I tako, prođoše atomski dani... sedamdeset godina kasnije.
#1 - No more Hiroshimas
Svake godine, od 6. do 9. avgusta, organizacija CND (Campaign for Nuclear Disarmament) obeležava dane upisane među najtragičnije u istoriji čovečanstva, upozorava da se ono što se tada dogodilo ne zaboravi i nikada više ne ponovi. Tih dana 1945. godine, američka vojska je prvo 6. pa potom i 9. avgusta bacila dve atomske bombe (Little Boy i Fat Man), jačine 20 i 22 kilotone, na japanske lučke gradove Hirošimu i Nagasaki. Po prvi put u istoriji ratovanja (pa i nauke), nuklearno naoružanje je primenjeno na živim ljudima i to prvenstveno civilima. Oba grada jesu bila strateški važna za japansku vojnu industriju, naročito pomorsku, što je komandi američke vojske bilo dovoljno da ih proglasi legitimnim vojnim ciljevima. Rat u Evropi je već bio gotov, a Japan je već bio na samom kraju bilo kakvih rezervi za dalje vođenje rata, ali to nije bilo dovoljno da se Amerikanci uzdrže od upotrebe oružja "sjajnijeg od hiljadu sunaca" koje je u dva trena pomračilo Zemlju izlazećeg Sunca.
Povod za upotrebu atomskih bombi bio je više nego jasan: sprečiti dalji gubitak vojnika i tehnike (rat na Pacifiku se previše odužio, uz vrtoglav skok cene po koju su ga Amerikanci vodili), vojno poraziti Japan i prisiliti ga na predaju, konačni kraj II svetskog rata.
Razlog: naravno - Rusi. Njima je trebalo jasno staviti do znanja da se previše ne zanose potencijalnim ulaskom u rat na Dalekom istoku, uz Kineze zajedničkim napadom na Japan i zauzimanjem nekih od njihovih severnih ostrva (najbližih teritoriji SSSR) - sve je to ionako postalo očigledno potonjim sukobom u Koreji; kao drugi, daleko važniji razlog, bilo je sprečavanje Staljinove alavosti glede Berlina, Nemačke pa i dalje na zapad Evrope.
U otkačenom svetu, kakav je ovaj naš danas, ne nedostaje povoda i naročito razloga previše sličnih (ako ne i identičnih) onima od pre 70 godina, sa potpuno istim akterima globalnog vrzinog kola.
Japanski umetnik Isao Hašimoto je 2003. godine napravio animaciju, u kojoj slikom i zvukom na mapi Sveta markira svaku od nuklearnih detonacija, počev od projekta "Menhetn" u Los Alamosu tokom jula 1945. pa sve do pakistanskih proba u maju 1998. godine. Na mapi nisu prikazane severnokorejske nuklearne probe iz 2003. 2006 i 2013. godine jer, iako o njima na sva usta pričaju dinastije Kim i Buš, stručna javnost i dalje nema validnu potvrdu da su to zaista bile probe nuklearnog naoružanja.
Kako god, vredi pogledati jer se iz animacije vidi ko sve testira nuklearno oružje, u kojoj količini i gde. Neke od prikazanih lokacija zaista deluju uznemirujuće za one koji tamo žive:
Svet je uspeo da kako-tako izboksuje zabranu biološkog i hemijskog naoružanja; nuklearno se i dalje uporno ne da, jer biznis je biznis. Baš zato - nikad više Hirošima.
