+65

Da li - i zašto - policijski non-stop čas ne važi za ove likove (i bezbroj njima sličnih), koji su svi do jednog stariji od zabranjenih 65 godina?

Šta će, ako je zabranjeno, penzionisani lekari i nadrilekari po TV studijima, bez obzira šta i o čemu pričaju? Zašto je njihova stručnost neophodna, iako ima mlađih i podjednako sposobnih, dok za druge to ne važi?

Po kom osnovu je svako od ovih proglašen zdravim, imunim ili ima befel da nije prenosilac koronavirusa (ili bilo koje druge zarazne bolesti)? Ko i kada ih je testirao i, ako jeste, da li i oni ulaze u ukupan broj testiranh u Srbiji ili ne?

Koliko direktora starijih od 65 godina i dalje po državnim firmama žulja fotelje jer su nezamenljivi?

Da li će "nadležni na zadatku", ako u vremenu od 20:00 uveče do 05:00 ujutru na ulici zateknu visokog opštinskog funkcionera dok baulja pijan kao guzica, istog privesti i kazniti ili će on biti upisan kao "osoba sa obavezom u trećoj smeni"?

Zašto zaposleni u državnim institucijama i firmama mogu u radno vreme da idu svojim kućama ukoliko imaju decu, i da dobiju ful platu za takvo odsustvovanje sa posla, a oni koji imanju +65 članove domaćinstva to ne mogu, iako je izlazak iz kuće zabranjen upravo starijim građanima a ne deci? Zašto ništa od toga ne važi za one jadnike koji rade po privatnim firmama, i to na prvom mestu u kafićima, dućanima i sličnim lokalima kojima država preti potpunim prestankom rada (doduše, obećavaju vlasnicima po 1500 evra mesečno da se ne bi bunili, ali to ionako nema veze sa njihovim radnicima)?

Zašto su obični ljudi, penzioneri, proglašeni žrtvenim jarcima i prenosiocima zaraze, a ovi sa slike & njihova bratija nisu?

Mnogo ti bre pitaš, prisluškivani Mali Čoveče...

Ne, balvani dvonožni. Još nisam ni počeo.

Ovo je samo zagrevanje.

1989-2019

Pre 30 godina pao je Berlinski zid, a Milošević na Gazimestanu urliknuo "Niko ne sme da vas bije!"
Na današnji dan, pre tačno 30 godina (25.12.1989), rumunski komunistički gospodar života i smrti Nikolae Čaušesku, objavio je poslednji post na svom Fejsbuk profilu. Nešto oko zidova i pravila, uglavnom nedorečeno i kao da ga je neko prekinuo usred te rečenice:

"Moj zid, moja pravil..."

Na današnji dan 1989. godine, Rumuni su bračnom paru Čaušesku čestitali izbornu pobedu i Božić. Onako, baš vatreno, primereno prilici.

Doduše, postoji jedna škola mišljenja koja smatra da upravo zbog te nedovršene rečenice, u Rumuniji danas bez problema na ulice izađe stotinak hiljada demonstranata koji protestuju protiv svakog pokušaja vlasti da ozakoni korupciju na najvišem nivou. Kako to? Zašto? Pa, kako oni tvrde, sve je to zato što 1989. nije postojao Fejsbuk, ali jeste stara narodna metoda antidiktatorskog lečenja olovom. U krvi.

Trideset godina kasnije, Rumunija je članica EU, a sada već čuvena Laura Kodruca Koveši (Vrhovni državni tužilac 2006-2012 i Glavni tužilac Nacionalne direkcije za borbu protiv korupcije 2013-2018) je u oktobru izabrana za prvog Javnog tužioca EU. Naravno, po prvi put u istoriji. 

1989

Da se podsetimo nekih istorijskih činjenica:

Režim Nikolae Čaušeskua pao je nakon "istorijske pobede" na izborima 1989. godine, baš kao i onaj u Istočnoj Nemačkoj.

Tokom 1989. Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča "visok životni standard" koji je omogućio svom narodu. Bračni par Čaušesku donosi odluku da 21. decembra organizuje veliki miting podrške na glavnom trgu u Bukureštu, što njihovi saradnici ocenjuju kao "odličnu ideju, jer će na mitingu stotine hiljada radnika, patriota i trudbenika dati podršku odbrani suvereniteta zemlje od stranih agenata i plaćenika".

Oko dvadeset hiljada ljudi je, pod pretnjom ozbiljnih kazni u slučaju neodazivanja, došlo na Trg univerziteta tačno u podne. I, u momentu kada je Čaušeskuov govor ušao u sedmi minut, čuli su se prvi povici i zvižduci. Agenti Sekuritatee na balkonu palate uočili su i zvukove koji su im ličili na pucnjeve iz pištolja. Pokušali su da ubede Kondukatora da uđe u zgradu, ali je on to odbio. Tvrdoglavo je ostao na balkonu, ali sa lica nije mogao da odagna izraz zbunjenosti. Pauza je trajala gotovo tri minuta, da bi potom nastavio sa govorom. Ključni argument čuvao je za sam kraj:

"Izvršni komitet partije je jutros razmatrao novonastalu situaciju i doneo odluku da se, uprkos merama štednje, povećaju najniže plate i penzije. Objavljujem da će, od 1. januara, najniža plata biti povećana za 10%, a sve penzije za 12,5%."

Čaušesku je potom zastao, očekujući aplauz. Prva je počela da aplaudira Elena Čaušesku, potom i okupljeni pripadnici državnog i partijskog rukovodstva koji su bili na balkonu. Masa se, međutim, uskomešala. Prvi redovi su stajali mirno, ali nisu aplaudirali. Iz pozadine su se čuli prvi uzvici:

"Dole Čaušesku! Dole komunizam! Hoćemo slobodu!"

- Ruski rulet u Bukureštu, deo XIV: Poslednji govor

Bez obzira na teško ukorenjenu i ničim (normalnim) opravdanu komunjarsku sentimentalnost standardnog Srbistanca, o Čaušeskuovom Raju (koji je btw. srušen uz istovremeni blagoslov Zapada i tadašnjeg Sovjetskog saveza, u čemu je nimalo naivnu ulogu imala i tadašnja SFRJ) i o tome "kako je bilo", rečito govore sudbine običnih Rumuna i Rumunki.

