Seti se seti, oktobar je peti

Ne znam da li je istina ovo što objavljuje N1, ali ne znam ni zašto nisam iznenađen ako jeste...

Naravno da su za sve - pa i za "nosače kovčega", Šuntanovca, Vesića, Malog, Šapića, Čedu, Bebu, Koleta, Krmeta, Žileta, Jelenu Milić, Ostojića & silesiju vajnih demokrata-preletača-prevrtača širom naše zemlje ponosne, još od 2012. godine još uvek (i opet) krivi - nevažeći listići. Nemoj slučajno da bi za nešto odgovorni bili idiot Boris Car & Co. Ljudi, koji su sami polupali sva ogledala u svojim kućama ne bi li udovoljili sopstvenoj veličini. Danas, deset godina kasnije, niti bilo kad.

Ili dvadeset tri, naravno.
Čuveni ugostitelj sa Vračara, zet onog što mu pogled luta nad poljem pšenice dok pod šatrom voli devojku iz grada, bivši ministar odbrane bivšeg ministra odbrane koji lupeta više od aktuelnog ministra odbrane tzv. Hadži-Vulina u pokušaju - ima nadasve relevantno mišljenje, koje još relevantnije prenosi sverelevantna N1 televizija i s(a)putnjik joj NovaS..

Svakog iole razumnog i pristojnog građanina Republike Srbije zastole bojko za dup... pardon, mišljenje bilo koga iz te plejade politikantskih bitangi, od Vučića do Šutanovca, od Predsednika Svega do šefa mesne kancelarije, od "vlasti" do "opozicije", jer svako od nas dobro zna i vidi da Srbija kao država više ne postoji. Osim kao bodljikavom žicom (iznutra) i sve izglednijim sankcijama (spolja) omeđena jama u koju će, već koliko sutra, ponovo biti bačeni svi koji ovde životare, upravo zahvaljujući ovakvima sa "mišljenjem" i onima na koje se to "mišljenje" odnosi. Zahvaljujući svakom ko je mast&hleba detinjstvo zamenio parizer-patridiotizmom, i još uvek se toga nije nasitio.

Dvadeset i tri godine nakon Petog oktobra, Srbija nikada nije bila bliža 1993. Za protekle 23 godine smo u rikverc otišli još 10.

Vlast bulšituje da se sve što dotakne pretvara u zlato.
Opozicija bulšituje da je različita od sebe same.
Bulšiteri bulšituju da onaj ko sve to jasno vidi i neće da ćuti zapravo radi za bulšitersku vlast, za koju opozicija svesrdno bulšituje i tako samo pokazuje koliko su svi zajedno življenje u ovoj zemlji sveli na običan bulšit - i ništa drugo.

Ejbre, Šutanovac nešto "misli" a "nezavisna" N1 širi dalje...
Ukoliko još uvek neko ne vidi u šta se ova zemlja pretvorila, samo neka uporedi šta je b92 TV bila 2000. a šta je danas, 2023. godine. NIšta više, ništa manje.

***

Naslov blogposta je parafraza poznate engleske dečije pesmice "Remember, remember the fifth of November", posvećene tzv. Barutnoj zaveri od 5. novembra 1605. godine, kada je grupa katoličkih zaverenika pokušala da digne u vazduh engleskog kralja, članove Parlamenta, sudije i vrh Anglikanske crkve, ne bi li nakon smrti Elizabete I Klete vratila Ostrvo u kandže Vatikana. Srećom, nisu u tome uspeli, inače bi istorija Evrope /pa i sveta) dokazano bila drastično drugačije ispisana.

Za razliku od engleske petonovembarske, naša petooktobarska revolucija jeste uspela u tome da je bude. Sve posle toga je neminovno dovelo do ovoga što imamo danas, što bi i Engleska imala da su Gaj Fouks & Co. u svojoj nameri uspeli. Na sreću, nisu. Na našu nesreću, nismo ni mi.

To je nama naša borba dala.