#2 - The War Game
Ratna igra je dokumentarno-igrani film britanskog režisera Pitera Votkinsa, snimljen 1965. godine. Za razliku od onog holivudskog iz osamdesetih godina (War games), u kome neki klinci prčkaju po kompjuterima američkog sistema odbrane i umalo izazovu 3. svetski, pardon - 1. nuklearni rat (verovatno i poslednji), radnja ovog filma se dešava u Engleskoj sredinom 20. veka, u vreme najveće napetosti oko tzv. Kubanske krize, kada sovjetske bombe počnu da padaju na Britansko ostrvo. Film je snimljen u formi crno-belih TV vesti. Posle scena razaranja i smrti, koje su kao preslikane sa američkih fotografija Hirošime i Nagasakija, slede klasična paranoja i ludilo - kojima bi svakako prethodila Orvelova 1984, iz kojih bi potom mogla da nastanu Bardžesova 1985, Brinov Poštar, Poslednja bitka Hodorovskog ili bilo koji nastavak Pobesnelog Maksa. Gomile leševa, ruševine, radijacijska bolest, kontaminirana hrana, vojska u haosu, policajci koji na ulicama streljaju pljačkaše po kratkom postupku... Autori filma su se trudili da dočaraju situaciju posle bombardovanja nuklearnim bombama, koristeći iskustva i dokumentaciju sa terena - pored Hirošime i Nagasakija, podjednako iz razorenih britanskih gradova posle nacističkih i nemačkih, posle savezničkih bombardovanja.
Po premijeri, Ratna igra je ubrzo dobila brojna priznanja i još brže bila sklonjena u bunker od strane BBC koji je finansirao čitav projekat. Kako i zašto - pitanja su koja dobrim delom sama sebi predstavljaju istovremeno odgovor. Votkinsov pomoćnik, Majkl Bredsel, smatra da su britanske vlasti bile debelo uzdrmane saznanjem koliko je ta zemlja zapravo nepripremljena za stvarnu situaciju oslikanu u filmu. Prikazivan je samo po bioskopima u UK i inostranstvu. BBC ga konačno po prvi put emituje tek 1985. godine, mada je 1983. imao TV premijeru i nekoliko projekcija po američkim bioskopima.
Ratna igra je 1966. godine dobila Oskara za najbolji dokumentarni film.
Tačno...
- 70 godina od bombardovanja Hirošime i Nagasakija
- 50 godina od snimanja i zabrane
- 30 godina od (konačne) BBC TV premijere
... film Ratna igra prikazan je 6. avgusta 2015. godine u Londonu, na "Dan Hirošime".
Po premijeri, Ratna igra je ubrzo dobila brojna priznanja i još brže bila sklonjena u bunker od strane BBC koji je finansirao čitav projekat. Kako i zašto - pitanja su koja dobrim delom sama sebi predstavljaju istovremeno odgovor. Votkinsov pomoćnik, Majkl Bredsel, smatra da su britanske vlasti bile debelo uzdrmane saznanjem koliko je ta zemlja zapravo nepripremljena za stvarnu situaciju oslikanu u filmu. Prikazivan je samo po bioskopima u UK i inostranstvu. BBC ga konačno po prvi put emituje tek 1985. godine, mada je 1983. imao TV premijeru i nekoliko projekcija po američkim bioskopima.
Ratna igra je 1966. godine dobila Oskara za najbolji dokumentarni film.
Tačno...
- 70 godina od bombardovanja Hirošime i Nagasakija
- 50 godina od snimanja i zabrane
- 30 godina od (konačne) BBC TV premijere
... film Ratna igra prikazan je 6. avgusta 2015. godine u Londonu, na "Dan Hirošime".
#3 - Nagasaki nightmare
Eno ih, gore, stalno na nebu
Tako lepi u oku generala
Jednom su, i opet će
Pokriće ih smrtonosnom kišom
Poput riba, pecaće svoju mrtvu decu
Sinove i ljubavnike, ljubavnice i kćeri
Oblaci poniženja što vise sa trešnjevih grana
Bljesak, slepilo, i potom ništa više
Jedan za drugim, još uvek umiru tamo
Jer Tama vlada Zemljom izlazećeg Sunca
Šta smo to naučili? Ma koga je još briga!
Previše je ćutanje lako, u strahu od straha
Oni umiru, i žive
A mi stojimo, i dopuštamo
Da se smrtonosna kiša ponovi?
