Kraljeva partija

Srbistanci su narod kome na posebnom hromozomu stoji zapisano da je zabranjeno učiti se na istoriji, a naročito na sopstvenim greškama. Samosaplitanje je postalo nacionalni sport.

Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1931.

Bili su to prvi izbori u Kraljevini Jugoslaviji, nakon vraćanja parlamentarizma proglašenjem Septembarskog ustava 1931. godine.
Kraljevinu Jugoslaviju je za vreme Šestojanuarske diktature pogodila ozbiljna politička i privredna kriza, a strani kapital koji je bio plasiran u zemlji je tražio jače garancije od onih koje je nudila otvorena kraljeva diktatura. Saveznici Kraljevine Jugoslavije poput Francuske, Čehoslovačke i Velike Britanije su u početku podržavali kraljevu diktaturu misleći da će diktatura konsolidovati državu, no nakon kratkog vremena su počeli zazirati od režima koji je uloženi strani kapital trošio bez kontrole Parlamenta. To je nateralo kralja Aleksandra da prekine period otvorene diktature i donese Ustav. Nakon donošenja tzv. Oktroisanog ustava 1931. stanje se na papiru, a ni u stvarnosti nije mnogo promenilo. Ustavom je odobren jugoslovenski unitarizam, proklamovan za vreme diktature, o "jednom jugoslovenskom narodu sa tri plemena". Prema članu 13. Ustava zabranjuju se sva udruženja na verskoj, plemenskoj ili regionalnoj osnovi, što je vredilo i za političke stranke.

Izborni zakon iz 1931.

10. septembra 1931. je donet novi Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu Kraljevine na osnovu koga su uskoro sprovedeni izbori. Izborni zakon je propisao sistem "zemaljske liste", što je značilo da je svaka prijavljena kandidatska lista morala imati po jednog kandidata i zamenika u svakoj izbornoj jedinici u celoj državi. Na čelu zemaljske izborne liste je bio njen nosilac.
Prema članu 18. Izbornog zakona kandidaturu svakog nosioca izborne liste mora potpisati 60 predlagača svake izborne jedinice. Za svakog izbornog kandidata je bilo potrebno najmanje 200 predlagača, što je za 306 izbornih jedinica zahtevalo 80.000 predlagača. Time se nastojalo onemogućiti podnošenje kandidatura specijalnih nacionalnih, regionalnih i manjih političkih stranaka. U skladu s tim zakonom mogle su se kandidiovati samo velike i dobro organizovane stranke koje su imale pristalice u svim delovima države. Način glasanja je bio javan i usmeni, a podela mandata je vršena tako da je zemaljska lista koja je dobila relativnu većinu glasova, dobijala odmah i dve trećine mandata. Zemaljska lista koja je dobila ispod 50.000 glasova nije dobijala mandat, već su se ti glasovi pribrajali pobedničkoj listi. Ostala trećina mandata se delila između stranaka koje su postigle iznad 50.000 glasova, ali nisu ostvarile relativnu većinu. Prema toj odredbi, dvotrećinska podela mandata se vršila po svim banovinama, što je predstavljalo svojevrsnu legalnu izbornu prevaru.

Izbori bez opozicije

Kako je izborni zakon donesen dva meseca pre izbora, opozicione političke stranke (koje su svakako već od 1929. bile zabranjene i proganjane) nisu mogle ništa preduzeti da uspeju da podnesu liste kandidata prema zakonskim propisima. Zbog toga su opozicione političke stranke odbile učešće na izborima. Nosilac jedinstvene vladine zemaljske liste, koja je ujedno bila i jedina prijavljena zemaljska lista, bio je general Petar Živković, tadašnji predsednik Ministarskog saveta.

- Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1931. (Vikipedija)

Izborna farsa nekad i sad, stalno i uvek.
Ovi izbori od pre neki dan su bezmalo isti kao oni iz oktobra 1931, sa jednom jedinom listom koja je na njih izašla, tzv. Kraljevom partijom koja se zvanično zvala "Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija" predvođena generalom Perom Živkovićem iz Bele ruke (pokajnik iz Crne, isti onaj koji je kao gardista otvorio kapije Dvora zavernicima da pobiju Obrenoviće). Ove sada, predvodila je razvodnica straže Ana Brnabić iz Leveruke desnogdžepa, iste parapolitičke orijentacije kao i njen prethodnik Pera.
Kralj Aleksandar Upropastitelj onda - i sada.
Raspojasana Skupština i Vlada koja ne vlada.
Izborni zakon promenjen par meseci pred izbore.
Strani investitori koji diktiraju slobodu demokratije i demokratska sloboda marisanja njihovih para.
Javno glasanje nekad i selfi glasanje sad.
Kraljeva partija... Srpska kradikalna seljačka demokratija... SNS...
Partija osnovana od otpada iz svih do tada postojećih.
Opozicija i "opozicija". Zabrane i bojkoti.
Sa oktobarskim izborima završismo još u junu - pre roka.

