PRC³

Činjenica je da Srbija danas nije ništa bliže članstvu u EU nego što je to bila pre 10 godina.
Može li Srbija da odustane od EU i približi se nekim drugim zemljama, poput Rusije i Kine?

Srbija može bez EU, ali onda ne bi više bila interesantna Kini, a to ne bi bilo pametno. U trenutku kada Srbija ne bi bila više kandidat, ona više neće imati trgovinski sporazum s Kinom. Jer Kini ste interesantni onoliko koliko su vam otvorena vrata ka EU i tržištima EU. Kada bi se zaoštrila politika prema Srbiji, videli biste kakve su to promene u politici Kine prema vašoj zemlji. Osim toga, ako neko ima neke velike vizije oko Kine, neka pita zemlje kao što je Šri Lanka, kada te velika zemlja poput Kine obuhvati, kakve su to konsekvence.

- Klemen Grošelj (Iza vesti, N1 12.02.2024)

Koga zanimaju pravila ponašanja u spoljnoj politici, gorenavedeni stav jednog od poslanika evroparlamenta predstavlja slovo azbuke u razumevanju kućnog reda međunarodnih (i međudržavnih) odnosa.

Ko bi da gleda u nebesa a ne u beton, pravi se blesav dok se ponaša kao slon u staklari, bavi se tuđim a ne svojim prknom i lopovima, namerava da i dalje (po radikalskoj navadi staroj već vek i po) vodi palanačku visoku politiku i ratuje "na daljinac" sa svim i svakim "preko prvog brda", neka posle ne kuka kada Fejsbuk uvede gornju prc-opciju samo za svoje korisnike iz Srbistana.
U stvari, mnogo bi gore (a realnije) bilo da ukinu besplatne i uvedu obavezno samo plaćene lične i druge profile za ovdašnje konzumente svojih platformi. Smrt u diskoteci.
Prc, na kub.

Vučićev orvelijanski Riziko

Kad šamari krenu, onda krenu sa svih strana - sa leve i desne, odozgo i odozdo, sa Zapada i Istoka. Najgluplja odbrana je da se inadžijski okreneš šamaranju sa Dalekog Istoka (jer, ako zapneš dovoljno daleko onda ti Daleki Zapad opet dođe Daleki Istok), vodeći se logikom - što je dalje, to manje boli.

Riziko je društvena igra - strategija, koja više podseća na nadgornjavanje Orvelovih superdržava iz "1984" nego na Martinovu "Igru prestola", bez obzira koliko igrača učestvuje u njoj. Cilj je osvajanje sveta, koji ćete postići tako što ćete sve ostale takmace počistiti sa table (mape) pametnom strategijom. I tenkovima.

Koja je Vučićeva strategija i da li je pametna?

Ako je suditi po poslednjim vestima iz Okeanije, Evrazije i Istazije, čini se da ono što Aleksandar Vučić & Co. trenutno rade, potezi koje povlače, niti liče na strategiju niti na bilo šta pametno. Čini se kao da "vlasnik" poludefinisanog parčeta teritorije povazdan na razmeđi dvaju supersila, po nekadašnjoj postinformbirovskoj formuli Enver Hodžine Albanije, pomoć traži od treće, ne vodeći mnogo računa o tome da li će i u kojoj meri ta igrarija izaći na nos onima koji na tom parčetu zemlje žive. Jer, igra Riziko ne boli kada izgubiš (osim ako igraš u pare ili kokavce), dok se budalaština koju kradikali zovu "srpskom spoljnom politikom" itekako obija direktno o glavu stanovnicima Životinjske farme. Kao da im nije dosta unutrašnjih tegoba, pa im nedostaju i one spolja.

Elem, otkako je obelodanjena afera sa srbijanskim državnim biznisom u prodaji oružja koje je završilo čak i u rukama boraca Islamske države, a nešto od toga i kod (za Moskvu nepodobnih) režima nekih bivših sovjetskih republika, glavni igrači na tom tržištu više ne sede skrštenih ruku. Odskora ni nogu. Malo li je kada brkneš zapadnim trgovcima oružjem u oko, nije ti dosta pa brkneš u drugo i ruskim - i onda ti je kriv Đavo (čitaj: Đilas) što je počela da puca grana na kojoj si sedio dok si je sam, lično, testerisao.
Problem sa Vučićevim orvelijanskim Rizikom je u tome što on u toj igri ne rizikuje, već srlja.

***

U jednom danu - duplo samonokautiranje i, sledstveno tome, duplo šamaranje.
Šamar zapadni:

SAD su danas upozorile Beograd da treba da bude svestan rizika koji nosi kupovina oružja od kineskih kompanija i ocenile da izbor snabdevača treba da odražava deklarisani cilj Srbije da se integriše sa Evropskom unijom.

- N1, 10.08.2020.

Šamar istočni:

Većina ruskih medija izrazila je iznenađenje odlukom Srbije da kupi kineski raketni sistem PVO FK-3, a u propratnim komentarima provejava razočarenje što nije naručeno rusko oružje iz familije S-300.

- Danas, 10.08.2020.

Bez obzira što i jedni i drugi kažu da im smeta to što Vučić kupuje kinesko naoružanje, još im više smeta to što srpsko prodaje tamo gde ne bi smeo da gura nos bez njihove dozvole - onaj sve duži, Pinokiov lažovski nos.

Logično je da nakon šamaranja sledi šutiranje.

Što su ti veći protivnici, to je veći i broj otiska čizme koji ti utisnu na guzici.

I bolniji.

Čačkati istovremeno Okeaniju i Evraziju nije preterano pametno, a još je nepametnije utočište potražiti u Istaziji koju jedino interesuje da zarije klin razdora među takmace. Problem je u klinu - tup je, klimav i vrbov.

I zato će Istazija, baš kao i druge dve superdržave, taj klin iskoristiti samo da iz njega izvuče što više para i sirovina - što je već uspešno oprobana strategija u nekim Afričkim zemljama koje su pažljivo bile targetirane za takvu sudbinu.
Gle čuda - pa i Orvelove superdržave su se nadmetale i ratovale ponajviše baš oko Afrike, njenih neizmernih prirodnih resursa i naizgled beskrajnih ljudskih, besplatnih robova za konstantnu industriju rata i politike straha kojima sopstvene građane drže na uzdi?!

Šta, odjednom vam Srbija liči na Afriku, a cela priča na Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu?

Pa i nije baš odjednom, još manje iznenada.

Prc.

Za kraj, nagradno pitanje:

- Kada je to Aleksandar Vučić odlučio da postane Enver Hodža?

Od tačnog odgovora na ovo pitanje zavise odgovori na sve ostalo što se dešavalo i tek će se desiti.

appendix (21:36)
Aleksandar Vučić je danas, nakon jučerašnjeg šutšamaranja, izjavio da tako nešto nije izjavio i da nije pazario kinesko oružje već da je o tome samo naglas razmišljao ("razmatrao") pritom upotrebivši ličnu zamenicu "mi".