Čovek stvori moć
Čovek stvori bol
Smrtonosnu kišu
I opet će
Nagasaki moru
#4 - Nijyuu Hibakusha
Cutomu Jamaguči je imao 29 godina, kada je izjutra 6. avgusta 1945. na nebu ugledao hiljadu sunaca kako odjednom sjaje iznad Hirošime. U to vreme je bio zaposlen kao inženjer u kompaniji Micubiši, angažovan u brodogradilištu u Hirošimi. Kada je čuo brujanje američkih aviona, koji su tih dana stalno nadletali grad, podigao je pogled ka nebu i video kako iz jednog od bombardera ispada nešto okačeno o padobran. Zatim je usledio "ogroman magnezijumski bljesak i zvučni udar", kako je on kasnije pričao. Uspeo je da skoči u obližnji kanal, ali bio je usisan u vazduh i odbačen u baštu na drugoj strani ulice. Kada se osvestio, na sve strane je bila tama, mećava pepela i otpada koji su padali sa neba, i ogroman pečurkast oblak nad gradom. Jamaguči je imao teške opekotine po rukama i licu, napukle obe bubne opne, privremeno zaslepljen.
U trenutku eksplozije nalazio se na manje od 2 milje (oko 3km) od epicentra eksplozije.
Pored Jamagučija, bombu su preživele i njegove kolege sa posla, Akira Ivanaga i Kunijoši Sato - sva trojica rođeni u Nagasakiju.
Dan kasnije, 7. avgusta, njih trojica uspevaju da se probiju do železničke stanice, u nadi da će nekako uspeti da se vrate u rodni grad, što im uspeva posle putovanja koje je trajalo celu narednu noć. Za to vreme, oči Sveta bile su uprte u Hirošimu. Američki predsednik Truman objavljuje postojanje nuklearnog oružja u rukama njegove vojske i kaže da su "upotrebili jednu od fundamentalnih sila Univerzuma, od koje Sunce dobija svoju moć, protiv onih koji sebe nazivaju Zemljom izlazećeg Sunca i koji su započeli rat na Dalekom Istoku", zapretivši da će "kiša smrti sa neba tek uslediti ukoliko se Japan odmah ne preda".
Kada se Jamaguči 8. avgusta ujutru, sa železničke stanice zaputio direktno u bolnicu, lekar koji mu je bio dugogodišnji prijatelj nije mogao da ga odmah prepozna zbog povreda. Baš kao ni njegova porodica posle toga. Majka ga je nazvala "duhom u zavojima". Iako teško povređen, blesav kako to samo Japanci umeju da budu, Jamaguči narednog dana odlazi na posao u sedište Micubiši kompanije. Svom direktoru uporno pokušava da objasni šta se desilo u Hirošimi, jer ovome nikako u glavu ne ide kako to jedna bomba može da uništi čitav grad, pritom ga ubeđujući da je poludeo. Usred najžešće rasprave oko toga šta se zaista desilo u Hirošimi, ponovo - bljesak.
Jamaguči je jednom prilikom, godinama kasnije, izjavio za britanski Independent: "Bio sam ubeđen da me je atomska pečurka sve vreme pratila, od Hirošime do Nagasakija."
Iako je ova bomba bila jača od prve, broj direktno stradalih i šteta koja je pričinjena bili su nešto manji od onih u Hirošimi, prvenstveno zahvaljujući tome što se Nagasaki nalazi na brdovitom terenu koji se spušta skroz do mora.
Jamaguči je doživeo udar atomske bombe po drugi put.
Jamaguči biva teško povređen i prima kancerogenu dozu radijacije po drugi put.
Jamaguči se nalazi na manje od dve milje od epicentra eksplozije po drugi put.
Jamaguči je preživeo udar atomske bombe po drugi put.