A biće i Ustava u septembru, naravno.

***

Tako je to kad Kralj Aleksandar Vučić, zagriženi fan maltretiranja i eskiviranja figura uzduž i popreko table sa 64 polja, u beskraj igra simultanku sa samim sobom, jer je pojeo ili proterao sve ostale.

Sa table, ili iz Srbije - postalo je svejedno.

Poslednji mesec

Februar 1933. je bio poslednji mesec pred poslednje višestranačke izbore održane u tadašnjoj Nemačkoj. Mesec, u kome su postavljeni konačni temelji svog zla i ludila koje je potom zahvatilo Nemačku i ceo svet, osakativši ga za živote više desetina miliona ljudi.

Januar

Ponedeljak, 30
Na predlog nemačkog predsednika, generala Paula fon Hindenburga, Adolf Hitler polaže zakletvu i postaje novi nemački kancelar. Hitlerova Nacionalsocijalistička radnička partija (NSDAP) formira koalicionu Vladu sa Nacionalnom narodnom partijom (DNVP), u kojoj - na Hitlerovo izričito insistiranje - on dobija mesto kancelara, Vilhelm Frik postaje ministar unutrašnjih poslova Rajha a Herman Gering ministar unutrašnjih poslova Prusije. Ovim imenovanjima je nacistička partija uspela da uspostavi kontrolu nad policijom na teritoriji čitave Nemačke, čime je ispunjen jedan od ključnih ciljeva na putu konačnog preuzimanja celokupne vlasti u Nemačkoj.

Februar

Sreda, 1

Kao novoimenovani kancelar, Adolf Hitler drži svoj prvi govor pred Rajhstagom. Govor u celosti prenosi Nacionalni radio. Tada je izjavio: "Za četiri godine nemački seljaci više neće biti siromašni. Za četiri godine, u Nemačkoj više neće biti nezaposlenosti." Do 1936. nezaposlenost u Nemačkoj više nije postojala, baš kao što više nije postojala ni politička opozicija nacističkom režimu.

Četvrtak, 2

Herman Gering zabranjuje najavljene mitinge i demonstracije Komunističke partije Nemačke u Berlinu.

Petak, 3

Na tajnom sastanku sa visokim oficirima nemačke armije i mornarice, Hitler iznosi svoju ideju da prekrši Versajski sporazum iz 1919, ponovo uvede regrutaciju i krene u naoružavanje nemačke vojske. Takođe, predlaže vojne operacije koje bi omogućile širenje nemačkog "životnog prostora" (Lebensraum) na istok, što postaje jedan od glavnih geopolitičkih ciljeva Trećeg Rajha.

Herman Gering zabranjuje novine socijaldemokrata "Napred" (Vorwärts).

Subota, 4

Uz saglasnost predsednika fon Hindenburga, Hitler donosi "Dekret o zaštiti nemačkog naroda", koji policiji daje ovlašćenja da zabrani sve publikacije koje predstavljaju pretnju javnom redu i miru. Prekršiocima Uredbe sledi automatsko hapšenje i tromesečni zatvor - bez izdavanja naloga za privođenje.

Ponedeljak, 6

Hitler traži od predsednika fon Hindenburga da raspusti parlament jer "je njegov dalji rad onemogućen silama koje su protiv njega". Parlament raspušten, izbori zakazani za početak marta. General Ludendorf izjavljuje da je to potez "koji će Nemačku odvesti u katastrofu".

Sedam dana nakon imenovanja za kancelara, nacisti organizuju "Hitlerovu noć" u znak podrške svom lideru.

Sreda, 8

Hitler na sednici svog kabineta objavljuje da će Nemačka u narednih pet godina istrajati u nastojanju da se u potpunosti ponovo naoruža, a u okviru ispunjenja tog cilja će svaki program zapošljavanja koji sponzoriše država biti dodatno ocenjivan da li doprinosi razvoju Vermahta.

Petak, 10

Hitler proglašava kraj Marksizma kao ideologije.

Nedelja, 12

Nemački vicekancelar fon Papen zahteva od Katoličke crkve da podrži Hitlerovu vlast.

Sreda, 15

Novine "Napred" ponovo zabranjene u Berlinu.

Četvrtak, 16

Katoličke novine "Germania" upozoravaju javnost na opasnost i od nacista i komunista.

