Gazije

Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek.

I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve kroza šta si prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti, i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja,  pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam.

- Džordž Orvel "1984" (1949)

Granice svakog tiranina zavise samo od granica trpeljivosti potlačenih. Ako nema otpora, nema ni napretka.
- Frederik Daglas (03.08.1857)

***

Gazija (od turske reči gazi) - termin koji je označavao počasnu titulu u Osmanskom carstvu, a danas se koristi u značenju junak, heroj, ratni junak. Izraz potiče iz iranskog jezika i označavao je plaćenike i borce na granici Persijskog carstva. Gazije su u periodima mira svoj opstanak bazirale na pljačkanju i odavale se odmetništvu i hajdučiji. U narodu se često za hvalisavca tj. onoga ko voli da se razmeće može upotrebiti izraz gazija.

Grupe gazija su bile tako organizovane da su privlačile avanturiste i različite religiozne i druge otpadnike svih nacionalnosti. Da dodamo - i članskih knjižica političkih partija.

Aleksandar Vučić, u nekim krugovima poznat i kao predsednik Republike Srpske Napredne Stranke (RSNS) koji se na svom Instagram profilu predstavlja i kao "budućnost Srbije", diplomirani pravnik i samozvani najbolji student prava u istoriji sveta&veka, gazi Ustav ove zemlje svakoga dana, časa, minuta i sekunde, i time gazi po svima nama, građanima države Srbije a ne životinjske farme u koji su on i njegova banda pretvorili ovu zemlju. Gazi on i po sebi, po svojima, po sopstvenoj diplomi i struci, ali ako se to njemu i njima sviđa to je onda njihov a ne naš problem.
Naš - i samo naš - problem smo bili i ostali mi sami. Taj isti Ustav, ma koliko bio vampirski i koštunjav, kilav, ipak je naš i jedina je prava garancija zaštite čovečnosti svakoga od nas. To smo morali znati na nedavnom referendumu, čak i da većina nije ili se pravila da ne zna već je slepo saučestvovala u tom gaženju po svima (pa i sebi).
Naravno da postoji i onaj drugi način zaštite od gaženja i ustavogazitelja, ali niko nije dovoljno lud ili voljan da se bez razmišljanja njega hvata a da prethodno ne pokuša stvar da reši mirnim putem. Problem je što većina ovdašnjih gaženih i dalje ne pokušava. Problem je i to što gaziteljima ni na kraj pameti ne pada da bi mogli drugačije da vladaju osim - zauvek.
Ali, ništa na ovom svetu nikada nije bilo niti će biti zauvek.
On i njegovi besomuci to znaju i zato su toliko sumanuti i bezobzirni u pljačkanju i gaženju (i to ne samo čizmama, potežu oni i automobile i bagere), laganju i međusobnom huškanju i zastrašivanju građana. 

Ako hoćete sliku o BudućnostisrbijeAV, zamislite kradikale u čizmama kako vas gaze gde god stignu - zauvek.
Ako hoćete sliku budućnosti bez kradikala, čizama i gaženja - onda 3. aprila više nema neopredeljenih. Kradikalske gazije moraju biti oterane perom, baš zato što sve vreme prete mačem. Stvar je jednostavna: dovoljno je da što više građana sa pravom glasa izađe na izbore i da Vučići Uveoci sami nemaju većinu (jer upravo to predstavlja njihov glavni ucenjivački potencijal). Gazije treba na izborima oterati da se ne bi smo uskoro međusobno gazili po ulicama - daleko gore nego po supermarketima. Ko god bude došao na vlast posle ove bande moraće da bude podjednako smenjiv i to je jedina slika (njihove) budućnosti koju treba svima njima jasno i glasno predočiti.
Zbog naše dece.

Al' stvarno.

Ljudi-žabe

Najbolji način za sprečavanje zatvorenika da pobegnu je obezbediti da nikada ne saznaju kako su u zatvoru.

Zaokupite njihovu pažnju osnovnim potrebama i zaboraviće na slobodu koju su izgubili.

Prosto.

Apetit za distrakciju

Što se propagande tiče, prvi zagovornici univerzalne pismenosti i slobodne štampe su predočili samo dve mogućnosti - propaganda može širiti istinu ili propaganda može širiti laž. Međutim, oni nisu predvideli ono što se zapravo dogodilo, pre svega u našim Zapadnim kapitalističkim demokratijama: razvoj ogromne industrije masovnih komunikacija, koja se uglavnom ne bavi ni istinitim niti lažnim, već nerealnim - manje ili više potpuno nebitnim. Jednom rečju, oni su propustili da u obzir uzmu skoro neutaživu glad čoveka za odvraćanjem pažnje od onoga što je bitno. 

U prošlosti, većina ljudi nije nikada imala priliku da u potpunosti utoli tu glad. Oni možda žude za odvraćanjem, ali ga nikada ne dobiju. Božić je dolazio samo jednom godišnje, gozbe behu "svečane i retke", čitaoci su bili retki a štivo za čitanje još ređe, a najbrži pristup komšijskom bioskopu bila je parohijska crkva u kojoj su predstave iako česte bile nekako monotone. Za uslove koji su izdaleka uporedivi sa ovima koji danas preovlađuju, moramo se vratiti čak u Rimsko carstvo, gde je dobro raspoloženje stanovništva održavano čestim, besplatnim dozama brojnih vrsta zabave - od poetskih drama do gladijatorskih borbi, od Vergilijevih stihova do masovnih boks mečeva, od koncerata do vojnih parada i javnih smaknuća. Ali čak ni u Rimu nije bilo ničega nalik neprekidnom odvraćanju pažnje kojje nam danas pružaju novine i časopisi, radio, televizija i bioskop. U "Vrlom novom svetu" neprekidne distrakcije najfascinantnije prirode namerno se koriste kao instrumenti politike, zarad sprečavanja ljudi da obrate previše pažnje na realnosti društvene i političke situacije.

Svet religije se razlikuje od sveta zabave, ali oni međusobno liče upravo zbog toga što podjednako "nisu sa ovog sveta". Oba spomenuta sveta su distrakcije, odvraćanje pažnje od stvarnosti, i ukoliko se u njima previše dugo "živi", oba mogu postati (da citiramo Marksa) "opijum za mase", pa samim time i pretnja slobodi. Samo oprezni mogu sačuvati svoje slobode, i samo oni koji su konstantno i inteligentno fokusirani na svet oko sebe mogu gajiti nadu da će efikasno upravljati sobom i svojim životom na demokratski način. Jedno društvo - u kome većina njegovih članova veliki deo svog vremena ne provodi u realnosti, ne ovde niti sada ili u budućnosti koja je predvidljiva, već negde drugde, u potpuno nebitnim "svetovima" sporta i sapunica, mitologije i metafizičke fantazije - teško će moći da se odupre nasrtajima onih koji žele da njime manipulišu i kontrolišu ga.

- Aldous Huxley "Brave New World Revisited" (1958)

🐸 🐸 🐸

Haksli smatra da je višestruko lakše držati ljude podalje od neslaganja sa određenom strukturom moći ukoliko ih ubedite da poveruju kako u tome nema ničeg lošeg, šargarepa umesto biča i batine. Bitno je postići da ljudi "vole svoju pokornost", sve ostalo je potom limunada. Klizi. Danas daleko lakše nego u Hakslijevo vreme, internet i "pametni" telefoni su objedinili silesiju oruđa i alatki za odvraćanje pažnje u jednu tačku. Disperzivni fokus, rekli bi današnji magovi propagande.

Toliko o poslovičnoj žabi koja čeka princezu da je poljubi. Žaba je u loncu, princeza u rijalitiju.

Obično je tako kada se živi u bajkama, od rimskog do srBskog Zlatnog doba povazdan isto.

