Orvel o fašizmu

Dva neologizma - "post-istina" i "alt-desnica" - su ušla u politički diskurs poslednjih godina punih previranja i preokreta; te su reči danas na toliko lošem glasu da su proglašene za prvo i drugoplasiranu u 2016. od strane uredništva Oksfordskog rečnika. Noa Berlacki smatra da ta dva orvelijanska eufemizma služe za "prikrivanje starog zla i izbeljivanje fašizma, podsećajući kako po formi tako i po sadržaju na dobro nam poznate Orvelove reči, i naročito na novogovor iz 1984. 'Zlomisao', 'zločin misli', 'odpersonizovanje'... One čak zvuče isto, sa svojom prostom ali uvrnutom konstrukcijom pojedinačnih slogova nabacanih na gomilu da čine reči. Od čiste i ružne aljkavosti se očekuje da jezik pretvori u nešto futurističko i vrhunsko. Svet koji dolazi biće utilitaran, žargonski, i moderan po svojoj neeleganciji. Takva se budućnost očekivala u Orvelovo vreme; budućnost je upravo takva danas."

Kao i u Orvelovo vreme, naš aktuelni žargon je mobilisan zarad "odbrane neodbranjivog" - onako kako je taj pisac, novinar i revolucionar napisao u svom eseju "Politika i engleski jezik" iz 1946. Baš kao u njegovo vreme, i danas ti eufemizmi opslužuju konstantno besramno laganje i rasističke ideologije. Slobodno možemo povući još jedno lingvističko poređenje sa Orvelovim vremenom: sveopšta upotreba reči "fašizam".

Berlacki tu reč koristi ali je ne definiše (kada spominje izbeljivanje fašizma), osim kada kaže da "fašizam cveta na lažima". Možda je u najvećem delu tako, ali da li je to dovoljan kriterijum za jedan celokupan politički i ekonomski sistem? Ta reč naprosto vapi za jednom dubljom analizom. Čak je i Umberto Eko, koji je odrastao u vreme Musolinijeve vladavine, osećao potrebu da se to jasnije odradi, s obzirom da su "američki radikali" (kako ih je 1995. nazvao) zloupotrebili frazu "fašistička svinja" kao pežorativ za bilo koju vlast, tako da je taj pojam skoro u potpunosti izgubio svoje značenje tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, da li bi Orvel (koji se 1936. borio protiv fašista u Španiji, i čiji su zloslutni posleratni distopijski romani više od bilo kog književnog dela ilustrovali to zlo) mogao da nam pruži pouzdanu definiciju fašizma? Kada pogledamo njegove radove, čak i pre nego što se rat završio, već ga vidimo kako piše: "Fašizam je skoro u potpunosti besmislen." Njegov kratak esej iz 1944. "Šta je fašizam?", međutim, ne ide u pravcu ukidanja te reči. Naprotiv, on poziva "na jasnu i opšteprihvaćenu definiciju tog pojma" umesto težnje da se on "degradira na nivo psovke".

Ali Orvel ne bi bio Orvel da nije bio pesimista. Jedan od razloga zašto je tako teško bilo doći do definicije, po njemu, leži u tome da bi svaka grupa na koju bi je primenili morala da "prizna" kako većina njenih članova nije bila "voljna da dela" - priznanje stvarne prirode njihove ideologije i ciljeva, prikrivenih iza eufemizama, laži i dvosmislenog govora. Ako niko nije fašista, onda to znači da potencijalno svi jesu. Čak i tokom četrdesetih, Orvel kaže: "Ako pogledate štampu, otkrićete da maltene nema grupe ljudi - svakako nijedna politička partija ili druga organizovana grupa bilo koje vrste - koja nije bila proglašena fašističkom." On potom nabraja optužene: "Konzervativci, socijalisti, komunisti, trockisti, katolici, pacifisti, antiratni aktivisti, oni koji podržavaju rat, nacionalisti..."

A šta sa školskim primerima onih sa druge strane linije fronta? Orvel priznaje: "Kada koristimo pojam fašizam za Nemačku ili Japan ili Musolinijevu Italiju, u velikoj meri znamo na šta mislimo. Međutim, pozivanje na te ekstremne režime nije previše korisno, jer se "čak i vodeće fašističke države međusobno u mnogo čemu razlikuju po strukturi i ideologiji". Umberto Eko se zadovoljava time što kaže da fašizam usvaja kulturološke zamke nacija u kojima niče, ali ipak deli nekoliko konstantnih, iako kontradiktornih, ideoloških osobina. Orvel nije bio u potpunosti siguran da zna koje su to osobine.

Dakle, šta nam Orvel može reći o pojmu fašizma, koji želi da drži u šaci ali nikako ne može da ga uhvati? Iako veruje da se njime mora imenovati "politički i ekonomski sistem", on se na kraju ipak odlučio za običnu lingvističku definiciju, kojoj "u svakom slučaju pridajemo emocionalni značaj". Nevezano da li tom rečju "gađamo na sve strane" ili je koristimo na neki precizniji način, mi uvek mislimo "grubo rečeno, na nešto okrutno, beskrupulozno, arogantno, mračno, antiliberalno i protiv radničke klase. Osim relativno malog broja simpatizera fašista, skoro svaki Englez bi prihvatio reč siledžija kao sinonim za reč fašista". Svako ko danas nije siledžija (ili neopravdani simpatizer fašista), kome za ove pojmove ne trebaju eufemizmi, verovatno bi se složio sa ovim Orvelovim stavom.

- Josh Jones: George Orwell Tries to Identify Who Is Really a "Fascist" and Define the Meaning of This "Much-Abused Word" (Open Culture, 2016)

- George Orwell: What is Fascism? (London Tribune, 1944)

Kristofer Hičens je jednom napisao da su tri glavna problema dvadesetog veka imperijalizam, fašizam i staljinizam. Pokazalo se da je Džordž Orvel za svaki od njih - bio u pravu.

Orvel pokazuje svoju izvanrednu dalekovidost u fascinantnoj recenziji (objavljenoj u martu 1940) Hitlerove ozloglašene biografije "Moja borba" (Mein Kampf, 1925). U toj recenziji, Orvel precizno secira knjigu do samih korena Hitlerove toksične harizme, i usput najavljuje teme koje će se potom pojaviti u njegovim budućim remek-delima "Životinjska farma" i "1984".

• Činjenice govore da u njemu postoji nešto duboko privlačno... Hitler zna da ljudska bića ne žele samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu, kontrolu rađanja i uopšte zdrav razum; ljudi takođe, barem povremeno, žele borbu i samopožrtvovanje, da ne spominjemo bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god moguće spadali u ekonomsku teoriju, fašizam i nacizam su psihološki daleko zdraviji od bilo kog hedonističkog koncepta življenja.

Orvel svakako nije bio Hitlerov obožavalac.

U recenziji, u jednom trenutku, on zamišlja kakav bi svet mogao da bude ukoliko bi Treći Rajh pobedio:

• Ono što Hitler predviđa da će se desiti za sto godina, jeste kontinuitet države od 250 miliona Nemaca sa obiljem "životnog prostora" (koji se npr. prostire do Avganistana ili tako nešto), užasavajuća imperija bez mozga u kojoj se suštinski ne događa ništa osim obuke mladića za rat i beskonačni uzgoj topovskog mesa.

Ovaj članak je napisan u trenutku kada, kako to Orvel napominje, viša klasa žestoko odstupa od dotadašnje podrške Trećem Rajhu. To se jasno videlo u odnosu na britansko izdanje "Mein Kampfa" iz 1939. godine, koje je imalo jako favorizovan stav prema Hitleru.

