Na šta god da se Aleksandar Vučić zakleo prošlog maja, svaki potez koji napravi, njegovi partijski istomišljenici predstavljaju kao njegove zasluge. To nije za pohvalu, već za brigu jer vodi u privatizaciju ove države. Vučić sve češće meša u oblasti za koje nije zadužen - on se meša u sve. Predsednik ne bi smeo da se meša u stvari koje nisu u njegovom opisu posla, jer njegova uloga je, prema Ustavu Srbije, uglavnom protokolarna, i najčešće služi za predstavljanje zemlje u najboljem svetlu. Njegov posao je i potpisivanje ukaza o zakonima ili domaćim i stranim diplomatama, predlaganje Skupštini pojedinih funkcionera, davanje pomilovanja i odlikovanja, postavljanje oficira u vojsci - i ništa više. Ako on izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja, ako pribavlja sebi ona ovlašćenja koja po Ustavu i zakonima nema, to znači da država Srbija prestaje da bude javna institucija i postaje neka vrsta poluprivatne institucije koja će zavisiti od toga ko je na čelu države. U pozadini svega toga je izgradnja kulta ličnosti i ona je u završnoj fazi.
- Vesna Rakić Vodinelić, N1 10.11.2018.
Hajde, da probamo opet.
Pronađite uljeza:
a) premijer
b) predsednik c) premijer
d) premijer(ka)
On je mininform.
On je gensek.
On je predsednik.
On je PPV.
On je premijer.
On je Predsednik.
On je premijerka.
On je vođa kulta.
On je...
Na primeru ove višestruko neostvarive ideje o organizaciji SP/EP u fudbalu, tj. spiska onih koji su o tome "razmišljali" najprostije se da opisati (a da pritom bude razumljivo i onima sa dve, najviše dve i po moždane vijuge) ono što visokoparno govore naši stručnjaci u oblasti prava - On je svuda, a najčešće tamo gde mu uopšte nije mesto.
Možda je to tako jer on ne ume da peče rakiju, da igra kolo, da spava na tribinama tokom teniskog meča, da digne nogu visoko kao Toma; možda ni njegova supruga nema fondaciju niti ume da pravi čaj od afričke šljive kao što je to umela Dragica. Eto, ne ume - pa šta. Ali ume da se meša u sve, zato što je pametan.
Jer on je...
... dosadniji od buve u gaćama.
Nije problem Srbije u jednom bezličnom dosadnjakoviću već u kultu koji oko njega takvog grade njegovi dupeuvlakači, bez ustezanja spremni na sve.
Dobro, ovaj Isus nije plastičan, već je od drugih manje ili više organskih materijala, ali suština ogavne svakodnevice se ni za dlaku nije pomerila od vremena kada je bila aktuelna poruka filma Lazara Stojanovića. Zato što je ta poruka na Balkanu bila i ostala svevremenska: Isuse će ovde praviti od plastike, blata, govana ili bilo čega drugog što im dopadne šaka, samo da bi obožavanjem njih sakrili sopstvenu nesposobnost poimanja i nepodnošljivu odgovornost - slobode.
Kult ličnosti Vođe i kult bezličnosti Gomile su dva, neraskidivo vezana, lica istog: Ništavila.
Fanatično bežanje u kultove - verske, političke, etničke, kulturalne, ekonomske, filozofske i bilo koje druge - predstavlja ništa drugo do beg od samog sebe, od pojedinca u kolektiv, od života u smrt.
Kult ličnosti grade oni koji nemaju sopstvenu, odriču je se ili je ne priznaju drugima - do obožavanja.
Naravno, za to obožavanje se povremeno mora nešto i žrtvovati a najbolje je kada je to nešto zapravo neko - onaj naš, koji uporno odbija da se uklopi u to anomično blato.
Kako god bilo, evo poslednjih priloga palanačkom kultu smrti ličnosti:
1. kafana "Čukarički san", gips
2. prostorije SNS Krupanj, karton
3. ulaz u predsedništvo SNS, ful-kolor plakatni papir
4. zgrada nekadašnjeg Radničkog univerziteta u Novom Sadu, gumirana bilbord-mušema
... kao i bezbroj bilborda sa njegovom likom koji niču umesto svakog posečenog stabla, pa i brže od toga.
Ima ovoga još širom naše zemlje ponosne, ne treba sumnjati, i isplivaće u javnost kad-tad kako ludilo sve više bude uzimalo maha i približavalo se sopstvenoj orgazmičkoj smrti, jer takva ludila se jedino tako i nikako drugačije završavaju. To im je jedini cilj i svrha postojanja, uz koje se pljačka podrazumeva kao suštinska dopunska delatnost.
Ne imitiraju oni njega, već je on slika u ogledalu njih takvih, refleksija društva u kome oni čine mejnstrim. Ne stvara on njih, već oni njega - baš kao i sve druge bogove otkad je pamtiveka.
