Kapri ili Rumenko?

- Gde si?!

- U crkvu.

- Dokaži, daj popa na telefon!

- Evo baš sad poje. Jer može selfi?

- Može. I posle crkve pravo kući - da me izuješ, gladan sam & sve ostalo tradicionalno domaćinski po redu.

On:

Dok telefonira šeta po kući u zapišanim gaćama, na nogama štrokave nekad bele čarape i sandale na čičak, prdi na luk iz bureka za doručak, na polici kraj TVa ikona ubiva aždahu a na TVu Vučić ne letuje u NDHrvatsku, na zidu kalendar Tita od prošle i Draže od ove godine sa zaokruženim slavama na koje je išo i na koje će tek ide, posteri Miloševića i Koštunice, uramljena njegova slika sa pionirskom maramom ko mali i sa Draškovićem i kokardama ko veliki, članska karta JUL/DSS/G17 i razlednica iz Paraliju s tri Palme ispod stakla na stočiću u dnevnoj sobi, u hodniku prikucan Krs' Častni što ga osvojio zimus kad je u Terazijskoj fontani ispod vode smako gaće Miši Vaciću da bi pre njega stigo na drugu stranu, na kuhinjskom stolu u dve kolone uredno postrojeno negde oko dvanaestak zidarskih zaječaraca koji čekaju da se Ona vrati iz crkve i potrpa u friz da se razlade pre nego što krene da ih prinosi oltaru tradicionalne muževnosti i domaćinštine dok Oltar pomno gleda snimke sa jučeranjeg mitinga SNSPC na svim nacifrekventnim televizijama ne bi li sebe negde ugledo pa onda tero decu na "gle tata na teve, ene me opet skrsčastni". Posle će spava jer sutra poso.

Ona:

Dok telefonira uopšte nije u crkvi, krsti se i slika pred izlogom prodavnice suvenira SPC na Terazijama iz koje trešti duševno pop-mjuzik pojanje, šalje selfije Gospodaru Svom i žuri da se nađe s duhovnikom da ne zakasni na termin uterivanja duhovnosti dogovoren prilikom poslednjeg odlaska u hram iste, subvokalno psuje "samo dok dođem kući ima te izujem mrcino jedna pa će vidiš ti selfi po sred čela pzdtmtrna", opet se prekrsti i namesti sise al sad bez selfija jer kroz Balkansku prošo neki vladika u džipu, konačno se seti da skine maramu kod Zelenjaka, kalkuliše koliko ima vremena da posle uterivanja svrati u dućan na okretnici po kineski Pampers i nešto ostaloj deci za večeru taman dok mu se pivo dovoljno ugreje da nema šanse da se oladi pre Dnevnika, al da ipak namiri pivom Ljubav Svoga Života pre nego što krene da se sprema za izlazak u grad sa instruktorom fengšui joge s kojim treba se nađe kod Ekonomskog zbog dogovora oko preksutrašnjeg trodnevnog vikend odlaska na miting Vulinove partije u Medveđu i Lovćenac. Posle će na splav sa drugaricama pa kući oko pola tri, jer sutra opet mora na jutarnju u jedanes da isteruje uterano čim sve ostale otera na poso, u zabavište i školu, na stadion.

Deca:

Šta deca? Pa deca se spremaju za porodičnu šetnju, da biju pederi. Šta bi drugo očekivo, čitaoče, od pubertetlija u poznim dvadesetim. Između dva odlaska na nacionalni stadion.

Doduše, može sve ovako isto samo obrnuto, da On i Ona zamene uloge. Kao u vicu. Sve zavisi od zavetništva, ionako nema neka drastične razlike čak ni u obrvama. Barem ne primetne. Jer razlike su ovde nepoželjne. Jasno?!

A decu mi ne dirajte, znaju sve sama jer ona su naša napredna budućnos.

I tačka.

- iz edicije On da rađa Ona da brani, epizoda "XXI vek, a meni XIII je"

***

- Pope, šta ćeš: rakiju ili vino?
- I pivo.

- Pope, Kapri ili Rumenko?

- ... obe.

Iza ogledala

Kradikalska banda zaista misli kako treba da živimo samo po njihovim naopakim pravilima, kao da smo svi Alise u Zemlji iza ogledala? Evo odličnog primera za ovu tvrdnju, i to baš na današnji 22. dan 2. meseca 2022. godine.
Nenad Krstić, jedan od onih što za debele pare jurcaju za gumenom bešikom, odbornički je kandidat na listi SNS za beogradske izbore koji tvrdi:

- ja sam nestranačka ličnost

- ne ulazim u politiku

- ne dajem izjave na ovu temu, samo one vezane za košarku

Nisam ginekolog al bi mogo da pogledam.
Ja o tome nemam pojma, al znam da ništa ne valja.
Ne znam ja ništa o tome, al ima tu nešto.
Nisam antivakser, al neću se pelcujem.

Nemam pojma ko je taj Pahomije, al Đilas je ukro 619 milijona evra.
Nisam član nijedne stranke i ne zanima me politika, al' Vučić je uradio...
Full stop, bre.

Drugospodin kandidat Krstić u potpunosti radi sve kao u ogledalu ispred kojeg stoji niko drugi nego baš Onaj po kome se zove lista na kojoj se ovaj nestranačko-apolitični licemer našao. O ne, naravno, kandidatura i veoma izvesno dobijanje odborničkog mandata (shodno rednom broju na listi) nemaju ama baš nikakve veze sa strankama i politikom.

Jer to je sve samo za našu decu.

Tako se i on, kandidatov Gazda, ogleda u svemu čega se dohvati. Naopako. Ne treba ići dalje od košarke.

Vučić stane pred ogledalo pa samom sebi kaže:

Ogledalce, ogledalce...

