Orbanova vladavina uredbama nije samo puka grabež za vlašću i moći, ona služi kao sredstvo očuvanja njegovog društveno-ekonomskog modela u krizna vremena. Za to mu je neophodna kontrola javnog mnjenja.
30. marta ove godine, mađarski parlament je usvojio zakon koji aktuelnoj nacionalističkoj vladi omogućava da uredbama upravlja državom. Mežunarodni mediji i komentatori su požurili da taj potez protumače kao poslednji ekser u kovčegu mađarske demokratije, koja je na izdisaju. Međutim, Mađarska je prestala da bude funkcionalna demokratija još pre aktuelne krize sa koronavirusom. Bea Bako je u pravu kada tvrdi da Orban uz pomoć uredbi vlada već deset godina. Zakonodavna vlast funkcioniše poput nekog automatizovanog parlamenta, u kome poslanici vladajućeg Fidesza podnose i usvajaju predloge bez ikakve suštinske rasprave (i u gluvo doba noći, ukoliko to zatreba), koje predsednik republike bespogovorno svojim potpisom pretvara u zakone.
Iskustvo življenja u potemkinovskoj demokratiji i razumevanje činjenice da na većinu Orbanovih "velikih" poteza treba gledati kao na političko pozorište, podstaklo je domaće reakcije na najnoviju pozornost. Većina komentara na društvenim mrežama sugeriše da Orban ne može da učini mnogo više od onoga što je do sada već činio (doduše, novousvojene zatvorske kazne za širenje dezinformacija mogu se koristiti i za ućutkivanje kritičara vlasti).
Stručnjaci su tvrdili da je Orbanov glavni cilj postavljanje klopke za opoziciju. Njihov argument je da je on namerno postavio nemoguće uslove, poput odbijanja ograničenja vremena trajanja vanrednog stanja, kako bi opozicione stranke bile primorane da glasaju protiv njegovog produženja. Orban bi tako mogao da tvrdi kako su njegovi oponenti hteli da opstruišu njegove nepore da zaštiti Mađare, što bi mu omogućilo da reciklira dosadni ali duboko ukorenjeni kliše "nepatriotske" opozicije.
Ova bitka za kontrolu narativa je u ovom trenutku očigledno ključna preokupacija vlada širom sveta, tako da ovaj argument dobija na težini. Štaviše, aktuelna kriza očigledno pogoduje jakim nacionalističkim liderima koji žele da ojačaju simbolički kapital demonstrirajući snažno vođstvo.
Pa ipak, ovaj pokušaj da se donošenje zakona u vanrednom stanju predstavi kao pametan potez u partiji političkog šaha pati od najmanje dve manjkavosti. Kao prvo, oni se oslanjaju na iskustvo stečeno iz politike u normalna vremena, uglavnom zanemarujući činjenicu da imamo posla sa vanrednom situacijom.
Vladino povlačenje pod pritiskom javnosti da zatvori škole i povlačenje odluke o smeni nepodobnih gradonačelnika izabranih na izborima nakon pritiska od strane onih gradonačelnika koji su članovi vladajuće partije, sugeriše da javno mnjenje nije u toliko velikoj meri pod kontrolom, kao i da lokalni kadrovi lojalni partiji bivaju manje pouzdani u kriznim trenucima. Štaviše, domaći i strani komentatori nisu uspeli da uoče vezu između donošenja zakona u vanrednom stanju i vladine strategije za borbu protiv epidemije koronavirusa.
Socijaldarvinizam Fidesza
Odgovor mađarske države se u okvirima EU ističe izdvajanjem malih ratnih rezervi (fiskalne mere vredne manje od 1% BDP) za borbu protiv pandemije i sprovođenje seta opštih mera. Nacionalna banka i Vlada su sledili poteze ostalih evropskih država, kada su 7. aprila njihovi predstavnici objavili da će preduzećima biti ponuđeni jeftini krediti i odlaganje poreskih obaveza. Međutim, mađarska Vlada je preduzećima do sada ponudila daleko manju podršku (u odnosu na njihove kolege u regionu) na polju zaštite radnih mesta, a još je manje bila darežljiva prema građanima i lokalnim samoupravama.