Iako je svoj dom našao potpuno razoren, njegova žena i sin su bili živi i sa samo nekoliko manjih povreda; uspeli su da se prilikom eksplozije sklone u neki tunel. Dok je bio na poslu, Jamagučijeva žena je po gradskim apotekama tražila melem za njegove opekotine, i to je spasilo i nju i dete koje je povela sa sobom. Čudna igra sreće - da Jamaguči nije preživeo Hirošimu i bio povređen, njegova žena bi možda ostala kod kuće i verovatno stradala.
U narednim danima, događaji su počeli da uzimaju svoj danak od Jamagučija: usled velike količine radijacije kojoj je bio izložen, opala mu je sva kosa, rane i opekotine zahvatila je gangrena, konstantno je povraćao, nije mogao ni da jede niti uzima tečnost. Bio je spreman "da pređe na drugu stranu", kako je kasnije pričao.
Za razliku od mnogih koji nisu bili te sreće, Jamaguči je tokom narednih meseci uspeo polako ali sigurno da se povrati i oporavi. Život mu se konačno vratio u normalu. Neko vreme je radio pri američkoj vojsci kao prevodilac tokom okupacije, potom kao učitelj, da bi se na kraju vratio u svoju matičnu firmu Micubiši. Bavio se i pisanjem poezije. Pored sina koji je preživeo atomski udar, tokom pedesetih je dobio još dve kćeri - žive i zdrave, na oca. O svom iskustvu nije želeo da govori javno sve do 2000. kada je objavio memoare i priključio se pokretu za zabranu atomskog oružja. Tokom govora u Ujedinjanim nacijama 2006. godine, rekao je: "Kada neko dvaput preživi udar atomske bombe, njegova je sudbina da o tome javno govori." Umro je 2010. u 93. godini života, u (trešnjevom) cvetu mladosti - da parafraziramo Topaloviće.
Cutomu Jamaguči nije jedina osoba koja je doživela i preživela obe atomske bombe. Pomenuti dvojac njegovih prijatelja i kolega, Ivanaga i Sato, bili su takođe u oba grada, ali Jamaguči je jedini koji se oba puta zatekao na manje od dve milje od nulte tačke. Od njega je "uspešniji" samo Šigejoši Morimoto, koji je od centra eksplozije u Hirošimi bio udaljen samo pola milje (oko 750m). Smatra se da je 165 ljudi imalo sreću da doživi i preživi oba udara, ali Jamaguči je jedini kome je to japanska država javno priznala, nazvavši ga niđju hibakuša - "onaj koga su dva puta bombardovali".
#5 - Bombardovanje Negotina
Koristeći izvore i činjenice na način na koji je to radio Piter Votkins prilikom snimanja svog filma, ekipa sa Public Radio International napravila je aplikaciju u kojoj možete preko Gugl mape pronaći svoj grad (ili neko drugo mesto), pa ga onda lepo ošinete bombom od dvaes' kilotona žive mere, baš poput one iz Hirošime. Posle pritiska na crveno dugme, sedite i gledajte kakav ste belaj i nesreću počinili.
Očigledno je da bi nuklearni udar na Negotin imao posledice po susednu Rumuniju i Bugarsku.
Istoričar Aleks Velerštajn sa Stivensovog instituta za tehnologiju, otišao je korak dalje, pa je napravio NukeMap simulator, koji je zapravo prethodna aplikacija nadograđena opcijom odabira vrste i jačine bombe, sa nešto preciznijim i detaljnijim rezultatima takvog "poduhvata".
Postoji čak i 3D verzija simulatora, ukoliko mislite da vam nije dosta i one prve.
