10

10. decembar

Nekada je ovaj datum bio i dan Građanskog saveza Srbije, sve dok 2004. na taj isti dan 3/4 potpredsednika stranke (nakon Svilanovićeve ostavke koju kao da je jedva čekao da podnese "jer se ovde ne raspravlja o spajanju sa DS" - bio sam svedok te njegove nadasve bezobrazne izjave prilikom napuštanja sednice Glavnog odbora) nisu pokušali da ga preprodaju Tadićevim demokratama prelaskom u njihove redove - Gašo Knežević, Snežana Lakićević, Radmila Hrustanović + Dragor Hiber. I mnogi drugi širom Srbije.

Ostala je tada samo Nataša Mićić, koja je zatim sa Vesnom Pešić dovršila taj pazar u maju 2007. poklonivši ono što je preostalo jednoj bitangi, ime mu se ne spomenulo.

Na stranu "spoljni faktor", ali stranku su iznutra uništili stari članovi, isti oni koji su prvo neutralisali Nebojšu Popova, "Republiku", Vojina Dimitrijevića, Vesnu Rakić Vodinelić...

Prošlo je deset godina od kako je polupano zvono GSS-a.

Tu blaženu tišinu u Srbistanu niko i dalje ne remeti.

A i zašto bi?

4 majmuna srbistanske filozofije palanaštva

Iako Srbija ne razume prave razmere političke štete nastale uništenjem Građanskog saveza (kome čak nije bio dopušteno ni da pokuša da se transformiše i prilagodi okolnostima nakon 5. oktobra), baš kao što to onomad nije umela ni sa Savezom reformskih snaga Anta Markovića, još uvek ima pojedinaca koji znaju šta se i kako dešavalo, i razumeju šta ovom društvu nedostaje, kako u politici tako i u stvarnom životu - umesto ovog rijalitija, na koji smo naizgled doživotno osuđeni. Takvih još uvek ima, i mnogi od njih nikada nisu bili članovi pa čak ni simpatizeri GSS-a. Dok ima ljudi, nema mesta kuknjavi, posipanju pepelom, valjanju po blatu, setnim uzdisajima, lamentiranju i pozivanju na žal za mlados'. Bitno je da loše stvari (i ljude) nikako ne treba zaboraviti, da nam se jednoga dana neke druge - a iste - iznova ne obiju o glavu.
Nikada nije kasno za drugi, treći nastavak ili sasvim novi početak.
Što reče Joe Strummer: "Without people you are nothing."

Zbog svega toga ovo nije deseta čitulja, već večiti manifest nemirenja sa zlom kojim smo okruženi.

Prav(n)a Srbija

U Srbiji je stanje ljudskih prava alarmantno loše. Svakodnevno se povređuju ljudska prava nacionalnih manjina, pripadnika LGBT populacije, osoba sa invaliditetom, optuženika, onih koje režim targetira itd...

Institucije koje treba da štite ljudska prava i brinu se o onima kojima je pomoć potrebna jer su žrtve diskriminacije, neretko svojim nezakonitim postupanjima brutalno povređuju osnovna ljudska prava i slobode i doprinose stvaranju atmosfere straha i linča kao i crnih statistika.

Srbija nije pravna već partokratska država.
U Srbiji postoji vladavina bezakonja a ne vladavina prava.

"Svi ljudi rođeni su slobodni, sa jednakim dostojanstvom i pravima" kaže prvi član Opšte povelje o ljudskim pravima. Rođenjem i prvim trenucima života čovek poseduje ljudska prava. Ona su zagarantovana, neotuđiva i regulisana nizom međunarodnih dokumenata.

Savremena međunarodna regulativa ljudskih sloboda i prava započinje Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. godine. Povelja kao jedan od globalnih ciljeva UN proglašava i definiše nužnost saradnje među državama radi rešavanja "međunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne ili humanitarne prirode i unapređivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru", što stoji u prvom članu.

Svi članovi Ujedinjenih nacija Poveljom su obavezani na pojedinačne i zajedničke akciju sa ciljem stvaranja uslova stabilnosti i blagostanja neophodnih za miroljubive i prijateljske odnose između naroda, zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda.

Opšta deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima proglašena je 10. decembra 1948. zbog čega se ovaj datum obeležava kao Međunarodni dan ljudskih prava.

Radovan Nenadić

10.12.2015.

Guantanamera

Ima li tortura efekta, po izveštaju Senata?