- ja sam stranačka ličnost, jer bez mene nema ni Stranke

- ne izlazim iz politike, jer ništa drugo ne znam da radim

- dajem izjave i lupetam o svemu i svačemu, o čemu inače standardno nemam blage veze

Pa onda uleti na košarkaški teren, kao igrač-trener-maser, publika, novinari i redari. Sve.

Naravno da to može da se završi samo ovako i nikako drugačije:

A kad nema kome, On lupa banane samom sebi (u liku Drobnjaka).

Jer - pogađate: za našu decu.

Bilo ko od njih - njegovih - da se ogleda u ogledalu, retrovizoru, izglancanoj zarđaloj kašici, staklima Beograda na vodi, nekoj bari kraj raspevane fontane na Slaviji ili zenici oka Vulinovog uvek&jedino vidi samo Njega i nikoga drugog. Jer, da nema Njega ne bi ni njih takvih bilo tu gde sada jesu.

Ma, sve je to samo za našu decu.

Sve što važi za košarku, u potpunosti važi i za tenis, fudbal, odbojku, vaterpolo, atletiku i brojne druge nestranačko-apolitične propagandne delatnosti od krucijalnog značaja za opstanak jednog razorenog društva, kao što je ovo naše, u kome su ignorantstvo i volja za moć jedina stručna kvalifikacija poželjna i dovoljna za bilo šta što vam padne na pamet. Jer samo nebo je granica koju te budale priznaju, i zato smo narod nebeski koji polomljenih krila čuči u lagumima sopstvene mitomanije.

U beskrajnim katakombama ispod Dvorane ogledala.

Kradikali su verovatno jedini soj vampira koji sebe i svoj odraz mogu da vide samo u Vučićevom ogledalu. Prihvataju neimanje sebe i sopstveno postojanje jedino kroz sublimaciju u Njega. Zgrušavanje. I nikako drugačije.

Oni kada voze put pred sobom gledaju u retrovizoru. Ne postoji drugo objašnjenje za ovoliko divljaštvo koje godinama (decenijama?) unazad svakodnevno praktikuju i to ne samo u vožnji.

U svemu, jer zgrušani (a ne ujedinjeni) možemo sve. I svašta. Nekažnjeno.

Tako je, kažu, najbolje za našu decu.

Srbija.

Zemlja čuda iza ogledala, u koju se propada kroz vučju jamu.

Današnji 22. dan 2. meseca 2022. godine, numerički zapisan 22022022 predstavlja palindrom.

Palindrom - reč, fraza, rečenica, stih, broj ili niz simbola koji čitani od početka prema kraju ili obrnuto glase jednako. Naziv potiče od grčke reči "palindromos" koja znači - gle čuda! - "onaj koji trči unatrag".

Brže, jače, bolje. Napredno unatraške. Srljamo, ubeđeni da je naopak odraz u ogledalu zapravo stvarnost.

Deco, život nije palindrom.

Kad bi još i kradikali znali šta to znači, gde bi nam bio kraj...
Ili početak?

Neka ogledala, jednostavno, moraju biti polupana.

Da razbijemo maler.

tAVlibani

mula Iskander, prvo lice tAVlibana

Na skali licemerja od 1 do 999, koliko dati aktuelnom javnom mnenju Srbistana koje se raduje/sablažnjava nad izlaskom Amerikanaca iz Kabula, ulaskom talibana u isti te svim onim što će tek uslediti kada uspostave totalnu kontrolu u Avganistanu - dok su tAVlibani u tom istom Srbistanu na vlasti već 9 i kusur godina?
Svi to ovde dobro znaju, i ništa ne preduzimaju da takvo stanje promene. Jedni čekaju Ruse da dođu (opet), baš kao što su ih pre četrdeset godina neki čekali u Kabulu. Drugi za sve krive Amerikance, jer su došli pa otišli, baš kao što ih čekaju da dođu ovde nikad. Ali, šta će u Srbistanu jednima Rusi a drugima Amerikanci, kada su i jedni i drugi (treći, četvrti...) u Šizoju i kradikalima našli najpovoljniju varijantu za sopstvene interese, dovoljno korumpiranu i dokazanu lujku kojoj bezbolno mogu da okrenu leđa kada stvari krenu kako ne treba, kao što su onomad u Južnom Vijetnamu, nekad i sad u Avganistanu, Siriji, Iraku ili ostalim kvazidržavama kojima za nacionalni grb jedino pristaje južno voće?

Ili očerupana obezglavljena dvoglava kokoška.

Zato što je bezbednije odraditi dnevnu veltšmerc šihtu po nedruštvenim mrežama nego bitangama reći dosta, ustati iz čaure u brašnu i šutnuti u dupe ove tAVlibane. Zato što su skoro svi, na ovaj ili onaj način umešani u industriju opijuma za mase, čija je kvazireligijska nota samo troprstohvat  jednog od mnoštva začina u tom boršču.

Zato što je ovde svakome - na sebi svojstven način - lakše da bude stondiran nego bilo šta drugo. Jer, grunfovski rečeno: bolje biti stondiran nego kamenovan.

Previše je sličnosti između današnje situacije u Avganistanu i one u Srbiji sredinom 2012, kada je kilava demokratska vlast izgubila podršku Sila sa sve četiri strane sveta (isto kao upravo oborena "vlast" u Kabulu) u korist ekipe patoloških lažova i lopova koji su obećali sve, a do danas - ispunili ništa. Osim ako su još tada obećali sve ovo što danas rade. Problem je što će jednoga dana - a taj dan će doći, kao što uvek i dođe, koliko god se oni ritali - ova i ovakva vlast u Srbistanu pasti poput one u Avganistanu, jer će popiti šut u prkno od onih Odozgo. No, nije problem u padu per se već u njihovom padu, jer taj pad neće proći kao onaj Tadića & Co. Njihov pad će biti kao kada bi u Avganistanu sa vlasti pali talibani - jer posle takvih ništa više ne ostaje na svom mestu, ni kamen na kamenu, a ni po koja glava na ramenu.

