Početak i Kraj

Slika govori sve.

Na njoj vidite sve što bi trebalo da znate o "vlasti" i "opoziciji", o "novoj", ovoj ili bilo kojoj srbistanskoj vladi od 2006. do danas - odsadpanadaljeiubuduće, kako to reče Ogulin Ćulibrk Oglo - koje su sve međusobno povezane silnim grljenjem, ljubljenjem, balavljenjem, cerekanjem i ostalim izlivima licemerja u mozak običnog čoveka koji im je dobar i potreban samo kada poslušno izlazi na glasanje bez izbora i ćuti dok mu postizborno izvrću i prazne džepove.
Kasta politikanata nam se svakodnevno, godinama i decenijama unazad, podsmeva i pljuje u lice, glumeći dodvoravanje, čas nas proklinje što ne izlazimo na izbore čas što ne bojkotujemo iste... a njima super. Vidi se.
U Srbistanu je ovo grljenje zapravo nekakva hemija između zagrljenih, neraskidiva atomska veza. Sve ostalo je fizika, trenje, inercija, dinamika fluida i spojenih sudova, Bernulijeva jednačina. Presipanje iz šupljeg u prazno. Besmisleno bi bilo da se tu ne (s)nađe i po koja fizičarka.

Ma (s)našla se, ne brinite.

Dala prst za fotelju.

Malo li je?

***

Ovo je vlada kontinuiteta.

2004 - U prvoj Koštuničinoj vladi, ministar državne uprave i lokalne samouprave bio je Zoran Lončar (DSS).

2007 - U drugoj Koštuničinoj vladi, ministar prosvete bio je Zoran Lončar (DSS).

2017 - U Prvoj Brnabićkinoj vladi, ministar državne uprave i lokalne samouprave bio je Branko Ružić (SPS).

2020 - U drugoj Brnabićkinoj vladi, ministar prosvete (bio) je Branko Ružić (SPS).

Ovo je vlada kontinuiteta.

2008 - U koalicionoj DS-SPS vladi Mirka Cvetkovića, ministar prosvete bio je Žarko Obradović (SPS).

2020 - U koalicionoj SNS-SPS vladi Ane Brnabić, ministar prosvete (bio) je Branko Ružić (SPS).

Kamarad Ružić ima proverenu ministarsku razvojnu trajektoriju, iz prve u drugu vladu Joko Ono B. Stvari su kristalno jasne: obrazovanje nikako ne sme iskliznuti iz kandži miloševićevih nacionalsocijalista. Nadu u razum treba saseći i uništiti u korenu. DOS-ovsko uvođenje kleronauke u škole (2002) samo je izuzetak koji je na najogavniji način potvrdio ovo pravilo.

"Niko ti neće omogućiti obrazovanje neophodno da ga oboriš sa vlasti."

- strip "Čarli Braun i Snupi šou"

"Linija između obrazovanja i ispiranja mozga ima debljinu lista papira."

- Jana Tobozo

"Religije prvenstveno opstaju usled ispiranja mozgova mladih."

- Entoni Kliford Grejling

Danas je trendy koristiti frazu "ispiranje mozga (brainwash)", iako se sve vreme radi o staroj, i svima nam dobro poznatoj - indoktrinaciji. Istoj onoj koju ne može organizovano sprovoditi niko drugi osim mile em drage nam... države.

"Dopustite mi da se vratim na ono što prvenstveno smatram celokupnom svrhom obrazovanja. Kada se rodi dete, moja roditeljska obaveza i velika dužnost je da to dete civilizujem. Čovek je društvena životinja i ne može opstati bez društva. Sa druge strane, društvo zavisi od određenih stvari koje svaki njegov pripadnik prihvata zdravo za gotovo. Ključni paradoks sa kojim se suočavamo leži u tome da se celokupan proces obrazovanja odvija u nekom društvenom okviru i da je osmišljen zarad očuvanja određenih ciljeva tog društva. Na primer, dečaci i devojčice rođeni u doba Trećeg rajha, obrazovani po potrebama Rajha (društva), pretvorili su se na kraju u varvare. Paradoks obrazovanja leži upravo u sledećem: kako, vremenom, sve više postajete svesni sveta oko sebe, to sve više preispitujete i društvo koje vas obrazuje. Konačno, sama svrha obrazovanja je da u čoveku kreira sposobnost ličnog pogleda na svet, samostalnog donošenja sopstvenih odluka, sposobnost da razluči crno od belog, da samostano zaključi ima li Boga na nebesima ili ne. Da postavlja pitanja o univerzumu, da potom nauči da živi sa tim pitanjima - to je način kreiranja i postizanja svog ličnog identiteta. Međutim - nijedno društvo se, zapravo, preterano ne pribojava takvih svojih članova. Ono što društva zaista, idealno, žele jesu građani koji se jednostavno pokoravaju društvenim pravilima. A ako neko društvo i uspe u tim nastojanjima - ono će jednostavno propasti i nestati. Obaveza svakoga ko sebe smatra odgovornim jeste da stalno preispituje društvo, trudi se da ga menja ili se čak protiv njega takvog bori - bez obzira na rizik i ličnu cenu koju bi mogao da plati u tome. Upravo je to jedina nada koju društvo ima, to je jedini način na koji se društva menjaju.

Ovu priču sam započeo tvrdnjom da jedan od paradoksa obrazovanja upravo ona tačka kada počnete da razvijate sopstvenu savest, jer ćete od nje pa nadalje biti u ratu sa društvom u kome živite. Ukoliko sebe smatrate obrazovanom osobom, na vama je odgovornost da menjate društvo. Na osnovu moralnih i političkih dokaza, svuda oko nas, jednostavno smo prinuđeni da zaključimo da živimo u zaostalom društvu.

Deci koju obrazujemo, treba predočiti da je popularna kultura - kako je prikazana na televiziji, u stripovima i filmovima - zasnovana na fantazijama koje su osmislili neki veoma bolesni ljudi, i da je potrebno imati svest o tome da te fantazije nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Treba ih učiti da štampa koju čitaju nije tako slobodna kao što u njoj piše, ali i da se po tom pitanju ipak mnogo toga može uraditi i promeniti."

- Džejms Boldvin (Razgovor sa učiteljima, 1963)

Koja je obrazovna poruka srednjeg prsta nekadašnje asistentkinje na novosadskom Univerzitetu, odsek fizika? Koja je obrazovna poruka izbor ovog i ovakvog, po već poznatoj matrici, ministra obrazovanja? Cele vlade tj. vlasti?