Zauvek

Prava moć, moć za koju se mi moramo boriti i danju i noću, nije moć nad stvarima nego nad ljudima. Kako jedan čovek uspostavlja svoju moć nad drugim?
Tako što ga primorava da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako ćeš znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja. Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonističkim utopijama koje su zamišljali reformatori u prošlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu značiće napredak ka povećanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniženja. Sve ostalo ćemo uništiti - sve. Već slamarno misaone navike koje su preživele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu između deteta i roditelja, između čoveka i čoveka, i između čoveka i žene. Više se niko ne usuđuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u budućnosti neće biti ni supruga ni prijatelja. Deca će se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoške. Seksualni instinkt će biti uništen. Produžavanje vrste biće formalnost koja će se obavljati jednom godišnje, kao što se produžuje knjižica za snabdevanje. Ukinućemo orgazam. Naši neurolozi upravo rade na tome. Neće biti odanosti, sem odanosti Partiji. Neće biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Neće biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobeđenim. Neće biti umetnosti, neće biti književnosti, neće biti nauke. Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva konkurentska zadovoljstva biće uništena. Ali uvek - to nemoj zaboraviti - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan.

Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek.

I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti.

Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve kroza šta si prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti, i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam. Goldštajn i njegove jeresi živeće večito. Svakog dana, svakog trenutka, biće poražavane, obezvređivane, ismevane, popljuvane - a ipak će uvek preživljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravaće se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek ćemo imati jeretika pred sobom, prepuštenog nama na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan prezira - i koji će se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji će od svoje volje puziti do naših stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći. Vidim da počinješ da shvataš kako će taj svet izgledati. Ali na kraju ćeš prevazići golo shvatanje. Prihvatićeš ga i postati deo njega.

Džordž Orvel "1984"

Dobro ti jutro, Srbistane

Beograde, dobro jutro.

Mnoge badavadžije statiraju u društveno-političkom životu. Niti imaju šta reći, niti šta mogu uraditi. Oni su živi spomenici nedavnoj prošlosti kojoj danas palimo sveće.

Čuvajmo rukovodioce jer nemamo druge. Za svakog povređenog rukovodioca biće streljano 50 novinara.

Mrzimo intelektualce, intelektualci su pederi. Oni misle da sve znaju, a znaju samo ono što mi ne znamo.

Neki mladi ljudi postali su činovnici visokog ranga. Njihova obaveza nije da tumače i štite interese svojih vršnjaka, već da se bore protiv njih.

Kad već moramo i možemo bez Tita, mogli bi smo i bez svakog drugog. ko misli drukčije, neka kaže.

Ko našim radnicima iz neposredne proizvodnje, ne daje da ovladaju dohotkom i da budu u samoupravnom društvu, ono što bi trebalo da budu? Jedino vlast. Nema ko drugi.

Teškoće se podrazumevaju, one su prirodne, ne može se živeti bez teškoća. Prirodno je i to da ne možemo biti zadovoljni teškoćama. Što je više teškoća, sve smo nezadovoljniji. I to je prirodno. Prirodno je i to da se moramo boriti protiv teškoća, a ne protiv nezadovoljstva.

Juče nam je Elektrodistribucija poklonila malo struje, da vidimo pobedu naših fudbalera. Rizik je bio veliki ali se sve dobro završilo. Danas smo srećni i zahvalni svima koji su bili tako dobri prema nama, iako to nismo zaslužili.

Beograde, dobro jutro.

Govor legendarnog Duška Radovića iz poslednje emisije "Beograde, dobro jutro", koji je mogao da bude izgovoren i ovog jutra.
Kao što i sadašnja vlast gasi emisije tako je i 1983. došlo do ukidanja emisije "Beograde, dobro jutro" na naredbu samog vrha vlasti. Tada je Duško, noćna mora vlasti, rekao: "Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo."
Obzirom da zabrana nije stigla istog dana, Duško je emisiju emitovao i narednog jutra. Tada je nastao ovaj snimak čiji sam deo iskoristio za video. Nakon masovnog protivljenja Beograđana na gašenje kultne emisije, vlast je shvatila da je narod besniji nego što su predvideli te su u pokušaju saniranja sopstvene propale reputacije ponudili krajem godine Dušku da se vrati na radio ali je on, u svom stilu izjavio "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme."
Iako nije priznavao, gašenje emisije o voljenom Beogradu Duško je teško podneo. Od ogromne količine stresa izazvane godinama napada, uvreda i na kraju oduzimanja frekvencije koja je širila njegov glas, Duško je umro nakon samo godinu dana. Među poslednjim rečima koje je izgovorio prijatelju u bolnici, bile su "Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti."
Iako ga je dokrajčila fizički, ono što vlast nije uspela da ubije jesu reči i ideje Duška Radovića koje kao kletva decenijama proganjaju beskrupulozne, neuke i korumpirane vladare. Divnih umova koji u sebi nose hrabri, vispreni duh Duška Radovića ima i danas u masama koje nas okružuju a zbog našeg kolektivnog duševnog zdravlja bi valjalo da ih podržimo. Ko po vama danas poseduje, makar u fragmentima, kritički duh Duška Radovića?
I da ne zaboravim, Beograde, dobro jutro!

- Bagrem (Facebook 21.06.2019)

Ovo je snimak poslednje emisije "Beograde, dobro jutro".
Njega je bilo teško pronaći, ali nekim spletom okolnosti pronađen je kao snimak sa radija na jednoj (sada veđ dosta staroj) audio kaseti.
Ono što se zna je da je tokom 1983. došlo do ukidanja emisije. U nizu izvora koji su dostupni, nigde se ne pominje datum niti bilo koja približna vremenska odrednica.
Smatra se da je pravi povod za ukidanje emisije (iniciran iz Predsedništva SR Srbije tj. lično od strane Nikole Ljubičića) bio dan ranije. Tada je Duško čitao ovo: "Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo."
Kako zabrana nije bila stigla odmah, Duško Radović je svoju emisiju uradio i narednog jutra. Tada je nastao ovaj snimak koji je postavljen. Nakon njega sve je bilo samo istorija i sećanje.
Ovde treba napomenuti da su i pre zabrane u više navrata emisija i Duško bili na tapetu raznih (kako su se tada zvale) "društveno-političkih organizacija". Iz nekih izvora se može još i saznati da je krajem 1983. održan sastanak na kome su se našli odgovorni ljudi iz Studija B, sam Duško Radović i Ivan Stambolić koji je ponudio da Duško može ponovo da započne svoju emisiju. Tu ponudu, Duško je odbio na sebi svojstven način: "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme."
Ako neko možda zna datum kada je emitovana ova emisija, dobrodošao je sa informacijom.
Neke moje pretspostavke svele su vremensku odrednicu na 13.10.1983. ili možda 22.12.1983. Na jednom blogu pominje se novembar 1982. dok u nekim biografskim člancima pominju i 1984. Nedostatak tačnog podatka je očigledan.

- predragpant (YouTube, 15.04.2012)

***

Good morning Srbistan...

... and good night.

Klin se Kinom izbija

Klin se K(l)inom izbija

- najnoviji savet bratskih stručnjaka za diktaturu & svaljivanje krivice za sopstvenu neodgovornost na druge

18.09.2019. Kineski policajci u patroli sa srpskim

07.10.2019. Srbija i Turska uvode zajedničke policijske patrole

07.11.2019. Obezbeđenje ruskog Centra za nauku i kulturu legitimiše ljude na ulazu RTS

05.04.2020. Kineski lekari: Mnogi se ponašaju neodgovorno, država treba da uvede policijski čas u trajanju od 24h

Zbog neodgovorne manjine treba zavesti totalno zatvaranje svih građana Srbije u kaveze 24/7, kaže kineski antivirus-možganj drugbrat Guo Jubjao. Policija bi tako patrolirala potpuno praznim ulicama, umesto da (pri sadašnjem režimu ograničene slobode kretanja) deli javni socijalni prostor sa narodom a spomenute neodgovorne opomene ili privede pameti. Jbg, ali onda bi kavezi bili prazni i tokom ovih 12 sati "slobode" radnim danima + 8 subotom. A to, priznaćete, nije dobro ni za jednu diktaturu, koje god boje bila.

I zato, milicijo moja...

Nego, koja bi to policija, tj. čija, patrolirala praznim ulicama naše zemlje ponosne? Da neće možda one mešovite, ili čisto kineske patrole to da rade - pa ako naiđu u gluvo doba noći na ove naše, da i njih privedu. Možda bi tako bilo najbolje & najpravednije? Oni su svakako iskusnji od ovih naših, kojima su glavne sportske discipline bacanje sline s ramena i lov na odbegle penzose stiplčez.
Red bi, svakako, bio da pored kineskih patroliraju i turski i ruski policioti. Što je tek to iskusno...