Socijaldarvinizam Viktora Orbana

Orbanova vladavina uredbama nije samo puka grabež za vlašću i moći, ona služi kao sredstvo očuvanja njegovog društveno-ekonomskog modela u krizna vremena. Za to mu je neophodna kontrola javnog mnjenja.

30. marta ove godine, mađarski parlament je usvojio zakon koji aktuelnoj nacionalističkoj vladi omogućava da uredbama upravlja državom. Mežunarodni mediji i komentatori su požurili da taj potez protumače kao poslednji ekser u kovčegu mađarske demokratije, koja je na izdisaju. Međutim, Mađarska je prestala da bude funkcionalna demokratija još pre aktuelne krize sa koronavirusom. Bea Bako je u pravu kada tvrdi da Orban uz pomoć uredbi vlada već deset godina. Zakonodavna vlast funkcioniše poput nekog automatizovanog parlamenta, u kome poslanici vladajućeg Fidesza podnose i usvajaju predloge bez ikakve suštinske rasprave (i u gluvo doba noći, ukoliko to zatreba), koje predsednik republike bespogovorno svojim potpisom pretvara u zakone.

Iskustvo življenja u potemkinovskoj demokratiji i razumevanje činjenice da na većinu Orbanovih "velikih" poteza treba gledati kao na političko pozorište, podstaklo je domaće reakcije na najnoviju pozornost. Većina komentara na društvenim mrežama sugeriše da Orban ne može da učini mnogo više od onoga što je do sada već činio (doduše, novousvojene zatvorske kazne za širenje dezinformacija mogu se koristiti i za ućutkivanje kritičara vlasti).

Stručnjaci su tvrdili da je Orbanov glavni cilj postavljanje klopke za opoziciju. Njihov argument je da je on namerno postavio nemoguće uslove, poput odbijanja ograničenja vremena trajanja vanrednog stanja, kako bi opozicione stranke bile primorane da glasaju protiv njegovog produženja. Orban bi tako mogao da tvrdi kako su njegovi oponenti hteli da opstruišu njegove nepore da zaštiti Mađare, što bi mu omogućilo da reciklira dosadni ali duboko ukorenjeni kliše "nepatriotske" opozicije.

Ova bitka za kontrolu narativa je u ovom trenutku očigledno ključna preokupacija vlada širom sveta, tako da ovaj argument dobija na težini. Štaviše, aktuelna kriza očigledno pogoduje jakim nacionalističkim liderima koji žele da ojačaju simbolički kapital demonstrirajući snažno vođstvo.

Pa ipak, ovaj pokušaj da se donošenje zakona u vanrednom stanju predstavi kao pametan potez u partiji političkog šaha pati od najmanje dve manjkavosti. Kao prvo, oni se oslanjaju na iskustvo stečeno iz politike u normalna vremena, uglavnom zanemarujući činjenicu da imamo posla sa vanrednom situacijom.

Vladino povlačenje pod pritiskom javnosti da zatvori škole i povlačenje odluke o smeni nepodobnih gradonačelnika izabranih na izborima nakon pritiska od strane onih gradonačelnika koji su članovi vladajuće partije, sugeriše da javno mnjenje nije u toliko velikoj meri pod kontrolom, kao i da lokalni kadrovi lojalni partiji bivaju manje pouzdani u kriznim trenucima. Štaviše, domaći i strani komentatori nisu uspeli da uoče vezu između donošenja zakona u vanrednom stanju i vladine strategije za borbu protiv epidemije koronavirusa.

Socijaldarvinizam Fidesza

Odgovor mađarske države se u okvirima EU ističe izdvajanjem malih ratnih rezervi (fiskalne mere vredne manje od 1% BDP) za borbu protiv pandemije i sprovođenje seta opštih mera. Nacionalna banka i Vlada su sledili poteze ostalih evropskih država, kada su 7. aprila njihovi predstavnici objavili da će preduzećima biti ponuđeni jeftini krediti i odlaganje poreskih obaveza. Međutim, mađarska Vlada je preduzećima do sada ponudila daleko manju podršku (u odnosu na njihove kolege u regionu) na polju zaštite radnih mesta, a još je manje bila darežljiva prema građanima i lokalnim samoupravama.

Iako približno 4000 Mađara ostaje bez posla svakoga dana (što je veliki broj za državu od 10 miliona stanovnika), Vlada do sada nije učinila ništa da im pomogne, osim što je zamrznula obaveze plaćanje privatnih hipoteka. Konkretno, odbili su da produže rok osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koje je građanima dostupno samo 90 dana (što je najkraći takav rok u EU); odbili su i da povećaju univerzalni porodični dodatak (koji iznosi oko 40€ po detetu). Umesto da požuri i podrži lokalne samouprave koje su bile zatrpane zahtevima za hitnom socijalnom pomoći, Vlada im je ukinula dodatne prihode.

Čini se da je odluka da se ide u suprotnom smeru od većine drugih evropskih vlada, bila zasnovana na dve strateške pretpostavke:

Prva je averzija mađarske Vlade prema vanbilansnim budžetima i državnom dugu. U ponuđenom objašnjenju predloga ograničenog paketa mera za ublažavanje krize oni kažu da se Mađarska mora osloniti na sopstvene resurse kako bi prevazišla krizu. To je u skladu sa Fideszovim dugoročnim političkim i ekonomskim ciljevima smanjenja nivoa državnog duga, ograničenja izloženosti Mađarske stranim kreditorima i na svaki način izbegavanja ponavljanja MMF-fijaska njihovih prethodnika.

Druga pretpostavka podrazumeva da se socijalni model koji je Fidesz izgradio mora podržati po svaku cenu. Ponuditi "besplatan novac" nezaposlenima bi po Orbanovim shvatanjima bilo ravno jačanju kulture "po zaslugama". To bi takođe potkopalo "društvo zasnovano na radu", koje on predstavlja kao alternativu zapadnoevropskom modelu "države blagostanja".

Sve u svemu, Orban nije spreman da ponudi spasonosni paket u nivou socijalne i ekonomske cene koju će zbog epidemije platiti društvo. On je odlučan da podrži eksploatacionu "mašinu rasta" (kombinacija niskih poreskih stopa, sve jača deregulacija i sve veći strmoglav "države bespomoćnosti") - što sve zajedno čini najvažniji izvor njegovog legitimiteta. Objašnjenje koje je Orban ponudio u odbranu stava svoje Vlade - da "nema besplatnog novca" - zvuči posebno cinično u svetlu činjenice da njemu lojalni oligarsi, koji su dobili milijarde evra evropskih i državnih subvencija, nisu bili pozvani da daju sopstveni doprinos "zajedničkim naporima" u odbrani Mađarske. Ovaj nemilosrdni primer socijaldarvinizma - "nema besplatnog ručka za siromašne" - zamaskiran je Orbanovim kontradiktornim obećanjem da "neće ostaviti na cedilu nijednog Mađara".

