Repete

Pomilovati zločinca znači ponoviti zločin prema žrtvi.

Repetirati ga.

Srbija ne sme da stane

Da, Srbija ne sme da stane u njihove džakove. Nikada više.

Od poklon paketića do glasačkih listića, svi njihovi džakovi su bili samo jedne, iste boje. Crne. Oduvek je to bila banda koja od svakih izbora napravi sahranu Srbije i pomanu koja traje do narednih. I tako ne 30 već 150 godina, jer drugačije ne znaju. Jer samo tako mogu da postoje - kada Srbije nema. Pa vi vidite šta ćete za dve nedelje: da konačno razbijemo to krivo ogledalo i zid od magle, ili opet sendvič na sopstvenoj pomani.
Stvarnost je mnogo jednostavnija i ogavnija nego što mislite da mislite.

Orvel o fašizmu

Dva neologizma - "post-istina" i "alt-desnica" - su ušla u politički diskurs poslednjih godina punih previranja i preokreta; te su reči danas na toliko lošem glasu da su proglašene za prvo i drugoplasiranu u 2016. od strane uredništva Oksfordskog rečnika. Noa Berlacki smatra da ta dva orvelijanska eufemizma služe za "prikrivanje starog zla i izbeljivanje fašizma, podsećajući kako po formi tako i po sadržaju na dobro nam poznate Orvelove reči, i naročito na novogovor iz 1984. 'Zlomisao', 'zločin misli', 'odpersonizovanje'... One čak zvuče isto, sa svojom prostom ali uvrnutom konstrukcijom pojedinačnih slogova nabacanih na gomilu da čine reči. Od čiste i ružne aljkavosti se očekuje da jezik pretvori u nešto futurističko i vrhunsko. Svet koji dolazi biće utilitaran, žargonski, i moderan po svojoj neeleganciji. Takva se budućnost očekivala u Orvelovo vreme; budućnost je upravo takva danas."

Kao i u Orvelovo vreme, naš aktuelni žargon je mobilisan zarad "odbrane neodbranjivog" - onako kako je taj pisac, novinar i revolucionar napisao u svom eseju "Politika i engleski jezik" iz 1946. Baš kao u njegovo vreme, i danas ti eufemizmi opslužuju konstantno besramno laganje i rasističke ideologije. Slobodno možemo povući još jedno lingvističko poređenje sa Orvelovim vremenom: sveopšta upotreba reči "fašizam".

Berlacki tu reč koristi ali je ne definiše (kada spominje izbeljivanje fašizma), osim kada kaže da "fašizam cveta na lažima". Možda je u najvećem delu tako, ali da li je to dovoljan kriterijum za jedan celokupan politički i ekonomski sistem? Ta reč naprosto vapi za jednom dubljom analizom. Čak je i Umberto Eko, koji je odrastao u vreme Musolinijeve vladavine, osećao potrebu da se to jasnije odradi, s obzirom da su "američki radikali" (kako ih je 1995. nazvao) zloupotrebili frazu "fašistička svinja" kao pežorativ za bilo koju vlast, tako da je taj pojam skoro u potpunosti izgubio svoje značenje tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, da li bi Orvel (koji se 1936. borio protiv fašista u Španiji, i čiji su zloslutni posleratni distopijski romani više od bilo kog književnog dela ilustrovali to zlo) mogao da nam pruži pouzdanu definiciju fašizma? Kada pogledamo njegove radove, čak i pre nego što se rat završio, već ga vidimo kako piše: "Fašizam je skoro u potpunosti besmislen." Njegov kratak esej iz 1944. "Šta je fašizam?", međutim, ne ide u pravcu ukidanja te reči. Naprotiv, on poziva "na jasnu i opšteprihvaćenu definiciju tog pojma" umesto težnje da se on "degradira na nivo psovke".

Ali Orvel ne bi bio Orvel da nije bio pesimista. Jedan od razloga zašto je tako teško bilo doći do definicije, po njemu, leži u tome da bi svaka grupa na koju bi je primenili morala da "prizna" kako većina njenih članova nije bila "voljna da dela" - priznanje stvarne prirode njihove ideologije i ciljeva, prikrivenih iza eufemizama, laži i dvosmislenog govora. Ako niko nije fašista, onda to znači da potencijalno svi jesu. Čak i tokom četrdesetih, Orvel kaže: "Ako pogledate štampu, otkrićete da maltene nema grupe ljudi - svakako nijedna politička partija ili druga organizovana grupa bilo koje vrste - koja nije bila proglašena fašističkom." On potom nabraja optužene: "Konzervativci, socijalisti, komunisti, trockisti, katolici, pacifisti, antiratni aktivisti, oni koji podržavaju rat, nacionalisti..."

A šta sa školskim primerima onih sa druge strane linije fronta? Orvel priznaje: "Kada koristimo pojam fašizam za Nemačku ili Japan ili Musolinijevu Italiju, u velikoj meri znamo na šta mislimo. Međutim, pozivanje na te ekstremne režime nije previše korisno, jer se "čak i vodeće fašističke države međusobno u mnogo čemu razlikuju po strukturi i ideologiji". Umberto Eko se zadovoljava time što kaže da fašizam usvaja kulturološke zamke nacija u kojima niče, ali ipak deli nekoliko konstantnih, iako kontradiktornih, ideoloških osobina. Orvel nije bio u potpunosti siguran da zna koje su to osobine.

Dakle, šta nam Orvel može reći o pojmu fašizma, koji želi da drži u šaci ali nikako ne može da ga uhvati? Iako veruje da se njime mora imenovati "politički i ekonomski sistem", on se na kraju ipak odlučio za običnu lingvističku definiciju, kojoj "u svakom slučaju pridajemo emocionalni značaj". Nevezano da li tom rečju "gađamo na sve strane" ili je koristimo na neki precizniji način, mi uvek mislimo "grubo rečeno, na nešto okrutno, beskrupulozno, arogantno, mračno, antiliberalno i protiv radničke klase. Osim relativno malog broja simpatizera fašista, skoro svaki Englez bi prihvatio reč siledžija kao sinonim za reč fašista". Svako ko danas nije siledžija (ili neopravdani simpatizer fašista), kome za ove pojmove ne trebaju eufemizmi, verovatno bi se složio sa ovim Orvelovim stavom.

- Josh Jones: George Orwell Tries to Identify Who Is Really a "Fascist" and Define the Meaning of This "Much-Abused Word" (Open Culture, 2016)

- George Orwell: What is Fascism? (London Tribune, 1944)

Kristofer Hičens je jednom napisao da su tri glavna problema dvadesetog veka imperijalizam, fašizam i staljinizam. Pokazalo se da je Džordž Orvel za svaki od njih - bio u pravu.

Orvel pokazuje svoju izvanrednu dalekovidost u fascinantnoj recenziji (objavljenoj u martu 1940) Hitlerove ozloglašene biografije "Moja borba" (Mein Kampf, 1925). U toj recenziji, Orvel precizno secira knjigu do samih korena Hitlerove toksične harizme, i usput najavljuje teme koje će se potom pojaviti u njegovim budućim remek-delima "Životinjska farma" i "1984".

• Činjenice govore da u njemu postoji nešto duboko privlačno... Hitler zna da ljudska bića ne žele samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu, kontrolu rađanja i uopšte zdrav razum; ljudi takođe, barem povremeno, žele borbu i samopožrtvovanje, da ne spominjemo bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god moguće spadali u ekonomsku teoriju, fašizam i nacizam su psihološki daleko zdraviji od bilo kog hedonističkog koncepta življenja.