Kraj svake diktature dođe kada i policiji uvedu policijski čas.

Kada niko drugi više ne preostane, Martina Nimelera se sete i oni koji su bežali sa časa. Školskog ili policijskog, u tom (poslednjem) trenu apsolutno više nije bitno.

Neće preostati više niko kome bi bilo.

Zašto kažeš 2020 a misliš 1984

Podsetimo se početne rečenice Orvelovog romana "1984", koja glasi:

- Bio je to jedan vedar i hladan aprilski dan, a satovi su otkucavali trinaest.

Srbijanska vlast je totalno napaljena na taj roman - ali u sopstvenoj verziji: živela bi u Evraziji, kurvala se sa Istazijom a muzla pare od Okeanije. Da se oni pitaju, špijunski telekrani po domovima svih nas Vinstona i Julija Srbistana, bili bi samo jedne marke: Huawei. U stvari, biće, čim kineski savetnici za epidemiju, slobodu medija i policijski čas, krenu da instaliraju istoimene kamere za nadzor širom naše zemlje ponosne.

Videćemo.
Videćemo... se. Na telekranima, naravno.

Ovoliku silnu pomoć & bratstvo treba nekako otplatiti. Bakar i železo više neće biti dovoljni, jer Okeancima i Evrazijcima nikada ne treba verovati, oni se očas udruže protivu nas Istazijaca. Zato ćemo i mi morati da imamo svoju bazu međ' njihovim nedrima; preimenovaćemo taj Srbistan u našu Pistu Nula (Airstrip Zero), baš kao što je Okeanija preimenovala Britaniju u Airstrip One. Ma šta Nula - ima da bude NulaNula, duplo ili ništa!

Smatraće se težim oblikom uznemiravanja javnosti raspitivanje za maske, sanitetski alkohol i rukavice. Brat Si Đinping šalje nam još 100 kompleta našim avionom tokom maja. Hvala mu do neba.

Biće procesuirani svi koji se podsmevaju ideji o podizanju spomenika Kini ako sve ovo prođe. Spomenik će biti izgrađen u prirodnoj veličini.

- Ljubodrag Stojadinović "Orvel među nogama" (Peščanik, 02.04.2020)

***

Ne pravite se toliko naivni - kao, do malopre, niste znali da se 2020 na kineskom piše 1984.

Stanje vanredno

Ne isključujem mogućnost uvođenja vanrednog stanja u zemlji zbog epidemije korona virusa, ali onog sekunda kad se uvede nema više kafića, barova, bioskopa, pozorišta. Onda ide vojska na ulice, zna se šta na granice. Vanredno stanje podrazumeva najteže moguće mere i potpunu izolaciju. Vanredno stanje se po proceduri uvodi samo tako što ministar odbrane uputi pismo predsedniku države da je ugrožena bezbednost građana. To dalje ide u skupštinu ali s obzirom na zabranu okupljanja više od 100 ljudi u zatvorenom prostoru moguće je da predsednik Republike, predsednici Vlade Srbije i skupštine trostrukim potpisom uvedu vanredno stanje.

- Danas, 14.03.2020.

"Ali onog sekunda kad se uvede vanredno stanje nema više kafića... Vojska na ulice."

Eto, to je taj doživotni vlažni san snova svakog iz grupe idiota koji listom imaju identične inicijale: AV. Arhiidiot te grupe se ovih dana garant nagledao holvudskih monada sa epidemijama i Nacionalnom gardom koja okupira neku američku selendru u Stenovitim planinama, napaljenom generalu spremnom da baci atomsku bombu svuda gde ima više od dva kijavičava kauboja, krave ili kojota... ako treba. Tu je i po neki nedisciplinovani novinar koji ama baš nikako da poštuje Martial Law, obavezno jedna mlada i nadobudna naučnica koja na sebi eksperimentiše ne bi li pronašla lek za boleštiju (ali ne i za Vanredno stanje), i tako to.

Nego, koja bre to vojska na ulice? Da neće možda to biti preobučeni isti oni što neprekidno treskaju na vrata pitajući za koga ćete glasati ili oni što su čekali u redovima da potpišu izbornu listu, uniformisana komunalna paravojska; svi predvođeni napaljenim plastifuksama-menaŽDerkama & mortus pijanim oficirčinama koji "samo izvršavaju naređenja" ladno prodajući dupeta (i po koju tuđu glavu) za još koju mirnu godinicu do peMzije?

Jok, uopšte neće.

I što me, bre, sve ovo opet (tj. sve više) podseća na ono ludilo iz '99 koje je imalo svoj "pik" ne tokom bombardovanja već tek nakon njegovog prestanka, kada se najviše insistiralo na prisilnom teranju u tzv. neplaćena odsustva (čitaj: uvod u otkaz) - zarad "uštede u cilju obnove Volimoteotadžbinonaše" - svih nepodobnih zaposlenih, po prethodno sastavljanim spiskovima tokom perioda od demonstracija '96 do NATO bembanja. Ti spiskovi su u pravim rukama ostali do dana današnjeg i bili potezani svaki put kada im je bilo zgodno; od Koštunice do Vučića. Kako stoje stvari, zgodno im beše kako pre tako i posle 2000. I još uvek je.

***

Vanredno stanje, najteže moguće mere i potpuna izolacija su prirodno stanište parazitske bande radikalskih secikesa i ukoljica. Kao da sam znao da će ga danas potegnuti, pa još juče napisao glede dijagnoze svakodnevice. Ne treba nam tu nikakva pamet, bezbroj puta smo već rekli da ga svi ovde dobro znamo. Tog Njega.

U gorespomenutu svrhu ONO+DSZ, preduzimam duple mere predostrožnosti:

1. stavljam masku sa likom Gaja (Gvida) Foksa, vatikanskog teroriste koji je (da je u svojoj nameri uspeo) 5. novembra 1605. mogao da tok istorije usmeri na višestruko gori kolosek od potonjeg, pa i onog kojim je svet krenuo nakon 11. septembra 2001; taj isti kreten danas ispade simbol borbe protiv totalitarizma, samo zato što je tako opisano u stripu pa potom i u filmu "V for Vendetta"

2. stavljam "masku za svinjski grip" (iz 2009) preko maske iz prethodne stavke, jer svi ovde dobro znamo i to da je rok trajanja bilo kog artikla u Srbistanu apsolutno varijabilna i neverovatno rastegljiva kategorija, što se odnosi i na spomenute maske

Empirijski je dokazano da združeno navlačenje ove dve maske na jedno lice ima efikasno blagotvorno & zaštitno dejstvo na nosioca, u istoj meri kao kad istovremeno nataknete dva kondoma na Ponos dok vas Vučići Uveoci svakodnevno jebu u zdrav mozak.

Ali bašbaš isto.


appendix
Vest objavljena večeras u 22:05, koja je retko koga iznenadila:
"Predsednik sutra odlučuje o uvođenju vanrednog stanja: Vulin pozvao Vučića da preduzme hitne mere. Ministar odbrane se obratio otvorenim pismom." (Telegraf)

U normalnoj zemlji se vanredno stanje ne zavodi zbog nečijeg - bilo čijeg - otvorenog pisma.
Postoji Ustavom propisana procedura za to, gde se ni u jednom članu ili stavu ne spominju tabloidi kao sredstvo komunikacije ministra AV i predsednika AV u slučaju potrebe za zavođenjem vanrednog stanja na delu ili celoj teritoriji Republike Srbije.
On više ne može da se suzdrži da uvede vojnu diktaturu u Srbiju, videlo se još prilikom raspisivanja "izbora" kada mu je olovka ispadala iz ruke dok je pokušavao da potpiše tu odluku.
Svoju, navodno.