Tri Orbanove brige

U tom svetlu posmatrano, zakonodavstvo u vanrednom stanju deluje kao strateški potez za zaštitu izvršne vlasti u što većoj meri od mogućih promena javnog mnjenja i pritisaka legalno izabranih političara i funkcionera. Tačnije, ovaj potez omogućava Orbanu da istakne tri rizika:

Kao prvo, time se eliminiše rizik gubitka parlamentarne supervećine tokom krize. Da bi do toga došlo, bilo bi dovoljno da se jedan ili dva poslanika Fidesza razbole. Gubitak supervećine bi mogao biti shvaćen kao znak slabljenja Orbanove moći, što bi moglo da poseje zbrku među njegovim pristalicama. To bi takođe značilo da bi Fidesz morao da se osloni na opoziciju prilikom izmena ključnih zakona, što bi takođe moglo potkopati Orbanov pažljivo kreiran imidž "spasioca nacije".

Kao drugo, vladavina uredbama briše svaku mogućnost uticaja poslanika na vođenje državne politike. Jedan od naročito akutnih problema, sa kojima se Vlada u ovom trenutku suočava, jesu silni narativi o "izbegličkoj krizi", "antisorošizmu" i "kosmopolitskoj eliti iz Brisela" (sve to zajedno projektuje "sliku" nacije koja je istovremeno ugrožena prilivom izbeglica i nečastivim savezom Džordža Soroša i Evropske komisije); ti narativi su u trenutnoj krizi izgubili dosta na svom intenzitetu. Iako je na početku pandemije Orban pokušao da dovede u vezu COVID-19 i muslimansku imigraciju, javnost za to nije imala dovoljno sluha kada je postalo jasno da glavni uzroci rizika nisu bili iranski studenti već Mađari koji su se vraćali iz Italije i Austrije. Slabljenje propagandne moći značilo je i manju kontrolu javnog mnjenja koje je postajalo sve više neredvidivo nego što je to bio slučaj pre toga. Ovo drugo je povećalo verovatnoću pritiska javnosti na političare da sprovode politike koje proširuju budžetski deficit ili su u suprotnosti sa socio-ekonomskom doktrinom Fidesza. Odsecanje poslanika sa te slike ne eliminiše ovaj rizik u potpunosti, ali ga umanjuje.

Konačno, vanredno stanje stvara pravni prostor za uvođenje nekih zaista izuzetnih mera, u slučaju da one postanu neophodne. Trenutno, to one još uvek postoje samo kao daleka opcija. Međutim, ukoliko kriza potraje, to bi moglo da baci na kolena mađarsku privredu koja zavisi od izvoza. U takvoj situaciji, Orban bi imao mogućnost angažovanja policije i vojske zarad održavanja javnog reda i mira, sprečavanja masovnih pljački i/ili protesta, umesto otvaranja državne kase za one kojima je to neophodno. To bi, naravno, predstavljalo ogroman pomak ka autoritarizmu - čak i po mađarskim standardima.

Kako god, to bi ipak bilo u skladu sa postepenim odmotavanjem klupka institucionalnog autoritarizma, što je oslabilo političku i građansku opoziciju i omogućilo Fideszu da prebrodi manju političku krizu izazvanu izmenama Zakona o radu 2018. godine. Vladavina uredbama bi tako mogla pomoći Fideszu da održi socijaldarvinistički društveno-ekonomski model, koji gradi još od 2010. godine. To bi takođe moglo pomoći Orbanu da prisvoji onaj vid narodnog nezadovoljstva koji je progutao njegove levo-liberalne prethodnike tokom poslednje velike ekonomske krize. 

- Kristóf Szombati: Viktor Orbán's Social Darwinism (International Politics and Society, 16.04.2020)

- Orbán lashes out: Minorities should be put in their place (Hungarian Spectrum, 15.05.2020)

- Otvoreno pismo europskih intelektualaca: Mađarska borba protiv pandemije Covida-19 kontaminirala je cijeli projekt Europske unije (Jutarnji list, 20.04.2020)

***

Oko Darvinovog učenja su se lomila mnoga koplja i vodile oštre polemike, čak na ivici "fizičkog dokazivanja stavova". Još za njegovog života, Darvinov rođak Frensis Galton razvija teoriju primene evolucije na ljudsku vrstu, koja se takođe prilagođava i menja shodno uslovima postojanja ne bi li nekako uznapredovala i opstala. Ljudi, pojedinci, predstavljaju puke nosioce tj. prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Vrstu. Ljudi brojčano pojedoše Planetu, pa mora neko i da zagine ne bi li kreirali mesta i za žito ...
Galton svoje radove objavljuje 1883. godine, posle Darvinove smrti, a svoju "nauku" naziva eugenika. Do tridesetih godina XX veka u SAD, Švedskoj, Brazilu, Kanadi i Belgiji postojali su zakoni o obaveznoj sterilizaciji pogrešnih. Osnova je bila u Galtonovom prevođenju Darvina sa životinja i biljaka na ljude, opravdavajući uklanjanje nedovršenih jedinki zarad kvalitetnog razvoja vrste.
Poznato? Da, Adolf i par Jozefa su usavršili tu industriju, pa prevazišli pojedince i genetski nepodobnim i štetnim proglasili kompletne narode. Takvi potom sagoreše (neka!) ali pokvariše tako divne potaman-zakone pomenutim državama, koje su posle pada nacizma iste morale da ukinu. Doduše, jedva ...
Pričom o održanju kvalitetnog razvoja vrste, pokrivana je još jedna naučna (?) teorija, paralelna dvema pomenutim, i vremenski i razvojno. Razvijali su je Tomas Maltus (par decenija pre Darvina), Herbert Spenser i sam Galton u formi političke teorije o razvoju (evoluciji) ljudskog društva, poredeći ga sa živim organizmom koji se takođe prilagođava i menja, sopstvenog opstanka radi. Ljudi, pojedinci, ovoga puta predstavljaju nosioce/prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Društvo.
Galton napada postojanje ustanova poput ludnica (insane asylums), jer su to (po njemu) jedina mesta gde se "inferiorni ljudi" mogu nesmetano i brže da razmnožavaju te tako brojem nadmaše one "superiorne" i preplave (awash) društvo, pa su stoga korekcije neminovne i hitne.
Fridrih Niče teoriju podržava teorijom primene veštačke namesto prirodne selekcije jedinki.
Ova politička teorija svoje ime dobija 1879. godine pod nazivom socijaldarvinizam. U SAD je tokom 40-ih godina bila popularna, ali često neimenovana kao takva.