Čemu mi to uopšte učimo decu - razvijanju sopstvene ličnosti ili prihvatanju društvenih matrica, pravila i ciljeva (koliko god oni bili naopaki i pogrešni)?

Učimo ih promeni ove umesto ovakve vlasti - a i to samo ako baš treba.

Učimo ih kontinuitetu beskonačnog besmisla.

Jer - ovo je vlada kontinuiteta, baš kao i svaka druga.

Preferans sa Studentskog trga br.15

Danas su se u zgradi Predsedništva susreli predsednici SNSrbije i SPSrbije&JSrbije, glede nekakvih "konsultacija" oko nekakve "vlade". Elem, susreli se Sastanak i Rastanak. Po okončanju tog ćaskanja, i nakon naglas pročitanih par hiljada telegrama izvinjenja, drug Rastanak je na pitanje da li će biti vlast ili konstruktivna opozicija, kao iz počasne baterije kaleznačibrdomegdanskih topova spremno odgovorio:

- Alo, slobodno vi udarajte banane i rekete, sa koje god strane vam zgodno bilo. I ti Alek, i ti Boto, čak i ti Koštunjavi... ja ne preferiram da budem opozicija. Ноу веј бре!

(N1, 20.07.2020)

Mali Kalemegdan - juče, danas, sutra

I troјka, naravno.
Pardon - tačka.

+65

Da li - i zašto - policijski non-stop čas ne važi za ove likove (i bezbroj njima sličnih), koji su svi do jednog stariji od zabranjenih 65 godina?

Šta će, ako je zabranjeno, penzionisani lekari i nadrilekari po TV studijima, bez obzira šta i o čemu pričaju? Zašto je njihova stručnost neophodna, iako ima mlađih i podjednako sposobnih, dok za druge to ne važi?

Po kom osnovu je svako od ovih proglašen zdravim, imunim ili ima befel da nije prenosilac koronavirusa (ili bilo koje druge zarazne bolesti)? Ko i kada ih je testirao i, ako jeste, da li i oni ulaze u ukupan broj testiranh u Srbiji ili ne?

Koliko direktora starijih od 65 godina i dalje po državnim firmama žulja fotelje jer su nezamenljivi?

Da li će "nadležni na zadatku", ako u vremenu od 20:00 uveče do 05:00 ujutru na ulici zateknu visokog opštinskog funkcionera dok baulja pijan kao guzica, istog privesti i kazniti ili će on biti upisan kao "osoba sa obavezom u trećoj smeni"?

Zašto zaposleni u državnim institucijama i firmama mogu u radno vreme da idu svojim kućama ukoliko imaju decu, i da dobiju ful platu za takvo odsustvovanje sa posla, a oni koji imanju +65 članove domaćinstva to ne mogu, iako je izlazak iz kuće zabranjen upravo starijim građanima a ne deci? Zašto ništa od toga ne važi za one jadnike koji rade po privatnim firmama, i to na prvom mestu u kafićima, dućanima i sličnim lokalima kojima država preti potpunim prestankom rada (doduše, obećavaju vlasnicima po 1500 evra mesečno da se ne bi bunili, ali to ionako nema veze sa njihovim radnicima)?

Zašto su obični ljudi, penzioneri, proglašeni žrtvenim jarcima i prenosiocima zaraze, a ovi sa slike & njihova bratija nisu?

Mnogo ti bre pitaš, prisluškivani Mali Čoveče...

Ne, balvani dvonožni. Još nisam ni počeo.

Ovo je samo zagrevanje.

Flašizam

Dinastija AV definitivno obožava forhend flašizam - ništa bekhend, ništa defanziva. Samo udri.

"Andrej Vučić i njegov pratilac se povlače još koji korak, žandarmi ih prate u stopu, ali i snimatelj koji se još više približio i zumirao sliku. Tada, u sedamnaestoj sekundi snimka, Vučić baca onu flašu vode prema jednom žandarmu. Istog trenutka reaguje drugi (najbliži) žandarm, u crnoj uniformi i udara Vučića u predelu bubrega. Ovaj uz bolan jauk pada na trotoar i zamiče objektivu kamere iza parkiranog automobila.

- Radoslav Ćebić: Trideset pet sekundi drame (Vreme, 02.10.2014)

2014...2015...2016...2017...2018
flaširani Vučići i Mali na oba snimka - kako je to moguće?!

Bacaj bato, dodaj bato, hvataj bato, bacaj opet ali samoodbrambeni forhend! Razlike skoro da nema, osim što su nakon tog bacanja/hvatanja jednoga brata (onomad) zaboleli crni a drugoga (sada) beli bubrezi za dalju sudbinu bačenog. A i šire.

Četiri godine kasnije, flaširani bratski bol je u potpunosti fokusiran striktno na belobubrežne telesne regije. Ako ni u čemu drugom, barem smo u tome definitivno napredovali kao feudalna kleroflašistička republika Srbistan.

Međutim...

Budno oko kamere sve prati, snima i pamti. Džaba potonje uklanjanje video (i ostalih) zapisa sa interneta i servera službi, ništa se ne može trajno ukloniti a da kad-tad, vremenom ponovo ne izbije u javnost. Zbog toga su "nadležni", tokom jučerašnjeg protesta povodom poskupljenja goriva, isključili kamere video-nadzora u Beogradu, najverovatnije i drugim gradovima širom naše zemlje ponosne.

Preventivno.

Secite me gde sam najtanji ako Dinastija AV pomno ne prati seriju Person of interest i skida fazone iz nje. Građani Srbije su ionako stalna meta njihovog interesovanja; svakoga dana u svakom pogledu sve više, jače, brže, bolje, jeftinije... a skuplje.

Švedski standard

PARADA SRAMA

U objavi koja je postala viralna na fejsbuku i tviteru, NVO pod imenom "UN Straža" (sa sedištem u Ženevi) koja se bavi problemima vezanim za zaštitu ljudskih prava, izrazila je veliko žaljenje zbog ponašanja švedske samoproklamovane "prve ženske vlade na svetu" koja je pogazila sopstvene principe ali i izdala borce za prava žena u Iranu, kada su se ministarka trgovine An Linde i neke članice Vlade pozdravile sa iranskim predsednikom Ruhanijem pokrivene hidžabima, čadorima i dugačkim kaputima, time se priklonivši represivnom i neprikladnom zakonu o "pristojnosti" koji propisuje nošenje hidžaba kao žensku obavezu - bez obzira na obećanja koja su se čula iz Stokholma kako će promovisati međunarodnu "perspektivu rodne ravnopravnosti", da će usvojiti "feminističku spoljnu politiku" u kojoj "ravnopravnost žena i muškaraca predstavlja cilj od suštinskog značaja".