• Očigledna je bila namera prevodioca da u predgovoru i napomenama ublaži žestinu i svirepost te knjige i prikaže Hitlera u što je moguće lepšem svetlu. Hitler je u tom trenutku još imao kakav takav ugled; ugušio je nemački radnički pokret, zbog čega je bogataška klasa bila voljna da mu oprosti bezmalo sve. A onda se odjednom ispostavilo da Hitler nema, niti zaslužuje bilo kakvo poštovanje.

Sve se promenilo do marta 1940. godine, pa je u Britaniji objavljeno novo izdanje "Mein Kampfa" koje je odražavalo promenu stava prema Hitleru. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj nakon njene invazije Poljske, ali prave bitke u Zapadnoj Evropi su tek sledile. U  mesecima koji su sledili, Francuska će kapitulirati a Britanija će se klackati na ivici iste sudbine. Međutim, u rano proleće te godine, sve je još uvek delovalo poprilično tiho. Svet je kolektivno zadržavao svoj dah u iščekivanju. U tom trenutku zastrašujuće neizvesnosti, Orvel je predvideo veći deo ratne budućnosti.

• Kada uporedimo njegove izjave od pre godinu i više dana sa onim što je pričao pre petnaest godina, u oči upada rigidnost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte ne razvija i menja. To je fiksirana vizija jednog monomanijaka i malo je verovatno da će na nju mnogo uticati aktuelna kretanja u politici sila. Možda, u Hitlerovom umu, rusko-nemački pakt nije ništa više od privremene izmene rasporeda aktivnosti. U "Mein Kampfu" je jasno opisan plan da se prvo pregazi Rusija, i koji je podrazumevao da se potom pregazi Engleska. Danas, kako se ispostavilo, Hitler će morati da se prvo obračuna sa Engleskom, jer je od dve sile bilo lakše potkupiti Rusiju. Međutim, Rusija će doći na red čim Engleska bude zbrisana - jer, nesumnjivo, Hitler na to upravo tako gleda. Da li će na kraju sve zaista tako biti - to je već drugo pitanje, naravno.

U junu 1941. Hitler je napao Rusiju, počinivši jednu od najvećih strateških grešaka u istoriji modernog ratovanja. Staljin je, inače, u potpunosti bio zaslepljen tom invazijom, a zbog vesti o Hitlerovoj "izdaji" i kršenju pakta je navodno doživeo i nervni slom.

Sasvim je jasno: Staljin nije pročitao "Mein Kampf" onako pažljivo kako je to uradio Orvel.

- Jonathan Crow: George Orwell Reviews Mein Kampf: “He Envisages a Horrible Brainless Empire” (Open Culture, 2014)

***

Palanačko društvo, u konstantnom međuratnom previranju (iako "nije učestvovalo u ratu", poput našeg i njemu sličnih) koje traje već dvesta godina kako na spoljnom tako i unutrašnjem planu, kao jednu od bitnih karakteristika ima i to da sve od države do bulevara pretvara u sokake. A u svakom od tih sokaka, zna se, čuči po jedan Hitler i vodi svoju borbu po ugledu na original. Unapred izgubljenu, za njega svakako ali i za sve koji ga podržavaju - ili ćute.

Pa ko se prepozna, tako će mu se i zalomiti.

Marinus, es war Koenig Feurio!

Ovde je već bilo reči o paljenju Rajhstaga, 27. februara 1933.godine.
Za tu paljevinu bio je optužen holanđanin Marinus van der Lube, član Komunističke partije. Uhvaćen je kako luta zgradom Rajhstaga u plamenu, džepova punih šibica i upaljača. Uhićenje su organizovali i sproveli Removi braonkošuljaši, u to vreme (baš zgodno) prepakovani u hilfspolicajce.

Postoje stihovi jedne (ne i jedine) pesme posvećeni priglupom (u zdravstvenom kartonu mu je pisalo da ima "mentalni sklop 12-godišnjeg deteta"), nesrećno navučenom, optuženom i giljotiniranom Holanđaninu, Marinusu van der Lubeu. Nazvana je "Feurio!", po kombinaciji nemačkih reči za vatru i bes (feuer / furiose), destrukciju, i nalazi se na albumu "Kuća Laži" (Haus der Lüge) koji su 1989. objavili berlinski Einstürzende Neubauten.

Marinus, Marinus, hörst du mich?
Marinus, Marinus, du warst es nicht.
Es war König Feurio!

Marinuse, da li me čuješ?

Marinuse, to nisi bio ti.

Bio je to Kralj Vatrobes!

Marinuse, iako jesi - ipak nisi.
Bio je to tadašnji ministar policije, Herman Gering lično.
I evo ga opet.

***

Tridesetih godina prošlog veka, u Čikagu i drugim velikim američkim gradovima, tzv. građevinska mafija je u saradnji sa lokalnim vlastima sprovodila "čišćenje" građevinskog zemljišta na koje je bacila oko tako što su plaćeni batinaši izazivali požare u zgradama predviđenim za rušenje i potonju novogradnju (neubauten), a neretko i nasilno izbacivali stanare na ulicu (i to najčešće noću). Podmetali bi oni požare i kasnije, tokom radova, ukoliko bi "investitor" uvideo da neće moći da obezbedi potreban novac za završetak poslova, pa bi onda naplaćivali debelu protivpožarnu odštetu od osiguranja i tako se izvlačili iz finansijskih problema, uz obavezne produžetke rokova pa čak i napuštanje već započetih projekata. Sve bi to, naravno, revnosno na sebe preuzimale korumpirane lokalne uprave, tražile nove "investitore" i krpile budžetskim parama crne rupe, ponekad završavale radove a ponekad ih u potpunosti napuštale i zapuštale.

Osamdesetak godina kasnije, Srbija je svom snagom u unapređenoj verziji prvobitne akumulacije kapitala, koja traje već treću deceniju. Pardon, u tranziciji.

Od svitanja (2. februar) do sumraka (25. februar).

"Istraga će utvrditi da li je požar bio podmetnut, i koji je pravi uzrok požara."
- Siniša Mali (RTS, 25.02.2018)

Pre tri nedelje, 3. februara, u blogpostu "Poslednji mesec", pored priče o poslednjem mesecu (februar 1933) pred poslednje slobodne višestranačke izbore u Nemačkoj sve do pada Bellinskog zida - u kojoj ima i određenih događaja koji podebelo liče na neke od onih koji su snašli nas, 85 godina kasnije - na kraju teksta, u tarabićko-trgovčevićevsko proročanskom duhu, ispod slike BGH2O kula u jutarnjoj magli, stoji i ovo:
"Nije preporučljivo ovih dana šetati se naokolo džepova punih šibica, pritom glasno kritikujući (aktuelnu) vlast. Mogli bi ste preko noći naprasno da priznate i neku paljevinu, iako na sve strane (oko vas) ima onih koji daleko više smrde na benzin, dim i sumpor. A neki od njih nose i upaljene baklje, usred bela dana, kao da ne vide dobro jer im se neki mrak navukao na oči. I mozgove."
Poslednja istraživanja javnog mnenja kažu da u poslednjoj nedelji pred gradske izbore lista SNS ima oko 40% podrške, a njihovih koalicionih prilepaka SPS oko 7,5%.
Pored redovnog i obaveznog laganja koje svakodnevno praktikuju ljudi iz samog vrha vlasti, kradikalski bašibozuk je konačno počeo i fizički da ometa i sprečava skupove aktivista stranaka i grupa građana koje slove za opozicione. Pritom su obavezno "uniformisani", sa jasno istaknutim stranačkim obeležjima na garderobi koju nose.
Srbijanska policija je tokom februara uhapsila više stranih državljana, koje su prorežimski tabloidi ekspresno proglasili stranim špijunima i teroristima pre sprovedenih istražnih (i ostalih) radnji.
Zastrašivanje građana sa biračkim pravom je postalo zamena za zastarelo "Dobro jutro, komšija".