Definicija:
Socijaldarvinizam predstavlja učenje u modernoj sociologiji po kojem je borba za opstanak osnovni pokretač svih društvenih i istorijskih promena. "Predominantan kvalitet svakog uspešnog je njegova bezobzirna sebičnost". (M. Pečujlić)
 

Ultimativna varijanta koja podrazumeva skup eugenike, veštačke selekcije ljudi i ekstremnih stavova samih "socijaldarvinista", naziva se rasizam. Takođe neimenovan, ali prečesto upražnjavan i vekovima ranije. Fašizam/nacizam je maloumna ultimus primena socijaldarvinizma na ljudsku istoriju.

- Građanski krug: Evolucija (post #80, 12.02.2009)

Zanimljiva geografija

Svi su zabrinuti zbog Balkana. Vodi se borba oko narativa. Ako biste mogli otići u Beograd, mogli biste videti bilbord sa slikom predsednika Kine Sija koji kaže "Hvala brate Si, jedino nam vi pomažete" (op. radi se o bilbordu dnevnih novina Informer, jednog od glasila vlasti), što je smešno, nikada nismo videli bilbord kojim se zahvaljuje nama. Tako se onda kineska pomoć nađe na ulicama, a kada mi pomažemo i pre i tokom krize onda ništa, zato moramo ojačati kapacitete da objasnimo svoju stabilizirajuću ulogu na Balkanu.

Paket vredan 410 miliona evra relociran je kako bi se pomoglo regionu, 38 miliona za hitnu pomoć i preostala 372 miliona za kasniji socio-ekonomski oporavak. Ta podrška je već na terenu gde radimo zajedno sa agencijama UN. Takođe, Zapadni Balkan uključujemo u inicijative EU gde je to moguće - npr. Fond solidardnosti EU i u nabavku medicinske opreme. Zemlje Zapadnog Balkana su deo ovog velikog procesa nabavki medicinske i druge opreme koji nam daje brži i jeftiniji odogovor na potrebe koje imaju u ovom području.

- Josep Borrell, visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku (N1, 20.04.2020)

Opa, pa ko se to nama tek sad probudio... kao da je i u Briselu istekao 84-satni policijski pritvor?

U stvari, Evropa itekako ima oko čega da se brine povodom ponašanja vlasti po kvazidržavicama balkanskih ex-YU plemena, posebno glede Srbistana. Stvari su daleko ozbiljnije - naročito na duži rok - od glupavih poltronskih bilborda D.J. Vučićevića koji sve to ionako radi po komandi primadone ovdašnje Koronadrame. Da se samo podsetimo (što važi i za senjor Borela) istih ovakvih bilborda iz 2016. godine, istog "naručioca" i istog "izvođača", sa porukom "Trampe Srbine". Dobro, beše jedan takav bilbord i na Šešeljevoj trbušini, da se ne zaboravi.

Vučićević Gazdi, a Gazda braći - i iščupaše repu, tj. izmuzoše opet neke evre.

Koje će, naravno, iskoristiti za "bratsku" pomoć i plaćanje poklonjenog.

A platiće i standardnu propagandu prosipanja kiseline i paranoja po američkom, evropskom i kapitalističkom imperijalizmu, reda radi spomenuti i rahmetli sovjetski (nikako ruski!) imperijalizam, ali ni za živu glavu neće zucnuti ili dopustiti nekome drugome da ukaže na kineski (neo)imperijalizam - onaj komunokapitalistički. Čist oksimoron, ali samo za balkanoidne ignorante, koji nikako da shvate da su bivši SSSR i današnja PRC socijalističke zemlje samo za naivno pučanstvo, a suštinski standardno kapitalističke, s tim da je kod njih najveći i jedini kapitalista bila država tj. komunistička partija, na tržištu sklepanom po sebi i samo za sebe.

Nešto poput njihove blede slike postoji i u Srbistanu, poznato kao "patridioti". Čitaj - lopovi, koji rasprodaju zemlju samo da bi ostali na vlasti kako bi mogli da i dalje kradu ono što nisu prodali. A toga je sve manje, i zato tolika drama u vreme korone.

***

Iako je Kina odavno i kosmička sila, redovno šalje satelite u kosmos, postoje njeni sateliti i na zemlji a da ih ona uopšte nije lansirala. Takvi se po pravilu lansiraju sami.
Evo najnovijeg primera suborbitalnih supozitorija oličenih u kradikalizmu ovdašnjem.

Zanimljiva geografija za pripravni razred:

Srbija ponovo postaje centar sveta - koji čine bivši sovjetski sateliti, u koje nije spadala Jugoslavija, ali taj čas istorije smo ionako obrisali svetom vodicom i EUrima u zamenu za prazna obećanja. Taj svet su, shodno zastavama poređanim na sveže okačenoj mušemi negde u Beogradu, sledeće države: učvorene Kina i Srbija, Češka, Mađarska, Rumunija, Estonija, Hrvatska, Bugarska, Letonija, Albanija, Makedonija, Litvanija, Bosna i Hercegovina, Slovačka, Slovenija, Crna Gora i - između njih - čekbremalo, šta je ovo?! Čija je to zastava?
Poljska svakako nije, iako je i ta zemlja na kradikalskoj mapi sveta koji gravitira Bratu Siju.

Monako?

Indonezija?

Poljska - i tačkanaopačka.

Zlo i naopako, kao i sve drugo čega se kradikalska banda dohvati.
Autor, naručilac i izvođač radova na ovoj sinopoltronskoj mušemi, tzv. bilbordu bratstva & jedinstva sa PRC u svoje i ime onih koji o tome pojma nemaju, definitivno su pored istorije preskočili i čas geografije na kome se uče države i njihove zastave.

Vesiću, oberbarjaktaru naprednog patridiotizma - reaguj!

Bistro!

Što bi Vulin rekao, na vežbi artiljerijskih jedinica: zanimljiva topografija.

Nadasve.

Besnilo

Niko nije bezbedan.

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji. Epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje...

U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj "Kugi" ili Saramagovom "Slepilu", zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

- Borislav Pekić "Besnilo" (Laguna)

- Uroš Popović: Pekićevo"Besnilo" - fantastika ili dijagnoza oboljenja ljudskog roda (PULSE, 07.11.2016))

- Dragana Bošković: Fantastika u romanu "Besnilo" Borislava Pekića (Art-Anima, 03.02.2019)

Strašna je bolest od koje boluje naše društvo. Kolektivna. Pa opet, nije nova niti nezabeležena u istoriji. Virus koji se kroz istoriju periodično javlja širom kugle zemaljske. Problem je što je kod nas endemska, nikako se ne da iskoreniti. Nijedna medicinska enciklopedija niti šifarnik bolesti ne mogu definisati i klasifikovati tu bolest onako kako je to Pekić uradio. Prvo u svom "Dnevniku", pa potom u jednom od najboljih dela savremene evropske i svetske književnosti. 

Da, "Besnilo". O tome se radi.

