Antisistem v.5.10

5. oktobar 2017.

Pred očima nam i dalje treperi ista poruka o sistemskoj grešci:

Hoće to često, a naročito kod onih naroda koji na ovaj dan 1988. vrište od sreće i svršavaju na gađanje jogurtom zbog gaženja Ustava i ukidanja svih prava jedne teritorijalne celine u državi, koja joj je taj isti Ustav garantovao.

Hoće i kod onih, koji na ovaj dan 1990. prilikom osnivanja Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) ni u snu nisu mogli da zamisle kako će jednoga dana videti Nenada Čanka od dvesta kila za Pinkovim klavirom i u istim gaćama sa Šešeljevim Potrčkom.

Hoće i kod onih koji su na današnji dan 1991. pišali firnajz od sreće prilikom dočeka "prestolonaslednika" na tron Republike, istog onog koji ni dan danas - 26 godina kasnije - nema nameru da nauči jezik zemlje u kojoj bi da stoluje... Pa zašto bi, nakon svega što se ogrebao za ovih četvrt veka. Za to mu ne treba gramatika, baš kao ni onim šibicarima sa autobuske.

Hoće i kod onih naroda koji svršavaju na ratna osvajanja tuđih teritorija u ratu u kome svakako nisu učestvovali, ali zato na ovaj dan 1995. ni da zucnu kada njihov Führer iz Požarevca na Holbrukovom papiru ostavi svoj autogram kojim garantuje da neće više ništa slično da radi po komšiluku, ali u svojoj prokletoj avliji... e, o tome tada nije bilo reči. Tek će.
Hoće to i kod onih plemena, koja na ovaj dan 2000. bulje u TV i urlaju "bacaj bombe na stoku izdajničku, pacove, hijene, domicilne ništarije koje ruše Beograd i spaljuju Skupštinu, pucaj, pa gde su ti tenkovi da to gaze... mjkimjbm fašističku".
A hoće i kod onih naivnih koji tog istog dana uz prve emitovane priloge B92 televizije svakako nisu mogli ni da zamisle u šta će se na kraju ona pretvoriti, pa nestati.

Hoće, nažalost, i kod one obezumljene gomile koja sebe naziva narodom, koja ni da zucne niti se prene kada joj na ovaj dan 2004. ubiju decu koja su videla to što nisu nikako smela da vide, a država - za koju su služili vojni rok - ih pride proglasi "ljubomornim pederima koji su se samoubili", pa na to lupi (vojni) sudski pečat i pokuša da slučaj trajno baci ad acta.

Hoće to, u zemlji u kojoj na ovaj dan 2012. premine Vojin Dimitrijević, jedan od najuglednijih domaćih i svetskih stručnjaka u oblasti prava, koji samo par meseci pre smrti izjavi "šta više reći o ovom društvu i njegovom posrnuću, kada ja sa osamdeset godina pa razmišljam o tome kako bih napustio Srbiju... pa šta tek onda da kažu mladi".

Hoće to, kad trideset godina okrećeš glavu od samoga sebe i stalno okrivljuješ druge za sopstvenu lenjost i nesposobnost, pa ti onda na šte srca legnu lokalni čvrstorukaši (što uostalom rulja palanaštva i jeste) koji jedva čekaju slobodan termin između dva udisaja pa da krenu sa čuvenim trabunjanjem "nije demokratija za nas, za nas je čvrsta ruka..."

To je ta većina, koja i dalje misli da je ova zemlja propala 5. oktobra 2000. godine, jer im je tog dana sa prestola smaknut onaj kome je, ne pevala već urlala da je "komunista, što ga vole više od Isusa Hrista" i da ga je "u Topolu poslao narodu Karađorđe, jer ne može da dođe". I još uvek to radi.

I zato joj još uvek, ako prežive datum punoletstva, deca beže van zemlje čim završe školu. Jer još uvek ovde vlada životna maksima "deco, dok sam ja živ ima da bude po mom, a posle vi kako hoćete... ma sve bre uništite ako oćete".

Hoće to, u narodu, u kome jedna polovina ovaj mesec izgovara bez a druga sa "m".

Nisu krivi ni požarevački Morgot ni Sauron iz Bugojna što je (skoro sve) isto za njihova dva vakta, već su zaslužni svi oni što ih "ne dadu" ni za živu glavu, i to uglavnom tuđu, pritom gledajući samo sopstveno dupe i ništa drugo. Zato što im je tako prokleto dobro u primordijalnoj supi ništavila, u kojoj su vaistinu stariji i od ameba i od virusa i od Hrvata. A to nije mala stvar, čak i kada ne verujete u evoluciju.

U nju naročito.

p.s.
Nije 5. oktobar kriv što su u taj dan jedni uložili svoju nadu za bolji život a drugi se posrali na prve i njihovu nadu, plašeći se boljeg života koji nije po njihovoj meri. Ovi drugi su svakako krivi, podjednako bili ogoljeni ili prefarbani u prve. I još uvek je tako.