Svaka sličnost 1933. i 2018. postaje sve manje slučajna.
Kalendari ove dve godine se ne poklapaju za samo jedan dan, ali sumnjam da je to razlog.

Poslednji mesec

Februar 1933. je bio poslednji mesec pred poslednje višestranačke izbore održane u tadašnjoj Nemačkoj. Mesec, u kome su postavljeni konačni temelji svog zla i ludila koje je potom zahvatilo Nemačku i ceo svet, osakativši ga za živote više desetina miliona ljudi.

Januar

Ponedeljak, 30
Na predlog nemačkog predsednika, generala Paula fon Hindenburga, Adolf Hitler polaže zakletvu i postaje novi nemački kancelar. Hitlerova Nacionalsocijalistička radnička partija (NSDAP) formira koalicionu Vladu sa Nacionalnom narodnom partijom (DNVP), u kojoj - na Hitlerovo izričito insistiranje - on dobija mesto kancelara, Vilhelm Frik postaje ministar unutrašnjih poslova Rajha a Herman Gering ministar unutrašnjih poslova Prusije. Ovim imenovanjima je nacistička partija uspela da uspostavi kontrolu nad policijom na teritoriji čitave Nemačke, čime je ispunjen jedan od ključnih ciljeva na putu konačnog preuzimanja celokupne vlasti u Nemačkoj.

Februar

Sreda, 1

Kao novoimenovani kancelar, Adolf Hitler drži svoj prvi govor pred Rajhstagom. Govor u celosti prenosi Nacionalni radio. Tada je izjavio: "Za četiri godine nemački seljaci više neće biti siromašni. Za četiri godine, u Nemačkoj više neće biti nezaposlenosti." Do 1936. nezaposlenost u Nemačkoj više nije postojala, baš kao što više nije postojala ni politička opozicija nacističkom režimu.

Četvrtak, 2

Herman Gering zabranjuje najavljene mitinge i demonstracije Komunističke partije Nemačke u Berlinu.

Petak, 3

Na tajnom sastanku sa visokim oficirima nemačke armije i mornarice, Hitler iznosi svoju ideju da prekrši Versajski sporazum iz 1919, ponovo uvede regrutaciju i krene u naoružavanje nemačke vojske. Takođe, predlaže vojne operacije koje bi omogućile širenje nemačkog "životnog prostora" (Lebensraum) na istok, što postaje jedan od glavnih geopolitičkih ciljeva Trećeg Rajha.

Herman Gering zabranjuje novine socijaldemokrata "Napred" (Vorwärts).

Subota, 4

Uz saglasnost predsednika fon Hindenburga, Hitler donosi "Dekret o zaštiti nemačkog naroda", koji policiji daje ovlašćenja da zabrani sve publikacije koje predstavljaju pretnju javnom redu i miru. Prekršiocima Uredbe sledi automatsko hapšenje i tromesečni zatvor - bez izdavanja naloga za privođenje.

Ponedeljak, 6

Hitler traži od predsednika fon Hindenburga da raspusti parlament jer "je njegov dalji rad onemogućen silama koje su protiv njega". Parlament raspušten, izbori zakazani za početak marta. General Ludendorf izjavljuje da je to potez "koji će Nemačku odvesti u katastrofu".

Sedam dana nakon imenovanja za kancelara, nacisti organizuju "Hitlerovu noć" u znak podrške svom lideru.

Sreda, 8

Hitler na sednici svog kabineta objavljuje da će Nemačka u narednih pet godina istrajati u nastojanju da se u potpunosti ponovo naoruža, a u okviru ispunjenja tog cilja će svaki program zapošljavanja koji sponzoriše država biti dodatno ocenjivan da li doprinosi razvoju Vermahta.

Petak, 10

Hitler proglašava kraj Marksizma kao ideologije.

Nedelja, 12

Nemački vicekancelar fon Papen zahteva od Katoličke crkve da podrži Hitlerovu vlast.

Sreda, 15

Novine "Napred" ponovo zabranjene u Berlinu.

Četvrtak, 16

Katoličke novine "Germania" upozoravaju javnost na opasnost i od nacista i komunista.

Petak, 17

Konrad Adenauer - gradonačelnik Kelna još od 1917. godine - odbija da se sastane sa Hitlerom nakon njegovog sletanja na gradski aerodrom. Pored toga, on naređuje uklanjanje svastika i ostalih nacističkih simbola sa svih javnih objekata u vlasništvu grada. Hitler mu se sveti mesec dana kasnije, kada šalje pripadnike SS jedinica da izbace Adenauera kroz prozor njegove kancelarije. Adenauer uspeva da im umakne, napušta Keln i krije se po raznim mestima širom Nemačke, sve dok mu 1936. nije bilo dozvoljeno da se vrati u svoj grad.

Nedelja, 19

Herman Gering, ministar unutrašnjih poslova Prusije, zabranjuje sva izdanja katoličkih novina. Neki od lidera i članova Katoličke partije desnog centra, koji su bili zaposleni u državnim službama, bivaju isterani sa radnih mesta po kratkom postupku i bez ikakvog objašnjenja.

Ponedeljak, 20

U rezidenciji predsedavajućeg Rajhstaga (Herman Gering, opet) održan je tajni sastanak Hitlera sa dvadesetak najvećih nemačkih industrijalaca. Razlog: prikupljanje donacija za izbornu kampanju nacističke partije na predstojećim martovskim parlamentarnim izborima.

Utorak, 21

Herman Gering, samoproklamovani nacistički lider najveće nemačke savezne države Prusije, u partijskom listu "Narodni posmatrač" (Völkischer Beobachter) objavljuje Uredbu u kojoj je pruskoj policiji naređeno da na licu mesta otvori vatru na svakog "neprijatelja države", kao i da sprovede momentalne discipinske mere prema svakom policajcu koji pokaže "neprimerenu obzirnost" prema takvima

Šest dana nakon izbacivanja iz Pruske akademije umetnosti zbog višegodišnjeg neslaganja sa nacistima (i pre njihovog dolaska na vlast), a u strahu za sopstveni život, nemački pisac Hajnrih Man beži u Francusku. Njegov mlađi brat, nobelovac Tomas Man, nekoliko meseci kasnije sa porodicom emigrira u Švajcarsku, a zatim 1939. u SAD.

Sreda, 22

Hitler daje nalog za formiranje prvih nacističkih "koncentracionih logora" (Konzentrazionslager), u kojima će protivnici režima biti držani u "zaštitnom pritvoru" (Schutzhaft) sve dok se "ne opamete".

Herman Gering u policiju ubacuje 55 hiljada jurišnika Nacističke partije, koji od siledžija tako odjednom postaju državni službenici. Raspoređuje ih u "pomoćnu policiju" (Hilfspolizei), koja za zadatak ima da pomaže redovnoj policiji u održavanju reda, a naročito u ophođenju prema komunistima (nakon paljenja Rajhstaga).

Četvrtak, 23

Nacistički režim donosi Uredbu kojom se homoseksualizam i pornografija zabranjuju u Nemačkoj. Konzumenti zabranjenog takođe bivaju upućivani "na koncentrisanje".

Petak, 24

Komunistička partija Nemačke organizuje svoje poslednje demonstracije, nakon čega policija upada u prostorije partijske centrale u Berlinu. Vlast potom izdaje obaveštenje da je policija tokom pretresa otkrila dokumenta koja ukazuju na to da su komunisti planirali da pale vladine zgrade, privatne firme i kuće.