Horor svakodnevice u kojoj se virus prenosi brže od misli, bolest zbog koje zaraženi imaju neutaživu želju proždiranja svega zdravog, neopoganjenog i slobodnog. Ludilo zbog koga se u tuđem prestanku bezumno traži produžetak sopstvenih patnji, sumanuto nazvanih "životom". Bezumlje društvenog besmisla i sveopšteg slepila prema neophodnosti normalnog života pukog opstanka radi. Malignitet koji je kroz istoriju bio lečen samo vatrom i čelikom, ali ne i izlečen zato što stoka dvonoga odbija da uči na tuđim a zapravo svojim greškama - jer smo svi jedan, ljudski rod.

- Bolest bez šifre (Građanski krug, post #427 24.07.2012)

***

- Novi Pazar u vrijeme vanrednog stanja i korona virusa (SANA Press, 20.03.2020)

- Hramovi SPC biće otvoreni i za vreme vanrednog stanja, vernici odlučuju da li će ljubiti ikone (021, 20.03.2020)

- Pošta OBUSTAVILA isplatu socijalne pomoći i dečjeg dodatka (BizLife, 20.03.2020)

- Ostani kod kuće - foto album (MojNoviSad, 19.03.2020)

- Proleće stiglo u Novi Sad, previše ljudi i dalje na ulicama (021, 20.03.2020)

- Spisak prodavnica koji će za starija lica raditi nedeljom od 04:00 do 07:00 časova (OzonPress, 20.03.2020)

- Nebojša Krstić predlaže ukidanje društvenih mreža tokom vanrednog stanja (N1, 17.03.2020)

- Kraljevina Norveška donirala Srbiji pet miliona evra za borbu protiv COVID-19 (EWB, 20.03.2020)

- EU odobrila Srbiji 7,5 miliona evra za borbu protiv epidemije (Nedeljnik, 20.03.2020)

- Srbija dobija pomoć iz Kine (Kurir, 20.03.2020)

Kapirate valjda, da je Srbija dobila BESPOVRATNU POMOĆ EU i Norveške; dakle - poklon.

Kapirate (ponovo, valjda) da stiže i kineska pomoć. Dakle, i to je (valjda) poklon.

Joksimovićka kaže da će od ukupno 12,5 miliona evra evropske pomoći, potrošiti 2 miliona na prevoz medicinske opreme iz Kine i Indije. Dva miliona evra na prevoz poklona, ili na poklone? Šta god bilo od ta dva, to ne spada ni u domen fantastike niti u okvire normalnog. Ali svakako spada u dijagnozu. Ukoliko je istina to što ministarka izjavljuje, onda postoji drastična razlika između mrske nam evropske i bratske nam kineske pomoći. Zar je toliko teško jednostavno reći da medicinsku opremu iz Kine kupujemo a stručnjake plaćamo, a ne dobijamo (umesto lupetanja da jedan "humanitarni" let aviona košta dva miliona poklonjenih evra)? Čini se da jeste, jer onda ne bi bila bratska.

To ne da nije preterano domišljata, već nije čak ni inteligentna igra reči dostojna zabavišta.

Kapirate?

Osim ako ste zaraženi besnilom.

Jer... niko nije bezbedan.

1989-2019

Pre 30 godina pao je Berlinski zid, a Milošević na Gazimestanu urliknuo "Niko ne sme da vas bije!"
Na današnji dan, pre tačno 30 godina (25.12.1989), rumunski komunistički gospodar života i smrti Nikolae Čaušesku, objavio je poslednji post na svom Fejsbuk profilu. Nešto oko zidova i pravila, uglavnom nedorečeno i kao da ga je neko prekinuo usred te rečenice:

"Moj zid, moja pravil..."

Na današnji dan 1989. godine, Rumuni su bračnom paru Čaušesku čestitali izbornu pobedu i Božić. Onako, baš vatreno, primereno prilici.

Doduše, postoji jedna škola mišljenja koja smatra da upravo zbog te nedovršene rečenice, u Rumuniji danas bez problema na ulice izađe stotinak hiljada demonstranata koji protestuju protiv svakog pokušaja vlasti da ozakoni korupciju na najvišem nivou. Kako to? Zašto? Pa, kako oni tvrde, sve je to zato što 1989. nije postojao Fejsbuk, ali jeste stara narodna metoda antidiktatorskog lečenja olovom. U krvi.

Trideset godina kasnije, Rumunija je članica EU, a sada već čuvena Laura Kodruca Koveši (Vrhovni državni tužilac 2006-2012 i Glavni tužilac Nacionalne direkcije za borbu protiv korupcije 2013-2018) je u oktobru izabrana za prvog Javnog tužioca EU. Naravno, po prvi put u istoriji. 

1989

Da se podsetimo nekih istorijskih činjenica:

Režim Nikolae Čaušeskua pao je nakon "istorijske pobede" na izborima 1989. godine, baš kao i onaj u Istočnoj Nemačkoj.

Tokom 1989. Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča "visok životni standard" koji je omogućio svom narodu. Bračni par Čaušesku donosi odluku da 21. decembra organizuje veliki miting podrške na glavnom trgu u Bukureštu, što njihovi saradnici ocenjuju kao "odličnu ideju, jer će na mitingu stotine hiljada radnika, patriota i trudbenika dati podršku odbrani suvereniteta zemlje od stranih agenata i plaćenika".

Oko dvadeset hiljada ljudi je, pod pretnjom ozbiljnih kazni u slučaju neodazivanja, došlo na Trg univerziteta tačno u podne. I, u momentu kada je Čaušeskuov govor ušao u sedmi minut, čuli su se prvi povici i zvižduci. Agenti Sekuritatee na balkonu palate uočili su i zvukove koji su im ličili na pucnjeve iz pištolja. Pokušali su da ubede Kondukatora da uđe u zgradu, ali je on to odbio. Tvrdoglavo je ostao na balkonu, ali sa lica nije mogao da odagna izraz zbunjenosti. Pauza je trajala gotovo tri minuta, da bi potom nastavio sa govorom. Ključni argument čuvao je za sam kraj:

"Izvršni komitet partije je jutros razmatrao novonastalu situaciju i doneo odluku da se, uprkos merama štednje, povećaju najniže plate i penzije. Objavljujem da će, od 1. januara, najniža plata biti povećana za 10%, a sve penzije za 12,5%."

Čaušesku je potom zastao, očekujući aplauz. Prva je počela da aplaudira Elena Čaušesku, potom i okupljeni pripadnici državnog i partijskog rukovodstva koji su bili na balkonu. Masa se, međutim, uskomešala. Prvi redovi su stajali mirno, ali nisu aplaudirali. Iz pozadine su se čuli prvi uzvici:

"Dole Čaušesku! Dole komunizam! Hoćemo slobodu!"

- Ruski rulet u Bukureštu, deo XIV: Poslednji govor

Bez obzira na teško ukorenjenu i ničim (normalnim) opravdanu komunjarsku sentimentalnost standardnog Srbistanca, o Čaušeskuovom Raju (koji je btw. srušen uz istovremeni blagoslov Zapada i tadašnjeg Sovjetskog saveza, u čemu je nimalo naivnu ulogu imala i tadašnja SFRJ) i o tome "kako je bilo", rečito govore sudbine običnih Rumuna i Rumunki.