Šuntanovci su živ dokaz toga.

petooktobarska lektira:

2008 5. Oktobar ...

2009 TT sindrom

2014 Oktobarska deevolucija

2017 Antisistem v.5.10

2019 Vuk Vučić

2020 Juče, danas, morgen

+ + +

Juče je bio 5. oktobar. Ako vam je dobro, onda ništa.

- Ljubodrag Stojadinović: Ekselencije (Peščanik, 06.10.2023)

Juče, danas, morgen

Seti se, seti

Oktobar je peti...

- Gaj Fouks srbistanski

Peti oktobar (iako ga određeni idioti ovdašnji još uvek negiraju ili izvrću njegovo značenje i simboliku) se, na njihovu veliku žalost ipak dogodio. Danas, nakon svega, jasno je da taj dan sa velikim D ima daleko veći značaj za "obične" građane Srbije nego za čitavu kastu politikantskih parazita. Nepotrebno je objašnjavati zašto, po ko zna koji put, jer bi to ionako samo dalo povoda onima koji su taj Dan iskoristili za "a sad malo mi" da i dalje lupetaju o tome "šta se tada zbilo i šta bi bilo kad bi bilo".

Problem je bio i ostao, ma koliko to zvučalo otrcano i izraubovano, u tome što je nakon petog nastupio četvrti oktobar. To vremensko iskliznuće (ne marsovsko, već ovozemaljsko), jedan u potpunosti sumanut kalendar zbivanja prepun crvenih&crkvenih slova, živimo već, eto, punih dvadeset godina. Još malo pa jedan kompletan reproduktivni period od četvrt veka, kako bi to demografi nazvali - u nekoj normalnoj zemlji.
Ali ne i ovoj.

Kod nas ne samo da satovi žure, kasne ili preskaču. To ovde radi i kalendar, prošlajfovao u noći između petog i šestog po klizavom putu pa stalno baca unazad, u četvrti. U Srbiji su se raznorazne vlasti izmenjale i site nagradile raznoraznih puteva, ali onaj najvažniji - na kome je i došlo do tog vremenskog iskliznuća u rikverc - niko ni da takne. Sve drugo, ali to ne.

Jokmore.

U suprotnom, do ovoga ne bi došlo.
Ili barem ne u ovakvoj, nakaradno/nakaznoj varijanti.

***

Danas, 20 godina kasnije, među Vučićevim saradnicima ima i onih koji su bili na suprotnoj strani u odnosu na njega te 2000. godine. Neki od njih se danas stide svoje uloge, neki su ponosni, a neki ističu da bi sve ponovo isto uradili. Predstavljamo vam istaknute saradnike Aleksandra Vučića, koji su bili vinovnici petooktobarskih promena.

Zorana Mihajlović: Ponosna omladinka DOS-a

Aktuelna potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, danas je visokopozicionirana u Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci i od 2012. godne neizostavni deo svake vlade.

Rasim Ljaljić: Na vlasti od 5. oktobra

Najdugovečniji ministar i koalicioni partner Vučićevog SNS, bio je jedan od lidera koji su izneli petooktobarske promene 2000. godine. Nakon pada Miloševića, zauzeo je mesto ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi Savezne Republike Jugoslavije i na različitim ministarskim funkcijama se zadržao do današnjeg dana. Ljajić je danas jedan od najpouzdanijih Vučićevih koalicionih partnera, ali ako se nečemu ne podudara sa Vučićem, to je način na koji posmatra događaje od pre 20 godina.

Vladimir Beba Popović: Mozak kampanje DOS-a

Bio je jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića i direktor izborne kampanje koalicije DOS. Nakon izbora postao je šef  Biroa za komunikacije Vlade Srbije, gde se zadržao sve do 2003. Godine. Uloga Bebe Popovića i njegova saradnja sa aktuelnom vlašću u Srbiji nije nikada do kraja razjašnjena. Međutim, sam Popović je svojevremeno gostujući u "Utisku nedelje", rekao da mu je "Vučić partner kao Vlada Srbije", te da se njegov Institut za javnu politiku, na čijem je čelu, "bavi poslovima koji su direktno vezani za rad Vlade - intenziviranje, pojačavanje i osnaživanje procesa evrointegracija".