Subota, 25

Hitler, rođen u austrijskom Braunau na Inu, "slavi" prvih godinu dana otkako je naturalizacijom dobio državljanstvo Rajha, čime je stekao pravo glasa i kandidovanja na predsedničkim izborima 1932. godine.

Nedelja, 26

Berlinska policija hapsi holandskog komunistu Marinusa van der Lubea i zadržava ga preko noći u pritvoru.

Ponedeljak, 27

Šest dana pred parlamentarne izbore, zgrada Rajhstaga je teško oštećena u požaru. Požar je prijavljen u 9:45 naveče; vatrogasci su otkrili šezdesetak žarišta po zgradi, a najveće je bilo u samoj skupštinskoj sali. Pomenuti Marinus van der Lube je pronađen i uhapšen u zapaljenoj zgradi. Nakon ispitivanja u policiji, priznao je da je on podmetnuo požar. Godinama kasnije, nekadašnji telohranitelj Ernsta Rema, osnivača SA (Sturmabteilung), izjavio je da je ekipa vođe berlinskih "braonkošuljaša" Karla Ernsta ušla u Rajhstag kroz jedan pomoćni tunel. U rukama su imali baklje i čekali da se pojavi van der Lube (koga su dovukli iz policije). Istoričar Vilijam Šajrer je 1960. rekao: "Verovatno nikada nećemo saznati kompletnu istinu o paljenju Rajhstaga. Skoro svi koji su o tome nešto znali danas su mrtvi, a većinu je pobio Hitler u mesecima nakon tog događaja." Za paljenje Rajhstaga je bila optužena grupa komunista, u kojoj je pored van der Lubea bio i Georgi Dimitrov, ali samo je Holanđanin na kraju bio osuđen i pogubljen, dok su ostali bili oslobođeni krivice usled nedostatka dokaza. Hitler je požar u zgradi Rajhstaga iskoristio da se otarasi unutarpartijske konkurencije - čistkama, koje su trajale narednih šest meseci, u kojima je SA bila i bukvalno obezglavljena (počev od Rema pa naniže) i konačno nestala.

Paljenje Rajhstaga je bilo odličan izgovor za izdavanje naredbi o vanrednim situacijama,  već narednog dana, koje su Hitleru omogućile da potom vlada putem uredbi.

Utorak, 28

Samo nekoliko sati nakon izbijanja požara u Rajhstagu, kancelar Adolf Hitler i njegov ministarski kabinet podnose predsedniku fon Hindenburgu na potpisivanje vanredni Ukaz, shodno članu 48 nemačkog Ustava. Nazvali su ga "Ukaz predsednika Rajha o zaštiti naroda i države", i odmah nakon potpisivanja od strane predsednika je stupio na snagu kao "mera odbrane od komunističkog nasilja koje ugrožava državu". Osim suspendovanja garantovanih "ličnih sloboda", "slobode izražavanja mišljenja", "slobode štampe", "prava na okupljanje" i "prava na udruživanje", Ukazom je uvedena smrtna kazna za širok spektar krivičnih dela, uključujući "ozbiljno narušavanje mira" od strane naoružanih osoba. Hitlerovi jurišnici su, potom, širom Nemačke krenuli u masovna pritvaranja i hapšenja (ne samo komunista), uključujući i neke od poslanika Parlamenta.

Rad Komunističke partije Nemačke je nezvanično (ali u potpunosti) stavljen van zakona.

Dan nakon paljevine Rajhstaga, uhapšen je poznati pacifista i protivnik nacista, pisac Karl fon Osicki, poznat i po tome što je razotkrio i objavio istinu o tajnom naoružavanju Nemačke (proizvodnja aviona u tajnim fabrikama i obuka pilota u Sovjetskom savezu) suprotno Versajskom sporazumu, zbog čega je 1931. bio optužen za veleizdaju i špijunažu, i stavljen na crnu listu. Odveden je prvo u berlinski zatvor Špandau, odakle je prebačen u konclogor Estervegen-Papenburg. Iako je bio utamničen u logoru, Nobelov komitet mu 1935. godine dodeljuje Nagradu za mir. Karl fon Osicki umire u logorskoj bolnici 1936. godine.

Preostale dane do martovskih izbora obeležilo je mahnito nasilje nacističkih državnih i paradržavnih bandi, koje su užurbano sprovodile naređenje o totalnoj čistki svih političkih protivnika - Komunističke partije, Socijaldemokratske partije, levičara, sindikalaca, Katoličke partije desnog centra...

I ne samo njih.

Mart

Petak, 3

Ernst Telman, lider Komunističke partije Nemačke i kandidat na predsedničkim izborima 1932. godine, uhapšen je u svom stanu u Berlinu dva dana pred parlamentarne izbore. Iako je dva dana kasnije bio ponovo izabran za poslanika u Parlamentu, ostatak života je proveo u zatvoru. Ubijen je u koncentracionom logoru Buhenvald, 18. avgusta 1944. godine.

Nedelja, 5

Održani poslednji višestranački parlamentarni izbori u Nemačkoj, pre završetka Drugog svetskog rata (preciznije rečeno, bili su to poslednji slobodni izbori u ujedinjenoj Nemačkoj do pada Berlinskog zida 1990. godine). Geringovi hilfspolicajci su se na biračkim mestima pojavili u svojstvu "nezavisnih posmatrača" ovih izbora. Čak i pod takvim pritiskom na glasače, Hitlerova Nacionalsocijalistička partija je osvojila samo 43,91% glasova, zbog čega su ponovo morali da zatraže koalicionu pomoć svojih narodnjačkih satelita iz DNVP (koji su osvojili 7,97%). Izborni cenzus nije postojao, već je za ulazak u Parlament bilo potrebno preći tzv. prirodni prag (oko 0,16% ili 1/647 od ukupnog broja glasova, tj. broja poslanika u Rajhstagu). Na izbore je izašlo 39.655.029 Nemaca sa pravom glasa (88,74%), od čega je samo 52.807 bilo "bačeno" na 3 liste koje nisu ušle u Parlament (od ukupno 15 koje su učestvovale na izborima). Iako je osvojila 81 poslanički mandat, Komunistička partija nikada nije ušla u Parlament formiran na tim izborima - njeni poslanici su listom bili pohapšeni ili u bekstvu.
Hitler je tako obezbedio početnu parlamentarnu dvopartijsku većinu, tešku nepunih 52%.

Dvadesetak dana kasnije, tačno mesec nakon paljenja Rajhstaga (27. marta), Hitler ucenama i pretnjama nekako uspeva da obezbedi dvotrećinsku većinu (uz "izostanak" svih poslanika Komunističke partije i nekoliko zastrašenih Socijaldemokrata) za usvajanje "Zakona o delovanju u cilju sprečavanja stradanja Naroda i Rajha", koji mu je omogućio da kabinetski donosi i sprovodi zakone bez učešća Parlamenta.

Uz pomoć ovog Zakona i prethodnog Ukaza predsednika, donetog nakon paljenja Rajhstaga, Hitlerova nacionalsocijalistička vlast je konačno prerasla u legalizovanu diktaturu.

U zemlji Mordor gde senke leže, u nedelju 4. marta 6. godine Naprednog doba (2018), biće održani izbori za odbornike gradske skupštine Barad-Dura (koji je prestonica te zemlje). Svaka sličnost budućih događaja (u narednih mesec dana) sa onima opisanim u ovom tekstu, biće (i već je) - namerna.