Kako su prolazili ljudi koji su bili protiv Čaušeskua?
Pa, na primer, bili su proglašeni ludima i zatvarani u duševne bolnice.
Nakon što je u Rumuniji zakonom bilo zabranjeno koristiti kontracepciju i vršiti nasilan prekid trudnoće (1966), hiljade žena potražilo je medicinsku pomoć u susednoj Jugoslaviji. Neke od njih tajno, a neke i trajno, pokušale su da se sa svojim bebama nekako domognu zapadnih zemalja - preplivavajući (sa "stomacima do zuba") Dunav, držeći se za plinske boce ili bilo šta drugo što bi ih moglo odvesti što dalje od Raja.
O tome kako su zaista prolazili oni koji se nisu slagali sa Čaušeskuovim režimom, mogu vam posvedočiti stanovnici svih podunavskih mesta sa naše strane - o nikada tačno utvrđenom broju leševa koji su godinama plutali niz Dunav ka Crnom moru. O nesrećnicima koji su zimi, poput vukova i divljači sa Karpata, u Đerdapu (uglavnom bezuspešno) pokušavali da pobegnu iz Rumunije hodajući preko zaleđenog Dunava, ili preko banatskih njiva posutih nagaznim minama i opasanih bodljikavom žicom. O bezbroj stražarskih kućica sa snajperistima i stotinama kilometara bodljikave žice duž rumunske obale Dunava, koje smo kao deca svakoga leta posmatrali dvogledom koji su nam davali, u zamenu za upecanu ribu, naši mornari sa patrolnih čamaca Graničnog odreda rečne flotile. O onima koji su, u pokušaju da preplivaju Dunav, bili uhvaćeni od strane naših graničara pa predavani nasred Dunava rumunskoj policiji, koja najčešće nije ni čekala da se jugoslovenski patrolni čamac udalji, a već se začuo pucanj i pljusak tela u vodu.
Nema tu nikakvih urbanih ili ruralnih legendi, Srbistanci od Rama do Radujevca odlično znaju šta su godinama, nažalost, gledali ili vadili iz ribarskih mreža. Do 1989.

Nakon svega, nije nikakvo čudo što je baš u Turnu Severinu, rumunskom gradu naspram našeg Kladova, u centralnom parku kraj stare tvrđave na obali, podignut "Spomenik žrtvama komunizma u Rumuniji 1944-1989". Kao opomena, ne samo kriminalcima iz komunističkih vremena već i onima posle njih.
A bilo je i takvih.

2019

Vratimo se u vreme današnje. U realnost.
Još malo o Lauri.
Nakon brisanja Čaušeskuovog profila sa društvenih mreža, nekoliko meseci kasnije (1990) predsednik Rumunije postaje Jon Ilijesku, nekadašnji komunistički funkcioner i Čaušeskuov partijski oponent, a vlast prelazi u ruke Fronta nacionalnog spasa kojim on predsedava. U to vreme dolazi do "spontane pobune" rudara (tzv. Minerijada), tokom koje izbijaju i građanski neredi. Tom prilikom, po zvaničnim izvorima, stradalo je preko 800 ljudi, uglavnom tokom intervencije policijskih i vojnih snaga na "smirivanju uličnih nereda".
Ilijesku je bio optužen za:
- organizovano dovođenje rudara u Bukurešt (da "brane demokratiju i novu vlast"), kako bi se sukobili sa opozicionim demonstrantima
- rudari i "rudari" su bili naoružani bezbol palicama i šipkama, upali su u zgradu Univerziteta (to "leglo dekadencije i nemorala") kao i u sedišta nekih opozicionih partija i novina
- namerno iznošenje neistina i dezinformacija o tim događajima, čime je obmanuo javnost
- neopravdanu primenu sile prema demonstrantima
- ponižavajući odnos prema demonstrantima i kršenje ljudskog prava na život.
Nakon 26 godina istrage (2015), rumunski sud je odbacio sve optužbe na račun Jona Ilijeskua, dok su za događaje tokom "Minerijade" bila optužena i osuđena dvojica oficira nekadašnje tajne policije (Sekuritatea) koji su "bili ubačeni među rudare, podsticali na nasilje i opljačkali kuću jednog od opozicionih lidera".

Elena Čaušesku i Jon Ilijesku, odmor u Moldaviji 1976.

Međutim, slučaj je ponovo otvoren 2016. godine na zahtev Državnog tužioca. Zaključak istražitelja, nakon godinu dana nove istrage (2017), kaže da jeste bilo krivice za orkestriranu kampanju širenja dezinformacija koja je dovela do nasilja prema demonstrantima od strane grupa pripadnika policije, vojske, službe bezbednosti, rudara i radnika koji su tu dovedeni iz raznih krajeva zemlje. Tom prilikom su nasrtali ne samo na demonstrante, već i na prolaznike, a upadali su i u domove ljudi koji su stanovali u kvartovima gde je došlo do sukoba.
Nakon što je u aprilu 2018. predočen novi dokazni materijal (tzv. revolucionarni dosije) protiv Ilijeskua i članova FNS, tužilac je podneo predlog za pokretanje sudskog postupka, koji je podržao i rumunski predsednik Klaus Johanis.
Zanimljivo, ali tokom ponovnog otvaranja istrage protiv Ilijeskua, paralelno je trajala i orkestrirana hajka na Lauru Kodrucu Koveši. Ona je 2016. bila ponovo imenovana za glavnog tužioca pri Direkciji za borbu protiv korupcije, i to na predlog ministra pravosuđa. Na predlog tog istog ministra, uz snažnu podršku vladajuće Socijaldemokratske partije (čiji je, gle čuda, osnivač upravo Jon Ilijesku), protiv nje je pokrenut postupak (čitaj: hajka) zbog navodnih koruptivnih radnji i zloupotrebe službenog položaja, koje nikako nisu mogle biti dokazane. Bez obzira na sve, pa i na činjenicu da je u njenu odbranu stao predsednik Johanis lično, Ustavni sud je predsednika primorao da smeni Lauru Kodrucu Koveši - upravo u vreme kada se "lomio" i postupak protiv Ilijeskua, kada je postojala mogućnost da optužbe protiv njega ponovo budu odbačene. Kako god, domna Laura je u proleće 2019. godine konačno izvedena pred nadležni sud, ali i Direkciju kojom je rukovodila. Nakon više od godinu dana istrage i provlačenja kroz medijskog "toplog zeca", Visoki kasacioni sud je tom prilikom Lauru Kodrucu Koveši oslobodio svih optužbi i proglasio je nevinom.
Postupak protiv Jona Ilijeskua i saradnika zbog zločina protiv čovečnosti i dalje traje. Povodom streljanja bračnog para Čaušesku 25. decembra 1989. godine, on je izjavio da mu je "žao što je do toga došlo, ali da su u toj situaciji neke stvari bile neizbežne".
Na predlog Parlamenta i Saveta Evrope, 23.10.2019. Laura Kodruca Koveši je postala prvi imenovani Glavni tužilac EU; to je funkcija koja postaje operativna krajem 2020. godine. Radi se o nezavisnom organu EU koji je zadužen za sprovođenje istraga, procesuiranje i privođenje pravdi (u saradnji sa EUROPOL-om i nacionalnim pravosuđima zemalja-članica) počinioce krivičnih dela protiv budžeta Unije, poput prevara, korupcije i prekogranične utaje poreza veće od 10 miliona eura. Predviđeno je da u budućnosti ova lista bude proširena i borbom protiv terorizma.
Rumunija je danas daleko uređenije, modernije, slobodnije, efikasnije i bogatije društvo nego što je to bila u Raju. Danas je to društvo sa kojim se naše ne da ama baš nikako uporediti ni po jednom kriterijumu.
Pa ko im je bre kriv što ne žive u Zlatnom dobu, zar ne?

