Dno dna

Ne postoji veće zlo od korupcije u zdravstvu. Ne možeš ljude ucenjivati sopstvenim životima.

Nijedna država i društvo, koji sebe smatraju normalnim, ne rade aktivno na tome da iz njih beže oni koji su se školovali i svoj profesionalni život posvetili lečenju i spašavanju života drugih ljudi.
Ne postoji debilnija reklama za učenje stranih jezika od one koja upravo zdravstvene radnike poziva na bežanje iz zemlje, ma kakva god da je. Fora u stilu "pobrinite se za svoje guzice, šta vas briga za tuđe" i slične baljezgarije u stilu "sine, učlani se u Partiju i teraj kera, šta te briga, ako ti nećeš ima drugih koji hoće a ti i dalje glumi nešto"...

Upravo reklame ovakvog tipa pozivaju na korupciju u zdravstvu: korupcija (iskvarenost, trulost) nije samo mito već i ravnodušnost, licemerje, nebriga za ljude (čemu je taj "zanat" de profundis posvećen) koji je upravo od vas očekuju, plaćaju (delom) vaše školovanje i plate i zauzvrat traže minimum pristojnosti i maksimum profesionalnosti.

Bežanje od odgovornosti koju si svojevoljno prihvatio sticanjem diplome, zvanja i znanja. Pozivanje da se to i tako radi. Da, i to je korupcija.
Naravno, reklama gađa zaposlene u državnom zdravstvu (a ne u privatnom), one koje svi plaćamo bez obzira da li smo zdravi, bolesni ili "bolesni".

Svakako će se već naći dečki iz neolibtardirane ekipe koji odmah koriste priliku da bulšituju o "slobodi i pravu na izbor", "privatna je to firma za strane jezike, šta tebe briga, šta ti hoćeš", "ne možeš nikoga da zadržiš na silu" (a ko je to rekao?), "samo gamad državna, parazitska, komunističko-fašististička može nekome nešto da brani", "regulacija je smrt"... Sorry boys, ali ono što svima takvima fali u glavi zove se Društvena Odgovornost (na ovo se odmah pozivaju na Tačerku i njenu frazu da "društvo ne postoji", iako je taj deo istrgnut iz duže izjave čiji je kontekst još gori od prvog utiska na skraćenu verziju). Ne radi se ovde o zabrani zdravstvenm radnicima da uče strane jezike ili menjaju posao (i zemlju), već o vulgarnom kvaziliberalnom stilu marketinga (i života) koji se besomučno samopropagira. I odnosi se na sve, ne samo na zdravstvo - idite odavde ako vam se ne sviđa, bando neuklopiva i bundžijska, gubite se odavde, "izadžite i zatvorite vrata za sobom"! Kome je mio Zoran Lilić i njemu slični, neka ga vodi onda svojoj kući umesto da ga citira. Molićufino. Ne, nije reč o zabrani nečega takvog, već o društvenoj odgovornosti i obavezi svakog normalnog pojedinca da od toga ne okreće glavu i zabija nos u svoje prkno, već da jasno i glasno kaže - da, ovo je zlo. Na prvom mestu, to je obaveza tzv. stručne javnosti u toj branši; mada, teško da će se "lideri" na tom polju (u domaćem ataru), poput Šapera, Krstića i sličnih, odlučiti na javnu kritiku marketinga sa neprimerenom konotacijom. Dobrim delom su baš takvi, poput njih, kreatori tog i takvog "marketinga".
No, ostavimo budale po strani, činjenica je da je ova reklama gora od samo "stupidne". Ona poziva na najniže emocije ljude koji su položili Hipokratovu zakletvu. Iako je užasavajuće veliki (koliko god bio mali) broj takvih, koji se zapravo ponašaju kao da su položili Hipokritovu tj. zakletvu Bogu Licemerja, ova i ovakve reklame za bilo šta vređaju zdrav razum svih koji i dalje drže do sebe, svog znanja i zvanja. Onih koji i dalje nose beli mantil bez fleka.
Ovakav marketing vređa i sve pacijente - kako sadašnje tako i buduće.

Ko sve ovo ne zna, ne razume ili to ne želi, ovde mu neće biti objašnjavano po ko zna koji put - zašto. Jer ne bi u tolikoj meri bilo uzaludno, koliko licemerno i uvreda za svakog sa zdravim razumom. Zato što ljudi ne razgovaraju sa magarcima - oni koji to rade i sami ispadaju magarci. Uvek.

O učenju "bez nastavnika" (bez onih koji su školovani da druge uče) bilo čega, pa i (stranih) jezika, nema smisla diskutovati jer je to isto kao i učenje "sa segamega nastavnicima". Šta te briga, daj pare, "nauči" i pali brate. Ko jebe luzere, ha?
Podsetimo se, ovo jeste privatna, ali postoji i državna verzija iste marketinške škole, čuvena reklama koja je išla na nekim američkim televizijskim kanalima, u fazonu: "Srbija - zemlja jeftinih obrazovanih radnika i lepih žena"...

Ružno, kao i mnogo toga u ovoj zemlji.

Strašno, jer se sve svodi samo na ovakve komentare umesto da idiotarije budu svedene na minimum.

***

Šlag na tortu:

Ovo je podmetnuta ("preporučen post") reklama na fejsbuku. Njihov Duh iz mašine je procenio da se tako nešto "sviđa" upravo onima kojima je podmetnuta. Nije jasno po kom kriterijumu to rade, šta god da kažu, baš kao ni razlog za besomučno brisanje potpuno neutralnih postova koje danima unazad priređuju svojim korisnicima. Pa i Fejsbuk je privatna firma, zar ne? Ko vas tera da koristite njihovu platformu? Privatna škola jezika je pošteno platila svoj oglasni prostor, a vi promenite svoje virtuelne navike ukoliko ne želite da vam takve reklame skaču po ekranu. Ko vas tera da...

Ali... niko, tačno.
Svakome mora odmah biti jasno da ne postoji nešto tako poput "fejsbukoklasta" - antifejsbuk boraca na fejsbuku (i drugim sličnim, duboko antisocijalnim "društvenim" platformama).

Upravo je Fejsbuk firma koja ne bi mogla da postoji bez korisnika; "besplatno" je samo mamac za naivne i odličan izgovor za ucenjivanje. Sami biramo da nas oni svojim "administriranjem" i reklamama zajebavaju i ispiraju mozak. Alternativa je prosta - ne korisititi uopšte, koristiti minimalno samo za rođendanske čestitke i lajkovanje slika dece i kućnih ljubimaca, ili koristiti maksimalno upravo protiv njihovih loših "navika" - ukazivanjem na to što rade, zašto je to loše. Ili se borite protiv korupcije u zdravstvu, ukazujete na to, ili učite strane jezike pod stare dane i bežite glavom bez obzira, što dalje. Prosto, zar ne? U stvari - nije, ali i sloboda sužavanja izbora je sloboda (u nekim usijanim ludajama), ne samo kada je državna već i kada je privatna.
Pa ako od toga nema ništa, da se onda lepo raziđemo i pogasimo svetla, pobegnemo u neku manju Neslobodu.

Ili da se ipak nađemo negde u stvarnom životu.

Za početak.

Kod nas je oduvek bilo lakše praviti bezbroj nastavaka, a bez pravog početka. Zato nam je ovako kako nam je.

Pomračitelj

"Vreme je za neko novo prosvetiteljstvo, za nove hodočasnike duha poput Dositeja Obradovića. I kada je govorio: knjige, braćo moja, a ne zvona i praporci, kao da je pred sobom imao ovo naše vreme okupirano raznim zvonima i praporcima i njihovim zveketom koji ništa ne znači."