Na žalost takvima, ljudima zapravo ne trebaju vođe, već drugi ljudi poput njih samih. Samo tako je moguće razlikovati se od materijala od koga se prave Isusi, Vođe, Fireri, Maršali, Komandanti, Idoli i ostali Jedini. I od onih koji ne žele da budu ljudi.
Tada plastični, gipsani, voštani i ostali Isusi padaju sami od sebe.
Na jučerašnjoj KZN (kazna za novinare), predsedavajući predsedništva Srpske Napredne Srbije izdeklemovao je po svom običaju sve i svašta, uključujući i sledeće dve izjave:
- upamtiće ga kao čoveka koji je sam otišao sa vlasti
- rešiće odnos Srba i Albanaca jednom zauvek
Srbija danas predstavlja jednu vrstu društvenog koagulata (i to ne baš po prvi put, kako naprednjaci vole da kažu) u kome je proces zgrušavanja permanentan - duži od pet godina, ali poslednju petoljetku karakteriše žestoko ubrzanje ka sunovratu. Koagulacioni faktor je, isto kao i u poslednjih dvesta godina u nizu, bio i o(p)stao kult ličnosti Vođe. Kada je u pitanju društvo sazdano oko tog i drugih kultova, koji predstavljaju sve samo ne očekivani društveni dogovor, onda nas istorija uči da takvi konstrukti iako mogu relativno dugo da traju na kraju uvek imaju istu sudbinu - da se slome. Slom je neminovan, zato što su ti kultovi bili sazdani na strahu od balona sapunice, paternalizmu i lažnim simbolima sopstva karakterističnim za tešku zarazu mitomanijom i ksenofobijom.
Dakle, postoje najmanje dve varijante okončanja jednog kulta ličnosti koji dominira u nekom društvu, a naše društvo je danas upravo takvo i ne vredi nikakvo zaklanjanje iza institucija koje ne više postoje - čak ni kao kulise za beskonačnu monodramu u kradikalskom teatru mržnje i apsurda.
Prva, u kojoj Ličnost Kulta odlazi sa prestola prirodnim putem: kada Vođa, najprostije rečeno, sam otegne papke a da na izborima više nikada ne izgubi vlast (čak i kada ne pobeđuje). Već tu jasno vidimo budućnost takvog društva - odmah po objavljivanju čitulje sledi masovna i besomučna tuča za novog Vođu starog Kulta, ali to više nije to niti može da bude. Ta tuča može da potraje decenijama ili mesecima, ali svaka se na kraju završava raspadom sistema koji je bio nabacan oko svežeukopanog Poglavice. Važi podjednako kako za partije tako i države koje takve partije vode. Istorijskih primera ima bezbroj, dovoljno je samo pogledati mauzolejsku ponudu širom kugle zemaljske.
Problem sa problematičnim Vučićem je taj što je on dovoljno mlad i fizički zdrav, da se njegovo "kultovanje" otegne na narednih par decenija, što i jeste njegova unutrašnja želja - šta god da on izgovori u javnosti. Jednostavno, kada jednom postanete Ličnost Kulta, prestajete da bude ličnost i polako ali sigurno sve više gubite njena svojstva, što podrazumeva i sopstvenu volju. Na kraju "mandata" Ličnosti Kulta, sve se svodi na puku inerciju u ponašanju Vođe koje je uslovljeno jedino ličnim željama i potrebama najužeg kruga njegovih satrapa. Onih istih koji će se, već koliko sutra, pobiti za tron. Ukoliko Ličnost pokuša poslednjim trzajima svoje volje da uradi nešto što bi išlo uz vetar Kulta, onda... pa, i to smo viđali kroz istoriju.
Druga varijanta je daleko brža i bolnija, kako za nosioca kulta ličnosti tako i za društvo koje bi da smakne Ličnost ali ne i da se odrekne Kulta. Tada dolazi do provale gneva i svaljivanja sve (pa i sopstvene) krivice upravo na nosioca kulta, što se obično završava ili (ne)očekivanim izbornim porazom ili nasiljem. Tada najuži krug kaste saradnika Ličnosti odjednom menja stranu i od narednog Kulta u nastajanju traži garancije za sopstvenu bezbednost u zamenu za otkaz poslušnosti marioneti u koju su natenane ali definitivno pretvorili svog Kolovođu. Tada dolazi do hiperubrzanog urušavanja društva, institucija, sistema i službi, pa i čovečnosti obeućene mase koja najednom biva ostavljena sama sebi, bez Patrona. Nakon toga sledi izgradnja novog Kulta i izbor nove Ličnosti, u čemu će profesionalci tog dunđeraja uvek moći da nađu posao i za sebe i svoje dobre usluge.
Uvek treba imati na umu da je tapšanje po ramenu samo nekoliko santimetara daleko od šuta u dupe.