1989 = 2019

Da li još uvek ima onih koji su baš toliko, ne naivni već blesavi, da i dalje veruju u bajke kako ono bušenje zida iz 1989. nema nikakve veze sa ovim što se dešavalo tokom 2019? Podjednako važi kako za Rumuniju tako i za Srbiju.

Nije trebalo Slobodana Miloševića isporučiti Haškom tribunalu pre nego što u Srbiji bude suđen i osuđen za sva zla koje su on i njegova banda počinili. Ne zbog "Slobo-Slobodo" i ostalih baljezgarija njegove klike koja (čini se) danas deluje kao da im nikada nije bilo bolje, već zbog nas samih. Bio bi to odličan početak za sve buduće "Miloševiće" kojima bi na pamet padale slične fiks-ideje.
Nažalost, tako nešto je bilo nemoguće, ne samo zbog Koštunice i onih koji su iza njega komandovali iz senke, već i zbog najbližih Miloševićevih saradnika - naročito onih čija imena retko ili nikako možete čuti u javnosti - koji su vrlo brzo našli zajednički jezik sa postooktobarskim "državnicima", "liderima", "pomiriteljima", "carevima" i "spasiocima".
Bez diktatorovog nedovršenog poslednjeg statusa uza zid (stvarnog ili figurativnog - svejedno), ne može biti nezavisnog tužioca koji sprovodi zakone i Ustav ni u jednoj zemlji koja teži da nakon decenija "Raja" jednoga dana postane normalna. Ta je formula toliko jednostavna da je samo srbistanski palančani, 30 godina trovani izmišljenim zaverama i veltšmerc proseravanjima, ne razumeju.
Ali... kamo sreće da je samo to u pitanju.

17.10.2016. Bluz za Čaušeskua
24.08.2018. Zidovi
25.12.2018. Pršti pršti bela staza...

Papaludnji kružok

 

Iako većinu izvora političkih dezinformacija u Bosni i Hercegovini predstavljaju lokalni mediji, kreiran je jedan poseban veliki centar za širenje dezinformacija u kome udela ima alarmantno visok broj medija iz susednih zemalja, i koji potencijalno može biti iskorišćen od strane političkih faktora iz inostranstva. Srpsko izdanje Sputnjika je jedini medij u tom centru koji je u stranom vlasništvu. Slede nalazi iz nedavno objavljenog izveštaja "Dezinformisanje u onlajn sferi: Slučaj BiH", pripremljenog od strane portala Raskrinkravanje koji je međunarodno priznata platforma za proveru pouzdanosti i istinitosti objavljenih činjenica.

Sputnjik je jedini medij u spomenutom centru koji je u vlasništvu državnog "igrača" van ovog regiona, koji ovde deluje preko svog izdanja na srpskom jeziku - Sputnjik Srbija (Спутник Сербиа). Ta ispostava takođe nudi svoj radio program na lokalnom jeziku preko nekoliko radio stanica u Srbiji i BiH, a takođe ima i značajan broj pratilaca na društvenim mrežama.

Tokom istraživanja, koje pokriva period od godinu dana, Raskrinkavanje je 36 puta označilo Sputnjik odgovornim za objavljivanje dezinformacija u 16 članaka. Baš kao i u prethodnim istraživanjima koja je organizovalo Raskrinkavanje, i ovoga puta je ukazano da Sputnjikovi članci u vezi BiH imaju očigledno pristrasan stav uredništva prema vladajućoj partiji u Republici Srpskoj, koja predstavlja srpski entitet u BiH.

Istraživanje Raskrinkavanja ukazuje da se Sputnjik de fakto ponašao kao nosilac medijske kampanje Milorada Dodika u vreme izbora 2018. godine. Neke zemlje-članice EU i NATO (ova organizacija naročito), bili su u ovim vestima prikazivani kao pretnja Srbima, Republici Srpskoj i posebno Miloradu Dodiku, navodi se u ovom izveštaju. Njegovi politički protivnici su bili označeni kao "marionete" stranih sila, ukazivano je na njihovo saučesništvo u teorijama zavera o navodnim planovima za državni udar ili "obojenu revoluciju" u organizaciji nekih država-članica EU ili NATO.

Dalja analiza je pokazala da se Sputnjik i RTRS (javni medijski servis Republike Srpske), javljaju kao glavna spona između medija u Srbiji i medija u BiH u okviru dezinformacijskog centra, što samo dodatno pokazuje koliki je njihov uticaj na lokalnu politiku. Shodno istraživanju, Sputnjik ima istaknutu ulogu i u kreiranju priča o sukobu "Zapad protiv Rusije", koje često dodatno pojačavaju drugi mediji iz tog klastera, kako iz Srbije tako i iz Republike Srpske.

- How Serbian Sputnik infiltrated a disinformation hub in Bosnia and Herzegovina (EU vs Disinfo, 14.06.2019)

***

Inače, Sputnjik je ruski medij, pokrenut 2014. godine kao deo državnog medijskog konzorcijuma "Россия сегодня" (Rusija danas), koji ima tri glavne celine: novinsku agenciju RIA Novosti, radio Glas Rusije i međunarodni portal Sputnjik (koji vesti objavljuje na 35 jezika). Glavna ruska TV stanica na engleskom jeziku "Russia Today" (Rusija danas - opet), zvanično nije povezana sa ovim državnim medijskim konzorcijumom. Međutim, glavni i odgovorni urednik u obe medijske grupe je ista osoba - Margarita Simonovna Simonjan. Dovoljno za crva sumnje, ako ne i nešto daleko veće.