Provizorijum demokratije, farsa sa pregovorima vlasti i opozicije oko "izbornih uslova" je kao kada bi pregovarali sa talibanima da li žene smeju da skinu burke/hidžabe/čadore sa glave i lica dok se umivaju ili peru kosu. Pa naravno da ne smeju, jer se to kosi sa Zakonom Nebeskim. E, tako vam je i sa demokratskim i fer uslovima učešća na izborima koje organizuju kradikalska braća talibana. Ne može - kosi se, i biće pokošen svako ko ne sluša.
Od te priče nema ništa, sve dok se strani partneri ovdašnje ekipe ne osete debelo zakinutim u zajedničkom biznisu. Kradikali ih svakako zakidaju u svakoj mogućoj prilici, na svakoj krivini, i to je sada savim jasno (nakon afera od Jovanjice, preko Krušika do ćevapa od ljudetine). Pitanje je samo koja je gornja granica džeparenja koju će ortaci tolerisati pre lupanja šakom o sto.

SrboslAVna tAVlibanija je nešto čijem postojanju svedočimo svakodnevno - od škola, preko vojske, bolnica, firmi, muzeja, pa sve do najbudalastijeg ponašanja koje se ogleda u odlasku fudbalera u crkve pred utakmice kako bi im Onaj Gore pomogao, umesto da na terenu povremeno potrče za tom loptom ili pokušaju (čak) i da igraju ono što se u drugim zemljama zove "fudbal". Kod nas je to i dalje nogo(pod)metanje. Jokmore, taktika je jedno, kondicija drugo, znanje treće, ali moleban... e, to može samo iskreni tAVliban - ako je moguće, hrišlamske veroispovesti.

Jer - "arapska braća i prijatelji", što reče njihov predsednik (iako Avganistanci nisu Arapi).
Ivica Dačić, možda čak trezan, danas tvrdi da su pregovori talibana i bivše avganistanske vlasti vođeni u Beogradu. Da se i jedni i drugi osećaju kao kod kuće, naravno.

Elem, dok se sve to ne razreši, raspetlja i raščivija, Srbija će svakako ubrzo poslati pravog ambasadora u Kabul, po meri, sa najboljim preporukama iz Teherana i ISIS Kalifata:

AVllahu akbar, braćo Srbi...

(po želji sami dodajte Pašićev omiljeni završetak gornje rečenice, iza tri tačke)

Veronauku u auto-škole!

O, Gospode, nabaci mi deder jedan Mercedes Benc

Iskupiti se moram, ortaci moji svi Poršee voze

Celoga života vredno sam rintao, bez pomoći ičije

Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jedan Mercedes Benc?

O, Gospode, nabaci mi deder jedan kolor ti-vi

Na mene samo čekaju silni rijaliti

Čekaću Tvoj paket, svaki dan do tri

Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jedan kolor ti-vi?

O, Gospode, nabaci mi deder jednu noć u gradu

Ne izneveri me, računam na Tebe

Pokaži da me voliš, plati neku turu

Elem, Gospode, što da mi ne nabaciš jednu noć u gradu?

Alo bre, Bože?

Janis Joplin - Mercedes Benz

(Pearl, 1971)

Ovdašnji politikanti, popovi i ostali lopovi na stalnom boravku u vlasti, zamišljaju da su carevi, pa ne moraju da idu peške dok vrše nuždu ("službu") po sluđenim i opljačkanim građanima Naše Zemlje Ponosne. U tu svrhu, najviše vole da obuju Mercedese, mada nisu gadljivi ni na ostale besne varijante izolacije od naroda i stvarnosti.

A vi, nišči maljčiki, samo probajte da po tzv. društvenim mrežama nešto javno lanete na tu temu - bićete zatrpani prijavama Cukerbergu i ostalima zbog "govora mržnje", potom banovani sa društvenih mreža. U poslednje vreme se to sve češće dešava, zahvaljujući novoj sorti internet parazita - srboslavnim botovima koji rade za "Veru i Naciju, a ne za izdajnika Vučića". Kako da ne...

Na srpskom su se takvi oduvek zvali jednostavno: nacisti.

I to onaj domaći, autohton i endemski - palanački soj.

... i ne samo Mercedes

 

Srbija je na veoma opasnom strmoglavu, sve više klizi sa puta kakve-takve normalnosti.

I to uz blagoslov.

To nisu mogli da isprave Koka-Kola, Marlboro i Suzuki, pa neće ni Mercedes, kolor TV i žurke. Naprotiv.

П

And now, something completely different: hajde da prozborimo koju o vožnji u našim krajevima.

Nekad i sad...

Na slici - levo

Bahato đubre Broz, taj kominternovsko-vatikanski zločinac, bitanga, austrougarski feldvebel, srbožder i komunistički diktator, prevozi malobrojne preživele oce srBske Pravoslavne Crkve na Goli Otok, lično i to - zamislite samo! - u vozilu na kome uopšte nema saobraćajnih tablica! Pa koji još dokaz više hoćete da bi ste se konačno osvestili i videli šta nam rade...

Na slici - desno

Od onih malobrojnih koji odoše, više nego mnogobrojni dođoše. Preživeli, podrazumeva se.

Patrijarh SPC Irinej obznani: "Nastavićemo da živimo teško i mukotrpno."

Vozi!

To je nama naša kleronauka dala, da imamo pozlaćeno П umesto maršala.