Orvel svakako nije bio Hitlerov obožavalac.

U recenziji, u jednom trenutku, on zamišlja kakav bi svet mogao da bude ukoliko bi Treći Rajh pobedio:

• Ono što Hitler predviđa da će se desiti za sto godina, jeste kontinuitet države od 250 miliona Nemaca sa obiljem "životnog prostora" (koji se npr. prostire do Avganistana ili tako nešto), užasavajuća imperija bez mozga u kojoj se suštinski ne događa ništa osim obuke mladića za rat i beskonačni uzgoj topovskog mesa.

Ovaj članak je napisan u trenutku kada, kako to Orvel napominje, viša klasa žestoko odstupa od dotadašnje podrške Trećem Rajhu. To se jasno videlo u odnosu na britansko izdanje "Mein Kampfa" iz 1939. godine, koje je imalo jako favorizovan stav prema Hitleru.

• Očigledna je bila namera prevodioca da u predgovoru i napomenama ublaži žestinu i svirepost te knjige i prikaže Hitlera u što je moguće lepšem svetlu. Hitler je u tom trenutku još imao kakav takav ugled; ugušio je nemački radnički pokret, zbog čega je bogataška klasa bila voljna da mu oprosti bezmalo sve. A onda se odjednom ispostavilo da Hitler nema, niti zaslužuje bilo kakvo poštovanje.

Sve se promenilo do marta 1940. godine, pa je u Britaniji objavljeno novo izdanje "Mein Kampfa" koje je odražavalo promenu stava prema Hitleru. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj nakon njene invazije Poljske, ali prave bitke u Zapadnoj Evropi su tek sledile. U  mesecima koji su sledili, Francuska će kapitulirati a Britanija će se klackati na ivici iste sudbine. Međutim, u rano proleće te godine, sve je još uvek delovalo poprilično tiho. Svet je kolektivno zadržavao svoj dah u iščekivanju. U tom trenutku zastrašujuće neizvesnosti, Orvel je predvideo veći deo ratne budućnosti.

• Kada uporedimo njegove izjave od pre godinu i više dana sa onim što je pričao pre petnaest godina, u oči upada rigidnost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte ne razvija i menja. To je fiksirana vizija jednog monomanijaka i malo je verovatno da će na nju mnogo uticati aktuelna kretanja u politici sila. Možda, u Hitlerovom umu, rusko-nemački pakt nije ništa više od privremene izmene rasporeda aktivnosti. U "Mein Kampfu" je jasno opisan plan da se prvo pregazi Rusija, i koji je podrazumevao da se potom pregazi Engleska. Danas, kako se ispostavilo, Hitler će morati da se prvo obračuna sa Engleskom, jer je od dve sile bilo lakše potkupiti Rusiju. Međutim, Rusija će doći na red čim Engleska bude zbrisana - jer, nesumnjivo, Hitler na to upravo tako gleda. Da li će na kraju sve zaista tako biti - to je već drugo pitanje, naravno.

U junu 1941. Hitler je napao Rusiju, počinivši jednu od najvećih strateških grešaka u istoriji modernog ratovanja. Staljin je, inače, u potpunosti bio zaslepljen tom invazijom, a zbog vesti o Hitlerovoj "izdaji" i kršenju pakta je navodno doživeo i nervni slom.

Sasvim je jasno: Staljin nije pročitao "Mein Kampf" onako pažljivo kako je to uradio Orvel.

- Jonathan Crow: George Orwell Reviews Mein Kampf: “He Envisages a Horrible Brainless Empire” (Open Culture, 2014)

***

Palanačko društvo, u konstantnom međuratnom previranju (iako "nije učestvovalo u ratu", poput našeg i njemu sličnih) koje traje već dvesta godina kako na spoljnom tako i unutrašnjem planu, kao jednu od bitnih karakteristika ima i to da sve od države do bulevara pretvara u sokake. A u svakom od tih sokaka, zna se, čuči po jedan Hitler i vodi svoju borbu po ugledu na original. Unapred izgubljenu, za njega svakako ali i za sve koji ga podržavaju - ili ćute.

Pa ko se prepozna, tako će mu se i zalomiti.

Vođostanje

Globalno zagrevanje planete izazvalo je širom sveta suše usled kojih su bez dovoljno vode ostali brojni rečni tokovi i njihove pritoke. Na Dunavu, kod Prahova, nivo reke je toliko opao da je na površinu isplivalo oko 200 nacističkih barži i brodova punih eksploziva i raznih drugih drangulija; sve uredno & pedantno švapski samopotopljeno tokom povlačenja 1944. godine pred nadirućom Crvenom Armijom.

Klima, čini se - kao da je poludela.

Višedecenijska lokalna i regionalna plima podgrevanja atmosfere ludila i strasti, naročito pojačana u poslednjih deset godina, izazvala je sušu demokratije, građanskih prava i medijskih sloboda. Zbog te plime, njihov nivo je danas toliko opao da je na površinu isplivao sav ološ i talog palanačkog fašizma, koji ovo društvo svojim eksplozivno-zapaljivim "rukovođenjem" neminovno vodi ka slomu.

Došli smo dotle da palanački fašisti slave i veličaju Crvenu Armiju dok istovremeno usijano mrze sve ostale antifašističke saveznike iz Drugog svetskog rata... koji ih, za razliku od ruske "braće" i dalje previše podsećaju na čijoj su strani, u tom istom ratu, zapravo bili. Važi podjednako - kako za vladinu tako i za nevladinu (...) četničku udrugu & ostalu prekograničnu bratiju.

Seme zla i naopakog, odavno posejano, sada daje svoje trule pogane plodove.

Klima ludila, čini se - kao da je dodatno poludela.

❄ ❅ ❆

Nekada je važilo da sneg ne pada samo da pokrije breg, već i da svaka zverka pokaže trag. Sada, pada nivo vode i raste nivo blata. A zverke? Zverke će svakako pokazati trag; sneg ili blato - njima je u potpunosti svejedno. Eh, još samo kad tragova kletih ne bi bilo... gde bi im bio kraj.

70+13 godina kasnije

Kristallnacht, Beograd 09.11.2021. predveče.

- MUP: Privedeno šest osoba zbog narušavanja javnog reda i mira oko murala

- Nakon privođenja zbog gađanja murala Ratka Mladića jajima, puštena Aida Ćorović

- SSP: Privođenje Aide Ćorović ogledalo Vučićeve pogubne politike

- Ćorović: Vukli nas, a nisu rekli da su policajci, ovo je lice Vučićevog režima

- Vesna Rakić Vodinelić: Aida

- Vesna Pešić: U vreme beščašća jedna svetla zabeleška

- Ljubomir Živkov: Ljudi u crnom

- Saša Ilić: Ratko iz Njegoševe

- Dejan Ilić: Tranziciona nepravda

Prevod na Srpski, za one koji se još uvek prave blesavi i "ne razumeju" o čemu se radi:

- Ovde su izlozi zdravog razuma i časti odavno obeleženi i porazbijani, svi.

- Aida Ćorović nije razbijala izloge, već pokušala da skine nametnuti žig sramote sa izloga svih nas.

- Šturmabtajlung i Hilfspolicaj privode, onda i sad.

- Uniformisani kordon čuva zid od jaja, baš kao što su razbijeni izlozi onomad bili "čuvani" od njihovih vlasnika.