Kako su prolazili ljudi koji su bili protiv Čaušeskua?
Pa, na primer, bili su proglašeni ludima i zatvarani u duševne bolnice.
Nakon što je u Rumuniji zakonom bilo zabranjeno koristiti kontracepciju i vršiti nasilan prekid trudnoće (1966), hiljade žena potražilo je medicinsku pomoć u susednoj Jugoslaviji. Neke od njih tajno, a neke i trajno, pokušale su da se sa svojim bebama nekako domognu zapadnih zemalja - preplivavajući (sa "stomacima do zuba") Dunav, držeći se za plinske boce ili bilo šta drugo što bi ih moglo odvesti što dalje od Raja.
O tome kako su zaista prolazili oni koji se nisu slagali sa Čaušeskuovim režimom, mogu vam posvedočiti stanovnici svih podunavskih mesta sa naše strane - o nikada tačno utvrđenom broju leševa koji su godinama plutali niz Dunav ka Crnom moru. O nesrećnicima koji su zimi, poput vukova i divljači sa Karpata, u Đerdapu (uglavnom bezuspešno) pokušavali da pobegnu iz Rumunije hodajući preko zaleđenog Dunava, ili preko banatskih njiva posutih nagaznim minama i opasanih bodljikavom žicom. O bezbroj stražarskih kućica sa snajperistima i stotinama kilometara bodljikave žice duž rumunske obale Dunava, koje smo kao deca svakoga leta posmatrali dvogledom koji su nam davali, u zamenu za upecanu ribu, naši mornari sa patrolnih čamaca Graničnog odreda rečne flotile. O onima koji su, u pokušaju da preplivaju Dunav, bili uhvaćeni od strane naših graničara pa predavani nasred Dunava rumunskoj policiji, koja najčešće nije ni čekala da se jugoslovenski patrolni čamac udalji, a već se začuo pucanj i pljusak tela u vodu.
Nema tu nikakvih urbanih ili ruralnih legendi, Srbistanci od Rama do Radujevca odlično znaju šta su godinama, nažalost, gledali ili vadili iz ribarskih mreža. Do 1989.

Nakon svega, nije nikakvo čudo što je baš u Turnu Severinu, rumunskom gradu naspram našeg Kladova, u centralnom parku kraj stare tvrđave na obali, podignut "Spomenik žrtvama komunizma u Rumuniji 1944-1989". Kao opomena, ne samo kriminalcima iz komunističkih vremena već i onima posle njih.
A bilo je i takvih.

2019

Vratimo se u vreme današnje. U realnost.
Još malo o Lauri.
Nakon brisanja Čaušeskuovog profila sa društvenih mreža, nekoliko meseci kasnije (1990) predsednik Rumunije postaje Jon Ilijesku, nekadašnji komunistički funkcioner i Čaušeskuov partijski oponent, a vlast prelazi u ruke Fronta nacionalnog spasa kojim on predsedava. U to vreme dolazi do "spontane pobune" rudara (tzv. Minerijada), tokom koje izbijaju i građanski neredi. Tom prilikom, po zvaničnim izvorima, stradalo je preko 800 ljudi, uglavnom tokom intervencije policijskih i vojnih snaga na "smirivanju uličnih nereda".
Ilijesku je bio optužen za:
- organizovano dovođenje rudara u Bukurešt (da "brane demokratiju i novu vlast"), kako bi se sukobili sa opozicionim demonstrantima
- rudari i "rudari" su bili naoružani bezbol palicama i šipkama, upali su u zgradu Univerziteta (to "leglo dekadencije i nemorala") kao i u sedišta nekih opozicionih partija i novina
- namerno iznošenje neistina i dezinformacija o tim događajima, čime je obmanuo javnost
- neopravdanu primenu sile prema demonstrantima
- ponižavajući odnos prema demonstrantima i kršenje ljudskog prava na život.
Nakon 26 godina istrage (2015), rumunski sud je odbacio sve optužbe na račun Jona Ilijeskua, dok su za događaje tokom "Minerijade" bila optužena i osuđena dvojica oficira nekadašnje tajne policije (Sekuritatea) koji su "bili ubačeni među rudare, podsticali na nasilje i opljačkali kuću jednog od opozicionih lidera".

Elena Čaušesku i Jon Ilijesku, odmor u Moldaviji 1976.

Međutim, slučaj je ponovo otvoren 2016. godine na zahtev Državnog tužioca. Zaključak istražitelja, nakon godinu dana nove istrage (2017), kaže da jeste bilo krivice za orkestriranu kampanju širenja dezinformacija koja je dovela do nasilja prema demonstrantima od strane grupa pripadnika policije, vojske, službe bezbednosti, rudara i radnika koji su tu dovedeni iz raznih krajeva zemlje. Tom prilikom su nasrtali ne samo na demonstrante, već i na prolaznike, a upadali su i u domove ljudi koji su stanovali u kvartovima gde je došlo do sukoba.
Nakon što je u aprilu 2018. predočen novi dokazni materijal (tzv. revolucionarni dosije) protiv Ilijeskua i članova FNS, tužilac je podneo predlog za pokretanje sudskog postupka, koji je podržao i rumunski predsednik Klaus Johanis.
Zanimljivo, ali tokom ponovnog otvaranja istrage protiv Ilijeskua, paralelno je trajala i orkestrirana hajka na Lauru Kodrucu Koveši. Ona je 2016. bila ponovo imenovana za glavnog tužioca pri Direkciji za borbu protiv korupcije, i to na predlog ministra pravosuđa. Na predlog tog istog ministra, uz snažnu podršku vladajuće Socijaldemokratske partije (čiji je, gle čuda, osnivač upravo Jon Ilijesku), protiv nje je pokrenut postupak (čitaj: hajka) zbog navodnih koruptivnih radnji i zloupotrebe službenog položaja, koje nikako nisu mogle biti dokazane. Bez obzira na sve, pa i na činjenicu da je u njenu odbranu stao predsednik Johanis lično, Ustavni sud je predsednika primorao da smeni Lauru Kodrucu Koveši - upravo u vreme kada se "lomio" i postupak protiv Ilijeskua, kada je postojala mogućnost da optužbe protiv njega ponovo budu odbačene. Kako god, domna Laura je u proleće 2019. godine konačno izvedena pred nadležni sud, ali i Direkciju kojom je rukovodila. Nakon više od godinu dana istrage i provlačenja kroz medijskog "toplog zeca", Visoki kasacioni sud je tom prilikom Lauru Kodrucu Koveši oslobodio svih optužbi i proglasio je nevinom.
Postupak protiv Jona Ilijeskua i saradnika zbog zločina protiv čovečnosti i dalje traje. Povodom streljanja bračnog para Čaušesku 25. decembra 1989. godine, on je izjavio da mu je "žao što je do toga došlo, ali da su u toj situaciji neke stvari bile neizbežne".
Na predlog Parlamenta i Saveta Evrope, 23.10.2019. Laura Kodruca Koveši je postala prvi imenovani Glavni tužilac EU; to je funkcija koja postaje operativna krajem 2020. godine. Radi se o nezavisnom organu EU koji je zadužen za sprovođenje istraga, procesuiranje i privođenje pravdi (u saradnji sa EUROPOL-om i nacionalnim pravosuđima zemalja-članica) počinioce krivičnih dela protiv budžeta Unije, poput prevara, korupcije i prekogranične utaje poreza veće od 10 miliona eura. Predviđeno je da u budućnosti ova lista bude proširena i borbom protiv terorizma.
Rumunija je danas daleko uređenije, modernije, slobodnije, efikasnije i bogatije društvo nego što je to bila u Raju. Danas je to društvo sa kojim se naše ne da ama baš nikako uporediti ni po jednom kriterijumu.
Pa ko im je bre kriv što ne žive u Zlatnom dobu, zar ne?