Tolkin je svojevremeno izjavio da mu je kao uzor za Saurona, Mordor i Orke u "Gospodaru prstenova" poslužila nacistička Nemačka. Ko zna za šta ćemo mi ovakvi, kakvi smo danas, jednoga dana nekome poslužiti. Svakako ni za šta pametno niti lepo.
Nije preporučljivo ovih dana šetati se naokolo džepova punih šibica, pritom glasno kritikujući Mordorsku vlast. Mogli bi ste preko noći naprasno da priznate i neku paljevinu, iako na sve strane ima onih koji daleko više smrde na benzin, dim i sumpor. A neki od njih nose i upaljene baklje, usred bela dana, kao da ne vide dobro jer im se neki mrak navukao na oči.
I mozgove.

Hitleri iz naših sokaka

Šta je stvarni razlog ustaljene prakse na skoro svakom ateističkom ili religijskom vebsajtu, da konstantno potežu jednog psihopatu, koji je imao svojih istorijskih 15 minuta slave i zla, kao ključni "dokaz" da su u pravu - svaki put kada im ponestane "municije" za dalju argumentovanu raspravu po mnoštvu pitanja oko kojih se stalno glože? Da li je ikada u istoriji toliko duševnih muka bilo propaćeno zarad nekog toliko suštinski bezvrednog? Teško da jeste, još od vremena kada su katolici prestali da mlate praznu slamu o tome koliko tačno anđela može da pleše na vrhu čiode.

Najbolji primer... zapravo, čega to?

Najčešće, mada ne isključivo, Hitlera potežu:

1. Kao primer ateističkog ponašanja - Iako on to nikada nije bio, što je i sam često isticao u svojim žvrljotinama i govorima, i uprkos brojnim prilikama koje je imao tokom svoje relativno kratke vladavine, on nije doneo ni jedan jedini državni akt niti sprovodio bilo kakvu državnu politiku koji bi dali za pravo (makar i u naznakama) onima koji tvrde da je Hitler bio ateista.
2. Kao razlog da ne treba kritikovati današnju Jevrejsku državu - Da li onda ne treba kritikovati ni budiste zato što su ih Pol Pot i Mao proganjali i ubijali, ili Katare (koje su katolici u potpunosti zatrli), muslimane, mormone, protestante, induse, sike, templare (koji su doživeli pogrom poput katara) ili svaku drugu religiju u čije ime su jedni ljudi u nekom trenutku bili sistematski ubijani od strane drugih, a što bi moglo otprilike da važi za sve njih?
3. Kao razlog za strah od vere ili verskih ratova - A da nismo propustili neku od pouka vezanih za Drugi svetski rat? Odakle ta tvrdnja da je taj rat izazvala neka vera ili je bio vođen zarad nje? Da li su Japanci bombardovali Perl Harbur zato što su se hrišćani previše približili zemlji šintoizma? Da li je nemačko katoličanstvo bilo nametnuto poljskom? Da li je i prethodni, Prvi svetski rat, bio vođen zbog različitih gledišta na transsupstanciju hleba i vina u telo i krv Isusovu (Osmanlije i Japanci se u tom slučaju, naravno, ne uzimaju u obzir)?
4. Kao razlog za mržnju prema katoličkoj crkvi - Izvinite, ali istorijski zapis ovde zapravo više liči na Makijavelijevog "Vladara", koji pred Vatikanom glumi Musolinija i Hitlera ne bi li se izborio za državu po sopstvenoj meri zato što bi radije izbegao sopstveno smaknuće nego da ih iskoristi da nekatolike privoli veri, osim ukoliko nismo prevideli neki primer masovnog pokrštavanja. Posle približno 1800 godina istorije, zar ćemo mrzeti katolike samo zato što su nešto navodno muvarili sa Hitlerom? Stvarno? Pa ako stvar tako stoji, onda sam siguran da vas podjednako more i iluminati, cionističke zavere, Reptilijanci iz svemira, Rotšildovi, krugovi u žitu. Postoje posebni vebsajtovi za osobe koje pate od takvih zabluda i zaista nema potrebe dizati dreku po ateističkim sajtovima samo zbog sopstvenih fantazija o zaverama.
5. I tako dalje... - Molim vas, pa i ovoliko je previše. Iznađite neki racionalniji primer da ilustrujete smisao svojih stavova, i obavezno prvo naučite makar osnovne stvari iz istorije pre nego što krenete u desetominutno ispiranje mozga drugima vikipedijskom "istorijom", koja vrlo često nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim činjenicama. Pozivanje na jednu referencu sa Vikipedije ni u snu nije isto kao da ste pročitali jednu knjigu koja je povezana sa temom o kojoj raspravljate po internetu. Koja je svrha razglabanja o istoriji, ukoliko zapravo želite da poentirate u raspravi o religiji ili filozofiji?

Hitler i nacizam nisu bili ništa posebno u istoriji

Nema ničeg posebnog u vezi Hitlera, ili kratkog perioda njegove vladavine (1933-1945). Musolini, kao originalni fašista, podjednako je isticao ekspanzionističku politiku i kritikovao određene delove italijanskog društva i međunarodne zajednice (poslovično traženje žrtvenog jarca) koji su sprečavali Italiju da dosegne svoj puni potencijal Novog Rima. El Duče je takođe napisao bolju ali daleko manje poznatu knjigu "Doktrina fašizma", koja je u svoje vreme bila daleko uticajnija, više prevođena i štampana nego što je to slučaj sa Hitlerovim lupetanjima iz zatvorske ćelije. Fašizam je iznedrio niz režima u nemalom broju zemalja, dok Hitlerova nacionalsocijalistička razvodnjena verzija istog to nije uspela. Još jedan poznati evropski fašista tog vremena, Fransisko Franko u Španiji, takođe je proganjao svoje građane zbog njihovih političkih uverenja, i mnogi od njih su takođe stradali u španskoj verziji konclogora. Musolini je došao na vlast otprilike deceniju pre Hitlera, bio je snažan zagovornik rasističkog ekspanzionizma na štetu afričkih i slovenskih "poluljudi". Zvuči poznato? Musolini je upravljao državom, dok je Hitler žuljao dupe na zatvorskoj slamarici i premišljao se o svojoj daljoj karijeri kada je konačno uvideo da je prekasno za povratak u umetničku školu.

Jedna diktatura u velikoj meri funkcioniše po principima koji važe i za jednu monarhiju (Hitler je bio veoma blizu toga da postane apsolutni monarh, ali samo u drugom delu svoje vladavine), s tim da diktatora ne zovu kraljem niti on ima zakonsko pravo naslednog prenosa te funkcije (mada postoje izuzeci, poput Severne Koreje i Sirije). Fašizam je u sistem vladavine ubacio elemente saradnje vlasti i velikih korporacija, što u velikom meri često biva previđeno, i takva doktrina je bez sumnje uticala na korporacijsku politiku poslovanja usmerenu na saradnju njih i vlasti - do danas. Možda bi Amerikancima i Evropljanima bilo neprijatno kada bi uvideli da su mnoge od njihovih savremenih politika korporacijskog poslovanja bile podjednako gorljivo zagovarane kao nacionalističke politike u Musolinijevoj "Doktrini fašizma" - a možda i ne bi? Objektivno gledano, fašistička doktrina je ostavila određeni trajni uticaj na ekonomske politike mnogih Zapadnih vlada današnjice - bilo da su ih namerno imitirali ili "baš zgodno" pozajmljivali, one su uvek bile iznova brendirane.

