i demonizovati svakoga ko se tome usprotivi. Uposlednjih nekoliko godina, antifašizam je pretvoren u nepristojnu reč - na primer, kada je neko opisan kao "antifašista", to zapravo znači da je on neprijatelj Hrvatske. Pojmovi poput "liberalizma" ili"levice" imaju podjednako loš tretman, a kada je "ateizam" u pitanju - što ga manje ima, to bolje po njega.

Zagreb, Beograd... isto.

Za rat spremni?


U ovakvoj situaciji, šta zapravo predstavlja koncept Evrope? I šta evropske vrednosti zaista znače za Hrvatsku i njene političke vođe? Na to pitanje ne postoji direktan odgovor u tim okvirima, zato što u Balkanskim državama taj koncept nije jasno definisan - umesto toga, one reaguju na jedan efektivan način: onako kako obično odlučuju šta je dobro a šta loše, šta je poželjno a šta nepoželjno, šta je Evropa a šta anti-Evropa.
Iz hrvatske perspektive, ili barem iz perspektive državne televizije, većine novina i aktuelnog političkog rukovodstva, jasno je šta se podrazumeva za pozitivno po pitanju Evrope, šta je smatra opterećenjem a šta je jedva podnošljivo. Pozitivni su oni na vlasti u Poljskoj i Mađarskoj, Bregzit je dočekan uz oduševljenje i euforiju, pobeda Donalda Trampa u SAD je takođe primljena sa maksimalnim oduševljenjem. Poraz kandidata Slobodarske partije na predsedničkim izborima u Austriji, i slab rezultat Gerta Vildersa na holandskim opštim izborima, dočekani su sa neskrivenim razočarenjem. Internet forumi, društvene mreže, novine i državna televizija su prepuni teorija zavere, po kojima su liberali, komunisti, masoni i cionisti, uz pomoć islamista, doveli "prave" bele evropljane do izbornog poraza.
Podjednako bode oči nivo do koga se hrvatski i srpski nacionalisti slažu kada su u pitanju Tramp, Orban, Vilders, Najdžel Faraž i Marin Le Pen. Međutim, po većini drugih pitanja bi svi oni bili spremni da međusobno zarate u trenu; pa opet, umiru od sreće kada treba stati uz Trampa. Štaviše, svrstali bi se svi oni iza bilo koga ko je poslednjih nekoliko godina potrošio na podrivanje Evrope koja je nastala posle 1945. godine, ili bilo koga ko se zalaže za proterivanje sirijskih izbeglica - ili svih muslimana - iz Evrope.
U stvari, izbegličko pitanje je jedno od retkih koje na suprotne strane razdvaja srpske i hrvatske nacionaliste od bošnjačkih. Bošnjaci ne mogu da se u potpunosti identifikuju sa Trampom i njegovim evropskim saveznicima zbog kolektivne islamofobije ovih drugih. Sve to olakšava bošnjačkim nacionalistima da odbace evropske ideje u potpunosti, tvrdeći da su evropska desnica i levica u suštini iste, ili, kako to Erdogan kaže - "svi su oni fašisti i nacisti".
Zapadni Balkan je iznova spreman za rat, ali ne na isti način kao 1991. Tada su subjektivni uslovi jugoslovenske države koja se raspadala, značili da su njeni narodi bili spremni da se bore za svoja prava na teritorijalnu celovitost, bez obzira na Evropu i ostatak sveta. Uz pomoć nekada svejugoslovenske armije, srpski vođa Slobodan Milošević je nameravao da osvoji što je više moguće teritorije ka zapadu, koje je potom pokušao da otcepi od Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman, imao je za cilj očuvanje teritorijalne celovitosti Republike Hrvatske, koju bi, vremenom, povećao dodavanjem delova BiH. U celini gledano, Bošnjaci su se borili za gole živote. Nijedna od tih grupa nije učestvovala u nečijem tuđem ratu; naprotiv, svi su se oni borili za sopstvenu sudbinu.

