Na dojavu anonimnog cinkaroša, gehajmštatpolicioti 4. avgusta pre 70 godina upadaju u jednu stambenu zgradu u Amsterdamu gde hapse jevrejsku porodicu Frank i njihove prijatelje, izbacuju na ulicu i uteruju u kamion, "za primer" prolaznicima i komšijama odvode u lokalni nacistički logor. Porodica Frank je iz Nemačke prebegla u Holandiju još tokom prvih godina od dolaska nacista na vlast. Situacija se iznova pogoršala kada su nacisti okupirali i susednu zemlju. U strahu od deportacije u konclogor, od 1942. do 1944. porodica Frank se 25 meseci krila u pregrađenom prostoru u prizemlju zgrade, koji je imao zazidane prozore i izolovane zidove kako se iznutra ne bi čuo neki zvuk koji bi nacistima i njihovim džukelama odao nesrećne ljude.
U septembru 1944. petnaestogišnju Anu i njenu sestru Margo iz Holandije deportuju u nemački Bergen-Belsen, gde početkom marta 1945. godine obe umiru od tifusa, samo dva meseca pre spasonosnog dolaska savezničkih vojnika.
Majka im umire u fabrici smrti Aušvic, u januaru 1945. godine.
Kada su ruski vojnici ušli u Aušvic, Anin otac, Oto Frank, bio je jedan od deset preživelih logoraša koje su tamo zatekli. On je ujedno i jedini član porodice Frank koji je živ dočekao kraj rata. Kada se vratio iz Rusije u Amsterdam, njegova nekadašnja službenica, holanđanka Mip Giz, predala mu je Anine papire koje je uspela da skloni prilikom pretresa i hapšenja. Od tih beleški Oto Frank je potom sastavio i 1947. godine objavio čuveni "Dnevnik".
4. avgust je bio poslednji dan Ane Frank. Posle toga, do svoje tragične smrti 8 meseci kasnije, za totenkopf ljudolike zveri ona je bila samo još jedan redni broj istetoviran na levoj ruci - i ništa više.
U septembru 1944. petnaestogišnju Anu i njenu sestru Margo iz Holandije deportuju u nemački Bergen-Belsen, gde početkom marta 1945. godine obe umiru od tifusa, samo dva meseca pre spasonosnog dolaska savezničkih vojnika.
Majka im umire u fabrici smrti Aušvic, u januaru 1945. godine.
Kada su ruski vojnici ušli u Aušvic, Anin otac, Oto Frank, bio je jedan od deset preživelih logoraša koje su tamo zatekli. On je ujedno i jedini član porodice Frank koji je živ dočekao kraj rata. Kada se vratio iz Rusije u Amsterdam, njegova nekadašnja službenica, holanđanka Mip Giz, predala mu je Anine papire koje je uspela da skloni prilikom pretresa i hapšenja. Od tih beleški Oto Frank je potom sastavio i 1947. godine objavio čuveni "Dnevnik".
4. avgust je bio poslednji dan Ane Frank. Posle toga, do svoje tragične smrti 8 meseci kasnije, za totenkopf ljudolike zveri ona je bila samo još jedan redni broj istetoviran na levoj ruci - i ništa više.
Život dobitnice Nobelove nagrade za mir za 2014. godinu, sedamnaestogodišnje Pakistanke Malale Jusafzai, koja je morala da pobegne iz svoje zemlje kako bi spasila živu glavu od fašista u XXI veku, umnogome podseća na životnu priču Ane Frank. Po mnogim kriterijumima Ana Frank bi danas važila za blogera, baš poput Malale Jusafzai.
Mislite o tome kada vas zbog dnevnika, blogpostova, tvitova ili fejsbuk statusa pozovu na informativno ćaskanje. Ili mutavo blenete dok odvode druge.
Za početak.
Za početak.
No comments:
Post a Comment