Povukavši ovakav potez, švedske političarke su ignorisale nedavni apel Masi Alinedžad, iranske aktivistkinje za ženskaprava, koja je pozvala evropske političarke da "se ne odriču svog dostojanstva" i ne pristaju na prisilno nošenje hidžaba tokom poseta Iranu. Ona je otvorila fejsbuk stranicu na kojoj Iranke mogu slobodno da postavljaju svoje slike na kojima u znak otpora takvom zakonu slobodno mogu da pokažu svoju kosu. Broj onih koji prate tu stranicu dostigao je jedan milion. "Evropske poitičarke su licemerne" kaže Alinedžad. "One brane francuske muslimanke i osuđuju zabranu burkinija po plažama - zato što je svaka prinuda sama po sebi loša stvar - ali kada Iran dođe na red, onda im je novac jedina briga."
Alinedžad je osnivač "Moje nevidljive slobode", najvećeg društvenog pokreta protiv prisilnog nošenja hidžaba u Iranu. Nedavno je u Evropskom parlamentu izjavila: "One su došle u moju zemlju, ignorisale milione žena koje mi šalju svoje fotografije i tako ih dovele u opasnost da dođu pod udar verske i državne represije. Evropske političarke se i dalje osmehuju, slikaju, nose hidžab i pričaju kako je sve to samo kulturuloško pitanje - a to nije tačno."

Ova nedavna scena u Teheranu je u teškom kontrastu sa feminističkim protestom potpredsednice Vlade Izabela Levin protiv američkog predsednika Trampa, objavljenog kao viralni tvit ali i kolumna u Gardijanu, u kome ona kaže: "Svetu trebaju jaki lideri u borbi za ženska prava. Švedska će u tome imati sve veću i bitniju ulogu, i mnoge zemlje bi od nas mogle puno da nauče na tom polju".
To nije jedini težak kontrast između reči i dela švedskih političarki: iste nedelje, kada su se pomenute Šveđanke "zahidžabile", u Teheranu je održan Svetski kup u šahu za žene i mnoge poznate svetske šahistkinje su namerno propustile šansu da osvoje svetski kup (i novčanu nagradu) odbijanjem da tokom turnira prinudno nose hidžab i povinuju se iranskim zakonima koji diskriminišu žene. Nake od najboljih svetskih šahistkinja, među njima i aktuelna svetska prvakinja, gruzijka Nazi Pakidze, odbile su da glume pione šerijatske simultanke, za razliku od švedskih pacerki i ostalih EUkibicera.

Ministarka Linde, koja je pod velom potpisala brojne trgovinske aranžmane sa iranskim kolegama, "ne vidi nikakav problem niti konflikt" između politike ljudskih prava njene Vlade i potpisivanja trgovinskih sporazuma sa režimom jedne represivne diktature u kojoj muče zatvorenike, proganjaju homoseksualce, sa zemljom koja je u svetskom vrhu po broju izvršenih smrtnih kazni nad maloletnim osobama.
"Ukoliko je Švedskoj zaista stalo do ljudskih prava, onda ona ne treba da podržava režim koji maltretira svoje građane dok sa druge strane saučestvuje u genocidu u Siriji. Ako im je zaista stalo do ženskih prava, onda upravo njihove ministarke na prvom mestu ne treba da idu u mizogine zemlje poput Irana" kaže Hilel Nojer, izvršni direktor "UN Straže".

Švedska (ženska) vlada se zbog ovog poteza našla pod žestokim udarom kritika poslanika centra i levih partija, koji smatraju da ministri ne smeju činiti ustupke "rodnom aparthejdu".

Walk of shame: Sweden's "first feminist government" don hijabs in Iran (12.02.2017)
Hypocrisy: Sweden to present UN resolution on Iran's human rights record (12.02.2017)
Game Changer: This chess queen refuses to be used as a pawn (13.02.2017)

***

Ljubitelji Josipa Broza se možda neće složiti, ali Antu Markovića velika većina građana pamti samo po lijepom, skoro pa po "švedskom standardu" kakvog je Jugoslavenima obećavao.
Kako je Ante Marković u Jugoslaviju uveo "švedski standard" (BH Magazin, 26.11.2016)

Predizborna kampanja koja je u toku, po odsustvu realističnosti obećanja koja daju predsednički kandidati i političke stranke, u mnogome nadilazi prethodne. Devedestih godina najveću laž izgovorio je Slobodan Milošević kada je građanima obećao švedski standard. Od izbora do izbora to nemoguće obećanje raskiva se u nove lažne nade, i to traje sve do naših dana, kada je ponuda nadmašila i najsmelija očekivanja. Ponuđači su se potrudili da kao na seoskom vašaru, bude svega. I za one koji imaju mali biznis, a želeli bi da ga unaprede i prošire, i za one koji bi poverovali u viziju Beograda na vodi čime je još Mira Marković, tada predsednica JUL-a pokušala da fascinira glasače.
Olivija Rusovac: Dizajniranje politike i politika dizajna (Republika #524-525, maj 2012)

A onda je čadorli-Maja uspela da prejebe i Markovića i Miloševića pa uvela pravi švedski standard, a ne tamo neke budalaštine - pristojnu socijalu, slobodno tržište, kulturološka umesto kultur-oloških pitanja, šahovska pravila, nudističke kupaće kostime za smerne vernice, obrazovanje, funkcionalne zakone i Ustav, toleranciju, muškoženska prava i ostale iznutrice&iznukučine. Pod čadore, Srbijo!
Nemam pojma kako se ovo poslednje kaže na švedskom, a i ne zanima me.

Sve mi je - barem po ovom (i ne samo tom) pitanju - draži "nemački standard":
Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen odbila je da velom pokrije glavu i da se prikloni striktnim pravilima koje za žene važe u Saudijskoj Arabiji, tokom zvanične posete toj zemlji.
Nemačka ministarka odbila hidžab: Nosim pantalone! (Mondo, 15.12.2016)

Devo

Moram ipak priznati, kako mi se čini, da - i pored svih uzvišenih kvaliteta koje poseduje - čovek u telesnom sklopu još uvek nosi neizbrisiv trag svog nižeg porekla.