Petak, 17

Konrad Adenauer - gradonačelnik Kelna još od 1917. godine - odbija da se sastane sa Hitlerom nakon njegovog sletanja na gradski aerodrom. Pored toga, on naređuje uklanjanje svastika i ostalih nacističkih simbola sa svih javnih objekata u vlasništvu grada. Hitler mu se sveti mesec dana kasnije, kada šalje pripadnike SS jedinica da izbace Adenauera kroz prozor njegove kancelarije. Adenauer uspeva da im umakne, napušta Keln i krije se po raznim mestima širom Nemačke, sve dok mu 1936. nije bilo dozvoljeno da se vrati u svoj grad.

Nedelja, 19

Herman Gering, ministar unutrašnjih poslova Prusije, zabranjuje sva izdanja katoličkih novina. Neki od lidera i članova Katoličke partije desnog centra, koji su bili zaposleni u državnim službama, bivaju isterani sa radnih mesta po kratkom postupku i bez ikakvog objašnjenja.

Ponedeljak, 20

U rezidenciji predsedavajućeg Rajhstaga (Herman Gering, opet) održan je tajni sastanak Hitlera sa dvadesetak najvećih nemačkih industrijalaca. Razlog: prikupljanje donacija za izbornu kampanju nacističke partije na predstojećim martovskim parlamentarnim izborima.

Utorak, 21

Herman Gering, samoproklamovani nacistički lider najveće nemačke savezne države Prusije, u partijskom listu "Narodni posmatrač" (Völkischer Beobachter) objavljuje Uredbu u kojoj je pruskoj policiji naređeno da na licu mesta otvori vatru na svakog "neprijatelja države", kao i da sprovede momentalne discipinske mere prema svakom policajcu koji pokaže "neprimerenu obzirnost" prema takvima

Šest dana nakon izbacivanja iz Pruske akademije umetnosti zbog višegodišnjeg neslaganja sa nacistima (i pre njihovog dolaska na vlast), a u strahu za sopstveni život, nemački pisac Hajnrih Man beži u Francusku. Njegov mlađi brat, nobelovac Tomas Man, nekoliko meseci kasnije sa porodicom emigrira u Švajcarsku, a zatim 1939. u SAD.

Sreda, 22

Hitler daje nalog za formiranje prvih nacističkih "koncentracionih logora" (Konzentrazionslager), u kojima će protivnici režima biti držani u "zaštitnom pritvoru" (Schutzhaft) sve dok se "ne opamete".

Herman Gering u policiju ubacuje 55 hiljada jurišnika Nacističke partije, koji od siledžija tako odjednom postaju državni službenici. Raspoređuje ih u "pomoćnu policiju" (Hilfspolizei), koja za zadatak ima da pomaže redovnoj policiji u održavanju reda, a naročito u ophođenju prema komunistima (nakon paljenja Rajhstaga).

Četvrtak, 23

Nacistički režim donosi Uredbu kojom se homoseksualizam i pornografija zabranjuju u Nemačkoj. Konzumenti zabranjenog takođe bivaju upućivani "na koncentrisanje".

Petak, 24

Komunistička partija Nemačke organizuje svoje poslednje demonstracije, nakon čega policija upada u prostorije partijske centrale u Berlinu. Vlast potom izdaje obaveštenje da je policija tokom pretresa otkrila dokumenta koja ukazuju na to da su komunisti planirali da pale vladine zgrade, privatne firme i kuće.

Subota, 25

Hitler, rođen u austrijskom Braunau na Inu, "slavi" prvih godinu dana otkako je naturalizacijom dobio državljanstvo Rajha, čime je stekao pravo glasa i kandidovanja na predsedničkim izborima 1932. godine.

Nedelja, 26

Berlinska policija hapsi holandskog komunistu Marinusa van der Lubea i zadržava ga preko noći u pritvoru.

Ponedeljak, 27

Šest dana pred parlamentarne izbore, zgrada Rajhstaga je teško oštećena u požaru. Požar je prijavljen u 9:45 naveče; vatrogasci su otkrili šezdesetak žarišta po zgradi, a najveće je bilo u samoj skupštinskoj sali. Pomenuti Marinus van der Lube je pronađen i uhapšen u zapaljenoj zgradi. Nakon ispitivanja u policiji, priznao je da je on podmetnuo požar. Godinama kasnije, nekadašnji telohranitelj Ernsta Rema, osnivača SA (Sturmabteilung), izjavio je da je ekipa vođe berlinskih "braonkošuljaša" Karla Ernsta ušla u Rajhstag kroz jedan pomoćni tunel. U rukama su imali baklje i čekali da se pojavi van der Lube (koga su dovukli iz policije). Istoričar Vilijam Šajrer je 1960. rekao: "Verovatno nikada nećemo saznati kompletnu istinu o paljenju Rajhstaga. Skoro svi koji su o tome nešto znali danas su mrtvi, a većinu je pobio Hitler u mesecima nakon tog događaja." Za paljenje Rajhstaga je bila optužena grupa komunista, u kojoj je pored van der Lubea bio i Georgi Dimitrov, ali samo je Holanđanin na kraju bio osuđen i pogubljen, dok su ostali bili oslobođeni krivice usled nedostatka dokaza. Hitler je požar u zgradi Rajhstaga iskoristio da se otarasi unutarpartijske konkurencije - čistkama, koje su trajale narednih šest meseci, u kojima je SA bila i bukvalno obezglavljena (počev od Rema pa naniže) i konačno nestala.

