Deset godina kasnije, današnji dan se i dalje klacka između 4. i 6. oktobra, pa tako i ova pijačna sreda.
Pre ili
posle.
Oćekaki/nećekaki.
Šta, kao, mislili ste da je danas šesti? Jokbre, četvrti i tačka.
Dan pre, jer u Srbiji još uvek traju pripreme za promene, zaokret i to onaj veliki, definitivni ka boljem. Mislim na ozbiljne promene, ne na koalicionu kozmetiku koja već godinama u nedogled traje li traje. Ovo danas je ipak samo parapolitička ondulacija i šatiranje, nija
trajna. Traje a nije trajno, domaći paradoks.
Hm, kada bih reč "šatiranje" napisao pod DOS operativnim sistemom a ne Windows, ispalo bi "satiranje"... Baš radikalsko-ko(m)(št)(f)*unjarska besmislica.
* izabrati reč po slobodnoj svesti i savesti
Kada smo već kod tog nesrećnog DOS-a, ali političkog, na jučerašnji dan je u prostorijama negotinskog LDP-a održana
tribina o Petom oktobru, projekcija filma "Dan kada sam odlučio da ostanem". Zapravo, ispade to pomana negotinskoj opoziciji. Onoj pravoj.
Nije to zapravo ni bila tribina u pravom smislu, više onako, ćakulanje o "svetloj prošlosti". Došli neki izvorni oktobarci, neki neoliberalci, eksotporaši i poneki nestranački a ipak svesan građanin.
Radmila nije držala govor, jer su Mokranjčevi dani prošli - mada još uvek nisu gotovi.
Okupila se tako ekipa domaćih izdajnika da gleda nenaučnu fantastiku, film o tome kako je nekada bilo mnogo loše i kako je trebalo da nam danas bude mnogo dobro.
Stvarno, baš fantazija neka.
U mikrofon TV RAMA poneku reč rekoše Miki Stanković kao izvorni i iskreni petooktobarac, Slobodan Milivojević kao aktuelni eldepeovac i menadžer u najavi, i
onaj Lale. Poslednji sekretar negotinskog DOS-a pre eutanazije istog, koju je indukovala stranka oko koje su se nekada svi okupili. Interesantno, ali nešto mi zapade za
pamjat: pa skoro svi najistaknutiji likovi iz dešavanja do i na sam dan Petog oktobra, danas nisu više članovi Demokratske stranke. Skoro svi. Pitam se, pitam se ...
Bre, ostade mi u rukama pečat tog DOS-Neg. Evo, nudim da ga stave u ono školsko zvono u hodniku Gimnazije kao tučak, da zvoni za opomenu i starima i mladima da nikada ne odustaju i ne stanu. Ne osvrću se i ne gube vreme na patetične priče o tome "kako je nekad bilo".
Bilo pa prošlo.
Znam da pričam gluposti. Aktuelni koalicioni partner nikada tako nešto ne bi dozvolio - gde bre politika u škole?! U škole - NE, ali u školstvo... Aktuelni koalicioni ministar je inače na tu funkciju došao preko javnog konkursa, nikako politički. Šta, nije tako?! Ništa ne znam, a gđe da znam ...
Tek da se zna.
Jebem ti zemlju u kojoj prosvetu umesto Gaše Kneževića vodi ekipa koja je 5. oktobra 2000. razmišljala o bacanju ručnih granata iz policijskog helikoptera na demonstrante ispred Savezne skupštine.
Tek da se ne zaboravi.
Na jučerašnji dan trebalo je odati tri minuta ćutanja pošte vojnicima Draganu i Draženu, i naravno Zoranu. Pa da se posle toga manemo više patetike i kuknjave šta bi bilo kad bi bilo, nego da se potrudimo još više da nam sutra nikako ne bude isto kao juče, samo i jedino bolje. Toliko im dugujemo na taj dan, Peti oktobar.
Krajnje je vreme da se konačno rešimo, donesemo najbitniju i jedinu moguću odluku, odgovorimo na pitanje:
Da li ćemo i dalje živeti u prošlosti ili se konačno okrenuti sopstvenoj budućnosti? Do sada smo uglavnom išli napred unatraške, pa još i žmureći zbog onoga što smo videli iza sebe. Da se korigujem: zbog onoga
šta smo ostavili za sobom.
Stvarno, koji su dometi te srpske
Oktobarske revolucije, ima li ih uopšte?
Posle deset godina, hajde da malo odbrojavamo, postoktobarske vlasti su sebi prečesto dopuštale da se igraju žmurki sa građanima:
10-9-8-7-6-5-4-3-2-1 ... nula
Pa dobro, da ne grešim dušu, ipak rezultat svega nije nula, ništica.
Nešto jeste ipak napravljeno i ne može se prenebregnuti da:
- nema ratova
- nema viza za putovanje u inostranstvo
- nema sistemske krađe na izborima
ali:
- ima budala i uvek će ih biti, kao i bitangi
- nema para za normalan i bezbrižan život
E ovo zadnje je ono čime svi treba da se bavimo. Strančarenje je ionako izašlo iz mode, a to ne vide još samo oni koji na politiku gledaju crno-belim monoklom. Fotošvarc staklo, kao za pomračenje.
Dakle - Srbi, većinom.
Nije sprovedena ni lustracija, jer bi tada konačno svi morali da prekinu sa lupetanjem "gde si bio" i počeli da shvataju ono mnogo bitnije - "a šta si to radio". Pre Petog, naravno.
Zbog medijskog ništavila koje u Negotinu vlada, a ne mraka kako neki vole to da kažu, TV RAMA i prostorije LDP u Negotinu su 5.10.2010. godine bila jedina dva mesta u ovom gradu gde ste mogli slobodno nešto javno reći o Petom oktobru.
Kahvane se ne računjaju.
U žutim prostorijama se u utorak prepodne jeli kolači, a popodne mrak. Radno vreme do 17h.
Demokratski mrak, dečko.
***
Ima li zaključka celoj ovoj priči?
Ima:
Treba se kretati, kretanje predstavlja promenu položaja.
Promena = život.
Ljudi smo, živi. Nismo pritke za paradajz.
Mada, nama svima mnogo više od zaključka nedostaje ... razrada teme. Dosta više beskonačnog pisanja uvoda i kuknjave za zaključcima.
Slažete se sa mnom, zar ne.
p.s.
Borani su gori od Negotinaca, njima je stalno u glavi neki 3.Oktobar, pojma nemam zašto ...