Kao što smo rekli, Aleksandar Vučić je previše mlad da bi doživotno vladao (najverovatnije ni on sam u to ne veruje); ona severnokorejska budala je najgori primer na koji bi neko mogao da se ugleda, taj ionako neće vladati ni približno dugo koliko se zanosi - sjebaće ga njegovi najbliži, kad tad. Dakle, ostaje varijanta silaska sa vlasti u koju AV, shodno izjavi, ni u snu ne veruje: izborni poraz.
Ukoliko spadate u one koji - u potpunosti neopravdano i ničim argumentovano - veruju u sve što taj čovek govori, onda se zapitajte zašto osoba koja ne veruje u izborni poraz sprovodi medijske, političke, finansijske i druge represalije nad svakim ko mu ne daruje hvalospeve. O da, on upravo to radi, i izraz krajnje obuzetosti mase bezličnih pojedinaca kultom ličnosti predstavlja izgovor kako "Vođa ne zna šta rade oni njegovi" - itekako zna, jer oni ne smeju ni da prdnu bez njega, zato što ih je on lično te i takve postavio tu gde jesu. Zato što je Velika Partija to što jeste upravo zbog toga što su stvari u njoj postavljene tako i nikako drugačije. Pozivanje na "prethodnu vlast" i slične baljezgarije kao second best odgovor na prethodnu tvrdnju, predstavlja viši nivo idiotizma, svojstven samo partijskom bašibozuku (za razliku od obeućenih prolova).
Iz svake dnevno izgovorene reči i svakog dnevno počinjenog (ne)dela kradikala, stoji (i preliva se) užasavajući strah od (ponovo) gubitka onoga za šta su se borili još od Pašića i prvih carskih rubalja koje su u njih bile uložene. Zbog toga, rečenice tipa "znam kako ću da okončam", "nikada me nećete pobediti" ili "mene nikad nećete uhvatiti" jasno daju na znanje koliko se taj stub kulta ličnosti čvrsto uhvatio za samog sebe - a upravo takav oslonac je uvek na kraju bivao najslabija tačka.
Sledeća izjava sa KZN daleko je konkretnija od prve, pa je zbog toga i daleko mutnija. Jeste, reći ćete, sve se menja sem kamenja pa tako i Šešeljev gensek & i dodavač redenika. Možda (u nekom paralelnom univerzumu, u kome vladaju zakoni prirode identični spisku F-dijagnoza) je moguće premetnuti se od osobe koja po pitanju Kosova i Metohije 1999. izjavljuje "ono što Srbija ni u kom slučaju nije spremna da prihvati, i nikada neće prihvatiti ni po koju cenu, ma kakvi pritisci, ucene i ultimatumi dolazili iz inostranstva" u osobu koja 2017. kaže "da će rešiti odnose Srba i Albanaca zauvek". Suštinski, tu nema nikakve razlike, jer je izjava iz 1999. sadržala neizgovoreno "zauvek", baš kao i ono 100/1 iz 1995. ili "idem, al' kad ja to hoću" iz 2017. Ne treba nikako zaboraviti činjenicu da je 1999. u prilici da direktno utiče na razrešenje kosovskog ciklusa bila ista osoba kao i 2017. Nešto se u međuvremenu dogodilo, što je uticalo na dijametralno suprotne izjave u rasponu od osamnaest godina, a mi ćemo se praviti naivni i nećemo znati da taj nikada ne govori ono što misli i da to uvek iznova pokazuje i dokazuje ono što on radi. A ne radi ništa bez lične koristi - od nacionalizma do evrointegracija, bez izuzetka i skrupula.
Ono što je takođe osobeno za drugu izjavu, predstavlja lično poimanje pojma kompromisa i (samo)zadovoljavanja istim: - dogovor podrazumeva obostrano zadovoljstvo i obostranu korist
- kompromis podrazumeva obostrano nezadovoljstvo zarad obostrane koristi
- ucena podrazumeva nezadovoljstvo jedne od strana i korist druge
Zašto kaže kompromis, a misli na ucenu (neko ko se od ucenjivača premetnuo u ucenjenog) - možda zbog toga jer postoji nešto što Svemogući ipak ne sme? I koliko zapravo toga stvarno ima - malo, ili sve što 24/7 gledamo u tom sumanutom performansu bez kraja i konca?
Zaista je moguće promeniti se, čak i tako drastično, ali samo u slučaju da ne lupite glavom u novosagrađeni zid koji oko sebe opašete kao i svaki drugi kult ličnosti. Kulta ne bi ni bilo, kada bi se njegova Ličnost zaista menjala, i u tome leži suština besmisla izjava koje svakodnevno slušamo sa svih nacifrekventnih i inih medija.
***
Ono što spaja sve ove izjave jeste reč zauvek, izgovorena ili ne, koja je non-stop prisutna u glavi čija usta već treću deceniju izgovaraju sve i svašta, ali ponajmanje ono što ta glava zaista misli i radi.