Laka ruka diktature

Čini se da je "Vrli novi svet" predvideo vreme sadašnje daleko bolje od bilo koje druge distopijske knjige. Haksli nas u svom romanu, napisanom još 1931. godine, upozorava na opasnost koja se krije u masovnim medijima i pasivnosti, ali i na to da je čak i inteligentniji deo populacije veoma lako preobratiti da radije izabere diktaturu umesto slobode. Dok drugi distopijski romani dobijaju veću pažnju kritičara i publike (plus tiraže), "Vrli novi svet" nam pruža košmarnu sliku sveta ka kojoj smo se postojano kretali tokom prethodnih devet decenija od njegovog objavljivanja. Hakslijeve ideje o "lakorukoj" (light-handed) totalitarnoj diktaturi u jasnoj su suprotnosti sa uobičajenom slikom diktature koja se oslanja na upotrebu sile.

Kada na dnevni red dođe tip distopije u koju naše društvo srlja, većina ljudi prvo pomisli na "1984", "Sluškinjinu priču" ili "Igre gladi". Sve te visokotiražne, poznate i činjenično dobro napisane knjige predstavljaju odlično upozorenje u šta bi se sve mogao pretvoriti ovaj naš svet, i da bi zaista bilo dobro pročitati ih zbog toga. Međutim, jedan (uslovno rečeno) manje poznat distopijski roman predstavlja daleko bolje odrađen posao predviđanja današnjice nego što su to tri spomenute knjige. Oldos Haksli - pisac, psihonaut i filozof - napisao je 1931. godine roman "Vrli novi svet"; iako dobro poznat, u pop-kulturi nije dosegao nivo uspeha poput Džordža Orvela, Margaret Etvud i Suzen Kolins. Šteta, jer nam je on ponudio detaljnu sliku distopije ka kojoj se naše društvo ne samo kreće, već bi je rado prihvatilo.

Blagi Forde!
U romanu, industrijalac Henri Ford je obožavan poput boga zbog svoje montažne trake, na način koji je zastrašujuće sličan današnjem padanju u nesvest pred tehnološkim guruima Silikonske doline.
Za one koji još uvek nisu pročitali knjigu, "Vrli novi svet" opisuje košmarno društvo u kome su svi savršeno srećni sve vreme. To je omogućeno satiranjem slobodne volje većine stanovnika uz pomoć genetskog inženjeringa i Pavlovljevog uslovljavanja, omogućavanjem neprekidne zabave svima uz beskonačno odvraćanje pažnje, upotrebom ogromnih količina čudesne droge Soma koja ljude čini srećnim čak i kada sve ostalo ne uspe. Tu ljudi žive u jednoj Svetskoj državi - diktaturi koja nastoji da obezbedi red. Tom diktaturom upravlja desetoro oligarha, koji se oslanjaju na ogromnu birokratiju dok upravljaju svetom. Prosečna osoba je uslovljena da voli sopstvenu potčinjenost njima, da bude ili ponosna na ključni posao koji oni obavljaju ili da oseća olakšanje što ne mora da se brine za probleme koji se tiču sveta. Fordistička religija služi očuvanju globalne stabilnosti; zasnovana je na idejama Henrija Forda i Zigmunda Frojda, i podrazumeva obožavanje te dvojice. Načela te vere podstiču masovni konzumerizam, seksualni promiskuitet, izbegavanje neusrećenosti po svaku cenu. Montažna traka je slavljena kao da je dar božji. 
Hakslijeva distopija ima posebno zastrašujuću činjenicu da porobljeno stanovništvo u potpunosti voli svoje ropstvo. Čak su i likovi u romanu - oni dovoljno pametni da kapiraju šta se oko njih dešava (i zašto bi trebalo da zbog toga budu zabrinuti) - podjednako zadovoljni svime što se dešava. Možda je u najvećoj meri zastrašujuće (u odnosu na ostale distopijske romane) to što u "Vrlom novom svetu" ne postoji nikakva nada da će se nešto promeniti.
Sličnosti sveta danas i onog u knjizi su brojne, bez obzira što naša tehnologija još uvek nije dostigla taj nivo.

Genetički inženjering
Iako industrijska traka za "montažu" ljudskih bića (opisana u prvom delu knjige) još uvek predstavlja fantaziju daleke budućnosti, osnovni koncepti po kojima ona funkcioniše već postoje. Danas, ljudi sasvim legalno već mogu da utiču na genetske odlike svoje nerođene dece. Prenatalni skrining je omogućio mnogim roditeljima da odluče hoće li dozvoliti razvoj fetusa sa nedostacima do samog kraja ili ne. Na Islandu je takva mogućnost dovela do skoro potpunog nestanka novih slučajeva Daunovog sindroma u toj zemlji. U skoro 100% otkrivenih slučajeva je u najkraćem roku nakon otkrivanja dolazilo do abortusa. Slično tome, i testiranje pola deteta pre rođenja je dobro poznata procedura koja dovodi do povećanja rodnog jaza u mnogim zemljama. Jedan od postupaka manje poznatih javnosti je tzv. sortiranje sperme, koje omogućava parovima da izaberu pol svoga deteta u okviru procesa in vitro oplodnje. Sve ovo ukazuje da je današnje društvo već otvoreno za primenu blage varijante eugenike. Zamislite samo šta bi se desilo kada bi ljudi mogli da odrede potencijalni IQ svog deteta pre rođenja, ili koliki će biti buntovnik kao tinejdžer. Bilo bi teško pretpostaviti da razvoj takve tehnologije neće biti slavljen kao napredak od strane onih koji imaju dovoljno novca da je priušte.
Hakslijeva vizija genetski usavršene više kaste bi uskoro mogla postati stvarnost. Kako stoje stvari, određeni izbor bebi-dizajniranja je već tu i biće u sve većoj meri dostupan.

Beskrajno odvraćanje pažnje
Likovi u "Vrlom novom svetu" uživaju u beskonačnom odlvraćanju pažnje između radnih sati. Izmišljene su razne složene igre, filmovi uključuju angažovanje svih pet čula, TV-aparati stoje čak i kraj samrtnih postelja. Niko više ne mora da brine oko toga da li će mu biti dosadno neko duže vreme. Ideja o uživanju u samoći predstavlja tabu, većina ljudi svake noći odlazi na žurke.
U našem današnjem društvu, većina ljudi ne može da izdrži duže od 30 minuta bez provere svog pametnog telefona. Baš kako je to Haksli predvideo, omogućili smo sebi ukidanje dosade i dovoljno vremena za razmišljanje o svemu i svačemu - gde god da se nalazimo. Sve je to već dobilo i merljive efekte na naše mentalno zdravlje ali i strukturu mozga.
Haksli nas nije upozoravao da ne gledamo TV ili povremeno idemo u bioskop; u intervjuu sa Majkom Volisom on kaže da televizija može biti bezopasna, ali u situaciji njenog korišćenja kao sredstva konstantnog odvraćanja pažnje ona postaje daleko bitnija u našim životima od suočavanja sa problemima koji nas pogađaju. Ako u obzir uzmemo to koliko stresnim smatramo ideju dana bez tehnologije ili koliko ozbiljno shvatamo pop kulturu da su je čak ruski botovi targetirali, čini se da je Haksli bio na pravom tragu.

Droge: bolje gram nego vrag!
Omiljena pilula u "Vrlom novom svetu" - nazvana Soma - zaista jeste droga. U malim dozama ona izaziva euforiju, u umerenim izaziva prijatne halucinacije a u velikim dozama je sredstvo za smirenje. Tako nešto je verovatno farmakološki nemoguće napraviti, ali sam koncept društva koje se kljuka tabletama za iskorenjivanje bilo kakvog traga negativnih osećanja i za beg od mrtvila svakodnevice - u potpunosti je realan. Deluje čudno tvrdnja da se krećemo ka "Vrlom novom svetu" u naše doba kada se zvanična politika protivi korišćenju droga. Međutim, Haksli bi nam predložio da na tako nešto gledamo kao na blagoslov, jer bi diktatura koja podstiče upotrebu droga u cilju obesvešćivanja naroda zaista bila veoma moćna - čak i u "lakorukoj" varijanti. Iako danas vodimo rat protiv droge, to se ne odnosi na sve vrste droga. Antidepresivi, kao moćno sredstvo za tretman mentalnih bolesti, postali su toliko polularni da ih svaki osmi Amerikanac koristi upravo sada, u trenutku dok čitate ovaj tekst. A u tu brojku nisu ušli i oni koriste lekove za smirenje, protiv anksioznosti, kao ni oni koji se sami "leče" alkoholom ili marihuanom (koja postaje u sve većoj meri legalna).
Sve te droge, naravno, nisu kao Soma ali imaju upečatljivo slične efekte u upotrebi i dejstvu.