Elem, simulator je iščitao podatke o broju stanovnika u Negotinu, označio radijalne zone vatrenog (180m), prvog vazdušnog (340m), radijacijskog (1200m), drugog vazdušnog (1800m) i termalnog (1900) udara bombe poput one u Hirošimi, ukoliko bi je neki manijak aktivirao u vazduhu 600m iznad "Hajduk Veljkovog rimskog bunara iz 19. veka" u samom centru Negotina. Od pobrojanih (po poslednjem popisu) 10673 stanovnika Negotina, odmah bi stradalo oko 4700 a bilo teško povređeno oko 2500 ljudi. Naravno, ove brojke su ipak samo procena, jer simulator ne uzima topografske podatke u obzir (mada to Negotinu u ravnici ne bi mnogo pomoglo). Baš kao što ni onih 30% manje atomski ošinutih Negotinaca od toga ne bi imalo neke vajde.
Za one četnički ošinute još uvek nisu napravili drugi simulator posledica osim svakodnevice.
Postoje razne budale koje smatraju kako bi jedna atomska bomba rešila sve probleme palanke kao što je Negotin (ili bilo koje druge srbistanske). Na njihovu žalost, NukeMap simulator nije zamišljen kao nadražajno pomagalo onanisanju pred monitorom za takve idiote, već da bi čak i neko ko živi u psihorupama i vukojebinama svih meridijana uz pomoć računara stekao stvarnu sliku šta nas sve čeka ukoliko neka usijana budala zaista pritisne crveno dugme u Kremlju, Vašingtonu, Pjongjangu, Teheranu ili nekoj od ostalih nuklearnih prestonica sa animacije Isao Hašimota.
Ko nije sposoban da reši probleme u sopstvenoj glavi ne treba da rešava ni tuđe tako što će ih praviti ostalima, pa makar to bilo i čaršijskim laprdanjem o vlaškoj verziji projekta Menhetn, ili bacanju Dečaka i Debeljka na Vlašington. Enolu Gej po mehanama nećemo spominjati, da se navijači ne bi osetili prozvanima. Ionako su nabaždareni na tu za njih "prejaku reč".
p.s.
Gledam sliku onog čičice Jamagučija, prosto mi dođe da počupam uši svakome ko tvrdi da Atomski Mrav ne postoji.
CRASS "Nagasaki nightmare"
(Nagasaki nightmare 7'', 1980)
#4 - Nijyuu Hibakusha
Cutomu Jamaguči je imao 29 godina, kada je izjutra 6. avgusta 1945. na nebu ugledao hiljadu sunaca kako odjednom sjaje iznad Hirošime. U to vreme je bio zaposlen kao inženjer u kompaniji Micubiši, angažovan u brodogradilištu u Hirošimi. Kada je čuo brujanje američkih aviona, koji su tih dana stalno nadletali grad, podigao je pogled ka nebu i video kako iz jednog od bombardera ispada nešto okačeno o padobran. Zatim je usledio "ogroman magnezijumski bljesak i zvučni udar", kako je on kasnije pričao. Uspeo je da skoči u obližnji kanal, ali bio je usisan u vazduh i odbačen u baštu na drugoj strani ulice. Kada se osvestio, na sve strane je bila tama, mećava pepela i otpada koji su padali sa neba, i ogroman pečurkast oblak nad gradom. Jamaguči je imao teške opekotine po rukama i licu, napukle obe bubne opne, privremeno zaslepljen.
U trenutku eksplozije nalazio se na manje od 2 milje (oko 3km) od epicentra eksplozije.
Hirošima
Pored Jamagučija, bombu su preživele i njegove kolege sa posla, Akira Ivanaga i Kunijoši Sato - sva trojica rođeni u Nagasakiju.
Dan kasnije, 7. avgusta, njih trojica uspevaju da se probiju do železničke stanice, u nadi da će nekako uspeti da se vrate u rodni grad, što im uspeva posle putovanja koje je trajalo celu narednu noć. Za to vreme, oči Sveta bile su uprte u Hirošimu. Američki predsednik Truman objavljuje postojanje nuklearnog oružja u rukama njegove vojske i kaže da su "upotrebili jednu od fundamentalnih sila Univerzuma, od koje Sunce dobija svoju moć, protiv onih koji sebe nazivaju Zemljom izlazećeg Sunca i koji su započeli rat na Dalekom Istoku", zapretivši da će "kiša smrti sa neba tek uslediti ukoliko se Japan odmah ne preda".
