"Jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude."
(1984)
Jedna od glavnih stvari koje su brinule Džordža Orvela u vezi kapitalističkih, fašističkih ili komunističkih društava, bila je nemilosrdnost koju su ti režimi ispoljavali prema svim drugim oblicima vlasti i prema bilo kakvim neslaganjem naroda. Orvel je istakao da su vlasti poput Staljinove u Rusiji i Maove u Kini manipulisale masama, obrazovale ih preko medija da rade sve ono što vlast želi. Propaganda, manipulacija rečima, bila su njihova glavna sredstva za ispiranje mozgova ljudi, baš kao što je to radio i Hitler u Nemačkoj. Hitlerove reči hipnotisale su naciju i naterale Nemce da maltretiraju i ubijaju Jevreje i druge "ne-arijevce".
Orvel je rekao da se nacije primaju na govor svojih nepojmljivo budalastih lidera, zato što je ljude lako zaplašiti. Strah je ono što ih ih kontroliše. Oni u svemu vide neprijatelje. Njihove vođe im govore kako neprijatelji žele da ih pobiju. To je sukob ideologija koji će se okončati tek kada jedna nacija konačno uništi drugu. U "1984", takva situacija se odražava kroz postojanje tri velike sile koje neprestano međusobno ratuju: Okeanija, Evrazija i Istazija.
Orvel je rekao i da jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude. Doživeo sam jednostavan i praktičan primer tog pojma kada sam razgovarao sa jednom mladom kineskinjom koja mi je rekla da njen dijalekt nije imao reči koja odgovaraju engleskom pojmu za privatnost. Privatnost je koncept koji je njenim roditeljima u potpunosti bio nerazumljiv. Dakle, u kući njenih roditelja nije bilo privatnosti. Nakon nekoliko godina provedenih u Americi, povratak u Kinu sludio ovu mladu ženu, jer više nije imala privatnost na koju se navikla. Tamo nije bilo brave na vratima njene spavaće sobe. Kada je stolom podglavila vrata, kako bi mogla biti sama, njena majka se nekako provukla u sobu i bez pardona je optužila da ne voli svoju porodicu, i da je Amerika upropastila njenu kćerku.
U "1984" Orvel nas upozorava na ovu opasnost od gubitka reči i shodno tome gubitka sposobnost razmišljanja o konceptima poput privatnosti. Rekao je da će kroz propagandu i kontrolu medija muškarci i žene širom sveta izgubiti svoje ljudske kvalitete i postati bezdušni automatoni, a da toga neće biti svesni. Ljudi više neće uviđati nehumanost u politikama svojih vlada. Ljudi će živeti u stalnom strahu od Drugih - neke zemlje ili nekih ljudi koji su drugačiji od nas. Orvel naglašava da je lako navući jednu rasu, religiju ili ideologiju na dehumanizaciju svih ostalih i želju da ih pobije. To je ono od čega svi ljudi strahuju, da će nas nekakvi stranci napasti i neće prepoznati "čojstvo" koju sa njima delimo. I da će nas pobiti kao da smo nekakvi odvratni insekti, ili potomci Satane. U "1984" vlada se postarala da se taj strah kanališe u mržnju prema drugim nacijama i ljudima. Orvel je taj strah koji je kanalisan u mržnju opisao nečim što je nazvao "Dva minuta mržnje":
Orvel je rekao da se nacije primaju na govor svojih nepojmljivo budalastih lidera, zato što je ljude lako zaplašiti. Strah je ono što ih ih kontroliše. Oni u svemu vide neprijatelje. Njihove vođe im govore kako neprijatelji žele da ih pobiju. To je sukob ideologija koji će se okončati tek kada jedna nacija konačno uništi drugu. U "1984", takva situacija se odražava kroz postojanje tri velike sile koje neprestano međusobno ratuju: Okeanija, Evrazija i Istazija.
Orvel je rekao i da jezik čini ljude pogodnima za kontrolu. Ko kontroliše jezik, kontroliše i ljude. Doživeo sam jednostavan i praktičan primer tog pojma kada sam razgovarao sa jednom mladom kineskinjom koja mi je rekla da njen dijalekt nije imao reči koja odgovaraju engleskom pojmu za privatnost. Privatnost je koncept koji je njenim roditeljima u potpunosti bio nerazumljiv. Dakle, u kući njenih roditelja nije bilo privatnosti. Nakon nekoliko godina provedenih u Americi, povratak u Kinu sludio ovu mladu ženu, jer više nije imala privatnost na koju se navikla. Tamo nije bilo brave na vratima njene spavaće sobe. Kada je stolom podglavila vrata, kako bi mogla biti sama, njena majka se nekako provukla u sobu i bez pardona je optužila da ne voli svoju porodicu, i da je Amerika upropastila njenu kćerku.