Balkansko poluostrvo 1796-2008 (animacija)

Balkanska žrtva


Danas je situacija potpuno drugačija. Nacije Zapadnog Balkana se spremaju za rat sličan onima koji su izbili 1914. i 1941. godine. Njima je sada potreban širi kontekst u koji bi uklopili svoje "uspehe". Potreban im je rat u kome bi mogli da ginu za tuđe kraljeve, careve i sultane - za Putina, Erdogana, Trampa, ili za drugorazredne lujke poput Vildersa ili Le Penove, ili nekog trećeg prepredenog populistu čije ime još uvek nismo čuli mada se on uklapa u foto-robot portret koji nam je svima dobro poznat.Balkan ponovo postaje arena za diplomatske manevre koji prete da jednoga dana poprime vojnu formu. Nakon četvrt veka odsustvovanja, Rusi su se upravo preko Balkana vratili na evropsku scenu. I, takođe na Balkanu, Turci ponovo uspostavljaju svoje prisustvo u onim istim oblastima iz kojih su bili isterano pre 100 godina.
Dakle, da li je Evropa žrtvovala Balkan? Pre izbijanja Prvog svetskog rata, činilo se da su evropske sile uspele da pacifikuju region. Austrougarska je 1878. obezbedila međunarodnu saglasnost da uspostavi protektorat nad Bosnom i Hercegovinom, i do 1908. je anektirala u celosti - tom se potezu niko osim Srbije nije ozbiljno suprotstavio. Tokom Balkanskih ratova 1912. i 1913. Turska je bila potisnuta sve do Bosfora. Ruski pokušaji da povećaju svoj uticaj na Balkanu, preko Srbije i Južnih Slovena u Austrougarskom carstvu, bili su ozbiljan remetilački faktor ali nisu predstavljali veću opasnost po mir. A onda je Gavrilo Princip u Sarajevu ubio naslednika habsburškog trona i, kao što svi znamo, jedva mesec dana kasnije cela Evropa je bila zahvaćena ratom; taj rat su prouzrokovala međusobna šićardžijska južnoslovenska rivalstva o kojima su Beč, Berlin, Pariz, Moskva i London znali veoma malo.

Evropa još uvek nije u potpunosti izgubila Balkan, ali to će se ubrzo desiti ukoliko ostane slepa za posledice koje bi mogle nastati usled takvog gubitka. Cena evropeizacije Balkana je danas možda viša nego pre 20 godina - kada je propuštena zlatna prilika za uvođenje stabilnosti u taj region. Pa opet, to je i dalje jeftinije od cene koju bi platili u slučaju balkanizacije Evrope. Kada turski ministar spoljnih poslova priča o nadolazećim verskim ratovima u Evropi, i kada tvrdi da nema nikakve razlike između evropskih socijaldemokrata i fašista, on računa na antievropska osećanja kod bosanskih muslimana, Albance u Makedoniji, a možda čak i na samu Albaniju.

Još uvek imamo vremena da poremetimo te njegove kalkulacije. Pitanje je samo da li će u evropskim prestonicama zaista umeti da razumeju vrednost turskih i ruskih kalkulacija na Balkanu. 

1. Miljenko Jergović: Is Europe losing the Balkans? (Eurozine, 09.07.2017)
2. Andre Liebich: The Balkans and the EU - Looking for a way forward (Eurozine, 03.08.2017)
3. Tanja Zimmermann & Aleksandar Jakir: Europe and the Balkans - Decades of 'Europeanization' (Königshausen & Neumann, 2015)
4. Marko Kmezić: Europeanization by rule of law implementation in the Western Balkans (Centre for Southeast European Studies, 2017)
5. Arolda Elbasani: European integration and transformation in the Western Balkans - Europeanization or business as usual? (European University Institute, 2013)
6. Leonard J. Cohen: The Europeanization of ‘Defective Democracies’ in the Western Balkans - Pre-accession Challenges to Democratic Consolidation (Studies in Central and Eastern Europe, Palgrave Macmillan London, 2008)