Paljenje Rajhstaga je bilo odličan izgovor za izdavanje naredbi o vanrednim situacijama,  već narednog dana, koje su Hitleru omogućile da potom vlada putem uredbi.

Utorak, 28

Samo nekoliko sati nakon izbijanja požara u Rajhstagu, kancelar Adolf Hitler i njegov ministarski kabinet podnose predsedniku fon Hindenburgu na potpisivanje vanredni Ukaz, shodno članu 48 nemačkog Ustava. Nazvali su ga "Ukaz predsednika Rajha o zaštiti naroda i države", i odmah nakon potpisivanja od strane predsednika je stupio na snagu kao "mera odbrane od komunističkog nasilja koje ugrožava državu". Osim suspendovanja garantovanih "ličnih sloboda", "slobode izražavanja mišljenja", "slobode štampe", "prava na okupljanje" i "prava na udruživanje", Ukazom je uvedena smrtna kazna za širok spektar krivičnih dela, uključujući "ozbiljno narušavanje mira" od strane naoružanih osoba. Hitlerovi jurišnici su, potom, širom Nemačke krenuli u masovna pritvaranja i hapšenja (ne samo komunista), uključujući i neke od poslanika Parlamenta.

Rad Komunističke partije Nemačke je nezvanično (ali u potpunosti) stavljen van zakona.

Dan nakon paljevine Rajhstaga, uhapšen je poznati pacifista i protivnik nacista, pisac Karl fon Osicki, poznat i po tome što je razotkrio i objavio istinu o tajnom naoružavanju Nemačke (proizvodnja aviona u tajnim fabrikama i obuka pilota u Sovjetskom savezu) suprotno Versajskom sporazumu, zbog čega je 1931. bio optužen za veleizdaju i špijunažu, i stavljen na crnu listu. Odveden je prvo u berlinski zatvor Špandau, odakle je prebačen u konclogor Estervegen-Papenburg. Iako je bio utamničen u logoru, Nobelov komitet mu 1935. godine dodeljuje Nagradu za mir. Karl fon Osicki umire u logorskoj bolnici 1936. godine.

Preostale dane do martovskih izbora obeležilo je mahnito nasilje nacističkih državnih i paradržavnih bandi, koje su užurbano sprovodile naređenje o totalnoj čistki svih političkih protivnika - Komunističke partije, Socijaldemokratske partije, levičara, sindikalaca, Katoličke partije desnog centra...

I ne samo njih.

Mart

Petak, 3

Ernst Telman, lider Komunističke partije Nemačke i kandidat na predsedničkim izborima 1932. godine, uhapšen je u svom stanu u Berlinu dva dana pred parlamentarne izbore. Iako je dva dana kasnije bio ponovo izabran za poslanika u Parlamentu, ostatak života je proveo u zatvoru. Ubijen je u koncentracionom logoru Buhenvald, 18. avgusta 1944. godine.

Nedelja, 5

Održani poslednji višestranački parlamentarni izbori u Nemačkoj, pre završetka Drugog svetskog rata (preciznije rečeno, bili su to poslednji slobodni izbori u ujedinjenoj Nemačkoj do pada Berlinskog zida 1990. godine). Geringovi hilfspolicajci su se na biračkim mestima pojavili u svojstvu "nezavisnih posmatrača" ovih izbora. Čak i pod takvim pritiskom na glasače, Hitlerova Nacionalsocijalistička partija je osvojila samo 43,91% glasova, zbog čega su ponovo morali da zatraže koalicionu pomoć svojih narodnjačkih satelita iz DNVP (koji su osvojili 7,97%). Izborni cenzus nije postojao, već je za ulazak u Parlament bilo potrebno preći tzv. prirodni prag (oko 0,16% ili 1/647 od ukupnog broja glasova, tj. broja poslanika u Rajhstagu). Na izbore je izašlo 39.655.029 Nemaca sa pravom glasa (88,74%), od čega je samo 52.807 bilo "bačeno" na 3 liste koje nisu ušle u Parlament (od ukupno 15 koje su učestvovale na izborima). Iako je osvojila 81 poslanički mandat, Komunistička partija nikada nije ušla u Parlament formiran na tim izborima - njeni poslanici su listom bili pohapšeni ili u bekstvu.
Hitler je tako obezbedio početnu parlamentarnu dvopartijsku većinu, tešku nepunih 52%.