- Čarls Darvin

Čarls Robert Darvin

12.02.1809. - 19.04.1882.

Postoji jedan ključni trenutak u istoriji kada smo počeli na jedan sasvim nov i drugačiji način da posmatramo sebe i život uopšte - ne samo kako fizički izgledamo već i kako smo povezani sa svim drugim oblicima života na Zemlji. I to baš sa svim živim vrstama, bez izuzetka. Počeli smo da shvatamo kako smo svi u nekakvom srodstvu, ma koliko ono daleko bilo. Taj trenutak, kada je Darvin svetu predstavio ideju zakona prirodne selekcije, podjednako je bio i grandiozan i ponižavajući za mnoge (ako ne i sve) od nas.

Darvinovo učenje je od fundamentalnog značaja za razumevanje života i živih vrsta na svetu kakvog ga danas poznajemo. Njegova teorija je u početku u potpunosti bila odbačena od strane sveta nauke; međutim, kako su istraživači sakupljali i evidentirali sve više i više novih i različitih vrsta, tako su nepobitne činjenice polako ali sigurno menjale odnos drugih naučnika prema Darvinu i njegovim tvrdnjama. Savremena istraživanja DNK su granicu razumevanja pomerila još dalje, počeli smo da shvatamo povezanost između živih vrsta u samom genetskom materijalu od koga smo svi sazdani. Jednostavno, nemoguće je prevideti činjenicu da jedne vrste potiču od drugih, da čak i čovek ima zajedničkog pretka sa ostalim primatima.

Posle Darvina, nauka više nikada neće biti ista.

Čak i danas, dva veka kasnije, ljudi često brkaju evoluciju sa "opstankom najsposobnijih i najboljih" (socijal-darvinizam, rasizam, fašizam), ne razumevajući da se ono "najsposobniji" zapravo odnosi na onu vrstu koja se najbolje uklapa u određeni sklop okolnosti oko nje, i da pritom uopšte ne mora da bude najbrojnija, najbolja, najveća ili najjača. Suština evolucije se sastoji u tome da, ako nekoliko jedinki te vrste uspe da preživi u određenoj sredini, one će svoje gene preneti na potomke i tako omogućiti opstanak vrste ili, uz dovoljan broj povoljnih mutacija, čak i nastanak sasvim nove.

Stvar je prosta: dovoljno je upoznati pretke svega - i sve će vam biti jasno.

- Days of the Year: Darwin Day (February 12th)

- Evolucija (12.02.2009)

Dakle, kako Darvin reče, dovoljno je upoznati korene i pretke svega, pa da vam bude jasno odakle ovi danas.

Evolucija i revolucija

ili

devolucija i kontrarevolucija?

Imate još dva meseca da se odlučite na koju ćete stranu vremena.

Slabići i ćopave patke

"Onaj predsednik koji namerava da odugovlači sopstveni izlazak iz kabineta po isteku vemenskog roka za koji je bio izabran, mora biti upozoren jasnom porukom još usred mandata da to ne čini ukoliko želi da na toj funkciji vidi svog potpredsednika koji će nastaviti njegovo istorijsko zaveštanje."

-  Noa Feldman, profesor i ugledni američki stručnjak za Ustavno pravo

Svako od nas je barem jednom u životu čuo da nekoga zovu "ćopavom patkom" (op.a. ovako je u engleskom jeziku, u srpskom bi rekli "vuče se k'o prebijena mačka" ili "k'o mrcina"), ali originalno značenje ove fraze često ostaje nepoznato većini ljudi. "Ćopava patka" ili "slabić" (kako takođe prevode ovaj izraz), je termin koji se koristi da opiše nekog izabranog zvaničnika (funkcionera) koji nastavlja da radi iako više ne polaže račune svojoj biračkoj jedinici, uglavnom zato što mu je istekao mandat a da on pritom više nema prava na reizbor.

Dan slabića, ili ćopavih patki, povezan je sa usvajanjem 20. amandmana američkog Ustava, koji je dodat sa ciljem da što više skrati zadržavanje u službenim prostorijama predsedniku, senatorima i poslanicima nakon isteka mandata i okončanja izbora. Tokom tog perioda, naročito ako predstavnici građana nisu ponovo izabrani ili više nemaju prava na reizbor, oni vrlo često sebi uvrte u glavu da više ne moraju nikome da polažu račune, pa tako ni svojoj biračkoj bazi. Iako to vreme može biti zaista kratko, u njemu se mogu itekako doneti bitne i prelomne odluke. Kakve? Pa, na primer, Zakon o državnoj bezbednosti (Homeland security) predstavlja jedan od najbitnijih rezultata "ćopavog" perioda; međutim, u tom periodu su takođe započinjali i bili vođeni ratovi ili smenjivani predsednici.

Odakle ovaj, pomalo smešan naziv?

U 18. veku je ta fraza bila korišćena za one berzanske mešetare koji su ulagali svoj imetak u loše investicije, finansijski propali i nisu više bili u mogućnosti da plaćaju dugove i obaveze. Ona je kasnije proširena na nemoralne biznismene koji su bankrotirali ali su i dalje nastavili da posluju, iako nisu imali novca da plate svoje zaposlene i dobavljače. Danas se ova fraza u najvećoj meri odnosi na već pobrojane predstavnike građana, političare, kao opis ponašanja onih koji više ne odgovaraju biračima za svoje postupke ali bi još malo da delaju na opštu dobrobit.

Što bi u Srbiji rekli - tehnički mandat, ali da ni za šta ne odgovaram ("po američki").

Koji je najopasniji američki grabljivac? (čekiraj tačan odgovor)

Da bi smo se što bolje nosili sa ovom socio-patološkom pojavom legalizovane neodgovornosti, treba se u što većoj meri upoznati sa političkom (i radnom) biografijom onoga koga politički podržavamo, kako bi smo što pouzdanije znali u kojoj meri je on zaista odgovoran onima koji ga biraju. Da li je takav u prošlosti bio dosledan u glasanju po savesti, da li je radio na promociji stvari zarad kojih je bio izabran? Naročito je važno obratiti pažnju na period između ili nakon reizbora, posle odluke da se penzioniše ili ako mu je služba ukinuta, zato što je upravo to period u kome će on pokazati svoje pravo lice. Ukoliko on ostane dosledan svojim principima tokom tog vremenskog perioda - onim, u koje se zaklinjao tokom mandata - postoje dobri izgledi da će on ostati iskren prema svojim biračima do samog kraja. Pa i nakon toga.