Ako ga u jednom trenutku ne budu svrgnuli Njegovi, onda će On jednoga dana garantovano zajebati njih i sa bezbedne destinacije gledati kako ih "obezvođena" masa (figurativno ili bukvalno) tranžira u haosu koji je ionako vladao a koji će tada izleteti iz pocepanih usranih gaća, u koje je bio sve vreme upakovan saučesništvom svih.
I zato, svako ko misli da se Vučićev čopor sa vlasti ruši njihovim metodama (a takvih je mnogo, možda i previše) - grdno se vara. Tako se samo menja Ličnost, dok Kult opstaje i dalje. Zauvek. U stvari, taj i takav samo pokazuje da uopšte ne misli, niti sebi želi dobro (nešto što je svakako drugačije od ovoga što sada "ima" ili misli da je "imao" nekada). U izreku "živeti od svog rada" obavezno treba dodati "i od svog glasa" umesto od tuđeg, pa ako je nekome dobro ovako - neka mu, ali onda neka drugima ne osporava pravo i želju da žive. Za promenu.
A promena, svih nas koji činimo ovo blesavo društvo, biće suštinska onda kada iz stanja "bez volje" sami, lično, pređemo u stanje "bez vođe". Kada iz kolektivističkog kulta "svi-za-Jednog" pređemo u stanje "jedan-za-sebe ali ne na štetu drugih". Ne postoji drugi način, niti pare, na koji je to moguće pokrenuti ukoliko nije počinjeno sopstvenom slobodnom voljom.
Zato je sloboda "kada možeš da kažeš kako su dva i dva = četiri", bez straha da će te neko gaziti čizmom po licu.
U suprotnom, i dalje ćemo živeti Radovanovog Džordža i prežvakavati silovanja medijskog prostora:
Jer njega nikad neće uhvatiti.
Ovako, kako su ga do sad hvatali, svakako neće. Studio?
Jedna od prvih teza koju vjerujušči potežu tokom rasprava sa ateistima glasi: - Pa zar Hitler, Staljin i Mao nisu bili ateisti?
Zamislite tek kako onda izgleda kada to izgovorte prilikom prvog sastanka sa nekim ko tvrdi da je ateista: da li je to pokušaj da mu pažnju usmerite na tako važnu dilemu, ili vam je ateizam kao tema toliko odbojan da ne želite da protraćite u "filozofskoj raspravi" narednih 20 minuta dok čekate da vam konobar donese poručeno jelo? Kako god volite, ali ako vaš partner zna da takva tema nije zgodna za jednostavno ćaskanje tj. da je daleko češće predmet žestokih debata, pre će odlučiti da pojede ohlađenu supu nego što će vam dopustiti da na tu temu jeftino poentirate. Ateizam predstavlja spoznaju o nepostojanju bilo kakvog boga, božanstva ili teističkog bića. Iako se ovo uglavnom odnosi na one ljude koji su pre više hiljada godina tvrdili da su bogovi, takav stav je sve samo ne statičan. Ateizam je, zapravo, podjednako i protiv "kultova ličnosti" koje su stvarali Hitler, Staljin, Mao i buljuci njima sličnih. To što sebe smatrate "ateistom" ne znači slobodu da Isusa i Muhameda zamenite sobom. 1. Hitler kao Spasilac Adolf Hitler nije bio ateista. Često je kritikovao hrišćanstvo da je previše "meko" za njegov ukus, što ga i dalje ne čini ateistom jer to nije ono što predstavlja suštinu ateizma - zar ne? Po toj istoj matrici, on je tvrdio kako je Islam jedina reigija kojoj se iskreno divi, mantrajući o tome da će nemački narod biti prirodni lider Ume (muslimanskog sveta) ukoliko prihvati Muhamedovu veru. Hitler je mrzeo hinduizam zbog politeizma, obožavanja idola i "inferiorne" rase njegovih vernika. Takođe, odbacio je pokušaje vraćanja starogermanskih paganskih bogova, koje je evidentno "porazila" Hristova religija.
"U našim redovima ne tolerišemo nikoga ko napada ideje hrišćanstva... u stvari, naš pokret jeste hrišćanski."
Obratite pažnju na to da nijedan od njegovih razloga ne sadrži izjavu "ne postoje dokazi..." Hitler jeste bio vernik, ali je "nivo" te njegove vere varirao u raznim fazama njegovog života. Kada je za dlaku izbegao smrt u rovovima tokom Prvog svetskog rata, bio je ubeđen kako ga je spasio Bog lično da bi ispunio neki veći cilj.Tokom dvadesetih godina XX veka, u Hitlerovim govorima se jasno ističe napomena kako on sprovodi "Božje delo". Pripadnici nacističkih SS odreda su polagali zakletvu Hitleru i Bogu. Prvi pakt koji je on sklopio bio je upravo sa Rimokatoličkom crkvom, koja je pristala da ga ne ometa u rasturanju Katoličke partije centra (koja je tada bila jedna od glavnih konzervativnih partija u Nemačkoj) i dopustila da katolički sveštenici vrše nedeljnu molitvu za Firera direktno iz crkvenih klupa, u zamenu za monopol katoličke crkve nad obrazovnim sistemom u Nemačkoj. Hitler je svoj tajni plan o uništenju jevrejskog naroda otkrio jerusalimskom muftiji Hadži Amin al-Huseiniju pre nego što je to objavio članovima najužegkruga funkcionera Nacističke partije. Zatražio je muftijinu pomoć pri regrutovanju nekoliko hiljada bosanskih muslimana u redove nemačke vojske, pa čak i SS jedinica. Nijedan ateista koji sebe takvim smatra ne bi nikada pomislio na takvo paktiranje, a kamoli se upuštao u pokvarena speltkarenja poput svega onoga što je Hitler sebi dao za pravo da radi sa liderima nekoliko verskih zajednica.