Dvadesetak dana kasnije, tačno mesec nakon paljenja Rajhstaga (27. marta), Hitler ucenama i pretnjama nekako uspeva da obezbedi dvotrećinsku većinu (uz "izostanak" svih poslanika Komunističke partije i nekoliko zastrašenih Socijaldemokrata) za usvajanje "Zakona o delovanju u cilju sprečavanja stradanja Naroda i Rajha", koji mu je omogućio da kabinetski donosi i sprovodi zakone bez učešća Parlamenta.

Uz pomoć ovog Zakona i prethodnog Ukaza predsednika, donetog nakon paljenja Rajhstaga, Hitlerova nacionalsocijalistička vlast je konačno prerasla u legalizovanu diktaturu.

U zemlji Mordor gde senke leže, u nedelju 4. marta 6. godine Naprednog doba (2018), biće održani izbori za odbornike gradske skupštine Barad-Dura (koji je prestonica te zemlje). Svaka sličnost budućih događaja (u narednih mesec dana) sa onima opisanim u ovom tekstu, biće (i već je) - namerna.

Tolkin je svojevremeno izjavio da mu je kao uzor za Saurona, Mordor i Orke u "Gospodaru prstenova" poslužila nacistička Nemačka. Ko zna za šta ćemo mi ovakvi, kakvi smo danas, jednoga dana nekome poslužiti. Svakako ni za šta pametno niti lepo.
Nije preporučljivo ovih dana šetati se naokolo džepova punih šibica, pritom glasno kritikujući Mordorsku vlast. Mogli bi ste preko noći naprasno da priznate i neku paljevinu, iako na sve strane ima onih koji daleko više smrde na benzin, dim i sumpor. A neki od njih nose i upaljene baklje, usred bela dana, kao da ne vide dobro jer im se neki mrak navukao na oči.
I mozgove.

Istorijska čitanka i kamen SPOticanja za ponavljače

Istorijska čitanka (post #94 11.03.2009) - odlomak:

Mlađe Kameno doba

Počinje 9. marta 1991. godine, tačno u podne, kod Konja. Dolazi do procvata civilizacija začetih u prethodnoj eri. Osnovni građevinski materijal toga doba bila je granitna kocka.

Po pitanju faune, ovo je period vladavine jedne vrste toplokrvnih svaštojeda pod latinskim imenom Lupus Barbanegri Ondulatio, od koga je malo potom izmutirao i bezdlaki varijetet Kumus ex sine barbi Radicalis.

Za početak ovog perioda karakteristične su velike atmosferske promene, naročito pojačana koncentracija gasova poput suzavca i hlora, nepogodnih za razvoj uglavnom opozicionih vrsta živog sveta. Načinjen je i ogroman napredak u razvoju industrije, onoga dana kada je izmišljen gumeni metak. Primećeno je da je svaki primerak živog sveta, ukoliko je toga dana kada je počela era udahnuo makar jedan molekul suzavca, do kraja života sebi nikako više nije mogao da izbije iz glave nekakve podmukle primisli o navodnoj slobodi, pravdi i boljem životu. Kroz nekoliko narednih istorijskih perioda (o kojima učimo u nastavku časa) pokušano je više različitih terapija, poput polivanja hladnom vodom ili češljanja&oblikovanja frizure pendrekom, ali uglavnom bez nekog preterano uspešnog ishoda - čak je primećeno da se ta pošast vremenom sve više širila.

U biljnom svetu je zbog zagađenja došlo do naglog odumiranja velikog broja jedinki jedne drvenaste kategorije iz familije bescvetnica lat. penzos, posebno u periodu do 24. januara 1994. godine.

U to doba, uspešno je sa ovih prostora proterana vrsta karakteristična po podmuklom ponašanju, oličenom u podmetanju stabilne valute i (što je bilo najgore) zamalo uspešnim učlanjenjem SFRJ u Evropsku Zajednicu. Da bi se potrli efekti ovako perfidnog ponašanja, bilo je neophodno usmrtiti nekoliko stotina hiljada jedinki tokom narednih godina. Međutim, efekti su bili daleko od zadovoljavajućih u poređenju sa konačno ispostavljenom fakturom za troškove.

A onda je posle Mlađeg kamenog na ovim prostorima zavladalo Ledeno doba...