U "1984" Orvel nas upozorava na ovu opasnost od gubitka reči i shodno tome gubitka sposobnost razmišljanja o konceptima poput privatnosti. Rekao je da će kroz propagandu i kontrolu medija muškarci i žene širom sveta izgubiti svoje ljudske kvalitete i postati bezdušni automatoni, a da toga neće biti svesni. Ljudi više neće uviđati nehumanost u politikama svojih vlada. Ljudi će živeti u stalnom strahu od Drugih - neke zemlje ili nekih ljudi koji su drugačiji od nas. Orvel naglašava da je lako navući jednu rasu, religiju ili ideologiju na dehumanizaciju svih ostalih i želju da ih pobije. To je ono od čega svi ljudi strahuju, da će nas nekakvi stranci napasti i neće prepoznati "čojstvo" koju sa njima delimo. I da će nas pobiti kao da smo nekakvi odvratni insekti, ili potomci Satane. U "1984" vlada se postarala da se taj strah kanališe u mržnju prema drugim nacijama i ljudima. Orvel je taj strah koji je kanalisan u mržnju opisao nečim što je nazvao "Dva minuta mržnje":
- ... bilo je nemoguće ne pridružiti se tome. U roku od trideset sekundi svako dalje pretvaranje je postajalo nepotrebno. Čudna ekstaza straha i osvete, želje za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem lica maljem, kao da je tekla kroz celu grupu prisutnih poput električne struje, pretvarajući ih čak i protiv njihove volje u gomilu iskeženih ludaka koji urlaju ...
Orvel kaže: "Imao sam jednom priliku da prisustvujem vešanju nekog čoveka. Stekao sam utisak da je to bilo gore nego hiljadu ubistava." Zašto? Zato što je to bilo ubistvo iz najneutralnijeg od svih razloga - ne iz besa, ili zbog novca, ili iz ljubomore, već zarad zaštite nekog političkog stava. Bitno je da shvatimo kako nas strast može preplaviti i možda izazvati trenutak besa u kome možemo nekoga ubiti. Ali ubiti nekoga bez strasti, hladnokrvno, samo zato što se ne slaže sa našom ideologijom ili politikom - to je bio neoprostvi greh u Orvelovim očima.
DVOMISAO, kao što svi znamo, predstavlja pojam koji je Orvell iskovao. To je koncept u kome ste naučili da istovremeno držite dva kontradiktorna verovanja u svom umu i oba prihvatate kao istinita. Tada možete reći "Rat je mir", "Sloboda je ropstvo", "Neznanje je snaga", i pritom uopšte nećete dovoditi u pitanje oksimoronske kontradikcije koje postoje u bilo kojoj od ovih fraza.
Svako ko odustane od osećanja moralnog altruizma (pomaganje svojoj ljudskoj braći) pred pohlepnim željama, poput npr. optuživanja neke korporacije da je kriva za dvomisao, jer je on sebe prisilio da misli suprotno od onoga za šta je nekada verovao da je etičko ponašanje - odustaje od te velika ideje koja nam govori da ne treba biti pohlepan i da ljudi treba da međusobno vode brigu jedni o drugima. Međutim, ukoliko želimo da zaradimo novac i napredujemo u toj kompaniji, moramo verovati da je to što ona radi ispravno. Ako udovice i siročad pate - to je njihova krivica, a ne naša. Krajnji rezultat dvomisli je da više nismo svesni postojanja razlike između istine i laži. Uglavnom, dvomisao je način gledanja na život koji proističe iz potpuno verovanja u neku vrstu ideologije - komunizma, kapitalizma, socijalizma, fašizma, ili bilo kog drugog "izma". Taj "izam" sadrži istinu, koja je usađena u jezik.
DVOMISAO, kao što svi znamo, predstavlja pojam koji je Orvell iskovao. To je koncept u kome ste naučili da istovremeno držite dva kontradiktorna verovanja u svom umu i oba prihvatate kao istinita. Tada možete reći "Rat je mir", "Sloboda je ropstvo", "Neznanje je snaga", i pritom uopšte nećete dovoditi u pitanje oksimoronske kontradikcije koje postoje u bilo kojoj od ovih fraza.