1989 = 2019

Da li još uvek ima onih koji su baš toliko, ne naivni već blesavi, da i dalje veruju u bajke kako ono bušenje zida iz 1989. nema nikakve veze sa ovim što se dešavalo tokom 2019? Podjednako važi kako za Rumuniju tako i za Srbiju.

Nije trebalo Slobodana Miloševića isporučiti Haškom tribunalu pre nego što u Srbiji bude suđen i osuđen za sva zla koje su on i njegova banda počinili. Ne zbog "Slobo-Slobodo" i ostalih baljezgarija njegove klike koja (čini se) danas deluje kao da im nikada nije bilo bolje, već zbog nas samih. Bio bi to odličan početak za sve buduće "Miloševiće" kojima bi na pamet padale slične fiks-ideje.
Nažalost, tako nešto je bilo nemoguće, ne samo zbog Koštunice i onih koji su iza njega komandovali iz senke, već i zbog najbližih Miloševićevih saradnika - naročito onih čija imena retko ili nikako možete čuti u javnosti - koji su vrlo brzo našli zajednički jezik sa postooktobarskim "državnicima", "liderima", "pomiriteljima", "carevima" i "spasiocima".
Bez diktatorovog nedovršenog poslednjeg statusa uza zid (stvarnog ili figurativnog - svejedno), ne može biti nezavisnog tužioca koji sprovodi zakone i Ustav ni u jednoj zemlji koja teži da nakon decenija "Raja" jednoga dana postane normalna. Ta je formula toliko jednostavna da je samo srbistanski palančani, 30 godina trovani izmišljenim zaverama i veltšmerc proseravanjima, ne razumeju.
Ali... kamo sreće da je samo to u pitanju.

17.10.2016. Bluz za Čaušeskua
24.08.2018. Zidovi
25.12.2018. Pršti pršti bela staza...

Laka ruka diktature

Čini se da je "Vrli novi svet" predvideo vreme sadašnje daleko bolje od bilo koje druge distopijske knjige. Haksli nas u svom romanu, napisanom još 1931. godine, upozorava na opasnost koja se krije u masovnim medijima i pasivnosti, ali i na to da je čak i inteligentniji deo populacije veoma lako preobratiti da radije izabere diktaturu umesto slobode. Dok drugi distopijski romani dobijaju veću pažnju kritičara i publike (plus tiraže), "Vrli novi svet" nam pruža košmarnu sliku sveta ka kojoj smo se postojano kretali tokom prethodnih devet decenija od njegovog objavljivanja. Hakslijeve ideje o "lakorukoj" (light-handed) totalitarnoj diktaturi u jasnoj su suprotnosti sa uobičajenom slikom diktature koja se oslanja na upotrebu sile.

Kada na dnevni red dođe tip distopije u koju naše društvo srlja, većina ljudi prvo pomisli na "1984", "Sluškinjinu priču" ili "Igre gladi". Sve te visokotiražne, poznate i činjenično dobro napisane knjige predstavljaju odlično upozorenje u šta bi se sve mogao pretvoriti ovaj naš svet, i da bi zaista bilo dobro pročitati ih zbog toga. Međutim, jedan (uslovno rečeno) manje poznat distopijski roman predstavlja daleko bolje odrađen posao predviđanja današnjice nego što su to tri spomenute knjige. Oldos Haksli - pisac, psihonaut i filozof - napisao je 1931. godine roman "Vrli novi svet"; iako dobro poznat, u pop-kulturi nije dosegao nivo uspeha poput Džordža Orvela, Margaret Etvud i Suzen Kolins. Šteta, jer nam je on ponudio detaljnu sliku distopije ka kojoj se naše društvo ne samo kreće, već bi je rado prihvatilo.

Blagi Forde!
U romanu, industrijalac Henri Ford je obožavan poput boga zbog svoje montažne trake, na način koji je zastrašujuće sličan današnjem padanju u nesvest pred tehnološkim guruima Silikonske doline.
Za one koji još uvek nisu pročitali knjigu, "Vrli novi svet" opisuje košmarno društvo u kome su svi savršeno srećni sve vreme. To je omogućeno satiranjem slobodne volje većine stanovnika uz pomoć genetskog inženjeringa i Pavlovljevog uslovljavanja, omogućavanjem neprekidne zabave svima uz beskonačno odvraćanje pažnje, upotrebom ogromnih količina čudesne droge Soma koja ljude čini srećnim čak i kada sve ostalo ne uspe. Tu ljudi žive u jednoj Svetskoj državi - diktaturi koja nastoji da obezbedi red. Tom diktaturom upravlja desetoro oligarha, koji se oslanjaju na ogromnu birokratiju dok upravljaju svetom. Prosečna osoba je uslovljena da voli sopstvenu potčinjenost njima, da bude ili ponosna na ključni posao koji oni obavljaju ili da oseća olakšanje što ne mora da se brine za probleme koji se tiču sveta. Fordistička religija služi očuvanju globalne stabilnosti; zasnovana je na idejama Henrija Forda i Zigmunda Frojda, i podrazumeva obožavanje te dvojice. Načela te vere podstiču masovni konzumerizam, seksualni promiskuitet, izbegavanje neusrećenosti po svaku cenu. Montažna traka je slavljena kao da je dar božji. 
Hakslijeva distopija ima posebno zastrašujuću činjenicu da porobljeno stanovništvo u potpunosti voli svoje ropstvo. Čak su i likovi u romanu - oni dovoljno pametni da kapiraju šta se oko njih dešava (i zašto bi trebalo da zbog toga budu zabrinuti) - podjednako zadovoljni svime što se dešava. Možda je u najvećoj meri zastrašujuće (u odnosu na ostale distopijske romane) to što u "Vrlom novom svetu" ne postoji nikakva nada da će se nešto promeniti.
Sličnosti sveta danas i onog u knjizi su brojne, bez obzira što naša tehnologija još uvek nije dostigla taj nivo.