- Aleksandar Vučić (na otvaranju Međunarodnog kongresa slavista u Beogradu, 22.08.2018)

Prevod ove izjave na običan srpski jezik, kojim govori većina stanovnika ove zemlje, glasi:

"Neki bi opet da zveckaju knjigama. Zvona, praporci i diplome u ruke, braćo moja, a ne knjige!"

3 u 1

Otkad je u srpske škole uvedena kleronauka kao (ne)obavezan predmet, zvona i praporci ne prestaju da landaraju a knjige se sve manje čitaju, štampaju u sve manjim tiražima (osim bestselera Šešelja, Mire Marković, Isidore Bjelice i Dragice Nikolić). Na fakultetima (i državnim i privatnim), skripte profesora su važnije od udžbenika. I ama baš svaka vlast je crkviugodna, bez izuzetka, a škole i bolnice sve više liče na kapele. Čak i tako mirišu.

Kada školska zvona jedna država zameni crkvenim, onda nema drugog ishoda do nedavne odluke da će sve sporne diplome (doktorati) preko noći biti legalizovane. Verovatno na isti način poput onih "vikendica" na Kopaoniku ili Savskom nasipu. Danas knjigu može da napiše i objavi svaka budala, i da to niko ne čita, al' diploma, master, doktorat... e, to je već nešto! Više nije ni smešan standardni odgovor kradikala-diplomca, na pitanje koliko ima još do kraja studija a on kao iz S-300 odvali: "Još tri rate!".

U Beogradu, danas, na ulici klipani psuju "majku ustašku" čoveku u kolima sa tablicama na kojima stoji ZA. Zaječar bre, stoko neuka, aman!

A onda se Glavni Kolovođa cele ove cirkusijade i partijske menažerije, duh iz mašine onepismenjavanja Srbije, kao šlag, na kraju pojavi na skupu lingvista i licemerno mudroseri pozivajući se na Dositeja Obradovića. Samo mu je još nedostajao šlogirani RTS komentator Aleksandar Stojanović sa svojom privatnom varijantom šetanja dalmatinskih imena kroz padeže (poslušati emisiju Radio Beograda "Srpski na srpskom").

Veliki Pomračitelj prvo sve zavije u mrak, pa onda sebe predstavi kao prosvetitelja, lučonošu.

"U neznanju je moć", reče Orvel.

SNS - srpski na srpskom.

U Srbiji, zemlji nemih školskih zvona i treštećih tamjanisanih praporaca, kad tad zazvoniće zvono za uzbunu pred totalnim raspadom svega što se ikada ovde zvalo organizovanim državnim ili društvenim sistemom.

Pitanje je da li će tada još neko ovde preostati da to čuje.

Ili pročita, svejedno.

Ili smo već sve to... žmureći prečuli?

ćEraličari

Odsadpanadaljeiubuduće, ćEralicom se ima:

- misliti

- govoriti

- pisati kao što se govori

- čitati kao što je napisano

- potpisivati (analogno i digitalno)

- rukama gestovno mahati

- zlonemisliti

- očitavati stanja vodomera, strujomera, kalorimetara i ostalih mernih instrumenata

- recepte i dijagnoze pisati

- strane jezike konzumirati

- pevati i note beležiti

- prilikom glasanja redni broj 1 Vučića zaokruživati

- picu naručivati

- kancelara austrijskog dozivati

- ambasadora američkog imenovati

- na fejsbuku i tviteru oglašavati

- kompjuterske programe pisati

- mesto gde car ide peške obeležavati

- stepen temperature označavati

- putarina u evrima i rajhsdinarima naplaćivati

- i tri tačke

I šta sad, da li ovo ozakonjenje obaveznosti ćEraličarenja i najavljena prateća srBsko-jezičko-revizionistička policija znače da ćemo morati da štampamo nove novčanice jer su aktuelni kodovi latinični? Ili opet idu nove registarske tablice za vozila?

U zemlji čuda ništa nije nemoguće.

Наравно. И шта се бре ту чудите: истим тим путем је и Хрватска ушла у Европску Унију - увела Новоговор и Другописмо. Е па зато ће да и ми ћемо да истотакође - и тачка!

Ma, sve je to lepo, al' Hrvatska ima more...

Da kradikalima ne bude baš sve ćEralično potaman, pobrinula se omiljena im "prethodna vlast" oličena u jednom od njihovih Očeva Osnivača ("Državnik", "Car") i nekrofilu koji je u miraz prenet preko Drine nakon 2012. Da se podsetimo, neće da se baci.

Septembar 2009:

Najbolje je da se zemlja, u kojoj bi Državnik (sa inicijalima B.T.) da vlada, zove na turskom. SrBistan. Tako bi komotno mogao da bude predsednik RSS: Republike Srbije i Srpske - pardon, SrBske. Taman da ga uklopi u pravopis koji ionako praktikuju preko Drine, a i ovde će ako bude sreće. Nikada niko nije ni sa jedne strane Drine niti jednu jedinu školu imenovao "Slobodan Milošević". E sad, ono sa Titom je druga stvar, baš kao i ovo - bez Titom.

OŠBT - osnovna škola "Broz Tito" ili "Boris Tadić" (sin najveći, koji god da je u pitanju)?

Ma jok - OŠ "Srbija" Pale, Bosna i Hercegovina.

Spomen-ploča bezgraničnom uvlakaštvu, sa obaveznom naprslinom. Jer drugačije ovde ne biva.

Јебла вас ћирилца.

***

Za slabovide & (posebno) slaboumne, jedno kraće pojašnjenje:
Ovaj i slični tekstovi nisu ismevanje ćirilice. Samo po sebi, to bi predstavljalo potpunu besmislicu - praviti viceve na račun nekakvih crtica i tačkica po papirusu, pergamentu, glinenim pločicama, papiru ili ekranu... baš svašta. Problem nije u pismu, već u usijanim ludajama koje "misle" da time "nešto" dokazuju, a naročito da su po "nečemu" posebni i drugačiji od ostalog sveta.

A nisu.

Eto, i ta famozna "prethodna vlast" je pravila doslovno iste budalaštine kao ove kradikalske bitange danas, ali i jedni i drugi se ubiše od objašnjavanja kako nisu isti. Ne, uopšte nisu.

Svi iz iste rupe izađu i u ustu rupu, na kraju, uđu. Sve ostalo je život koji ne treba protraćiti upravo na ovakve budalaštine, umesto da se trudiš da što više naučiš, postigneš, ne ograničavaš i tako sebe najbolje proživiš.

Msm, to, između one dve rupe.

E zato "ćEralica" i "ćEraličari".

Orvel o kontroli jezika

"Jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude."

(1984)

Jedna od glavnih stvari koje su brinule Džordža Orvela u vezi kapitalističkih, fašističkih ili komunističkih društava, bila je nemilosrdnost koju su ti režimi ispoljavali prema svim drugim oblicima vlasti i prema bilo kakvim neslaganjem naroda. Orvel je istakao da su vlasti poput Staljinove u Rusiji i Maove u Kini manipulisale masama, obrazovale ih preko medija da rade sve ono što vlast želi. Propaganda, manipulacija rečima, bila su njihova glavna sredstva za ispiranje mozgova ljudi, baš kao što je to radio i Hitler u Nemačkoj. Hitlerove reči hipnotisale su naciju i naterale Nemce da maltretiraju i ubijaju Jevreje i druge "ne-arijevce".