Kada se Jamaguči 8. avgusta ujutru, sa železničke stanice zaputio direktno u bolnicu, lekar koji mu je bio dugogodišnji prijatelj nije mogao da ga odmah prepozna zbog povreda. Baš kao ni njegova porodica posle toga. Majka ga je nazvala "duhom u zavojima". Iako teško povređen, blesav kako to samo Japanci umeju da budu, Jamaguči narednog dana odlazi na posao u sedište Micubiši kompanije. Svom direktoru uporno pokušava da objasni šta se desilo u Hirošimi, jer ovome nikako u glavu ne ide kako to jedna bomba može da uništi čitav grad, pritom ga ubeđujući da je poludeo. Usred najžešće rasprave oko toga šta se zaista desilo u Hirošimi, ponovo - bljesak.
Nagasaki
Jamaguči je jednom prilikom, godinama kasnije, izjavio za britanski Independent: "Bio sam ubeđen da me je atomska pečurka sve vreme pratila, od Hirošime do Nagasakija."
Iako je ova bomba bila jača od prve, broj direktno stradalih i šteta koja je pričinjena bili su nešto manji od onih u Hirošimi, prvenstveno zahvaljujući tome što se Nagasaki nalazi na brdovitom terenu koji se spušta skroz do mora.
Jamaguči je doživeo udar atomske bombe po drugi put.
Jamaguči biva teško povređen i prima kancerogenu dozu radijacije po drugi put.
Jamaguči se nalazi na manje od dve milje od epicentra eksplozije po drugi put.
Jamaguči je preživeo udar atomske bombe po drugi put.
Iako je svoj dom našao potpuno razoren, njegova žena i sin su bili živi i sa samo nekoliko manjih povreda; uspeli su da se prilikom eksplozije sklone u neki tunel. Dok je bio na poslu, Jamagučijeva žena je po gradskim apotekama tražila melem za njegove opekotine, i to je spasilo i nju i dete koje je povela sa sobom. Čudna igra sreće - da Jamaguči nije preživeo Hirošimu i bio povređen, njegova žena bi možda ostala kod kuće i verovatno stradala.
U narednim danima, događaji su počeli da uzimaju svoj danak od Jamagučija: usled velike količine radijacije kojoj je bio izložen, opala mu je sva kosa, rane i opekotine zahvatila je gangrena, konstantno je povraćao, nije mogao ni da jede niti uzima tečnost. Bio je spreman "da pređe na drugu stranu", kako je kasnije pričao.
Za razliku od mnogih koji nisu bili te sreće, Jamaguči je tokom narednih meseci uspeo polako ali sigurno da se povrati i oporavi. Život mu se konačno vratio u normalu. Neko vreme je radio pri američkoj vojsci kao prevodilac tokom okupacije, potom kao učitelj, da bi se na kraju vratio u svoju matičnu firmu Micubiši. Bavio se i pisanjem poezije. Pored sina koji je preživeo atomski udar, tokom pedesetih je dobio još dve kćeri - žive i zdrave, na oca. O svom iskustvu nije želeo da govori javno sve do 2000. kada je objavio memoare i priključio se pokretu za zabranu atomskog oružja. Tokom govora u Ujedinjanim nacijama 2006. godine, rekao je: "Kada neko dvaput preživi udar atomske bombe, njegova je sudbina da o tome javno govori." Umro je 2010. u 93. godini života, u (trešnjevom) cvetu mladosti - da parafraziramo Topaloviće.