Bez tablica ne ide, jer nismo mi kao... neki, nekad.

Nastaviće se... naravno.

Undead.

Vreme polutki

- Ova zemlja ima dva i po političara: Vučića, Dačića i mene.

- Ko je "i po"? Vi?

- Kažu da je Dačić. Mogu i ja, pa šta... i Vučić... Ko god da je ta polovina, samo dokazuje koliko smo plitko društvo, potrošen smo narod, gotovo bez potencijala, od svih što postoje, mi Srbi nijednu pristojnu partiju ne možemo da sastavimo.

(Blic, 01.12.2019)

Jedni me mrze zato što se dopadam njihovim ženama, a žene zato što im ne poklanjam pažnju. Svako vidi u meni ono što je on hteo da bude, a nije mogao.

(b92, 01.12.2019)

Legijina remek dela dobila su konkurenciju u NIN-u, Danasu, nepotpisanim redakcijskim komentarima i glupim kolumnama.

(tviter, 30.11.2019)

***

Decembar je, vreme prednovogodišnjih sindikalnih polutki i čvaraka.

Sve što je Čedomir Jovanović u svojoj političkoj karijeri izgovorio - a da pritom jeste bio u pravu - pada u vodu (ili nešto drugo) sa ovakvim bulšitovanjem, koje je (upravo po njegovim rečima) svojstveno svima ostalima oko njega. "Diletantima i bolidima", kako ih naziva u intervjuu za Blic. Njegov problem, iako je ovom kvalifikacijom za većinu spomenutih zaista debelo u pravu, i dalje je bio i ostao - on sam. Čedomir Jovanović, adrenalinski i medijski ovisnik (baš kao i oni koje proziva), dokazani attention whore, čovek koji nikada nije umeo da skrati tiradu ili se ujede za jezik u pravom trenutku.

Bilo da ste Čedoklast ili apologeta njegovog lika i dela, nije fer spopadati ga zbog ovoga što danas radi. Nije, jer mu to nije prvi niti jedini put. Setite se šta je uradio 31. avgusta 2009. godine - glasovima poslanika LDP podržao je iste one "diletante i bolide" koje sada poliva "principijelnom borbom za evropske vrednosti" iz Vučićeve kofe.

Nepuna dva sata nakon što su predstavnici Udruženja novinara Srbije doneli peticiju sa 600 potpisa novinara koji se protive novim izmenama Zakona o informisanju, 125 od 225 poslanika u tom trenutku prisutnih u sali glasali su "za" Zakon donet na prepad, bez javne rasprave i bez podrške profesionalnih udruženja, ali zato uz ozbiljno izraženu sumnju relevantnih međunarodnih institucija (OEBS, Savet Evrope, Međunarodna federacija novinara). Protiv je bilo 88 poslanika, uzdržanih je bilo 11, a jedan nije glasao.

Podršku Zakonu pružile su DS, G17+, PUPS (predomislili se u poslednjem trenutku), poslanički klub manjina sa izuzetkom Rize Halimija, LDP (odnosno 10 od ukupno 12 poslanika te stranke), Vladan Batić (demohrišćanin koji je u Skupštinu ušao na listi LDP-a, a od nedelje ima potpisan sporazum o budućem zajedničkom delovanju DHSS i DS u Skupštini Srbije) i Jovan Damjanović (nekadašnji radikal, sada član Demokratske levice Roma).

Ključni igrač koji je omogućio usvajanje Zakona, lider LDP Čedomir Jovanović, nije trošio mnogo reči na priču o posledicama koje će mediji trpeti zbog novih propisa, već se držao velikih reči i visoke politike. Odluku te opozicione stranke da podrži Vladin predlog Jovanović je obrazložio potrebom da se "sačuva evropska orijentacija Srbije". Komentarišući činjenicu da se dvoje poslanika LDP, čiju proevropsku orijentaciju ne bi mogli dovesti u pitanje ni najljući protivnici (Vesna Pešić i Žarko Korać), nije složilo sa takvim stavom, rekao je da je to "u skladu sa karakterom stranke i načinom na koji se sve odluke donose". Da paradoks bude potpun, LDP je odluku da podrži Zakon uslovio prihvatanjem amandmana – od kojih je jedan vladin, a autor drugog je radikalka Marina Toman.

Istog popodneva, pozivi upućeni predsedniku Srbije da ne potpiše novousvojeni Zakon pokazali su se kao uzaludni: Boris Tadić je "overio" Zakon.

(Vreme #974, 03.09.2009)

O ovom cirkusu sam napisao tekst koji je 02.09.2009. godine bio objavljen na portalu e-stav pod naslovom "Duty-free Parlament" - pa potom uklonjen kada portal ugašen i u celosti obrisan. Tekst je naknadno ipak bio objavljen na blogu Građanski krug, kao deo drugog, dužeg teksta:

Dakle, usvojiše Vučićevski Zakon o informisanju - kao, bez Vučića. Demokrate nastavljaju sa pranjem biografija svojih najljućih protivnika iz devedesetih. Pominjani i proklinjani Zakon je usvojen, sa 125 glasova (k’o sindikalna polutka, da ne pretekne) narodnih poslanika. Poslanici, to behu oni što bukvalno shvataju svoj poziv pa sole li sole... Iznenađujuće ili ne, ali za zakon su ipak glasali penzosi, neokomunjare su bile (kao) uzdržano-za/protiv dok Palma, taj čovek-partija, beše neuzdržano-protiv. A Batić, ta legenda samostalnog poslaništva koaliciono stečenog? Neiznenađujuće i neinventivno, baš kao i LDP razočarenje. Zapravo, u Čedu se ne treba razočarati jer još uvek nije sebi izbio iz glave da više nije član (B)DS, a da još uvek ne razume kakav su mu to miraz doneli oni iz GSS. Na BDS, te bivše DS, ne vredi trošiti vreme. Zato Dinkićevci slave još jednu ucenjivačku pobedu, krše ruke (oči im krvave) kao da ih snimaju za neki spot "Folk Diska".