Hitler je bio imenovan za kancelara 1933. godine, nakon što je njegova partija izvojevala "manjinsku" ali značajnu pobedu na izborima (osvojili su nešto više od 40% glasova). Oni tada nisu imali jedinstvenu ideologiju, u njihovim redovima nije bilo velikih genija, već samo čist populizam koji, nažalost, očigledno odlično funkcioniše u većini zemalja u teška vremena. Ukoliko sumnjate u ovu tvrdnju, samo uzmite i pročitajte Hitlerovu "Moju brobu" (Mein Kampf). Skoro svaki lider koji danas pretenduje na vlast u nekoj republici, u svojoj biografiji mora da ima i napisanu barem jednu knjigu (eto, i Hilari Klinton je objavila svoju). Većina tih pisanija je zrela za nepovrat i zaborav. Kao što smo već rekli, u Musolinijevoj knjizi ima ideja koje su uspele da se do danas održe, dok u Hitlerovoj teško da postoji bilo šta jedinstveno niti znamo za iole uglednijeg politikologa koji smatra da je to rad od nekog trajnijeg značaja u toj oblasti. Hitler nije ostavio nekih trajnijih dostignuća (ili bilo kakvih dostignuća, ako uopšteno gledamo) - osim, možda, notorne činjenice da je izvršio invaziju na Rusiju pa izgubio rat, mada ni u tome nema ničeg originalnog (pitajte Napoleona). Verovatno najbolje što možemo reći o Hitlerovom režimu (bez pripisivanja zasluga lično njemu) predstavlja njihov raketni program koji su preuzeli Amerikanci, značajno ga unapredili i razvijali tokom 23 posleratne godine, što je na kraju rezultiralo prvim letom do Meseca.

Hitler je proganjao pripadnike manjina... a to je kao bilo nešto jedinstveno?

Tendencija svaljivanja nekakve krivice na određenu manjinu stara je koliko i samo ljudsko društvo. To vidimo danas u nekim evropskim zemljama u kojima Rome snatraju krivcima za mnoge negativne pojave u društvu. Burmanci krive Rohingja imigrante, Sinhalezi krive imigrante Tamile (koji su njima nekada vladali na veoma krvav i represivan način), izgleda da Indonežani okrivljuju Kineze svaki put kada se dogodi neki ekonomski ili politički potres, Rusi su uvek krivili skoro sve druge tokom istorije, u vreme Tokugave Japanci su krivili hrišćane, Osmanlije Jermene... i tako dalje u nedogled. Neka manjinska grupa ili biva prihvaćena, ili apsorbovana, ili postane beznačajna na nacionalnom nivou (poput severnoameričkih indijanaca - samo pogledajte novinske uvodnike tokom protesta na Ranjenom Kolenu 1973. godine). Kada se neka grupa dokopa vlasti, ona vrlo često krene da ubija i proganja "uvredljivu" manjinu, kao što je to bila sudbina koja je zadesila desetine manjinskih etničkih zajednica u vreme Staljinove Rusije. U ekonomski "pristojnim" vremenima, manjine najčešće bivaju jednostavno ignorisane.
Ni Hitlerovo "konačno rešenje" ne predstavlja ništa novo, jer je ubijanje određene grupe ljudi iz nekog iracionalnog razloga predstavljalo ustaljenu praksu u istoriji ljudskog roda još od formiranja prve organizovane države. U Ruandi je to bilo urađeno sa daleko manje organizacije, u toku samo 100 dana i uz upotrebu ručnog naoružanja, uspeli su da pobiju oko 20% Tutsija. Isto važi i za Pol Potov režim, gde su "manjinu" predstavljali obrazovani. Broj žrtava pojedinih kampanja američke vojske u Vijetnamu, taj sukob takođe svrstava u ovu "istrebljivačku" kategoriju (knjiga "Pucaj u sve što se mrda" Nika Tersa predstavlja najbolji istraživački rad na temu te zvanične politike tadašnje američke administracije). U Nemačkoj su sve to radili jedan duži vremenski period, pa stoga i pobili više ljudi, i to je zabeleženo kao jedan vid "industrijske efikasnosti" (nacisti su zaista koristili slične termine za svoje "aktivnosti"). Međutim, kada pogledamo problem zločina koji država treba da sankcioniše (tj. opravda) bez obzira da li se to odnosi na ubijanje disidenata, pripadnika manjina ili bilo kojih drugih nekonformističkih grupa koje odbijaju da se uklope u državnu matricu, stvar stoji isto kao i sa bilo kojom drugom politikom pod uticajem "Ustavnog imperativa" (u istoimenoj knjizi Roberta Haraša je to odlično opisano) - postoji opšta težnja da se takva politika održava dokle god neko od nje ima koristi. Podsetimo se samo dugotrajnih programa "nestajanja" hiljada ljudi u diktatorskim režimima šahovog Irana, Čileu, Argentini, Brazilu i drugim zemljama.

Verovatno je više ruskih civila pobijeno u Drugom svetskom ratu nego što je bilo žrtava u nacističkim konclogorima, ali izgleda kao da je ta činjenica izgubljena za mnoge na Zapadu - možda zbog toga što se radi o Slovenima, ili zato što su na neki uvrnut način izgladnjivanje i bombardovanje manje odvratni od gasnih komora? Ili možda zbog toga što je nakon Drugog svetskog rata Sovjetski savez postao suparnik Zapada? Međutim, za decu je svaka smrt ista - zaista mi nije jasno kako smrt od gladi, bolesti, bombi, metka ili spaljivanja naživo može da bude manje užasna od smrti u gasnoj komori. Ukoliko bas vaš zanimaju najgori primeri ubijanja ljudi, pročitajte nešto o japanskoj Jedinici 731 (ako se držimo samo Drugog svetskog rata), čija su bezumna ubistva kineskih civila i zarobljenika posle rata baš od strane Amerikanaca bila zaštićena daljeg krivičnog gonjenja. Pa oni su (samo) ubijali uglavnom Kineze, OK? Na neki uvrnut način, za mnoge to nije tako loše kao kada Hitler ubija belce...

Pa i Hitler je bio Zapadnjak

Recimo da Zapadnjaci osećaju malo veću krivicu zbog Hitlera nego zbog Staljina, Pol Pota, Mao Ce Tunga i ostalih masovnih ubica u 20. veku, pa je to možda razlog što nelogično pripisuju veći značaj zločinima nacističkog režima u odnosu na ostale. Možda niko ne spominje ni zločine počinjene nad civilima tokom Tridesetogodišnjeg rata zato što malo ljudi o tome uopšte nešto zna (kada sledeći put pričate o civilizovanim Skandinavskim zemljama, samo spomenite ulogu Šveđana u tom sukobu).

U 20. veku je Nemačka za Zapadnjake bila "jedan od nas", produkt evropskog prosvetiteljstva, dom poznatih kompozitora, naučnika, pisaca, filozofa, sa svim obeležjima jedne "napredne" kulture i društva. Veliki broj Amerikanaca i Kanađana su bili nemačkog porekla, baš kao i britanska kraljevska porodica. Bio je to vek u kome su Evropljani još uvek "otkrivali" ljude i narode iz drugih krajeva sveta koji su još uvek na sebi imali manje odeće od njih, imali drugačija jela, obožavali razna "manje prosvetljena" izmišljena božanstva. Bio je to zenit evropske/zapadne kulturne arogancije, i užasi Drugog svetskog rata su započeli nepopravljivo urušavanje te samoumišljene intelektualne građevine kulture superiornosti.
Hitlerov režim je ubijao i belce (i semitski narodi se svrstavaju u beli, kavkaski tip), i to na visoko industrijalizovan način. Poput scena iz filma "Metropolis" Frica Langa, oni su bili sakupljani i transportovani vozovima u logore izgrađene u posebnu svrhu, bivali tamo ubijani a njihova tela spaljivana - i sve to uz korišćenje visoko industrijalizovane metode organizacije i "izvršenja". Sve to podseća na modernu tehnologiju primenjenu zarad rešavanja problema iz Bronzanog doba - npr. Asirci iz Gvozdenog doba bi verovatno uradili isto, mada to ne bi imalo isti terorišući efekat kao dranje kože ljudima naživo ili gomilanje odsečenih glava. Možda bi i stari Jevreji uradili isto tokom svog mitskog pohoda na Obećanu zemlju Kaanansku, mada bi taj "proces" ipak zahtevao zaštitu devica kao i istrebljenje svih životinja. Sistematsko ubijanje, naročito poraženih protivnika, staro je koliko i pisana istorija. Milost je jedinstvena pojava, a ne okrutnost.

