O ulozi cenzure

U cenzuru svi verujemo.

Ponekad.

Naravno, to danas predstavlja veoma nepopularno gledište; cenzura deluje kao da je samo za one koji imaju ograničene i odbranaške stavove, to je neprijatelj teškom mukom zadobijene slobode sopstvenog izražavanja bez tuđeg mešanja. Ljudi uglavnom povezuju cenzuru sa spaljivanjem knjiga, političkom represijom i netolerancijom od strane neznalica. Herojski događaji koji su okončali eru cenzurisanja u Evropi kao da to potvrđuju. Na primer, cenzura Didroove "Enciklopedije" 1752. je zapravo bila samo priglupi napad Crkve na jedan sofisticirani i za sve duboko koristan intelektualni projekat. Zabrana Lorensove knjige "Ljubavnik ledi Četerli" je predstavljala podjednako idiotski potez. Kada su izdavača knjige (Penguin Books) izveli pred sud 1960. po stavkama britanskog "Zakona o sprečavanju objavljivanja razvrata u javnosti", tužilaštvo je delovalo aljkavo i nejasno, dok je odbrana odisala strašću i inteligencijom. U istoriji cenzure, uvek se činilo da je proganjano ono što ima stvarnu vrednost (duboko, iskreno i istinito), a da onaj ko pokušava da cenzuriše deluje podlo, korumpirano i apsurdno.

Cenzori su ispali budale: zabrana "Ledi Četerli"

Možda to i nije baš uvek tako. Možda, recimo možda, je ta faza (gde je cenzurisani uvek "dobar" a cenzor uvek "loš"), barem u razvijenim zemljama, višestruko prevaziđena. Možda danas stvarna opasnost više ne leži u tome da su velike istine u opasnosti od represije malignih vlasti, već pre u opasnosti od davljenja u haosu koji stvaraju agresivni i nekontrolisani komercijalni interesi, da će nas preplaviti irelevantne, pohlepne, štetne i beskorisne trivijalnosti, da nećemo više biti u stanju da se usredsredimo na ono što je istinski važno i dobro.

 

Sloboda izražavanja ili smaranje?

Ključni argument onih koji danas napadaju "cenzuru" jeste tvrdnja kako svi treba da sve vreme čuju sve poruke. Da li je baš tako? Da li, na primer, baš svi moraju da čuju poruku o tome koji parfem treba kupiti tokom šetnje obalom Sene u srcu Pariza?

Reklama za parfem, na fasadi muzeja D'Orsej u Parizu (2011)

Ova Šanelova reklama zaista deluje depresivno na ljudski duh - velikih je dimenzija, istaknuta na upadljivom i ekskluzivnom mestu, a sve to podstiče jednu slabost koju svako od nas mora da u sebi prevaziđe: našu težnju da rado skliznemo u zabavu koja odvraća pažnju od suštine (O.Haksli), narcisoidnost i beskorisnu potrošnju (čitaj: kupovinu). I tako, ispada da ova reklama nenamerno podržava ono najgore u nama.

Poruka je sledeća: stvari koje nas odvlače od naših istinskih potencijala ne treba da nam non-stop paradiraju pred nosevima, očekujuči da im se divimo, u svakoj prilici (u autobusu, avionu, na ulici...) Što se tiče muzeja D'Orsej, cenzura bi zapravo značila brigu da javni prostor odražava - i tako zadovoljava i podržava - bolju stranu naše prirode.
Cenzurisanje neprikladnog bilborda na fasadi neke nama drage zgrade možda i nije toliko kontroverzno. Međutim, ovaj primer ukazuje na neke od osnovnih principa koji se mogu primeniti u takvim slučajevima.
Takve beskorisne reklame možete uočiti na brojnim mestima.

Znamo da ljudi umeju da budu ovakvi, ali od kakve je pomoći da to stalno gledamo u javnosti?

Uzmimo televiziju kao još jedan primer. TV programi su odavno cenzurisani kada su u pitanju nasilje i seks - široko je prihvaćen stav da je to prihvatljivo, pa čak i poželjno ograničenje slobode. Svi mi dobro znamo da su ekstremne slike veoma lako dostupne na drugim mestima ukoliko neko smatra da mu baš tako nešto treba; sa druge strane, postoji značajna razlika između onoga što ljudi rade u svojoj privatnosti i onoga što je manje ili više prihvatljivo u programu koji se emituje "u javnosti". Međutim, ono što služi kao rezon za cenzurisanje previše eksplicitnih ili nasilnih slika, u stvarnosti ima primenu daleko širu od te dve uobičajene kategorije. Problem u osnovi nije vezan samo za seks i nasilje, zbog čega je stvarna briga zapravo sprečiti paradu scena koje su ponižavajuće za ljudsko dostojanstvo, kakolično tako i kolektivno. Upravo te i takve scene nam na sraman način pokazuju tamnu stranu ljudske prirode.