Ovaj tekst do sada nije bio objavljivan na blogu Građanski Krug. Njime sam se tada, po prvi put zvanično zamerio LDP-u. Neki od njih (V.Pavićević, op.a.) su sebi dopustili luksuz da cimaju tadašnjeg urednika e-stava, pitajući ga nadureno zašto je to pustio.

(Građanski krug: Fri-šop ili buvljak?, post #415 01.06.2012)

Upravo je taj Zakon iz 2009, sa usvojenim izmenama, bio uspešno iskorišćen za potpuno gušenje i gašenje skoro svih lokalnih medija širom Srbije - kako pre, tako i nakon 2012. godine. Dobro je služio one koji su ga doneli, baš kao i one koji su ga osporavali. Slava mu.

Čedino dugogodišnje pozivanje na priču o evropskoj (dez)orijentaciji ne može da sakrije njegovo proseravanje i licemerje na svaku temu, po istoj matrici u nedogled, kao da je postao Vučićev odraz u ogledalu koji se najednom spojio sa njegovim likom pa je sada gotovo nemoguće razlikovati ih - poput ovde već spominjanih Tvidldija i Tvidldama iz Zemlje čuda. Počeo je čak da koristi i Vučićev rečnik, primenjuje ga na iste one kojima ih Vođa časti i mala po svojim medijima.

Ali, zašto bre tako, crni Čedomire? Kako je taj čovek od "Čedo, oženi me" dospeo do "Čedo, odjebi više"?

Zbog onog "dva i po političara".

Zbog pet polovina jednog celog.

Politike k'o polutke.

Srbija je zemlja polutki, takvo je i vreme, a Čedomir je tu sebe odlično uklopio.

Zbogzato.

Vuk Vučić

Peti oktobar, dan kada je ubijen deveti mart.

- Vuk Drašković

Na koji tačno 5. oktobar misli "kralj ulica"?

1988 - jogurt-revolucija i gaženje tadašnjeg Ustava ukidanjem autonomije

1990 - osnovana Čankova LSV

1991 - doček prestolonaslednika na tron Republike, podbulog parazita koji i dalje ne zna jezik svoje zemlje ali voli da ne plaća obaveze istoj (valjda ne ume da pročita račune za struju, komunalije, porez, telefon, televiziju...)

1995 - požarevačka Mrcina je Holbruku parafirao Dejtonski sporazum

2000 - popaljeni glasački listići u Skupštini i ukradena jedna fotelja, koju danas "omladina" SPS vraća valjda priznajući gde je sve vreme bila, tj. kod koga (bolje da su je vratili Tadiću nakon obljube Dačića, lepše bi bilo); još bi lepše bilo da ta "omladina" vrati i te spaljene glasačke listiće, pa konačno da vidimo kako smo tada glasali

2004 - streljani Dragan Milovanović i Dražen Jakovljević

2012 - preminuo Vojin Dimitrijević, koga Smuk Drašković nikada nije mogao da prevari

Ako uopšte nešto misli.

Ima još.

Miloševićevi ljudi i danas vladaju, pao samo vrh piramide. Danas su državni mediji "Bastiljice", što se mene i SPO tiče.

- Vuk Drašković

Vaistinu je tako, Vuče.

Vladaju, i lažu bezočno da su "osnovali DOS iz koga su potom izbačeni", i da "bombardovanja '99 ne bi bilo, da nije bilo bojkota izbora '97". Lažu i da su predvideli krvavi raspad Jugoslavije i odbili da u njemu učestvuju, poslavši "samo" svoju uniformisanu bandu da pljačka po Kninu (ne dalje od toga). Ali ne lažu kada ćute na činjenicu da su zajedno sa SPS i JUL, odbornici SPO smakli Đinđića sa mesta gradonačenika i postavili Vukovog potpredsednika Božića, nikog drugog do Mirinog kuma i kolegu sa PMF-a. 

Služboproklamovani četnički pisac #1 Drašković, naslednik služboproklamovanog partizanskog pisca #1 Ćosića na tronu nacionalne misli i pera, dupeuvlakač svake vlasti od 1997. do danas (osim one po kojoj na današnji dan pljuje, u koju niko normalan ne ubraja Tadića i njegove idiote).

Što se SPO tiče, tu stranku su 14. marta 1990. osnovali kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Nakon trideset godina majmunisanja, SPO je danas parlamentarna stranka koja u Skupštini Srbije ima dva poslanika, dva Aleksandra - Čotrića i Jugovića. Obojica su članovi poslaničke grupe SNS, sa čije liste su dobili ta svoja dva "mandata". Svoja, Vukova ili Vučićeva - potpuno je nebitno. Mada, nakon izbora 2016. imali su zapravo 3 poslanika, al' im jedan prhnu tamo gde i dvojica za njim. Na istoj listi su 2014. imali 5 poslanika. Od 2014. daju konstantnu podršku vladama SNS. Na predsedničkim izborima 2017. podržali su Aleksandra Vučića.

Na lokalnim izborima 2010. u Negotinu, bili su na listi DS. Na izborima 2014 - na listi SPS. Na izborima 2017 - jedni na listi DS, drugi na listi SNS, ali danas su svi među odbornicima kradikala i "bore se za interes građana". Ne sumnjam da je svuda u Srbiji tako, znamo ko im vodi partiju i kako.

Vuk Vučić sa pripadajućom mu Danicom, glavom i bradom.

Vaistinu, Miloševićevi ljudi.