Genetički inženjering
Iako industrijska traka za "montažu" ljudskih bića (opisana u prvom delu knjige) još uvek predstavlja fantaziju daleke budućnosti, osnovni koncepti po kojima ona funkcioniše već postoje. Danas, ljudi sasvim legalno već mogu da utiču na genetske odlike svoje nerođene dece. Prenatalni skrining je omogućio mnogim roditeljima da odluče hoće li dozvoliti razvoj fetusa sa nedostacima do samog kraja ili ne. Na Islandu je takva mogućnost dovela do skoro potpunog nestanka novih slučajeva Daunovog sindroma u toj zemlji. U skoro 100% otkrivenih slučajeva je u najkraćem roku nakon otkrivanja dolazilo do abortusa. Slično tome, i testiranje pola deteta pre rođenja je dobro poznata procedura koja dovodi do povećanja rodnog jaza u mnogim zemljama. Jedan od postupaka manje poznatih javnosti je tzv. sortiranje sperme, koje omogućava parovima da izaberu pol svoga deteta u okviru procesa in vitro oplodnje. Sve ovo ukazuje da je današnje društvo već otvoreno za primenu blage varijante eugenike. Zamislite samo šta bi se desilo kada bi ljudi mogli da odrede potencijalni IQ svog deteta pre rođenja, ili koliki će biti buntovnik kao tinejdžer. Bilo bi teško pretpostaviti da razvoj takve tehnologije neće biti slavljen kao napredak od strane onih koji imaju dovoljno novca da je priušte.
Hakslijeva vizija genetski usavršene više kaste bi uskoro mogla postati stvarnost. Kako stoje stvari, određeni izbor bebi-dizajniranja je već tu i biće u sve većoj meri dostupan.

Beskrajno odvraćanje pažnje
Likovi u "Vrlom novom svetu" uživaju u beskonačnom odlvraćanju pažnje između radnih sati. Izmišljene su razne složene igre, filmovi uključuju angažovanje svih pet čula, TV-aparati stoje čak i kraj samrtnih postelja. Niko više ne mora da brine oko toga da li će mu biti dosadno neko duže vreme. Ideja o uživanju u samoći predstavlja tabu, većina ljudi svake noći odlazi na žurke.
U našem današnjem društvu, većina ljudi ne može da izdrži duže od 30 minuta bez provere svog pametnog telefona. Baš kako je to Haksli predvideo, omogućili smo sebi ukidanje dosade i dovoljno vremena za razmišljanje o svemu i svačemu - gde god da se nalazimo. Sve je to već dobilo i merljive efekte na naše mentalno zdravlje ali i strukturu mozga.
Haksli nas nije upozoravao da ne gledamo TV ili povremeno idemo u bioskop; u intervjuu sa Majkom Volisom on kaže da televizija može biti bezopasna, ali u situaciji njenog korišćenja kao sredstva konstantnog odvraćanja pažnje ona postaje daleko bitnija u našim životima od suočavanja sa problemima koji nas pogađaju. Ako u obzir uzmemo to koliko stresnim smatramo ideju dana bez tehnologije ili koliko ozbiljno shvatamo pop kulturu da su je čak ruski botovi targetirali, čini se da je Haksli bio na pravom tragu.

Droge: bolje gram nego vrag!
Omiljena pilula u "Vrlom novom svetu" - nazvana Soma - zaista jeste droga. U malim dozama ona izaziva euforiju, u umerenim izaziva prijatne halucinacije a u velikim dozama je sredstvo za smirenje. Tako nešto je verovatno farmakološki nemoguće napraviti, ali sam koncept društva koje se kljuka tabletama za iskorenjivanje bilo kakvog traga negativnih osećanja i za beg od mrtvila svakodnevice - u potpunosti je realan. Deluje čudno tvrdnja da se krećemo ka "Vrlom novom svetu" u naše doba kada se zvanična politika protivi korišćenju droga. Međutim, Haksli bi nam predložio da na tako nešto gledamo kao na blagoslov, jer bi diktatura koja podstiče upotrebu droga u cilju obesvešćivanja naroda zaista bila veoma moćna - čak i u "lakorukoj" varijanti. Iako danas vodimo rat protiv droge, to se ne odnosi na sve vrste droga. Antidepresivi, kao moćno sredstvo za tretman mentalnih bolesti, postali su toliko polularni da ih svaki osmi Amerikanac koristi upravo sada, u trenutku dok čitate ovaj tekst. A u tu brojku nisu ušli i oni koriste lekove za smirenje, protiv anksioznosti, kao ni oni koji se sami "leče" alkoholom ili marihuanom (koja postaje u sve većoj meri legalna).
Sve te droge, naravno, nisu kao Soma ali imaju upečatljivo slične efekte u upotrebi i dejstvu.

Masovni konzumerizam
U knjizi, stabilnost Svetske države delom počiva na potpunoj zaposlenosti stanovništva. Jedan od likova nam kaže da je razvoj automatizacije namerno pod kontrolom kako bi se osigurala radna mesta za sve ljude, zato što bi im slobodno vreme dalo više dodatnog prostora za razmišljanje o tome u kakvoj situaciji žive. Masovna zaposlenost se oslanja na masovnu potrošnju, pa tako postoje brojni sistemi koji omogućavaju da svi odmah krenu da koriste nove proizvode čim se pojave, čak i kada im ništa od toga ne treba.
Konzumerizam, tj. potrošačko društvo, predstavlja značajan element svih većih ekonomija današnjice. Iako ima smisla da nas kompanije podstiču na kupovinu njihovih novih proizvoda kako bi ostale profitabilne, Haksli nas upozorava da se konzumerizam može koristiti da nas navuče na bemislenu jurnjavu za stvarima za koje smo ubeđeni da su nam potrebne kako bi smo bili srećni - upravo kao sredstvo za odvraćanje pažnje od razmišljanja o drugim stvarima. Haksli je smatrao da će diktatura morati da uslovljava ljude ka želji za kupovinom novotarija, bacanju starih stvari od prošle godine kako bi kupovali skoro iste ali nove; sa druge strane, redovi i gužve za tzv. Crni petak sugerišu da baš i ne mora da bude tako. Ili redovi za kupovinu najnovijeg modela ajfona.
Ako ste kojim slučajem pomislili da se takvim pritiscima bave samo korporacije, setite se da je Džordž Buš pozvao građane Amerike da se protiv terorizma bore - kupovinom.

Sreća je jedino prihvatljivo stanje uma
Savremeni život ima koncept sreće sličan onom u Hakslijevoj knjizi. Vilijem Dejvis u svojoj knjizi "Industrija Sreće" tvrdi da je savremeni kapitalizam prešao na koncept po kome je sreća jedino prihvatljivo stanje uma, koji koristi kako bi zaradio još više novca. Po njemu, već postoji mnoštvo korporativnih službenika zaduženih za sreću i gurua samopomoći; svi su oni zaduženi da nas učine srećnima, nateraju na kupovinu i potrošnju, kao i da ne dovodimo ceo sistem u pitanje. Sve je to u svojoj knjizi sažeo u jednoj rečenici:

• Neumoljiva fascinacija količinama subjektivnih osećanja samo može odvratiti kritičku pažnju od širih političkih i ekonomskih problema.

Iako tvrdnja da redefinišemo neusrećenost kao neprihvatljivo stanje možda deluje preterano, standardni vodič kroz mentalne bolesti danas kaže da "tuga za preminulim voljenim osobama postaje problematična ukoliko traje duže od nekoliko dana". Možda je Dejvis ipak na dobrom tragu...