Masovni konzumerizam
U knjizi, stabilnost Svetske države delom počiva na potpunoj zaposlenosti stanovništva. Jedan od likova nam kaže da je razvoj automatizacije namerno pod kontrolom kako bi se osigurala radna mesta za sve ljude, zato što bi im slobodno vreme dalo više dodatnog prostora za razmišljanje o tome u kakvoj situaciji žive. Masovna zaposlenost se oslanja na masovnu potrošnju, pa tako postoje brojni sistemi koji omogućavaju da svi odmah krenu da koriste nove proizvode čim se pojave, čak i kada im ništa od toga ne treba.
Konzumerizam, tj. potrošačko društvo, predstavlja značajan element svih većih ekonomija današnjice. Iako ima smisla da nas kompanije podstiču na kupovinu njihovih novih proizvoda kako bi ostale profitabilne, Haksli nas upozorava da se konzumerizam može koristiti da nas navuče na bemislenu jurnjavu za stvarima za koje smo ubeđeni da su nam potrebne kako bi smo bili srećni - upravo kao sredstvo za odvraćanje pažnje od razmišljanja o drugim stvarima. Haksli je smatrao da će diktatura morati da uslovljava ljude ka želji za kupovinom novotarija, bacanju starih stvari od prošle godine kako bi kupovali skoro iste ali nove; sa druge strane, redovi i gužve za tzv. Crni petak sugerišu da baš i ne mora da bude tako. Ili redovi za kupovinu najnovijeg modela ajfona.
Ako ste kojim slučajem pomislili da se takvim pritiscima bave samo korporacije, setite se da je Džordž Buš pozvao građane Amerike da se protiv terorizma bore - kupovinom.

Sreća je jedino prihvatljivo stanje uma
Savremeni život ima koncept sreće sličan onom u Hakslijevoj knjizi. Vilijem Dejvis u svojoj knjizi "Industrija Sreće" tvrdi da je savremeni kapitalizam prešao na koncept po kome je sreća jedino prihvatljivo stanje uma, koji koristi kako bi zaradio još više novca. Po njemu, već postoji mnoštvo korporativnih službenika zaduženih za sreću i gurua samopomoći; svi su oni zaduženi da nas učine srećnima, nateraju na kupovinu i potrošnju, kao i da ne dovodimo ceo sistem u pitanje. Sve je to u svojoj knjizi sažeo u jednoj rečenici:

• Neumoljiva fascinacija količinama subjektivnih osećanja samo može odvratiti kritičku pažnju od širih političkih i ekonomskih problema.

Iako tvrdnja da redefinišemo neusrećenost kao neprihvatljivo stanje možda deluje preterano, standardni vodič kroz mentalne bolesti danas kaže da "tuga za preminulim voljenim osobama postaje problematična ukoliko traje duže od nekoliko dana". Možda je Dejvis ipak na dobrom tragu...

Koncentracija moći
Haksli je u nastavku svoje knjige, koji je nazvao "Povratak u Vrli novi svet" (1958), izrazio zabrinutost da su sve veća kompleksnost tehologije i globalnih problema doveli do koncentracije moći podjednako i u biznisu i u vlasti. Ta koncentracija, tvrdi on, ne samo da je ljude učinila više prijemčivim na ideju potčinjavanja već je takođe omogućila lakše uvođenje diktature. Koncentracija bogatstva i moći je danas veća nego ikada pre. U Sjedinjenim Državama, onih 1% na vrhu su danas bogatiji nego ikada, 6 korporacija kontroliše 90% medija, a moć nedemokratskih institucija (poput korporacija i ogromne birokratije) veća je nego što je ikada bila. Mnogi Amerikanci se odlučuju da ne glasaju i tako imaju isti uticaj na na svoju vladu kao i da nemaju pravo glasa.
To može dovesti do situacije koja se malo razlikuje od one u "1984", ali bez tvrde totalitarne oštrice koja uz nju ide. U "1984" postoji samo jedna TV stanica i nema ni trunke pokušaja da se sakrije činjenica da je vlast kontroliše. U SAD, danas postoji na desetine naizgled različitih TV mreža, skoro sve su pod kontrolom samo nekoliko konglomerata i kao rezultat toga često promovišu zapravo isti pogled na svet i stavove.
Haksli je upravo na tu situaciju upozoravao 1958. kada je govorio da smo sve bliži njegovom modelu distopije:

• Danas se televizija, po meni, koristi na jedan bezazlen način; hoću da kažem, da se, zapravo sve vreme previše koristi za odvraćanje pažnje svih. Ali, zamislite samo kakva mora biti situacija u komunističkim zemljama, gde televizija - tamo gde je ima - stalno, sve vreme govori iste stvari... to uvek ide zajedno. To nije stvaranje širokog fronta odvraćanja pažnje; to je jednoumlje, uvaljivanje jedne jedine ideje bez prestanka. Jasno je da je to jedan neizmerno moćan instrument.

Uprkos tome što su sposobni da spoznaju ovaj problem i promene kanal, milioni ljudi i dalje voljno nastavljaju da gledaju ono što bi se moglo nazvati "propagandom prijateljskih likova". U stvari, oni u tome uživaju. Taj meki totalitarizam je često teško otkriti ili pobuniti se protiv njega, a upravo je to - po Slavoju Žižeku - njegov smisao.

Kako izbeći ovu distopiju? Da li je "Vrli novi svet" već postao neizbežan?
Haksli je smatrao da bi smo mogli da se spasimo, mada bi smo morali da delujemo brzo. Iako se njegova zabrinutost zbog prenaseljenosti planete i eugenike pokazala pogrešnom tokom vremena, njegove ostale ideje i dalje zaslužuju pažnju.
U "Povratku u Vrli novi svet" on se zalaže za decentralizaciju moći kao sredstvo za vraćanje vrednosti demokratske vladavine običnom čoveku, koji bi inače mogao da shvati kako je njegov glas besmislen i kao rezultat toga izgubi veru u demokratiju. On smatra da je ljude potrebno bolje obrazovati za slobodu, i to tako što ćemo im skrenuti pažnju na metode koje koriste demagozi i ljigavi prodavci marketinške magle. On ohrabruje sve koji tragaju za slobodom da se presele iz velikih gradova u unutrašnjost, ili da u gradovima uspostave jače komšijske veze i odnose kako bi se oduprli pritiscima da međusobno komuniciraju samo kao ekonomske jedinice a ne kao živa ljudska bića. Takođe, bio je zagrejan za ideje sindikalizma i radničkih zadruga, koje nastoje da restrukturiraju radna mesta i radnicima omoguće da njima upravljaju na demokratski način. Na to je gledao podjednako kao na način za decentralizaciju ekonomije i sredstvo poboljšanja demokratske participacije..
Kada je napisao "Vrli novi svet", Haksli je smatrao da je to predviđanje košmarne budućnosti od koje ćemo biti bezbedni barem nekoliko narednih vekova. Do 1958. je uvideo da je bio previše optimističan. Iako nismo u potpunosti osuđeni na lagodno ropstvo koje je on tako precizno najavio, marš progresa se nastavlja i donosi nam sredstva uz pomoć kojih će ostvarenje te vizije biti sve lakše. Ostaje nam samo da damo odgovor na pitanje:
- Da li ćemo doneti odluke pomoću kojih ćemo izbeći Vrli novi svet, ili ćemo voljno zavapiti za spas od Slobode?

- Scotty Hendricks: "Brave New World" predicted 2018 better than any other novel (Big Think, 13.10.2018)

Leteći cirkus Željka Mitrovića

Džon Kliz i ostali iz ekipe Pajtonovaca su se, kako je to u odeljku "Komnetar" objavio hrvatski portal Net.hr, nosili mišlju da ožive serijal "Leteći cirkus Montija Pajtona" i krenu u snimanje novih, savremenih epizoda. Odustali su od toga jer, po njihovim rečima, to više ne bi bila parodija - već dokumentarac.
To je pogrešno viđenje stvari.