***

U stvari, zaista postoji oni koje je, ne 5. oktobar već ekipa koja je tada došla na vlast, pored izneverenih nada naivno poverenih gomili potonjih džeparoša i prevrtljivaca (čast izuzecima), žestoko izneverio. U tolikoj meri, da ih je ta nevera koštala života.

Streljani su gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Danas, 15 godina nakon ubistva dvojice mladića na odsluženju redovnog vojnog roka, država odbija da objavi istinu o ovom zločinu, iako zna šta se tačno dogodilo te noći - na šta ukazuje ponašanje civilnih i vojnih istražnih organa tokom istrage pa sve do dana današnjeg, kao i potonja unapređenja i napredovanja svih koji su u tom zataškivanju učestvovali.

Nikakvih pomaka u istrazi nema, niti državni organi o bilo čemu obaveštavaju porodice, njihove advokate i javnost. Predmet se i dalje, petnaest godina kasnije, još uvek nalazi u "predistražnom postupku".

Istraga stoji u mestu, sve polako klizi u zaborav.

Dezerter Vulin traži vraćanje obaveznog vojnog roka, ratni zločinac Šešelj omladini preti novim ratom.

Podsetimo se i ovoga - na dan 5. oktobra 2004. godine:

- predsednik Republike bio je Boris Tadić

- predsednik Vlade bio je Vojislav Koštunica

- vlast je činila koalicija DSS-SPO-NS-G17plus (uz podršku SPS)

- predsednik Skupštine bio je Dragan Maršićanin (izabran glasovima poslanika SPS)

- potpredsednik Vlade bio je Miroljub Labus

- ministar policije bio je Dragan Jočić

- ministar finansija bio je Mlađan Dinkić

- ministar za kapitalne investicije bio je Velimir Ilić

- ministar inostranih poslova bio je Vuk Drašković, prvo na saveznom pa potom na republičkom nivou

Da, baš on i baš tog dana.

"Nije 5. oktobar kriv što su u taj dan jedni uložili svoju nadu za bolji život a drugi se posrali na prve i njihovu nadu, plašeći se boljeg života koji nije po njihovoj meri. Ovi drugi su svakako krivi, podjednako bili ogoljeni ili prefarbani u prve.

Još uvek je tako."

p.s.

5. oktobra 1969. godine, BBC je emitovao prvu epizodu "Letećeg cirkusa Montija Pajtona", slike i prilike današnje Srbije.

AVriola vera

Licemerno đubre je danas sa bolesne dece prešlo na ljude koji se hrane po kontejnerima za smeće. Obilazi narodne kuhinje, slika se i ždere obroke nekome kome je, za razliku od njega, to jedina šansa da toga dana pojede stvarnu hranu. Veli, u porastu je broj gojazne a ne gladne dece (ne reče ništa za decu sa hematoonkologije). Veli i to da Srbija nema problema sa prezaduženošću, baš kao što nema problem sa gladnima već sa debelima. Jer "nikada nismo zadovoljni".

Jer smeće je neupotrebljeni/neupotrebivi otpad, a đubre je karakterna osobina.

Epidemija AVriola vere besni svom snagom.

"pa šteta bi bila da se ne pojedu tolike paštete"

Babić, Gojkovićka, Palma, Dačić, Mihajlovićka, Šešelj, Radeta, Mrka, Đukić-Dejanovićka, Ružić, Tabakovićka, Bizon, sisati Šizoje i nepregledni buljuci ostalih podgojenih parazita u većini nad gladnima - 👍 like this.

Pomračitelj

"Vreme je za neko novo prosvetiteljstvo, za nove hodočasnike duha poput Dositeja Obradovića. I kada je govorio: knjige, braćo moja, a ne zvona i praporci, kao da je pred sobom imao ovo naše vreme okupirano raznim zvonima i praporcima i njihovim zveketom koji ništa ne znači."

- Aleksandar Vučić (na otvaranju Međunarodnog kongresa slavista u Beogradu, 22.08.2018)

Prevod ove izjave na običan srpski jezik, kojim govori većina stanovnika ove zemlje, glasi:

"Neki bi opet da zveckaju knjigama. Zvona, praporci i diplome u ruke, braćo moja, a ne knjige!"

3 u 1

Otkad je u srpske škole uvedena kleronauka kao (ne)obavezan predmet, zvona i praporci ne prestaju da landaraju a knjige se sve manje čitaju, štampaju u sve manjim tiražima (osim bestselera Šešelja, Mire Marković, Isidore Bjelice i Dragice Nikolić). Na fakultetima (i državnim i privatnim), skripte profesora su važnije od udžbenika. I ama baš svaka vlast je crkviugodna, bez izuzetka, a škole i bolnice sve više liče na kapele. Čak i tako mirišu.

Kada školska zvona jedna država zameni crkvenim, onda nema drugog ishoda do nedavne odluke da će sve sporne diplome (doktorati) preko noći biti legalizovane. Verovatno na isti način poput onih "vikendica" na Kopaoniku ili Savskom nasipu. Danas knjigu može da napiše i objavi svaka budala, i da to niko ne čita, al' diploma, master, doktorat... e, to je već nešto! Više nije ni smešan standardni odgovor kradikala-diplomca, na pitanje koliko ima još do kraja studija a on kao iz S-300 odvali: "Još tri rate!".

U Beogradu, danas, na ulici klipani psuju "majku ustašku" čoveku u kolima sa tablicama na kojima stoji ZA. Zaječar bre, stoko neuka, aman!