Cenzua nije nužno neophodna kako bi se onemogućila prezentacija takovog materijala u javnosti. Ono na čemu se insistira je privatni i lični karakter nečijeg interesovanja, i služi da tako nešto ne dobije odobrenje za javno prikazivanje. Najpodmukliji programi i reklame su oni čiji su autori ubeđeni u njihovu vrednost, iako su zapravo zapanjujuće nedostojni spomena.

U demokratskim, tržišno orijentisanim društvima, kultura javnosti je veoma važna. Ona usmerava naše kolektivne ideje o tome šta je vredno divljenja a šta šokantno, šta se smatra normalnim a šta ne. Ona stvara jedno zajedničko poimanje statusa. Sve javne stvari oblikuju naše pojedinačne živote, a imaju uticaj i na politiku i ekonomiju.

Cenzurisanje neprikladnih poruka je zaslužilo da ne bude smatrano samo za sredstvo neprosvećenog suzbijanja velikih ideja, već da to ponekad predstavlja i iskren korak u pravcu boljitka pojedinca i društva u celini.

The Boook Of Life: On the Role of Censorship

***

Ko posle 5. oktobra 2000. nije umeo, hteo ili smeo (potpuno svejedno, shodno aktuelnim posledicama) da preventivno diskriminiše roze i slične bljuvotine (za šta je postojalo puno više načina od puke zabrane), a neki su bogme i proarlaukali uz roze klavir vrlo brzo nakon tog datuma, taj danas kuka o tim istim roze i sličnim bljuvotinama kojih nam je preko glave u svim sferama života - ne samo u medijima, već podebelo i u politici i ekonomiji. Slučaj prvog petooktobarskog Dnevnika u pola osam, kada su kao muzička pozadina tokom čitanja najvažnijih vesti išle numere Gang Of Four i Laibach, danas izgleda smešan i besmislen iz roze perspektive aktuelnog medijskog i svakog drugog mraka. To, naravno, nije tako, ali kreiranje javne svesti i kulture koje je praktikovano svih ovih godina - i to ne samo od strane aktuelnog kradikalskog režima, već i od Miloševićevog, Koštunjavog i Tadićevog pre njih - gde su bljuvotine poželjne a slobodna i kritična javna reč proglašena za nešto što ugrožava nacionalni interes, neminovno dovodi do erozije ne samo kulture javnosti već i društva u celini.
Dovodi i do toga da takvo stanje postane jedino poželjno i prihvaćeno od strane masa, mozgova ispranih roze varikinom i centrifugiranih krvavo-crnim dezinformerom.

Cenzura je kada na javnim nacifrekventnim medijima ne možeš čuti ni reč kritike upućenu Mahnitom Vođi. Cenzura je i kada od pink-kanalizacije ne možeš ništa drugo da vidiš i čuješ oko sebe, a sve više ni u sebi. Državni kriminal je kada klika na vlasti i roze dobošari od te cenzure imaju ogromnu finansijsku korist.

Pozitivna cenzura je kada u silnim farmama, parovima i neparovima, maloj i velikoj braći, zadrugama i ostalim kuplerajima prepoznaš i jasno definišeš nasilje i pornografiju (ne samo seksualnu, već i društvenu), diskriminaciju i degradaciju ljudskosti, pa lepo toj i takvoj televiziji oduzmeš ionako nezakonito dodeljenu nacionalnu frekvencu. Njen program onda, po prirodi stvari, ne biva zabranjen ali sklizne u oblast slobode privatnog izbora šta će ko da gleda i za to pošteno plati (baš kao što je slučaj sa ostalim porno TV kanalima). Pa onda lepo finansijski pukne, kako i treba, jer ovaj narod ne voli da plaća gvirenje u tuđe gaće; ovde se to takoreć smatra jednim od nacionalnih sportova, koji se takođe može upražnjavati na poljančetu isto kao i jurcanje za naduvanom svinjskom bešikom i njenim klonovima.
Isto je i sa tariguzima, poznatim kao "štampani mediji": na prvu objavljenu naslovnicu sa slikom maloletnog deteta, nečijeg leša, gole plastifukse u raznoraznim pozama sa časova anatomije, naslovima punim uvreda i govora mržnje, država reaguje primenom zakonske obaveze da takva novina od tog momenta mora ubuduće (o trošku izdavača, naravno) biti upakovana u poluprovidnu plastičnu kesu i na kioscima ne sme da se nalazi u nivou očiju maloletnog deteta (praksa poznata iz vremena zlog socijalizma u SFRJ, preuzeta sa takođe zlog kapitalističkog Zapada). Da, to se svakako odnosi i na one dnevne novine koje slobodno možete ubrojati u sredstva za vođenje biološkog rata.
Moliću fino, nema zabrane al' nema ni bljuvotina u javnom prostoru. A kada one nestanu iz medija, nestaće i u politici: postaće podjednako neisplative, jer više neće biti "za džabe". Obično je to tako kada sve, pa i politiku, svedeš na prosto i prostačko gvirenje u tuđe gaće.
Kad-tad odatle nešto izleti, pa istera oko onom što gviri.
A i još po nešto, pride.