&

Dva dana nakon vanrednih lokalnih izbora u Negotinu, održanih 7. marta 2010. godine, blato, mulj i anđeli garavih lica su isplivali na površinu bare i krenuli da ekspresno ovaploćuju svoje omnikoalicione potencijale i kopulacije:

Kamen SPOticanja (post #342, 09.03.2010) - demiparafraza:

Abrovi - pardon, informacije - kažu da su povučeni svi prigovori na rezultat nedeljnih izbora, te da nikakvog ponavljanja neće biti. Nezvanični rezultati će postati zvanični. Dakle, imaćemo lokalnu vlast koju će tvoriti: DS+SPO+SPS+PUPS+JS+VDS+SDPS

Konačno ćemo i javno imati u vlasti SPS i SPO zajedno, najzad i u Negotinu. Pa dokle bre to samo u Beogradu?! Dve decenije međusobne teške rovovske (i to ne samo političke nego i zaista krvave) borbe - bačene niz vetar, popišane i posrane. Popljuvane.

Voleo bih kada bi to moglo, da ih sada ovakve kakvi su, u koaliciji na svim nivoima, teleportujem unazad kroz vreme u 9. mart 1991. godine. Onaj dan, kada se u Beogradu umesto vazduha mogao da diše samo suzavac i ko zna kakvi sve još bojni otrovi. Na Trg, kod Konja, tačno u podne toga dana. Pa da vidim da li bi ijedan od njih sadašnjih izvukao živu glavu, bez obzira da li bi tresnuo među Vukove ili Slobine ljude. A i taj Vuk ... nije više čak ni vučjak, ne bi se taj reksovski bacao da svojim telom od kučki agresorskih zaštiti Druga Slobu, pazite šta vam kažem. Dresura je u pitanju, garant, ne znam šta bi drugo moglo da bude.

Nego, šta bi sa čuvenom sepeo-knjigom "Na trgu kod sata" (objavljenom 2006) o zimskim demonstracijama 96/97 u Negotinu? Čemu njeno postojanje? Zar "to" više nema nikakve veze sa 9. martom '91? E pa obrišite guzice njenim listovima, drugovi sepeovci, jer ste zaista od nekadašnje gospode (p)ostali samo njihovi drugovi.

Drugari, tatatatira.

Eh, dragi moji Negotinci ...

Kad smo već dotle došli, šta mislite zašto je bivša predsednica opštine Radmila Gerov za svoga vakta posklanjala svu kaldrmu sa glavnih ulica Negotina, i instalirala novi centar od štampanog betona? Uklonila je sve te silne granitne kocke kako bi SPO i SPS danas mogli konačno da zajedno tvore vlast i prestanu da se istima gađaju. Uklonila je taj jedini kamen spoticanja.

Da, da, dragi moji Negotinci ...

Očigledno je da nisu čitali Istorijsku čitanku, uopšte nisu shvatili ono što su sami pisali.

***

(09.03.2017) - back to the future:

I tako, tekst "Kamen SPOticanja" potom postade ključni razlog da na jednom od četničkih sastanaka padne izjava prepodobne frau Sanje Č. (visoke perjanice u plemenu, negdašnjeg narodnog poslanika i državnog sekretara), iste one kojoj je omiljena fraza bila "Dragi moji Negotinci" čim ugleda mikrofon ili kameru, a koja je otprilike glasila:
"Proteraću ja tog Kračunovića iz Negotina!"
Pa što me bre ne protera, umesto što su ona i njeni pokupili prnje i kompljet otišli odavde... stvarno bi mi učinila uslugu. Možda joj se nije dalo? Tko bi to mogao znati...
A onda je SPO na lokalne izbore 2014. godine izašao kao deo izborne liste SPS. Tek i to da se zna.
Ma, bilo pa prošlo. Važno je da su Vuk i Vučići, Šešelj i Slobodančići ponovo svi na jednoj, istoj strani. Ceo čopor u jednom, istom brlogu za jednim, istim valovom. Kako je i red.
Deveti mart je, dve hiljade sedamnaeste godine. Da ne poveruješ.

Ådalen 31

14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.

Pozadina

Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".

U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.

12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka. 

Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.

Pucnjava

14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".

Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.

Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".

Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika. Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.

Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.

Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici.
Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.

Posledice

Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.

Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:

OVDE LEŽI ŠVEDSKI RADNIK.

PAO U MIRU, NENAORUŽAN, BEZ ODBRANE,

POGUBLJEN HICIMA BEZ IMENA.

GLAD JE BILA NJEGOV ZLOČIN.

NIKADA GA NEĆEMO ZABORAVITI.

Anders Sunstedt: The Ådalen shootings in Sweden 1931 (LibCom, 14.05.2015)

Wikipedia: Ådalen shootings

1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.

- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)

Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.

A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.

Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.

Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.

Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.

Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.

I samo državno, narafski.

p.s.

Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.

Prijatelju dragi...

Gandijeva pisma Hitleru

Pismo #1

Her Hitler

Berlin, Nemačka

Prijatelju dragi,

moji prijatelji su od mene zahtevali da Vam u ime čovečnosti napišem jedno pismo. Ali ja sam se tom njihovom zahtevu opirao, jer sam imao osećaj da bi bilo kakvo pismo s moje strane predstavljalo drskost. Nešto mi sada govori da ne treba da kalkulišem i da moram da uputim ovaj apel ma koliko on zaista vredeo.