O kristalnim noćima i sumraku koji nam se stalno vraća, ovde je već bilo reči:

- 09.11.2008 post #39: 70 godina kasnije (tekst objavljen i u časopisu Zapad br. 5, Niš 2008)

- 23.05.2015 post #832: Noći, kristalno jasne

- 09.11.2019 post #1838: 81 godinu i 24 minuta kasnije

A sad, slobodno nastavimo da se pravimo blesavi.

To je ionako jedna od par preostalih sloboda u ovom brlogu od zemlje.

I po nas će već neko doći.

appendix

10.11.2021. izjutra

Pa šta ovo bi, kuđe odbrana nestade u noć kristalnu 9/10?! Jbg... i kordon mora ponekad da spava. Osim ako noćas nije palo neko zavrtanje ušiju "odozgo", nadvrh Onog što i dalje misli da je na AVrhu.
Đorđo moler uzvraća udarac.

Nas dva brata, oba...

Ana i Igor Brnabić - kakvi burazeri, takve im i šeme:

Asseco SEE, EPS/EMS, vetroparkovi, tenderi, reketiranje, NALED, Continental Wind Partners, Dina kartice, China UnionPay, Chip Card, IT, onlajn fiskalizacija, CarGo, NITES, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo trgovine, Nacionalna služba za zapošljavanje, Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, Atos IT Solutions & Servers, vila Jovanke Broz na Dedinju...
Plus veze:
Braća Vučić, kum-Petrovići, braća Mali, sestre Udovički, Seka & Bata Kisić, sestre Kuburović...

Plusplus vezice:Ujak je istovremeno stric i otac sestriću koji je bratić. Tetka je istovremeno stric i otac sinovcu koji je nećak. Igor Junior...
Aman više, pa gde to ima?!

Dr. Lorens Brit se u svojoj studiji, objavljenoj u proleće 2003. godine, bavio istraživanjem fašističkih režima u Nemačkoj (Hitler), Italiji (Musolini), Španiji (Franko), Indoneziji (Suharto) i nekoliko Latinoameričkih država. Zaključio je da postoji 14 definišućih karakteristika koje su zajedničke za sve njih, koje možemo smatrati znacima ranog upozorenja i ukazivanja na (moguću) pojavu fašizma:

13. Široko uspostavljeni kronizam i korupcija
Fašističkim režimima gotovo uvek upravljaju grupice prijatelja i saradnika koji jedni druge postavljaju na rukovodeće pozicije, koriste moć i autoritet kako bi svoje prijatelje štitili od odgovornosti. U takvim režimima nije neuobičajeno da nacionalni resursi, blago ili finansije budu dodeljeni pa čak i otvoreno pokradeni od strane funkcionera vlasti.

Zid.
Kraj vica.

Ne daj se, Branka

Izlazim iz taksija ispred Univera kod SPENS-a, danas u 17:30h. Skrenem u mračniji deo i krenem uz stepenice. Tu stoji neka grupa mladih ljudi koje nisam stigla čestito ni da pogledam. Dva momka, izrazito kratko ošišana, nešto se dovikuju. Jedan vikne "Eno je!" i krene prema meni. Onaj drugi krene za njim. Prvi, u smeđoj jakni, me od pozadi zgrabi za kosu i povuče unazad, a ovaj drugi krene da mi viče "pi**o mađaronska". Zbunjeno mu kažem: "Dete, ti si nešto gadno pogešio", ali oni i dalje nešto psuju. Jedan od njih mi psuje majku.

Muškarac srednjih godina, koji je verovatno krenuo iz Univera prema kolima, valjda videći gužvu, potrči ka nama i ona dva momka me puste i pobegnu dalje od stepenica, u pravcu starog parkinga i Frajle. Ja to sve gledam kao u usporenom filmu i ne znam šta da kažem. Zahvalim se čoveku i skoro potrčim dalje uz stepenice. Mislim da sve zajedno nije trajalo duže od dva minuta. Blic krig.

Išla sam na sastanak predsedništva Vojvodjanskog Kluba.

Grozan osećaj. I ništa ne razumem. Zaista su me prepoznali (ma, dajte, nisam ja tako važna faca), ili su me pomešali sa nekim? Zašto sam ja "mađaronka"? I, ko uopšte tako govori? Ja samo nisam velikosrpkinja. Ja sam Vojvođanka.

Sve u svemu - jako neprijatan događaj. Gotovo bizaran. A i baš je zabolelo to kad me je zgrabio za kosu (i, gde baš kosu, kad je jedva imam i bez toga).

Hvala tom nekom nepoznatom čoveku. Ako se prepozna u ovoj objavi, neka mi se javi. Da mu se odužim (imam sjajno slatko od šljiva i dobru kajsijevaču, ovogodišnju).

- Branislava Kostić, Fejsbuk 09.12.2019.

bbolesnik & брат

Horst Vesel (Horst Wessel, 1907-1930) je bio berlinska bitanga, jedan od vođa nacističkih jurišnih odreda batinaša, pljačkaša i ubica (SA - Sturmabteilung), poznatih i kao "braonkošuljaši". Na komandnoj lestvici se uspeo do čina šturmfirera koji je rukovodio SA bandama u nekoliko berlinskih kvartova. Pored partijskog "terenskog" rada, zanosio se studijama prava, a bavio se i podvođenjem prostitutki kojima je redovno uzimao reket od para koje su im davale mušterije. Sa jednom od njih je živeo u stanu sve dok se nije posvađao sa gazdaricom zbog neplaćanja kirije. Gazdarica ga je ocinkarila bandi ološa iz komšiluka, u nadi da će batinama izvući pare iz njega. Ispostavilo se da su to bili članovi Komunističke partije koja je raspisala ucenu za Veselovu glavu, zbog "zasluga" za teška prebijanja sa smrtnim slučajevima nekih od njihovih članova. Umesto uterivanja duga za kiriju, Horst Vesel je 1930. dobio metak u čelo na pragu stana oko koga se sporečkao sa gazdaricom.

Vesel se još nije ni ohladio u mrtvačnici, a Gebels je već objavio da je tog nacističkog velemučenika ubila "banda komunističkih degenerika". "Bio je hrišćanski socijalista! Svojim delima je pozivao druge da se okupljaju oko njega. Kroz njega je delovao božanski element, čineći ga takvim kakav je bio i terajući ga da deluje kako je delao i nikako drugačije. Neko je morao da pruži svetao primer i ponudi sebe kao žrtvu! I eto njega, spremnog!" euforično je napisao Gebels u novinskom nekrologu, koji je istovremeno bio poziv za masovno okupljanje nacista na Veselovoj sahrani. Proglasivši ga za vrhovnog mučenika nacističke partije, Hitler je tri godine kasnije održao masovnu paradu nacista kraj Veselovog groba, ponavljajući Gebelsove fantazije o Veselu koji "nije umro, već se sa ostalim SA jurišnicima i dalje bori na Nebesima, u nacističkoj Valhali, protiv neprijatelja Rajha i nemačkog naroda", objasnivši da to nije bilo ubistvo već da se "heroj braon revolucije" Vesel sam žrtvovao za Partiju, Rajh i Narod.

Nakon Drugog svetskog rata, grob Horsta Vesela je bio u potpunosti uništen a 2013. uklonjen na zahtev lokalne crkve koja nije želela da tu bude mesto okupljanja neonacista.

- Wikipedia: Horst Wessel

Da li Srbija danas ima nekog svog Horsta Vesela - makar u najavi, ako ne i već reinkarniranog? Pa, kandidata ima više ali jedan se posebno ističe po medijima u poslednje vreme.