Iako približno 4000 Mađara ostaje bez posla svakoga dana (što je veliki broj za državu od 10 miliona stanovnika), Vlada do sada nije učinila ništa da im pomogne, osim što je zamrznula obaveze plaćanje privatnih hipoteka. Konkretno, odbili su da produže rok osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koje je građanima dostupno samo 90 dana (što je najkraći takav rok u EU); odbili su i da povećaju univerzalni porodični dodatak (koji iznosi oko 40€ po detetu). Umesto da požuri i podrži lokalne samouprave koje su bile zatrpane zahtevima za hitnom socijalnom pomoći, Vlada im je ukinula dodatne prihode.
Čini se da je odluka da se ide u suprotnom smeru od većine drugih evropskih vlada, bila zasnovana na dve strateške pretpostavke:
Prva je averzija mađarske Vlade prema vanbilansnim budžetima i državnom dugu. U ponuđenom objašnjenju predloga ograničenog paketa mera za ublažavanje krize oni kažu da se Mađarska mora osloniti na sopstvene resurse kako bi prevazišla krizu. To je u skladu sa Fideszovim dugoročnim političkim i ekonomskim ciljevima smanjenja nivoa državnog duga, ograničenja izloženosti Mađarske stranim kreditorima i na svaki način izbegavanja ponavljanja MMF-fijaska njihovih prethodnika.
Druga pretpostavka podrazumeva da se socijalni model koji je Fidesz izgradio mora podržati po svaku cenu. Ponuditi "besplatan novac" nezaposlenima bi po Orbanovim shvatanjima bilo ravno jačanju kulture "po zaslugama". To bi takođe potkopalo "društvo zasnovano na radu", koje on predstavlja kao alternativu zapadnoevropskom modelu "države blagostanja".
Sve u svemu, Orban nije spreman da ponudi spasonosni paket u nivou socijalne i ekonomske cene koju će zbog epidemije platiti društvo. On je odlučan da podrži eksploatacionu "mašinu rasta" (kombinacija niskih poreskih stopa, sve jača deregulacija i sve veći strmoglav "države bespomoćnosti") - što sve zajedno čini najvažniji izvor njegovog legitimiteta. Objašnjenje koje je Orban ponudio u odbranu stava svoje Vlade - da "nema besplatnog novca" - zvuči posebno cinično u svetlu činjenice da njemu lojalni oligarsi, koji su dobili milijarde evra evropskih i državnih subvencija, nisu bili pozvani da daju sopstveni doprinos "zajedničkim naporima" u odbrani Mađarske. Ovaj nemilosrdni primer socijaldarvinizma - "nema besplatnog ručka za siromašne" - zamaskiran je Orbanovim kontradiktornim obećanjem da "neće ostaviti na cedilu nijednog Mađara".
Tri Orbanove brige
U tom svetlu posmatrano, zakonodavstvo u vanrednom stanju deluje kao strateški potez za zaštitu izvršne vlasti u što većoj meri od mogućih promena javnog mnjenja i pritisaka legalno izabranih političara i funkcionera. Tačnije, ovaj potez omogućava Orbanu da istakne tri rizika:
Kao prvo, time se eliminiše rizik gubitka parlamentarne supervećine tokom krize. Da bi do toga došlo, bilo bi dovoljno da se jedan ili dva poslanika Fidesza razbole. Gubitak supervećine bi mogao biti shvaćen kao znak slabljenja Orbanove moći, što bi moglo da poseje zbrku među njegovim pristalicama. To bi takođe značilo da bi Fidesz morao da se osloni na opoziciju prilikom izmena ključnih zakona, što bi takođe moglo potkopati Orbanov pažljivo kreiran imidž "spasioca nacije".