Days of the year: February 6th - Lame Duck Day

ćopave patke na dužnosti, poreski obveznici u opasnosti

Amerikanci su se u 20. amandmanu svog Ustava fokusirali na sprečavanje (mogućih) zloupotreba službenih tantijema u interregnumu između odlaska starog i dolaska novog funkcionera, predstavnika, predsednika ili cele Administracije, i to tako što su taj prelazni vremenski period smanjili na najkraći moguć. Nisu se bavili privilegijama stečenim na funkciji, koje ostaju doživotne za neke od njihovih izabranika.

U Srbiji ovako "nešto" ne postoji, jer po isteku mandata, pojedinci i državni organi formirani nakon izbora ostaju u "tehničkom" agregatnom stanju, u kome imaju sva prava (i obaveze) do izbora novih ali ih niko od birača ne može kazniti zahtevom za opoziv i oduzimanje mandata, ukoliko preteraju sa tehničkim ponašanjem. Realno, ne mogu ni redovno, a kamoli tehnički.
Svako, ko je makar jednom imao priliku da gleda neku utakmicu srbijanskih nižerazrednih fudbalskih liga, dobro zna kako izgleda kada trener pošalje na klupu lokalnu vedetu i koliko se taj "vuče" po terenu sve dok konačno ne izađe sa njega. Baš kao "ćopava patka".

Primere takvog ponašanja smo već imali nesreću da vidimo: od raznoraznih direktora i šefova po firmama koji, čak i u penziji, nikako da se "odviknu" od posla pa kao duhovi vise po kabinetima i kancelarijama glumeći savetnike kojima niko ne traži savet (a bolje bi mu bilo, inače...) ili nakon smene odbijaju da izađu iz kancelarija (to naročito) a pritom i dalje "rukovode", preko predsednika opština koji su smenjeni ili podnosili ostavke ali i dalje ćeraju po starom, pa do predsednika vlade, parlamenta i poslanika, koji najviše vole tehničku neodgovornost prilikom donošenja bitnih odluka. Tehničke odluke donose "pod moranje", ali tehničku (ne)odgovornost knjiže pod "n'e moralno".
Ništa sporno, pa više nisu "u mandatu"... zar ne?
Sećate se srpskog ambasadora u Libiji, nedvosmisleno odgovornog za smrt dvoje službenika, koji je preko SPS molio premijera da ga ne smeni, samo da "pozavršava još neke poslove", pa potom pobegao na Maltu?
Ili natezanja negotinskih radikala i naprednjaka 2009. godine oko direktorske fotelje u JKP "Badnjevo", gde su jedni hteli da uđu a drugi nisu hteli da izađu, iako je drugima istekao mandat a prvi su ga dobili na katastrofalno sumnjiv način? Sve to začinjeno oprečnim direktorskim odlukama odlazećih i dolazećih, u istom danu...
Da li opet treba podsetiti na uporno odbijanje Miloševića & njegove klike da priznaju izborne poraze 1996. i 2000. godine, kao i njegovo odugovlačenje da se "posveti unuku Marku"? 

Ovih dana smo svedoci odijuma koji podižu režimski mediji protiv jednog od mogućih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima. Elem, on kao državni službenik, zaštitnik građana, "zloupotrebljava javnu funkciju za samopromociju kandidature, troši pare svih građana pa i onih koji ga ne podržavaju". Ukoliko imate isto ili manje moždanih vijuga od fazana, ovakva formulacija jasne medijske diskvalifikacije nepodobnog pojedinca će vam svakako biti dovoljna da ga eliminišete prilikom izlaska na biračko mesto.

Međutim, ukoliko on u radno vreme, u nekom mestu, organizuje radnu posetu ombudsmana sa određenim ciljem (zakonski definisanim u opisu njegovog radnog mesta), pa po isteku radnog vremena ostane i održi akontativni kružok ili tribinu kao kandidat, to se ne može smatrati zloupotrebom jer su zadovoljene obe forme ponašanja - poslovnog i političkog, svaka u svoje vreme. Problem je kada pod maskom radne obaveze, u vidu raznih otvaranja, preokretanja i ponovnih pokretanja pokrenutih firmi i pogona, vršite političku (umesto društvene, jer javne funkcije jesu društvene iako birane na izborima - koji takođe imaju dvostruku, društvenu i političku prirodu, a ne samo ovu drugu) promociju sebe i svoje partije, kada su te fabrike, škole, aerodromi, semafori i poljski klozeti striktno partijski aranžirani do bola (ne samo za očni nerv već i centralni nervni sistem). I to radite podjednako u radno vreme i posle njega, a zlobnicima unapred zapušite usta lupetanjem kako radite "u dve i po smene dnevno". I ovo takođe prolazi kod onih, već spomenutih fazana.
Za obojicu kandidata, za obe strane, podjednako mora da važi sledeće: svaki pokušaj zloupotrebe javne funkcije biće na izborima sankcionisan; sada ili u budućnosti, potpuno je svejedno - ali biće.

Čemu sad ova priča, i na koga se odnosi?
Kao prvo, ne odnosi se na sve buduće kandidate na predsedničkim izborima, koji još uvek nisu raspisani tako da se niko od njih još uvek ne može de facto smatrati kandidatima za bilo šta.
Kao drugo, odnosi se na dvojicu (prvi je već izgledan, drugi najverovatnije moguć) budućih predsedničkih kandidata koji i dalje vrše javne, društvene funkcije, od kojih je jedan budući nestranački kandidat (bez obzira da li ga neka stranka podržava ili ne, tj. koliko god ga žuta štampa lažno titulisala kanidatom "žutih" - o čemu bi i tužilaštva morala da povedu računa), a drugi je ultrastranački, kao predsednik partije koja trenutno ima najveći broj poslanika u Skupštini Srbije.

Saša Janković, aktuelni zaštitnik prava građana, kao bitan točkić sistema u mehanizmu zaštite građana Srbije od njega samog (sistema), najavio je da će pre podnošenja kandidature podneti ostavku na radno mesto državnog ombudsmana, čime će relaksirati svoju kampanju od optužbi kako ne da mandat (koji mu uskoro ističe) i državne pare koje hoće da troši za promociju. Od trenutka podnošenja ostavke (koju je on sam najavio zbog zakonske obaveze ukoliko se kandiduje, a ne režimski toaletoidi koji, fabrikovanjem nepostojećih afera, sada pokušavaju to da iskoriste kako bi ga što više ocrnili i udaljili od potencijalnih glasača i stranaka koje bi ga podržale), svakom posedovaocu biračkog prava u Srbiji imperativ mora biti pomno praćenje njegovog ponašanja do poslednjeg dana, i izlaska pred glasačku kutiju. Baš u tom vremenskom "međuprostoru" on će morati da pokaže svoje pravo lice, upravo u duhu onoga što su američki zakonodavci imali na umu kada su usvajali pomenuti 20. amandman.

Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik Vlade, kao najbitniji mehanizam mašinerije vlasti (čak i preko zakonskih ovlašćenja), svakako će biti kandidat aktuelnog režima i takođe kandidat sistema (poput ombudsmana). I tu se završava svaka dalja sličnost između njih dvojice. Jer, Vučić ima sva raspoloživa sredstva da bude kandidat čak i kada njegovo ime ne stoji na glasačkom listiću. I to je ružno, koliko god pravdali budalaštinama "nije zabranjeno" i "this is Serbia". Ukoliko se bude lično kandidovao, on treba da podnese ostavku na mesto predsednika Vlade, jer su mu usta puna ostavki kada priča o kandidaturi Jankovića, uz skoro garantovanu nemogućnost izbora novog podobnog premijera - osim ukoliko ne postignu sporazum sa (poplašenom ali i dalje alavom) SPS o izboru Dačića na tu funkciju i podršci Vučiću kao zajedničkom kandidatu SNS i SPS. U slučaju vanrednih parlamentarnih izbora, sve je izgledniji izlazak zajedničke liste SNS-SPS bez buljuka dosadašnjih satelita, gde bi aktuelni premijer i de facto postao njihov zajednički kandidat koji mora (po svaku cenu) da pobedi već u prvom krugu. Postoji i treća, delimično moguća varijanta, po kojoj bi Vučić mogao po ostavci da bude istovremeno i predsednički kandidat i premijer tehničke (postojeće) Vlade u ostavci. Prvo što, eto, hoće, a drugo što, opet eto, neko mora.

- Zoran Ivošević o ostavkama Jankovića i Vučića na državne funkcije zbog kandidatura

Naravno, sve to važi samo u slučaju Vučićeve ostavke, ali pada u vodu ukoliko je on ne podnese jer mu zakonodavstvo ove zemlje dopušta da istovremeno bude i premijer i predsednički kandidat. Ako to nije školski primer "ćopave patke" koja ne da jednu a hoće sve fotelje, šta onda jeste? Za razliku od Jankovića, koji je na tom polju "gušter", ponašanje Vučića u tehničkom stanju smo već imali prilike da pratimo i patimo, i videli smo sve što treba videti za konačnu odluku na biračkom mestu.

Takođe, ni priča o tome kako bi, u slučaju pobede na izborima za predsednika države, Vučić morao da podnese ostavku na mesto predsednika partije ("poput Tome"), nema osnova u Ustavu Srbije ili Statutu SNS. Tomislav Nikolić je bio nateran da podnese ostavku; da ne širimo kako i zašto. To sa Vučićem neće biti slučaj, iz više razloga, tako da nećemo dalje trošiti vreme na nenaučnu fantastiku.
Ukoliko se neko zapita zašto su ovde spomenuta baš samo ta dvojica, a ne i drugi kandidati u najavi, odgovor je sledeći: obojica su kandidati sistema, i zbog toga predstavljaju jedina dva ozbiljna kandidata za predsednika Srbije.

Aleksandar Vučić je kandidat sistema koji jasno stavlja do znanja kako nema nameru da menja status quo, i da sistem koristi tačno onoliko i na način koji odgovara u nekom trenutku njemu ili nekoj njemu naklonjenoj uticajnoj grupi, pravdajući to brigom za boljitak Srbije.

Saša Janković je takođe čovek sistema, koji je svojim dosadašnjim aktivnostima na mestu zaštitnika građana pokušao, donekle i pokazao da će se boriti za očuvanje sistema a ne stanja, njegovo funkcionisanje, kao i njegovu dalju promenu i poboljšanje u korist društva, a ne interesnih grupa ili određenih njegovih slojeva.

Obojica svojim delima (ne rečima) godinama unazad potvrđuju ovakav stav. Obojica su daleko od idealnog, ali u Srbiji koja se 2017. godine uglavnom kreće troskokom unazad ka devedesetim, svaki korak unapred znači. Naziv nečije partije uopšte ne mora da bude pokazatelj u kom se smeru ovo društvo kreće sa njima takvima na čelu, već naprotiv.

Srbiji nije potrebna promena sistema. Potrebno je njegovo funkcionisanje, stalno poboljšanje i usavršavanje po ugledu na efikasna i funkcionalna razvijena društva. Svakako da ona imaju svojih mana, ali to svakako nisu ni društva satkana od mana u kojima kvalitet predstavlja incidentnu pojavu. Srbiji je potrebna promena režima koji ne dopušta sistemu da (pro)funkcioniše, upravo onako kako ovih dana vidimo u SAD, gde sistem ne dopušta tako lako mahnitom predsedniku da svaku monadu koja mu padne na fazansku pamet sprovede u delo. Sistem, u kome jedan lokalni sudija, koji se striktno drži slova Ustava i zakona, često biva jači od predsednika ili premijera. Ne baš uvek, ali i to je daleko bolje od nikad - kao što je to kod nas slučaj.

Predsednik Republike Srbije po Ustavu nema preterano velikih ovlašćenja da mnogo menja postojeće stanje ili sistem, ali ima širok spektar mogućnosti da na to utiče. Krajnje je vreme da to neko ovde počne da radi, za razliku od svih naših predsednika do sada, kojima promene sistema evidentno nisu bile ni na kraj pameti.

Fazanske?

Zavisno od toga šta, tj. koga budemo za neki mesec izabrali, videćemo i šta tj. kako će se u ovom društvu menjati ili ostati isto. Veliki deo toga zavisiće upravo od glasova građana - fazana, lajavih krelaca i kobaca.
Svih, podjednako.