Orvel je rekao da se nacije primaju na govor svojih nepojmljivo budalastih lidera, zato što je ljude lako zaplašiti. Strah je ono što ih ih kontroliše. Oni u svemu vide neprijatelje. Njihove vođe im govore kako neprijatelji žele da ih pobiju. To je sukob ideologija koji će se okončati tek kada jedna nacija konačno uništi drugu. U "1984", takva situacija se odražava kroz postojanje tri velike sile koje neprestano međusobno ratuju: Okeanija, Evrazija i Istazija.
Orvel je rekao i da jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude. Doživeo sam jednostavan i praktičan primer tog pojma kada sam razgovarao sa jednom mladom kineskinjom koja mi je rekla da njen dijalekt nije imao reči koja odgovaraju engleskom pojmu za privatnost. Privatnost je koncept koji je njenim roditeljima u potpunosti bio nerazumljiv. Dakle, u kući njenih roditelja nije bilo privatnosti. Nakon nekoliko godina provedenih u Americi, povratak u Kinu sludio ovu mladu ženu, jer više nije imala privatnost na koju se navikla. Tamo nije bilo brave na vratima njene spavaće sobe. Kada je stolom podglavila vrata, kako bi mogla biti sama, njena majka se nekako provukla u sobu i bez pardona je optužila da ne voli svoju porodicu, i da je Amerika upropastila njenu kćerku.

U "1984" Orvel nas upozorava na ovu opasnost od gubitka reči i shodno tome gubitka sposobnost razmišljanja o konceptima poput privatnosti. Rekao je da će kroz propagandu i kontrolu medija muškarci i žene širom sveta izgubiti svoje ljudske kvalitete i postati bezdušni automatoni, a da toga neće biti svesni. Ljudi više neće uviđati nehumanost u politikama svojih vlada. Ljudi će živeti u stalnom strahu od Drugih - neke zemlje ili nekih ljudi koji su drugačiji od nas. Orvel naglašava da je lako navući jednu rasu, religiju ili ideologiju na dehumanizaciju svih ostalih i želju da ih pobije. To je ono od čega svi ljudi strahuju, da će nas nekakvi stranci napasti i neće prepoznati "čojstvo" koju sa njima delimo. I da će nas pobiti kao da smo nekakvi odvratni insekti, ili potomci Satane. U "1984" vlada se postarala da se taj strah kanališe u mržnju prema drugim nacijama i ljudima. Orvel je taj strah koji je kanalisan u mržnju opisao nečim što je nazvao "Dva minuta mržnje":

• ... bilo je nemoguće ne pridružiti se tome. U roku od trideset sekundi svako dalje pretvaranje je postajalo nepotrebno. Čudna ekstaza straha i osvete, želje za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem lica maljem, kao da je tekla kroz celu grupu prisutnih poput električne struje, pretvarajući ih čak i protiv njihove volje u gomilu iskeženih ludaka koji urlaju ...

Orvel kaže: "Imao sam jednom priliku da prisustvujem vešanju nekog čoveka. Stekao sam utisak da je to bilo gore nego hiljadu ubistava." Zašto? Zato što je to bilo ubistvo iz najneutralnijeg od svih razloga - ne iz besa, ili zbog novca, ili iz ljubomore, već zarad zaštite nekog političkog stava. Bitno je da shvatimo kako nas strast može preplaviti i možda izazvati trenutak besa u kome možemo nekoga ubiti. Ali ubiti nekoga bez strasti, hladnokrvno, samo zato što se ne slaže sa našom ideologijom ili politikom - to je bio neoprostvi greh u Orvelovim očima.

DVOMISAO, kao što svi znamo, predstavlja pojam koji je Orvell iskovao. To je koncept u kome ste naučili da istovremeno držite dva kontradiktorna verovanja u svom umu i oba prihvatate kao istinita. Tada možete reći "Rat je mir", "Sloboda je ropstvo", "Neznanje je snaga", i pritom  uopšte nećete dovoditi u pitanje oksimoronske kontradikcije koje postoje u bilo kojoj od ovih fraza.
Svako ko odustane od osećanja moralnog altruizma (pomaganje svojoj ljudskoj braći) pred pohlepnim željama, poput npr. optuživanja neke korporacije da je kriva za dvomisao, jer je on sebe prisilio da misli suprotno od onoga za šta je nekada verovao da je etičko ponašanje - odustaje od te velika ideje koja nam govori da ne treba biti pohlepan i da ljudi treba da međusobno vode brigu jedni o drugima. Međutim, ukoliko želimo da zaradimo novac i napredujemo u toj kompaniji, moramo verovati da je to što ona radi ispravno. Ako udovice i siročad pate - to je njihova krivica, a ne naša. Krajnji rezultat dvomisli je da više nismo svesni postojanja razlike između istine i laži. Uglavnom, dvomisao je način gledanja na život koji proističe iz potpuno verovanja u neku vrstu ideologije - komunizma, kapitalizma, socijalizma, fašizma, ili bilo kog drugog "izma". Taj "izam" sadrži istinu, koja je usađena u jezik.

Hrišćanin koji krene u rat i ubija druga ljudska bića mora biti u stanju da dvomisli kako bi mogao da uništio ljudske živote. U Bibliji crno na belo piše: NE UBIJ. Ali vojnik ipak ubija, jer je sposoban da istovremeno u glavi ima dva kontradiktorna uverenja. Seksualni sram, moralni konformizam i anti-intelektualnost su koncepti dvomisli koji se koriste za kontrolu ponašanja ljudi. Vilijem Blejk nas je odavno upozoravao na ta tri oružja, govoreći nam da ako već treba nešto da veličamo, onda neka to ne bude rat, već je bolje da veličamo svoju kreativnu dušu, umetnika u nama koji Bogu obraća kroz ono što stvaramo. U "1984" Orvel opisuje društvo koje pokušava da uništi ljubav ubijanjem ili makar kontrolom seksualne želje: "Partija se trudila da ubije seksualni nagon, ili ako on nije mogao ubiti ubijen, onda da ga izopači i onečisti".

"Zar ne vidiš da je opšti cilj Novogovora da suzi slobodu misli? Na kraju ćemo zločin misli i bukvalno učiniti nemogućim, jer više neće postojati reči kojima bi on mogao biti iskazan."
Pored dvomisli, drugi izraz koji je Orvell iskovao je DVOGOVOR: upotreba jezika zarad iskrivljenja stvarnosti i kvarenja misli. Jezik postaje sredstvo koje koriste oni na vlasti kako bi postigli svoje ciljeve. Dvogovor se najviše oslanja na eufemizme. "Upoznavanje", "spavanje sa", "prethodni vlasnik vozila", "veliki C", "sanitarni inženjer", "nezadržano", "neobnovljeno", "izabrano", "negativan ishod brige o pacijentu" - sve su to primeri dvogovornih eufemizama. 
Ministarstvo Mira je eufemizam za rat.
Ministarstvo Istine je eufemizam za laž.
Ministarstvo Ljubavi je eufemizam za mučenje.