Danas bi ih Željko Mitrović, po svom ustaljenom običaju, garantovano tužio za kršenje autorskih prava tvrdeći da mu kradu ideje iz njegovog dezinformativno-propagandnog desetominutnog programa koji je hiperinventivno nazvao "Minut, dva".

Mitrovićeve "vesti" su prerasle sve varijante teatra apsurda i postale čist teatar mržnje, po staroj dobroj, uvežbanoj i u novo ruho upakovanoj formuli iz staljinističkih vremena. Po svom običaju, plagijator ŽM je maznuo čak i naziv tog svog "programa" - od Džordža Orvela.
Dva minuta mržnje (Two Minutes Hate) je naziv javnog rituala koji EngSoc vlast svakodnevno organizuje u Okeaniji, jednoj od tri supersile Orvelovog sveta "1984". Tada se građani - ali samo članovi tzv. Spoljašnje partije (obaveza ne važi za one u vrhu, iz tzv. Unutrašnje partije), bez Prolova kojih je najviše, ali smatrani su za neumne pa time i beskorisne - okupljaju ispred javnih telekrana, na svojim radnim mestima ili na ulici, i gledaju slike državnog neprijatelja #1 i izdajnika Emanuela Goldštajna, njegovih saučesnika, kao i vojnika dvaju neprijateljskih superdržava (Evrazije i Istazije). Cilj tog programa je da se u dva minuta emocije onih koji gledaju iz potpune ravnodušnosti preobrate u agresivni izliv mržnje prema onima čije likove gledaju. Svrha dnevnog rituala Dva minuta mržnje je ista kao i onog godišnjeg, koji traje nedelju dana i nazvan je Sedmica mržnje.

Cilj je sledeći: kanalisanje ličnih frustracija i nezadovoljstva širokih delova društva prema poželjnom unutrašnjem (izdajnici) i spoljašnjem (sile) neprijatelju radi otklanjanja opasnosti po režim. Tako se podsvesno eliminiše i mogućnost pojave Zlomisli kod članova Partije, koji su po nju uvek opasniji od onih spolja.

Dakle, Dva minuta mržnje su namenjeni striktno članovima Partije.

To treba uvek imati na umu kada povlačimo paralelu sa Srbijom, jer se preko naprednjačkih propagandnih glasila zapravo širi poruka o tome da smo svi članovi Partije - zato što smo smo Srbi. Dobro, osim izdajnika, stranih plaćenika i ološa, šačice ludaka koji mrze svoju Partiju. Pardon - zemlju.
Jer Srbija = Partija.

Orvel kaže:

• Užas Dvominutne mržnje ne leži u činjenici da su svi bili u obavezi da u njoj učestvuju, već suprotno - u tome da je bilo nemoguće izbeći tu obavezu.

Kada masovna histerija doživi potpuni klimaks u drugom minutu, buka sa ekrana i vrištanje onih koji gledaju postanu jedan kovitlac obostranog ludila, sve se u 2:00 prekida pojavom lika Velikog Brata na telekranu, što izaziva trenutno olakšanje svih prisutnih, opšti izliv sreće i ljubavi prema Zaštitniku koji ih u poslednji čas spašava od neprijatelja.

I tako, svaki dan.
U beskraj.

Elemdaklem, u čemu se ogleda stvarni značaj dvominutne ejakulacije mržnje u Orvelovoj "1984"?

Dva minuta mržnje i Emanuel Goldštajn, iako fiktivni zapravo predstavljaju sasvim realno oruđe u rukama vlasti željne kontrole podanika i nespremne na najmanju trunku verovatnoće gubitka iste. Njihov značaj, kako u romanu tako i u stvarnosti, je (horizontalno) višestruk i (vertikalno) višeslojan:

1. Oni služe kao podstrek na mržnju građana Okeanije prema neprijateljskim nacijama i domaćim izdajnicima. Tako se održava "ispravan" način (partijskog) razmišljanja, što omogućava Partiji da u rukama zadrži ono što je suština njenog vladanja: moć zarad moći. Time što bivaju držani u neznanju i strahu, blokiranog sagledavanja realnosti, ljudi postaju nesposobni da vide svog stvarnog neprijatelja: Vlast samu.
2. Uz pomoć njih, Vlast efikasno kontroliše i neutrališe postojanje individualnosti i razmišljanja. Ona ih svesno i planski otuđuje od svojih građana - pojedinaca, i nameće kolektivni "um". Dakle - neumlje, autocenzura, strah, strogo su kontrolisani do granice izbezumljenosti. Građani gube kontrolu nad sopstvenom svesti, postaju od nje otuđeni, Vlast ih lišava individualnosti i nezavisnosti, raznim trikovima sprovodi masovno kolektivno ispiranje mozg(ov)a. Samostalno razmišljanje postaje nešto nezamislivo, masa prihvata sve što joj Partija servira. Na kraju, društvom caruje mentalitet Rulje, željne tuđe krvi u strahu za sopstvenu. Pojedinačni atomi kolektiva su, konačno, okrenuti ne samo protiv Drugih (drugačijih, izdajnika, neprijatelja, neupodobljenih) već i protiv sopstvene volje, ličnosti i postojanja van Rulje.
3. Žrtveni jarac (Goldštajn) je obavezan u svakom zatvorenom, totalitarnom (fašističkom, boljševičkom, militarističkom) kolektivističkom društvu. Bez njega nema kontrole nezadovoljstva i straha podanika uperenih prema Vlasti, koje treba skrenuti sa tog puta. Jednostavno, samo njegovo postojanje i "transfer blama" koji se sa vlasti na njega praktikuje, omogućava da građani (članovi Partije?) bez razmišljanja, u trenu, znaju na koga treba da upru prstom, bace kamen ili knjigu (kao u "1984"), pljunu ili vrište "Svinjo! Svinjo!". Naravno, isto rade i prilikom masovnih javnih vešanja zarobljenih neprijateljskih vojnika, ali sve se to pomno svakodnevno uvežbava tokom Dva minuta mržnje, i dovodi do potpunog automatizma.

Inače, Orvel mudro pravi paralelu, vezu svoja dva, vremenski i tematski povezana romana "Životinjska farma" i "1984", tako što u prvom svinje vladaju farmom, a u drugom hipnotisana gomila urla "Svinjo!" na Goldštajnov lik - čime se odvlači pažnja sa stvarnih svinja koje su sa Farme prešle na vladanje celim Svetom.
Koristeći trikove poput Dva minuta mržnje, Vlast/Partija u potpunosti sprovodi svoju filozofiju negiranja spoljašnje realnosti; neće biti nikakvo čudo ako/kada jednoga dana bude izjavila da "2+2=5", i svi u to bespogovorno poveruju. Jer, dva po dva minuta, sedmica po sedmica, godina za godinom mržnje, i - eto nas tu, gde se sada nalazimo.

Za dve, najviše dve i po godine, stigli smo do sedam. I više.
Naša Dva minuta mrže umeju da traju i po deset. I ne jednom, već više puta na dan. Svaki dan. A Sedmica mržnje? Pa, i to se promenilo.

Dobili smo Sedam godina mržnje.
Ovde mržnja počinje odmah, u prvoj sekundi, pojavom lika Velikog Brata. "Poštovani gledaoci, dobro veče. Predsednik Aleksandar Vučić je danas..." Tek nakon toga slede vesti o neprijateljima, s tim da se svaka od njih pojedinačno završava opet njegovim likom, da bi na kraju celog tog "programa" On još jednom sve zasolio svojom nadurenom facom, uredno podsećajući da - i pored postojanja tolikog broja beznačajnih neprijatelja - nas je upravo on, Veliki brat, spasao te pošasti još u prvoj sekundi te da nema bojazni od njih sve dok je on tu da bdi i ne spava umesto svih. "Poštovani gledaoci, laku noć. Predsednik Aleksandar Vučić je sutra..." isto kao i juče.
Jer:

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.

Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

U svetu gde je sve obmana - pričati istinu je revolucionaran čin.