Sasvim je jasno da ste Vi osoba koja može da spreči svetski rat koji bi mogao ljudski rod da vrati u doba divljaštva. Da li moramo platiti cenu vaše Stvari, koliko god mislili da ona vredi? Da li ćete uvažiti apel nekoga ko je svesno izbegavao ratne metode, i to ne bez vidnog uspeha? U svakom slučaju, nadam se da ćete mi oprostiti ukoliko sam pogrešio pišući Vam.

Ostajem i dalje vaš iskreni prijatelj,

M.K.Gandi

Varda, Indija

23. juli 1939.

Pismo #2

Prijatelju dragi,

to što Vam se obraćam kao prijatelj ne predstavlja samo puku formalnost. Ja neprijatelja nemam. Poslednje 33 godine svog života proveo sam u borbi za prijateljstvo širom sveta, bez obzira na rasu, boju kože ili veru.

Nadam se da ćete imati vremena i želje da uvidite kako dobar deo čovečanstva, koji živi pod uticajem te doktrine univerzalnog prijateljstva, gleda na poteze koje Vi povlačite. Mi ne sumnjamo u Vašu hrabrost i posvećenost Vašoj otadžbini, niti verujemo da ste čudovište kakvim Vas predstavljaju Vaši protivnici. Ali spisi i objave Vas i Vaših prijatelja i poštovalaca ne ostavljaju prostora za sumnju da su mnoga od vaših dela monstruozna i ne priliče ljudskom dostojanstvu, naročito ako to procenjuju ljudi koji poput mene veruju u univerzalno prijateljstvo. Vi ste, tako, ponizili Čehoslovačku, silovali Poljsku i progutali Dansku. Svestan sam da Vaš pogled na život takva pljačkaška dela smatra za vrlinu. Međutim, nas su od malih nogu učili da je to degradacija čovečnosti. Stoga, ne možemo poželeti uspeh vašem oružju.

Naša pozicija je jedinstvena. Mi se ne opiremo britanskom imperijalizmu ništa manje nego nemačkom nacizmu. Ukoliko uopšte postoji neka razlika, ona je u nijansama. Petina ljudskog roda se nalazi pod britanskom čizmom, i to stanje se održava sredstvima koja niko ne kritikuje. Naš otpor ne ide na štetu britanskog naroda. Mi se trudimo da ih preobratimo, a ne da ih porazimo na bojnom polju. Naša pobuna protiv britanske vladavine je nenaoružana. Preobratili ih ili ne, mi smo odlučni u tome da njihovu vladavinu učinimo nemogućom i to nenasilnim otporom i odbijanjem saradnje sa njima. To je metod protiv koga nema odbrane. On je zasnovan na saznanju da nijedan ugnjetavač ne može ostvariti svoj cilj bez određenog stepena saradnje (voljne ili prisilne) od strane žrtve. Naši gospodari mogu da poseduju našu zemlju i tela, ali ne i naše duše. Oni to mogu postići samo potpunim uništenjem svakog indijskog muškarca, žene i deteta. Tačno je da mnogi neće smoći snage za takav nivo heroizma i veliki strah može saviti kičmu otpora, ali taj argument u potpunosti promašuje suštinu. Jer, kada bi se pojavio dovoljno veliki broj muškaraca i žena u Indiji spremnih da protiv tlačitelja polože svoje živote pre nego da pred njima padnu na kolena, oni bi pokazali taj put do slobode od tiranije nasilja. Molim Vas da mi verujete kada kažem da u Indiji možete naći neočekivan broj takvih muškaraca i žena. Oni se za to pripremaju poslednjih 20 godina.