Hitler nije bio nikakav izuzetak, i zato nemojte od njega praviti Supermena

Kada bi ljudi malo više porazmislili o ovom problemu, manje bi se pozivali na Hitlera. Taj nije bio ništa specijalno, osim što se pojavio u relativno skoroj prošlosti i naročito jer se to desilo u Evropi, u kojoj ljudi imaju običaj da veruju kako su bolji od takvih pojava. Pogledajmo samo počast koju Belgijanci i danas odaju svom genocidnom masovnom ubici kralju Leopoldu II, čija je kolonijalna politika odgovorna za stradanja i smrt ogromnog broja stanovnika Konga, koji je procenjen na 4-15 miliona ljudi (mada neki kredibilni izvori navode i veći broj). Za takvu politiku je on podjednako odgovoran baš kao i Hitler za svoju, ali spomenici u njegovu čast i dalje stoje svuda po Belgiji. Isti je slučaj i sa Pol Potom, Maom ili bilo kojim drugim populističkim vođom koji je naređivao ubijanje pripadnika manjina (pitajte Tibetance šta misle o tome).
Pravo pitanje glasi: zašto su ljudi toliko često očarani psihopatama, i slave ih samo zbog nekih drugih stvari koje su posle uradili ili drugačiji postali (što sa Leopoldom II čak i nije bio slučaj)?

Ako ste slučajno pomislili da su Amerikanci nešto drugačiji, podsetite se njihove politike prema originalnim stanovnicima Kontinenta (indijanska manjina) i kako je (ne)ophođenje prema njima opstajalo decenijama u američkim političkim kampanjama. Ili američki razvučeni "rat protiv terorista" na Filipinima tokom dugogodišnje okupacije (u prvoj polovini 20. veka, nakon pripajanja te zemlje koja je usledila kao rezultat američke pobede u ratu sa Španijom 1898). Ili nešto kasnije, obratite pažnju na stav prema Azijatima koji su imali predsednici Taft i Ruzvelt (knjiga "Imperijalno krstarenje" Džejmsa Bredlija otvara oči na tu temu).

Sa svim tim čudovištima u ljudskom obliku možemo se nositi samo ako shvatimo da oni nisu ni po čemu nešto jedinstveno ili specijalno. Oni su sve vreme tu, među nama, i mogu nam se provući a da nikada ne otkrijemo kakvi zaista jesu. Hitler ni na koji način nije bio jedinstven, a čak i danas među nama žive monstrumi koji pokušavaju da se dokopaju vlasti. On nije bio takav zbog religije, niti se za nju borio, on ni u čemu nije bio sjajan osim možda u svom populizmu. Jedino što je vezano za njega, a da se može primeniti i danas, predstavlja činjenica da se u svakom čoveku krije kapacitet za nasilje i predrasude koji se može otrgnuti kontroli, zbog čega glavno obeležje jedne civilizacije moraju biti mere koje ona preduzima da kontroliše i suzbije takve težnje i negativne sile koje mogu vrebati u svakome od nas. Što reče jedan profesor psihologije, "čak je i Hitler voleo svog psa". 

Veoma je bitno razumeti da Hitler nije bio ništa posebno, da ga ne treba uzdizati kao da je on neki etalon Zla sa kojim se prosečna osoba ne može nikako porediti. Veoma je bitno naučiti da kontrolišemo sopstvenu sebičnost i manje plemenite porive. Možda je najbitnije umeti ograničiti nivo vlasti nad nama koji dopuštamo našim liderima.
Najvažnije je upamtiti sledeće:
Svaki put kada se pozivamo na njega, ili se "gađamo" Hitlerom, mi mu zapravo dajemo ono za čim je sve vreme žudio - besmrtnost.

Dean van Drasek: I am sick of hearing about Hitler (Atheist Republic, 19.07.2014)

Da zaključimo:
Svaki put kada spomenemo nekog od Hitlera iz naših sokaka, palanki ili kvazidržava, obezbeđujemo mu delić večnosti i besmrtnosti. I ne samo to, obezbeđujemo mu i na taj način, preko nas - bez obzira da li je naš stav o njemu pozitivan ili negativan - da zaradi koju belu paricu u ionako crne dane za koje je upravo taj i takav odgovoran.
Potpuno je nebitno da li smo ga opravdano prozvali ili ne, Hitler&Co. iz naših sokaka su tu, među nama i žive tačno onoliko koliko im potpuno nezasluženo poklonimo deo svog života, vremena i energije.
Potpuno je nebitno da li ćete ga (nezasluženo) nazvati Hitlerom ili (prezasluženo) Staljinom, Musolinijem, Pol Potom, Pinočeom, Sadamom i slično, jer svaki od tih Hitlera - od tamnih budžaka uma, preko sokaka i palanki pa sve do Rajhstaga - ima jedno ime kojim ga treba nazvati, ono pravo: fašista.
Ne postoji niti jedan jedini iole razuman argument da stvari i ljude ne zovemo njihovim pravim imenima. Oni sami su bezbroj puta dokazivali da to žele, za života, a ako može - i posle njega. Eto im ga.

Prijatelju dragi...

Gandijeva pisma Hitleru

Pismo #1

Her Hitler

Berlin, Nemačka

Prijatelju dragi,

moji prijatelji su od mene zahtevali da Vam u ime čovečnosti napišem jedno pismo. Ali ja sam se tom njihovom zahtevu opirao, jer sam imao osećaj da bi bilo kakvo pismo s moje strane predstavljalo drskost. Nešto mi sada govori da ne treba da kalkulišem i da moram da uputim ovaj apel ma koliko on zaista vredeo.

Sasvim je jasno da ste Vi osoba koja može da spreči svetski rat koji bi mogao ljudski rod da vrati u doba divljaštva. Da li moramo platiti cenu vaše Stvari, koliko god mislili da ona vredi? Da li ćete uvažiti apel nekoga ko je svesno izbegavao ratne metode, i to ne bez vidnog uspeha? U svakom slučaju, nadam se da ćete mi oprostiti ukoliko sam pogrešio pišući Vam.

Ostajem i dalje vaš iskreni prijatelj,

M.K.Gandi

Varda, Indija

23. juli 1939.

Pismo #2

Prijatelju dragi,

to što Vam se obraćam kao prijatelj ne predstavlja samo puku formalnost. Ja neprijatelja nemam. Poslednje 33 godine svog života proveo sam u borbi za prijateljstvo širom sveta, bez obzira na rasu, boju kože ili veru.

Nadam se da ćete imati vremena i želje da uvidite kako dobar deo čovečanstva, koji živi pod uticajem te doktrine univerzalnog prijateljstva, gleda na poteze koje Vi povlačite. Mi ne sumnjamo u Vašu hrabrost i posvećenost Vašoj otadžbini, niti verujemo da ste čudovište kakvim Vas predstavljaju Vaši protivnici. Ali spisi i objave Vas i Vaših prijatelja i poštovalaca ne ostavljaju prostora za sumnju da su mnoga od vaših dela monstruozna i ne priliče ljudskom dostojanstvu, naročito ako to procenjuju ljudi koji poput mene veruju u univerzalno prijateljstvo. Vi ste, tako, ponizili Čehoslovačku, silovali Poljsku i progutali Dansku. Svestan sam da Vaš pogled na život takva pljačkaška dela smatra za vrlinu. Međutim, nas su od malih nogu učili da je to degradacija čovečnosti. Stoga, ne možemo poželeti uspeh vašem oružju.