Koncentracija moći
Haksli je u nastavku svoje knjige, koji je nazvao "Povratak u Vrli novi svet" (1958), izrazio zabrinutost da su sve veća kompleksnost tehologije i globalnih problema doveli do koncentracije moći podjednako i u biznisu i u vlasti. Ta koncentracija, tvrdi on, ne samo da je ljude učinila više prijemčivim na ideju potčinjavanja već je takođe omogućila lakše uvođenje diktature. Koncentracija bogatstva i moći je danas veća nego ikada pre. U Sjedinjenim Državama, onih 1% na vrhu su danas bogatiji nego ikada, 6 korporacija kontroliše 90% medija, a moć nedemokratskih institucija (poput korporacija i ogromne birokratije) veća je nego što je ikada bila. Mnogi Amerikanci se odlučuju da ne glasaju i tako imaju isti uticaj na na svoju vladu kao i da nemaju pravo glasa.
To može dovesti do situacije koja se malo razlikuje od one u "1984", ali bez tvrde totalitarne oštrice koja uz nju ide. U "1984" postoji samo jedna TV stanica i nema ni trunke pokušaja da se sakrije činjenica da je vlast kontroliše. U SAD, danas postoji na desetine naizgled različitih TV mreža, skoro sve su pod kontrolom samo nekoliko konglomerata i kao rezultat toga često promovišu zapravo isti pogled na svet i stavove.
Haksli je upravo na tu situaciju upozoravao 1958. kada je govorio da smo sve bliži njegovom modelu distopije:

• Danas se televizija, po meni, koristi na jedan bezazlen način; hoću da kažem, da se, zapravo sve vreme previše koristi za odvraćanje pažnje svih. Ali, zamislite samo kakva mora biti situacija u komunističkim zemljama, gde televizija - tamo gde je ima - stalno, sve vreme govori iste stvari... to uvek ide zajedno. To nije stvaranje širokog fronta odvraćanja pažnje; to je jednoumlje, uvaljivanje jedne jedine ideje bez prestanka. Jasno je da je to jedan neizmerno moćan instrument.

Uprkos tome što su sposobni da spoznaju ovaj problem i promene kanal, milioni ljudi i dalje voljno nastavljaju da gledaju ono što bi se moglo nazvati "propagandom prijateljskih likova". U stvari, oni u tome uživaju. Taj meki totalitarizam je često teško otkriti ili pobuniti se protiv njega, a upravo je to - po Slavoju Žižeku - njegov smisao.

Kako izbeći ovu distopiju? Da li je "Vrli novi svet" već postao neizbežan?
Haksli je smatrao da bi smo mogli da se spasimo, mada bi smo morali da delujemo brzo. Iako se njegova zabrinutost zbog prenaseljenosti planete i eugenike pokazala pogrešnom tokom vremena, njegove ostale ideje i dalje zaslužuju pažnju.
U "Povratku u Vrli novi svet" on se zalaže za decentralizaciju moći kao sredstvo za vraćanje vrednosti demokratske vladavine običnom čoveku, koji bi inače mogao da shvati kako je njegov glas besmislen i kao rezultat toga izgubi veru u demokratiju. On smatra da je ljude potrebno bolje obrazovati za slobodu, i to tako što ćemo im skrenuti pažnju na metode koje koriste demagozi i ljigavi prodavci marketinške magle. On ohrabruje sve koji tragaju za slobodom da se presele iz velikih gradova u unutrašnjost, ili da u gradovima uspostave jače komšijske veze i odnose kako bi se oduprli pritiscima da međusobno komuniciraju samo kao ekonomske jedinice a ne kao živa ljudska bića. Takođe, bio je zagrejan za ideje sindikalizma i radničkih zadruga, koje nastoje da restrukturiraju radna mesta i radnicima omoguće da njima upravljaju na demokratski način. Na to je gledao podjednako kao na način za decentralizaciju ekonomije i sredstvo poboljšanja demokratske participacije..
Kada je napisao "Vrli novi svet", Haksli je smatrao da je to predviđanje košmarne budućnosti od koje ćemo biti bezbedni barem nekoliko narednih vekova. Do 1958. je uvideo da je bio previše optimističan. Iako nismo u potpunosti osuđeni na lagodno ropstvo koje je on tako precizno najavio, marš progresa se nastavlja i donosi nam sredstva uz pomoć kojih će ostvarenje te vizije biti sve lakše. Ostaje nam samo da damo odgovor na pitanje:
- Da li ćemo doneti odluke pomoću kojih ćemo izbeći Vrli novi svet, ili ćemo voljno zavapiti za spas od Slobode?

- Scotty Hendricks: "Brave New World" predicted 2018 better than any other novel (Big Think, 13.10.2018)

Šestojanuarske pričice

6. januar 2019, a u Srbiji kao da nije prošlo 90 godina od uvođenja Šestojanuarske diktature. OK, ima tu i tamo po koja kozmetička razlika, ali suština - dobrim delom i forma - je i dalje armirano nepromenjena.

- Kralj se i dalje zove Aleksandar: onda znan kao Ujedinitelj, sada kao Upropastitelj.

- Onaj Aleksandar je imao predsednika Vlade koji se krio da voli samo muške, ovaj Aleksandar ima predsednicu Vlade koja na sva usta tvrdi da voli samo ženske (što samo pojačava utisak da u stvari laže, kao i njen gazda, zajedno se dodvoravajući onima iznad njih).

- Onaj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo Ustav, raspustio Parlament i zabranio političko delovanje - kako strankama tako i pojedincima. Ovaj Aleksandar zvanično nije doneo Ukaz o ukidanju Ustava, Skupštine, Vlade, ministara, predsednika opština, mesnih zajednica i skupština stanara; međutim, činjenično je upravo tako. On je danas sve to odjednom - ko ne veruje neka pogleda plakate za izbor bilo čega. Naravno, i politički aktivizam je na korak do ukidanja, pa ko voli da ga biju, špijuniraju, privode i saslušavaju - sam je kriv. Sloboda tog i takvog izbora je i danas zagarantovana.
- Ubijen jedan od istaknutih opozicionara, blokiran rad skupštine - kako onda tako i sada.

- Ujediniteljevog premijera je bio glas da je opasan reketaš, naročito kada su u pitanju strani investitori (poput "tenderskih patnji" sa Nemcima i Francuzima oko izgradnje Savskog mosta u Beogradu, ili mućki oko ulaganja stranog kapitala u Borski rudnik). Upropastiteljevu premijerku bije glas da... to isto. Mini hidroelektrane, vetroparkovi, Borski rudnik... opet.
- Karađorđević je voleo i francuske i nemačke pare, zbog njih donosio lex specialise. I Vučić, isto.
- Prilikom izgradnje Savskog mosta (srušen u Drugom svetskom ratu, na tom mestu je danas Brankov most), u znak zahvalnosti za prekonoćno skidanje nemačkog Krupa i davanje posla francuskom Batinjolu, "dobitnička" firma je morala da zaposli veliki broj ljudi koji su od kvalifikacija imali samo preporuke poznatih političara i drugih članova konkursne komisije; francuski mostograditelji su se upravo na te kadrove potom "vadili", kao razlog za kašnjenje i probijanje rokova. Inače, Batinjol je posebno donetim zakonom bio oslobođen poreza, carina i taksi. Kako to mislite "i danas je sve isto", odakle vam takav zaključak? Svašta...