Tokom proteklih pola veka pokušavali smo da zbacimo britansku vlast. Pokret za nezavisnost nikada nije bio tako jak kao danas. Najmoćnija politička organizacija, mislim na Indijski nacionalni kongres, pokušava da ostvari taj cilj. Nenasilnim metodama smo ostvarili veliki uspeh. Tragali smo za pravim sredstvom borbe protiv najorganizovanijeg nasilja na svetu, oličenog u britanskoj sili. Vi ste im uputili izazov. Ostaje da se vidi ko je od vas bolje organizovan, Nemci ili Britanci. Mi znamo šta britanska čizma predstavlja za nas i za sve neevropljanske rase sveta. Ali mi nikada ne bi smo poželeli okončanje britanske vladavine uz nemačku pomoć. Mi smo u nenasilju pronašli moć koja, ukoliko je organizovana, bez sumnje može sama parirati bilo kojoj kombinaciji svih najnasilnijih režima na svetu. Kao što rekoh, u metodi nenasilja poraz ne postoji. Radi se o potpunom postizanju ciljeva bez ikakvog ubijanja ili povređivanja.To se praktično može postići bez trošenja para a očigledno i bez pomoći nauke razaranja koju ste Vi doveli do takvog savršenstva. Ne čudim se što ne vidite da to nije ničiji monopol. Ako ne Britanci, onda neka druga sila će usavršiti taj vaš metod i potući vas vašim oružjem. Vi svom narodu ne ostavljate nikakvo nasleđe kojim bi se ponosio. Oni se neće moći ponositi Vašim pamfletima i okrutnim delima, koliko god to vešto planirate. Dakle, apelujem u ime čovečnosti zaustavite rat. Nećete Vi ništa izgubiti ako sva sporna pitanja između Nemačke i Velike Britanije poverite na rešavanje međunarodnom tribunalu koji ćete zajednički formirati. Ukoliko ostvarite uspeh u ratu, to i dalje neće biti dokaz da ste bili u pravu; to će samo dokazati da je vaša moć razaranja bila veća. Sa druge strane, odluka nepristrasnog suda bi pokazala, u onoj meri u kojoj je to ljudski moguće, koja je strana bila u pravu.
Poznato Vam je da sam ne tako davno uputio apel svakom Britancu da prihvati moju metodu nenasilnog otpora. Učinio sam to zato što me Britanci poznaju kao prijatelja iako sam pobunjenik. Za Vas i Vaš narod ja sam stranac. Nemam hrabrosti da i vama uputim apel koji sam uputio Britancima, i to ne zato što se na vas ne odnosi istom snagom kao na Britance, već zato što je moj sadašnji predlog daleko jednostavniji jer je praktičniji i poznatiji.
U vreme kada srca naroda Evrope žude za mirom, mi smo obustavili čak i sopstvenu miroljubivu borbu. Da li je za Vas previše ako zamolim da učinite napor u korist mira tokom vremena koje Vama lično možda ništa ne znači, ali garantovano znači mnogo milionima Evropljana čiji nemi vapaj za mirom čujem, jer moje uši osluškuju te neme milione? Nameravao sam da pošaljem zajednički apel Vama i sinjor Musoliniju, sa kim sam imao čast da se susretnem u Rimu, prilikom odlaska u Englesku u svojstvu delegata na konferenciji Okruglog stola. Nadam se da će on ovo pismo shvatiti kao da je i njemu upućeno uz neophodne izmene. 

Ja sam,
Vaš iskreni prijatelj,
M.K.Gandi
u Vardi
24. decembra 1940.

Gandi je na sebe preuzeo zadatak da Hitlera odvrati od rata, pa je seo i napisao mu par pisama koja su počinjala sa "Prijatelju dragi". Od Hitlera je tražio da iznađe način kako da se održi mir, dok je istovremeno pozvao Britance da se nenasilnim sredstvima suprotstave Hitleru i Musoliniju, čak i da nacistička Nemačka i Italija nameravaju da unište njihovu zemlju.

Svoje prvo pismo uputio je nemačkom Kancelaru 23. jula 1939. godine. Tačno mesec dana kasnije, 23. avgusta, Nemačka sklapa pakt o nenapadanju sa Rusijom posle čega je odmah pogazila Minhenski sporazum okupacijom Češke i Moravske. Manje od dve nedelje kasnije, 1. septembra, Nemačka napada Poljsku zbog čega joj Francuska i Engleska objavljuju neprijateljstvo, čime je započet Drugi svetski rat.
Početak ratnih dejstava nije omeo Gandija da Dragom prijatelju napiše još jedno pismo, tačno sedamnaest meseci nakon prvog.

Kada pročitamo oba pisma Hitleru, nameće se utisak da je M.K. "Velika duša" bio ili neverovatno naivan ili neverovatno neobavešten čovek. Neki od savremenih indijskih istoričara tvrde - nijedno od toga, već dobrano licemeran, nadajući se da će Hitlerova sila pomoći nenasilnom otporu i okončanju Britanske okupacije Indije.

Da rezimiramo:  

• Hitler je pobio desetine miliona ljudi tokom šest ratnih godina, na kraju je izgubio i rat i život; 
• Britanija se povukla iz okupacije Indijskog potkontinenta, povratnim udarcem tokom povlačenja potpalivši muslimanske provincije Pakistan i kasnije Bangladeš da se otcepe od novonastale indijske republike;  
• Gandija su nimalo nenasilno ubili njegovi.

Ostala su nam pisma dragom prijatelju, da ih čitamo i pokušamo iz njih nešto i da naučimo.
Eto, i naš Kancelar ima buljuke stranih prijatelja, možda ih je i više nego Gandijevih. Ko zna koliko je pisama tek taj napisao. A što su tek nenasilni, on i oni njegovi... pu, da ih ne ureknem.