Prepodobni Miša Vacić - rođen 1389. u voždovačkoj nacionalističkoj teretani pod otvorenim nebom, ortak beogradskih trandži sa lokalnih pižama-partija u gaćama, skočopizdeni januarski lovac na ukrštene daske po zaleđenim rekama, privremena desna ruka Marka Đurića u državnoj kancelariji za KiM, bušač karata i putnik u Vučićevom freska-vozu za Nedođiju, hauptfirer nečega što se zove Srbska Desnica (SD) koja okuplja striktno mitska bića u džemperima od soBstvene dlake, ljubitelj lika&dela&majice Vladimira Putina, konzument odborničkih mandata bez izlaska na bilo kakve izbore, rukoljub mantijaški, trenutno najaktivniji progonitelj nepodobnih pripadnika srBske nacije. Medijska žvaka za naivne i budale.

Miša Vacić, portparol desničarskog pokreta 1389, osuđivan zbog različitih krivičnih dela, od pre dva meseca zaposlen je u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, potvrđeno je nezvanično. "Jeste, Vacić je odnedavno angažovan kod nas, u Kancelariji. Na savetničkom je mestu", kaže izvor našeg lista iz Kancelarije za KiM, na čijem je čelu Marko Đurić. Naš sagovornik nije želeo da otkrije kako je došlo do toga da Vacić bude zaposlen. Sam Vacić je za naš list potvrdio informaciju, ali nije želeo da kaže ništa više.

- Blic 23.12.2016.

Nekadašnji portparol desničarskog pokreta 1389 Miša Vacić objavio je na društvenim mrežama da radi kao savetnik direktora Kancelarije za KiM Vlade Srbije.. Miša Vacić je bivši predsednik Srpskog narodnog pokreta 1389, poznat po svojim ekstremno desničarskim idejama, ali i učestvovanju na mitingu Kosovo je Srbija, posle koga je zapaljena američka ambasada, kao i na mitinzima podrške Radovanu Karadžiću, kada su se huligani sukobili s policijom. Vacić je osuđivan zbog diskriminacije LGBT populacije, držanja oružja i ometanja službenog lica u obavljanju dužnosti.

- B92, 23.12.2016.

Najveći problem u Bujanovcu izdajnici koji šuruju sa Šiptarima i oni će biti raseljeni zato što drugima uništavaju živote, ali i ako budu sputavali Srpsku desnicu. Doći će ljudi, ako treba blokiraćemo ceo grad protiv onih koji korupcijom uništavaju vaše mesto. Dolaziću ovde dok ih ne oteramo. Ako treba iz svih gradova gde postoji Srpska desnica dovešćemo najzajebanije ljude da raselimo ove koji vam uništavaju živote, ali prvo pokušajmo demokratski.

- Miša Vacić, N1 24.10.2019.

Ne, neće niko biti raseljen, nisam upotrebio tu reč. Biće govor pušten, pa ćeš moći da vidiš, nisam upotrebio glagol raseljavati ni u jednom obliku. Ja sam govorio da ćemo ih proterati u formi iz institucija, rekao sam: 'Mi ćemo ih proterati i doći na njihovo mesto'.

- MIša Vacić, N1 25.10.2019.

Jedna od klasičnih uloga, kad imate takve ljude, jeste da pokažu da ima gorih od nas koji smo na vlasti, za to je Vojislav Šešelj služio Slobodanu Miloševiću, pokazujući Zapadu, evo pogledajte koja je alternativa ako ja nisam na vlasti, s tim što mislim da je Miša Vacić konkretno suviše mala, sitna osoba, da bi mogla tako neku ulogu da odigra ali ima ulogu zastrašivača. Ima ljudi koji se plaše, ima ljudi koji kada pročitaju ovaj tekst koji će zaista da se uplaše.

- Nenad Šebek, N1 25.10.2019.

E, pa Zelenoviću evo me u Šapcu, tvome Šapcu. Srušili smo Austrougarsko carstvo. Ovde u Šapcu su se skoncentrisale snage da im zadamo završni udarac, da ih gurnemo niz Cer u srpsku Drinu i podavimo. E tako ćemo i sa Zelenovićem i njegovim kriminalcima. Zelenoviću, pakuj se, došao sam da te proteram sa Šapčanima u zatvor u Sremsku Mitrovicu... Ma, napravićemo u Šapcu zatvor jedan, da ga izložimo, da ga gledamo, da ga pljunemo svaki dan za dan koji su proveli pljačkajući nas. Iz svih gradova u kojima postoji Srpska desnica doći će najzajebaniji ljudi da stanu iza nas, a vidim i vi ste zajebani, i da mu kažemo: Dosta Zelenoviću, Šabac će da bude slobodan.

- Miša Vacić, N1 09.11.2019.

Predsednik Srpske desnice Miša Vacić sinoć je u Pančevu uputio nove poreteće poruke, ovoga puta potpredsednici Stranke slobode i pravde Mariniki Tepić. I dok Vacić za N1 kaže da nikome nije pretio pa ni gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću, u Savezu za Srbiju čekaju reakciju tužilaštva i poručuju da Miša Vacić izgovara sve što lider SNS-a i predsednik Aleksandar Vučić misli, a ne sme da kaže.

- N1 10.11.2019.

Najvažnije je to da se ova šizofrenija u kojoj živimo zahuktava i baca u novu brzinu. Cela ova gungula poslednjih dana služi da se afera Krušik zatrpa. Država je poslala Vacića da nas potpuno sludi, da ne bismo govorili da je Aleksandar Obradović još uvek u zatvoru - to je zatvor, jer ne može da izađe iz svoje kuće, zato što je objavio kriminalne radnje oca ministra policije.

- Biljana Lukić, N1 10.11.2019.

U nekom drugačijem svetu, na nekom drugom mestu, građanin, ili šta je već, Vacić Miša, bio bi sasvim nevažan stvor, nedostojan bilo čije pažnje. Takvim je do nedavno smatran i ovde. Skoro je sigurno da on, kao zatupasti graditelj nasilnog jednoglasja u građenju sasvim nove, ali odnekud poznate vrste rodoljublja, smatra sebe mustrom za idealnog Srbina. Ali, jebi ga, to ne bi valjalo, niko ne želi da izgleda kao mutant nastao ukrštanjem Šešelja i Rističevića. Moguće je da je Vacić neželjeni proizvod, ili kreativni pobačaj laboratorije pravovernih teoretičara patriotizma, koji sebe drže za nekakve prvosrbijance, i koji su u eskalirajućem ratu sa nečim što ne postoji: sa autošovinizmom. Naravno da je operativac Miša Vacić misaono daleko ispod ideje, ma koliko ona u svojoj razornosti bila uprošćena do trivijalnosti. Ali je uspeo da razume smisao svoga postojanja, jer u svakom sistemu on je neprijatni incident; jedino u Vučićevoj državi postaje deo sistema. Samo tako besmislen on je mogao da bude deo freske u Đurićevom vozu-crkvi, zaposlen u državnoj službi kao savetnik za kosovsku utopiju. On ne zna šta je levica a šta desnica, to je što mu kažu da bude, i bude ono gde ga stave. Mislite li da se neko ovde šali? Naravno ne! Ljudi poput Vacića i Vučića nemaju duha, niti smisla za humor. Kao ni njihovi ideolozi mržnje i samomržnje. Ta osobina nije potrebna za posao koji rade.

- Ljubodrag Stojadinović, Peščanik 12.11.2019.