- Karađorđević je Petru Živkoviću osnovao režimsku partiju pod nazivom "Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija", i to od odanih delova Narodne radikalne stranke i Demokratske stranke (kao i jedne slovenačke stranke). Vučiću je Tomislav Nikolić osnovao partiju pod nazivom "Srpska napredna stranka", od radikalno-demokratskog otpada (i nezaobilazne julovske Mirođije). Dobro, nije tu Nikolić bio sam, ali... na isto mu izađe.
- 1929 je Aleksandar uveo cenzuru štampe i knjiga. 2019 vlada cenzura svih medija, kao nastavak Aleksandrovog ministarskog ludila iz 1998/99.
- Obojici su inicijali na dinastičkim grbovima isti: AIU.
Sličnosti.. sitnica.

Doduše, ima i nekih razlika:
- 1928 je bio ubijen hrvatski opozicionar, a 2018 srpski.

- 1929 je bio pobijen kompletan vrh Komunističke partije i 7 sekretara SKOJa, a 2019 u vlasti je 8. sekretar i njegova julovska ekipa supozitorija.
- 1929 je Karađorđević razbucao Pašićeve radikale, 2019 je neopašićevština na svom vrhuncu. Naročito "narodnouzdisajno" divljanje, poput onog od pre 130 godina.
- 1929 Jugoslavija je na tronu imala Aleksandra Karađorđevića. 2019 Srbija takođe ima jednog takvog, ali on nije na tronu već se grebe o Aleksandra Vučića.

- 1929 kraljev premijer je prvo bilo član "Crne ruke" pa se posle prečlanio u "Belu ruku". 2019 svima redom su ruke garave, a nekima i okrvavljene.
- 1929 je (privremeno) bio ukinut rad svih verskih zajednica. 2019 država zajedno sa crkvom radi na svom ukidanju.
- 1929 je Ujedinitelj bio i Jedini, diktator koji je svoju diktaturu sprovodio uz pomoć bezbroj ruku i batina nižeg nivoa. 2019, pored Jedinstvenog Upropastitelja, svaka srBska palanka ima i svog malog lokalnog Upropastitelja koji rije po životima svojih komšija na aleksandrovski način.
- Karađorđevići su na vlast došli dvorskim prevratom, Vučići zemunskim.
Razlike... vaistinu drastične.

Za kraj, još jedna šestojanuarska zanimljivost:
Dimitrije Ljotić je, kao diplomirani pravnik, bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića, formiranoj na prvim "postšestojanuarskim" izborima na kojima je kao jedina učestvovala režimska JRSD stranka. Ljotić je, pored ostalih idiotluka, bio poznat i po tome što je u mladosti "iz tolstojevsko-anarhističkih ubeđenja" odbio da služi vojni rok i učestvuje u Prvom balkanskom ratu. Posle se ipak pokajao, revidirao stav i prijavio za bolničara, učestvovao u Prvom svetskom ratu i po njegovom završetku učlanio u Pašićeve radikale, gde postaje predsednik omladine.
E sad, ako se neko iz vlasti (ili opozicije) u ovome prepoznao - ko mu je kriv.
Stvarno, zašto Aleksandar Vulin, kao diplomirani pravnik i bivši predsednik omladine JUL-a, ne bi mogao da bude i ministar pravde u nekoj narednoj vladi, formiranoj nakon šestojanuarske devedesetogodišnjice? Anarhistički je bio zaljubljen u Tolstoja i Rusiju (i još uvek je), prvo je dezertirao pa se posle pokajao, revidirao stav i do današnjeg dana ostao da služi kao trubač.
Samo je nebo granica desetog kruga pakla srbistanskog; onog, u kome preživa nebeski narod.

Idi amin dadaizam

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbacio je kritike da se u Srbiji guše medijske slobode i uspostavlja državni monopol nad medijima, ističući da je njegova vlada bila prva koja se, posle mnogo godina i mnogih reformi, odrekla svog učešća u medijima. U autorskom tekstu za EUobserver, Vučić je odgovorio na komentar italijanskog novinara Matea Trevisana i njegovu ocenu da se Srbija nije distancirala od ere državnih medija, i da je u medijskoj sferi partijski monopol uspostavila vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) koja sistematski krši osnovne medijske slobode.

(Kurir, 06.11.2018)

USTAV REPUBLIKE SRBIJE ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006)

Sloboda mišljenja i izražavanja

Član 46

Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Dakle, pod st. 2 čl.46 spadaju i Telekom Srbija, Telekom Republike Srpske, SBB, KCN Kopernikus, b92/O2/Prva, ugovori za "Beograd na vodi", Južne Vesti, Kikindske, Danas, Naša Borba, Vranjske, Žig Info, N1, RTV Krajina Negotin, Studio B, RTV Novi Sad, Republika, Dnevni Telegraf, NIN, Vreme, Peščanik, Vesna Pešić, Dušan Petričić, Koraks, Mirjana Karanović, Milan Jovanović, Željko Matorčević, Aleksandar Gajšek, Zoran Modli, Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić... i mnogi drugi, svako na svoj način?

Beograd 15.12.2018.

Idi Amin Dada je bio vojni diktator i predsednik Ugande od 1971. do 1979. godine. Amin je stupio u britansku kolonijalnu vojsku, odred po imenu "Kraljevski afrički strelci" 1946. godine, kao pomoćnik kuvara, i napredovao do čina general-majora. Prema sopstvenoj tvrdnji bio je primoran da stupi u vojsku tokom Drugog svetskog rata gde je učestvovao u borbama u Burmi, ali podaci pokazuju da je bio regrutovan tek nakon završetka rata. 

Nalazio se na položaju vrhovnog komandanta vojske Ugande. Godine 1965. premijer Milton Obote i Amin su bili umešani u šverc slonovače i zlata u Ugandu iz Demokratske republike Kongo. Preuzeo je vlast vojnim pučem januara 1971, zbacivši sa vlasti Miltona Obotea. Nedelju dana kasnije, Amin se proglasio predsednikom Ugande, vrhovnim komandantom oružanih snaga, načelnikom generalštaba i komandantom avijacije. Proklamovao je ukidanje ustava. Rasformirao je obaveštajnu službu pod nazivom "Opšta služba" (GSU) koju je formirala prethodna vlada, i zamenio je novom "Državnom istražnom upravom" (SRB). Druge službe, kao što su vojna policija i Služba javne bezbednosti (PSU), su imale ulogu da iskorene svako protivljenje Aminovoj politici.

Period njegove vladavine je karakterisalo kršenje ljudskih prava, politička represija, etničko čišćenje, ubistva političkih neistomišljenika i proterivanje azijata iz Ugande. Amin je postao predmet glasina i mitova, uključujući i široko ukorenjeno mišljenje da je bio ljudožder.