Hitler nije bio sledbenik, već lider kulta ličnosti. On je hteo da nemački narod i simpatizeri njegove stvari širom sveta veruju u njega kao "božanskog" lika. Tu leži njegov jedini neuspeh, ukoliko je hteo da se predstavi kao iskreni vernik u Hrista ili Muhameda - nameravao je da zauzme njihovo mesto. Hitler nije imao nikakvih problema sa organizovanim verskim zajednicama koje su prihvatile da služe njegovim ciljevima. Stvarao je takav tip odanosti, koji je na kraju doveo do toga da nemački dečaci i devojčice rukuju artiljerijom po berlinskim ulicama u pokušaju da se suprotstave žestokim napadima Crvene armije. Nijedan poraz nije bio njegova krivica, jer on je bio bezgrešan. Kada je postalo jasno da je pobeda nemoguća, Hitler nije dozvolio Nemcima da se predaju i tako pokušaju da spasu sopstvene živote - bio je spreman da žrtvuje ceo nemački narod zarad sebe i svoje ideologije. Svi su oni postali previše "grešni" i slabi da zasluže život, jer nisu mogli da poraze snage međunarodne jevrejske zavere... Decenijama posle Holokausta, i dalje postoje ekscentrični pseudoistoričari i političari prepuni predrasuda koji se trude da dokažu kako Hitler "nije znao" za pogrom Jevreja, niti mu je stvarno namera bila da započne svetski rat. Danas, svako razuman ima isti problem sa Muhamedovim vernicima koji ubeđuju svet da je njihov Prorok bio čovek mira iako sam Kuran, baš poputMajn kampfa, direktno i u više navrata opovrgava takve tvrdnje. 2. Staljin i Sveto Trojstvo Kada su komunisti, željni osvete, u Rusiji došli na vlast, mnogo ljudi je bilo pobijeno iz potpuno apsurdnih razloga. Međutim, njihova suprotstavljenost organizovanoj religiji polazila je od stava kako je ona bila oslonac opstanku i moći carske porodice i plemstva tokom vekova, a na štetu osiromašenih narodnih masa. Stoji, da su pod Staljinovim režimom hiljade crkava bile opljačkane a ikone i Biblije uništavane, ali tu istu sudbinu su doživele i narodne (paganske) religije od strane Hrišćanstva i Islama, svuda gde su se te dve crkve zapatile. Vladimir Veliki od Kijevske Rusije naredio je svojim paganskim podanicima da se preobrate u religiju Princa Mira, ili prihvate rizik da budu ubijeni. I tako, ispada da su komunisti samo sledili stope vjerujućih. Po dolasku na vlast, Staljin se suočio sa nimalo naivnom situacijom. Kada je Lenjin umro, drugi političar po popularnosti u vrhu Komunističke partije bio je Lav Trocki, tako da se Staljin uspeo na tron KP samo zahvaljujući činjenici da je formirao savez protiv Trockog. Međutim, nakon eliminisanja unutarpartijske konkurencije, Staljinu je i dalje ostao problem manjka harizme i popularnosti u odnosu na Lenjina i Trockog. Da bi učvrstio svoju vlast, on stvara kult koji nam danas izgleda veoma poznato...