Na osnovu nekoliko poslednjih skandala u kojima je učestvovao, sami procenite da li se građanin M.V. opravdano kandidovao za naprednog obermučenika kradikalske Srbije i "heroja pink revolucije" tj. ima li šanse da to i postane - ako/kada to Vođi bude bilo potrebno. A biće, kad tad. Možda već za naredno Bogojavljenje, kada ovaj zadrigli rutavi ortak Dženi Pinter bude skočio po kruciformu časnu, ne znajući da je izdajnik jevrejski Đilas u reku ubacio 1244 tone leda ne bi li ga eliminisao iz trke.
Ma nema frke, spasiće ga Kačavenda - kao i sve ostale od te fele; što taj ume da reanimira mrtvake... čudo jedno.

p.s.

Nacisti i njihove ideje nisu se iznenada ponovo pojavili. Oni nikada nisu ni nestali. Ko zaboravi poslednji rat, već priprema sledeći. Nije zlo u nama i to je dobra vest. Kada bismo bili hrabri, i kada se ne bismo plašili za svoj život, mogli bismo da mu se suprotstavimo i pobedimo ga. No, za to je potrebno da ljudi nešto nauče iz istorije. Ali čovek zaboravlja, pogotovu najvažnije lekcije. Tako sam ja, na primer, zaboravio da denacifikacije nije bilo. Nacionalsocijalistička elita je posle 1945. nastavila da postoji i funkcioniše. Zaboravio sam da je maja 1945. NSDAP imala 7,5 miliona članova i da je do 2006. u Nemačkoj osuđeno samo njih 6500. To znači da se od 1000 članova NSDAP-a njih 999 izvuklo bez ikakvih posledica. I ne samo to: bili su korisni u vojsci, umetnosti, politici, i ništa ih nije sprečavalo da budu i na najvišim funkcijama.

- Lukas Berfus, DW 04.11.2019.

Nedostojni naprednog života

Osim lova na Jevreje tokom "kristalne noći", lovili su nacisti i mnoge druge - "nejevreje", podjednako nepodobne ideologiji totalitarizma i mržnje, tom svojevrsnom kultu smrti koji je po nekim elementima čak bio bliži Istazijskom nego onom Okeanijskom ili Evrazijskom. Doduše, sam Orvel je govorio da se te tri superdržave suštinski uopšte ne razlikuju osim boje zastava i formalnog naziva.

A u stvarnom svetu, po konačnom učinku, teško da ćete (iako puni entuzijazma i dobre volje) pronaći suštinsku razliku između Staljina i Hitlera - osim dužine brkova.

Upravo je takvima forma bitnija od suštine, jer prikriva njihovu prazninu i besmisao.

Ovo je nacistički poster u okviru T4 programa prisilne sterilizacije i eutanazije, na kome otprilike piše:

"Šta pošten Nemac sve nosi na svojoj grbači? Jedan (pre)nosilac naslednih bolesti svakoga od vas do 60. godine života košta pedeset hiljada rajhsmaraka". A bilo je i gorih od ovoga.

Pa vi onda vidite, da li vam je takvih parazita još uvek žao. Porazmislite dobro šta ćete na ovo da odgovorite, čisto da i sami, jednoga dana ne zažalite.

Jer...

Progon "nejevreja"

Iako su Jevreji predstavljali glavnu metu na koju je bila usmerena mržnja nacista, podmetnuta nemačkom narodu (koji se, doduše, i nije nešto tome opirao), bilo je i drugih na koje su se podjednako bili obrušili zbog njihove rasne ili genetske "inferiornosti". Bilo je naučnika koji su podržavali i "objašnjavali" nacističku rasnu ideologiju i zakone, zalažući se za "selektivni uzgoj" (čista eugenika, koja vuče korene iz socijal-darvinizma 19. veka) zarad "poboljšanja" ljudskog roda. Zakoni usvajani u periodu 1933-1935 za cilj su imali smanjenje broja "inferiornih" (untermensch, podljudi - nasuprot "superiornih" übermensch nadljudi), programom prisilne sterilizacije: preko trista hiljada građana tadašnje Nemačke, proglašeno je mentalno i fizički hendikepiranim, zbog čega su bili podvrgnuti hirurškom tretmanu ili zračenju kako ne bi mogli da se dalje "razmnožavaju".
Pristalice prisilne sterilizacije su takođe isticale finansijski element te priče, tvrdeći da ti "hendikepirani" samo opterećuju društvo i budžet troškovima koji su izdvajani za njihovu negu. U medicinski hendikepirane su svrstali ne samo one sa fizičkim i mentalnim nedostacima, već i one sa genetskim, ali i pacijente sa terminalnim bolestima - poput obolelih od kancera kojima "ionako nije bilo pomoći, pa što da oštećuju Rajhsbudžet" kada smo iza njih takve pronašli Konačno rešenje. "Pacijentima koji se smatraju neizlečivim prema najboljoj dostupnoj ljudskoj proceni stanja njihovog zdravlja, treba omogućiti milosrdnu smrt", stajalo je u Dekretu o eutanaziji, napisanom na Hitlerovom ličnom memorandumu. Posle su dodali i društveno-politički hendikepirane - što da se oni izvuku.

Kao što smo već rekli, "hendikepirani" su bili ne samo fizički i psihički, već i "rasno" bolesni.

Svima njima bila je namenjena vozna karta u jednom pravcu, bez povratka.
Gasne komore, smrtonosne injekcije sa otrovom, krematorijumi.

Veliki broj od trideset hiljada tada "popisanih" nemačkih Roma, bio je sterilisan i zajedno sa "crncima" im je bilo zabranjeno da sklapaju brakove sa Nemcima i Nemicama. Po nekim izvorima, oko pet stotina dece "afronemačkog" porekla bilo je takođe sterilisano. Novousvojeni zakoni su bili kombinacija tradicionalnih palanačkih predrasuda (tako svojstvenih, nažalost, svim društvima čak i danas) i rasističke ideologije nacista; shodno tim "zakonima", Romi su bili proglašeni "kriminalnom i asocijalnom rasom".

Još jedna "tekovina" nemilosrdne diktature Hitlera i nacista tokom tridesetih godina prošlog veka, predstavljala su brutalna i teatralna hapšenja političkih protivnika, sindikalaca (ovo su mu naročito obožavali zapadni industrijalci poput Forda, obilato ga nagrađivajući poklonima i novčanim prilozima sve do početka rata) kao i svih ostalih koje su nacisti obeležili kao "nepoželjne" i "neprijatelje države". Između pet i petnaest hiljada homoseksualaca bilo je među prvim tranšama "isporuka" u konclogore; nakon izmena i dopuna nacističkog Krivičnog zakonika iz 1935. godine, dovoljno je bilo dojaviti nadležnim službama da je neko "homoseksualac" pa da taj dobije ekspresno hapšenje, suđenje i presudu - po kratkom postupku, i sa unapred poznatim konačnim ishodom.

Jehovinih svedoka je tada u Nemačkoj bilo najmanje dvadeset pet hiljada, i njihova verska organizacija je takođe bila zabranjena (početkom aprila 1933) uz debelo ćutanje (ponekad i odobravanje) katolika i protestanata - sve dok i oni sami nisu došli na red (sveštenik Martin Nimeler je to osetio na svojoj koži, pa opevao). Problem za naciste je predstavljalo verovanje "jehovnjaka" koje im je zabranjivalo davanje bilo kakve podrške i zaklinjanja silama ovozemaljskim - nacističkoj državi i vojnoj službi u Vermahtu. Njihova literatura je bila konfiskovana, oduzimali su im radna mesta, naknade za nezaposlene, penzije i sva ostala socijalna davanja. Mnogi od njih bili su poslati u zatvore i koncentracione logore, a deca predata u sirotišta i domove za (prevaspitavanje) maloletnika.