Na kraju, vratimo se nakratko i gore spomenutim izbornim krugovima. Za razliku od jednog od vansistemskih (ne neizostavno i vanrežimskih) kandidata, Srbija neće izaći "u drugom krugu na referendumsko izjašnjavanje za ili protiv režima", kako on tvrdi na predizbornim skupovima. Ukoliko sebi zaista želi bolji život, Srbija će već u prvom krugu predsedničkih izbora morati da se referendumski opredeli između režima i sistema.
Budno pratite šta će dešavati u narednih nekoliko meseci do izbora: pravi slabići, te "ćopave patke" i "prebijene mačke", koliko god glasno govorili i silnički pozirali, uvek će u interregnumu pokušati da zaobiđu zakon i zloupotrebe poluge vlasti krijući se iza tehničke magle. Takvi nikada ne podnose ostavke na staru ukoliko u rukama već nemaju novu funkciju.
Zato što se boje fer poraza u igri po pravilima.
Na tom terenu su oduvek bili i ostali daleko najslabiji igrač.

Srbija nema more

"Ukoliko sve postojeće mašine i svo znanje koje posedujemo bacimo na neku deponiju ili potopimo u more, ljudski rod će izumreti u roku od šest meseci. Ukoliko to isto uradimo sa svim političarima širom sveta, čovečanstvu će krenuti nabolje."

- Bakminster Fuler

Dakle, apokaliptična banda iz devedesetih koja ponovo jaše, očigledno da nije bacila ni mašine ni znanje, inače bi sve bilo gotovo još sredinom 1990. Ne bi bilo ni prvih višestranačkih izbora, pa potonjeg 9. marta, DEPOSa, DEMOSa, Zajedno, 96/97, Saveza za promene, DOSa, 5. oktobra i svih ostalih neprijatnosti koje različitosti donose.

Verovatno su sada to konačno ukapirali i zapeli svom snagom da prvo unište znanje, jer bez znanja i mašine postaju neupotrebljive. A i šta će ta sokoćala bilo kome u ovom gulagu, kad su im još onomad lokomotive plašile krave a banda "izobražena, cincarska, europejska i nemačkarska" kvarila biznis.

Kada se student Nikola Pašić od Obrenovića žicao za pare, tražeći još i još i još, kako bi "izučio mostogradnju kod Nemaca, Francuza i naročito Engleza... jer su oni najbolji" garantovano je još tada na umu imao svoju potonju (o)poruku "Učite decu svoje dece da ne veruju Englezima", ili Narodni odisaj javnih egzekucija političkih protivnika, ili brojanje ruskih šuški pre provale u Aleksandrovu spavaću sobu, ili solunsku trgovinu glavom pobratima Apisa zarad spasa sopstvene guzice, ili... ovo danas, što rade njegovi verni baštinici, zajedno sa službenim naslednicima Crne ruke. Nameračili su se na svu pamet koja je ovde preostala - to naročito.

Najgore je što u tome već godinama unazad imaju podršku ostalih politikanata sa posebnim potrebama.

Kad pročitamo Fulerovu izreku, stvari postaju daleko jasnije zašto Srbija nema normalnih deponija, niti ima more.

Zašto je sve manje pameti i sve više apsolutnog neznanja.

E baš zato.

Smrdibube

Naučnici su ih krstili kao Halyomorpha halys (što zvuči kao ko-zna-kakvo čudo), ali ovi insekti, koji pripadaju porodici štitastih stenica, u narodu imaju daleko prostije i poznatije ime: smrdibube. 

Poreklom su iz Istočne Azije, a od evropskih rođaka Rhaphigaster nebulosa razlikuju se prvenstveno po obliku glave. Ove bubice, veličine petoparca, zaista je teško ne primetiti: nesnosno zuje dok lete (poput zunzara i konjskih muva), a kada ih pritisnete ili makar samo pokušate da ih dodirnete, ispuštaju pogan smrad po kome su zaslužile svoje "narodsko" ime. Pored raznih varijeteta (uglavnom po boji, manje pojavom), najbliži rod su im uholaže i vatrene stenice - porodicu stenica ionako čini 108 vrsta, pa ko voli neka bira. 

Prirodni neprijatelji smrdibuba su ose, ptice i gušteri. I ljudi, naravno. Od pobrojanih, niko nije imun na miris&ukus koji idu uz dezert.

Smrdibube su biljni paraziti, hrane se biljnim sokovima voća, povrća, cveća, baštenskog i ukrasnog bilja, zbog čega ih uzgajivači smatraju za štetočine. Zabeleženo je da su pored biljnih sokova, smrdibube napadale larve i gusenice leptira, što već podseća na njihove "konjske" rođake. Iako ljudi svašta tvrde, smrdibuba vas ne može ujesti - jer nema zube. Isto važi i za kućne ljubimce. To ipak ne znači da ne može pogano da uštine - a može. Naročito mogu da imaju problema ljudi osetljivi na hemikalije koje sadrži pljuvačka smrdibuba, od koje "spopadnuto" voće dobija one sitne trule tačkice. Plus smrad, koji (ako je verovati naučnicima) podseća na korijander.

bliska rodbina: smrdibuba (stinkbug, levo) & stenica (bedbug, desno)

U SAD su smrdibube počev od 2011. godine proglašene za "invazivnu vrstu štetočina". Kod nas to nije slučaj; nekako smo navikli na razne vrste parfema kojima nas svakodnevno polivaju dvonožni insekti, da nemamo vremena za miomirise onih sa tri para nogu. No, tu smo već neželjeno zašli u demimond Golog ručka, neovisno da li je Prvi maj ili neki drugi teferič.

Tokom perioda toplog vremena smrdibube sleću na sve što će moći potom da isisaju; voćke koje su smrdibube izbušile u lovu na sokove, na površini (kori, ali i ispod nje) imaju tamne tačke nastale zbog truleži koji uzrokuje pljuvačka ovih insekata - iako ona nije otrovna za ljude, takvo voće je nemoguće prodati čak i da kupci ne znaju razlog flekica. Jednostavno, ružno izgleda - i tačka.  Međutim, ovi insekti imaju gadnu naviku da se maksimalno trude da prežive zimu, zbog čega se krajem jeseni uvlače na razna skrovita mesta, što podrazumeva i naše domove.

Kako im pronaći prirodna skrovišta, ubediti ih da ostanu tamo i manu se ljudskih pećina?