Još jedan pojam treba razumeti u vezi sa Orvelovim delom: DISTOPIJA.
Reč je nastala od prefiksa "dis-" (grčka reč za "loše, nenormalno, oštećeno, bolesno") i Utopije, naziva kojim je Tomas Mor (1516) imenovao izmišljeno ostrvo iz svog romana. Utopija, naravno, potiče od latinske reči za "nigde, nedođija". Međutim, za nas to predstavlja idealizovano mesto sa savršenim političkim i društvenim sistemom. Filozof iz 19. veka Džon Stjuart Mil je te dve reli spojio u jedan pojam kako bi opisao nekakvu državu u kojoj vlada stvara uslove i kvalitet života koji su užasni. Pisci poput Oldosa Hakslija (Vrli novi svet), Reja Bredberija (Farenhajt 451) i Margaret Etvud (Sluškinjina priča) upotrebili su ovu Millovu reč kako bi opisali moguća društva u budućnosti koja bi porobljavala sopstveni narod i koristila ga za svoje političke ciljeve. Sve ove distopije su upozorenja koja kritikuju aktuelne trendove u kulturi, koji mogu dovesti do budućnosti koju niko od nas ne želi. U stvari, budućnost koju niko od nas ne bi trebalo da poželi. Da svi govorimo isti jezik, ne bi smo se pribojavali sopstvene distopijske budućnosti. Ali, naravno, naš jezik u proteklih deset godina ne samo da je otišao od lošeg u još gore, već je postao neskriveno korumpiran. "Nije bitno ako lažete, ako ćete tako ostvariti svoje namere", postala je mantra Republikanaca. I Demokratska stranka je takođe puna svojih lažova, ali ako ih uhvatite u laži oni su barem dovoljno pristojni da pokažu makar minimum srama zbog toga. Današnji soj Republikanaca jedva da zna ili ga uopšte zanima značenje te reči.

Prema Orvelu, šta će se desiti sa bilo kojim demokratskim društvom ukoliko se uruši jezička jasnoća? On predviđa da će se tada urušiti i samo društvo. Lošom upotrebom jezika će nam lakše na pamet padati budalaste i apsolutno nekoretne ideje. Izopačeni jezik može izopačiti i nas same, pokvariti nas i načiniti nas toliko glupim da nećemo prepoznati laži kada ih čujemo. Nećemo dovoditi u pitanje naše vođe. Nećemo imati jezičke alate uz pomoć kojih ćemo moći da govorimo istinu. Pogledajte samo vesti na glavnim TV kanalima i poslušajte političare koji izvrću istinu u nešto potpuno neprepoznatljivo (njihove reči zavise isključivo od veličine praznog prostora između vaših ušiju) i možda ćete doživeti Džojsovsku epifaniju, trenutak prosvetljenja o tome da je Orvell bio u pravu kada nas je upozoravao a da smo ga mi, kaonarod, ignorisali na sopstvenu štetu.

- Duff Brenna: George Orwell and Language Control (Serving House Journal #2, 2010)

Sedam smrtnih grehova političkog govora

Džordž Orvel:
Sedam načina na koji političari zloupotrebljavaju jezik kako bi vas obmanuli

Kojim bi ste rečima opisali ovo lice? Zastanite na trenutak, pa porazmislite o tom pitanju pre nego što krenete dalje. Evo kako ga je pisac Kristofer Hičens opisao:

• Nešto viši, koščat, stidljiv ali ne i nesamouveren Englez, upalih obraza. Pogleda pomalo punog bola (na neki način), donekle svečanog izgleda - pa ipak, to nije izgled nekoga bez smisla za humor. Pre bi se reklo da je to izgled nekoga ko je dosta toga preturio preko glave i trudio se najbolje što ume. Ali postoji i jedan krajnji utisak pesimizma u njegovom izgledu, baš kao i (kako mi se čini) neka teško razumljiva zgodnjikavost po kojoj smo mi Englezi tako poznati. U stvari, ovo je jedan baš ironičan izgled nekoga ko je dosta propatio u životu.

Čovek sa slike se zvao Erik Artur Bler (1903-1950), i bio je pisac, esejista, novinar, kritičar i, što je najvažnije, primer uzornog ljudskog bića. Rodio se kao Englez ali je uskočio u grob kao istaknuti građanin planete Zemlje. Bler je bio rođen u Bengalu, svoj prvi esej napisao je na francuskom, u Burmi je radio kao policajac, kasnije se doselio u Englesku. Najviše je poznat po svojim romanima 1984 i Životinjska farma, i oba je napisao pod svojim pseudonimom po kome je daleko poznatiji - Džordž Orvel.

Orvel se od drugih velikih pisaca 20. veka izdvaja visokim nivoom političke svesti i suprotstavljanjem totalitarizmu, staljinizmu, fašizmu i društvenoj nepravdi. Kako Hičens kaže u svom radu Zašto je Orvel bitan, usmerivši se na pisanje eseja i fikcije, Orvel je bio u stanju "da se nosi sa zatucanošću i despotizmom svog vremena pritom koristeći samo staru olupanu pisaću mašinu i svoju ličnu tvrdoglavost i upornost". Međutim, ono što ga izdvaja od ostalih velikih humanista 20. veka - i zbog čega bi trebalo da nam bude bitan - jeste način na koji je svoju tvrdoglavost upotrebio da se suprotstavi predrasudama i despotskim sklonostima u sopstvenom karakteru. Hičens nastavlja:

• Činjenice o njegovom vaspitanju i instinktima govore da je on u suštini bio konzervativac, donekle i mizantrop... Morao je da potisne nepoverenje i odbojnost prema siromašnima, gadljivost na "obojene" kojima je vrvela Imperija, sumnjičavost prema Jevrejima, nezgrapnost u ophođenju prema ženama i jako izražen antiintelektualizam. Međutim, tako što je samog sebe teorijski i praktično obrazovao, i to poprilično pedantno, on je postao veliki humanista.

Dok je u Orvelovim delima često prikazivana beznadežna slika čovečanstva, njegov samouki humanizam dokazuje da je moguća velika promena na nivou pojedinca. Njegovo delo nas upozorava na zavodljivost sebičnosti, ali njegov život nam pokazuje da se empatija ne nasleđuje već gaji.

Orvel nije bio samo kritičar svog vremena, on je bio kritičar svih doba. Čak i danas, šest i po decenija od njegove smrti, njegov rad izgleda podjednako - ako ne čak i više - relevantan. Evo nekih tema kojima se Orvel (proročanski) bavio:

• konflikt regionalnih nacionalizama i evrointegracija
• socijalna istraživanja, koja su pomogle stvaranju podloge onoga što danas nazivamo "studijama kulture"
• njegova fascinacija problemom objektivne i proverljive istine, za koju je strahovao da je proterana iz savremenog sveta namernim iskrivljenjem pa čak i poricanjem novije istorije (sic!)
• njegova ljubav prema svemu što raste i zabrinutost za budućnost prirodnog okruženja tj. ono što se danas "zelenim" ili "ekološkim"
•  akutna svest o opasnosti od "nuklearizma" tj. državnog uređenja koja se temelji na posedovanju nuklearnog naoružanja
• njegov pogled na (engleski) jezik, potreba da ga brani od konstantnih nasrtaja propagande i eufemizama  

Sve ove teme su na neki način povezane, ali mi ćemo se ovde baviti samo poslednjom: Orvelov stav o jeziku i njegovom štetnom uticaju na pojedinca i državu. Zato ćemo se pozvati na Orvelov esej O politici i engleskom jeziku (1946). Prateći Orvelova uputstva, videćemo kako to političari iskrivljuju činjenice i obmanjuju auditorijum izborom posebnih reči, kako konstantna izloženost "političkom govoru" otupljuje oštrinu naših čula, kako učenje dobrog pisanja predstavlja najbolju vežbu za dobro razmišljanje i, konačno, menjanje sveta.
Glavni argument u pomenutom Orvelovom eseju je taj da se jezik i misao ponašaju kao da su sijamski blizanci ljudske psihe, pa zato "ako misao kvari jezik, i jezik će kvariti misao". Ukoliko zanemarimo 'zdravlje' jednog blizanca, sav teret će se svaliti na drugog. Orvel dalje pojašnjava:

• Savremeni jezik, i to naročito pisani, prepun je loših navika koje se šire imitiranjem a koje se mogu izbeći ukoliko je čovek spreman da se nosi sa problemima sa kojima će se pritom susresti. Ukoliko se oslobodi tih loših navika, on će moći da misli jasnije, a baš to predstavlja neophodan prvi korak ka političkoj obnovi. 