Možda i ne morate to da gledate, ili ne želite, ali svakako ćete učestvovati jer nećete moći da izbegnete "obavezu informisanja" o svemu što u dva desetominutna minuta objavljuju Leteći cirkusi Aleksandra Vučića. Dovoljno je da se po ko zna koji put, iznova, prevarite i od ranog jutra ulogujete na telekrane Fejsbuka i Tvitera. Ne treba vam ništa više nego da vas opet uvuku u svoje vrzino kolo mržnje i frustracija.
Oni oko vas, redovni gledaoci i konzumenti, će vas ionako dodatno podsetiti na to šta ste sve propustili.
Od Dva minuta - ili Sedam godina - mržnje nećete moći da pobegnete čak ni u kafeu "Pod kestenom", omiljenom mestu okupljanja izdajnika i ološa prezira dostojnog što čekaju čas svoje egzekucije koji je neminovan.
Samo da rata... pardon - pada Vlasti ne bude.
Tako nam je to, svima nama Vinstonima i Džulijama ovoga sveta.
Danas.
Oduvek.

p.s.
Leteći cirkus Montija Pajtona je parodija britanske zatucane palanke (u koju obavezno spada i tamošnja intelektualna "elita"), iz koje je jedino bilo moguće iznedriti svinjokratiju Farme, engsocijalističko društvo Okeanije, Blerove šampanj-laburiste ili Bregzit-Borisa.

p.p.s.
Tužio bi DJ Žex i Orvela, da može.

Balkanska pravila

"Šta bi Makijaveli rekao o situaciji na Balkanu, danas?" pita se Florijan Biber. U svom pismu (izmišljenom... hm?!) savremenom Balkanskom Vladaocu, on iznosi 10 pravila koja bi mu pomogla da zadrži vlast bez obzira na okolnosti u kojima vlada. "Vladavina je poput plesa na rubu vulkana", upozorava nas on, sugerišući nam da ipak postoje načini da ostanemo na sigurnom.

Dragi Balkanski Vladaoče,

Čestitam Ti na nedavnoj izbornoj pobedi. Pretpostavljam da bi voleo da što duže zadržiš osvojenu vlast. iako to više nije tako lako kao što je nekada bilo, još uvek je moguće ukoliko slediš ovih deset pravila koje ti šaljem u nastavku pisma.

Uvek imaj na umu da je daleko bitnije kada Te demokratom i reformatorom smatraju spolja - od strane Evropske unije, međunarodnih posmatrača i organizacija. Oni mogu biti strožiji od domaćih kritičara, ali oni Te takođe daleko manje poznaju, plus umeju veoma lako da izgube interesovanje za Tebe.

1. Kontroliši izbore: ne na sam izborni dan, već pre

Iako su neki od Tvojih prethodnika (možda) mogli da pune glasačke kutije glasačkim listićima pre glasanja ili oživljavali mrtve pa ih dovodili da glasaju za njih, ili još bolje - pobrinuli se da uopšte nemaju protivnike na izborima, tako nešto više nije moguće. Tebi je neophodna izborna pobeda ali i priznanje iz inostranstva. Možda bi ti stranci bili manje probirljivi na Kavkazu ili u Africi, ali na Balkanu je potrebno da izgledaš kao dobar demokrata. Moj dragi Vladaoče, to ne znači da Ti moraš da budeš baš takav. Ima nekoliko načina kako da to postigneš.

Kao prvo, na izbore gledaj kao na način da ojačaš. Dobro tempiraj vreme izbora: česti i prevremeni izbori će ti pomoći da uhvatiš opoziciju na spavanju a glasove birača ćeš moći da nahvataš u što većoj meri dok si još uvek na vrhuncu popularnosti. Ponudi glasačima neke pare, ili im otpiši neplaćene račune za struju - svakako postoji bezbroj načina da njihove glasove dobiješ za sitne pare. Porazmisli i o tome da ponudiš neke pare i nekima da ne bi glasali (oni bi ionako svoje glasove bacili na opoziciju). Takođe, pomaže ako opozicionare ukaljaš kao nekoga kome ne treba verovati, seksualno izopačene, nelojalne državi, i uopšteno sumnjive likove. Za više informacija pogledaj moju knjigu "Kako pobediti na izborima - za neupućene".

2. Kontroliši medije: pobrini se da imaš što više glasila koja pričaju isto i obaveznog psa čuvara svog smetlišta

Mediji su ono što je bitno za održanje vlasti na domaćem bunjištu.

OK, ne poseduješ ih baš sve, poput onih koju su pre Tebe vladali. Međutim, malo je medija koji su ekonomski isplativi i najbolji način da ih kontrolišeš je da se reklamiraš samo u onima koji o Tebi pišu lepo (ne zaboravi, Ti si njihov najveći oglašivač)[1]. Brojne novine i TV stanice su u verovatno vlasništvu ili neke zapadne medijske kuće (koja više vrednuje profitne marže nego standarde) ili nekog sumnjivog lokalnog biznismena kome svakako možeš da iskopaš neki neplaćeni poreski dug.

Novinari ponekad zaista umeju da budu nesnosni, i najbolji način da osiguraš njihovo dobro vladanje je da im pripretiš, pomalo, nikako javno, za početak nekolicini njih. Većina će biti srećna što im se ukazala prilika za autocenzuru.

3. Samo pričaj o EU i želji da joj se pridružiš, ali striktno po principu toplo/hladno

Možda Ti zapravo nije ni stalo niti kapiraš EU, i to je OK, ali želja za pridruživanjem Uniji je obavez(n)a. Bez toga verovatno nećeš pobediti na izborima, s obzirom da svi glasači podržavaju članstvo u EU. Pored toga, možda te ostave u mraku ako ne podržavaš EU, jer formiranje Vlade zahteva i pečat odobravanja od strane Unije. Dakle - moraš da želiš EU, ali Ti ipak ubaci određenu dozu dvosmislenosti. Biti ovih dana previše proevropski dosta liči na situaciju kada se trudiš oko partnera koji te zapravo ne želi. Zaključak: uvek podmetni i crva sumnje u taj projekat.[2]

4. Stalno pričaj o reformama i borbi protiv korupcije: pričaj, pričaj... povremeno uhapsi po nekog

Ko podržava korupciju? Niko. Dakle, nema bezbednije teme za kampanju ili da se o njoj sve vreme priča. Dobro je sebe pozicionirati u ulozi neustrašivog borca protiv korupcije a korumpirane likove predstaviti kao neprijatelje Tvoje vlasti, jer ćeš tako baciti senku korupcije i na opoziciju.

Naravno, teško je opstati na vlasti bez tolerisanja određene doze korumpiranosti. Obezbedi sebi povremeno po koji uspeh, par hapšenja, po neko suđenje. Uvek imaj na umu da su sama hapšenja mnogo bitnija nego kazne. Takođe, privedi povremeno i par likova iz svoje ekipe. To će učiniti da izgledaš daleko ozbiljniji nego što jesi. Pored toga, članci i vesti o Tvom skromnom životu dosta pomažu, tako da izveštajima o Tvojoj imovini potom možeš lakše da priđeš sa određenom stopom kreativne slobode.

5. Rešavaj probleme sa susedima kako bi bio pohvaljen, ali napravi i par drugih problema da bi ostao popularan

EU i stranci vole kada sarađuješ sa susedima, zbog čega obavezno nađi vremena da se sa njima sastaješ, i to ne samo zato što oni možda imaju bolja odmarališta na moru: razgovarajte o regionalnoj saradnji, kako svi delimo našu evropsku budućnost (konsultovati moju knjigu "100 govora za pravu priliku, za Balkanske Vladaoce").

Novi ili stari problemi sa susednim zemljama su na unutrašnjem planu veoma korisni. Njima odvlačiš pažnju sa drugih problema, a pružaju priliku za okupljanje oko zastave kad zatreba. Nema boljeg načina za pumpanje popularnosti od koškanja sa nekim iz komšiluka. Zato je od ključnog značaja uspostaviti ravnotežu između udovoljavanja strancima i kljukanja domaćih strasti.