Obaveštajni odbor američkog Senata je odvagao problem primene torture nad zatvorenicima u bazi Guantanamo, i konačno doneo odluku: Sjedinjene Američke Države moraju da prekinu sa praksom primene torture pod pokroviteljstvom države, koja bi to morala da sankcioniše. CIA je obmanjivala javnost po tom pitanju. Senatori su ovu odluku doneli, ne samo zato što je upotreba mučenja moralno neodrživa, već i zato što (izgleda) nikako ne doprinosi boljem prikupljanju obaveštajnih podataka o organizaciji i planovima Al Kaide, čiji su članovi u najvećem broju konzumenti svih "pogodnosti smeštaja" koje Guantanamo Bej pruža.

Prema poslednjem izveštaju, tehnike torture koje američka vlada koristi bile su beskorisne u cilju prikupljanja pouzdanih informacija za borbu protiv terorista. Bez obzira što je eufemistički nazivaju "pojačanim ispitivanjem", tortura se retko pokazala kao efikasna mera. Čak su i informacije iznuđene primenom mučenja zapravo imale opšti obaveštajni karakter i mogle su biti prikupljene iz drugih izvora, bez potrebe da neko bude povređen.

Osim toga, veliki deo informacija prikupljenih od zatvorenika primenom izgladnjivanja, ometanja sna ili davljenjem, očigledno je bio lažan. Razlog tome leži u činjenici da, kada osoba koju muče progovori, to uopšte nisu stvarne informacije, već naprotiv: ona samo govori ono što bi mučitelji hteli da čuju, kako bi zaustavila dalje nanošenje bola.

Pre samo nekoliko godina (2011), nekadašnji Bušov (sin) potpredsednik Dik Čejni je javno izjavio da je Vlada primenjivala metodu gušenja pritvorenika vodom kako bi došla do informacija koje su pomogle pronalaženju Osame bin Ladena. Međutim, u ovom izveštaju Senata stoji da je takva tvrdnja lažna.

Osim što su bile beskorisne, ispada da su metode mučenja koje je CIA primenjivala bile gore nego što se prvobitno mislilo. Agenti su mučili pritvorenike uzastopno po nekoliko nedelja, bez prekida. Pretili su da će pobiti i njih u zatvoru, ali i njihove porodice kod kuće. 

Dok su vesti o gušenju vodom i postavljanju uključenih bušilica kraj glave polako curile u javnost, pojavile su se i nove informacije o "rektalnom navodnjavanju" zatvorenika, što je kod njih izazivalo rane (fisure) i ispadanje (prolapse) završnog dela debelog creva. Pored toga, CIA je očigledno umanjila i stvaran broj onih nad kojima je sprovodila torturu. 

Mučenje je, trenutno, zabranjeno u formi korišćenja tehnika torture koje nisu dopuštene, ali se ono ipak primenjuje. Umesto da odgovaraju zbog kršenja zakona, mnogi vladini službenici se izvinjavaju zbog svog ponašanja i još navode argumente u prilog tome kako ga treba legalizovati. U idealnom slučaju, ovaj izveštaj će predstavljati dokaz koji je neophodan za brisanje svih navodnih rupa u američkom pravnom sistemu po pitanju torture.

To možda i neće biti tako lak posao, jer, uprkos prilično jasnoj slici o besmislenosti i beskorisnosti mučenja, ova tema iznova postaje predmet žučnih rasprava. Republikanski predstavnici u Kongresu već imaju prigovore na navode iz izveštaja. Štaviše, bivši predsednik Džordž Buš (otac) je stao u odbranu CIA, nazivajući agente prozvane u izveštaju "stvarno dobrim ljudima".

Džordž iver G. ne pada daleko od klade W. Buša

Posle svega, pravo pitanje glasi: Da li tortura doprinosi povećanju bezbednosti?

U stvari, postoji sve više indicija da je američka politika primene torture nad zatvorenicima razgnevila javnost, doprinela porastu broja neprijatelja države, inspirisala ih u želji da se zbog toga osvete. U tom smislu, tortura je postala provokacija u ratu protiv terorizma, a ne sredstvo za njegovo zaustavljanje.

Mučenjem zatvorenika se ionako ne dolazi do upotrebljivih informacija, pa se samo po sebi nameće pitanje: 

Koja je uopšte svrha pokušaja odbrane ovako beskrupuloznog ponašanja?

Kevin Metjuz

Care2.com, 09.12.2014.

***

Opet taj Guantanamo, i opet su Few Good Men (1992) na tapetu. Ameri su tamo, kao u filmu, prvo uvežbavali "metode" na svojima, baš kao što su i nacisti konclogore na početku punili "neuklopivim" Nemcima. "Malo je dobrih ljudi, stvarno malo stvarno dobrih", kako bi to slikovito rekli pukovnik Džesap i Buš iver.
U Srbiji je ponovo oživljena poznata kampanja etiketiranja određenih pojedinaca i udruženja teroristima, po staroj formuli iz devedesetih godina prošlog veka. Stvarno, ne znam zašto mi baš sad pade na pamet jedna scena iz filma Kordon...