Svako ko odustane od osećanja moralnog altruizma (pomaganje svojoj ljudskoj braći) pred pohlepnim željama, poput npr. optuživanja neke korporacije da je kriva za dvomisao, jer je on sebe prisilio da misli suprotno od onoga za šta je nekada verovao da je etičko ponašanje - odustaje od te velika ideje koja nam govori da ne treba biti pohlepan i da ljudi treba da međusobno vode brigu jedni o drugima. Međutim, ukoliko želimo da zaradimo novac i napredujemo u toj kompaniji, moramo verovati da je to što ona radi ispravno. Ako udovice i siročad pate - to je njihova krivica, a ne naša. Krajnji rezultat dvomisli je da više nismo svesni postojanja razlike između istine i laži. Uglavnom, dvomisao je način gledanja na život koji proističe iz potpuno verovanja u neku vrstu ideologije - komunizma, kapitalizma, socijalizma, fašizma, ili bilo kog drugog "izma". Taj "izam" sadrži istinu, koja je usađena u jezik.
Hrišćanin koji krene u rat i ubija druga ljudska bića mora biti u stanju da dvomisli kako bi mogao da uništio ljudske živote. U Bibliji crno na belo piše: NE UBIJ. Ali vojnik ipak ubija, jer je sposoban da istovremeno u glavi ima dva kontradiktorna uverenja. Seksualni sram, moralni konformizam i anti-intelektualnost su koncepti dvomisli koji se koriste za kontrolu ponašanja ljudi. Vilijem Blejk nas je odavno upozoravao na ta tri oružja, govoreći nam da ako već treba nešto da veličamo, onda neka to ne bude rat, već je bolje da veličamo svoju kreativnu dušu, umetnika u nama koji Bogu obraća kroz ono što stvaramo. U "1984" Orvel opisuje društvo koje pokušava da uništi ljubav ubijanjem ili makar kontrolom seksualne želje: "Partija se trudila da ubije seksualni nagon, ili ako on nije mogao ubiti ubijen, onda da ga izopači i onečisti".
"Zar ne vidiš da je opšti cilj Novogovora da suzi slobodu misli? Na kraju ćemo zločin misli i bukvalno učiniti nemogućim, jer više neće postojati reči kojima bi on mogao biti iskazan."
Pored dvomisli, drugi izraz koji je Orvell iskovao je DVOGOVOR: upotreba jezika zarad iskrivljenja stvarnosti i kvarenja misli. Jezik postaje sredstvo koje koriste oni na vlasti kako bi postigli svoje ciljeve. Dvogovor se najviše oslanja na eufemizme. "Upoznavanje", "spavanje sa", "prethodni vlasnik vozila", "veliki C", "sanitarni inženjer", "nezadržano", "neobnovljeno", "izabrano", "negativan ishod brige o pacijentu" - sve su to primeri dvogovornih eufemizama.
Ministarstvo Mira je eufemizam za rat.
Ministarstvo Istine je eufemizam za laž.
Ministarstvo Ljubavi je eufemizam za mučenje.
Još jedan pojam treba razumeti u vezi sa Orvelovim delom: DISTOPIJA.
Reč je nastala od prefiksa "dis-" (grčka reč za "loše, nenormalno, oštećeno, bolesno") i Utopije, naziva kojim je Tomas Mor (1516) imenovao izmišljeno ostrvo iz svog romana. Utopija, naravno, potiče od latinske reči za "nigde, nedođija". Međutim, za nas to predstavlja idealizovano mesto sa savršenim političkim i društvenim sistemom. Filozof iz 19. veka Džon Stjuart Mil je te dve reli spojio u jedan pojam kako bi opisao nekakvu državu u kojoj vlada stvara uslove i kvalitet života koji su užasni. Pisci poput Oldosa Hakslija (Vrli novi svet), Reja Bredberija (Farenhajt 451) i Margaret Etvud (Sluškinjina priča) upotrebili su ovu Millovu reč kako bi opisali moguća društva u budućnosti koja bi porobljavala sopstveni narod i koristila ga za svoje političke ciljeve. Sve ove distopije su upozorenja koja kritikuju aktuelne trendove u kulturi, koji mogu dovesti do budućnosti koju niko od nas ne želi. U stvari, budućnost koju niko od nas ne bi trebalo da poželi. Da svi govorimo isti jezik, ne bi smo se pribojavali sopstvene distopijske budućnosti. Ali, naravno, naš jezik u proteklih deset godina ne samo da je otišao od lošeg u još gore, već je postao neskriveno korumpiran. "Nije bitno ako lažete, ako ćete tako ostvariti svoje namere", postala je mantra Republikanaca. I Demokratska stranka je takođe puna svojih lažova, ali ako ih uhvatite u laži oni su barem dovoljno pristojni da pokažu makar minimum srama zbog toga. Današnji soj Republikanaca jedva da zna ili ga uopšte zanima značenje te reči.