Kao prvo, Staljin od Lenjina pravi tvorca nepobedivog jedinstva Države i Partije - Lenjinova mudrost i vođstvo bili su bez premca, a on je insistirao na tome kako je uvek u pravu. Njegovo telo je balsamovano i izloženo u mauzoleju za večnost, tako omogućivši masama da uvek mogu posetiti svoga Gospoda, da generacijama osete njegovo "večno prisustvo" na što mističniji način. Staljin je bio dovoljno skroman, ali i lukav, da se Lenjinu nikada otvoreno ne suprotstavi, već da se polako nametne kao njegov naslednik. Istoričari su otkrili dokaze kako Lenjin, zapravo, uopšte nije verovao Staljinu niti ga je "miropomazao" za svog naslednika. Međutim, Lenjin je bio mrtav, njegova aura praktično eterična, a Drug Staljin, kao njegov izabrani naslednik, predstavio se kao vođa-pravednik. Biti lojalan Staljinu bilo je zapravo Lenjinu u čast, a sumnja u Druga Kobu predstavljala je direktnu izdaju Lenjina. Partija - sveprisutna, sveznajuća i sa alatima totalitarne uprave u rukama - predstavljala je duh Lenjinovog ideala nacije. Tako je bilo širom Rusije, i od svakog pravog ruskog patriote se očekivalo da tome teži. Partija je kontrolisala sve - od privatnih života, preko ekonomije do rata i revolucije. Ona je bila i establišment i revolucionarna snaga, u isto vreme. Između Lenjina (koji je smatran humanistom) i Staljina (koji je u mladosti bio iskušenik na pragu prijema u pravoslavno sveštenstvo), razlika je i u tome što je Džugašvili ostvario jednu u potpunosti ličnu agendu i izmislio pogan politički sistem za kontrolu masa.
Tako je Staljin efektno zamenio staro sveto trojstvo "Otac, Sin i Sveti Duh" novim - "Lenjin, Staljin i (Komunistička) Partija". Takav sistem ga nikada nije izneverio za života, a omogućio mu je da milione pripadnika sopstvenog naroda - Rusa, Gruzijaca i ostalih podjarmljenih nacija - pošalje u ropstvo do smrti. Svet izvan granica komunizma predstavljan je kao neraskidiv spoj dekadencije i korupcije, ali samo Staljin je imao pravo da odluči kada i gde će uzeti pravdu u svoje ruke, širom sveta, upotrebom svih sila koje je imala Država. Komunisti su imali sopstvenu eshatologiju - po kojoj bi ceo svet prihvatao jednu i istinsku ideologiju i način života, tako što bi njihovi inostrani saradnici uspešno širili taj "sveti rat" po svetu. U međuvremenu, na unutrašnjem planu, objavljivani su nepostojeći podaci o velikim tržišnim zalihama i ogromnim poljoprivrednim prinosima kako bi oduševljena javnost dobila potvrdu o nepobitnoj ispravnosti vođinog puta. U isto vreme, kontrarevolucionarni neprijatelj je bio izmišljen, naravno, da bi bili objašnjeni slučajevi pobune Rusa protiv takvih apsurdnih laži. Kada katolički laici javno iznose sopstveno ubeđenje da Papa Jovan Pavle II "nije znao ništa" o slučajevima pedofilije među crkvenim velikodostojnicima, to u velikoj meri podseća na činjenicu da je mnogo Rusa koji su preživeli gulage, bili privođeni i ispitivani kada im je policija u gluvo doba noći ili usred bela dana upadala u domove, bilo ubeđeno kako Staljin "ne zna" šta to radi državna policija. On je i dalje bio "u pravu", čak i ako su vas osudili na smrt, jer otkud bi um prosečnog sovjeta mogao da zamisli krivicu pa i promenu direktnog izdanka Lenjinove loze?! "Staljin vas još uvek voli" - o da, svakako, a veliki broj mladih Rusa je i dalje ubeđen kako je Staljin bio veliki lider, bez obzira što u istoriji Rusije (i SSSR) nije postojao pojedinac koji je u tolikoj merio bio lično odgovoran za stradanje i smrt pripadnika svog naroda.
Možda za to postoji opravdanje u jednoj od ključnih osobina religije: činjenici da stvarnost (zlo?) retko remeti sliku njihovog "svemoćnog i sveznajućeg" Boga, Alaha ili koga već slave. Da li ste sami, lično, pobedili svoje loše navike poput alkohola ili droge? Ne, Bog/Alah vam je u tome pomogao. Zašto deca u Somaliji i Sudanu i dalje umiru od gladi? To je Božji/Alahov plan da "iskuša veru" roditelja te dece. Isus ili Mahdi će staviti tačku na sve to, jer su Đavo i nevernici glavni krivci za sve. Trajno, iracionalno nadanje uz suspenziju realnosti, bivaju ponuđeni u nedostatku odgovora na ova pitanja. U većini slučajeva, ljudi to prihvataju. Niko se ne pita zašto je odvikavanje šačice njih od zavisnosti božanstvu/spasiocu/vođi bitnije od borbe miliona dece za goli život. Dakle - gde su ti silni prinosi i industrijska proizvodnja? Ma, živeo Staljin! Policija me pokupila usred noći, odvela da gladujem i radim do smrti? Staljin to nije znao. Staljin me još uvek voli. 3. Mao i carski kult
Kako je Kina jedna od retkih zemalja koja je bila pošteđena pošasti raznih varijanti Avramove religije, da li bi u Maovom slučaju ateistička "stavka" konačno mogla da postane opravdanje? Naravno, u Kini ne postoji duboko ukorenjeno sujeverje o "svetom trojstvu" koje bi se nametnulo. Zato su tu stvari daleko prostije i jasnije: Mao je mogao da ima sve, koristeći ve' postojeći kult Cara.