Al' stvarno.

Veliki Berberin i mali diktatori

Foto-galerija za današnji Dan:

Jean Henry Dunant

Rozalia Luxemburg

James Cleveland Owens

August Landmesser

Raoul Wallenberg

Irena Krzyżanowska Sendlerowa

Herbert Frahm a.k.a. Willy Brandt

Charles Spencer Chaplin & 

Mohandas Karamchand 'Mahatma' Gandhi

Rosa Louise McCauley Parks

Michael 'Martin Luther' King Jr.

Anjezë Gonxhe Bojaxhiu a.k.a. Mother Teresa

Vojin Dimitrijević

Nelson Rolihlahla Mandela

Наде́жда Андре́евна Толоко́нникова

Liu Xiaobo (刘晓波)

Malala Yousafzai (ملاله یوسفزۍ)

U kakvoj su to vezi današnji Međunarodni dan ljudskih prava, Dobra Duša i klošar Šarlo? Odgovor na pitanje leži u završnom govoru Malog Berberina, na kraju filma "Veliki diktator":

Nadam se...

Žao mi je, ali ja ne želim da budem Car - to me ne zanima - ne želim da vladam niti osvajam bilo koga. Voleo bih da svakome pomognem ako mogu, jevrejima, paganima, crnim ili belim ljudima. Svako od nas bi da pomogne drugome, jer ljudi jesu takvi. Svako bi hteo da sa drugima živi u sreći, a ne u bedi. Mi ne želimo da mrzimo ili preziremo jedni druge. Na ovom svetu ima dovoljno mesta za svakoga, jer je zemlja dovoljno bogata za sve. Život možemo provesti u slobodi i lepoti.

A mi smo taj put izgubili.

Pohlepa nam je zatrovala duše - preprečila svet mržnjom; paradno smo umarširali u bedu i krvoproliće. Razvili smo brzinu i zatvorili se u mašinu izobilja, koja nas je izdala baš kada je bila najpotrebnija. Znanje nas je učinilo cinicima, a pamet grubima i neljubaznima. Previše razmišljamo a premalo osećamo: od mašina nam je daleko potrebnija humanost, od pametovanja dobrota i nežnost. Bez tih osobina život će postati nasilje i sve će biti izgubljeno.

Avion i radio su nas zbližili. Sama priroda tih izuma vapi za ljudskom dobrotom, za univerzalnim bratstvom, za jedinstvom svih nas. U ovom trenu, moj glas dopire do miliona širom sveta, miliona očajnih muškaraca, žena i dece, žrtava sistema koji tera ljude da muče i zatvaraju nevine. Svima koji mogu da čuju moje reči, poručujem: Ne očajavate.

Beda koja se nad nama nadvila, samo je prolazna pohlepa, jed onih koji se boje ljudskog napretka: mržnja će proći i diktatori umreti, a moć koju su oduzeli narodu biće mu vraćena, i dokle god (i sada) ljudi za nju umiru sloboda neće nestati.

Vojnici - ne robujte zverima, onima koji vas preziru i porobljavaju, koji bi da upravljaju vašim životima i govore vam šta da radite, šta da mislite i osećate, koji vas driluju, izgladnjuju, tretiraju poput stoke, smatraju za topovsko meso. Ne prepuštajte se tim neljudima, automatima mehaničkih mozgova i srca. Vi niste stoka, vi ste ljudi. U svojim srcima imate ljubav čovečanstva; vi ne mrzite, jer samo nevoljeni mogu da mrze. Nevoljeni i neljudi. Soldati - ne borite se za ropstvo, već za slobodu.

U sedamnaestom poglavlju po Sv.Luki, piše: "carstvo Božje je u čoveku" - ne u pojedincu ili grupi, već u svima - u vama, narode. Ljudi, vi imate moć, moć da pravite mašine, moć da stvarate sreću. Vi imate moć da život učinite slobodnim i lepim, da ovaj život pretvorite u predivnu avanturu. U ime demokratije, hajde da upotrebimo tu moć - ujedinimo se. Da se izborimo za nov, pristojan svet koji će pružiti ljudima šansu da rade, koji će vam pružiti budućnost i starost i sigurnost. Ovim obećanjima su nasilnici došli na vlast - ali oni lažu. Oni svoja obećanja ne ispunjavaju, niti će ikada. Diktatori sebe oslobode, ali porobe narod. 