6. Biraj razne strance za prijatelje: neki će te voleti zbog toga što jesi, a neki zbog toga što tvrdiš da si

EU je Tvoj najveći investitor, donator i perspektiva, ali ne fokusiraj se samo na nju. Očijukanje sa drugima će Uniju učiniti malo ljubomornom pa će Ti pokloniti više pažnje. Plus, tako možeš uvek da se predstaviš kao da si samo svoj. Takođe je važno imati na umu da drugi investitori i donatori često iznad sebe imaju manje onih koji im zapovedaju[3], shodno tome i manje obaveza. Dakle, možeš iskoristiti nešto od tih sredstava i za domaće političke potrebe. Međutim, imaj na umu da oni mogu iskoristiti Tebe, te uvek budi spreman na to da će Te otkačiti kada im više ne budeš bio potreban.[4]

7. Zaposli svoje glasače. Daj otkaze onima koji Te ne podržavaju.

Najbolji način opstanka na vlasti je da zaposliš svoje glasače, jer postoji mnoštvo različitih poslova koje im možeš ponuditi - od savetnika do čistačice.

Jasno je da je članstvo u Tvojoj partiji ono što se računa, to je pomoć u vidu podrške partiji  i glasovima. Mnogi od Tvojih državnih službenika će regrutovati desetine glasača, na šta će ovi pristati samo da zadrže svoja radna mesta. Oni koji su protiv Tebe mogu uvek dobiti otkaze, kako iz državne administracije tako i iz privatnih firmi (na kraju krajeva, nejverovatnije si upravo Ti onaj ko kontroliše najveći deo sredstava uloženih u državu) - oni ili njihovi očevi, majke, sestre, braća. Brojni su načini kako ih naterati da dvaput porazmisle pre nego što nešto zucnu na Tvoj račun.[5]

8. Vladavina zakona - Tvoja vladavina, Tvoji zakoni

Stranci će do besvesti pričati o vladavini prava. Na tu temu, dragi Balkanski Vladaoče, preporučujem Ti brojne akcione planove i strategije. Međutim, u stvarnosti, iako je važno doneti zakone koji su dovoljno komplikovani da ne mogu biti univerzalno primenljivi, treba uvek misliti i na senku nelegalnosti koja se tu nadvija, i koju možeš iskoristiti uvek kada ti zatreba. Demonstrante možeš oštro kazniti zbog ometanja saobraćaja, a neka druga sitna pravila Ti uvek mogu pomoći da ih sve podsetiš je Tvoj zakon ono što vlada.[6]

9. Ne treba Ti ideologija, od nje možeš samo da imaš štete

Jasna ideologija Ti nije potrebna, ona te samo vezuje za određene stavove koji Ti posle mogu praviti probleme. Fokusiraj se na što šire ciljeve - kao što su EU, sloboda, prosperitet - i kloni se previše specifičnih ambicija.

U Tvom interesu je da se pridružiš nekoj od evropskih ili internacionalnih porodica partija, poput Socijalističke Internacionale ili Evropske narodne partije, kao pridruženi član ili posmatrač. To će ti dati određeni međunarodni legitimitet i ublažiti određene potencijalne međunarodne kritike. Međutim, to nikako ne treba brkati sa ideologijom: niko neće glasati za Tebe zbog ideologije - glasaće zbog Tebe lično i zato što si mu zaposlio tetku.

10. Obećavaj promene, ali pobrini se da sve ostane isto

Svi žele promene, jer su Tvoji glasači za poslednjih 35 godina, skoro 28 proživeli u raznim ekonomskim krizama. Oni žele da se stanje popravi, i zato ne obećavaj nikako da ćeš stvari zadržati takvim kakve jesu, već im daj sliku kakve će one biti. Međutim, promene su veoma rizična rabota. Zato se potrudi da stvari ostanu iste, jer promene je lako obećati a veoma rizično ostvariti. Danas, promena predstavlja konstantno vođenje kampanje. Vladaj tokom svog mandata kao da si tek u trci da ga osvojiš. To će Te prikazati energičnim, u svakom trenutku spremnim da ideš na vanredne izbore (ako zatreba), ali će Te takođe prikazati kao da si još uvek u opoziciji - čak i kada nisi. Dakle, česte rekonstrukcije Vlade, menjanje politike, objavljivanje velikih planova - sve su to dobri načini da glasačima prodaš priču o promenama.[7]

Moj dragi Balkanski Vladaoče,

Vladavina je poput plesa na rubu vulkana. Možeš da vladaš samo ako tvrdiš da si demokrata koji favorizuje evrointegracije, ali svoju vladavinu možeš zadržati na duži vremenski period samo ako se ne ponašaš tako. Oba će dovesti nekoga drugog na vlast, a Tebe možda oterati u zatvor. Dakle, moraćeš da hodaš po tankoj žici govoreći prave stvari i EU i svojim biračima, pritom radeći nešto sasvim drugo od izgovorenog.

Srećno Ti bilo, jer ima onih koji tako u životu dobro prolaze, pa ako se izveštiš možda te i prime u klub.

_______________

[1] Press freedom in the Balkans: Troublesome times (The Economist, 12.04.2014)

[2] Predrag Tomović i Srđan Janković: Đukanović između EU i vlasti (RSE, 14.10.2014)

[3] Rori Donaghy: The UAE's shadowy dealings in Serbia (Middle East Eye, 15.08.2014)

[4] Cancellation of South Stream pipeline gives EU an economic headache (Newsweek, 02.12.2014) 

[5] Saška Cvetkovska: "Tražite posao? Učlanite se u partiju." Na tržištu rada na Balkanu važnije je koga poznajete nego koliko znate (BIRN, 13.12.2012)

[6] Nidžara Ahmetašević: Big Brother is watching us in Bosnia (Balkan Insight, 05.02.2015)

[7] Dačić: "Zato što to tako Vučić voli" (RTV, 26.12.2014)

original:

- Florian Bieber: Ten rules by a 21st-century Machiavelli for the Balkan Prince (London School of Economics' research unit on South-Eastern Europe blog, 07.02.2015)

dr Florijan Biber je profesor na studijama za Jugoistočnu Evropu i direktor Centra za studije Jugoistočne Evrope pri Univerzitetu u Gracu (Austrija). Njegova istraživačka interesovanja uključuju institucionalni dizajn u multietničkim državama, nacionalizam i etničke sukobe, kao i političke sisteme u zemljama Jugoistočne Evrope.

***

Gornji tekst je star nešto više od pet godina, ali danas je možda aktuelniji nego u vreme kada je bio napisan. Naravno da na prvom mestu mislim na Srbiju i njenog makijavelističkog Vladaoca za 21. prvi vek, mada ni ovi u okruženju nisu ništa bolji.

U tekstu je opisano sve što treba uraditi da bi ste postali i ostali Aleksandar Vučić, koji Srbiju jaše na čelu kolone. Ali baš sve.
To je upravo on:

- najveći izborni projektant i manipulator

- medijski big boss, uništitelj slobodne javne reči i kritike

- lažni evrointegrator, po principu oćekaki/nećekaki

- lažni reformator i još lažljiviji najveći borac protiv korupcije

- najveći prijatelj i neprijatelji istih takvih poput njega u susednim državama

- strani prijatelji, braća, ortaci... saučesnici

- zapošljava svoje, isteruje nepodobne

- njegova vlast, njegova pravila, a naši životi su sve manje naši

- vodi partiju koja se odrekla ideologije zarad vlasti

- sprovodi najveće promene u istoriji, koje služe održanju status quo po svaku cenu

i još mnogo toga drugog, što nije bilo navedeno.

Jer cilj opravdava sredstvo, a vlast više nije sredstvo već je odavno postala cilj sama po sebi. Čudo jedno, kako je Makijaveli zapravo napisao uvod u Orvelovu "1984", a Vučić i ostali poput njega dokazali u praksi da tako nešto zaista jeste moguće.

Tako je to, kad ne čitaš jasno napisana upozorenja, stara i po nekoliko decenija ili vekova.

- Niccolò Machiavelli (Wikipedia)

- Project Gutenberg - The Prince (pdf, na engleskom)

- Gradjanski krug: Ogledi o liberalizmu, 2. deo (10.11.2009)

- Florian Bieber: How Balcan autocrats rule (YouTube, 24.03.2018)