- Nazi Germany 1933-1939: Early Stages of Persecution - Non-Jewish Targets of Persecution
- Dave Andrusko: Before the Nazis killed Jews, they euthanized hundreds of thousands of disabled people (Life News, 13.09.2019)

- Mračna istorija nemačke medicine (DW, 04.05.2017)

- Najbrutalnija akcija nacista: Program T4 nacističke rasne higijene (Telegraf, 13.05.2017)

***

Kakve sad pa ovo gore ima veze sa Srbijom, 80 i kusur godina kasnije?! - zapitaće se mnogi. Pa, kao što je to bezbroj puta već bilo rečeno, zlo se ne ogleda samo u zlim delima već i u nečinjenju. Tako je i sa ovim, gornjim "primerom" istrebljivanja sopstvenog naroda.

Nacisti su, dokazano, svrstani među najveće pljačkaške režime u istoriji ljudskog roda.

Dok nas, danas, "naši" pljačkaju na sve strane a mi i dalje šaljemo viralne SMS-poruke za sakupljanje humanitarne pomoći za izlečenje nekog deteta (od čega državni telekom takođe ubire sopstveni kajmak), najmanje što možemo da uradite je da se trgnemo i zapitamo da li smo svi mi, obični građani, drugovi-nečlanovi SNS i njihovih satelita, zapravo - "nepoželjni", "nepodobni", "nedostojni života", "neprijatelji države", "ološ", "bolesni", "hendikepirani", "bezvredni", "inferiorni"?

Podljudi?

Da nas svakodnevno ubijaju zakonski nečinjenjem - nesposobnošću lekara, korupcijom i partijskom podobnošću istih, zakidanjem i ukidanjem socijalne pomoći, ucenjivanjem nezaposlenih učešćem u javnim radovima što je apsolutna besmislica i zloupotreba od strane ove države (umesto da ih lepo uposle na sat i isplate dnevnice, ucenjuju ih redovnom mesečnom naknadom za nezaposlene), neskrivenim prozivanjem "cigana, tih društvenih parazita i asocijalnih kriminalaca, jer svi su oni isti", etiketiranjem svih politički i verski nepodobnih (čitaj: neSNSrboslavnih) građana da su zlo tkivo ovog naroda koje treba podhitno odstraniti... samo da nije njihovih stranih mentora koji ih štite, inače bi mi njih odma' em po kratkom postupku.

Šta - sterilisali?

Ali, šta će vam veća sterilizacija jednog naroda od masovnog bekstva u inostranstvo upravo najreproduktivnijeg sloja stanovništa, koji beži od očaja, ludila i beznađa ovdašnjeg.

Šta - eutanazirali?

Srbija ima ministra zdravlja koga zovu "Doktor Smrt".

Srbija je danas zemlja mrtvih. Neki leže, neki hodaju jer još uvek nisu obavešteni o svom stanju. A neki, bogami, i glasaju - i to iz obe, navedene, grupe.

Glasaju, i to baš za one koji ih ubijaju.

One iste koji nacizmom proglašavaju svaku slobodnu reč, neslaganje i kritiku vlasti.

Jer, svi su oni bolesni.

Jer, samo bolesnici mogu Vučićevo "Zlatno doba" da proglase za laž jednog bolesnika - al' stvarnog.

Današnja Srbija je naopaki negativ svega normalnog, ovakva zastava joj pristaje.

Za terminalne bolesnike u Srbiji nema bolničkih postelja. Palijativni bolesnici u Srbiji praktično nisu ni prepoznati kao posebna kategorija, već ih zdravstveni sistem i dalje tretira kao one "koji zauzimaju bolnički krevet", odakle ih najčešće i izbacuju. Umiru u agoniji, na očigled članova porodice potpuno nemoćnih da im pomognu. U okruženju od 125 zemalja, Srbija je jedina koja nema institucionalno rešeno pitanje palijativne nege, već su terminalni bolesnici prepušteni sami sebi i svojoj porodici. Srbija spade u zemlje koje izdvajaju minimalna sredstva za zdravstvenu zaštitu svojih građana.

- Ana Lalić (Autonomija, 08.11.2019)

Arhikliconoša Vučić se slika sa decom obolelom od raka u striktno probranim i umivenim, Potemkinovim klinikama.

Mislite da je slučajno svoje kritičare, opozicionare i demonstrante nazvao "nedostojnim ljudima"?

Pa nismo baš toliko naivni.

81 godinu i 24 minuta kasnije

Dokle god Aleksandar Obradović iz Valjeva čami u lagumima mračne kule laži Aleksandra Vučića i njegove porodično-koalicione bande dilera smrti, svako dalje laprdanje o demokratskim procesima, graditeljskim i ekonomskim uspesima, izborima, cenama, zdravlju, pravdi, obrazovanju i normalnom životu - pada u vodu, postaje bespredmetno i služi odvraćanju pažnje od suštine ovog našeg "uznapredovalog" društva i pripadajućeg mu režima vlasti: u njemu su, danas, sve odrednice onoga što se desilo u noći između 9. i 10. novembra 1938.
I više od toga.

Ne treba nikada zaboraviti suštinsku činjenicu da su nacistički logori prvo bili punjeni Nemcima (untermensch ili kradikalskim novogovorom "ološ" i "nedostojni ljudi" - zvuči poznato?), pa tek onda "ostalima" koji su bili proglašeni nepodobnima i neprijateljima naroda i države.
I da je većina ćutala, misleći da je podobna.
I bila je - ali za zlo, kao što to obično biva u takvim društvima.
Jer su "mislili" da su slobodni...

E, zbog toga Kesić:

- 70 godina kasnije (post #39, 09.11.2008)
- Fascism begins at home (post #652, 09.05.2014)
- Daleka grmljavina (post #730, 08.10.2014)
- Bili su ubeđeni da to samo grmi (post #736, 22.10.2014)
- Noći, kristalno jasne (post #832, 23.05.2015)

Ima neka tajna veza

Aleksandar Vučić tvrdi da je svojevremeno u Londonu prodavao šrafove - u mesari nekog indusa.
Slobodana Miloševića su u francuskoj štampi tokom devedesetih zvali "balkanski kasapin".

Svaki dalji komentar je izlišan.

Thanks, but no thanks

Sloboda govora ne sme da ima ograničenja, jer u suprotnom tu više nema slobode. Međutim, suprotstavljati se statusu quo, učiniti besmislenim konfliktno ponašanje, čistiti otrove svetlom i rečima - sve to ipak ima svojih granica. Kada svi vaši pokušaji ne uspeju, uporno i bezumno kontriranje vas je doteralo do granice iscrpljenosti, a glas razuma ne dopire do ušiju koje ne žele da ga čuju - šta onda?

Menjati način na koji razmišljaju drugi nikada se nije ubrajalo u najlakše zadatke postavljene pred ljudski rod, i čini se da postaje sve veći izazov kako vreme teče (a istorija pokazuje). Po jednoj studiji sa univerziteta Jejl (SAD), sve je više ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo u korišćenju reči radi uticaja na druge ljude koji se od njih razlikuju. To je veština koja lako može biti izgubljena. To zavisi od obima tzv. "slučajne komunikacije" koje ima sve manje u savremenom životu organizovanih kontakata među ljudima. Još uvek se možemo naći u poprilično plodnim debatama sa prijateljima, poznanicima ili potpunim strancima na internetu koji suštinski slično misle poput nas; ali, da li možemo ubediti ili biti ubeđeni od strane nekoga ko se zaista razlikuje od nas i naših stavova?