Goran Vesić: Đinđićev operativac

Danas vedeta Srpske napredne stranke, takođe je bio vinovnik petooktobarskih promena. Nakon izborne pobede DOS-a, Vesić je postao poslanik Skupštine Srbije i to je trajalo sve do 2003. U godinama po padu Miloševića, Vesić je imao i funkciju predsednika Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, od 2001. do 2003. je bio i savetnik saveznog ministra unutrašnjih poslova SR Jugoslavije i zamenik predsednika Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije. Govoreći o datumu kad je Srbija srušila Miloševića, Vesić je isticao da nije prisustvovao tog dana na ulicama Beograda, jer boravio u Crnoj Gori, ali da je ponosan na pomenuti period u svom životu.

Nebojša Bakarec: Koštuničin čovek u DOS-u

Bakarec, koji je danas član Srpske napredne stranke, bio je pune 23 godine u Demokratskoj stranci Srbije i svojevremeno je predstavljao jednog od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, kandidata DOS-a koji je odneo pobedu nad Slobodanom Miloševićem. Bakarec je pred izbore u septembru 2000. godine bio ovlašćeno lice Demokratske opozicije Srbije. Isto zaduženje imao je i pred decembarske izbore iste godine, kao i 2002. na oktobarskim i ponovljenim novembarskim izborima za predsednika Srbije, u ime predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice. Bio je odbornik DSS u Skupštini grada Beograda i predsednik Izvršnog odbora Opštine Stari grad, od 2000. do 2004. godine.

Marko Đurić: Razočarani otporaš

Budući ambasador Srbije u Sjedinjenim Američki Državama, trenutno direktor vladine kancelarije za KiM. Takođe je učestvovao u petooktobarskoj revoluciji - tada kao mladi otporaš, Đurić je pohađao "kurs isleđivanja" u prostorijama Otpora, a kako je to izgledalo možete videti na ovom video snimku.

Siniša Mali: Mladi kadar DOS-a

U novoj vlasti, koju je Demokratska opozicija Srbije formirala po padu vlasti Slobodana Miloševića, svoje mesto je pronašao i aktuelni ministar finansija i jedan od nabližih saradnika Aleksandra Vučića. On je u februaru 2001. godine postavljen na mesto pomoćnika ministra za privatizaciju u okviru Ministarstva za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Krajem iste te godine, nakon osnivanja Agencije za privatizaciju 17. jula, prelazi tu da radi i gde postaje direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala. Na toj funkciji ostaje sve do kraja 2003. godine.

- Nekada deca 5. oktobra, danas Vučićevi prvoborci (Nova S, 02.10.2020)

Pošteno bi bilo reći da je ovaj spisak daleko duži od ponuđenog. Ukoliko u njega uvrstimo i silan palanački bašibozuk, onda on postaje skoro pa beskonačan.

Još bi poštenije bilo reći da na svakog DOSNS preletača ide barem još po jedan ex-DOSovac koji oribitira oko vlasti, deli "savete" Vučiću i brani njegove poteze kao spostvene, kusa budžetske apanaže i pliva u (pot)cenzusnim plimama i osekama procenata osvajanih glasova na lažnim izborima za bilo šta. Naravno, da bi dobro nam poznata ekipa Tri Ugursuza bila kompletna, na ovu dvojicu ide i treći, onaj što je u opoziciji svima i sebi samom, koji se maksimalno trudi da opravda svaku idiotariju počinjenu u ovih dvadeset godina, svako pomirenje, ljubljenje, grljenje i stezanje oko vrata, lupetanje, cepanje matične stranke u matične ćelije metastaza Zla koje predugo uništava ovu zemlju da bi od nje još nešto preostalo za cepanje.