Naša pozicija je jedinstvena. Mi se ne opiremo britanskom imperijalizmu ništa manje nego nemačkom nacizmu. Ukoliko uopšte postoji neka razlika, ona je u nijansama. Petina ljudskog roda se nalazi pod britanskom čizmom, i to stanje se održava sredstvima koja niko ne kritikuje. Naš otpor ne ide na štetu britanskog naroda. Mi se trudimo da ih preobratimo, a ne da ih porazimo na bojnom polju. Naša pobuna protiv britanske vladavine je nenaoružana. Preobratili ih ili ne, mi smo odlučni u tome da njihovu vladavinu učinimo nemogućom i to nenasilnim otporom i odbijanjem saradnje sa njima. To je metod protiv koga nema odbrane. On je zasnovan na saznanju da nijedan ugnjetavač ne može ostvariti svoj cilj bez određenog stepena saradnje (voljne ili prisilne) od strane žrtve. Naši gospodari mogu da poseduju našu zemlju i tela, ali ne i naše duše. Oni to mogu postići samo potpunim uništenjem svakog indijskog muškarca, žene i deteta. Tačno je da mnogi neće smoći snage za takav nivo heroizma i veliki strah može saviti kičmu otpora, ali taj argument u potpunosti promašuje suštinu. Jer, kada bi se pojavio dovoljno veliki broj muškaraca i žena u Indiji spremnih da protiv tlačitelja polože svoje živote pre nego da pred njima padnu na kolena, oni bi pokazali taj put do slobode od tiranije nasilja. Molim Vas da mi verujete kada kažem da u Indiji možete naći neočekivan broj takvih muškaraca i žena. Oni se za to pripremaju poslednjih 20 godina.

Tokom proteklih pola veka pokušavali smo da zbacimo britansku vlast. Pokret za nezavisnost nikada nije bio tako jak kao danas. Najmoćnija politička organizacija, mislim na Indijski nacionalni kongres, pokušava da ostvari taj cilj. Nenasilnim metodama smo ostvarili veliki uspeh. Tragali smo za pravim sredstvom borbe protiv najorganizovanijeg nasilja na svetu, oličenog u britanskoj sili. Vi ste im uputili izazov. Ostaje da se vidi ko je od vas bolje organizovan, Nemci ili Britanci. Mi znamo šta britanska čizma predstavlja za nas i za sve neevropljanske rase sveta. Ali mi nikada ne bi smo poželeli okončanje britanske vladavine uz nemačku pomoć. Mi smo u nenasilju pronašli moć koja, ukoliko je organizovana, bez sumnje može sama parirati bilo kojoj kombinaciji svih najnasilnijih režima na svetu. Kao što rekoh, u metodi nenasilja poraz ne postoji. Radi se o potpunom postizanju ciljeva bez ikakvog ubijanja ili povređivanja.To se praktično može postići bez trošenja para a očigledno i bez pomoći nauke razaranja koju ste Vi doveli do takvog savršenstva. Ne čudim se što ne vidite da to nije ničiji monopol. Ako ne Britanci, onda neka druga sila će usavršiti taj vaš metod i potući vas vašim oružjem. Vi svom narodu ne ostavljate nikakvo nasleđe kojim bi se ponosio. Oni se neće moći ponositi Vašim pamfletima i okrutnim delima, koliko god to vešto planirate. Dakle, apelujem u ime čovečnosti zaustavite rat. Nećete Vi ništa izgubiti ako sva sporna pitanja između Nemačke i Velike Britanije poverite na rešavanje međunarodnom tribunalu koji ćete zajednički formirati. Ukoliko ostvarite uspeh u ratu, to i dalje neće biti dokaz da ste bili u pravu; to će samo dokazati da je vaša moć razaranja bila veća. Sa druge strane, odluka nepristrasnog suda bi pokazala, u onoj meri u kojoj je to ljudski moguće, koja je strana bila u pravu.
Poznato Vam je da sam ne tako davno uputio apel svakom Britancu da prihvati moju metodu nenasilnog otpora. Učinio sam to zato što me Britanci poznaju kao prijatelja iako sam pobunjenik. Za Vas i Vaš narod ja sam stranac. Nemam hrabrosti da i vama uputim apel koji sam uputio Britancima, i to ne zato što se na vas ne odnosi istom snagom kao na Britance, već zato što je moj sadašnji predlog daleko jednostavniji jer je praktičniji i poznatiji.
U vreme kada srca naroda Evrope žude za mirom, mi smo obustavili čak i sopstvenu miroljubivu borbu. Da li je za Vas previše ako zamolim da učinite napor u korist mira tokom vremena koje Vama lično možda ništa ne znači, ali garantovano znači mnogo milionima Evropljana čiji nemi vapaj za mirom čujem, jer moje uši osluškuju te neme milione? Nameravao sam da pošaljem zajednički apel Vama i sinjor Musoliniju, sa kim sam imao čast da se susretnem u Rimu, prilikom odlaska u Englesku u svojstvu delegata na konferenciji Okruglog stola. Nadam se da će on ovo pismo shvatiti kao da je i njemu upućeno uz neophodne izmene. 

Ja sam,
Vaš iskreni prijatelj,
M.K.Gandi
u Vardi
24. decembra 1940.

Gandi je na sebe preuzeo zadatak da Hitlera odvrati od rata, pa je seo i napisao mu par pisama koja su počinjala sa "Prijatelju dragi". Od Hitlera je tražio da iznađe način kako da se održi mir, dok je istovremeno pozvao Britance da se nenasilnim sredstvima suprotstave Hitleru i Musoliniju, čak i da nacistička Nemačka i Italija nameravaju da unište njihovu zemlju.

Svoje prvo pismo uputio je nemačkom Kancelaru 23. jula 1939. godine. Tačno mesec dana kasnije, 23. avgusta, Nemačka sklapa pakt o nenapadanju sa Rusijom posle čega je odmah pogazila Minhenski sporazum okupacijom Češke i Moravske. Manje od dve nedelje kasnije, 1. septembra, Nemačka napada Poljsku zbog čega joj Francuska i Engleska objavljuju neprijateljstvo, čime je započet Drugi svetski rat.
Početak ratnih dejstava nije omeo Gandija da Dragom prijatelju napiše još jedno pismo, tačno sedamnaest meseci nakon prvog.

Kada pročitamo oba pisma Hitleru, nameće se utisak da je M.K. "Velika duša" bio ili neverovatno naivan ili neverovatno neobavešten čovek. Neki od savremenih indijskih istoričara tvrde - nijedno od toga, već dobrano licemeran, nadajući se da će Hitlerova sila pomoći nenasilnom otporu i okončanju Britanske okupacije Indije.

Da rezimiramo:  

• Hitler je pobio desetine miliona ljudi tokom šest ratnih godina, na kraju je izgubio i rat i život; 
• Britanija se povukla iz okupacije Indijskog potkontinenta, povratnim udarcem tokom povlačenja potpalivši muslimanske provincije Pakistan i kasnije Bangladeš da se otcepe od novonastale indijske republike;  
• Gandija su nimalo nenasilno ubili njegovi.

Ostala su nam pisma dragom prijatelju, da ih čitamo i pokušamo iz njih nešto i da naučimo.
Eto, i naš Kancelar ima buljuke stranih prijatelja, možda ih je i više nego Gandijevih. Ko zna koliko je pisama tek taj napisao. A što su tek nenasilni, on i oni njegovi... pu, da ih ne ureknem.