Kao drugo, vladavina uredbama briše svaku mogućnost uticaja poslanika na vođenje državne politike. Jedan od naročito akutnih problema, sa kojima se Vlada u ovom trenutku suočava, jesu silni narativi o "izbegličkoj krizi", "antisorošizmu" i "kosmopolitskoj eliti iz Brisela" (sve to zajedno projektuje "sliku" nacije koja je istovremeno ugrožena prilivom izbeglica i nečastivim savezom Džordža Soroša i Evropske komisije); ti narativi su u trenutnoj krizi izgubili dosta na svom intenzitetu. Iako je na početku pandemije Orban pokušao da dovede u vezu COVID-19 i muslimansku imigraciju, javnost za to nije imala dovoljno sluha kada je postalo jasno da glavni uzroci rizika nisu bili iranski studenti već Mađari koji su se vraćali iz Italije i Austrije. Slabljenje propagandne moći značilo je i manju kontrolu javnog mnjenja koje je postajalo sve više neredvidivo nego što je to bio slučaj pre toga. Ovo drugo je povećalo verovatnoću pritiska javnosti na političare da sprovode politike koje proširuju budžetski deficit ili su u suprotnosti sa socio-ekonomskom doktrinom Fidesza. Odsecanje poslanika sa te slike ne eliminiše ovaj rizik u potpunosti, ali ga umanjuje.
Konačno, vanredno stanje stvara pravni prostor za uvođenje nekih zaista izuzetnih mera, u slučaju da one postanu neophodne. Trenutno, to one još uvek postoje samo kao daleka opcija. Međutim, ukoliko kriza potraje, to bi moglo da baci na kolena mađarsku privredu koja zavisi od izvoza. U takvoj situaciji, Orban bi imao mogućnost angažovanja policije i vojske zarad održavanja javnog reda i mira, sprečavanja masovnih pljački i/ili protesta, umesto otvaranja državne kase za one kojima je to neophodno. To bi, naravno, predstavljalo ogroman pomak ka autoritarizmu - čak i po mađarskim standardima.
Kako god, to bi ipak bilo u skladu sa postepenim odmotavanjem klupka institucionalnog autoritarizma, što je oslabilo političku i građansku opoziciju i omogućilo Fideszu da prebrodi manju političku krizu izazvanu izmenama Zakona o radu 2018. godine. Vladavina uredbama bi tako mogla pomoći Fideszu da održi socijaldarvinistički društveno-ekonomski model, koji gradi još od 2010. godine. To bi takođe moglo pomoći Orbanu da prisvoji onaj vid narodnog nezadovoljstva koji je progutao njegove levo-liberalne prethodnike tokom poslednje velike ekonomske krize.
- Kristóf Szombati: Viktor Orbán's Social Darwinism (International Politics and Society, 16.04.2020)
***
Oko Darvinovog učenja su se lomila mnoga koplja i vodile oštre polemike, čak na ivici "fizičkog dokazivanja stavova". Još za njegovog života, Darvinov rođak Frensis Galton razvija teoriju primene evolucije na ljudsku vrstu, koja se takođe prilagođava i menja shodno uslovima postojanja ne bi li nekako uznapredovala i opstala. Ljudi, pojedinci, predstavljaju puke nosioce tj. prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Vrstu. Ljudi brojčano pojedoše Planetu, pa mora neko i da zagine ne bi li kreirali mesta i za žito ...
Galton svoje radove objavljuje 1883. godine, posle Darvinove smrti, a svoju "nauku" naziva eugenika. Do tridesetih godina XX veka u SAD, Švedskoj, Brazilu, Kanadi i Belgiji postojali su zakoni o obaveznoj sterilizaciji pogrešnih. Osnova je bila u Galtonovom prevođenju Darvina sa životinja i biljaka na ljude, opravdavajući uklanjanje nedovršenih jedinki zarad kvalitetnog razvoja vrste.
Poznato? Da, Adolf i par Jozefa su usavršili tu industriju, pa prevazišli pojedince i genetski nepodobnim i štetnim proglasili kompletne narode. Takvi potom sagoreše (neka!) ali pokvariše tako divne potaman-zakone pomenutim državama, koje su posle pada nacizma iste morale da ukinu. Doduše, jedva ...