Taj poslednji, treći Ugursuz, možda je i najbolniji za sve iskrene Petooktobarce. U njega su polagali najviše nada, a zauzvrat dobili...

Aleksandar Vučić, bivši Miloševićev ministar istine do 5. oktobra i jedan od tadašnjih gubitnika, danas po deveti put dobija na poklon tortu koju su mu ona tri DOS-ugursuza spravila od pokradenih nada građana i kukavičjih jaja-mućkova starih dve decenije.

Srbija je zemlja čuda u kojoj se više niko ne čudi ni najluđim noćnim morama - u podne. Čudno je jedino zašto se Srbija još uvek ne čudi sebi samoj, otvori oči i okrene list. Da svane i taj šesti.

Oktobar, naravno.

Vuk Vučić

Peti oktobar, dan kada je ubijen deveti mart.

- Vuk Drašković

Na koji tačno 5. oktobar misli "kralj ulica"?

1988 - jogurt-revolucija i gaženje tadašnjeg Ustava ukidanjem autonomije

1990 - osnovana Čankova LSV

1991 - doček prestolonaslednika na tron Republike, podbulog parazita koji i dalje ne zna jezik svoje zemlje ali voli da ne plaća obaveze istoj (valjda ne ume da pročita račune za struju, komunalije, porez, telefon, televiziju...)

1995 - požarevačka Mrcina je Holbruku parafirao Dejtonski sporazum

2000 - popaljeni glasački listići u Skupštini i ukradena jedna fotelja, koju danas "omladina" SPS vraća valjda priznajući gde je sve vreme bila, tj. kod koga (bolje da su je vratili Tadiću nakon obljube Dačića, lepše bi bilo); još bi lepše bilo da ta "omladina" vrati i te spaljene glasačke listiće, pa konačno da vidimo kako smo tada glasali

2004 - streljani Dragan Milovanović i Dražen Jakovljević

2012 - preminuo Vojin Dimitrijević, koga Smuk Drašković nikada nije mogao da prevari

Ako uopšte nešto misli.

Ima još.

Miloševićevi ljudi i danas vladaju, pao samo vrh piramide. Danas su državni mediji "Bastiljice", što se mene i SPO tiče.

- Vuk Drašković

Vaistinu je tako, Vuče.

Vladaju, i lažu bezočno da su "osnovali DOS iz koga su potom izbačeni", i da "bombardovanja '99 ne bi bilo, da nije bilo bojkota izbora '97". Lažu i da su predvideli krvavi raspad Jugoslavije i odbili da u njemu učestvuju, poslavši "samo" svoju uniformisanu bandu da pljačka po Kninu (ne dalje od toga). Ali ne lažu kada ćute na činjenicu da su zajedno sa SPS i JUL, odbornici SPO smakli Đinđića sa mesta gradonačenika i postavili Vukovog potpredsednika Božića, nikog drugog do Mirinog kuma i kolegu sa PMF-a. 

Služboproklamovani četnički pisac #1 Drašković, naslednik služboproklamovanog partizanskog pisca #1 Ćosića na tronu nacionalne misli i pera, dupeuvlakač svake vlasti od 1997. do danas (osim one po kojoj na današnji dan pljuje, u koju niko normalan ne ubraja Tadića i njegove idiote).

Što se SPO tiče, tu stranku su 14. marta 1990. osnovali kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Nakon trideset godina majmunisanja, SPO je danas parlamentarna stranka koja u Skupštini Srbije ima dva poslanika, dva Aleksandra - Čotrića i Jugovića. Obojica su članovi poslaničke grupe SNS, sa čije liste su dobili ta svoja dva "mandata". Svoja, Vukova ili Vučićeva - potpuno je nebitno. Mada, nakon izbora 2016. imali su zapravo 3 poslanika, al' im jedan prhnu tamo gde i dvojica za njim. Na istoj listi su 2014. imali 5 poslanika. Od 2014. daju konstantnu podršku vladama SNS. Na predsedničkim izborima 2017. podržali su Aleksandra Vučića.