Cutomu Jamaguči nije jedina osoba koja je doživela i preživela obe atomske bombe. Pomenuti dvojac njegovih prijatelja i kolega, Ivanaga i Sato, bili su takođe u oba grada, ali Jamaguči je jedini koji se oba puta zatekao na manje od dve milje od nulte tačke. Od njega je "uspešniji" samo Šigejoši Morimoto, koji je od centra eksplozije u Hirošimi bio udaljen samo pola milje (oko 750m). Smatra se da je 165 ljudi imalo sreću da doživi i preživi oba udara, ali Jamaguči je jedini kome je to japanska država javno priznala, nazvavši ga niđju hibakuša - "onaj koga su dva puta bombardovali".
#5 - Bombardovanje Negotina
Koristeći izvore i činjenice na način na koji je to radio Piter Votkins prilikom snimanja svog filma, ekipa sa Public Radio International napravila je aplikaciju u kojoj možete preko Gugl mape pronaći svoj grad (ili neko drugo mesto), pa ga onda lepo ošinete bombom od dvaes' kilotona žive mere, baš poput one iz Hirošime. Posle pritiska na crveno dugme, sedite i gledajte kakav ste belaj i nesreću počinili.
Očigledno je da bi nuklearni udar na Negotin imao posledice po susednu Rumuniju i Bugarsku.
Istoričar Aleks Velerštajn sa Stivensovog instituta za tehnologiju, otišao je korak dalje, pa je napravio NukeMap simulator, koji je zapravo prethodna aplikacija nadograđena opcijom odabira vrste i jačine bombe, sa nešto preciznijim i detaljnijim rezultatima takvog "poduhvata".
Postoji čak i 3D verzija simulatora, ukoliko mislite da vam nije dosta i one prve.
Elem, simulator je iščitao podatke o broju stanovnika u Negotinu, označio radijalne zone vatrenog (180m), prvog vazdušnog (340m), radijacijskog (1200m), drugog vazdušnog (1800m) i termalnog (1900) udara bombe poput one u Hirošimi, ukoliko bi je neki manijak aktivirao u vazduhu 600m iznad "Hajduk Veljkovog rimskog bunara iz 19. veka" u samom centru Negotina. Od pobrojanih (po poslednjem popisu) 10673 stanovnika Negotina, odmah bi stradalo oko 4700 a bilo teško povređeno oko 2500 ljudi. Naravno, ove brojke su ipak samo procena, jer simulator ne uzima topografske podatke u obzir (mada to Negotinu u ravnici ne bi mnogo pomoglo). Baš kao što ni onih 30% manje atomski ošinutih Negotinaca od toga ne bi imalo neke vajde.
Za one četnički ošinute još uvek nisu napravili drugi simulator posledica osim svakodnevice.
Postoje razne budale koje smatraju kako bi jedna atomska bomba rešila sve probleme palanke kao što je Negotin (ili bilo koje druge srbistanske). Na njihovu žalost, NukeMap simulator nije zamišljen kao nadražajno pomagalo onanisanju pred monitorom za takve idiote, već da bi čak i neko ko živi u psihorupama i vukojebinama svih meridijana uz pomoć računara stekao stvarnu sliku šta nas sve čeka ukoliko neka usijana budala zaista pritisne crveno dugme u Kremlju, Vašingtonu, Pjongjangu, Teheranu ili nekoj od ostalih nuklearnih prestonica sa animacije Isao Hašimota.
Ko nije sposoban da reši probleme u sopstvenoj glavi ne treba da rešava ni tuđe tako što će ih praviti ostalima, pa makar to bilo i čaršijskim laprdanjem o vlaškoj verziji projekta Menhetn, ili bacanju Dečaka i Debeljka na Vlašington. Enolu Gej po mehanama nećemo spominjati, da se navijači ne bi osetili prozvanima. Ionako su nabaždareni na tu za njih "prejaku reč".
p.s.
Gledam sliku onog čičice Jamagučija, prosto mi dođe da počupam uši svakome ko tvrdi da Atomski Mrav ne postoji.
No comments:
Post a Comment