Još u doba prvog kineskog cara, Ćin Ši Huangdija, vladar je smatran za "Sina Nebeskog". Zabranjeni Grad u carskoj palati je bio mnogo više od grada ili palate. On je projektovan i smešten na takav način da služi kao portal koji spaja Cara na Zemlji sa Nebesima. Totalitarna vlast u Kini postoji još otkad je Ćin Ši Huangdijev glavni savetnik Li Si izmislio "legalizam" koji propisuje zakone o svemu i svačemu, uključujući i privatni život svakog Kineza. Li Si je lično nadzirao lomaču na kojoj su spaljene hiljade knjiga i rukopisa, i kada su samo vera u Cara i njegove podvige preostali. Ljudi su postali samo potrošna roba, čija je jedina dužnost bila da služi Caru. Smatra se da je više miliona ljudi umrlo tokom izgradnje carevog "Velikog Zida", Pekinga, Zabranjenog Grada i raznih drugih carskih mauzoleja, tako da iskustvo smrti tokom "Velikog Skoka Napred", Kulturne revolucije ili bilo koje druge katastrofalne maoističke zamisli, zapravo nije predstavljalo ništa novo za Kineze. Zvezde i razna znamenja bili su konsultovani prilikom izbora konkubine koja će noć provesti sa Carem, jer to nije bio samo puki seks već "sveti čin" koji bi mogao ostaviti posledice po celokupno carstvo. Kao da to nije bilo dovoljno, sveštenici se nisu samo zaklinjali na celibat - bili su kastrirani i pretvarani u evnuhe, zato što nijedan "pravi" muškarac nije smeo da živi u Zabranjenom Gradu ili u njemu ostane posle smiraja dana. Vršene su masovne egzekucije konkubina samo ako se posumnjalo na seksualnu indiskreciju (čak i sa evnusima), jer su im bile zabranjene bilo kakve veze sa drugim muškarcima osim Cara. Zvuči vam poznato, muslimanska braćo? Možda ste pročitali i one stihove Kurana koji opominju da se klonite Muhamedovih udovica, jer one više nisu "obične" žene? Nema problema ako imate četiri žene i seksualne robinje, samo da se ne radi o Muhamedovoj "imovini". Poljoprivredni prinosi i pobede u ratu direktno su bili pripisivani carevoj veličanstvenosti. Utučenost i porazi jednostavno nisu postojali. "Grešni" generali, evnusi i dvorski zvaničnici bili su trenutno osuđivani na smrt ukoliko su izneverili Cara bez obzira da li su njegova naređenja bila očigledno pogrešna. Dakle, šta je to tačno Mao uradio drugačije, osim preimenovanja Cara u Predsednika? Mao nije bio ateista, ali jeste bio politički oportunista koji je izmislio jedan novi vid političkog sistema. 4. Kimovi i XXI vek Kako god bilo, Hitler, Staljin i Mao nisu mogli da pobede smrt. Tako je barem bilo sve do Kim Il-Sunga. Kada je osnivač Sevrene Koreje preminuo 1994. godine, njegova "smrt" je zvanično bila proglašena za posebno stanje "sna". Komunisti Koreje nisu imali nikakvih problema da se pozovu na narodnu mitologiju, kada su javnosti obznanili da su se "ždralovi nebeski" spustili na Zemlju da pokupe Kim Il-Sunga i odvedu ga na Nebo, te da su ti ždralovi bili primorani na većanje kako bi to učinili, suočeni sa bolom Naroda koji nije mogao da podnese gubitak svog Velikog Vođe. I tako, posle podužeg sastančenja, ždralovi nebeski odlučiše da Velikog Vođu ostave u stanju "sna", položenog na odar njegovog zemaljskog mauzoleja. Radnička Partija Koreje ga je odmah proglasila "Večnim Predsednikom" države. Slobodno uzmite koliko hoćete vremena da zamislite kako je severnokorejski ekvivalent predsednika Obame zapravo leš star 19 godina; leš koji će na toj "funkciji" ostati dugo godina pošto Obama napusti Belu kuću...
Ako Kim Il-Sung nije planirao da postane "božanski", kako bi onda bilo ko mogao da tvrdi da je baš lično On odredio kolike tačno treba da budu dimenzije učeničkih klupa? Ili da je On lično napisao ne samo sadržaj "Crvenih (partijskih) Knjižica", već kompletne udžbenike za mehaniku, matematiku i druge čisto tehničke školske predmete? Nepostojanje moralne dileme Ima tu obaveznog prostora, pored pomenutih, i za Musolinija, Franka, Pinočea, Kastra, istočnoevropske personalne i kolektivne kultove predsednika i komiteta, Sadama i Asada, Pol Pota, Bokasu, arapske šeike i iranske ajatolahe, pape, srednjevekovne vladare, faraone i ko zna koliko još neimenovanih obogotvorenih totema sa ljudskim likom. Pogrešno je režime poput Staljinovog, Maovog i Kimovog nazivati komunističkim, baš kao što je pogrešno nazivati ih i ateističkim. U "njihovim" državama radnici nisu bili jednaki niti vlasnici sredstava za rad, već su bili eksploatisani u korist Vođe. Možda je bolje reći u korist Vladara, jer su te države po svojoj suštini i ponašanju Vođa zapravo bile monarhije.