Na lokalnim izborima 2010. u Negotinu, bili su na listi DS. Na izborima 2014 - na listi SPS. Na izborima 2017 - jedni na listi DS, drugi na listi SNS, ali danas su svi među odbornicima kradikala i "bore se za interes građana". Ne sumnjam da je svuda u Srbiji tako, znamo ko im vodi partiju i kako.

Vuk Vučić sa pripadajućom mu Danicom, glavom i bradom.

Vaistinu, Miloševićevi ljudi.

***

U stvari, zaista postoji oni koje je, ne 5. oktobar već ekipa koja je tada došla na vlast, pored izneverenih nada naivno poverenih gomili potonjih džeparoša i prevrtljivaca (čast izuzecima), žestoko izneverio. U tolikoj meri, da ih je ta nevera koštala života.

Streljani su gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Danas, 15 godina nakon ubistva dvojice mladića na odsluženju redovnog vojnog roka, država odbija da objavi istinu o ovom zločinu, iako zna šta se tačno dogodilo te noći - na šta ukazuje ponašanje civilnih i vojnih istražnih organa tokom istrage pa sve do dana današnjeg, kao i potonja unapređenja i napredovanja svih koji su u tom zataškivanju učestvovali.

Nikakvih pomaka u istrazi nema, niti državni organi o bilo čemu obaveštavaju porodice, njihove advokate i javnost. Predmet se i dalje, petnaest godina kasnije, još uvek nalazi u "predistražnom postupku".

Istraga stoji u mestu, sve polako klizi u zaborav.

Dezerter Vulin traži vraćanje obaveznog vojnog roka, ratni zločinac Šešelj omladini preti novim ratom.

Podsetimo se i ovoga - na dan 5. oktobra 2004. godine:

- predsednik Republike bio je Boris Tadić

- predsednik Vlade bio je Vojislav Koštunica

- vlast je činila koalicija DSS-SPO-NS-G17plus (uz podršku SPS)

- predsednik Skupštine bio je Dragan Maršićanin (izabran glasovima poslanika SPS)

- potpredsednik Vlade bio je Miroljub Labus

- ministar policije bio je Dragan Jočić

- ministar finansija bio je Mlađan Dinkić

- ministar za kapitalne investicije bio je Velimir Ilić

- ministar inostranih poslova bio je Vuk Drašković, prvo na saveznom pa potom na republičkom nivou

Da, baš on i baš tog dana.

"Nije 5. oktobar kriv što su u taj dan jedni uložili svoju nadu za bolji život a drugi se posrali na prve i njihovu nadu, plašeći se boljeg života koji nije po njihovoj meri. Ovi drugi su svakako krivi, podjednako bili ogoljeni ili prefarbani u prve.

Još uvek je tako."

p.s.

5. oktobra 1969. godine, BBC je emitovao prvu epizodu "Letećeg cirkusa Montija Pajtona", slike i prilike današnje Srbije.

Antisistem v.5.10

5. oktobar 2017.

Pred očima nam i dalje treperi ista poruka o sistemskoj grešci:

Hoće to često, a naročito kod onih naroda koji na ovaj dan 1988. vrište od sreće i svršavaju na gađanje jogurtom zbog gaženja Ustava i ukidanja svih prava jedne teritorijalne celine u državi, koja joj je taj isti Ustav garantovao.

Hoće i kod onih, koji na ovaj dan 1990. prilikom osnivanja Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) ni u snu nisu mogli da zamisle kako će jednoga dana videti Nenada Čanka od dvesta kila za Pinkovim klavirom i u istim gaćama sa Šešeljevim Potrčkom.

Hoće i kod onih koji su na današnji dan 1991. pišali firnajz od sreće prilikom dočeka "prestolonaslednika" na tron Republike, istog onog koji ni dan danas - 26 godina kasnije - nema nameru da nauči jezik zemlje u kojoj bi da stoluje... Pa zašto bi, nakon svega što se ogrebao za ovih četvrt veka. Za to mu ne treba gramatika, baš kao ni onim šibicarima sa autobuske.