A onda se Glavni Kolovođa cele ove cirkusijade i partijske menažerije, duh iz mašine onepismenjavanja Srbije, kao šlag, na kraju pojavi na skupu lingvista i licemerno mudroseri pozivajući se na Dositeja Obradovića. Samo mu je još nedostajao šlogirani RTS komentator Aleksandar Stojanović sa svojom privatnom varijantom šetanja dalmatinskih imena kroz padeže (poslušati emisiju Radio Beograda "Srpski na srpskom").

Veliki Pomračitelj prvo sve zavije u mrak, pa onda sebe predstavi kao prosvetitelja, lučonošu.

"U neznanju je moć", reče Orvel.

SNS - srpski na srpskom.

U Srbiji, zemlji nemih školskih zvona i treštećih tamjanisanih praporaca, kad tad zazvoniće zvono za uzbunu pred totalnim raspadom svega što se ikada ovde zvalo organizovanim državnim ili društvenim sistemom.

Pitanje je da li će tada još neko ovde preostati da to čuje.

Ili pročita, svejedno.

Ili smo već sve to... žmureći prečuli?

Obavezan vojni rok... za dve, najviše dve i po godine?

Gospodin Država-to-jest-Ja, poznat u nekim krugovima i kao predsednik Republike Srbije, sav suzan & egzaltirano konsterniran uzletanjem, neobrušavanjem i nepadanjem dva remontovana MIG-a, izjavio je na aerodromu u Batajnici da "Država razmatra uvođenje obaveznog vojnog roka 2020. ili 2021. godine, u trajanju od tri ili šest meseci", te da zna da su kritike neminovne bilo obaveznog vojnog roka ili ne. Na kraju, reče i da bi "oni koji vojsku završe (op.a. kaže se "odsluže vojni rok", ali to je tako kada ti hiperdoza dezertera Vulina udari u glavu) imali prednost pri zapošljavanju u javnoj službi".

Na društvenim mrežama već bukti pro-et-contra rovovska borba. Međutim, ima i komentara koji imaju daleko ozbiljniju konotaciju od standardnih "vojnička tradicija u Srba", "teorija i praksa naoružanog naroda", "on da brani, ona...", "militarizam je uvod u fašizam i ratove", "a ko će to sve da plati, odakle" i sličnog prepucavanja nacionalista i građanista.

Gordana Čomić, bez obzira na neminovne ad hominem (tj. ad feminem) komentare koji slede, jasno i glasno kaže:

- Svako ko je za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka - odmah, sada, da ide u vojsku;slobodno je i neobavezno. Imate pravo na izbor, možete odmah, budite primer onima kojima hoćete da nanesete obavezu služenja vojnog roka.

Manite se njenog lika i dela, ona zaista govori o samoj suštini ovog problema - ukidanje izbora.

Milan Mića Jovanović je još konkretniji u svom stavu:

- Rasprava o uvođenju obaveznog vojnog roka bez otkrića i kazne počinioca ubistva gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u vojnoj kasarni u Topčideru 5. oktobra 2004. godine moralno je nedopustiva.

Na ovo slobodno možemo dodati i šest članova posade helikoptera Mi-17, poginulih 13. aprila 2015. godine. Država "razmatra" uvođenje obaveznog vojnog roka uz tvrdnju kako "on nije bio ukinut, već samo nije više obavezan"... To je ona ista država (sa i bez navodnika) koja je u poslednjih 14 godina direktno odgovorna za smrt osmorice pripadnika svojih oružanih snaga, i to u mirnodopskim uslovima. Država, čiju Vojsku godinama unazad predvode likovi kojima je pre mesto u galeriji poternica što vojnih, što civilnih organa gonjenja.

Ne radi se ovde o tome da li je Srbiji potrebno obavezno služenje vojnog roka, prašinarenje, gutanje barutnog dima i suzavca, guljenje krompira u maskirnim uniformama i drilu koji bi umesto roditelja konačno vaspitao sve razulareniju omladinu po ulicama i trgovima naše zemlje ponosne.

Opet je aktuelno stalno prisutno licemerje vlasti, kojoj su za sve (po običaju) drugi krivi, iako ona sama sa sobom i svojim fiks-idejama ima sve manje veze, baš kao i sa stvarnim životom. Sve to, o čemu Čovek-Država "razmatraju i razmišljaju" u svojoj glavi, jednostavno se da odraditi nekom vrstom teorijsko-praktične (bez ocenjivanja) obuke u srednjoj školi, koja bi mogla da obuhvati elemente nekadašnje "Predvojničke obuke" (tj. čuveni ONO i DSZ) i "Obuke civilne zaštite i prve pomoći" (koja je takođe postojala, u različitim oblicima). Nešto poput obuke koja postoji u Nemačkoj ili Japanu, i koja ima itekako merljive rezultate u vanrednim situacijama.
Ali ne, sada treba malo podjariti ratničke duhove - Kosovo klizi iz znojavih i masnih ruku, pukla je šema sa crkvenim i plaćeničkim kampovima za decu, profesionalni oficiri i vojnici napuštaju službu zbog bezobrazno malih plata i uslova rada, a onaj tviter ukleti pršti od zajebancije na račun putinovog dvonaMIGivanja i Vulinovog padobranisanja s Marsa.

U stvari, opet se sve vrti oko spomenutog gospodina Država-to-sam-Ja, njegovih verbalnih i misaonih lupinga koje je slao u etar u toku poslednjih par godina. Podsetimo se samo, šta je sve iz te glave izašlo na ovu temu:

31.10.2016.

Za sve koji vole vojsku: Uvodi se dobrovoljni vojni rok od decembra, 3 umesto 6 meseci! Služenje vojnog roka kao vid obaveze za državljane Srbije prestalo je da važi 1. januara 2011. i od tada se sprovodi po principu dobrovoljnosti. Mladi koji hoće dobrovoljno da služe vojni rok sa oružjem dovoljno da se prijave u svoj vojni odsek.