Prema Orvelu, šta će se desiti sa bilo kojim demokratskim društvom ukoliko se uruši jezička jasnoća? On predviđa da će se tada urušiti i samo društvo. Lošom upotrebom jezika će nam lakše na pamet padati budalaste i apsolutno nekoretne ideje. Izopačeni jezik može izopačiti i nas same, pokvariti nas i načiniti nas toliko glupim da nećemo prepoznati laži kada ih čujemo. Nećemo dovoditi u pitanje naše vođe. Nećemo imati jezičke alate uz pomoć kojih ćemo moći da govorimo istinu. Pogledajte samo vesti na glavnim TV kanalima i poslušajte političare koji izvrću istinu u nešto potpuno neprepoznatljivo (njihove reči zavise isključivo od veličine praznog prostora između vaših ušiju) i možda ćete doživeti Džojsovsku epifaniju, trenutak prosvetljenja o tome da je Orvell bio u pravu kada nas je upozoravao a da smo ga mi, kaonarod, ignorisali na sopstvenu štetu.
"Zar ne vidiš da je opšti cilj Novogovora da suzi slobodu misli? Na kraju ćemo zločin misli i bukvalno učiniti nemogućim, jer više neće postojati reči kojima bi on mogao biti iskazan."
Pored dvomisli, drugi izraz koji je Orvell iskovao je DVOGOVOR: upotreba jezika zarad iskrivljenja stvarnosti i kvarenja misli. Jezik postaje sredstvo koje koriste oni na vlasti kako bi postigli svoje ciljeve. Dvogovor se najviše oslanja na eufemizme. "Upoznavanje", "spavanje sa", "prethodni vlasnik vozila", "veliki C", "sanitarni inženjer", "nezadržano", "neobnovljeno", "izabrano", "negativan ishod brige o pacijentu" - sve su to primeri dvogovornih eufemizama.
Ministarstvo Mira je eufemizam za rat.
Ministarstvo Istine je eufemizam za laž.
Ministarstvo Ljubavi je eufemizam za mučenje.
Još jedan pojam treba razumeti u vezi sa Orvelovim delom: DISTOPIJA.
Reč je nastala od prefiksa "dis-" (grčka reč za "loše, nenormalno, oštećeno, bolesno") i Utopije, naziva kojim je Tomas Mor (1516) imenovao izmišljeno ostrvo iz svog romana. Utopija, naravno, potiče od latinske reči za "nigde, nedođija". Međutim, za nas to predstavlja idealizovano mesto sa savršenim političkim i društvenim sistemom. Filozof iz 19. veka Džon Stjuart Mil je te dve reli spojio u jedan pojam kako bi opisao nekakvu državu u kojoj vlada stvara uslove i kvalitet života koji su užasni. Pisci poput Oldosa Hakslija (Vrli novi svet), Reja Bredberija (Farenhajt 451) i Margaret Etvud (Sluškinjina priča) upotrebili su ovu Millovu reč kako bi opisali moguća društva u budućnosti koja bi porobljavala sopstveni narod i koristila ga za svoje političke ciljeve. Sve ove distopije su upozorenja koja kritikuju aktuelne trendove u kulturi, koji mogu dovesti do budućnosti koju niko od nas ne želi. U stvari, budućnost koju niko od nas ne bi trebalo da poželi. Da svi govorimo isti jezik, ne bi smo se pribojavali sopstvene distopijske budućnosti. Ali, naravno, naš jezik u proteklih deset godina ne samo da je otišao od lošeg u još gore, već je postao neskriveno korumpiran. "Nije bitno ako lažete, ako ćete tako ostvariti svoje namere", postala je mantra Republikanaca. I Demokratska stranka je takođe puna svojih lažova, ali ako ih uhvatite u laži oni su barem dovoljno pristojni da pokažu makar minimum srama zbog toga. Današnji soj Republikanaca jedva da zna ili ga uopšte zanima značenje te reči.
Prema Orvelu, šta će se desiti sa bilo kojim demokratskim društvom ukoliko se uruši jezička jasnoća? On predviđa da će se tada urušiti i samo društvo. Lošom upotrebom jezika će nam lakše na pamet padati budalaste i apsolutno nekoretne ideje. Izopačeni jezik može izopačiti i nas same, pokvariti nas i načiniti nas toliko glupim da nećemo prepoznati laži kada ih čujemo. Nećemo dovoditi u pitanje naše vođe. Nećemo imati jezičke alate uz pomoć kojih ćemo moći da govorimo istinu. Pogledajte samo vesti na glavnim TV kanalima i poslušajte političare koji izvrću istinu u nešto potpuno neprepoznatljivo (njihove reči zavise isključivo od veličine praznog prostora između vaših ušiju) i možda ćete doživeti Džojsovsku epifaniju, trenutak prosvetljenja o tome da je Orvell bio u pravu kada nas je upozoravao a da smo ga mi, kaonarod, ignorisali na sopstvenu štetu.
No comments:
Post a Comment