Pričom o održanju kvalitetnog razvoja vrste, pokrivana je još jedna naučna (?) teorija, paralelna dvema pomenutim, i vremenski i razvojno. Razvijali su je Tomas Maltus (par decenija pre Darvina), Herbert Spenser i sam Galton u formi političke teorije o razvoju (evoluciji) ljudskog društva, poredeći ga sa živim organizmom koji se takođe prilagođava i menja, sopstvenog opstanka radi. Ljudi, pojedinci, ovoga puta predstavljaju nosioce/prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Društvo.
Galton napada postojanje ustanova poput ludnica (insane asylums), jer su to (po njemu) jedina mesta gde se "inferiorni ljudi" mogu nesmetano i brže da razmnožavaju te tako brojem nadmaše one "superiorne" i preplave (awash) društvo, pa su stoga korekcije neminovne i hitne.
Fridrih Niče teoriju podržava teorijom primene veštačke namesto prirodne selekcije jedinki.
Ova politička teorija svoje ime dobija 1879. godine pod nazivom socijaldarvinizam. U SAD je tokom 40-ih godina bila popularna, ali često neimenovana kao takva.
Galton svoje radove objavljuje 1883. godine, posle Darvinove smrti, a svoju "nauku" naziva eugenika. Do tridesetih godina XX veka u SAD, Švedskoj, Brazilu, Kanadi i Belgiji postojali su zakoni o obaveznoj sterilizaciji pogrešnih. Osnova je bila u Galtonovom prevođenju Darvina sa životinja i biljaka na ljude, opravdavajući uklanjanje nedovršenih jedinki zarad kvalitetnog razvoja vrste.
Poznato? Da, Adolf i par Jozefa su usavršili tu industriju, pa prevazišli pojedince i genetski nepodobnim i štetnim proglasili kompletne narode. Takvi potom sagoreše (neka!) ali pokvariše tako divne potaman-zakone pomenutim državama, koje su posle pada nacizma iste morale da ukinu. Doduše, jedva ...
Pričom o održanju kvalitetnog razvoja vrste, pokrivana je još jedna naučna (?) teorija, paralelna dvema pomenutim, i vremenski i razvojno. Razvijali su je Tomas Maltus (par decenija pre Darvina), Herbert Spenser i sam Galton u formi političke teorije o razvoju (evoluciji) ljudskog društva, poredeći ga sa živim organizmom koji se takođe prilagođava i menja, sopstvenog opstanka radi. Ljudi, pojedinci, ovoga puta predstavljaju nosioce/prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Društvo.
Galton napada postojanje ustanova poput ludnica (insane asylums), jer su to (po njemu) jedina mesta gde se "inferiorni ljudi" mogu nesmetano i brže da razmnožavaju te tako brojem nadmaše one "superiorne" i preplave (awash) društvo, pa su stoga korekcije neminovne i hitne.
Fridrih Niče teoriju podržava teorijom primene veštačke namesto prirodne selekcije jedinki.
Ova politička teorija svoje ime dobija 1879. godine pod nazivom socijaldarvinizam. U SAD je tokom 40-ih godina bila popularna, ali često neimenovana kao takva.
Definicija:
Socijaldarvinizam predstavlja učenje u modernoj sociologiji po kojem je borba za opstanak osnovni pokretač svih društvenih i istorijskih promena. "Predominantan kvalitet svakog uspešnog je njegova bezobzirna sebičnost". (M. Pečujlić)
Ultimativna varijanta koja podrazumeva skup eugenike, veštačke selekcije ljudi i ekstremnih stavova samih "socijaldarvinista", naziva se rasizam. Takođe neimenovan, ali prečesto upražnjavan i vekovima ranije. Fašizam/nacizam je maloumna ultimus primena socijaldarvinizma na ljudsku istoriju.
No comments:
Post a Comment