Hoće i kod onih naroda koji svršavaju na ratna osvajanja tuđih teritorija u ratu u kome svakako nisu učestvovali, ali zato na ovaj dan 1995. ni da zucnu kada njihov Führer iz Požarevca na Holbrukovom papiru ostavi svoj autogram kojim garantuje da neće više ništa slično da radi po komšiluku, ali u svojoj prokletoj avliji... e, o tome tada nije bilo reči. Tek će.
Hoće to i kod onih plemena, koja na ovaj dan 2000. bulje u TV i urlaju "bacaj bombe na stoku izdajničku, pacove, hijene, domicilne ništarije koje ruše Beograd i spaljuju Skupštinu, pucaj, pa gde su ti tenkovi da to gaze... mjkimjbm fašističku".
A hoće i kod onih naivnih koji tog istog dana uz prve emitovane priloge B92 televizije svakako nisu mogli ni da zamisle u šta će se na kraju ona pretvoriti, pa nestati.

Hoće, nažalost, i kod one obezumljene gomile koja sebe naziva narodom, koja ni da zucne niti se prene kada joj na ovaj dan 2004. ubiju decu koja su videla to što nisu nikako smela da vide, a država - za koju su služili vojni rok - ih pride proglasi "ljubomornim pederima koji su se samoubili", pa na to lupi (vojni) sudski pečat i pokuša da slučaj trajno baci ad acta.

Hoće to, u zemlji u kojoj na ovaj dan 2012. premine Vojin Dimitrijević, jedan od najuglednijih domaćih i svetskih stručnjaka u oblasti prava, koji samo par meseci pre smrti izjavi "šta više reći o ovom društvu i njegovom posrnuću, kada ja sa osamdeset godina pa razmišljam o tome kako bih napustio Srbiju... pa šta tek onda da kažu mladi".

Hoće to, kad trideset godina okrećeš glavu od samoga sebe i stalno okrivljuješ druge za sopstvenu lenjost i nesposobnost, pa ti onda na šte srca legnu lokalni čvrstorukaši (što uostalom rulja palanaštva i jeste) koji jedva čekaju slobodan termin između dva udisaja pa da krenu sa čuvenim trabunjanjem "nije demokratija za nas, za nas je čvrsta ruka..."

To je ta većina, koja i dalje misli da je ova zemlja propala 5. oktobra 2000. godine, jer im je tog dana sa prestola smaknut onaj kome je, ne pevala već urlala da je "komunista, što ga vole više od Isusa Hrista" i da ga je "u Topolu poslao narodu Karađorđe, jer ne može da dođe". I još uvek to radi.

I zato joj još uvek, ako prežive datum punoletstva, deca beže van zemlje čim završe školu. Jer još uvek ovde vlada životna maksima "deco, dok sam ja živ ima da bude po mom, a posle vi kako hoćete... ma sve bre uništite ako oćete".

Hoće to, u narodu, u kome jedna polovina ovaj mesec izgovara bez a druga sa "m".

Nisu krivi ni požarevački Morgot ni Sauron iz Bugojna što je (skoro sve) isto za njihova dva vakta, već su zaslužni svi oni što ih "ne dadu" ni za živu glavu, i to uglavnom tuđu, pritom gledajući samo sopstveno dupe i ništa drugo. Zato što im je tako prokleto dobro u primordijalnoj supi ništavila, u kojoj su vaistinu stariji i od ameba i od virusa i od Hrvata. A to nije mala stvar, čak i kada ne verujete u evoluciju.

U nju naročito.

p.s.
Nije 5. oktobar kriv što su u taj dan jedni uložili svoju nadu za bolji život a drugi se posrali na prve i njihovu nadu, plašeći se boljeg života koji nije po njihovoj meri. Ovi drugi su svakako krivi, podjednako bili ogoljeni ili prefarbani u prve. I još uvek je tako.