Da li su predsednici samo marionete?

Lično, ne verujem u iluminate ali mi je jasno zašto bi neko to učinio. Kada neki visoki političar javno govori, on umnogome izgleda kao da je neka lutka, alat, ponaša se kao šahovska figura u jednoj daleko većoj partiji šaha, većoj igri u kojoj se i nama koji ga slušamo i njime samo igraju, u kojoj niko od nas nije igrač. U eseju, Orvel to objašnjava na sledeći način:

• Kada posmatramo nekog paćenika za govornicom koji mehanički ponavlja određene fraze - zverstva, užasi, gvozdena čizma, okrvavljena tiranija, slobodni narodi sveta, stoje rame uz rame itd. - često stičemo utisak kako taj uopšte nije ljudsko biće, već više nekakva lutka: taj osećaj postaje sve jači u trenucima kada odsjaj svetlosti njegove naočari kao da pretvara u prazne diskove iza kojih kao da uopšte nema očiju. Taj osećaj, zapravo, nije u potpunosti nestvaran. Govornik koji upotrebljava takvu frazeologiju zapravo je već načinio nekoliko koraka u pravcu sopstvenog pretvaranja u mašinu. Odgovarajući zvuci dopiru iz njegovog grla ali njegov mozak nije uključen, kao kada bi sam birao reči koje će koristiti. Ako je on navikao da takav govor stalno iznova ponavlja, on može postati skoro nesvestan onoga što govori, poput nekoga ko odgovara na pitanja u crkvi. Takvo redukovano stanje svesti, iako ne nužno, u svakom slučaju pogoduje političkom konformizmu.

Emocionalna stanja jesu prenosiva poput neke zaraze. Harizmatski govornici poput Martina Lutera Kinga ili Adolfa Hitlera, imali su sposobnost da pokrenu mase potpaljujući prvo u sebi strasti za koje su želeli da osete i njihovi slušaoci.

Hitler je imao "talenat" da mirnu masu pretvori u rulju kojoj ide pena na usta.

Gledano iz tadašnje perspektive, logično je da političar koji želi suprotno - da kod slušalaca izazove saglasnost bez razmišljanja - prvo sebe obesmisli besmislenim ponavljanjem reči i fraza koje mu je neko drugi napisao, a ne on sam.

Trezveno i jasno razmišljanje

• Čovek može da se propije zbog nekog neuspeha, ali potom propada sve više baš zbog te navike da pije. Otprilike isto se dešava i sa jezikom. On postaje ružan i netačan jer su nam misli budalaste, ali i aljkavost u govoru olakšava baš te iste glupe misli.

Ukoliko nam zadaje muku da unapredimo svoja pisanija preispitivanjem dubljeg značaja gomile fraza poput "zadavanja muke", ukoliko uživamo u delikatnoj razlici između "nezainteresovanog" i "ravnodušnog", ukoliko podjednako brzo prislanjamo uho na zid lingvističkih trendova kao što to radimo sa onima na Tviteru, ukoliko smo naučili da pišemo aktivnu prozu ali podjednako razumemo kako je pasivna proza napisana, kada bi mogli da stimulišemo sopstvenu strast za pisanjem i načinimo taj prvi korak ka vrhu političkih reformi, mogli bi smo da zavirimo u jedan novi svet: svet u kome je moć istrgnuta iz šaka izopačenih lutaka propagande nazvanih "političari", i vraćena običnim ljudima.

• Borba protiv lošeg jezika nije neozbiljna niti je ekskluzivna briga profesionalnih pisaca. Danas ne postoji stvar poput "ne petljaj se u politiku... drži se izvan nje". Sva pitanja su politička, ali sama politika predstavlja gomilu laži, vrdanja, gluposti, mržnje i šizofrenog ponašanja. Ukoliko je opšta atmosfera loša, tu i jezik neminovno mora da ispašta.

Ukoliko stojimo rame uz rame poput sadrugova u jasnom mišljenju, možemo stvoriti ne Orvelijansku armiju već armiju Orvela koja će se suprotstaviti "predrasudama i despotizmima" našeg doba. Orvel je imao samo jednu staru pisaću mašinu i svoj tvrdoglav karakter - mi ih imamo milijarde.
Ali mi to ne moramo da radimo. Orvel je bio jasan u svom eseju:

• Niste u obavezi da se pletete u silne nevolje. Možete se jednostavno izvući tako što ćete svoj um otvoriti i dopustiti da ta gomila gotovih fraza nagrne u njega.

Ukoliko vam je baš lepo da živite po klišeu "u neznanju je moć" gde pišete bez ikakvog razmišljanja, moraću da vas upozorim: kada pročitate sedam ideja koje slede, više nikada nećete moći da gledate na politiku i medije istim očima kao do sada.

Sedam najčešćih problema sa jezikom (po Džordžu Orvelu)

Jeste li sigurni da niste pisac?
hajde da još jednom citiramo Orvela: jasno pisanje i jasno razmišljanje nisu samo "briga profesionalnih pisaca". Svi smo mi, na neki način, pisci i kritičari. Nije bitno da li ste autor koga objavljuju, bloger, entuzijasta na društvenim mrežama, vodite svoj privatni dnevnik (poput Ane Frank) ili ste jednostavno samo zabrinuti građanin. Vaše reči i misli su bitne, a naročito postaju još bitnije kada zaista pripadaju vama.
Orvel smatra da će, ukoliko im to dopustite, političari "sklapati vaše rečenice za vas, oni će i misliti vaše misli za vas, pa će potom po potrebi obavljati važne poslove tako što će delimično prikrivati vaše sopstvene misli čak i od vas samih".
Narednih sedam koncepata mogu pomoći da vam se to ne desi.

1. Klišei i umiruće metafore

• Upotrebom ustaljenih metafora, poređenja i idioma, izbegavate mentalni napor po cenu da vam smisao postane nejasan ne samo za čitaoce već i za vas same.

Političari obožavaju da upotrebljavaju klišee. U članku objavljenom u Gardijanu pod naslovom Razotkriveni omiljeni klišei političara, nalaze se rezultati istraživanja koje je sproveo Džon Hardi Klark. Tokom četvoromesečne predizborne kampanje pred britanske izbore 2001. godine, Klark je pobrojao i sortirao sve klišee koji su bili izrečeni u emisijama sa političkim sadržajem. Na samom vrhu liste nalazi se fraza "činjenica je da", koja je bila ponovljena 740 puta. Na drugom mestu je "da ponovim, ako mogu samo na ovo pitanje", izgovorena 430 puta. Potom sledi "za to ne postoji instant rešenje", ponovljeno 412 puta.
Evo 12 najpopularnijih političkih klišea koje je Klark zabeležio:

1. činjenica je da
2. da ponovim, ako mogu samo na ovo pitanje
3. za to ne postoji instant rešenje
4. to će potrajati
5. čitav niz predloga
6. nema lakih odgovora
7. želimo da vidimo širok spektar opcija na stolu
8. eto zašto ulažemo novac u realne probleme više od bilo koje prethodne administracije
9. gledajući sveobuhvatan predlog mera
10. teška situacija koju smo nasledili od prethodne administracije
11. dozvolite da u ovoj fazi budem potpuno otvoren i iskren
12. naša poruka je vrlo jasna i vrlo jednostavna