Od 1977. do 1979. godine, Amin je nosio neobičnu titulu koju je sam sebi dodelio: "Njegova ekselencija doživotni Predsednik Republike Ugande feldmaršal hadžija dr Idi Amin Dada, gospodar svih životinja na zemlji i osvajač Britanske imperije u Africi“. Kako su godine odmicale, Amin je postao neverovatno čudan i nekomunikativan. Nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo prekinulo odnose sa njegovim režimom, Amin je 1977. proglasio pobedu nad Britancima, a sebe proglasio osvajačem Britanske imperije.

Aminov pokušaj aneksije regiona Kagere, tanzanijske provincije tokom 1978, je doveo do Ugandsko-tanzanijskog rata i pada Aminovog režima 1979. godine. Amin je prebegao prvo u Libiju, a zatim je prešao u Saudijsku Arabiju 1981. godine, gde je i preminuo 2003. godine.

amin (značenje)

- amen; privesti kraju, završiti molitvu

- Neka tako bude!
- Svršeno!
- Gotova stvar!

- I tačka!

idi (značenje)

- imperativ (zapovedni način) glagola "ili"; odlazi, beži, nestani

Dakle: idi, amin = odlazi, gotov si

I tačka.

p.s.
14 odrednica fašizma po Lorensu Britu:
#6. Kontrola masmedija
"Ponekad su mediji pod direktnom kontrolom vlasti, ali u ostalim slučajevima mediji su pod indirektnom kontrolom državnih pravila igre, tj. portparola i rukovodilaca u samim medijima koji simpatišu vlasti. Cenzura je veoma česta pojava, naročito u vreme ratnog stanja."
Srećom, kod nas su stalno neka stanja.


prevod, odgovor i pitanje:

Predsednik Vučić u autorskom tekstu za EUobzerver: U Srbiji se ne guše medijske slobode (Kurir, 06.11.2018)

Aleksandar Vucic: Media freedom in Serbia - President Vucic responds (EUobserver, 06.11.2018)

Matteo Trevisan: How media freedom in Serbia is under attack (EUobserver, 02.11.2018)

Kult bezličnosti

Pronađite uljeza:

a) Premijer Grčke

b) Predsednik Srbije
c) Premijer Bugarske

d) Premijerka Rumunije

Ne znate tačan odgovor?

Evo, za neodlučne, male pomoći:

Na šta god da se Aleksandar Vučić zakleo prošlog maja, svaki potez koji napravi, njegovi partijski istomišljenici predstavljaju kao njegove zasluge. To nije za pohvalu, već za brigu jer vodi u privatizaciju ove države. Vučić sve češće meša u oblasti za koje nije zadužen - on se meša u sve. Predsednik ne bi smeo da se meša u stvari koje nisu u njegovom opisu posla, jer njegova uloga je, prema Ustavu Srbije, uglavnom protokolarna, i najčešće služi za predstavljanje zemlje u najboljem svetlu. Njegov posao je i potpisivanje ukaza o zakonima ili domaćim i stranim diplomatama, predlaganje Skupštini pojedinih funkcionera, davanje pomilovanja i odlikovanja, postavljanje oficira u vojsci - i ništa više. Ako on izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja, ako pribavlja sebi ona ovlašćenja koja po Ustavu i zakonima nema, to znači da država Srbija prestaje da bude javna institucija i postaje neka vrsta poluprivatne institucije koja će zavisiti od toga ko je na čelu države. U pozadini svega toga je izgradnja kulta ličnosti i ona je u završnoj fazi.

- Vesna Rakić Vodinelić, N1 10.11.2018.

Hajde, da probamo opet.

Pronađite uljeza:

a) premijer

b) predsednik
c) premijer

d) premijer(ka)

On je mininform.

On je gensek.

On je predsednik.

On je PPV.

On je premijer.

On je Predsednik.

On je premijerka.

On je vođa kulta.

On je...

Na primeru ove višestruko neostvarive ideje o organizaciji SP/EP u fudbalu, tj. spiska onih koji su o tome "razmišljali" najprostije se da opisati (a da pritom bude razumljivo i onima sa dve, najviše dve i po moždane vijuge) ono što visokoparno govore naši stručnjaci u oblasti prava - On je svuda, a najčešće tamo gde mu uopšte nije mesto.

Možda je to tako jer on ne ume da peče rakiju, da igra kolo, da spava na tribinama tokom teniskog meča, da digne nogu visoko kao Toma; možda ni njegova supruga nema fondaciju niti ume da pravi čaj od afričke šljive kao što je to umela Dragica. Eto, ne ume - pa šta. Ali ume da se meša u sve, zato što je pametan.

Jer on je...

... dosadniji od buve u gaćama.

Nije problem Srbije u jednom bezličnom dosadnjakoviću već u kultu koji oko njega takvog grade njegovi dupeuvlakači, bez ustezanja spremni na sve.

Zbun

Ne kaže se "A?", nego "Molim?"

Dakle, kako stvari stoje, opet je aktuelno masovno brisanje postova i linkova sa jučerašnjeg kradikalskog zamlaćivanja novinara (skr. KZN). "Problem" je što to prolazi kod društvenih mreža i portala na koje lokalna srbistanska vlast može da utiče, ali ne i kod komišijskih, da prostite - prekograničnih.

Dovoljno je da samo jedan novinar među "novinarima" postavi pitanje na pravi način i dnevne medijske monodrame Dugačkog Brata poprimaju sasvim drugačiji i problematičan tok. Po Njega, naravno. Poslednji primer jbludzbunjenosti pomenutog predstavlja obraćanje novinara N1 Miodraga Sovilja onome ko bi na pitanja trebalo da odgovara a ne da ih sam sebi postavlja (ne odgovara on čak ni tada, da se ne zanosimo), kao i samonokaut Upitanog koji je u ovakvim situacijama uvek neizbežan.

Tanjugara još uvek nije uklonila snimak sa svog YouTube kanala (što ne znači da neće), a ostali Državni Ljubimci ga, izgleda, "nikada nisu ni imali". OK, nema frke, možemo i moramo sasvim lepo da živimo i bez njih.

Evo snimka:

18.10.2018.

Kao bonus, evo i snimka sa septembarske KZN, na kome novinarka niških "Južnih Vesti" Jovana Adamović istom tehnikom takođe primorava Vođu na samonokautiranje u prvoj rundi.

28.09.2018.

Oni neka samo nastave da brišu, ovde još uvek ima i živih ljudi kojima pamćenje nije nalik "pamjati" kokoške šlogirane na letnjem suncu u podne.

Kad se neko nečem dobrom nada

Nada je jedina stvar jača od straha.