Hajde da se sada izborimo za ispunjenje tih obećanja. Borimo se da oslobodimo svet, da uklonimo prepreke među narodima, odbacimo pohlepu, mržnju i netoleranciju. Borimo se za svet razuma, u kome će nauka i napredak usrećiti sve ljude..

Soldati - u ime demokratije, ujedinimo se!

"Veliki diktator" (1940) je zvanično prvi Čaplinov zvučni film, u kome ta legenda nemog filma po prvi put progovori. I zaista ima šta da kaže. Zabeleženo je i to, da je svoju evropsku premijeru film doživeo 1941. godine u valjevskom bioskopu "Central". Videvši Čaplinovu verziju rajhsfirera, nemački vojnici su poskakali sa sedišta i pucali u platno sve dok projekcija nije bila prekinuta.

***

Slaganjem cigle na ciglu, čoveka na čoveka, grade se zidovi ograničenosti i slepila, kroz koje je nemoguće onima unutra videti one napolje. Čak ni saznati da li uopšte postoje "oni drugi", i kakvi su, da li su možda isti. Možda uopšte nisu, ili se samo pretvaraju da jesu, koji bi ga vrag mogao znati - ali definitivno je jasno da sigurno nisu naši. Ako nisu naši, onda su neprijatelji, a neprijatelj nema pravo na bilo kakva prava.
Na ovaj način Veliki Diktatori na uzdi drže Malog Čoveka, iza zida za koji je nateran da ga sam sebi podigne u strahu od nepoznatog. Slaže ciglu po ciglu, jednog preko drugog one iste poput sebe, red za redom, sve dok ne preostane poslednja rupa koju će zatvoriti sobom. Postati poslednja cigla u zidu zatvora, što ga Mali Čovek podiže sebi za života, u ime nekog Velikog Diktatora.

Pa ipak, taj Mali Čovek postane veliki svaki put kada odbije da bude poslednja cigla u zidu, da ređa ostale poput sebe, da ne vidi i ne poštuje druge i drugačije. Kada prestane da bude sluga nekoj nevažećoj ništariji koja bi da bude diktator. Imajte to na umu svaki put kada vam se učini da više ništa nema smisla.

Jer ima, samo treba izvući prvu ciglu.