Karikatura "Religiozni blickrig" (1941), na kojoj Hitler i Musolini dolaze pred dveri Vatikana, nervozni zbog glasina o navodnim pregovorima Pape sa Staljinom u vezi verskih sloboda u SSSR.
Kako će teisti reagovati na saznanje da im je propao jedan od njihovih osnovnih odgovora (ne i "argumenata", jer bi to onda podrazumevalo kako u njemu ipak ima makar malo razmišljanja - a nema) upućenih ateistima? Jasno je da nijedan od ovih ivera nije pao daleko od klade: Hitlerov kult je podjednako koristio dogme Hrista i Muhameda kao i paganska verovanja starih Germana; Staljinov kult je bio sazdan striktno oko hrišćanskog Trojstva; predsednik Mao je iskoristio najstariji kineski verski poredak koji zapravo nikada nije prestao da postoji; korejska narodna mitologija je bila upotrebljena da marksističko-lenjinistički patrijarh Severne Koreje bude obogotvoren već u trenutku svoje smrti. Da li bilo ko, ko sebe smatra normalnim, spomenute Vođe može nazvati "ateistima" a da iznađe razumno objašnjenje za tako nešto? To je moguče ukoliko priznamo da većina ljudi ipak nije sposobna da prepozna licemerje čak ni kada im čuči na vrh nosa. Ateizam predstavlja produženu ruku razuma - on ne može da koegzistira sa bilo kakvom ideologijom, organizacijom ili pojedincem kojima je normalno ograničavanje slobode govora i mišljenja, glavnim instrumentima koji su omogućili pojavu ateizma. Možda je baš odbijanje ateizma da postane politička ideologija koja bi se vezala za institucije vlasti, da "krsti" despote i masovne ubice i ubaci ih u panteon heroja, ono što sprečava veći deo ljudske populacije da ga uzme za ozbiljno. Španski Konkvistadori su bili heroji Katoličke crkve, baš kao i Gazije (sveti ratnici) Timur, Mahmud Gazni ili Nadir Šah za Islam - i pored istorijske činjenice da su svi oni zajedno pobili preko pedeset miliona ljudi. Iako su crkve i muslimanske uleme podržavale "božansko pravo vladanja" pojedinih porodica nad milionima ljudi tokom više milenijuma, ispada da je "hrišćanski etos" ono što održava američku demokratiju već dvesta godina. Ali kada zagrebemo po površini, vidimo da Demokratska i Republikanska partija uživaju masovnu podršku i lojalnost, uprkos brojnim i ponovljenim slučajevima korupcije, nekompetentnosti i netolerancije koji generacijama dominiraju u ponašanju tih stranaka i njihovih lidera. Vernici u demokratski Kamelot su nesposobni da vide silna bračna neverstva Džona F. Kenedija, invaziju u Zalivu svinja ili njegove veze sa mafijom; baš kao ni Reganovi lojalisti nekakvu iransku Kontru, njegovo pozivanje na astrologiju i Hrišćanstvo, i ostale republikanske nepodopštine do dana današnjeg. Možda je hladan razum ateizma previše dosadan za te avanturističke duhove kojima je veći "mir" u pokornom prostiranju pred Isusom, Alahom ili vladarima u njihovo ime. Možda je tako lakše, umesto da se muče i svaki čas nešto propituju naokolo. Put u "večnu sreću" i "mir" je vrlo primamljiv za ljudski um - pa opet, baš taj put nas je vodio kroz beskonačne ratove i pogrome. Mir je nastupao samo onda kada je razum trijumfovao, a pred snagama razuma je i dalje veliki posao kako bi on odneo konačnu pobedu. Konačno, ateizam nije ni dovoljno licemeran da bi sebi privukao mase onih koji ništa ne pitaju.
Ne znam kakvu percepciju stvarnosti i odnos prema njoj imaju domaći idolopoklonici, ljubitelji Likova i njihovih Nedela, sa ovih i bezbroj drugih znanih i neznanih fotografija. U stvari, ubeđen sam da nemaju nikakvu. Čvrstorukaški kultovi, slepo poštovanje lažnih autoriteta, bezumni i bespogovorni masovni rukoljubi i opšta lenjost mozga deo su folklora na ovim prostorima. Ovde je anti-realizam iznad nadrealizma, oduvek.
"Ljubi sliku svoju", rečeKolektivnaProjekcija, pljunu u šake i prihvati se sečenja torte. "Vođa je vođa, al kad nema leba od tri dinara, i torta je dobra." Pa zapeva.