Oktobarska deevolucija

Danas je peti, ali šesti nikada nije došao jer je posle petog opet bio četvrti. I tako, punih četrnaest godina mrsomudimo ovaj glupi vic, guzicama ne mrdamo, mirimo se sa ubicama i ubistvima, ništa ne menjamo, vrtimo se u krug. Grizemo repove jedni drugima, sami sebi.

Znači - dobro nam je i zato onda ništa.

Narodu, koji sam razlupa sopstveni budilnik istorije, časovnik i kalendar zameni Sanovnikom, drugačije i ne može da bude.

Oktobarska deevolucija, prava.

Baš kao i parada koju uskoro organizuju njoj u počast.

TT sindrom

Danas je 5. oktobar jedino roditeljima Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Dan kada im je Prva Srbija ukrala Sinove. Streljala ih, i proglasila ljubomornim pederima iz Druge Srbije, koji su se samoubili. Tako je rekla Vojska kojoj su ih roditelji pozajmili na par meseci, pa ih nije vratila natrag žive.
Svima ostalima je danas po deveti put 4. oktobar.
Samo onima koji su umrli na današnji dan ovo je 5. listopada; onima koji su rođeni 6. ili makar samo žele da žive - ne da se. Baš nikako. Samo u rikverc.

***

A zašto TT sindrom negotinski?
Telekom-Topling sindrom čupanja telefonskih instalacija po Borskom naselju u Negotinu, pod firmom rekonstrukcije toplovodne mreže.


Kvar je najverovatnije negde ovde. Mislim, kvar ...
Čupanje. Šteta, bre!
I svi, i T-jedni i T-drugi, čekaju svoju "ekipu iz Beograda da dođe i interveniše".

5. Oktobar ...

Da, Peti Oktobar po osmi put.
Dokle smo stigli?

B92: Većina lidera nekadašnjeg DOS-a danas je van javnog ili političkog života ...
Radio Beograd, povodom 5/10 intervjuiše perjanicu SPS-a, pardon predsednicu parlamenta, koja kaže ovim povodom da je sadašnja Vlada dokaz nacionalnog pomirenja ...
... da dodam: Pomirenja vrhuški/elita starog i novog režima, socijalista i demokrata.
Šta god da su radili posle, pored pomenutog demokratskog salto mortale, na žalost postoktobarske vlasti moraju da uvek imaju na umu ove ljude, za koje Vladan Batić opravdano tvrdi da su streljani:

Zoran Đinđić
Dragan Jakovljević
Dražen Milovanović

Nemali jer broj onih koji i dalje očekuju Šesti oktobar.

A Negotin?
Pa, posle 5/10 na vlasti su u Negotinu konstantno isti - svi ponikli iz postoktobarskog DSS-a negotinskog. Prvo su iz stranke isterali sve stare članove (od '92) pa su se pretovarili kadrovima po principu copy/paste. Prvo u stranku a onda po firmama.
Posle poslednjeg pomirenja više nije ni bitno gde su takvi bili pre dvehiljadite. Ali, šta su potom radili - to mora da bude vodilja svakog birača u Negotinu.
Ko? Pa oni: Tetka Rada, Puljecko, Drtića, Ročulj, Gune, kamara doktora (ko će sve da ih nabraja) i čitava bulumenta njihovih satelita. Naravno i Mirko Maximović, za koga mi je donekle i žao jer je od svih napred pomenutih jedini bio pravi predoktobarac, a eto u šta se sada pretvori. Pokušao je da bude previše pragmatičan, ali mu niko nije rekao da se to ne može ukoliko nisi član DS ...
Mada, ni svi uključeni u taj nesretni negotinski DOS nisu se baš pretrgli da nešto promene, makar u onih 6 meseci dok su bili na vlasti 2001. i delom 2005. godine.
Eto, mene grize savest ako sam nešto mogao a nisam uradio. Ne posipam se pepelom, grejem se na struju, pardon Komunal.

U Negotinu postoji izreka da je 2000. godine posle Petog oktobra došao Četvrti.
I dalje živimo u rikverc.