- predsednik Snou (The Hunger Games)

Snou ovo kaže u trenutku kada shvati koliki uticaj glavna junakinja Ketnis ima na okruge koji odbijaju da se povinuju njegovoj upravi. Svi njegovi pokušaji da ih disciplinuje uterivanjem straha propali su pred nadom da je sloboda moguća. Za promenu, u nameri da slobodno žive, stanovnici tih okruga su počeli da se bune do tačke na kojoj dovode sopstvene živote u rizik - upravo zato što su konačno videli nadu u svojim težnjama da slobodom.

Zamislite samo koliki uticaj bi ova rečenica imala na nečiji život ako bi bila u potpunosti primenjena kao životni moto. U životu postoje razne sitnice, npr. poput nade da ćemo po kišnom danu naći mesto za parkiranje blizu ulaznih vrata. Postoje i "srednje" nade, poput one da će nam neka veza uspeti na duže staze. A postoje i velika iščekivanja, poput nade da ćemo imati ispunjen život.

Međutim, sve te nade strah može uništiti ako mu se to dopusti čak i na tren.

Kako provesti život pun nade? Na šta to liči, da li je tako nešto uopšte moguće?

Moguće je. Takav život ima četiri osnovna postulata:

1. Srčanost: Da bi nadanja bila efikasna, nečije srce, duša ili duh moraju biti usaglašeni sa nečim većim od njih samih. To obično zahteva neku vrstu duboke vere (npr. poput vere u Boga kod religioznih ljudi). Takvo gledište predstavlja konstantan podsetnik da je život mnogo više od onoga što možemo da vidimo u nekom trenutku (dugom ili kratkom, svejedno). Takvo gledište daje prednost jer smanjuje efekat straha svakome ko polaže nadu u budućnost.
2. Optimizam: Nada nije negativan, već bi se pre moglo reći da je pozitivan način gledanja na život i svet. To se ogleda u traganju za najboljim osobinama kod drugih, to je motivacija da se stremi ka višem, želja da se traga za optimističnim rešenjem u svakoj situaciji. Takvi ljudi radije prihvataju pozitivne nego negativne modele nadanja. Sve to inspiriše poverenje i entuzijazam koji su bitni elementi u suzbijanju straha.
3. Mogućnosti: Bez izgleda na promene, nema mogućnosti. A bez mogućnosti nema mesta realnim nadanjima. Nečija sposobnost i sklonost ka promenama jača atmosferu mogućnosti za promene; kada vide takvu osobu, onda i drugi bivaju ohrabreni da krenu putem promena. Ta promena hrani nadu kod drugih i umanjuje snagu njihovih strahova.
4. Energičnost: Nada umire ako nema goriva koje bi je pokretalo. Neophodno je stvoriti energiju koja pokreće nadu u opstanak. To mogu biti neke svakodnevne aktivnosti, kada se ponovo fokusiramo na sopstvenu svrhu, viziju ili misiju u životu. U roku od samo nekoliko minuta, na taj način možemo ponovo napuniti baterije svoje nade i one će izdržati ceo dan. Nada koja ima konstantan izvor energije, nikada ne nestaje.

STRAH i NADA predstavljaju dva osećanja koja sami razvijamo u okviru naše ličnosti. Strah je obično definisan kao "iščekivanje ili briga zbog nečeg lošeg ili neprijatnog", dok je nada definisana kao "iščekivanje puno poverenja u pozitivan ishod".

Kada strah obuzme sva naša čula, i tako nas parališe, počnemo da se ponašamo asocijalno, padamo u depresiju, upropaštavamo sopstveni život. Počnemo da izbegavamo svoje svakodnevne uobičajene aktivnosti, krećemo u negativan stil života. Tada depresija, anksioznost, gnev upravljaju našim životom, dovode nas u stanje kada izgubimo sve svoje sposobnosti. Snažno osećanje straha može čoveka dovesti dotle da upropasti svoj život, pa čak i digne ruku na sebe. Strah da nešto ne izgubimo, propustimo, strah od neuspeha, samoće, od sebe samog, strah od ovoga ili onoga... uz pomoć straha ne postiže se ništa. Strah nas sprečava da radimo ono što bi inače trebalo da radimo, on nas veže; strah je duboko negativno osećanje.

Sa druge strane, nada je tako privlačna - i besplatna. Ukoliko prihvatimo pozitivan stav i verujemo u sebe i društvo, na odličnom smo putu da nadvladamo sopstvene slabosti. Nada predstavlja najsnažniju pokretačku silu u životu. Nada je pozitivnost kada je svuda naokolo tama, to je svetlo u mraku. Nada motiviše, hrabri, unosi optimizam - a u životu on nam je najpotrebniji. Kada sve izgleda pogrešno, kada bi smo da odustanemo od svega u strahu, nada je emocija koja će nas iznova pokrenuti da još jednom pokušamo - nada donosi uspeh i sreću, definitivno.

Možemo se istovremeno i nadati i strahovati, ali nada predstavlja "ne predajem se" stav dok strah predstavlja gubitnički osećaj. Ovaj par zajedno, daje nam svu snagu neophodnu da se suprotstavimo životnim preprekama i nedaćama. Gubitnički osećaj generiše strah koji nam pomaže da razumemo svoja ograničenja, prepeglamo ih i potom uspemo u životu. Nada i strah idu ruku pod ruku. Upravo zbog toga, nada i strah zajedno predstavljaju najsnažniji lek za sve naše životne probleme.

Dakle, šta je jače - nada ili strah?

U principu, to su podjednako snažna osećanja. Međutim, koje je od ta dva u određenoj situaciji jače, prvenstveno zavisi od nas samih. Težnja ka strahovanju zaista jeste veća, ali ne i jača od nade, baš zato što nadanje u nešto što smo sigurni jače čak iako to ne možemo da vidimo.
Strah često povećava jaz između naših ciljeva. Ponekad u strahu odustajemo od posla; strah od bilo čega - neuspeh, sramota, ugled - postaje prepreka koja nas ometa u pokušaju da ostvarimo svoje snove. U mnogim situacijama, strah je ono što nas parališe. Strah od duhova, smrti ili propasti - strahovi poput ovih proganjaju nas tokom celog života, koliko god se trudili da ih ignorišemo ili čak znamo da su u potpunosti iracionalni. Pa kako onda uspevamo da nadvladamo svakog od njih i preživimo svaki tren svog života?
Tu na scenu izlazi nada, kao sjajno svetlo u najdubljoj tami. To svetlo obasjava okolinu i omogućava nam da je mnogo bolje sagledamo i razumemo, jer čak i najmanje rađa nadu. Moglo bi se reći da je nada svetlo koje hiljade ljudi vodi kroz život i daje im snagu. Ona je način boljeg života, bez koga bi život ostao bez ikakvog ukusa. Sve što radimo, započinjemo nadom da ćemo u tome uspeti. Nada je sposobna da nadvlada i uništi svaki strah, to je ono za čim bi trebalo da tragamo u životu.

Strah je okean.
Nada je čamac,
a ti u njemu putnik.

Manje se plašite, i mnogo više nadajte.


Christine Hammond: Hope is more powerful than fear

Is hope stronger than fear?
What is stronger, fear or hope?