Kao prvo, treba ih otkriti u prirodi i pokušati kontrolu njihovog broja (što ih manje bude napolju, biće ih još manje unutra):

- postavljanjem zamki sa feromonima (nalik onima za bubašvabe), koje privlače smrdibube svih uzrasta; napomena: treba izbegavati elektronske zamke, jer proizvode iritirajući zvuk, troše struju, a ubijaju sve insekte bez obzira da li su "dobri" ili "loši"

- držite baštu i vrt na oku, naročito u vreme zrenja plodova, pa ukoliko uočite ove štetočine otresite ih u neku teglu i deportujte u kanalizaciju; napomena: ovo praktikovati ukoliko nemate pametnija posla, ili zaista ne znate šta ćete sa sobom

- uključite i komšiluk u antismrdibubske manevre širokih razmera, razmenjujte iskustva i strategije borbe protiv neprijatelja vašeg paradajza; napomena: što vas je više, to ćete se manje smejati jedni drugima preko plota

- postoje biljke od kojih se smrdibube prirodno klone: beli luk i nana; možete od njih napraviti rastvor kojim ćete potom poprskati svoj paradajz, cveće, zemlju oko njih pa čak i prostor oko prozora ili ulaznih vrata, štetočine će ih se garantovano kloniti; napomena: iako je aroma mentola (nane) prijatna ljudskom njuhu, ipak porazmislite o tome da li ćete rastvorom belog luka poprskati unutrašnjost kuće, podove ili nameštaj - al' stvarno

Ukoliko se smrdljivi neprijatelj ipak probije kroz liniju fronta, i navali na vaše kuće i stanove, preostaje strategija opšte mobilizacije, utvrđivanje poslednje linije rovova, ulične borbe i pokret otpora. Elem, bez obzira na to da li ste primenili neku od metoda eliminacije smrdibuba u prirodi, neverovatan broj ljudi teško zanemaruje održavanje svojih vrata, prozora, otvora za ventilaciju i drugih rupa kroz koje ove bube mogu da naruše integritet i suverenitet jednog prosečnog ljudskog staništa. Zbog toga je neophodno povesti računa o sledećem:

- zapečatiti rupe i pukotine na vratima, prozorima, pragovima i podovima, kao i duž lajsni; napomena: pored zaštite od smrdibuba, ovo je i jedan od načina za mikroizolaciju kuće, pripremu protiv curenja "toplote" tokom zime

- zakrpite ili zamenite pokidane mrežice na prozorima i ulaznim vratima; podrazumeva se (valjda) da je nepotrebno napomenuti da tako sprečavamo sve insekte da uđu, ne samo smrdibube

- nezavisno od prethodnih metoda, ne ostavljajte vrata i prozore otvorene - to je apsolutna pozivnica smrdibubama da uđu bez dalje rasprave sa vama; napomena: ukoliko prilikom ulaska u kuću primetite oko dovratka smrdi(&druge)bube, najbolje je to odmah umlatiti bez poziva na predaju, Ženevsku konvenciju i slične trice&kučine

Širom SAD "lovci na smrdibube", otkako je 2011. proglašena opštenarodna opasnost, svakodnevno pronalaze gomile gnezda gde se kriju ti insekti. Kažu, najbolji je lov tokom zime kada se bube šlogiraju i padnu u hibernaciju; što hladnije, to bolji lov. Podaci objavljeni poslednjih par godina pokazuju da se procenat šuma na istoku Amerike, koje smrdibube koriste kao zimovnik, ponegde kreće i do 30%. Takođe, na obližnjim farmama su pronađena skrovišta unutar samih kuća i pomoćnih objekata, u kojima je bilo uništeno i po nekoliko stotina ovih insekata u pojedinačnim leglima.
Inače, smrdibube se ne legu u svojim skrovištima po ljudskim domovima tokom hladnog perioda, one se tu samo sklanjaju od zime. Koliko ih vam se uvuče u kuću, tačno toliko će na proleće iz nje izaći, osim ako ih u međuvremenu ne umlatite.

Napomena nad napomenama:

Čak i da vam pođe za rukom da pobijete zavidan broj smrdibuba, koje su nekako ipak uspele da se probiju kroz odbranu vaše kuće, nikako ne koristite usisivač da ih potom pokupite. Usmrdećeta ga, provereno.

Srećno.

Wikipedia: Brown marmorated stink bug
Wikipedia: Halyomorpha halys

US Department of Agriculture (17.04.2015): Invasive species - Brown marmorated stink bug
US Environmental Protection Agency (23.07.2012): Controlling pests - Brown marmorated stink bug
The Northeast Integrated Pest Management Center (16.07.2012): Researchers discover the brown marmorated stink bug’s winter hideout
Care2 (30.04.2015): 10 ways to keep stink bugs from stinking up your house
Nature Hacks: 3 ways to naturally repel stink bugs
ACS Pubications (2014): Discovery of the aggregation pheromone of the brown Marmorated stink bug (Halyomorpha halys) through the creation of stereoisomeric libraries of 1-bisabolen-3-ols

***

Dakle, poput teksta o tome kako da prepoznate pokvareno jaje i to primenite na političke mučkove, tako se i ovde neminovno nameće asocijacija na čuvene door-to-door obijače pragova i silovatelje poštanskih sandučića, kao i internet botove-lupače plusminuslajkova. Invazivnu taktiku smrdibuba su, garant, detaljno proučili pa krenuli u primenu, silni trgovački putnici, uvaljivači "firmiranih" satova i naočara, jehovnjaci i - konačno - oni najbrojniji: partijaška bašibozuk-pešadija, ruku punih kalendarčića, letaka, flajera, upaljača, kapa, zastavica, blokčića, salveta, zaokruženih glasačkih listića... đubreta koje za sobom ostavljaju i mirisa sumpora. Niks korijander.

2 u 1: smrdibube&stenice cuzamen

Pobrojane metode spoljašnjeg i unutrašnjeg otpora smrdibubama, u slučaju stranačkih aktivista daju isti efekat i rezultate kao i kod insekata. Smrdibube će uvek ostati smrdibube, sa i bez feromona kojima ponekad poškrope svoje letke pre nego što krenu u uvaljivanje narodnim masama. Mislite da to ne rade? Pa odakle onda tolika zaljubljivost glasača u njih...

Kako god, preporuka glede usisivača i ovde važi. Takođe, nije loše zveknuti par češnjeva belog luka trenutak pre nego što otvorite vrata naprednjacima, demokratama, fašistima, komunistima, radikalima, liberalima, građanistima, seljačistima i ostalim istima. To će ih naterati da plitko dišu, shodno tome manje i kraće pričaju, a posledično - najmanje smrde, tj. dave vas svojim besmislicama i to na vašem pragu. Pa kad odu, vi hitro na ispiranje mundvaserom sa mirisom&ukusom nane.

Dakle, udri belim lukom po smrdibubama, mentolom po mentolima - brzom paljbom! 

Nadasve multipraktično, zar ne?

Srećno, vaistinu.