Činjenica je da ovi klišei ponekad deluju kao dopuna koja omogućava političaru da odgovori na pitanje za koje ne postoji lak odgovor ili instant rešenje. Ovakve besmislene fraze takođe stvaraju iluziju odgovora čim zvuk dopre iz grla govornika, ali njihovo značenje nije ni jasno niti jednostavno. Dok vam podmeću svoj predlog mera, možda ćete porazmisliti o čitavom nizu njihovih predoga, ili će vas (poput mene) iznervirati ogavan skup retoričkih pomagala koji su nasledili od prethodne administracije. Da ponovim, ako mogu samo na ovo pitanje: u svom govoru ili pisanju, nikada ne podražavajte stil korišćen u ovom pasusu. Ukažite na nejasnoće i eliminišite klišee, naročito u pitanjima koja se tiču vaše zemlje.
Klišei se javljaju u raznim oblicima. U stvari, svaka fraza koja "odiše nedostatkom originalne misli" predstavlja kliše. Orvel je posebno izdvojio jedan tip klišea koje je nazvao "umiruće metafore":

• Odskora su se pojavile neke nove metafore koje mislima pomažu tako što prizivaju vizuelne slike; sa druge strane, neke metafore su tehnički gledano "mrtve" (npr. one o gvožđu) i postale su uobičajene reči koje se generalno mogu koristiti bez gubitka svoje slikovitosti. Između ove dve kategorije leži ogromna deponija izanđalih metafora koje su izgubile svoju moć evociranja i uglavnom ih koriste oni koji bi da se spasu muke smišljanja sopstvenih fraza.

Orvel navodi sledeće primere: zvoni za promene, motke u ruke, stani na crtu, gazi po drugima, rame uz rame sa, igra po diktatu, čeka ga na krivini, sve je na prodaju, lov u mutnom, dnevna zapovest, Ahilova peta, labudova pesma, plodno tle za.
Kao nedavni primer upotrebe klišea u politici, pogledajmo izjavu predsednika Obame povodom terorističkih napada u Francuskoj 15. novembra 2015. godine:

"Francuska je naš najstariji saveznik. Francuski narod je uvek stajao rame uz rame sa SAD."

Dobar pisac se stara da poznate stvari opisuje tako da izgledaju kao nepoznate, a nepoznate tako da izgledaju poznato. Ne baš dobar pisac poznato opisuje poznatim frazama, tako stvarajući uglavnom otrcanu i prostu sliku; takođe, on nepoznate pojmove opisuje nepoznatim izrazima, čineći ih nerazrešivim problemom za laike. Problem sa nekadašnjim dobro poznatim klišeiziranim načinom opisivanja stvari (kako to tvrdi Alen de Boton u svojoj knjizi Kako Prust može promeniti vaš život) nije "u tome što on sadrži lažne ideje, već u tome da se radi o pretežno površnim artikulacijama dobrih ideja. Klišei su štetni u meri u kojoj nas inspirišu da poverujemo kako adekvatno opisuju neku situaciju iako su zapravo samo zagrebali po njenoj površini."
Marsel Prust je bio majstor slikovitog opisivanja. Jedan njegov prijatelj je rešio da se okuša u pisanju romana, pa je zamolio Prusta da mu pomogne. U svom podužem odgovoru, Prust je na kulturan način opleo po umirućim metaforama kojih se njegov prijatelj dohvatio:

• U tvom romanu ima baš lepih i velikih pejzaža, ali onaj ko to čita povremeno poželi da oni budu originalnije obojeni. Zaista je tačno da je nebo plamene boje pri zalasku Sunca, ali to svi znamo, baš kao što Mesec koji tada slabašno sija predstavlja nebitnu i dosadnu stvar.

Osam godina kasnije, Marsel Prust daje svoj opis Meseca:

• Ponekad se na popodnevno nebo Mesec prišunja poput oblačka, skriven i bez parade, nalik na glumicu koja neko vreme ne mora da nosi kostim pa se pojavi u običnoj odeći i sa strane posmatra ostatak filmske ekipe, u pozadini, trudeći se da ne privlači pažnju.

Ukoliko želite da unapredite pisanje do Prustovog nivoa, moraćete da svoje reči pretvorite u lupu kroz koju će čitalac moći da iskusi svet "novim pogledom". Kako se to radi? Orvel preporučuje sledeća četiri pitanja koja morate postaviti sebi kada pišete:

1. Šta to pokušavam da kažem?
2. Koje reči to mogu da izraze?
3. Koja slika ili idiom će to jasnije učiniti?
4. Da li je ta slika dovoljno sveža da bi postigla željeni efekat?

2. Rečitost

Ovo je druga mana u političkom govoru koju Orvel navodi u svom eseju. Kod kuće, svaki put kada mi je otac postavio neko direktno pitanje a ja davao uvrnut i neodređen odgovor, on je komentarisao "Šta si ti, neki političar?" Svaki put kada prepoznam takvu situaciju, počnem da se smejem.
Političari pričaju na takav način koji deluje veoma precizno i inteligentno, ali ako se pažljivo pozabavite njihovom govorom, videćete da je priroda njihovih rečenica u stvari prepuna potpuno nepotrebnih reči. Dakle, kada sledeći put čujete glas nekog političara kako priča o tome da je naša nacija naučila lekcije protekle istorije, i kako će glavna politička otkrića 21. veka pomoći svima nama, narodu, da se ujedinimo zajedno i ponovo razmotrimo koliko smo samo srećni što danas živimo, možda ćete doći do neočekivanog iznenađenja da je oko 19% njihovih reči apsolutno bez poente.

3. Pasivan govor

Ukoliko subjekat obavlja radnju glagola, onda to nazivamo aktiv; ukoliko se radnja vrši na subjektu, onda to nazivamo pasiv. Političari često upotrebljavaju pasivan govor kada žele da izbegnu odgovornost. Evo klasičnog primera:
- Aktivan govor: Počinio sam grešku.
- Pasivan govor: Greške su bile počinjene.
Prilikom onlajn pretrage, u potrazi za primerima pasivnog govora, naišao sam na govor budućeg američkog 39. predsednika Džimija Kartera iz 1974. godine, koji savršeno prikazuje zaobilaznu moć upotrebe pasivnog govora. Karter je rekao:

• Imao sam konstantan proces učenja, ponekad od pravnika, ponekad kroz praktično iskustvo a ponekad kroz propuste i greške na koje mi je bilo ukazano nakon što su bile počinjene.

Obratite pažnju na to kako Karter sebe predstavlja kao nekoga na kome se vrši radnja. Takođe, on oprezno navodi svoje "praktično iskustvo" odvojeno od ne-zna-se-čijih "grešaka". Ko je zapravo počinio greške na koje Karter aludira: On? Njegov tim? Mi?
Napišimo sada ponovo tu njegovu izjavu, poređenja radi, ali u aktivu tj. direktnim govorom. Sada je Karter taj ko započinje radnju:

• Ja konstantno učim.Ponekad učim od pravnika, a ponekad je to moje lično praktično iskustvo, uključujući i moje propuste i greške.

To bi bila izjava koju vredi poštovati. Pronašao sam još jedan primer pasivnog govora u politici, za koji bi greh bio preskočiti ga. Samo po sebi, čovek-uzor artikulacije, Džordž Buš mlađi, u svom obraćanju naciji povodom ulaska američkih trupa u Irak, izjavljuje:

• Situacija u Iraku je neprihvatljiva za američki narod, a to je neprihvatljivo za mene. Naši vojnici su se u Iraku borili hrabro. Uradili su sve što smo od njih tražili. Tamo gde su bile počinjene greške, odgovornost leži na meni.