O tome kako Sputnjik Srbija (naravno, nisu jedini) širi dezinformacije po Srbiji, ovde nije bilo reči - što ne znači da to i ne radi. Naprotiv, delovanje tog medijskog portala (potpomognutog radio programom) oseća se na svim nivoima političke (i drugih) scene, ošamućene enormnom količinom dezinformacija na dnevnom nivou, većom nego ikada ranije.

Pogledajte pregled direktnih stranih ulaganja u Srbiji u periodu 2010-2017:

Ili ovaj prikaz, objavljen na sajtu Radija Slobodna Evropa, o međunarodnoj vojnoj saradnji Srbije:

Uporedite to sa većinski prihvaćenim mišljenjem domaće javnosti o tome ko i koliko ulaže u Srbiju, ko nas "voli" a ko ne, sa kojom/čijom vojskom najviše sarađujemo, vežbamo i primenjujemo standarde, ko su nam Braća a ko Vilotići, čiju robu najviše uvozimo i gde najviše izvozimo, gde nam odlaze deca i od koga/čega odavde beže.

Ko nam otima Kosovo a ko ga ne da.

Na koju stranu sveta Srbija okreće glavu a na koju guzicu.

U kojoj stranoj valuti popovi naplaćuju neoporezive usluge.

Kome su za nevericu gornji prikazi (samo) nekoliko opštepoznatih i lako proverljivih činjenica, odmah neka skokne do prvog kioska, ispere i povrati pamjat dvominutnim gledanjem u naslovne strane domaćih tabloida i državnih novina, pa onda hitro natrag, ovde - da se još malo svađamo oko toga ko je strani plaćenik, zaverenik, marioneta, ološ, nedostojan čovek, pacov, hijena ili domicilna ništarija. Plus - lokator.

Hajde bre, давай быстро!

Veliko iščekivanje

Naš narod kaže:

• U strahu su velike oči.

Trebaće mu danas što veće oči, i to ne toliko da se "suoči sa Merkelovom, Makronom i kosovskim Albancima" koliko da se suoči sa zbirom svih svojih strahova (iznutra raspodeljenih na više Njega, ali opet zajedno).

Čovek koji je pokrao već dobijene predsedničke izbore, u strahu od samog sebe koji bi mu se podsmevao da je omašio najavljeni procenat osvojenih glasova makar i za promil.

Čovek koji bezočno laže da se živi bolje, uprkos "bandi lopovskih ološa iz opozicije, koja je sve uništila i pokrala" pre njega i njegovih. Nisu ti, spomenuti, bi bili neke cvećke, ali za Vučića su "malji deca", rečeno jezikom koji odlično razume.

Čovek koji laže da nikoga ne privodi autobusima na mitinge podrške Nikome i Ničemu, iako stotinama autobusa privodi desetine hiljada ljudi ostavljenih da se sami snalaze kako znaju i umeju (al' da i to bude po njegovom - da se učlane, pojedu sendvič, uzmu črvenu - nego šta), kojima njegovi kapoi po državnim i (u sve većoj meri) privatnim firmama prete i ucenjuju ih gubitkom posla, kapoe ucenjuje gubitkom funkcija i privilegija, samog sebe ucenjuje rečenicom koju je 6. septembra 2013. brzopleto odvalio pa nije mogao nikako da povuče:

• Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo.

Čovek koji je lično ucenio Srbiju pretnjama, doveo je u situaciju da bude sama; onaj koji će je i sam napustiti, ukoliko mu se ukaže prilika da pobegne na dan Velikog Pada sa vlasti.

Naravno, ukoliko mu to dozvole dvonožne supozitorije iz njegovog najbližeg okruženja, ucenjene pretnjama i strahom da bi tada mogli ostati sami pa pored svojih platiti i za njegove "zasluge".

Aktuelna vast u Srbiji, samo spolja ofarbana u tzv. SNS i koalicione partnere, funkcioniše striktno pritiscima, ucenama i strahom. Kako spolja tako i iznutra. Srbija, koje su im tako puna usta, je samo onaj jadnik Jakovljević iz Balkanskog špijuna, kome je Đurin pištolj uperen u glavu i koji više niti zna niti razume šta ga je snašlo, zbog čega želi samo da što pre što dalje pobegne odavde.

Zanimljiv slučaj sociopatologije, kada isti čovek drži isti pištolj uperen istovremeno u glavu i sebi i državi na čijem je čelu. I laže kako je to isto.

***

Kralj Sunce-na-zalasku je danas u Nemačkoj potpuno sam, pritisnut ucenama da završi sve ono što je sam nudio i obećavao onima koje danas proziva da su pritisli ucenama Srbiju koja je potpuno sama. Kakva bi pa drugačija bila, pored takvog Oberklovna na svom čelu, od koga prilikom slikanja beže čak i oni koji ga koriste za... to za šta ga koriste.

Da bi prestala da bude "sama i pritisnuta ucenama", Srbija mora da se otrese ovog Krpelja i njegove bande parazita. Naravno, ne po svaku cenu i sa "velikim mudima", već na jedini normalan način - pametno, uz pomoć "malih sivih ćelija". Ono "po svaku cenu" bi na kraju garantovano ispalo preskupo, istorija nas oduvek uči na bezbroj primera jer se tako oduvek menjao "neko" i nije menjalo "ništa".

Iako je cena pameti ovde uvek bila daleko ispod normalne, upravo je to jedini normalan put kojim bi ova zemlja trebalo (konačno) da krene nakon više od veka i po latentnog građanskog rata koji ovde besni između onih koji sebe zovu "vlast" i onih koje ti isti zovu "opozicija". Sa povremenim i strogo kontrolisanim erupcijama "narodnog nezadovoljstva". Dok se ne izrotiraju, pa onda iz početka. Tako su i ratovi sa komšilukom vođeni uvek kada se ovde nekome drmala stolica, pa je bilo neophodno zatražiti "narodno jedinstvo u teškim trenucima" po Vođu i njegovu dvorsku svitu.

Zato - samo pametno, i nikako drugačije, koliko god pameti naizgled malo ima, i to one bez navodnika. Srbija ima pameti, iako se trenutno ne čini tako, samo što su pametni ljudi razočarani sobom i sebi sličnima, pa oni sa velikim "preponskim potencijalom" izgledaju brojniji - iako su samo ono što su oduvek i bili: glasniji. I ništa više.

Danas se ionako neće desiti ništa za šta već nismo znali da će se desiti, baš kao što znamo da će se On vratiti i svom toru objasniti kako je "sama Srbija, uprkos pretnjama i ucenama, izvojevala još jednu veliku pobedu - po prvi put u istoriji". Opet.

Postoji još jedna izreka, koju falusoidno-vlastni narod poput našeg (i ostalih balkanskih plemena) izbegava k'o što đavo beži od krsta:

• U strahu je svako prkno tesno.

Da je živ, Čarls Dikens bi imao dovoljno materijala da napiše nastavak svog romana "Velika očekivanja" (1861), izmeštenog u Srbiju danas. Šta je za nas vek i po - prava sitnica.