31.01.2017.

Srbija neće ponovo uvesti obavezno služenje vojnog roka jer za to nema novca, izjavio je premijer Srbije Aleksandar Vučić. "Redovno služenje vojnog roka nije realno. Oni koji to predlažu neka nađu novac za to. Mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Nemamo ekspanzionističke namere."

21.08.2018.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučič izjavio je danas da država razmatra da od 2020/21 godine ponovo uvede obavezni vojni rok, u trajanju od tri ili šest meseci. On je rekao da to zavisi od analiza Ministarstva odbrane i toga da li finansijska sredstva to budu dozvoljavala. Kako je precizirao, u zavisnosti od analiza i finansija, razmatra se mogućnost da on potraje tri do šest meseci, ali da nikakva odluka još nije doneta. "Nije opcija godinu dana, mislim da je to predugo. Još uvek o svemu razmišljamo" kazao je Vučić. Vučić je pojasnio da se trenutno razmatraju svi aspekti tog eventualnog poteza, do koje godine i na koji način bi on bio sproveden. Kazao je i da bi oni koji vojsku završe, imali prednost pri zapošljavanju u javnoj službi. On se osvrnuo na kritike javnosti koje bi mogle da uslede posle takvog poteza i naveo da su one neminovne u svakom slučaju, bilo obaveznog vojnog roka ili ne. Rekao je da kada se pomene ponovno uvođenje, kažu "opet biste da ratujete", a do juče je bilo zašto nema vojnog roka. "Dogovorite se sa sobom šta hoćete od države po pitanju vojske, Kosova i ekonomije i svega... Ne plašim se kampanje protiv služenja vojnog roka, narod je dovoljno pametan da prepozna ko radi u njegovopm, a ko protiv njegovog interesa" rekao je Vučić, istakavši da su "do juče govorili da su nam deca postala slabići, jer nemaju vojnu obavezu".

Ko završi (obaveznu?) vojsku, imaće prednost pri zapošljavanju u javnoj službi...

Kakve bre veze ima "završena" vojska sa radnim mestom lekara, nastavnika, inženjera, iznosača smeća, opštinskog službenika, poštara, radnika u telefonskoj centrali, šofera gradskog prevoza, direktora javnog preduzeća, inkasanta u elektrodistribuciji, naplaćivača parkinga, komunalnog policajca ili poreskog inspektora?

Ništa Ustav, ništa Zakon o radu, sloboda tržišta i prometa robe, novca i rada, školska sprema, jednakost mogućnosti - sve ono (i još mnogo toga) što upravo država treba da garantuje svojim građanima? A krivično delo podstrekivanja na kršenje Ustava i Zakona, ili zloupotreba najviše državne funkcije - opet ništa?

I sve to, iz glave premijera/predsednika/države koji sopstveni narod na sve strane olajava i rasprodaje. Pa malo li je, aman više, čak i od "takvog" Jednog...

On ne može da zine bez čuvenog "za dve, najviše dve i po godine", pa to ti je.

Kao papagaj, dok mu se ne pokvari ploča.

Vojni rokovi, migovi, kampovi, zidovi, mostovi, platne kartice, trgovi, betoni, španci, fontane, kule, lutrije, lapsusi, nemanjići, izbori, privatizacije, fudbali, špijunaže, atentati, malinari, partizani, četnici, tviteraši, đokovići, miškovići, vulini, krstići, preletačevići, zadruge, ratovi, uniforme, ustaše, migranti, vaučeri, penzije, izvršitelji, rehabilitacije, diplome, pinkformeri... sve mamac do mamca, varalice za lakoverno i sjebano pučanstvo.

Nego, deder ti - Gospodine Državo - reci već jednom jasno i glasno šta si to obećao, potpisao i sporazumeo se oko Kosova... ako smeš, delijo. I dosta više za zajebavanjem i zamajavanjem svih, pa i samog sebe.

Dan helikoptera

Treća nedelja u avgustu rezervisana je za međunarodni Dan helikoptera, koji svet 2018. obeležava po četvrti a Srbija po drugi put. U Dobanovcima je danas upriličen helikopterski spektakl, u okviru kojeg su posetioci mogli da uživaju u promotivnim letovima, da isprobaju komande helikoptera na simulatoru, da se fotografišu u pilotskoj jakni, te sa ostalim pilotskim rekvizitima, kao i da vide i slikaju se u old tajmerima.

- Blic, 19.08.2018.

Treću godinu za redom, Srbija se i dalje pravi da ne zna ko je odgovoran za pad vojnog helikoptera u surčinskom ataru (koji je odmah do dobanovačkog), i pogibiju posade i bebe kojoj je bila potrebna lekarska pomoć. Licemerno i čemerno, ne samo zato što su krivci za tu nesreću i dalje na slobodi (i funkcijama) već i zato što je sa mesta današnjeg hepeninga u Dobanovcima zamalo pa moguće videti mesto pada transportnog helikoptera Mi-17 Vojske Srbije.
Danas, na Dan helikoptera, niko da ih se seti i spomene ih.
Sram vas bilo.

Teško...

"Teško da smo kao narod ikada bili tužniji."

- Vučić o porazu od Šip...vajcarske:

Plače dok Šešelj ide u Hag.
Plače dok čita oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića.
Plače dok obznanjuje pobedu Tomislava Nikolića.
Plače dok otkriva spomenik u Gračanici.

Plače dok drži konferencije za medije.

Plače dok Dačić peva Erdoganu.

Plače dok...

Aha, zbogzato se sinoć širom naše zemlje ponosne pokida onolika kiša!
Pa to Predsednik plače.
Treba hitno proveriti nasipe za odbranu od poplava, da se posle ne čudimo.