Ove tri rečenice predstavljaju sve ono naopako u političkom govoru. U prvoj rečenici je nejasna ta neprihvatljivost "situacije u Iraku". Da li je Džordž izjavio kako su SAD izvršile napad zbog neprihvatljive situacije u Iraku, ili da je rezultat napada na Irak neprihvatljiv? U poslednjoj rečenici izjava "gde su počinjene greške, odgovornost leži na meni" predstavlja upravo onaj tip dvosmislenog užasa na koji nas Orvel upozorava. Čak i konotacijsko umetanje reči "leži" deluje forsirano kako bi proizvelo odlučan i miran vrhunac - ali tek ta tema zaslužuje jedan sasvim poseban deo za sebe.

4. Rečenice sačuvane od antiklimaksa 

Lideri moraju da zrače uverenošću. U vremenima političkog haosa - a tako je, manje više, stalno - mi žudimo za rešenjem, i to ne bilo kakvim. Političari koji žele da budu izglasani na izborima, moraju da imaju stav kao da znaju odgovore na sva pitanja, čak i kada to ne znaju. "Žao mi je, ali nisam siguran" predstavlja savršeno dobar odgovor na pitanje o budućnosti sveta, ali takav odgovor nikada nećete čuti od političara.

Uobičajena tehnika koju političari koriste da bi zadržali čvrstinu svog autoriteta, jeste da svoje rečenice završavaju nepokolebivim, sve-će-biti-u-redu stavovima. Čini se da jak završetak slabog odgovora daje željeni efekat. Evo dela Obaminog govora sa pres-konferencije povodom sklapanja nuklearnog sporazuma sa Iranom. Podvukao sam delove rečenica koji pokazuju njegovo virtuozno umeće eskiviranja antiklimaksa:

• I kao što sam juče reka, detalji ovog sporazuma su veoma bitni. Zbog toga je naš tim radio tako naporno i toliko dugo kako bi svi detalji bili u redu. Istovremeno, dok debata traje, nadam se da nećemo izgubiti iz vida širu sliku - šansu koju ovaj sporazum predstavlja. Kako budemo napredovali, bitno je da svi imamo na umu alternativu i suštinski izbor koji ovaj trenutak predstavlja.

Koliko vodite računa o redosledu svojih nedvosmislenih reči, toliko će i vaš govor biti jači. Zapravo, radi se o vrlo zgodnom retoričkom alatu. Samo treba voditi računa da ne pobrkamo stil sa suštinom. Složićete se, razlika između ta dva zaista je veoma bitna.

5. Pretenciozna dikcija

2013. godine je objavljen jedan rad pod naslovom Zavodljiva privlačnost "Zavodljive privlačnosti", u kome je istaknuto naše preterano poverenje u naoko kompleksna objašnjenja neurologije - čak i kada se ona vrte u krug ili su sasvim nelogična. Priznati autor u toj oblasti, Stiven Pinker, na temu ovog fenomena je rekao nešto što se podjednako dobro može primeniti i na Orvelov stav o političkom jeziku:

• Neki naučnici jednostavno ispaljuju gomile opskurnih i praznih fraza samo da bi prikrili činjenicu kako nemaju šta da kažu. Oni presvlače trivijalno i očigledno u sjaj naučne sofisticiranosti, nadajući se da će prevariti publiku pompeznim besmislicama.

Mislim da korišćenje "velikih" reči nije uvek invidiozno (uvredljivo). Ponekad, njihova upotreba ume da bude i hrizostomatska (elokventna) - čak i pulhritudinozna (predivna). Međutim, pogrešno je pretpostaviti kako su sve kvotidijane (uobičajene) sentence (rečenice), implikativno (same po sebi), i jejune (proste). Gledano u celini, za sebe mogu reći da sam elimozinaran (milosrdan) u ocenjivanju onoga što drugi pišu. Možda i progutam taj melanž (mešavinu) pompeznih reči pa odbacim intencije (namere) autora kao jokozne (šaljive), kao što ćete, siguran sam, i vi moje. Problem sa pretencioznom dikcijom jedino postaje aksiomatski (neupitan) kada je tema razgovora ozbiljna - kao što je npr. upravljanje jednom državom. Kada čujete pretencioznu dikciju, uvek imajte na umu da je espuser (zagovornik) tolikog verbalizma (preopširnosti) upravo sa Gugla nabacao gomilu hajfalutinih (pompeznih) reči, koje zapravo uopšte ne razume ali ih koristi kako bi što pametniji.
Upravo sam baš to uradio u gornjem pasusu.
Orvel daje listu pretencioznih reči koje političari često koriste da u njih upakuju proste reči i tako stvore sliku naučne nepristrasnosti povodom sopstvenih pristrasnih stavova: fenomen, element, individua, objektiv, kategorički, efektivno, virtualno, bazično, primarno, promotivno, konstituisati, egzibicija, eksploatacija, utilizacija, eliminacija, likvidacija. Pridevi koji oplemenjuju nemoralne tokove međunarodne politike: epohalno, epsko, istorijsko, nezaboravno, trijumfalno, vekovno, neizbežno, neumoljivo, istinito. Reči koje se koriste pri pokušaju veličanja rata: carstvo, tron, kočija, oklopna pesnica, trozubac, mač, štit, štitnik, barjak, visoka čizma, zvuk trube.

6. Reči promenljivog značenja

Kada nas političari stalno zatrpavaju određenim rečima, koje Orvel naziva "besmislenim", neće dugo vremena proći dok ne počnemo da ih prihvatamo kao uobičajeni deo lingvističke spreme - njihova upotreba postaje neupitna, baš kao i njihovo značenje.
"Reč fašizam je već sada izgubila svoj smisao, osim u meri u kojoj označava nešto nepoželjno" rekao je Orvel. "U slučaju reči kao što je demokratija, ne samo da ne postoji usaglašena definicija već i svaki pokušaj da se jedna načini doživljava otpore sa svih strana. Postoji skoro univerzalan osećaj da kada neku zemlju nazovemo demokratskom to onda znači da je hvalimo; kao posledicu, imamo da branitelji svakojakih režima tvrde kako je i to demokratija, pribojavajući se da će možda biti primorani da prestanu da koriste tu reč ukoliko ona bude imala bilo kakav smisao."
Dve godine nakon objavljivanja eseja O politici i engleskom jeziku (1948), Elinor Ruzvelt je održala govor u Parizu na temu Borbe za ljudska prava. Čini se da je njen govor bio pod velikim uticajem Orvelovog eseja, međutim, kako ćete videti, ironija je u tome da taj govor narušava sopstvenu pouku:

• Ne smeju nas zavesti pokušaji reakcionarnih snaga koje bi da prostituišu velike reči naše slobodarske tradicije i na taj način zbune borce za slobodu. Demokratija, sloboda, ljudska prava imaju nedvosmisleno značenje ljudima širom sveta i mi ne smemo dopustiti nijednoj naciji da ih promeni kako bi to postali sinonimi za gušenje sloboda i diktaturu. Postoje osnovne razlike, koje se ispoljavaju čak i u korišćenju reči, između demokratske i totalitarne države. Na primer, demokratija ima jedno značenje u Sovjetskom savezu a drugo u Americi i, koliko vidim, Francuskoj. 

Orvel označava sledeće reči kao previše promenljive da bi imale konkretno značenje: demokratija, socijalizam, sloboda, patriotizam, realizam, pravda, klasa, totalitarno, nauka, napredno, reakcionarno, buržujski, jednakost, romantično, plastično, vrednosti, humano, mrtvo, sentimentalno, prirodno, vitalnost. Džordž Orvel je prezirao upotrebu "ne ne-" forme u političkom govoru; u tome je išao toliko daleko da je tvrdio kako bi bilo moguće "ne ne- formu smejanjem izbrisati iz postojanja." Kako bi nam to uspelo, on nas ohrabruje da uvek imamo na umu sledeću rečenicu: 

• Jedan ne necrn pas je jurio za jednim ne nemalim zecom preko jednog ne nezelenog polja.