10. Decembar - Dan Ljudskih Prava

Svako ima svoje "prvi put". Tako je GRAĐANSKI KRUG prvi put prisustvovao nekoj konferenciji za medije - u formi izveštača. Da skinemo medijski mrak.
Danas je održana konferencija za medije Odbora za ljudska prava u Negotinu, povodom 10. decembra svetskog Dana borbe za ljudska prava. Članovi Odbora su u toku prepodneva delili promotivne pakete u centru Negotina, a potom u svojim prostorijama održali konferenciju na kojoj su sumirali svoje aktivnosti u toku 2008. godine.
Da podsetimo, Univerzalnu povelju o ljudskim pravima usvojile su Ujedinjene Nacije 10.12.1948. pre tačno 60 godina, dok je za zaštitu ljudskih prava i sloboda zadužen Međunarodni sud u Strazburu. Povelja je nadnacionalni akt u odnosu na nacionalno pravo pojedinačnih država.
Mnogi ljudi danas još uvek ne znaju svoja osnovna ljudska prava, iako su u Srbiji garantovana Ustavom i zaštićena Zakonom. U našoj zemlji je situacija bolja nego pre 2000. godine, ali je još uvek daleko od idealne. Građani su se svakako osmelili da saznaju i traže svoja ljudska i građanska prava.
U sklopu aktivnosti koje danas sprovode mnogobrojne NVO širom Srbije, aktivisti Odbora za ljudska prava Negotin su u centru grada tokom prepodneva delili promotivni materijal na svom štandu, a potom održali i konferenciju za novinare. Kažu, cilj im je da građani spoznaju i traže svoja prava, ne jedan već svih 365 dana u godini.
Odbor za ljudska prava u Negotinu postoji od 1999. godine, a od 2000. je član CHRIS Mreže (Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji) koju, pored negotinskog, čine i Odbori u Nišu, Novom Sadu, Vranju, Novom Pazaru i Valjevu. Ovi odbori su građanima pružali pravnu pomoć do 2000. godine uz pomoć YUCOM-a, a po formiranju Mreže nastaju lokalne Kancelarije pravne pomoći. Mreža danas sarađuje sa Švedskim Helsinškim odborom u Srbiji.
Pravna pomoć je besplatno dostupna svim građanima.
Odbor za ljudska prava Negotin u toku 2008. godine imao je razne aktivnosti:
- Projekat Nacionalne koalicije za decentralizaciju u aprilu i maju, niz panela i okruglih stolova održanih u Negotinu i Kladovu na temu decentralizacije Srbije.
- Projekat pod naslovom "Srbija u EU - šta od toga imam ja, a šta od toga ima moj grad" u okviru predizborne kampanje za majske Republičke i lokalne izbore u cilju motivacije građana/birača da podrže proevropske stranke.
- Do kraja novembra je bio aktuelan i projekat pružanja besplatne pravne pomoći, u saradnji sa Republičkim ministarstvom pravosuđa.
Ovom prilikom su članice Ženskog foruma Odbora za ljudska prava Negotin, želele da podsete i na još jedan važana datum: 25. novembar Svetski dan borbe za ženska prava, koji se inače od 1999. godine obeležava svuda u svetu.
Pošto su podneli svojevrstan godišnji izveštaj o svojim aktivnostima, sa posebnim osvrtom na brojne slučajeve uspešno pružene pravne pomoći, članovi Odbora su pozvali prisutne novinare i goste da postave pitanja.
blog GRAĐANSKI KRUG: Obzirom da u Srbiji sve više dolazi do izražaja neophodnost prave, institucionalne decentralizacije, umesto one koju praktikuju razne grupe građana, pokreti i lokalpatriotske stranke "kojima je dosta Beograda", kao i činjenica da su ljudska prava tesno povezana sa civilnim (građanskim) društvom, recite nam da li Odbor za ljudska prava Negotin i dalje namerava da organizuje neku školu civilnog društva, seriju seminara, okruglih stolova ili predavanja na temu civilnog društva?
DUŠAN PRVULOVIĆ: Kao prvo, mi u Odboru želimo da imamo što manje posla po pitanju ljudskih prava - ne da ne radimo ništa, već da se ona ne krše. Na žalost, ni danas, osam godina od promena 2000. kršenje ljudskih prava u Srbiji nije mali broj zabeleženih slučajeva, dok se pretpostavlja da je broj onih neprijavljenih nekoliko puta veći. Na temu decentralizacije države i sistema državne uprave odradili smo pomenuti projekat u okviru Nacionalne koalicije za decentralizaciju. Svakako da nam je želja da nastavimo sa radom na unapređenju građanske svesti i razvoja civilnog i otvorenog društva. Moram da napomenem, naš Odbor je deo CHRIS Mreže tako da se takvi projekti planiraju na višem nivou, ne lokalno. Međutim, svakako da ćemo se truditi da organizujemo i u 2009. javne tribine na lokalne teme, poput Okruglog stola na temu privatizacije, održanog u junu ove godine.
RTV KRAJINA: Koliko su nevladine organizacije, civilni sektor uopšte, u prilici da utiču na odluke koje donosi vlast?
DUŠAN PRVULOVIĆ: Republičko ministarstvo za ljudska i manjinska prava ponudilo je saradnju svim NVO i udruženjima građana uopšte, poziv na komunikaciju u vezi predloga, izrade, diskusije, kritika, izmena i donošenja novog Zakona koji bi regulisao oblast ljudskih prava u Srbiji. NVO u Srbiji, a posebno one koje se bave ljudskim pravima, očekuju razumevanje Vlade za svoje kritičke stavove, ali - vreme će pokazati.
U lokalu, Odbor ima određeni nivo komunikacije sa lokalnom samoupravom, koji se pretežno ogleda u međusobnim pozivanjima na razne tribine i okrugle stolove. Moram da napomenem - opština ne donosi zakone pa samim tim i nije faktor koji može presudno da utiče na rešavanje problema u ovoj oblasti. Sa druge strane, pitanje je koliko uvažavaju (osim kada se to mora) stavove Kancelarije pravne pomoći?
Tokom ove konferencije izrazili smo određene kritike i zamerke na rad pojedinih državnih organa u Negotinu, a posebno Centra za socijalni rad, policije i pravosuđa. Pitanje je koliko su ove institucije spremne na dalje reforme - u lokalu na ličnom, a u Beogradu na institucionalnom nivou.
Ono što je najvažnije, mi ovde imamo slučajeve kada su te državne institucije uvažile i prihvatile stavove pravne službe Odbora za ljudska prava, pa donele odluke u korist građana koji su nam se obratili za pomoć.
Na kraju, predstavnici Odbora za ljudska prava Negotin obavestili su prisutne o Godišnjoj dodeli nagrada u oblasti ljudskih prava u organizaciji više NVO iz cele Srbije, a koja će biti organizovana 15. decembra u Beogradu, u kojoj će, naravno, i oni uzeti učešća.