Bertrand Rasel je sumnjao da je tako nešto moguće. 1962. godine, mnogo pre nego što nam je internet omogućio da sebi izgradimo gluve sobe odjeka, zaptivenije nego ikada pre, ovaj filozof i nobelovac je primio niz pisama od nekoga od koga je bilo najmanje verovatno da će ih poslati - niko drugi do ser Osvald Mozli: aristokrata, nekadašnji poslanik u Parlamentu, prvo torijevaca pa potom laburista, 1931. osnivač Nove Stranke koja se otcepila od Laburista i zaživela nešto više od godinu i po dana da bi potom 1932. bila preimenovana u Britansku Uniju Fašista. Osvald Mozli, gorljivi zastupnik Hitlerovih "ideja" i fašizacije Britanije, koji se tih budalaština nije okanuo do samog kraja svog života 1980. godine.

Mozli je pozvao - bolje reći, provocirao - Rasela da se uključi u debatu u kojoj bi poznatog filozofa pokušao da ubedi u ispravnost fašističkih stavova. Iako je tada imao već 89 godina, i malo preostalog vremena da se pozabavi mnoštvom "nedovršenih" tema i poslova, Rasel je veoma snažno i jasno odbio poziv u pismu kojim je odgovorio Mozliju, gde kaže sledeće:

Dragi ser Osvalde,

Zahvaljujem na pismu i prilozima koje ste uz njega dostavili. Razmišljao sam malo o ovoj našoj prepisci. Uvek je bilo teško odlučiti kakav odgovor pružiti nekome čija je etika toliko strana i, zapravo, odbojna u odnosu na vlastitu. Ne radi se ni o kakvom izuzeću od opštih stavova koje iznosite, već o tome da sam u životu svaki trun svoje energije posvetio aktivnoj borbi protiv surove netrpeljivosti, kompulzivnog nasilja i sadističkog progona koji zajedno karakterišu filozofiju i praksu fašizma.

Osećam obavezu da kažem i to da su emocionalni univerzumi u kojima živimo nas dvojica toliko daleki i različiti, na najdublji način suprotstavljeni, da ništa plodno ili iskreno ne bi moglo da se izrodi iz naše međusobne povezanosti.

Voleo bih da razumete jačinu ovog mog uverenja. Ne radi se ni o kakvom pokušaju da budem grub govoreći ovo što sam Vam napisao, već zbog svega onoga što smatram vrednim u celokupnom iskustvu i dostignućima ljudskog roda.

Srdačno Vaš,

Bertrand Rasel

22. januara 1962. godine

Rasel je preminuo osam godina kasnije (1970) a Mozli deceniju potom (1980). Svoju poslednju poruku Britancima, objavljenu u časopisu Nju Stejtsmen, Rasel je napisao samo nedelju dana pred smrt povodom pisma koje se ticalo članka "Olimpijski miting" o debaklu koji je Mozlijeva BUF doživela 1934. godine, izgubivši veći deo podrške koju je imala u javnosti. Bio je to do tad "najveći auditorijum koji se ikada okupio u dvorani Olimpija u Londonu da sasluša nečiji govor" insistirao je Mozli od novinara da napišu. "Samo se beznačajna grupica nameračila da sve vreme urla kako bi druge sprečila da slušaju moj govor. Nakon primerenog upozorenja, naši redari su bili primorani da golim rukama odstrane iz dvorane tu grupicu, u kojoj je bilo pojedinaca naoružanih žiletima i noževima. Nakon toga, publika je konačno mogla da sasluša govor koji je trajao bezmalo dva sata."

Nju Stejtsmen je objavio Mozlijevo pismo posthumno, uz sledeći uvodnik: "Celog svog života trudio se da ljude ubedi kako je njihov pogled na istoriju pogrešan." Uprkos neprestanim naporima, uspeo je da u to ubedi samo nekolicinu njih. Za to nisu bili zaslužni samo oštri kritičari poput Rasela, jer je svakome iole razumnom bilo jasno da je ljude poput Mozlija bilo nemoguće ubediti u drugačije stavove. I urazumiti ih.

Na takve se ne gube vreme i snaga.

- Bertrand Russell writes an artful letter, stating his refusal to debate British fascist leader Oswald Mosley in 1962 (23.02.2017) 

- Bertrand Russell's delicious response to British fascist Oswald Mosley (Flashbak, 01.08.2017)

- Bertrand Russell's letter to Oswald Mosley shows how to knock back an invitation of a fascist (The Poke, 18.10.2019)

Dakle, kada vam Vučićevi svedoci narednih meseci, po komandi koju im je krajem avgusta On izdao, zazvone ili zalupaju na vrata, samo ih uljudno udaljite sa "Vučić? SNS? Ne, hvala.", isto onako kao što bi ste odbili jehovnjake, popa sa vodicom i pričom o "carevom Caru", veterinara koji vam dođe u štalu ili obor sa špricem punim semena koje je omogućio lično Vođa, prodavce servisa za ručavanje, anketare raznih budalaština i slične narušitelje kućnog reda i mira vašeg doma. A i šire.

Nikako im ne nasedajte na pokušaje ubeđivanja, jer imaju direktivu da jednom pokušaju i, u slučaju otpora, odmah krenu dalje ubeleživši vas kao "nepodobne" ili "otpisane". Ne brinite se, u većini slučajeva oni to već znaju, ko ste i "za koga" ste - naročito u palankama širom naše zemlje ponosne - tako da nema razloga za neku ekstra zabrinutost oko "minusa" koji će upisati kraj vašeg imena. Potrudite se samo da im date do znanja da ste videli šta su upisali i da čak i za njih postoji Dan posle.

I da, barem što se vas tiče, toga dana neće važiti ono "morali smo" koje su već počeli da uvežbavaju.

Samo pristojno, jer iako ne možete biti gori od njih, to ne znači da treba biti isti.
Slobodno koristite i Raselove reči, iz pisma Mozliju. Što uljudnije, to ih više ubija u pojam, navikle da se u njihovom oboru stalno neko na njih izdire i preti im.

Jer mi nismo iz njihovog obora, ne pristajemo da živimo po "pravilima" koja važe na njihovoj Životinjskoj farmi. Niti imamo nameru da ćutimo, pognemo glavu, trpimo.

To je naša ljudska obaveza, ispod koje se ne ide. Ne odstupa.

I tačka - njima.

Drvo, sekira, prut... snop

Šume je bilo sve manje, ali Drveće je i dalje glasalo za Sekiru koja je bila dovoljno lukava da ih sve ubedi kako je jedna od njih samo zato što joj je držalja bila - od drveta.

- moderna verzija stare turske izreke

Sekira ide u šumu kad joj zatreba nova držalja.

- jevrejska izreka

Hrastovi se na ponašanje Drvoseče prema njima požališe Zevsu, a ovaj im odgovori da su sami krivi što mu obezbeđuju drvo za držalju sekire.

- Ezop: "Basne" (VI vek p.n.e.)

Neki drvoseča dođe u šumu i zamoli drveće da mu podari držalje za sekiru od najčvršćeg među njima, ne bi li imao od čega da zaradi i prehrani porodicu. Odlučiše da to mora biti divlja maslina. On načini držalju i namesti sekiru, i - ne čekajući ni časa - odmah krene da seče grane i obara moćna stabla redom, kako mu se prohte i po celoj šumi. Hrast tada reče Jasenu: "Dobili smo šta smo zaslužili, jer dušmaninu svome podarismo tačno ono što je hteo."