7. Preterano uprošćavanje

Velečasni dr Džajls Frejzer, predavač na temu morala i etike na Akademiji Britanskog ministarstva odbrane, kaže da je "ubijanje u ratu, za psihološki normalne osobe, podnošljivo samo ako su one u stanju da se distanciraju od sopstvenih postupaka."
Jedan od načina na koji armija pomaže vojnicima da prevaziđu otpor prema ubijanju jeste uvođenje u upotrebu jednog sasvim novog vokabulara, gde su užasna i brutalna dela predstavljena kao puka strategija. Ljudi-neprijatelji koje treba ubiti, tako postaju "mete" čiji broj treba "redukovati".
Pukovnik Pit Kilner, u intervjuu za BBC na ovu temu, kaže:

• Pričamo o uništavanju, angažovanju, ispuštanju, pakovanju - ali nigde ne čujete reč ubijanje.

Orvel ovo dehumanizovano pojednostavljanje jezika naziva "odbranom neodbranjivog". "Možete vi zaista braniti čak i bacanje atomskih bombi na Japan, ali samo argumentima koji su previše brutalni da bi ljudi mogli sa njima da se suoče, i koji nisu u skladu sa proklamovanim programima političkih partija. Zbog toga se politički govor mora sastojati uglavnom od eufemizama, paralogizama u kojima izjava opravdava samu sebe, kao i čistog prodavanja magle i bacanja prašine u oči.
Orvel daje tri primera preteranog uprošćavanja u političkom jeziku, zajedno sa onim što ti pojmovi zaista znače kada ih raspakujemo:

1. pacifikacija = bombardovanje nebranjenih sela, stanovnici proterani u divljinu, stoka pobijena iz mitraljeza, kolibe u požaru izazvanom zapaljivom municijom
2. transfer stanovništva = opljačkane farme miliona seljaka koji tumaraju kraj drumova noseći sa sobom samo onoliko koliko mogu da ponesu
3. eliminacija nepouzdanih elemenata = ljudi trunu po zatvorima bez ikakvog suđenja, pucaju im u potiljak ili ih šalju da pomru od skorbuta u brvnarama duž Arktičkog kruga

U čemu je problem sa Orvelovim esejom? 

Kada sve saberemo i oduzmemo, dobro pisanje i razmišljanje nije samo u savršenoj gramatici ili besprekornoj upotrebi znakova interpunkcije. "Pre svega je neophodno dopustiti da smisao pronađe sebi odgovarajuću reč, a ne obrnuto", tvrdi Orvel. Najgore što možemo uraditi je da se "prepustimo" rečima.
Nadam se da je ovaj članak pojasnio zašto je taj "smisao-bira-reč" pristup toliko bitan i kako početi da ga koristite u sopstvenom pisanju. Na kraju, ostaviću vas sa onim što Orvel smatrao osnovnim uzrokom lošeg pisanja, i najboljim rešenjem za taj problem.

Problem:

• Kada mislite na određenu stvar, to radite bez reči, pa onda, ukoliko želite da opišete to što ste zamislili, krenete u lov na odgovarajuću reč sve dok ne pronađete onu koja se uklapa. Kada mislite na nešto apstraktno, više ste skloni da se držite reči od samog početka, i osim ukoliko ne načinite svestan napor da to sprečite, postojeći dijalekt će navaliti i završiti taj posao za vas - zamagljujući ili čak menjajući smisao onoga što ste hteli da kažete ili napišete.

Rešenje:

• Verovatno je bolje odlagati upotrebu reči što je duže moguće i pokušati iskazati što jasnije značenje nečega kroz slike i osećaje. Posle toga možete odabrati - a ne samo prihvatati - fraze koje će u najboljoj meri pokriti smisao, zatim stvari sagledati sa druge strane, i na kraju doneti odluku koje će reči ostaviti kakav utisak na nekoga ko to čita ili sluša.

Orvelovih 6 pravila za bolje pisanje i razmišljanje:

1. Nikada ne koristite metafore, poređenja ili neki drugi vid govora na koji ste navikli iz štampe.
2.  Nikada ne koristite dugu reč tamo gde kratka završava posao.
3. Ukoliko je moguće skratiti reč - učinite to.
4. Nikada ne koristite pasivan govor tamo gde možete upotrebiti aktivan.
5. Nikada ne koristite strane izraze, naučne pojmove ili reči iz žargona ukoliko znate njihove ekvivalente u svakodnevnom (engleskom) jeziku.
6. Bolje je prekršiti bilo koje od ovih pravila nego reći nešto potpuno varvarski.

Završna poruka Džordža Orvela

• Ja se ovde nisam bavio književnom upotrebom jezika, već pretežno jezikom kao instrumentom izražavanja a ne sakrivanja ili sprečavanja misli. Stjuart Čejs i drugi su stigli na korak do tvrdnje kako su sve apstraktne reči besmislene, i to koristili kao izgovor za svoje zalaganje za neku vrstu političke "ćutologije". Pošto ne znate šta je fašizam, kako se onda možete boriti protiv njega? Nema potrebe da nasedate na ovakve apsurde, već priznajte sebi da sadašnji politički haos jeste povezan sa raspadom jezika, i da verovatno možete doprineti njegovom oporavku ako krenete sa verbalne strane. Ukoliko pojednostavite sopstveno znanje engleskog jezika, oslobodićete se najgorih budalaština zatucanosti. Nećete morati da pričate nijednim od ključnih dijalekata kada odvalite neku glupu primedbu, jer će ona sama po sebi biti glupa čak i vama samima. Politički govor je - ovo važi uz brojne varijacije za sve političke partije, od konzervativaca do anarhista - osmišljen tako da laž zvuči kao istina, ubistvo kao sasvim pristojan čin, da najobičnija promaja izgleda čvrsto kao stena. Nećete moći sve to da promenite u trenu, ali makar možete menjati sopstvene navike, pa povremeno (ukoliko dovoljno glasno terate šegu) možete i neku otrcanu i besmislenu frazu - po koju visoku čizmu, Ahilovu petu, plodno tle, ključali lonac, test-probu, istinski pakao ili neki drugi primer verbalnog otpada - izbaciti na smetlište, gde joj je i mesto.

Jon Brooks: George Orwell on the 7 ways politicians abuse language to deceive you (High Existence, 2015)
#
Christopher Hitchens: Why Orwell matters (2005)
Christopher Hitchens: The importance of being Orwell (Vanity Fair, 2012)
George Orwell: Politics and the English language (1946)
Sarah Hall: Politicians' favourite cliches revealed (The Guardian, 2001)
The Press Office: Statement by the President on teh situation in Paris (The White House, 13.11.2015)
American Rhetoric: Jimmy Carter - Georgia Law day address (1974)
American Rhetoric: George W. Bush - Address to the Nation on the way forward in Iraq (2007)
American Rhetoric: Eleanor Roosevelt - The struggle for human rights (1948)
Stephen Evans: How soldiers deal with the job of killing (BBC News, 2011)

***

"Priznajte sebi da sadašnji politički haos jeste povezan sa raspadom jezika."
"Politički govor je - ovo važi uz brojne varijacije za sve političke partije, od konzervativaca do anarhista - osmišljen tako da laž zvuči kao istina, ubistvo kao sasvim pristojan čin, da najobičnija promaja izgleda čvrsto kao stena."
Važi ne samo za engleski, već i za sve jezike ovog sveta - od pada kule Vavilonske pa do današnjih dana. I za srpski, naravno i naročito danas.

Ceo tekst, kako Orvelov deo tako i onaj o Orvelu, u srpskoj varijanti staje u ovu sliku.
I to bez preteranog uprošćavanja.