- Ademar iz Šabana, francuski monah (XI vek n.e.)

Drvosečina sekira zamoli drvo da mu podari držalju. Drvo pristade.

- Rabindrat Tagore: "Politika" (1899)

Umesto basni, alegorija i drevnih mudrosti, sve se ovo može reći jasnije, na konkretnom primeru:

Ono, što izgleda niko nije primetio, bio je sve širi jaz (nakon 1933.) između vlasti i naroda. Zamislite samo koliko je taj prostor bio širok na početku, ovde u Nemačkoj, a vremenom je postajao sve veći. Znate, narod nije blizak sa svojom vlašću samo zato što je neko rekao kako je to narodna vlast, istinska demokratija, ili zato što se ljudi prijavljuju u civilnu odbranu, ili izlaze na izbore. Sve to ima veoma malo veze, skoro nikakve, sa spoznajom ko je zaista na vlasti.

To što se ovde desilo, zapravo je postepeno navikavanje ljudi, korak po korak, na vladavinu raznim iznenađujućim potezima, na prihvatanje odluka koje se donose u tajnosti; da poveruju kako je situacija veoma komplikovana pa je vlast morala da deluje shodno informacijama koje su za mnoge nerazumljive, ili su toliko opasne - čak i da ima onih koji ih razumeju - da ne bi smele da budu puštene u javnost zbog pitanja nacionalne bezbednosti. I njihov osećaj identifikacije sa Hitlerom, njihova vera u njega, samo su olakšali širenje tog jaza i razuverili one koji bi se inače zbog toga zabrinuli.

To razdvajanje vlasti od naroda, širenje tog jaza, održavano je postepeno i veoma neprimetno, koracima prikrivenim (čak možda i ne uvek sa namerom) kao neka hitna mera, kao istinska patriotska obaveza, ili u neku realnu društvenu svrhu. Sve krize i reforme (i one istinske, takođe) toliko su okupirale pažnju naroda da niko nije obraćao pažnju na spor i prikriven proces ispod svega toga, kojim je vlast bivala sve dalja i dalja.

Diktatura, i ceo proces njenog nastanka, iznad svega se sastoje od odvraćanja. To je obezbedilo izgovor onima koji ne razmišljaju da tako i dalje čine. Većina nas nije želela da razmišlja o osnovnim stvarima jer to nikada nismo ni radili. Nije bilo potrebe za tim. 

Živeti u takvom procesu podrazumeva da ste apsolutno nesposobni da to primetite. Svaki njihov korak je bio tako mali, tako naizgled nevažan, tako dobro obrazložen i ponekad "pokajnički", da - osim ako niste bili izuzeti iz celog procesa od samog početka, ili ste shvatili o čemu se tu u principu radi - sve te "sitne mere" nijedan "nemački patriota" ne bi mogao prozreti i uvideti gde će ih sve to jednog dana dovesti. Niste mogli da vidite kako to raste iz dana u dan.

Kako se to moglo izbeći među običnim ljudima, čak i onima visokoobrazovanim? Iskreno, ne znam, ne vidim - čak ni sada. Morate predvideti kraj da bi ste se odupreli, ili makar videli sam taj početak. Čovek mora jasno i sigurno predvideti kraj i kako da to uopšte uradi, bio on običan ili poseban. Možda su stvari mogle da se promene pre nego što je sve otišlo predaleko; nisu, a možda su mogle. Danas se svi pozivaju na to možda.

Ti mali ljudi, Vaši prijatelji nacisti, u principu nisu bili protiv nacionalsocijalizma. Ljudi koji poput mene jesu, činili su veliki prestup, ne zato što smo više znali već zato što smo bolje naslutili šta se sprema.

Čovek zapravo ne vidi tačno šta i kako treba da uradi. To je istina, verujte mi. Svaki čin, svaka prilika, gori su od prethodne, ali samo malo gori. I vi čekate sledeću, pa sledeću... Čekate na jedan veliki šokantan događaj, misleći kako će vam se u trenutku tog velikog šoka ostali nekako pridružiti u otporu. Vi ne želite sami da delate, ni da govorite; ne želite ni da se odreknete svoga načina života niti da pravite probleme. Zašto ne? Pa, zato što niste navikli da to radite. To što vas sputava, to nije samo strah da ostanete sami, već i osećaj potpune nesigurnosti.

U vašoj ličnoj sredini, vodite privatne razgovore sa svojim kolegama od kojih neki svakako osećaju isto što i vi. I, šta od njih možete da čujete? Kažu vam "pa i nije tako loše" ili "priviđaju ti se stvari" ili "ti si paničar". Zapravo, ispada da zaista paničarite. Govorite im dokle će sve to logično i neizostavno dovesti, ali za to nemate dokaza. O da, tu zaista ima tih sitnih početaka; ali kako u to možete biti sigurni kada ne znate kako će se završiti, i kako da uopšte znate ili makar pretpostavite kakav je kraj? Na jednoj strani su vaši neprijatelji koji vas zastrašuju - zakon, režim, Partija. Sa druge strane su vaše kolege koje vas proglašavaju pesimistom, pa čak i neurotičarem. Preostali su vam samo najbliži prijatelji, ljudi koji su, prirodno, uvek mislili poput vas.

Tih prijatelja je sve manje. Neki su otišli ili se "udubili" u svoje radove. Više ih nema onoliko koliko ih je nekada bilo na sastancima i okupljanjima. Neformalne grupe postaju sve malobrojnije, brojnost se smanjuje na male organizacije koje i same sve više venu. Danas, po malim okupljanjima najbližih prijatelja, imate utisak kao da pričate samo sa sobom, da ste potpuno izolovani od realnosti. To vam još više oslabljuje samopouzdanje i dodatno zastrašuje... čime? Postalo je jasno da, ukoliko nameravate nešto da preduzmete, moraćete da stvorite priliku za to a tada ćete očigledno postati problematični. I zato sedite, i čekate.

- Milton Majer: "Mislili su da su slobodni - Nemci 1933-1945" (1955)

Fruška Gora, Beograd, Srbija...

Naravoučenije:

Sekira zamoli za držalju i drveće pristade. Onda poseče čitavu šumu, od nje napravi gomile štapova i prutova kojima reče: "Sada ćete biti bezbedni od loma, takvi kakvi ste, samo ako vas sve zajedno uvežem u snoplje. Tada vas niko više neće moći da polomi jer zajedno ste jači, a ko ostane sam, da štrči ili ne htede da bude uvezan - slomiće se: sam ili od sile koja uvek takve vreba."

Ne reče ništa o nekad moćnim stablima. A ne reče ništa ni o tome da je snop lakše poseći i polomiti sekirom (ili mu, makar, samo pretiti lomom) kada je uvezan, nego svaki prut ponaosob. Lakše - za onog ko bi da lomi, a da se pritom što manje oznoji.

Da li vam je sada jasnije zašto humanoidni Šešeljev nakot, oličen u Vučićevim kradikalima, toliko mrzi drveće? Da, tolikom mržnjom prema drveću, zapravo iskazuju svoju duboku mržnju prema ljudima? Takvi, kada se obračunaju sa drvećem, bez izuzetka krenu da to isto rade ljudima. Poseku, razbiju, uviju u snopove strahova uvezane lažima. Patriotski opljačkaju.

Ko i dalje - nakon svega ovoga - ne shvata kako funkcioniše puzajući fašizam, neka onda...

Da, tamo.